Robert Temple Kristalno Sunce

je  podastro  latinski  prijevod.  Kircher je  znao  za  djela  Cardana  i  della  Porte, 
koje  navodi  uz  Galena,  Diodora  Sicilskog,  Livija  i  Polibija.  Posvetio  je 
mnogo prostora analizi della Portinih komentara.  Toliko se zainteresirao za 
zrcala za paljenje, da je čak posjetio Sirakuzu kako bi istražio izvoran lokali­
tet! 

Godine  1766.  Louis  Dutens  sažeo je Kircherove  komentare  o  optici na 
sljedeći  način: 

SLIKA 25. Jedna od gravura koju je  1646. objavio Athanasius Kircher. Prikazana je 
tehnika primjene  višestrukih zrcalnih refleksija.  Pet zrcala ovdje  reflektiraju sunčeve 
zrake iz točaka A, B, C, D i E, prema žarištu u točki F, gdje je zbog vatre na drvenoj 
ili metalnoj ploči nastala rupa. Zapravo, Kircher je proveo takve opite rabeći mnoga 
odvojena zrcala koja su istodobno reflektirala sunčeve zrake i usmjeravala ih u jednu 
točku.  Na taj je način uspio  zapaliti drvo  s udaljenosti veće  od  300 m.  Na donjem 
dijelu gravure vidimo  sunčeve  zrake koje zagrijavaju  svojevrstan parni  stroj  s kojim 
su spojene razne domišljate naprave. 
(Iz Athanasius Kircher, Ars Magna Lucis et Umbrae, Rim,  1646.; pretisak iz  1671., 
Amsterdam.) 

Otac  Kircher,  pomno  proučivši  Cecesov  opis  Arhimedovih  zrcala  za 
paljenje,  odlučio je  svoja  saznanja  dokazati  u  praksi;  tako je  pomoću 
brojnih  ravnih  zrcala  skupio  sunčeve  zrake  u jednom  žarištu,  te je  na 
taj  način  povećao  toplinu  sunca,  a  povećavajući  broj  zrcala,  posti­
gao  je  još  veću  toplinu  ...  [Kircher]  tvrdi  da  je  u  jednom  od  svojih 

SLIKA  26.  Godine  1646.  Athanasius  Kircher  objavio je  ovaj  prikaz  divovske  leće 
(točka  "D")  na  vrhu  tornja u  Sirakuzi  na  Siciliji,  koja  refrakcijom  fokusira  sunčeve 
zrake  u  točki  "S",  na  brodu  rimskoga  admirala  Marcelina.  Iz  broda  sukljaju  dim 
i  vatra,  kao  posljedice  fokusiranih  sunčevih  zraka.  Ovaj  grafički  opis  objašnjava 
Arhimedovo  postignuće  uporabom  leće,  unatoč  činjenici  da  je  prilikom  vlastitih 
pokušaja  da  ponovi  Arhimedovo  djelo  Kircher  rabio  zrcala.  Međutim,  Kircher je 
pravio  opite  i  s lećama za paljenje.  Gore  lijevo vidimo  tajanstvenu ruku koja se pruža 
iz  oblaka,  držeći  paraboličko  zrcalo  koje  fokusira  sunčeve  zrake,  pri  čemu  se  zapali 
okrugli  predmet.  Ovaj  dramatičan  prikaz  opisuje  "smrtonosne  zrake"  dobivene 
pomoću  refleksije  i  refrakcije.  Dolje  desno,  paraboličko  zrcalo  reflektira  svjetlost 
svijeće  (točka  "E") na površini,  otkrivajući  tajanstvenu poruku.  Načela refleksije na 
različitim površinama prikazana su pod A,  B,  i  C. 
(Iz Athanasius Kircher, Ars Magna Lucis et  Umbrae, Rim,  1646.;  pretisak iz  1671., 
Amsterdam.) 

opita  s  pet  zrcala,  koja  su  usmjeravala  zrake  sunca  u jedno  žarište, 
uspio  proizvesti  toplinu  dostatnu  da  izazove  zapaljenje;  pretpostavio 
je  da je  na  taj  način Proklo  spalio  Vitelijevo  brodovlje,  te je  pozvao 
sve zainteresirane učenjake neka predlože rješanja za usavršavanje  te 
metode  ...  Cecesov  opis  Arhimedova  stakla doista je  veoma zanim­
ljiv,  te  i  ne  treba čuditi  što je pobudio  Kircherovu pozornost. 

Međutim,  u  doba  kada je  Dutens  napisao  te  riječi,  akademski je  svijet  već 
bio  obaviješten  o  spektakularnom uspjehu  grofa  Buffona,  koji je  konstruirao 
zrcala  za  paljenje,  od  kojih  se  dva,  kao  što  sam  već  rekao,  danas  čuvaju 
u  Parizu.  Jedna  od  njegovih  naprava  sastavljena  je  od  168  reflektorskih 
zrcala.  Kircher je također rabio više zrcala, kako  se može vidjeti  iz njegovih 
ilustracija,  te je  uspio  zapaliti  drvo  s  udaljenosti  veće  od  300  metara.  Ali, 
Buffon je  otišao  mnogo  dalje,  a njegov je uspjeh  ostavljao  takav  dojam  da je 
čak  i  sumnjičavi  Edward  Gibbon  bio  prisiljen  promijeniti  svoje  mišljenje  o 
Arhimedu. 

Moderni znanstvenik, Klaus Mielenz, te je činjenice prokomentirao 
ovako: 

Buffon  je  isprva  držao  da  će  mu  biti  potrebno  konkavno  zrcalo, 
procijenivši  da bi  njegov polumjer zakrivljenosti  morao  biti  otprilike 
1220 m,  a promjer barem 24  do  30 m.  Takvo  zrcalo nije moglo biti 
izgrađeno  u  Arhimedovo  doba,  no  Buffon  je  shvatio  nešto  veoma 
značajno. Budući da je sunčev kutni promjer ograničen, točka koju bi 
stvorilo to konkavno zrcalo imala bi promjer od 61  cm, a gotovo jed­
naka veličina  točke  mogla bi  se  postići  malim ravnim  zrcalima.  Dok 
infinitezimalno  mala  zrcala  (poput  mikrokamera)  daju  istu  veličinu 
točke  kao  obična  zrcala,  točka  koju  daje  pravo  ravno  zrcalo  veća 
je  samo  s  obzirom  na  veličinu  samoga  zrcala,  odnosno,  samo  76 
cm  za  zrcalo  od  15  cm.  Uvjeren  da  je  i  Arhimed  došao  do  iste 
spoznaje,  Buffon  je  izgradio  četverokutnu  konstrukciju  sastavljenu 
od  168  ravnih  zrcala,  dimenzija  20,32  cm  x  25,4  cm.  Zrcala  su  se 
mogla namjestiti tako da su sve njihove točke  ležale na cilju.  Tu kon­
strukciju nije  bilo  lako  sastaviti - konačnih  168  zrcala valjalo je  iza­
brati među ukupno 500 zrcala, kako bi se osigurala točno definirana, 
mala  točka  na  površini  udaljenoj  457  m.  Međutim, jednom  sastav­
ljena,  prijenosna  se  konstrukcija  mogla prilagoditi  i  usmjeriti  prema 
cilju  za  samo  pola  sata. 

Buffon  je  pretpostavio  da  će  njegova  zrcala  biti  učinkovita  na 
udaljenosti  od  otprilike  450  m,  što  je  i  potvrdio  nizom  pokusa  s 

raznim dijelovima konstrukcije, kao i različitim ciljevima i udaljenos­
tima.  U podne  23.  ožujka  1747.  zapalio je kreozotnu bukovu dasku 
s  udaljenosti  od 201  m,  upotrijebivši  samo  40  zrcala,  a  sat vremena 
poslije,  pomoću  98  zrcala  zapalio  je  kreozotnu  i  sulfuriranu  dasku 
s  udaljenosti  od  384  m.  Dana  4.  travnja,  u  4  sata  poslijepodne,  za 
djelomice  oblačnog  vremena,  uspio je  za  manje  od  90  sekundi  zapa­
liti  mješavinu  sulfuriranih  borovih  iglica  i  ugljena,  s  udaljenosti  od 
457  m.  Poslijepodne  10.  travnja,  za  vedrog  vremena  i  s  udaljenosti 
od  457  m,  zapalio je  kreozotnu  borovu  dasku  pomoću  128  zrcala. 
Sljedećega dana,  s udaljenosti od 61  m  pomoću 45 zrcala, rastopio 
je 2,72 kg tešku limenu čuturicu, a pomoću 117 zrcala rastopio je sre­
brne  listiće.  Buffon je  uspješno  izveo  oko  dvanaest  sličnih  pokusa. 
Loše ga je vrijeme spriječilo da nastavi, no  svoj je  cilj  smatrao ostva­
renim.  Budući  da  je  i  unatoč  slabom  ranoproljetnom  suncu  uspio 
postići rezultate na udaljenosti  do  457  m,  za  Buffona nije  bilo  dvojbe 
da  će  ljeti  njegova  zrcala  biti  učinkovita  i  na  udaljenostima  od  600, 
pa  čak  i  1200  m.  Arhimed je  mogao  učiniti  isto  da je  umjesto  stak­
lenih rabio metalna zrcala. 

Bilo  bi  nepravedno  iz  ove  priče  izostaviti  Buffonova  preteču,  oca 
Gaspara  Schotta, jezuitskog učenjaka i  Kircherova  učenika.  Naime,  i  on je 
konstruirao  učinkovita  zrcala  za  paljenje,  iako  sam  nije  bio  toliko  poznat. 
Jedna  četvrtina  Schottove  knjige  Magia  Universalis  posvećena  je  optici. 
Knjiga  sadrži  opširno  izvješće  o  Arhimedovu  zrcalu  ili  leći  za  paljenje,  uz 
općenite rasprave o zrcalima i mogućnosti da se zapaljenje izazove na većim 
udaljenostima.  Poput Kircherove,  i  Schottova  knjiga  sadrži  maštovit prikaz 
Arhimedove  naprave  koja,  kao  i  u  Kircherovu  djelu,  uključuje  leću  a  ne 
zrcalo. 

Nije moguće da nastavimo prikazivati brojne rasprave koje su se tijekom 
povijesti vodile o zrcalima za paljenje.  Valja, međutim,  istaknuti kako su one 
rezultirale  mnogim  zapanjujućim  otkrićima.  Sam  sam  imao  priliku upoznati 
se  s  brojnim  opskurnim  publikacijama  koje  objašnjavaju  pojedinosti  gotovo 
fantastičnih pothvata sa zrcalima za paljenje.  Za njih su, uglavnom,  zaslužni 
njemački  učenjaci,  čija  se  izvješća  mogu  pronaći  samo  u  zaboravljenim 
njemačkim časopisima  iz  18.  i  19.  stoljeća,  koje  sam  sve redom pročešljao, 
iako  na  kraju  nisam  upotrijebio  ništa  od  pročitanog!  Engleski  istraživač  iz 
19.  stoljeća,  Samuel  Parker,  konstruirao  je  leću  za  paljenje  toliko  veliku 
i  snažnu  da  je  za  samo  nekoliko  sekundi  mogla  rastopiti  bilo  koji  metal. 
Parkerovo  staklo  za  paljenje  prikazano  je  na  slici  27.  Izvorna  se  naprava 
navodno  čuva negdje u Zabranjenom gradu u Pekingu, te  se nadam da ću je 

jednoga  dana pronaći.  Jedna  od njegovih  manjih  leća  za paljenje  čuva  se  u 
muzeju Ashmolean  u  Oxfordu. 

Čitava je priča,  dakle,  započela u  3.  st.  pr.  Kr.,  kada je Arhimed razvio 
koncepciju  zrcala  za  paljenje  kako  bi  stvorio  prvo  oružje  u  povijesti  svijeta 
utemeljeno na tom načelu.  Svi koji su provodili pokuse sa snažnim zrcalima 

SLIKA  27.  Staklo  za paljenje  Samuela  Parkera.  Bakrorez  anonimnog  umjetnika  iz 
1840.  Prema  riječima  Parkerova  prijatelja,  velečasnog  J.  Joycea  (Scientific  Dia­
logues,  London,  1844.,  str.  249.-250.),  to  staklo  za  paljenje,  koje  je  konstruirao 
"gospodin  Parker  iz  Fleet  Streeta",  imalo je  doista  veliku  leću:  "Promjer joj je  bio 
91,5  cm,  a  kada  se  pričvrstila  za  okvir,  otkrivala je  čistu  površinu  promjera  68,62 
cm.  Žarište joj je,  pomoću  druge  leće,  reducirano  na promjer  od  1,27  cm.  Toplina 
dobivena na taj  način  bila je  toliko  intenzivna  da  su  se  željezne ploče  mogle  rasto­
piti  za  samo  nekoliko  sekundi:  -  crijepovi  i  ploče  od  škriljevca  odmah  bi  se  užarili 
i postaklili:  - sumpor, katran i druge smolaste tvari topile bi se pod vodom:  - pepeo 
drveta,  kao  i  uopće  pepeo  biljnoga  podrijetla,  odmah  bi  se  pretvorio  u  prozirno 
staklo ... čak bi i zlato, za samo nekoliko sekundi, poprimalo tekući oblik; međutim, 
unatoč  intenzivnoj  toplini u žarištu,  u konus zraka,  udaljen  samo 2,5  cm od žarišta, 
mogao  se  staviti  prst,  bez  ikakvih posljedica ili  ozljeda  ...  Gospodin  Parker  želio je 
doznati  što  bi  se  dogodilo  stavi  li  prst u  žarište.  Osjećaj je  sličan,  opisao je,  onome 
kada nas opeče plamen svijeće  ...  komadić drveta pretvara se u ugljen kada se nalazi 
u posudi  s  vodom  ...  Probušimo  li komad drvenog ugljena i  stavimo  li u tu  šupljinu 
neku  tvar  koju  želimo  zapaliti,  učinak  leće  bit  će  još  bolji.  Na  taj  se  način  može 
veoma brzo rastopiti  bilo koji metal,  te će planuti vatra kao  da je raspiruje kovačev 
mijeh."  Ta je  izvanredna naprava do  1840.  postala dijelom zbirke kineskoga cara,  te 
se  i  danas  čuva u pekinškom Zabranjenom gradu,  zajedno  sa  skupocjenim  satovima 
i  svakojakim mehaničkim  napravama. 

i  lećama za paljenje, kako bi  fokusirali  fantastično moćne zrake  i uništavali 
predmete  s  velikih  udaljenosti,  samo  su  ponavljali  Arhimedovo  djelo.  Ta 
zamisao,  koju kolokvijalno  nazivamo  idejom  o  "smrtonosnoj  zraci",  živa je 
već stoljećima. Ona je danas pronašla svoj pun oblik u koherentnim zrakama 
kao  posljedici  "pojačavanja  svjetlosti  stimuliranom  emisijom  zračenja" 
("Light amplification by stimulated emision of radiation"),  odnosno, prema 
početnim  slovima definicije,  laseru.  Sunce  više nije nužno,  no  zrcalo je još 
uvijek  prisutno,  jer  se  koherentne  zrake  laserske  svjetlosti  emitiraju  samo 
nakon prolaska između zrcala u sićušnoj  komori. Arhimed još živi! 

Na kraju priče, ne  smijemo izostaviti nadasve  izvanredan pothvat Ioan-
nisa  Sakasa.  Iako  nije  znao  ništa  o  Antemiju,  Proklu,  Kircheru,  Schottu, 
Buffonu,  ili  bilo  kojemu  učenjaku  koji je  radio  opite  s  velikim  zrcalima  za 
paljenje - zapravo, znao je samo za Arhimeda - dr.  Sakas je odlučio pokušati 
ono što su pokušali mnogi prije njega. Samo, mislio je da je prvi! Otkrio sam 
to kada sam ga posjetio u njegovu domu u uspavanom predgrađu Atene. Dao 
mi je  fotografiju  (vidi  fotografiju  47)  preslike  brojnih  novinskih  isječaka,  a 
dobio  sam  na  uvid  i  njegove  zapise.  Sakasovo je  djelo  u  mnogome  znatno 
dojmljivije  od pothvata njegovih preteča.  Konačno,  njegovi  su  napori  okru­
njeni  uspjehom  koji  ga je  proslavio  diljem  svijeta. 

Dr.  Ioannis  Sakas rođen je  1925.  u Lastrosu na Kreti, a otac mu je bio 
građevinski  inženjer.  Ioannis  se  također  zanimao  za to  područje,  te je  stekao 
doktorat iz mehaničkog i električnog inženjerstva. Te je predmete podučavao 
na  Grčkom  zrakoplovnom  koledžu  u  Ateni,  a  od  1954.  do  lipnja  1973. 
radio  je  kao  inženjer  u  Grčkoj  elektroprivredi.  Još  kao  sedmogodišnjaka 
oduševljavala su ga stakla za paljenje,  kojima  se neprestano  poigravao.  Mali 
je  Ioannis jednom prilikom čuo  priču  iz  lokalne  predaje,  naime,  da je  tlo  na 
Kreti tamno zato što su ga drevni Grci sustavno  spaljivali tako  što su hodali 
poljima držeći  u rukama  stakla za paljenje  i  usmjeravali  fokusirane  zrake  na 
tlo. Duboko dirnut tom neobičnom pričom, Ioannis je odlučio otkriti kako su 
to  mogli  činiti  pomoću  stakala  za paljenje  mnogo  većih  od  onih  kojima  se 
sam  igrao. 

Također kao  dijete, Ioannis je čuo i glasovitu priču o Arhimedu, koji je 
spalio  rimsku  flotu,  te je  počeo  proučavati  Arhimedova  djela,  pokušavajući 
u njima  otkriti  odgovor na zagonetku  spaljenih polja.  Konačno je  ustanovio 
kako  predaja  nije  istinita,  te  da  je  posrijedi  zbrkano  sjećanje  na  uporabu 
stakala  kojima  su  se  palile  vatre  na  strništima  na  koja  su  Krećani,  kako  bi 
postigli  bolji  učinak,  bacali  suhe  borove  grane.  Kada  bi  strnište  izgorjelo, 
tlo bi doista postalo crno. Međutim, Ioannis je do tada bio već posve obuzet 

željom  da  oživi  Arhimedov pothvat.  Nekoliko  desetljeća poslije,  konačno je 
ostvario  svoj  san.  Evo kako je  sve počelo. 

Ioannis je  čovjek koji  zamišlja nemoguće,  a zatim  to  tvrdoglavo  nastoji 
ostvariti.  Njegov  drugi  veliki  san bio je krenuti  na putovanje koje je  u  4.  st. 
pr.  Kr.  Aleksandra Velikog vodilo od Grčke do  Indije  i natrag do  Babilona. 
Budući  da  nije  bio  samo  znanstvenik  u  naslonjaču,  Ioannis  je  dva  puta 
pješice  prešao  put od Grčke  do  doline  Inda,  na  indijsko-pakistanskoj  granici 
i natrag. No, zbog njegove skromnosti, većina ljudi ne zna ništa o tom izvan­
rednom pothvatu. 

Godine  1966.  Ioannis  je  objavio  članak  u  grčkom  časopisu  Techike 
Chronika  (Tehničke  kronike),  gdje je  izrazio  uvjerenje  da je  Arhimed  spalio 
rimsko  brodovlje  pomoću  plosnatih  bakrenih  zrcala  veličine  štita.  (Nije 
mu  bilo  poznato  da je  Proklo  opisao  kako je  Vitelijevu flotu uništio  upravo 
pomoću  štitova  obješenih  na  zidine  Konstantinopola,  što  bi  značilo  da  su 
Proklova  zrcala  bila  također  veličine  štita.)  Iste  godine,  prije  nego  što  je 
objavio  spomenuti  članak,  Ioannis  je  provjerio  svoju  hipotezu  i  dokazao 
da je  svoje  djelo  Arhimed  mogao  ostvariti  upravo  pomoću  takvih  plosnatih 
zrcala. 

Sljedeća  relevantna  Ioannisova  publikacija  (na  francuskom)  pojavila 
se  1971.,  tijekom  konferencije  Mediteranske  kooperacije  za  solarnu  ener­
giju (Cooperation Mediterraneenne pour l'Energie Solaire). Tu se pozabavio 
mogućnošću  dobivanja  energije  koncentracijom  sunčevih zraka pomoću leća 
ili  zrcala.  Članak je  bio  prepun tehničkih  pojedinosti  i  složenih jednadžbi 
shvatljivih  samo  znanstvenicima  i  inženjerima. 

Godine  1971.  Ioannis je započeo raditi na  svome veličanstvenom pro­
jektu.  Ustanovio  je  kako  bi  bilo  najbolje  da  plosnata  zrcala  drže  ljudi. 
Zapravo,  došao  je  do  istoga  zaključka  kao  i  Antemije,  iako  nije  znao  za 
njegove  radove.  Od  Grčke  tehničke  komore  u  Ateni  pribavio  je  sredstva 
za  izradu  pravokutnih  zrcala  veličine  čovjeka,  koja  su  mu  bila  potrebna  za 
pokus. Zrcala su bila visoka  1,7 m i široka 0,7 m. Pokazalo se da bi bakar bio 
preskup, pa je upotrijebio staklo presvučeno bakrenom folijom.  Proizvedeno 
je  ukupno  200  takvih zrcala. 

Ioannis  je  pretpostavio  da  je  Arhimed  na  zidine  Sirakuze  postavio 
vojnike  koji  su  držali  stakla.  On  objašnjava: 

Arhimedu je bilo lako zamisliti, testirati i upotrijebiti plosnata zrcala, 
koja  sam  1966.  eksperimentalno  upotrijebio  ...  Tom  sam  prilikom 
dokazao  kako je  moguće  da je Arhimed  spalio rimsko brodovlje. 

Arhimed je  vjerojatno  velike  plosnate  štitove  od  poliranog  bakra 
koristio umjesto  zrcala.  Ta  su zrcala vojnici raspoređeni na zidinama 

podizali  na  zapovijed.  Tako  se,  sukladno  udaljenosti  neprijateljskih 
brodova,  sunčeva energija na njima  fokusirala refleksijom  određenog 
broja zrcala.  Primjerice, za prosječnu udaljenost od 30 ili 40 m, bilo 
bi  dovoljno  50  zrcala,  dok  bi  za  udaljenost  od  100  m  (maksimalna 
udaljenost koju  doseže  odapeta  strijela),  bilo  potrebno  otprilike  200 
zrcala kako  bi  se zapalili  dijelovi broda prekriveni  smolom.  Strijelci 
i  ostatak posade  nisu mogli  podnijeti  toplinu koja  se  proizvodila na 
taj način. 

Takvim  jednostavnim  plosnatim  zrcalima,  koja  su  se  lako  pre­
nosila  s  mjesta  na  mjesto,  Arhimed je  uspio  iznenaditi  neprijatelja, 
ciljajući  u  određenu  točku.  Neprijatelj  nije  slutio  ništa  sve  do  tre­
nutka kada su  stotine,  ili možda čak i  tisuće vojnika podignuli  svoje 
štitove/zrcala,  i  usmjerili  sunčeve  zrake  na  protivničko  brodovlje. 
Učinak je  bio brz  i  siguran.  Žrtava možda  i  nije  bilo  toliko mnogo, 
no utjecaj na moral posade bio je u svakom slučaju rušilački. 

Kako  bi  svoje  ideje  dokazao  u  praksi,  Ioannis  je  dobio  potporu  profesora 
E.  Stamatisa,  urednika  Arhimedovih  djela  (The  Works  of  Archimedes).  Ta 
je  ujedinjena  znanstvenička  fronta  uvjerila  predsjednika  Grčke  tehničke 
komore  da  odobri  novac  za  pokus  i  konstrukciju  zrcala.  Ioannis  je  dobio 
pomoć  i  od  Grčke  mornarice,  koja  mu je  ustupila  velik  broj  vojnika.  Cilj 
je  bio  mali  drveni  brod  usidren u  Pirejima.  Prvi je pokus  izveden  26.  lipnja 
1973.,  u  podnožju  brda Himet u  Ateni,  kada je  upotrijebljeno  50  zrcala  od 
stakla presvučenog bakrom i položenih u lagane željezne okvire.  Cilj je tada 
bio  drveni  model  broda udaljen  40  m.  Iako je  dan bio  oblačan,  iz  broda je 
za samo  3  sekunde počeo  sukljati  dim.  Zbog nedostatka  ljudi  (Ioannis  tada 
još nije imao na raspolaganju vojnike),  svaki je čovjek morao upravljati  s pet 
zrcala.  Ioannis je procijenio da je  samo 60  -  70% zrcala uspješno dosegnulo 
cilj.  Zbog vremenskih prilika,  svjetlo je  bilo  slabije,  no  unatoč  tome brod je 
brzo planuo. 

Drugi  je  pokus  bio  planiran  za  17.  srpnja  na  istome  mjestu,  ovaj  put 
se  planiralo  100  zrcala  usmjeriti  prema  drvenoj  meti  prekrivenoj  smolom 
i  udaljenoj  85  m,  a  200  zrcala  imala  su  zapaliti  drvenu  metu  udaljenu  175 
m.  Međutim,  snažan je  vjetar  spriječio  te  pokuse.  Pedeset  sedam  dragovo­
ljaca držalo je  57 zrcala usmjerenih prema 70 m udaljenoj  meti od šperploče 
prekrivene  smolom,  koja  se  zadimila,  ali  ne  i  zapalila.  Dragovoljci  nisu 
dovoljno vješto upravljali zrcalima.  Ioannis je ocijenio kako bi bilo potrebno 
70  zrcala da se na toj  udaljenosti postigne zapaljenje. 

Treći je  pokus  izveden  22.  srpnja  na  istoj  lokaciji.  Svaki je  dragovoljac 
upravljao  s  pet  zrcala,  kojih je  ukupno  bilo  130.  Meta je  bio  komad  drveta 

prekriven  smolom  i  udaljen  100  m.  Zapalile  su  se  dvije  odvojene  točke  na 
meti.  U  sljedećem pokušaju trebalo je zapaliti  dvije male mete udaljene  170 
m, no samo se jedna zadimila, pa je Ioannis zaključio kako bi, umjesto  130, 
za tu udaljenost bilo  potrebno  200  zrcala. 

Posljednji je pokus  izveden  3.  studenog u Kepalskom zaljevu,  uz  surad­
nju Grčke mornarice. Pomoću 60 zrcala u trenutku je zapaljena meta udaljena 
55  m.  (Tom je uspjehu nedvojbeno  pridonijela disciplina mornara.)  Toga je 
dana bilo  sunčano vrijeme bez vjetra. 

Službeni  pokus  izveden  je  6.  studenog  1973.  u  Kepalskom  zaljevu 
(Pomorska  baza  Skaramagas-Atena),  uz  suradnju  Grčke  mornarice.  (Vidi 
fotografiju 47.)  Dan je  bio  djelomice  sunčan  i bez vjetra.  Sedamdeset zrcala 
držalo  je  jednako  toliko  vojnika,  na  prosječnoj  udaljenosti  55  m  od  mete 
-  malog  drvenog  čamca  dugačkog  2,5  m  i  prekrivenog  smolom.  Za  samo 
nekoliko sekundi čamac se počeo dimiti. Tri minute poslije planula je strana 
brodića  okrenuta  prema  zrcalima.  Eksperiment je  bio  veoma  uzbudljiv  i  u 
cijelosti  uspješan. 

Svijetom  se  brzo  proširila  vijest  o  tom  događaju.  Objavljeni  su  članci 
(većina ih je pogrešno navodila loannisovo prezime kao Sakkas) u New York 
Timesu  (nedjelja,  11.  studenog,  uz  neke  netočnosti),  Time Magazinen  (26. 
studenog,  u rubrici  "Znanost"), Newsweeku  (26.  studenog,  u rubrici  "Zna­
nost"), londonskom Scientistu (22. studenog; prezime je bilo točno napisano, 
no navedeno je mnogo netočnih podataka), itd.  Time i Newsweek objavili su 
točan broj zrcala i mornara, dok ostali časopisi nisu.  Sam Ioannis predstavio 
je  svoju teoriju utemeljenu na ranijim pokusima u grčkom časopisu  Technike 
Chronika  (Tehničke  kronike)  iz  Atene,  u  rujnu  1973.  (str.  771.-779.).  No, 
cjelovito  izvješće  o  pokusu  objavljeno  je  (na  grčkom)  u  III.  knjizi  (Tomos 
I)  Arhimedovih  djela  (u  četiri  knjige),  koju  je  priredio  profesor  Stamati  i 
objavio u Ateni  1974., uz četiri prilično loše fotografije (str.  309.-313.).  Iako 
je  to  bila  službena  publikacija  loannisova  prijatelja,  njegovo  je  prezime  i 
ovdje pogrešno napisano kao Sakkas!  Očito je i Grcima Ioannisovo prezime 
neobično. 

Priča,  međutim,  ima i nastavak.  Pet godina poslije Talijani  su pokušali 
u  Sirakuzi  ponoviti  Ioannisov  pokus,  koristeći  mala  zrcala.  Nakon  svojih 
prvih  pokušaja,  Ioannis je  poslao  izvješće  gradonačelniku  Sirakuze  (bilo je 
to  pismo  s  nadnevkom  26.  lipnja,  1973.,  čiju  presliku posjedujem),  ali  nije 
dobio  odgovor.  Godine  1978.  saznao je  za  spomenuto  ponavljanje  njegova 
pokusa,  i  razočarao  se  što  Talijani  nisu  s  njime  stupili  u  vezu,  nego  su 
radili  samostalno,  temeljeći  svoje  pokušaje  na  novinskim  izvješćima punim 
netočnosti. Nikada nije saznao jesu li Talijani bili uspješni.  Posjetim li ikada 

Sirakuzu,  svakako  ću se potruditi  doznati nešto više  o  tome,  a moguće nove 
podatke objavit ću u naknadnim izdanjima ove knjige. Međutim, tko se ikada 
pismom obratio talijanskim vlastima,  dobro zna da se ne treba nadati  odgo­
voru.  Tu  sam  lekciju  davno  naučio. 

Iz  svojih  je  pokusa  Ioannis  Sakas  zaključio  da  je  Arhimed  svakako 
mogao  učiniti  ono  što  mu  predaja  pripisuje.  Iako  je  već  dugo  u  mirovini, 
Ioannis  nije počivao  na  lovorikama,  nego je  nastavio  istraživati  drugu vrstu 
oružja  za  koje je  također  vjerovao  da  ga je  izumio  i  upotrijebio  Arhimed. 
Riječ  je,  naime,  o  puški  na  paru,  koju  spominje  Petrarca,  sličnoj  onoj 
koju je  poslije  izumio  Leonardo  da  Vinci.  Nadalje,  Ioannis je radio  pokuse 
sa  sunčanim  satovima  i  gnomonima,  s  kojima  se  još  uvijek  bavi.  Ovime 
završava priča o  "usamljenom vuku",  izvanrednom čovjeku i  izumitelju koji 
je  svijetu dokazao kako Arhimedova zrcala nisu nemoguća zamisao,  nego  da 
se  pomoću njih,  na pravilnoj  udaljenosti,  za  samo  tri  minute  može  zapaliti 
brod.  Svaki  znanstvenik  može  brbljati  što  ga je  volja,  ali  ništa  se  ne  može 
usporediti  s  fizičkim  dokazom. 

Na  kraju  bih  se  želio  osvrnuti  na  dvije  kratke  priče  o  "smrtonosnim 
zrakama",  koje  je  napisao  moj  prijatelj  Arthur  C.  Clarke.  Obje  su  bile 
objavljene  šezdesetih  godina,  u  njegovoj  zbirci  pod  naslovom  Tales  of Ten 
Worlds  (Priče  o  deset  svjetova).  Jedna  se  priča  zove  "Let  there  be  Light" 
("Neka  bude  svjetlo"),  a  druga  "A  Slight  Case  of Sunstroke"  ("Lakši  slučaj 
sunčanice").  Arthur ima smisao za bizaran humor te neprestano zbija šale, 
a  stil  obaju  priča  tipičan je  za  njega.  "A  Slight  Case  of  Sunstroke"  pitka 
je  fantazija  o  južnoameričkoj  republici  u  kojoj  su  svi,  uključujući  njezinu 
vladu  i  vojne  dužnosnike,  opsjednuti  nogometom.  Narodu  te  republike  na 
raspolaganju je  stadion koji može  primiti  100  000  ljudi.  Na utakmicama od 
nacionalnog značenja, prilikom kojih susjedne republike redovito podmićuju 
suce,  50  000  vojnika  dobivaju  besplatna  mjesta  i  brošure  fine  izrade  s 
metalnom  pozadinom.  Kada podmićeni  sudac  ne  bi  priznao  pogodak,  ogla­
sio  bi  se  rog,  a  svi  bi  vojnici  podigli  svoje  brošure,  čije  bi  metalne  površine 
poput zrcala reflektirale  sunčevu  svjetlost  prema  sucu.  Posljedica toga,  kaže 
Arthur,  bila je  sljedeća:  "Na  mjestu  na  kojemu  je  stajao  sudac  pojavila  se 
mala tinjajuća hrpa pepela iz koje se u mirne visine uzdizao tanki stup dima." 
Što je tek  Sakas mogao postići  da je umjesto  70  imao  50  000 vojnika! 

Konačno,  tu je  i  Arthurova  priča  "Let  There  Be  Light".  Ispričana je 
u  jednom  pubu,  a  govori  o  čovjeku  imena  Edgar  koji  je,  zgrnuvši  bogat­
stvo,  otišao  u  mirovinu  i  posvetio  se  astronomiji.  Brusio  je  leće  i  zane­
marivao  svoju  ženu  u  nekom  udaljenom  engleskom  selu.  Supruga je  imala 
ljubavnika, mladića imena de Vere Courtenay, a Edgar ga je oslijepio zrakom 

svjetlosti reflektiranom pomoću teleskopskog zrcala - "zrakom pedeset puta 
snažnijom  od  bilo  kakvog  reflektora"  - zbog  čega je  mladić  izgubio  nadzor 
nad vozilom, sletio s ceste i pao preko litice. Na kraju priče, pripovjedač u 
pubu  zaključuje: 

"Biti ubijen smrtonosnom zrakom sudbina je primjerena de Vere Cour-
tenayu - s obzirom na okolnosti ne vidim zašto bi netko poricao da je Edgar 
upotrijebio upravo smrtonosnu zraku. To je doista bila zraka i ona je nekoga 
ubila. Što biste još htjeli?" 

Tko  misli  da je  naslov  ovoga poglavlja  pretenciozan,  neka  ga  primijeni 
na ovu priču. 

III. DIO

DREVNO ZNANJE

VI. POGLAVLJE 

PRIVID 

Filozof Demokrit,  koji  je  živio  u  4.  st.  pr.  Kr.,  patio  je  od  vizualnih 
halucinacija.  To ga je,  čini  se, mučilo do te mjere da je, pokušavajući  objas­
niti  što  mu  se  događa,  prvi  u  povijesti  proveo  pokuse  vezane  za  senzornu 
deprivaciju.  Otkrio  sam to u sačuvanom fragmentu inače  izgubljenog Života 
Demokritova,  koji je  napisao jedan  Sokratov  sljedbenik: 

Na  različite je  načine  iskušavao  svoja  osjetila,  kaže  Antisten,  često 
se povlačeći u osamu i ulazeći u grobnice. 

Taj  komentar potječe iz izgubljena Antistenova djela  O  filozofima,  a sačuvao 
ga je Diogen Laercije, koji je, kako  se vjeruje,  živio u 3.  st. po Kr.  Pronašao 
sam još jedno neobično izvješće o Demokritu, ovaj put pisca Aula Gelija koji 
je živio u 2.  stoljeću.  On kaže: 

U jednom  grčkom  zapisu  piše  da je  filozof Demokrit,  izvanredan  i 
poštovanja  vrijedan  čovjek,  tvrdio  kako je  samoga  sebe  lišio  vida jer 
je  vjerovao  da  će  njegov um  življe  i  točnije  promatrati  i  tumačiti  pri­
rodne zakone, ako svoje misli oslobodi od zamki i izazova očiju.  Taj 
svoj  čin Demokrit je izveo  na  domišljat način,  što  vještim i biranim 
riječima opisuje pjesnik Laberije, u farsi  Užar...  "Demokrit, Abderin 
učenjak/  Postavi  štit  nasuprot  Hiperionu  [Suncu]/  Kako  bi  mu  oči 
zabljesnuo  njegov  odsjaj  na  bakru/  Tako je  pomoću  sunčevih  zraka 
sebe  lišio  vida..." 

Po  svemu  sudeći, privremena senzorna deprivacija,  kao posljedica boravka u 
mračnim  grobnicama,  pomiješana je  s  Demokritovim pokusom  sa zrcalima 
kojima  je  reflektirao  svjetlost  izlazećeg  sunca  i  pogrešnim  Gelijevim 
zaključkom, naime, daj e Demokrit zauvijek oslijepio. No, to ne treba čuditi, 
jer  potonja  informacija  potječe  od  pisca  farsi.  Moguće  je  da  je  Demokrit 

gledao u blješteća zrcala kako bi proučavao sljepoću izazvanu suncem, no ni 
u jednom  drugom  izvoru  ne  stoji  daje  filozof zauvijek  oslijepio.  Zanimljivo 
je da je u farsi  Užar Demokrit bio predmetom ismijavanja, kao  što je  Sokrat 
ismijan  u  Aristofanovoj  komediji  Oblaci. 

Antisten  također  bilježi  da  je  Demokrit  putovao  po  čitavom  svijetu, 
trošeći  usput  svoje  obiteljsko  bogatstvo,  posjećujući  svećenike  od  kojih je, 
čini  se,  tražio  da  ga  posvete  u  njihove  misterije.  Egipatski  su  ga  svećenici 
navodno uputili u znanost o geometriji, a učio je i kod babilonskih svećenika, 
perzijskih  maga,  pitagorejskih  mudraca,  pa  čak  i  od  indijskih  brahmana  i 
Etiopljana.  Moguće  je,  stoga,  da  su  meditacija,  a  možda  čak  i  joga,  bile 
uobičajenim  dijelom  njegovih  vježbi. 

Nažalost,  sva  su  Demokritova djela  izgubljena  (sačuvani  su  samo  duži 
fragmenti),  no  nekada  je  u  Aleksandrijskoj  knjižnici  postojala  njihova 
zbirka.  Danas posjedujemo popis tih  djela koji  uključuje  sljedeće  zanimljive 
naslove: 

Opis  zraka  svjetlosti;  Uzroci povezani  s vatrom i  stvarima u vatri;  O 
različitim oblicima atoma. 

Platon  je  mrzio  sam  spomen  Demokritova  imena,  te  je  želio  spaliti  sve 
njegove  rasprave  koje  je  uspio  prikupiti.  To  saznajemo  od  povjesničara 
Aristoksena,  Aristotelova učenika.  No,  Platonovi  prijatelji,  među kojima je 
nedvojbeno  bio  i  sam Aristotel,  spriječili  su ga u tome,  ističući kako  takvo 
što  nema  smisla,  budući  da  Demokritove  zapise  posjeduju  mnogi.  Platon 
je,  očito,  ponekad imao  takve napade bijesa.  Povjesničar  filozofije  Diogen 
Laercije  bilježi: 

Činjenica  jest  da  Platon,  koji  spominje  gotovo  sve  rane  filozofe, 
nijednom rječju  ne  spominje  Demokrita,  čak ni  kada bi  bilo  nužno 
pobijati njegove tvrdnje, očito zato što je bio  svjestan da se ne može 
mjeriti  s tim princom  filozofa kojega Timon pravedno  hvali riječima: 
"Takav je mudri  Demokrit, vladar rasprava,  bistar polemičar, jedan 
od najboljih  koje  sam  ikada  čitao." 

Jedan  od  najozbiljnijih  slučajeva  intelektualnih  i  osobnih  sukoba  između 
Platona i njegova učenika Aristotela bio je povezan upravo  s  Demokritom, 
suvremenikom  Sokratovim  (umro  399.  god.  pr.  Kr.).  Unatoč  Platonovoj 
strastvenoj  mržnji  spram  Demokrita  i  njegovih  djela,  Aristotel  je  svoju 
sklonost  Demokritu  nerijetko  javno  iskazivao.  Aristotel  se,  za  razliku  od 

svoga  učitelja,  osobito  zanimao  za  znanost.  U  djelu  O  rađanju  i  propadanju 
na  sva je  usta  hvalio  Demokrita: 

Slična  se  kritika  može  primijeniti  na  sve  naše  preteče,  isključujući 
Demokrita.  Nijedan od njih nije proniknuo  ispod površine niti pod­
robno  istražio  makar jedan problem.  Demokrit,  međutim,  nije  samo 
pomno  promislio  o  svim pitanjima,  nego  se  od  ostalih razlikovao  i 
po svojoj metodi. Kako rekosmo, nitko od filozofa nije iznio ni jednu 
konačnu  tvrdnju  o  rastu,  osim  zaključaka  do  kojih  bi  mogao  doći 
svaki  amater. 

To je  veoma oštra kritika neznanstvenih  stajališta Aristotelovih preteča,  kri­
tika od koje je pošteđen samo Demokrit.  Valja imati na umu da je Aristotel, 
kao  Platonov  najdarovitiji  učenik,  najžešću  kritiku  uputio  upravo  svome 
učitelju, kojeg je time također svrstao među "amatere". No, to nije sve. Aris­
totel je  otišao još  dalje,  napadajući  "platoniste"  -  skupinu koja je uključivala 
sve  njegove  bivše  kolege  od  kojih  se  odmetnuo  -  kao  i  samog  pokojnog 
Platona.  Uspoređivao  ih je  s  Demokritom koji  se,  za razliku od njih,  "osla­
njao na zaključke primjerene temi,  odnosno,  koji proizlaze  iz  znanosti  o pri­
rodi". 

Drugim  riječima,  Platon  i  njegova  škola  zanemarivali  su  prirodu,  nisu 
bili  pravi  znanstvenici  nego  amateri,  a  njihove  rasprave  o  prirodnim  pita­
njima bile  su djetinjaste  i  smiješne  -  tako je mislio  Aristotel!  A  budući  da je 
dvadeset godina bio Platonov učenik, vjerojatno je znao  što govori.  Aristotel 
je očito vjerovao da je prije njega samo Demokrit znao  cijeniti načela ili  duh 
znanstvene  metode.  Tu je  metodu  Aristotel  razvio  i  uveo  u  svijet  filozofije 
(ili  je  barem  postavio  temelje  za  tu  znanstvenu  metodu  kakvu  poznajemo 
od renesanse do danas), da bi svoj pun oblik doživjela u modernoj  zapadnoj 
civilizaciji,  znanosti  i  tehnologiji. 

Imamo  li  to  na umu,  ubrzo  će  nam postati jasno  zašto  su Demokritova 
promišljanja o  optici  značajna  za  našu  priču.  Na  sreću,  Antisten je  zabilježio 
zanimljive  podatke  o  Demokritovim  pokusima  koji  se  odnose  na  prirodne 
pojave  i  posljedice  senzorne  deprivacije.  Demokrit je  bio  pravi  znanstvenik 
poduzetna  duha,  koji  se  nije  ustezao  proboraviti  duže  vrijeme  u  mračnim 
grobnicama,  gdje je provodio pokuse na  sebi tražeći  odgovore. 

Među  izgubljenim  Demokritovim  djelima  nalazilo  se  i  jedno  naslov­
ljeno  Peri  Eidolon  (O  idolu).  Iz  grčke  riječi  eidolon  potječe  današnja  riječ 
"idol",  u  značenju  "slika".  Zapravo,  pogledamo  li  u  engleski  rječnik,  vidjet 
ćemo  da  riječ  "idol",  iako  veoma  rijetko,  može  značiti  "vidljiva,  ali  ne  i 
tvarna pojava, poput odraza u zrcalu". Međutim, to opskurno značenje dobro 

poznate  riječi  u  biti  je  bliže  njezinu  izvornom  značenju.  Naime,  za  Grke 
eidola  nisu  bili  samo  "slike",  nego  i  "priviđenja,  utvare,  svi  nematerijalni 
oblici, fantomi uma". 

Sada možemo shvatiti vezu između toga grčkog optičkog izraza i vizual­
nih  halucinacija  koje  je  Demokrit  imao  boraveći  u  mračnim  grobnicama. 
Njegovo  djelo  O  idolu  djelomice  se  bavilo  sposobnošću  proricanja  s  kojom 
je  povezao  "fantome  uma"  kao  posljedice  senzorne  deprivacije.  Arthur 
Pease, urednik Ciceronova djela  O proricanju,  komentira: 

Demokrit  ... je,  čini  se,  bio  upoznat  s  većinom mantičkih  [prorica-
teljskih]  vještina,  objašnjavajući  ih  teorijom  eidola  (uključujući) 
snove  i proročanstva  ... 

Diogen  Laercije  upozorava  da  je,  osim  vizualmh  halucinacija,  Demokrit 
doživio izravno proročko iskustvo.  On kaže: 

...  njegov  je  ugled  porastao  zahvaljujući  njegovoj  sposobnosti  da 
prorekne neke buduće događaje; javnost mu je, stoga, odavala počasti 
kao  bogu. 

Demokrit  je  zasigurno  prorekao  nešto  doista  izvanredno.  Budući  da  je 
pretkazanje  povezivao  s  "fantomima  uma",  slobodni  smo  pretpostaviti  da 
je  to  zaključio  na temelju  vlastita  iskustva,  te  da je  možda  doživio  vizualne 
halucinacije  u  obliku točnih  viđenja budućih  događaja.  Klasični  su učenjaci 
isticali  da je  Demokritov  doprinos  filozofiji  posebno  značajan  na  području 
"teorije percepcije  [koja]  u njega zauzima posebno mjesto."  Ono što je kod 
percepcije  Demokrita  najviše  zanimalo  očito je  bio  vid. 

Možda je upravo zbog vlastita iskustva s "fantomima", Demokrit razvio 
filozofsko  mišljenje  da  "biće  nije  ništa  stvarnije  od  ne-bića". 

To  prilično  radikalno  gledište  podsjeća  na  indijske  brahmane  među 
kojima je,  tvrdi predaja,  Demokrit neko  vrijeme boravio.  No,  ono  što je za 
nas  značajno  jest  činjenica  da  je  Demokrit  vjerovao  kako  su  fantomi  bili 
stvarni,  te  da  su lebdjeli u zraku. 

Postoji  mnogo  zbunjujućih  komentara  o  Demokritovim  neobičnim 
vizualnim  teorijama.  Općenito  se  smatra  da  su  njegove  teorije  o  prirodi 
vizualne  percepcije  najblaže  rečeno  ekscentrične,  što  je  vjerojatno  istina. 
Prema Demokritu,  fizički predmeti  izbacuju u zrak prozirne membrane koje, 
putujući atmosferom,  stižu do naših očiju i prenose im slike. 

Pretpostavljam da je tom čudnom teorijom Demokrit nastojao  objasniti 
vlastite vizualne halucinacije.  Ciceron tvrdi kako je Demokrit (čija su djela u 

Ciceronovo doba još bila dostupna) isticao da na ljudske umove tijekom sna 
"utječu vanjska  i  netvarna priviđenja".  Valja  imati  na umu  da je  Demokrit 
vjerovao kako  su utvare koje dolaze u snu -  a po  svemu sudeći i utvare koje 
se  pojavljuju  u  mračnim  grobnicama  -  isključivo  vanjske.  To je,  očito,  bio 
jedini  način  na  koji  je  Demokrit  mogao  objasniti  vlastite  vizije.  Nije  bio 
spreman prihvatiti  mogućnost da  su  one psihološke pojave,  posljedice unu­
tarnjih  procesa.  Svoje je  teorije  vizija  Demokrit  uobličio  eksternalizacijom 
vlastitog psihološkog  iskustva.  Nitko  do  sada nije pomislio  da  su ga vlastita 
psihička  iskustva zapravo  stjerala u  kut,  što  bi  moglo  objasniti  zašto  su  čak 
i Demokritovi  suvremenici, uključujući Aristotela, pojedine  aspekte njegove 
filozofije  smatrali  neobičnima.  Oni,  naime,  nisu  shvatili  da  je  Demokrit 
pokušavao  u  svoju  shemu  uklopiti  anomalije  poput  paranormalnih  iskus­
tava.  No, danas kada su iskustva povezana sa senzornom deprivacijom pod­
robno  istražena,  te nam je poznato  da  se u takvim  uvjetima redovito javljaju 
vizualne halucinacije, možemo razumjeti s čime se Demokrit borio. 

Jedan klasičar i  stručnjak o Demokritu kaže: 

Njegova  je  psihologija  bila  produžetak  njegove  teorije  o  osjetilnoj 
percepciji...  Duša je  tijelo  unutar tijela...  Ciceron je  izražavao  neza­
dovoljstvo  različitim  mišljenjima  koja je  Demokrit  iznosio  o  prirodi 
božanstva: ponekad bi govorio da su bogovi utvare koje vidimo, često 
varljive  i  zlonamjerne...  vjerovanje  u  bogove  proizlazi  iz  činjenice 
da utvare doista postoje,  dobronamjerne  ili zle, koje  posjećuju ljude, 
osobito u snovima; te su utvare stvarne, i nije ih lako uništiti... bogovi 
su utvare koje su prisutne u zraku...  Nema božanskog  stvoritelja;  sve 
što postoji ima prirodan razlog... kao što su sva opažanja u određenoj 
mjeri  utemeljena  na  stvarnosti,  a  u  snovima  i  priviđenjima  ljudi 
nedvojbeno  vide  bogove,  tako  i  bogovi  moraju  biti  tjelesni...  Vje­
rovao  je  da  su  snovi,  općenito  uzevši,  emanacije  tijela,  posebice 
živih  tijela;  te  da  su,  stoga,  podvrgnuti  materijalnim  zakonima: 
primjerice,  manje  su  pouzdani  u jesen,  zbog  nemirna  zraka.  Neke 
utvare  namjerno  šalju  osobe  koje  nekome  žele  nauditi.  Navodno 
je  vjerovao  u  proricanje,  te  je  priželjkivao  milostiva  i  povoljna 
viđenja. 

Zanimljivo  je  da je  Demokritovu  teoriju  o  tome  da  su  snovi  stvarni  očito 
izazvalo jedno  pitanje:  Kako  objasniti  to  da  sanjamo bogove?  Demokrit je, 
stoga,  morao  ustvrditi  da  su  i  bogovi  stvarni  -  kako  bi  inače  ljudi  u  snovima 
primali  njihove  slike?  Bio  je  to  nevjerojatan  primjer  filozofiranja  unatrag! 
Demokrit ne  započinje  vjerovanjem u bogove,  nego  teorijom vizije,  a budući 

da prema toj  teoriji  sve vizije trebaju emitirati  stvarni  subjekti,  vizije bogova 
moraju dolaziti od stvarnih bogova.  Bogovi su,  stoga, stvarni!  Rijetko je koji 
filozof  ili  teolog  do  svojih  teorija  o  bogovima  došao  na  takav  zaobilazan 
način.  To samo pokazuje u kojoj je mjeri Demokrit bio obuzet svojom teori­
jom vizije. 

Ciceron piše: 

U kakve je zablude upao Demokrit koji u jednom trenutku bogovima 
smatra  vlastite  uobrazilje  [ne  posve  točan  Ciceronov  prijevod  grčke 
riječi  eidola],  potom  tvar  koja  proizvodi  i  šalje  te  uobrazilje,  da  bi 
konačno bogovi postali  čovjekovom znanstvenom bistrinom! 

Više  nema  nikakve  dvojbe  da  je  Demokrit  imao  viđenja.  Unatoč  svome 
izrazito  skeptičnom  pristupu,  što  potvrđuju  neke  njegove  teorije  kojima  se 
ovdje  nećemo  baviti,  Demokrit je  bio  prisiljen  pronaći  objašnjenje  za  svoja 
neobična  iskustva.  Njegova  su  viđenja ponekad bila  zastrašujuća  i  neugodna, 
pa  je  "priželjkivao  samo  povoljna  i  milostiva  viđenja".  Taj  je  podatak  o 
Demokritu  sačuvan  u  Plutarhovu  djelu  O prestanku proročanstava.  Bohnov 
prijevod iz  1889. razotkriva pravi smisao te rečenice; 

Izražavajući  nadu  da  će  se  "susresti  s  milostivim  idolima  (utva­
rama)",  Demokrit daje na znanje  da  su mu poznati  i  drugi,  zlobniji  i 
mračniji (idoli, op. prev.). 

O  istom pitanju Plutarh ponovno raspravlja u  svome  djelu  čiji  naslov na eng­
leskom  glasi  Table-Talk  (Razgovor  za stolom).  Djelo  sadrži  opsežnu zbirku 
zanimljivih  tema za razgovore  na  zabavama,  te  zamišljenih  dijaloga  između 
uzvanika  (utemeljenih  na  stvarnim  osobama  koje  je  Plutarh  poznavao,  a 
katkada i  na  stvarnim razgovorima)  u kojima  oni  izražavaju  svoja mišljenja. 
Jedna od tih tema nalazi  se u V.  knjizi Razgovora za  stolom,  a nosi naslov "O 
onima za koje  se govori  da imaju urokljivo  oko".  Priča započinje ovako: 

Jedne  se večeri poveo razgovor o  ljudima za koje  se  govori  da bacaju 
čini  i  imaju urokljivo  oko.  I  dok  su  svi  uzvanici  odbacivali  te  priče 
kao  budalaštine,  naš  domaćin,  Mestrije  Flor,  izjavio  je  kako  neke 
zapanjujuće  činjenice  podupiru to  prošireno  uvjerenje.  Međutim,  te 
se  činjenice uglavnom odbacuju jer za  njih ne  postoje  objašnjenja.  S 
druge, pak, strane, postoji na tisuće drugih nepobitnih činjenica, koje 
također  izmiču  logičnom  objašnjenju. 

Slijedi  veoma  zanimljiva  rasprava,  koju  Florov  zet  zaključuje  sljedećim 
riječima: 

Što,  zar ćemo  posve  zanemariti  Demokritove  simulacrae  ili  oblike 
[u izvornom grčkom tekstu stoji, naravno, riječ eidola]...? Demokrit 
kaže da su te simulacrae emanacije zlokobnog, te da nisu posve nes­
vjesne ili nenamjerne, a nabijene su zloćom i zavišću. Te simulacrae, 
tvrdi  on,  sa  svojim  teretom zla prianjaju uz svoje žrtve u kojima  se, 
zapravo,  nastanjuju,  zbunjujući  i  ranjavajući  njihova  tijela  i  umove. 
Tako, vjerujem,  stoji u njegovim opširnim i nadahnutim zapisima. 

Plutarh odgovara mladom učenjaku: 

...ono  što  (ne  priznajem)  tim  emanacijama  (jesu)  život  i  slobodna 
volja.  Nemoj  misliti  da te,  spominjući  zlonamjerne  oblike  i  utvare, 
želim nasmrt prestrašiti i učiniti da ti se noću koža ježi. O tome ćemo 
razgovarati ujutro, ako želiš. 

Plutarh je također izjavio da: 

stanje  začaranosti  najčešće  izaziva  struja  čestica  koje  se  reflektiraju 
na  vodi  ili  drugim  površinama  sličnima  zrcalu;  ti  se  odrazi  uzdižu 
poput  pare  i  vraćaju  svome  izvoru,  stoga je  [onaj  "urokljiva  oka"] 
pogođen na jednak način kao i oni kojima nanosi štetu. Kada se takvo 
što dogodi djeci, obično se krivnja pripisuje onima koji  ih gledaju. 

U svojoj  izvanrednoj  knjizi  The  Greeks and the Irrational  (Grci  i iracion­
alno), E. R. Dodds iznio je nekoliko ključnih opaski koje su značajne za našu 
temu: 

Opisujući  snove,  homerovski  pjesnici  svoje  vizije  tretiraju  kao 
"objektivne  činjenice".  Spavača  obično  posjećuje jedan  lik...  taj  lik 
iz  sna  može  biti  bog,  duh,  već  poznat  glasnik  sna  ili  "slika"  (eido­
lon) stvorena upravo za tu prigodu;  no,  što  god taj  lik bio,  on postoji 
objektivno u prostoru i neovisno o spavaču. 

Podrobno sam pretražio čitavu Odiseju, kako bih saznao koliko se puta u njoj 
spominju  eidola  i  koje je  njihovo  značenje.  No,  prije  nego  se  pozabavimo 
tim zanimljivim  scenama,  valja  istaknuti kako je eidolon  singularni  a eidola 
pluralni  oblik riječi. 

Eidola  se  prvi  put  pojavljuju  u  IV.  knjizi  Odiseje,  u  kojoj  Odisejev  sin 
Telemah  odlazi  u  Spartu,  u  posjet  starom  očevu  prijatelju  kralju  Menelaju, 
zbog  čije je  supruge  Helene  počeo  Trojanski  rat.  U jednom  odlomku  (IV. 
796)  opisuje  se  kako  božica Atena  stvara  eidolon  i  šalje  ga u  san  Odisejeve 
supruge Penelope, kako  bi je utješio.  Robert Fitzgerald ovako je preveo taj 
odlomak: 

Domisli  se  sivooka  božica  Atena  da  stvori  san  u  obličju  Iftime, 
velike Ikarijeve druge kćeri, koju Eumel iz Fere uze za ženu. I posla 
božica  taj  san  u  Odisejevu  kuću,  kako  bi  umirio  Penelopu  i  utišao 
njezinu  tugu.  Prošavši  kroz  usku  pukotinu  na  vratima,  slika  doleti 
do  njezine  postelje  i  stade joj  šaptati...  Ovako  odgovori  zamišljena 
Penelopa, u slatkoj opijenosti... Tada nejasna utvara još jednom pro­
zbori...  Mudra Penelopa reče...  Utvara joj  odgovori  ovim riječima: 
"O  njemu  ti  sada  ne  mogu  govoriti,  bio  živ  ili  mrtav.  A  prazne  su 
riječi štetne." Treperavo obličje klizne duž grede na vratima i nestade 
u  vjetru,  a  Penelopa  se  probudi,  vedrijega  duha  poslije  toga jasnog 
sna  u  predvečerje. 

U  Murrayevu  prijevodu  (Loeb  Library)  Atena  postaje  "sjajnooka"  umjesto 
"sivooka"  (glaukopis),  iako  i  Murray  prihvaća  tumačenje  riječi  eidolon 
kao  "utvara".  Izraz eidolon  amauron  Murray također prevodi kao  "nejasna 
utvara".  Pridjev amauron  znači  "nejasan, poput  sjene,  blijed, jedva vidljiv, 
koji živi u tami, mračan,  bez svjetlosti"  itd.  Valja također istaknuti  da Fitz­
gerald ponekad prevodi  riječ  eidolon  kao  "utvara",  a katkada  kao  "san"  ili 
"slika". 

Imat  ćemo  priliku vidjeti u kakvim  se još  oblicima te utvare  pojavljuju 
u  Odiseji.  No,  već  nam je  sada jasno  da je  koncepcija  natprirodnih posjeta 
bila  ukorijenjena u  grčkoj  kulturi,  te  da je  takav  posjetitelj  već  u  najstarijoj 
grčkoj  književnosti  nazivan  eidolon. 

Svatko tko je u snu doživio posjet takve vrste,  razumjet će opis  iz  Odi­
seje. Nema smisla odbacivati takva iskustva kao lažna, te ću odmah reći kako 
su  me  i  samoga  nekoliko  puta  posjetile  slične  utvare.  Tijekom  1997.  imao 
sam dvije takve posjetiteljice  -  moju majku i  moju rođakinju  Stellu Norman. 
U ta dva odvojena posjeta,  obje su imale nešto veoma važno  za reći.  Takvi 
posjeti,  svakako  veoma  rijetki,  posve  su  različiti  od  uobičajenih  snova.  Za 
mene  nema  nikakve  dvojbe  da  su  ti  kontakti  bili  stvarni,  a  sa  svojim  sam 
posjetiteljicama razgovarao upravo na način opisan u  Odiseji. 

Moja  se  majka  pojavila  u  sivom,  zapravo  bezbojnom  lanenom  ogrtaču, 
i ponudila mi veliku staklenku punu meda, rekavši samo:  "Oprosti mi." (Ta 
je  isprika  svakako  bila  utemeljena,  budući  da je  učinila  neke  zaista  grozne 
stvari.) Pribojavala se da ću grubo reagirati, no rekao sam da ću joj  oprostiti 
ispuni  li jedan zadatak.  Nekoliko  dana poslije,  moja  supruga  Olivija primila 
je  u  snu njezinu  poruku,  koja  se  odnosila  na  podatak koji  sam  tražio,  čime 
je  njezin  zadatak  bio  ispunjen.  (U  to  sam  vrijeme  bio  na  švedskom  otoku 
Gotlandu,  dok je  Olivia  bila  u  Engleskoj.)  Moja  me  majka  izvijestila  kako 
je  njezino  razdoblje  pročišćavanja  završilo  (trajalo  je  četiri  godine  i  dva 
mjeseca  po  zemaljskom  vremenu),  te  da  sada  mora  "otići  negdje  drugdje", 
odakle  će joj  biti  nemoguće  sa mnom  komunicirati.  Željela  se  oprostiti,  za 
što  je  pribavila  posebno  dopuštenje,  te  otići  uz  moj  blagoslov,  ako  joj  ga 
ikako mogu dati. Drago mi je što mogu reći da sam to i učinio. Uočio sam da 
su  njezini  krajnje  ozbiljni  psihički  problemi  posve  nestali,  da je  oslobođena 
od  psihopatije  koja ju je  nekada  proždirala,  te  da je  posve  očišćena  od  svih 
štetnih i poremećenih emocija.  Smatrao sam to zapanjujućim i čudesnim, te 
sam  sklon  vjerovati  da  smrt  doista  rješava  neke  probleme!  Moja  je  majka 
bila  "obrađena"  na  način  koji je  u  svakom  pogledu  bio  djelotvoran,  a  riječ 
"pročišćena" čini mi  se najpogodnijom  i  najtočnijom,  zbog čega ju je,  vjero­
jatno,  i  upotrijebila. 

S  mojom  rođakinjom  Stellom  razgovor je  bio  mnogo  duži  i  teži,  i  bio 
je  umnogome  osoban.  Ona  nije  bila  zaogrnuta  plaštem,  niti je  morala  otići 
"negdje  drugdje".  U  oba  slučaja,  međutim,  duhovima  je  pomagala  vrsta 
stručnih  vodiča,  a  sve  je  vrijeme  zaglušujuća  buka  sprečavala  normalan 
razgovor, pa većinu onoga što mi je  Stella govorila uopće nisam čuo. 

Ta  su  iskustva  bila  neobično  živa  i  stvarna,  te  posve  drukčija  od 
uobičajenih  "snova".  Zato  ih  nazivam  "posjetima".  Nimalo  ne  dvojim, 
dapače uvjeren sam  da  su me  moja majka  i  rođakinja  Stella  zaista  "posjetile". 
Sumnjičav se čitatelj  može  izrugivati  koliko  mu  drago, no ja zaista ne znam 
kojim  bih  riječima  mogao  opisati  koliko  su  ta  iskustva  bila  uvjerljiva,  pose­
bice  zbog  onoga  što  su  mi  rekli  duhovi,  zbog  njihove  snage,  vjerodostoj­
nosti,  prodornosti  i  lucidnosti,  koje  su  daleko  od  bilo  kakve  bajkovitosti  i 
dvoznačnosti  kakvu  posjeduje  uobičajen  "san". 

Sve  me  to  navelo  da  zaključim  kako  su  stari  Grci  opisivali  upravo 
takva  iskustva.  Njih  je  u  svojim  djelima  zabilježio  Homer,  a  nedvojbeno 
ih  je  doživio  Demokrit,  koji  je  na  temelju  takvih  iskustava  izgradio  svoju 
specifičnu  teoriju  vizije  i  time  ostavio  dubok trag  u  povijesti  optike! 

Osvrnimo se sada kratko na druge eidola,  koji  se spominju u Odiseji. U 
Knjizi  XI.  pojavljuju  se  u  čak  četiri  odlomka.  Ta  činjenica  samo  potvrđuje 

mišljenje većine znanstvenika da Knjigu XI.  nije napisao autor ostatka  Odi­
seje.  Ta je knjiga  sadržana u dijelu  Odiseje poznatom kao Nekyia,  što  znači 
"magijski  obred prizivanja duhova mrtvih".  U knjizi  se  opisuje  silazak Odi­
seja  u  podzemni  svijet  ,  ili  Had,  te je  gotovo  sigurno  da je  naknadno pri­
dodana  korpusu  Odiseje.  Držim  da je  to  izvorno  bio  ep  Povratak Odisejev, 
koji  je  napisao  Homer  i  koji  zauzima  80%  Odiseje  u  obliku  u  kojemu je 
danas poznajemo.  No, u taj  uzbudljiv  ep, koji  inače  ne  sadrži ništa posebno 
neobično  ili  bizarno,  umetnute  su  pripovijesti  o  silasku  u  podzemni  svijet 
(Knjiga  XI),  susretu  s  Kiklopima  (o  kojima  ćemo  poslije  više  govoriti), 
nevoljama  sa  Skilom  i  Haribdom,  te  mnogim  drugim  čudesnim te  uzbud­
ljivim likovima i mjestima. Dio naknadno umetnutog materijala odnosi se na 
bilješke  o  drevnim  istraživačkim putovanjima sjevernim morima oko  Brita­
nije i Skandinavije, što je još više pridonijelo snazi i privlačnosti epa, a pomo­
glo je  i  Odiseju  da  uzbudljivim  doživljajima  ispuni  svoje  dvadesetogodišnje 
izbivanje  iz domovine. 

Budući  da  su  homerovski  pjesnici  bili  putujući  pripovjedači,  neki  su 
od  njih  vjerojatno  obojili  izvoran  ep  tim  živopisnim  pripovijestima  nedugo 
poslije  Homerove  smrti,  ili  najkasnije  do  8.  st.  pr.  Kr.  Dio u kojemu  se  opi­
suje  silazak  u  Had,  te  u  kojemu  se  eidola  najviše  spominju,  najvjerojatnije 
nije  napisao  Homer,  no  mišljenja  sam  da  nije  mogao  nastati  poslije  750. 
god.  pr. Kr. Naime, to je godina osnutka najstarijega grčkoga grada u Italiji, 
Kume,  te  godina  izgradnje  tamošnjega Proročišta mrtvih,  za koje je, vjeru­
jem, bio vezan obred Nekyie.  U jednoj  sam knjizi već raspravljao o vezama 
između priče o silasku u pakao i o stvarnom, fizičkom silasku u repliku pakla 
koja je probijena u stijeni i spušta se  8 km duboko u utrobu Zemlje. 

U Nekyii  (Odiseja,  XI,  213)  saznajemo  da  se  Odisej  susreo  s  utvarom 
pokojne  majke.  Odisej je  sišao u Had kako  bi  se posavjetovao  s  duhovima,  a 
jednomu od njih, Tireziji, rekao je: 

"Gledaj,  ondje  sjedi  duša  moje  majke  (u  engleskom  prijevodu  koji 
autor  navodi  stoji  "ghost",  odnosno,  "duh",  iako  u  izvorniku  stoji 
riječ psyche, koju je Stjepan Hosu, prema mišljenju prevoditeljice ove 
knjige,  pravilno preveo  kao  "duša".  Vidi  Gustav  Schwab, Najljepše 
priče klasične starine, Grafički zavod Hrvatske,  1985., op. prev.), ali 
ona mi  ne kaže ni riječi niti  me gleda.  Reci mi  što  da radim da me 
prepozna kao  svoga  sina." 

"Kome  sad dopustiš",  odgovori vrač,  "da  se približi krvi, taj  će  s 
tobom  govoriti  kao  živ  i pripovijedat će ti  istinu." 

S  tim riječima  iščeze  duša prorokova u  tami  Hada  (u  engleskom 
prijevodu  stoji  "shade",  odnosno,  "sjena",  dok  u  izvorniku  piše 

psyche  tj.  "duša").  Nato  pristupi  sjena  moje  majke  i  napije  se  krvi. 
Iznenada me prepozna, upre svoje suzno oko u mene i reče: 

"Dragi  sine, kako  si ti živ došao dolje u mrtvačku noć? Nisu li te 
spriječili  Okean  i  druge  strahovite  rijeke?  Lutaš  li još  uvijek poslije 
razorenja  Troje  okolo,  ili  dolaziš  iz  svoje  domovine  Itake?" 

Odisejeva  mati  tada  otkriva  da je  umrla  od  tuge  za  njim.  Uzbuđen,  Odisej 
nastavlja  pripovijedati: 

Stisnuh usne u grču i ustadoh, želeći je zagrliti. Tri sam puta pokušao 
oviti ruke  oko nje,  ali mi je  uvijek izmicala,  nedodirljiva poput sjene 
(skie,  Homerov  oblik  riječi  koji  se  ne  pojavljuje  u  Ilijadi,  dok  se  u 
Odiseji pojavljuje dva puta.) i treperava poput sna (oneiros).  Ogorčen 
i pun boli, kriknuh u tamu: 

" O , majko,  zar nećeš ostati uza me,  u mom naručju, kako  bismo i 
ovdje, na ovome mjestu Smrti, plakali grleći se i ljubeći jedno drugo? 
Ili je  to  samo  privid  (eidolon)  koji  mi  posla  željezna  kraljica  Perze-
fona (božica podzemnoga svijeta),  da produži moje muke?" 

U ovom potresnom  opisu  Odisejeva  susreta  s  duhom njegove majke,  Murray 
prevodi  eidolon  kao  "utvaru",  dok Fitzgerald,  kao  što  smo  vidjeli,  istu riječ 
prevodi kao  "privid". 

Zanimljivo  je  primijetiti  kako  se  u  ovom  odlomku  duh  naziva  rječju 
psyche,  dok  se  riječ  eidola  rabi  u  značenju  iluzorne  vizualne pojave  različite 
od pravoga duha,  drugim riječima, ne u značenju  duha,  nego slike  duha.  U 
gotovo  svim  slučajevima,  riječ  eidolon  posjeduje  optičku  ili  vizualnu  kono­
taciju. Vidimo to i dalje u tekstu (Odiseja, XI,  476), kada  se Odiseju postav­
lja  pitanje: 

"Kako  si  pronašao  put  dolje  u  tamu,  gdje  vječito  prebivaju  oni 
pomračena uma,  blijede  slike istrošenih ljudi?" 

Tako  glasi Fitzgeraldov nadahnuti prijevod.  Ne  treba posebno  isticati  kako 
grčka  riječ  koju  on  prevodi  kao  "blijede  slike"  glasi  eidola.  Dalje  u  tekstu 
(XI,  602),  opisuje  se  Odisejev  susret  sa  slikom,  iako  ne  i  s  dušom, junaka 
Herakla. Ta se pojava ponovno naziva eidolon. I Murray i Fitzgerald prevode 
ru  riječ  kao  "utvara",  no  vrijedi  navesti  oba  prijevoda  toga  odlomka,  jer je 
autor  toga  dijela  Odiseje,  bio  to  Homer  ili  netko  drugi,  nastojao  istaknuti 
razliku  između  pravoga  duha  i  privida  duha  (slijedi  prijevod  engleskoga 
teksta): 

Nato  vidjeh  snagu  (bien  -  "sila")  Heraklovu  -  ali  samo  njegovu 
utvaru (eidolon), jer se  on sam časti  s bogovima, u blaženu zagrljaju 
Hebe,  kćeri  Zeusove  i  Herine  ljupkih  i  svijetlih  gležnjeva,  u zlatnoj 
obući.  Ali,  svi  mrtvi  koji  ga  okruživahu  cviljaše  poput  prestrašenih 
ptica.  Mračan  poput  noći,  držao  je  strijelu  na  napetoj  tetivi  luka, 
gledajući  strašno  oko  sebe,  kao  da  će  svakoga  časa  zametnuti  boj... 
Oči  golema  lika  počivahu  na  meni...  (Heraklo je  kratko  govorio,  a 
zatim:)...  Heraklo  iščeznu  i više  ga ne vidjeh... 

Murrayev  prijevod  glasi: 

Potom  vidjeh  moćnoga  Herakla  -  njegovu  utvaru  [eidolon],  jer  on 
sam među besmrtnim bogovima u radosti prebiva, uz ženu mu Hebu, 
svijetlih  gležnjeva  u  zlatnim  sandalama,  kćerku  Zeusa  i  Here.  Oko 
njega  mrtvi  vrištahu  poput  prestrašenih  ptica;  (Heraklo,  op.  prev.) 
bijaše mračan poput noći, podignuta luka i strijele na tetivi, strašnoga 
pogleda,  kao  da  se  sprema pokositi neprijatelja...  On me prepozna i 
plačući prozbori... Nato se izgubi u Hadovu carstvu... 

Kada  mi  je  bilo  14  ili  15  godina,  imao  sam  učitelja  koji  je  organizirao 
tečajeve  iz  mitologije,  kojom  sam  u  to  doba  bio  oduševljen.  Ono  što  me 
tijekom  mojih  ranih  studija  mitologije  najviše  zbunjivalo  bila  je  upravo  ta 
nedosljednost,  jer  nisam  mogao  razumjeti  kako  je  Heraklo  poslije  smrti 
otišao  na  Olimp  i  pridružio  se  bogovima,  dok  je  njegova  utvara  otišla  u 
Had. Upitao sam oca Chapmana, moga učitelja, kako je moguće objasniti to 
očito  protuslovlje,  na  što je  on  samo  slegnuo ramenima i rekao kako  zaista 
nema pojma.  (Uvijek je bio veoma iskren!) Kako mogu postojati dvije duše, 
navaljivao  sam, jedan  stvaran  čovjek  koji  uživa  na  Olimpu,  a  druga  muku 
muči  u Hadu  zajedno  sa  sjenama mrtvih?  Otac  Chapman je  i  dalje  slijegao 
ramenima smiješeći  se.  Od tada do danas, Heraklovim dvjema dušama bavio 
sam  se  barem  dva puta na godinu. 

Aunteriethov Homerovski  rječnik  (An  Homeric  Dictionary)  nudi  veoma 
prihvatljivo  tumačenje  riječi  eidolon,  kao  "neuhvatljive  slike",  dok  značenje 
riječi  psyche  dalje  pojašnjava,  iznoseći  kako  u  "izvedenom  smislu" psyche 
ima  značenje  eidolon,  tj.  duše  umrloga  u  podzemnom  svijetu,  odvojena  od 
tijela  i  bez  phrenes  [svijesti],  koja  unatoč  tome  zadržava  vanjsko  obličje 
kakvo je  posjedovala  za  života  ..." 

U  homerovskoj  je  književnosti  eidolon  uvijek  vanjsko  obličje,  slika 
(natprirodne  naravi).  Imajući  na  umu  sve  što  nam je  poznato  o  Demokri-
tovim  teorijama,  očito je  da je  on usvojio  tu  tradicionalnu koncepciju koja je 

postojala  stoljećima prije njegova doba.  No,  odakle potječe ta ideja? Jesu  li 
joj  se  domislili stari Grci, ili su njezini izvori još  stariji?  Tragajući  za odgo­
vorom na to pitanje,  put nas  neizbježivo vodi  natrag u  stari Egipat,  gdje  se 
susrećemo  s  neobičnom  mješavinom  metafizike  i  optike  u  egipatskoj  reli­
gioznoj  misli. 

Ovdje ću se osvrnuti na gotovo nepoznato djelo iz  1898., koje smatram 
neobično  vrijednim,  unatoč  činjenici  da je  njegov  autor  poznat  tek  šačici 
ljudi.  Riječ je, naime  o  Georgeu  St Claim i njegovoj  iznimno  inteligentnoj 
knjizi  Creation  Records  Discovered  in  Egypt  (Studies  in  the  Book  of the 
Dead) (Zapisi o stvaranju otkriveni u Egiptu; Studije o Knjizi  mrtvih).  Osim 
toga,  St Clair je  1901.  objavio  i  djelo  u  dvije knjige  pod naslovom Myths  of 
Greece Explained and Dated (Protumačeni i datirani grčki mitovi).  Osobno 
posjedujem  potpisani  prezentacijski  primjerak  prve  knjige,  te  primjerak 
druge  knjige  koji  sadrži  nekoliko  pisama  u  kojima  autor  sažima  svoje 
zaključke  i  iznosi  brojne  tipografske  i  numeričke  ispravke,  te  vjerujem  da 
sam  vlasnik jedinog  takvog  primjerka  druge  knjige. 

St  Clair je  uspio  dešifrirati  dio  složenog  astronomskog  i  kozmološkog 
simbolizma  kojim je  prožeta  drevna  egipatska  religija.  Taj  je  simbolizam 
poslije ušao u grčku mitologiju,  gdje njegovo  egipatsko podrijetlo nije uvijek 
bilo  prepoznato.  St  Clair  griješi  u  mnogome,  što  i  sam  ponekad  priznaje, 
no  njegova  su  tumačenja  Knjige  mrtvih  pronicava,  te  rasvjetljavaju  mnoga 
pitanja koja  su  druge  pisce  ostavljala  bez  ideja.  O  St Clairovoj  knjizi  bit će 
više riječi poslije, u dijelu u kojemu ćemo  šire raspravljati  o  drevnom Egiptu. 
No, ovdje je nužno navesti neke njegove zaključke, jer su veoma značajni za 
razumjevanje vizualnog  aspekta  onoga  što  su  Grci  nazivali  eidola.  U  svojoj 
knjizi  o  Egiptu,  St  Clair  raspravlja  o  neobičnim  egipatskim  koncepcijama 
višestrukih duša, te kaže: 

Postoji  jedan  [drevni  egipatski]  zapis,  u  kojemu  se  nabrajaju  ele­
menti osobe koji se razdvajaju u trenutku smrti.  To nisu samo tijelo 
i  duša,  nego je to najmanje pet elemenata...  Tako,  osim tijela, koje je 
materijalna osoba i, mumije, koja je također materijalna ali beživotna 
osoba, ta psihologija poznaje još dušu i duh koje prati po jedna sjena. 
Duh  se  naziva  ka.  Wiedemann kaže  da je  čovjekov  ka  bio  njegova 
osobnost  utjelovljena  u  njegovu  imenu  -  njegova  slika  [kurziv  R. 
Templea]  koja je,  spomenom  njegova  imena,  bila  ili je  mogla  biti 
prizvana u umove onih koji su ga poznavali. No, postoje prikazi kaa, 
koji  odgovaraju  ideji  o  kau  kao  čovjekovu  duhu  ili  dvojniku.  Na 
bareljefima  koji  prikazuju  rođenje  faraona  Amenofisa  III.,  njegov je 
ka rođen istodobno s njime, a oba su predstavljena bogu Amonu-Rau 

kao  dva  jednaka  dječaka,  kojima  ovaj  udjeljuje  blagoslov.  Čovjeka 
napušta  njegov  ka  tek  u  trenutku  smrti.  Ka  može  živjeti  bez  tijela, 
ali  tijelo ne može živjeti bez ka...  Nije  li moguće da je oblik ka,  kao 
čovjekova  dvojnika,  odgovarao  slici  ili  odrazu  u  zrcalu  ili  u  nečijim 
očima? Čovjekov ka tada bi odgovarao, barem donekle, reflektiranoj 
slici sunca, odnosno, oku boga Ra. 
Zapisi  iz Piramide otkrivaju kako je još u doba V.  i VI.  dinastije pos­
tojala ideja o tome da Thoth, Set, Horus i ostali bogovi imaju svoj ka. 
Kipovi  bogova  predstavljali  su  i  utjelovljavali  božanske  kae. 
Ponegdje  se  spominju i  ka Istoka  i  ka Zapada  (Wilkinson, Manners 
and  Customs  of  the  Ancient  Egyptians  (Ponašanje  i  običaji  drevnih 
Egipćana),  2.  izdanje,  III,  str.  200,  201.:  Wiedemann kaže  da ih  se 
mora smatrati kaima božanstava Istoka i Zapada, a ne treba misliti da 
su to kai apstraktnih koncepcija Istoka i Zapada.  To se,  doista,  čini 
vjerojatnim;  nisu  li  oni  možda  reflektirani  sunčev  disk  iznad  hram-
skog  svetišta? 

O  kau  kao  slici  sunca  u  hramu  govore  zapisi  iz  Amenofisova 
doba. 

Dok čovjek posjeduje samo jednu dušu i jedan duh  [zapravo,  pos­
toji više ljudskih "duša", što smo maloprije vidjeli],  sunce ima sedam 
baa  (duša)  i  četrnaest  kaa  (idola  ili  fantazmi),  pri  čemu  su  svakoj 
duši  pridružene  dvije  takve  slike.  Ta je  koncepcija  do  danas  ostala 
neobjašnjena,  no,  čini  se  kako  polako  izranja  njezin pravi  smisao... 
[on nudi  svoje tumačenje  sedam baa,  koje  ćemo  ovdje preskočiti]... 
Možda je  to  sedam  sunčevih  duša  ili  baa;  a  svaki  je  ba  projicirao 
svoju sliku ili  fantazmu u jutarnjem i večernjem hramu  [tj. za izlaska 
i zalaska sunca, odakle i dvostruki broj], stvarajući tako četrnaest kaa 
- duhova ili odraza izlazećeg i zalazećeg sunca  ...  Projekcija Sunčeva 
oka,  u pravilno  orijentiranom hramu,  označavala je  svršetak godine  i 
omogućavala  pravilno  vođenje  kalendara. 

Dalje u tekstu St Clair izjavljuje:  "[Bog ili božica mogu se nazvati]  Sunčevim 
okom... jer je sunce,  [s točke suncostaja ili ravnodnevice] poslalo svoje zrake 
kroz  teleskopski  prolaz  u  unutarnje  svetište  hrama,  oblikujući  tamo  svoju 
sliku." 

St Clair navodi glasovitog astronoma sir Normana Lockyera, tadašnjega 
urednika  časopisa Nature: 

...Lockyer  se  nije  suzdržavao  izjaviti  kako  su  dva  Raova  oka,  koja 
gledaju  u  različitim  smjerovima,  dvije  krajnje  točke  sunčeve  sje­
verne i južne amplitude (za ljetnog i  zimskog suncostaja). 

"Pogledajte",  kaže  Lockyer,  "kako  se  na  prirodan  način  može 
objasniti  Oko.  Hramsko  svetište  je  bilo  mračno,  a  zraka  svjetlosti 
dopirala je  kroz  dugačke  prolaze,  osvjetljavajući  ga  u  dane  najveće 
sunčeve amplitude, jer je hram bio orijentiran tako da u njega prodru 
sunčeve  zrake  na  dan  ljetnog  suncostaja.  Zraka  sunčeve  svjetlosti 
prodrla  bi  u  svetište  i  osvjetljavala  ga  nekoliko  minuta,  da  bi  zatim 
nestala.  Bljesak  je  bio  iznimno  snažan,  te  je  trajao  otprilike  dvije 
minute,  a svjetlost se mogla znatno reducirati pomoću zavjesa." 

Iako  Lockyerovo  tumačenje  pridonosi  našem  razumijevanju  toga 
pitanja,  on  ne  uzima u  obzir mogućnost  da je  takva  zraka  svjetlosti, 
koja je prodirala kroz otvore koji su mogli biti pravokutna ili nepravil­
nog  oblika,  zbog  zakona  percepcije  davala  sliku  sunca  kružoga 
oblika,  poput  oka.  Dužina  prolaza  [unutar  hrama]  samo je  prido­
nosila  savršenstvu toga učinka;  zakon kojemu  se  podvrgava  svjetlost 
koja prolazi kroz otvore glasi  ovako: što je mjesto projekcije bliže, to 
je veća mogućnost da  će  se na njemu  projicirati  slika  samoga otvora, 
dok  će  se  na udaljenim mjestima  projekcije  vidjeti  slika  izvora  svjet­
losti.  Tako  se na  zidu  ili podu  sobe  projicira  slika prozorskoga  otvora 
kroz koji prodire sunčeva svjetlost.  Da je zid udaljen  1  km, na njemu 
bi  se  projicirala  slika  sunca. 

Moguće je,  stoga,  da je  Demokrit,  boraveći  u  grobnicama,  ponekad pravio 
pokuse upravo s takvim pojavama, posebice uzmemo li u obzir da je koristio 
zrcalo  kako  bi  unutar grobnice  reflektirao  sunčevu  svjetlost. 

Zapravo,  drevna  egipatska  religija  poznavala  je  više  "duša"  nego  što 
to  spominje  St  Clair,  o  čemu  šire  raspravlja  Wallis  Budge  u  Uvodu  u  svoj 
prijevod  egipatske  Knjige  mrtvih.  Budge je,  kao  i  St  Clair,  upotrijebio  riječ 
eidolon u vezi s ka: 

Ka...  riječ koja  se, prema općeprihvaćenoj  praksi,  prevodi kao  "dvoj­
nik"...  u  većini  se  slučajeva  može  protumačiti  u  značenju  eidolon. 
[On je  pisao  u  doba  kada  se  od  većine  njegovih  učenih  britanskih 
čitatelja moglo  očekivati  da poznaju tu riječ, jer  su u  školi  čitali  Odi­
seju  na grčkom.]  Ka je  bila  apstraktna  individualnost  ili  ličnost koja 
je  posjedovala  oblik  i  atribute  čovjeka  kojemu  je  pripadala,  te  se, 
unatoč  tome  da je  njezino  uobičajeno  prebivalište  bilo  u  grobnici  s 
tijelom,  mogla  slobodno  kretati.  Ka je  bio  neovisan  o  čovjeku,  te je 

mogao  prebivati  u  njegovu  kipu.  Navodno  je  jeo  i  pio,  te  su  se  u 
grobnice  polagale  dovoljne  količine  hrane  i  darova,  kako  kai umrlih 
ne bi morali napuštati svoje grobnice i lutati naokolo jedući ostatke i 
pijući  nečistu  vodu. 

Možda u pozadini svega doista stoji iskustvo susreta s umrlim "sjenama". 
Kada je  uginula  moja  kuja  Kim,  tri  dana  poslije  njezine  smrti  vidio  sam je 
kako  sjedi  na vlastitom grobu,  zbunjeno  gledajući u daljinu.  Doimala se kao 
da želi ustati  i  negdje odlutati.  Možda je  shvatila kako je  bolje da čuva svoje 
tijelo  koje  bi joj jednoga  dana moglo  ponovno  poslužiti.  Skrenula je  pogled 
na  prazan  stolac  na  kojemu  je  očito  vidjela  nekoga,  jer  sam  osjetio  kako 
se  bori  sa  željom  da  se  približi  osobi  na  stolcu  i  nužnošću  očuvanja  vlasti­
toga tijela.  Uopće me nije primijetila.  Kao da je pripadala drugoj  stvarnosti, 
drugom vremenu i drugoj brzini, iako su njezini pokreti bili normalne brzine. 
Pojava joj  je  bila  srebrnkasta,  a  doimala  se  tek  dvije  godine  starom.  Takve 
se  utvare  doimlju  kao  slike  koje  često  nisu  "u  vezi"  s  gledateljem,  stoga  ih 
i  smatramo  tek  slikama jer  očito  ne  postoje  u  našoj,  nego  u  vlastitoj  stvar­
nosti.  Vidjeti  ih  doista  predstavlja  rijetkost,  a  Kimina  "odsutnost"  može  se 
usporediti  s  "odsutnošću"  Odisejeve majke,  koja  isprva nije  primijetila vlas­
tita sina.  Konačno,  zašto bi nas  mrtvi  viđali  češće nego  što mi viđamo njih? 

Ustvrdiviši  sve  to  o  percepciji  i  duhovima,  možemo  zaključiti  da  je 
grčka  koncepcija  eidolona  potekla  izravno  iz  egipatske  koncepcije  o  ka-u. 
St  Clair vjerojatno  ispravno tvrdi  da je  ka povezan  sa  solsticijskim i  ekvino-
cijskim  solarnim  manifestacijama  u  unutarnjim  svetištima  egipatskih  hra­
mova.  Ta  ideja,  koja je  od najstarije povijesti  bila povezana  s  optičkim poja­
vama,  u  Odiseji je  bila  suštinski  optičke  naravi,  a  s  optikom ju je  izravno 
povezao  filozof i  proto-znanstvenik  Demokrit. 

Demokritova je ideja tako probila vremenske granice i preživjela mnoga 
stoljeća.  Demokrit je živio u 5.  st. pr.  Kr.  (rođen je između 460.  i 457.  god. 
pr.  Kr.).  Njegove teorije o eidolima prihvatio je  i proširio  Epikur (341.-270. 
god.  pr.  Kr.),  a poslije  njega  i  Lukrecije  (94.-55.  god.  pr.  Kr),  koji  u  svojoj 
glasovitoj  knjizi o prirodi, De Rerum Natura u IV. knjizi naširoko raspravlja 
o  toj  temi.  Lukrecije  između  ostaloga piše: 

...postoji nešto što nazivamo  slikama  [simulacra]  stvari;  koje,  poput 
tankih  slojeva  na  vanjskim  površinama  stvari,  lete  zrakom;  kada 
ih  budni  susrećemo  ispunjavaju  nas jezom  i  strahom,  kada  ih  pro­
matramo  u  snu,  lijepa  obličja  umrlih  nam  prijatelja  postaju  tako 
čudovišna da ponekad mislimo  kako  su  duhovi  pobjegli  iz  Aherona 

ili  da  utvare  lete  među  živima...  Tvrdim,  stoga,  da  se  s  vanjskih 
površina  stvari  odvajaju  tanki  slojevi  koji  zadržavaju  oblike  stvari... 
kao  što  cvrčci  ljeti  odbacuju  svoja tanka  odijela,  i  kao  što  telad  pri 
rođenju  odbacuje  svoju  sluz...  Te  odbačene  vanjske  površine  koje 
zadržavaju oblik,  od najfinije  su tvari  i  lete posvuda, no nisu vidljive 
pojedinačno  i  odvojeno....  ma  kakve  odraze  promatrali  u  zrcalima, 
vodi  ili  na  svijetlim površinama,  oni  su  istovjetni  izvornim  stvarima, 
stoga  se  moraju  sastojati  od  slika  koje  te  stvari  odbacuju.  Postoje, 
dakle,  tanki  oblici  i  istovjetne  slike  stvari  koje  se  ne  mogu  vidjeti 
pojedinačno  i  odvojeno,  no  budući  da  su  podvrgnute  neprestanom 
privlačenju,  vidimo  ih na  površinama  zrcala.  Čini  se  da  nema  dru­
goga načina na koji  bi  se mogla  sačuvati  obličja posve nalik izvornim 
stvarima.  ...Uvijek postoji  nešto  što  struji  iz vanjske površine  stvari  i 
prolazi kroz predmete na koje nailazi,  osobito kroz staklo.  ...  lika se 
također može prenositi sa zrcala na  zrcalo,  te  se može proizvesti pet 
ili  šest  slika.  Što  god  bilo  skriveno  u  najdubljoj  unutrašnjosti  kuće, 
može  se  otkriti  pomoću  složenog  sustava  zrcala.  Stoga  slika  doista 
putuje od zrcala do zrcala...  [i]  sve što je uronjeno u vodu, prelama se, 
okreće,  ispravlja  i  vraća natrag...  A  kada  vjetar noću  nosi  raštrkane 
oblačiće, doimlje se kao da sjajne zvijezde plove pokraj  njih u smjeru 
koji je  suprotan njihovu  stvarnom  kretanju... 

Lukrecije  je  tako  u  svoje  izvješće  uključio  opise  refleksije  i  refrakcije 
(naravno, ovdje nisam naveo cjelovito  izvješće), koji se očito temelje, vjero­
jatno preko  Epikura,  na Demokritovim izgubljenim  djelima  Opis  zraka  svjet­
losti  i  O  idolima, jer gotovo  nitko  ne  vjeruje  da je  tekst  izvorno  Lukrecijev, 
budući  da je  on prvenstveno  bio  kompilator  i  pjesnik. 

U prvom  i  drugom  stoljeću po  Kr.,  o  eidölima je  raspravljao  i  Plutarh. 
Zanimljivo je da je Plutarh govorio o Demokritu i  Odiseji, otkrivši veze koje 
sam  i  sam  razmatrao  u  ovom  poglavlju.  Već  sam  naveo  njegove  opaske  iz 
djela "O prestanku proročanstava" i Razgovori  za  stolom. 

Plutarhova  najduža  rasprava  o  eidölima  nalazi  se  u  djelu  "O  licu  na 
Mjesecu",  jednom  od  Plutarhovih  najbizarnijih  i  najzagonetnijih  djela.  U 
sljedećem odlomku,  svoje zaključke temelji na priči  iz  Odiseje, o Heraklovu 
eidolonu: 

...  kada  se  um  odvoji  od  duše;  do  odvajanja  dolazi  po  ljubavi  slike 
koja je na suncu  [to  se vjerojatno  odnosi  na jarku bijelu  svjetlost koja 
se navodno  pojavljuje prije  smrti];  kroz nju  ih obasjava ta privlačna, 
divna,  božanska  i  blagoslovljena nazočnost za kojom žudi  svekolika 

priroda,  iako  na drugačije  načine.  ...Ta priroda,  koja je  duša,  ostaje 
na  Mjesecu,  zadržavajući  tragove  i  snove  prošloga  života,  te  se  s 
pravom može reći  da je  "krilata poput  sna koji  donosi  leteća  duša". 
To joj  se ne događa odmah,  ili kada napusti tijelo, nego poslije, kada 
postane napuštena i usamljena, oslobođena uma.  Od svega što nam 
je  rekao  Homer,  najbožanskije  su  sljedeće  riječi:  "Postadoh  svjestan 
Herakla, njegova duha  [eidolon] - [jer on]  sam među besmrtnicima 
prebiva."  (Prickardov prijevod.) 

Nastavljamo  odlomak u Kingovom prijevodu koji  glasi: 

Jer nitko  od nas nije gnjev,  niti  strah,  niti žudnja,  niti komad mesa, 
niti narav; ono što se nalazi u dubini naših misli jest duša oblikovana 
umom koji  zauzvrat oblikuje  tijelo  i  sve njegove  dijelove;  ona može 
dugo  živjeti  odvojena od uma i  tijela,  zadržavajući  pritom  sličnost  i 
izvoran oblik,  te  se naziva "slikom"  ili  utvarom  (eidolon).  Mjesec je 
element  tih  slika [eidola]: jer,  one  su  pretvorene  u  njegovu tvar,  kao 
što  se  tijela pretvaraju u zemlju;  oslobođene uma,  nisu više podvrg­
nute strastima i slobodno lutaju. 

Ti  su  aspekti  naglašeni  i  u Goodwinovu prijevodu: 

Duša,  oblikovana  razumijevanjem  [umom]  koje  pak  oblikuje  tijelo, 
obuhvaćajući  ga  sa  svih  strana,  prima  od  njega  otisak  i  oblik;  iako 
odvojena od razumijevanja  [uma]  i tijela,  ona dugo zadržava obličje 
i  sličnost,  stoga  se  s pravom može nazvati  slikom  [eidolon]. 

Iz  svega  rečenog  možemo  jasno  vidjeti  da  su  mnogi  elementi  ljudskoga 
bića  preživjeli  u  Plutarhovoj  filozofiji,  te  da  su  oni  nedvojbeno  bili  uko­
rijenjeni  u  drevnim  egipatskim  idejama,  gdje  je  ka  bio  izvor  eidolona.  A 
činjenica da Plutarh upućuje na  odlomak o  Heraklovu eidolonu, nazivajući 
ga  "najbožanskijim"  odlomkom  u  čitavoj  Odiseji,  pokazuje  da  su  te  kon­
cepcije  bile  ključne  za  "teozofske"  ideje jednog  od  najvećih  grčkih  umova 
drugog  stoljeća po  Kr.  Valja imati  na umu da je  Plutarh bio veliki  svećenik 
hrama  u  Delfima,  te  filozof i  povjesničar.  U njegovo  su  doba  slika  Sunca  i 
koncepcija ka bile stare već gotovo 3000 godina. Doista, u svom Životu Bra­
tovu,  utvara koja  se  Bratu pojavljuje u snu prije bitke kod Cezareje Filipove 
i  proriče  mu  smrt uz  obećanje  da  će  se  ondje  ponovno  susresti  (poznatija  iz 
Shakespeareova Julija Cezara, budući da ju je ovaj preuzeo od Plutarha) bila 
je  eidolon. 

Ciceron (1.  st.  pr.  Kr.) raspravljao je o eidolima u pismu Kasiju, koji je 
zajedno  s Brutom skovao urotu protiv Cezara (Pisma njegovim prijateljima, 
XV,  16),  no  ovdje  nema  mjesta  za  pojedinosti  iz  toga  pisma.  Ciceron je  o 
eidölima  raspravljao  i  sa  svojim  najboljim  prijateljem  Atikom  (upotrijebio 
je grčku riječ,  iako je pisao na latinskom):  "Promatrajući ove uske prozore, 
pada  mi  na  um...  Ako  je  naš  vid  posljedica  utjecaja  eidola,  ti  su  eidoli 
skvrčeni u zastrašujuće uskom prostoru:  no,  zrake i dalje nesmetano teku." 
Ciceron se tako našalio sa svojim prijateljem Atikom, koji je postao Epikurov 
sljedbenik i vjerovao je u teoriju eidola, koju Ciceron nije prihvaćao.  Cicero­
nova pisma njegovu prijatelju  iz  djetinjstva  prepuna  su takvih  šala. 

Demokritove eidole spomenuo je i Klement Aleksandrijski, ranocrkveni 
otac rođen oko 150. god. po Kr. Klement je bio Grk goleme učenosti i erudi­
cije  koji  je  "zapeo  za  Isusa"  i  napisao  utjecajne  i  veoma  učene  rasprave 
kojima  je  svoje  suvremenike  nastojao  pridobiti  za  kršćanstvo.  U  svom 
glasovitu  djelu  Poziv  Grcima,  u  kojemu je  sažeo  ideje  grčkoga  poganstva, 
mitologije  i  filozofije  i  pokušao  dokazati  nadmoć  kršćanstva,  sačuvao  je 
podatke  koji  bi  inače  za  nas  bili  zauvijek  izgubljeni.  U  Petom  poglavlju 
Klement je pokušao opovrgnuti ideje  filozofa Heraklita iz Ponta,  člana Pla­
tonove  Akademije: 

A Heraklit iz Ponta? Nisu li i njega [Klement je prije toga spomenuo 
Epikura] privukli Demokritovi eidoli? 

Taj  je  odlomak  previdio  H.  B.  Gottschalk  u  svojoj  knjizi  o  Heraklitu  (čija 
su djela izgubljena),  ne  iskoristivši tako navedeni  podatak pri rekonstrukciji 
Heraklitovih  filozofskih  ideja. 

Naša rasprava o eidolima ukazala nam je koliko je  ta  ideja bila ključna 
za  filozofiju  klasičnoga  doba.  Ona je  mogla  predstavljati  temelj  za  Cicero-
nove  šale,  i  izgovor  za  diskreditiranje  poganske  filozofije.  A  u  doba  Rim­
skoga  Carstva,  ona  je  činila  dio  teozofije  velikoga  svećenika  delfijskoga 
hrama.  Takve  ideje  pronašle  su  put  u  filozofiju  neoplatonizma,  a  odatle 
(kao  što  ćemo  poslije  vidjeti)  u  ezoterične  kršćanske  škole,  gdje je  postala 
temeljem  srednjovjekovnih  "teologija  svjetlosti"  i  modernih  teorija  "misti­
cizma  svjetlosti" koje  su i  danas  veoma utjecajne. 

Ono  što  je  započelo  kao  slika  Sunca  projicirana  na  zidu  unutarnjega 
svetišta  drevnog  egipatskog  hrama,  dovelo  je  do  stvaranja  složene  teorije 
o  drugoj  ljudskoj  duši  u  koju  su  mnoge  civilizacije  vjerovale  više  od  3000 
godina.  Ta  ideja živi  i  danas,  2000  godina poslije,  u  filozofijama  i  teologi­
jama  čiji  su korijeni  odavno  zaboravljeni. 

U  nastavku  knjige  vidjet  ćemo  da je  povijest  takvih  optičkih  ideja jed­
nako  značajna  kao  i  povijest  optičke  znanosti  i  tehnologije,  te  da  drevna 
optika  na  konceptualnoj  razini  prožima  današnju  civilizaciju  i  u  drugim 
aspektima,  objašnjavajući  bezbroj  misterija  povijesti  kulture  Zapada  koje je 
inače nemoguće objasniti. 

VII. POGLAVLJE 

KRISTALNO SUNCE 

...Sunce  sjaji  poput  kristala  koji  svoje  blještavilo  dobiva  iz  Vatre  Svi­
jeta  i  reflektira njezinu  svjetlost;  stoga,  tijelo  Vatre,  koje je  nebesko,  vlastitu 
svjetlost reflektira na  Suncu, kao  na  staklu... 

Kanio  sam  zaključiti  svoje  istraživanje  pisanih  izvora  kada  sam  naišao 
na  ovaj  dio  izgubljene knjige  staroga pitagorejca  imenom  Filolaj.  Već  su  mi 
otprije bile poznate neke njegove zamisli.  Primjerice,  znao  sam  da je Filolaj 
vjerovao  kako  se  Zemlja  okreće  oko  Sunca.  Iako  sam  mnogo  čitao  o  pita-
gorejskoj  astronomiji,  taj  mi je  odlomak  promaknuo.  Filolaj  je  očito  Sunce 
smatrao  golemom  kuglom  od  kristala  ili  stakla,  čija  svjetlost  ne  emanira 
iz  njega  samoga,  nego  potječe  od  nebeske  vatre  koju  ono  reflektira,  poput 
zrcala,  ili  lomi  (refrakcija,  op.  prev.),  poput  kristalne  leće.  Za  mnoge  je 
drevne pitagorejce  Sunce u biti bilo divovska kristalna kugla mnogo  veća od 
Zemlje;  Filolaj  (5.  st. pr. Kr.) najstariji je poznati pitagorejski pisac. 

Nikako  nisam  mogao  razumjeti  zašto  ta  koncepcija  nije  zabilježena 
u  povijesti  znanosti,  barem  ne  u  povijesnim  pregledima  koje  sam  osobno 
proučio.  Kako  to  da  se  s  njome nisam prije  susreo,  uzevši  u  obzir koliko  sam 
čitao o drevnoj  astronomiji? 

Možda nikada ne bih otkrio kristalno sunce, da slučajno nisam naišao na 
nekoliko  zanimljivih  bilježaka  u  raspravama  o  Plutarhu  sadržanima  u  knji­
gama iz  17.  i  18.  stoljeća, nazvanima jednostavno De Placit.  Philos.  Nikada 
prije  nisam  čuo  za  De  Placit.  Philos.  Što  je  to  moglo  biti?  Takve  su 
me  zagonetke  uvijek  tjerale  da  istražujem  dalje,  jer  bi  se  gotovo  redovito 
pokazalo  kako  naizgled  beznačajni  tragovi  zapravo  vode  do  iznenađujućih 
otkrića. 

Do  tada  sam  mislio  kako  veoma  dobro  poznajem  Plutarhova  djela.  Plu-
tarh je  bio najpoznatiji po  svojim Životima,  no  ostala njegova djela  skupljena 
su  u  zbirci  pod  naslovom  Moralia,  vjerojatno  zato  što  se  nekoliko  u  njoj 
sadržanih  rasprava  doista  bavi  moralnim  pitanjima,  poput  rasprave  "Kako 

se hvaliti i zadržati  skromnost".  Ovdje ću navesti i "Rasprave o  etici",  iako 
me  one ne  zanimaju ni upola toliko  koliko  su mi  zanimljiva neobična djela 
poput:  "O  licu  koje  se  pojavljuje  na  mjesečevu  srpu",  "O  Izidi  i  Ozirisu", 
"O  sudbini",  "O  praznovjerju",  "O  "E"  u  Delfima",  "O  Sokratovu  znaku" 
te  "Zašto  se proročanstva više ne izriču u stihovima". Na prijelasku iz  1.  u 
2.  stoljeće  Plutarh je  bio  veliki  svećenik  delfijskoga  proročišta.  Boravio je 
u  Egiptu,  te je  bio  upućen  u  mističku  predaju.  Doista,  njegova  rasprava  o 
Izidi  i  Ozirisu jedini je  dosljedan i  potpun  izvor koji  se  bavi  tim  središnjim 
božanstvima  egipatske  religije,  budući  da je  egipatska  predaja  sačuvana  u 
fragmentarnom obliku.  Egiptolozi  su  općenito  bolje  upoznati  s  Plutarhovim 
djelom Moralia  od klasičara, jer je rasprava o  Izidi  i  Ozirisu temeljan  izvor 
podataka o  egipatskoj  religiji  i mitologiji. 

Od  šezdesetih  godina  naovamo,  uvijek  sam  iznova  čitao  Plutarhove 
rasprave.  No,  nije mi bila poznata nijedna pod naslovom De Placit.  Philos. 
Možda  se  u Bilješkama potkrala pogreška?  Ta  mi  se  mogućnost nije  činila 
prihvatljivom,  stoga  sam  se  dao  na posao  i  ponovno  pročešljao  sve  Plutar­
hove rasprave  iz zbirke Moralia,  sadržane  u  suvremenom  Loebovu  izdanju 
(od 15 knjiga), iako sam to učinio već nekoliko puta. Ustvrdio sam kako niti 
jedan naslov u  15  knjiga ni približno  ne  odgovara tajanstvenom naslovu De 
Placit.  Philos. Međutim, ovaj  sam  put  pogledao  popis  pod  naslovom  "The 
Traditional  Order  of  the  Books  of  the  Moralia  as  they  appear  since  the 
edition  of Stephanus  (1572.),  and  their  division  into  volumes  in  this  edi­
tion" ("Tradicionalan poredak knjiga Moralia  prema  Stephanusovu  izdanju 
(1572.),  te  njihova  podjela  u  ovom  izdanju"),  koji  se  nalazi  na  početku 
1.  dijela  XIII.  knjige  Loebova  izdanja.  I  konačno  sam je  pronašao, jedinu 
raspravu  na  dugačkom  popisu  koja je  bila  označena  zvjezdicom:  De Placi-

tis Philosophorum, libri V (Peri ton areskonton tois philosophois, biblia E). 
Zvjezdica je  upućivala  na  bilješku  u  kojoj  je  stajalo  sljedeće:  "To  djelo,  čiji 
je  autor Etios,  a ne Plutarh,  ne nalazi  se u ovom izdanju." Neuhvatljivu sam 
raspravu pronašao samo da bih je izgubio. 

Klasičari  se  pridržavaju  nekih  neobičnih  običaja,  od  kojih  je  možda 
najneobičnije  njihovo  inzistiranje  na  latinskim  naslovima  izvorno  grčkih 
tekstova.  Unatoč  činjenici  da je Plutarh pisao  isključivo  na  grčkom,  njegove 
rasprave  nose  latinske  naslove.  Taj  običaj  vjerojatno  potječe  iz  kasnorene-
sansnog  doba,  kada je  latinski  bio  europski jezik učenih  i  kada  su  se  počeli 
pojavljivati  latinski  prijevodi  grčkih  tekstova,  budući  da  je  malo  tko  tada 
znao grčki.  S  grčkim se tekstovima,  stoga, postupalo kao s biljkama iz nečije 
zbirke  -  kao  što  su  botaničari  biljkama  davali  latinska  imena,  tako  su  i 
grčki tekstovi bili podvrgnuti sličnoj  specifikaciji. Primjerice, laici će Plutar-
hovu raspravu o Izidi i Ozirisu zvati prema engleskom naslovu "On Isis and 

Osiris" ("O Izidi i Ozirisu"), dok će klasičari govoriti o "De Iside et Osiride", 
ili  skraćeno  "De  Iside..."  Netko  će  možda  pomisliti  da  to  čine  namjerno, 
kako  bi obične ljude držali podalje od sebe. 

Tako je  tajanstvena  izgubljena  rasprava  nosila  latinski  naslov De  Placi-
tis Philosophorum, unatoč činjenici da je izvorno napisana na grčkom. Grčke 
su naslove kasniji učenjaci  preveli  na  latinski,  samo za potrebe profesional­
nog  čavrljanja. 

Postalo  mi je jasno  da  ću  morati  odustati  od  Loebova  izdanja  i  pronaći 
drugi  način  da  uđem  u  trag  djelu  De  Placitis  Philosophorum,  izbačenom  iz 
službenoga  kanona.  Sam  je  naslov  djela  bio  pomalo  neobičan,  a  moglo  ga 
se,  više-manje  točno,  prevesti  kao:  O  onome  što je  filozofima  ugodno.  Na 
što  se to odnosilo? Na njihove omiljene naslonjače ili jastučiće, na ukrase u 
njihovim spavaćim  sobama ili,  možda, na najbolja pera? 

Prisjetio  sam  se da se negdje na mojim policama nalazi prijevod Plutar-
hovih Moralia  objavljenih  1704.  Kupio  sam  ih  u  stanju  raspadanja  i  rijetko 
konzultirao.  Sklon  sam  skupljati  različite  prijevode  i  izdanja  istih  tekstova, 
te priznajem da katkada zaboravim da neke od njih posjedujem.  Zavirio  sam 
u izdanje iz  1704. nadajući se da ću u njemu pronaći neuhvatljivu Plutarhovu 
raspravu.  I doista,  otkrio sam je u III.  knjizi na str.  121.-195., pod nejasnim 
(ali  ne  i  neprepoznatljivim!)  naslovom:  "Plutarh  pripovijeda  o  osjećajima 
prema  prirodi  koji  su  filozofima  ugodni"  ("Plutarch's  giving  an  Account 
on  those  Sentiments  concerning  Nature  with  wich  Philosophers  were 
Delighted").  Čitajući je, nemalo sam se iznenadio, jer se pokazalo kako je ta 
rasprava  očito  najvrjednija  zbirka  misli  starih  učenjaka  i  filozofa,  u  smislu 
"doksografije"  (od  grč.  doxa  -  "mišljenje"  ili  "ideja").  Takve  su  zbirke  sas­
tavljali  Aristotel  i  njegov  učenik  Teofrast.  Na  prvoj  stranici  djela  govori  se 
o  povijesti  filozofije  prema Aristotelovoj  školi.  Činilo  mi  se  da  ta  rasprava 
nije smjela biti  izostavljena iz  suvremenog Loebova izdanja  samo zato što je 
zalutala među Plutarhova djela,  te  zato  što ju je  napisao  drugi  momak,  zvan 
Etios. 

U  tom  zapanjujućem  djelu,  koje  nikada  prije  nisam  čitao,  naišao  sam 
na  poglavlje  pod  naslovom  "O  biti  Sunca"  ("Of the  Essence  of the  Sun", 
Knjiga IL, 20. poglavlje; str.  153.-154.). U njemu se iznose mišljenja mnogih 
drevnih  filozofa  i učenjaka, a teorija o  Suncu kao o kristalnoj kugli pripisuje 
se  "Filolaju pitagorejcu".  Njegovo  mi je  ime  bilo  dobro  poznato,  no  nisam 
znao  da je  Sunce  smatrao kristalnom kuglom! 

Otvorio  sam  knjigu  Kathleen  Freeman,  Ancilla  to  the  Pre-Socratic 
Philosophers  (Ancilla predsokratovskim  filozofima)  pod Filolaj,  kako  bih 
provjerio jesam  li  što  propustio  čitajući  sačuvane  fragmente  njegova  djela. 
Pitao  sam se  imam li možda problema s pamćenjem. 

Knjiga  Kathleen  Freeman  engleski je  prijevod  svih  sačuvanih  tekstova 
grčkih  filozofa  koji  su  živjeli  prije  Sokrata  (umro  399.  god.  pr.  Kr.)  i  koje 
klasičari nazivaju "predsokratovcima". Na str. 73.-77. ponovno sam pročitao 
Filolajeve  tekstove.  Uvjerio  sam  se  kako  Filolaj  ne  spominje  nikakvo 
kristalno  sunce, te da me pamćenje još uvijek služi. Kathleen Freeman kaže 
kako njezina Ancilla  (latinska riječ koja znači "služavka", no  ovdje se odnosi 
na knjigu koja je pomoćna drugoj,  naime,  njezinoj  knjizi komentara o  kojoj 
ćemo ubrzo reći nešto  više) potpun je prijevod predsokratovskih  fragmenata, 
koje je prikupio njemački učenjak Herman Diels  (njegovo  5.  izdanje).  Tada 
mi je postalo jasno kako  sam sve pogrešno shvatio.  Posrijedi su bili prijevodi 
fragmenata -  citata,  ne  fragmenata - parafraza.  Stoga je  bilo  veoma  opasno 
oslanjati  se  isključivo na Ancillu  Kathleen  Freeman.  Valjalo je  posavjetovati 
se  i  s  Dielsom.  Uzeo  sam  njegovu  knjigu  s  police  i  pogledao  pod  Filolaj. 
Smjesta  sam  ugledao  fragment  o  kristalnom  suncu,  na  grčkom,  ali  ne  citi­
rani  fragment,  što  objašnjava  zašto  se  ne  nalazi  u  prijevodu  Kathleen  Free­
man.  Kao što Kathleen Freeman velike dijelove tekstova ne prevodi na eng­
leski jer su to parafraze kasnijih pisaca,  tako  ni  Diels  nije  Filolajev  fragment 
preveo  na  njemački.  (Freeman  ne  daje  ni  podatke  o  izvorima  koje  navodi 
Diels,  čak ni o  onim tekstovima koje je prevela.) 

Fragment  se,  dakle,  nalazi  u  Dielsovoj  knjizi,  u  neprevedenom  dijelu 
pod naslovom "Lehre" ("Učenje"). Budući da je sve što Etios kaže parafraza, 
ne potpada pod kategoriju Fragmenata,  stoga nije prevedeno ni na njemački 
ni  na  engleski.  To  znači  da  su  čitav  De  Placit.  Philos.  i  Diels  i  Freeman 
ostavili  neprevedenim,  iako je  Diels  objavio  dijelove  na  grčkom  izvorniku. 

Okrenuo  sam  se  drugoj  knjizi  Kathleen  Freeman,  koja  nosi  naslov 
Companion to the Pre-Socratic Philosophers (Uz predsokratovske filozofe). 
To  djelo  od  gotovo  500  stranica  sadrži  rasprave  predsokratovaca  i  sažetke 
materijala  koji  se  službeno  smatraju  Fragmentima.  Ondje  sam  pronašao 
odlomak o kristalnom suncu: 

Sunce  je  prozirno  poput  leće,  te  prima  zrake  iz  (vanjskoga) 
svemira, prenoseći nam njihovu svjetlost i toplinu,  stoga postoje dva 
"sunca",  vatreni  nebeski  element  (odnosno,  rub  ili  vanjski  eter)  i 
vatrena  leća;  možda  bi  bilo  bolje  govoriti  o  zrakama  koje  raspršuje 
ta  leća  kao  "Sunce"  koje  vidimo,  stvarajući  tako  treće  (Sunce,  op. 
prev.),  "sliku  slike". 

Kathleen  Freeman  iznimno je  dobro  shvatila  optički  aspekt  Filolajeve  teo­
rije,  uvidjevši kako on nije govorio o Suncu kao o zrcalu koje reflektira, nego 
kao  o  kristalu  koji  lomi  (refrakcija,  op.  prev.)  svjetlost  prema  Zemlji.  Free-

man  se  nije  ustezala  upotrijebiti  riječ  "leća",  pokazavši  tako  hrabrost  koju 
većina  znanstvenika  ne  posjeduje. 

Sljedeća je  na  redu  bila  knjiga  sir  Thomasa  Heatha,  Greek Astronomy 
(Grčka  astronomija).U  njoj se (pod "Pitagorejci" i "Sunce") navodi odlomak 
čije je  značenje  pogrešno  protumačeno  kao  refleksija pomoću  zrcala,  što je 
Kathleen Freeman ispravila u  svom nadahnutom prijevodu.  Heath podastire 
sljedeći  tekst: 

Etios, II, 22, 5. Pitagorejci su držali da je Sunce sferičnoga oblika (tj. 
da je  kugla,  op.  prev.) 

16., II, 20,  12. Pitagorejac Filolaj  [latinski oblik imena Philolaus] 
drži  da je  Sunce  prozirno  poput  stakla,  te  da  prima  refleksiju  vatre 
u svemiru,  prenoseći nam  svjetlost i  toplinu,  tako  da,  u određenom 
smislu,  postoje  dva  sunca:  vatrena  (tvar)  na  nebesima  i  njezina 
vatrena  (emanacija)  koja  se  u  (drugome  suncu,  op.  prev.)  odražava 
(reflektira,  op.  prev.)  kao  u  zrcalu;  da  ne  govorimo  i  o  trećemu 
(suncu,  op.  prev.),  naime,  o  zrakama  koje  se  iz  zrcala  raspršuju 
prema nama pomoću refleksije  ("ili refrakcije"); jer i  to  treće također 
zovemo suncem, (a ono je, op. prev.) slika slike. 

Heath očito nije  razumio  optičku pojavu,  koja  se  ovdje  opisuje.  Govoreći  o 
toj  pojavi  kao  o  zrcalnoj  refleksiji,  on kvalificira  izjavu  stavljajući  u navodne 
znakove "ili refrakcija", no, zrcala, naravno, ne  lome svjetlost. 

Slučaj  je  htio  da  za  Božić  dobijem  na  dar  mnogo  opširniju  Heathovu 
knjigu  o  grčkoj  astronomiji  pod  naslovom  Aristarchus  of  Samos  (Aristarh  iz 
Samosa).  U dijelu  "Pitagorejci"  Heath je iznio  neke nove podatke  o kristal­
nom  suncu.  On  najprije  navodi  odlomak  koji  sam  upravo  citirao,  da  bi  ga 
zatim pojasnio  odlomkom Ahileja Tacija  (oko  3.  st.  po Kr.),  dodajući  svoje 
komentare: 

Filolaj kaže da Sunce dobiva svoju vatrenu i zračeću prirodu odozgo, 
iz  vatre  etera,  te  da  prenosi  zrake  kroz  vrstu  pora,  stoga je  prema 
njemu  Sunce  trostruko: jedno je  sunce  vatra  etera,  drugo je  ono  koje 
se s nje prenosi na staklastu stvar ispod nje,  a koju nazivamo  Suncem, 
a treće je ono koje se u tom smislu sa Sunca prenosi nama." 

Prema  Filolaju,  dakle,  Sunce  nije  tijelo  koje  posjeduje  vlastitu 
svjetlost,  nego  je  tvar  usporediva  sa  staklom  i  u  njoj  se  skupljaju 
vatrene  zrake  koje  potječu  iz  nekog  drugog  mjesta  i  koje  prenosi 
nama...  No, prema gore navedenom opisu teško je zaključiti koji  su 

izvori vatrenih zraka. Prirodno bi bilo pretpostaviti da one potječu iz 
središnje vatre  [pitagorejci su držali da Zemlja kruži oko tajanstvene 
"središnje vatre",  koja  se ne  spominje  u Filolajevim fragmentima];  u 
tom bi  slučaju Sunce djelovalo poput zrcala;  vatrene bi zrake uvijek 
stizale  do  Sunca,  osim  ako  im  Mjesec,  Zemlja  i  protu-Zemlja  [još 
jedno  tajanstveno  tijelo  za koje  su pitagorejci  vjerovali  da kruži  oko 
"središnje  vatre"],  a  budući  da  se  Zemlja  i  protu-Zemlja  kreću  na 
različitim razinama u odnosu na Sunce i Mjesec, u određenim bi tre­
nucima nastajale pomrčine.  No, prvi od navedenih odlomaka  [Eti-
osov]  iznosi  da  zrake  dolaze  iz  vatre  u  svemiru,  te  da  je  jedno 
od  sunaca  nebeska  vatrena  tvar,  dok  u  drugom  odlomku  [Ahileja 
Tacija]  stoji da zrake dolaze odozgo, iz vatre etera...  Boeckh  [glaso­
viti klasičar]... kao i [Thomas Henri] Martin, da zrake dolaze iz vanj­
ske vatre, vatre Olimpa...  Sukladno tome, zrake koje dolaze izvana 
lomilo  bi  Sunce  poput  svojevrsne  leće.  Sličnoga je  mišljenja  i  Tan­
nery... 

Vidimo, dakle, da je Heath ovaj put shvatio kako je kristalno sunce zapravo 
refrakcijska  leća,  a  ne  refleksijsko  zrcalo.  Kathleen  Freeman  ispravno  je 
razumjela bit pitanja,  upotrijebivši  riječ  "leća". 

Pronašao  sam još jedan prijevod odlomka o kristalnom suncu u veoma 
rijetkoj  knjizi koju, na sreću,  posjedujem.  Zapravo,  to  djelo nikada nije bilo 
objavljeno  u  obliku prave  knjige,  nego je kružilo  u mimeografskim primjer­
cima.  (Mimeografija je bila popularna u prvoj  polovici 20.  stoljeća, kada još 
nisu  postojali  strojevi  za  fotokopiranje  ili  kompjutori.  Kopije  su  se  tiskale 
na rotirajućim bubnjevima premazanim tintom.  Bio je to prilično neuredan 
začetak  "stolnoga  izdavaštva".)  Riječ  je  o  pitagorejskim  zapisima  koje  je 
preveo entuzijast Kenneth  Sylvan Guthriea,  1919.  Dr.  Guthrie je kroničan 
nedostatak novca nadomještao  svojom zapanjujućom  energijom.  Početkom 
20.  stoljeća,  s  grčkog je  preveo  golemu količinu  platonističkih  i  pitagorej-
skih  tekstova,  od kojih  su  se mnogi tada prvi put pojavili u  engleskom pri­
jevodu.  No,  stvarno je  objavljeno veoma malo  Guthrieovih prijevoda.  Jadan 
je  Guthrie ustvrdio  kako  su  sva njegova nastojanja uzaludna;  nitko  nije  bio 
zainteresiran  da  objavi  prijevod, jer  takve  teme  nisu  bile  u  modi.  Jednos­
tavno  rečeno,  bio  je  žrtvom  predrasuda,  a  njegovo  je  veličanstveno  djelo 
gotovo  posve  zaboravljeno  zbog  akademske  gluposti.  Duboko  razočaran, 
Guthrie je osnovao izdavačku kuću Platonic Press, na adresi Box 42, Alpine, 
New Jersey,  SAD,  a poslije i Teocalli, u North Yonkersu, New York. Nas­
tavio je  tiskati  svoje  prijevode  u  mimeografskom  obliku,  i  kanio  ih je  pro-

davati privatno.  Na naslovnice tih izdanja stavljao je  svoju adresu,  nadajući 
se  odazivu  prosvijetljenih  ljudi  koji  će  znati  cijeniti  njegovo  djelo.  Bio  je 
istinski Don Quijote,  čiji je život obilježilo  siromaštvo  i razočaranje - prava 
kušnja  za  čovjeka  koji  je  sebe  smatrao  pravim  platonistom  i  živio  prema 
načelima najistaknutijih grčkih  filozofa. 

Na  moju  veliku  radost,  posjedujem  jednu  od  Guthrieovih  najzanim­
ljivijih  knjiga  -  Pythagoras  Source  Book  and  Library  (Izvori  o  Pitagori  i 
knjižnica).  U  njoj  su  sadržana  sva  sačuvana  djela  o  Pitagorinu  životu  prvi 
put  prevedena  na  engleski  (tekstovi  Jambliha,  Porfinja,  Diogena,  Laercija 
te  Focija).  Iako  nije  naveden u sadržaju na prvoj  stranici  knjige,  Guthrie je 
dodao  i  drugi  dio,  s  opširnim  prijevodima  pitagorejskih  tekstova,  od  kojih 
su  neki  upravo  zapanjujući.  Druga  polovica  knjige  započinje  novom  pagi­
nacijom,  a  nosi  naslov  Pithagorean  Library:  A  Complete  Collection  of the 
Surviving  Works  of Pythagoreans  (Pitagorejska  knjižnica:  Potpuna  zbirka 
sačuvanih djela pitagorejaca, 1920.). Taj dio uključuje Filolajeve Fragmente, 
opsežnije  od  onih koje je  prevela  Kathleen  Freeman,  budući  da  Guthrieovi 
prijevodi  uključuju  i  velik  dio  neprevedenoga  materijala  čiji  moderan  pri­
jevod nisu dali ni Freeman ni Diels. 

Na 17. stranici druge polovice Guthrieove knjige nalazi se još jedna ver­
zija Fragmenta o kristalnom suncu,  ovaj  put preuzeta  od antologa  Stobeja iz 
5.  stoljeća.  Prijevod Fragmenta glasi: 

14. (Stob. Ecl. 1:25:3, str. 530.). Pitagorejac Filolaj kaže da je Sunce 
staklasto tijelo koje prima svjetlost koju reflektira vatra Kozmosa,  te 
nama šalje pročišćenu svjetlost i toplinu.  Možemo,  stoga,  reći kako 
postoje dva sunca, tijelo vatre koja je na nebesima i plamena svjetlost 
koju ono zrači, reflektirajući se u svojevrsnom zrcalu.  Trećim bismo 
suncem  mogli  smatrati  svjetlo  koje  sa  zrcala u  kojemu  se  reflektira 
pada na nas u obliku raspršenih zraka. 

Kako  vidimo,  i  ovdje  postoji  zabuna  oko  refleksije  i  refrakcije,  no  o  tome 
smo  već  raspravljali. 

Pronjuškao  sam  i  druge  izvore,  u potrazi  za  informacijama koje je  bilo 
lako  previdjeti.  Otkrio  sam  Plutarhovo  (1.  st.  po  Kr.)  izvješće  o  teorijama 
filozofa  Empedokla (5. st. pr. Kr.), čija su izvorna djela djelomice sačuvana. 
Međutim, to izvješće skriva podatak koji ne potječe od Plutarha. Djelo nosi 
naslov Svaštice (Miscellanies), iako Loebov prevoditelj F. H.  Sandbach drži 
kako je  naslov  ispravnije  prevesti  kao  Zakrpe  (A  Patchwork;  taj  je  prijevod 
prema njegovu mišljenju po  značenju bliži  izvornoj  grčkoj  riječi).  Većina te 
zbirke  oslanja  se  na  izgubljeno  djelo  Teofrasta  (4.  st.  pr.  Kr.),  Aristotelova 

nasljednika, te sadrži misli različitih filozofa o fizici. U zbirci se ne spominje 
Filolaj,  ali je sadržano izvješće o Empedoklu, u kojemu stoji sljedeće: 

Empedoklo iz Akrage... kaže... Sunce zapravo nije vatra, nego reflek­
sija  vatre  [antanaklasis  -  "refleksija  svjetlosti"],  poput  one  koju 
vidimo na vodi. 

Ideju  o  suncu koje  reflektira  ili  lomi  svjetlost nalazimo  tako  u  djelu još jed­
noga  ranog  filozofa  - Empedokla. 

Prelistavajući  druge knjige  o  drevnoj  grčkoj  znanosti,  poput  Sanbursky-
jeva  Svijeta  fizike  u  Grka  (Physical  World  of the  Greeks),  ustanovio  sam 
kako  su  koncepcije  o  kristalnom  suncu  uglavnom  bile  pogrešno  ili  nepot­
puno tumačene. Primjerice,  Sanbursky navodi neke komentare koje je Aris­
totel (umro 322. god. pr. Kr.) iznio u svojoj knjizi O nebu (lat. De Caelo, II, 
293a-b).  Iz  onoga  što  nam je  poznato,  sposobni  smo  neke  njegove  opaske 
ispravno protumačiti. U jednom Aristotelovu odlomku čitamo sljedeće: 

Govorit  ćemo još  o  Zemlji,  njezinu  položaju,  o  tome  miruje  li  ili  se 
kreće, te o njezinu obliku.  S  obzirom na njezin položaj postoje neke 
razlike u mišljenjima.  Većina  ljudi - zapravo,  svi koji nebo  smatraju 
konačnim - kaže  da  se Zemlja nalazi u  središtu.  No, talijanski  filo­
zofi  poznati  kao  pitagorejci  [kojima  je  pripadao  i  Filolaj]  misle 
drugačije.  U  središtu  se,  kažu  oni,  nalazi  vatra,  a Zemlja je jedna  od 
zvijezda  zbog  čijeg  se  kružnoga  kretanja  oko  središta  stvaraju  noć 
i  dan...  Pitagorejci...  drže  da  se  najznačajniji  dio  svijeta  -  središte 
-  mora  čuvati  s  najvećom  pozornošću,  a  nazivaju  ga  (to  središte, 
op. prev.) "Zeusovom stražarnicom"...  Oni koji poriču da se Zemlja 
nalazi u središtu drže da se ona okreće oko središta... Neki čak smat­
raju  mogućim  da postoji  nekoliko  tijela  koja  se  kreću na taj  način,  a 
koja  su nam  nevidljiva zbog položaja Zemlje. 

To je  klasičan  izvor koji  nam  pruža  dokaze  o  tome  da je  2000  godina prije 
Kopernika bilo rasprostranjeno uvjerenje (zapravo, u onih "koji poriču da se 
Zemlja nalazi u središtu") kako se Zemlja okreće oko Sunca. Budući da Aris­
totel  nije  dijelio  to  mišljenje,  nije  smatrao  nužnim  ulaziti  u  pojedinosti  tih 
teorija.  Iz  toga je  razloga  njegova  opaska  o  "središnjoj  vatri"  pomalo  neja­
sna.  Dobro  je  pazio  da  ne  kaže  kako  su  ti  ljudi  vjerovali  da je  u  središtu 
Sunce, nego se potrudio biti točan upotrijebivši izraz "središnja vatra". Znan­
stvenike  koji  su  se  bavili  drevnom  astronomijom  ovdje je  zbunio  nedosta­
tak inače uobičajene Aristotelove podrobnosti. Konačno, savjesno i precizno 

objašnjavajući  mnoge  teorije  koje  su  obilježile  njegovo  doba,  Aristotel  nije 
mislio  na nas  kojima  su,  2500  godina poslije,  tekstovi  ostalih  pisaca  nedos­
tupni,  stoga uvelike ovisimo o njegovim izvješćima.  Aristotel je samo kratko 
komentirao  djela  koja  su  se  u  njegovo  doba  čitala  i  iz  kojih  su  se  mogle 
saznati  sve pojedinosti.  Drugim riječima, Aristotel  se  obraćao  svojim  suvre­
menicima, a ne budućim naraštajima. Odatle poteškoće u tumačenju njegovih 
komentara. 

Mnoge je povjesničare znanosti zbunjivao  taj  glasoviti Aristotelov odlo­
mak.  S  jedne  strane,  Aristotel je,  precizan  i  stručan  kao  i  uvijek,  izričito 
istaknuo  kako  se  u  središtu  nalazi  "središnja  vatra".  No,  nije  se  potrudio 
objasniti  kako  se  i  samo  Sunce,  sukladno  tim  teorijama,  također  nalazi  u 
središtu,  o čemu govore i neki kasniji izvori. 

Uvjeren  sam  da  čitavu  zbrku  objašnjava  koncepcija  kristalnoga  sunca. 
Aristotelu je  ona  vjerojatno  bila  poznata,  no  nije  ulazio  dublje  u  tu  teoriju 
jer bi  se time bitno udaljio  od glavne teme.  Pretpostavljam da je o  središnjoj 
vatri  govorio  zato  što je  prema  pitagorejskoj  teoriji  Sunce  bilo  refrakcijski, 
a  ne  neposredni  izvor  Sunčeve  svjetlosti.  Želeći  biti  precizan,  a  da  pritom 
ne  ulazi  u  pojedinosti,  Aristotel  nije  naveo  da  se  u  središtu  nalazi  Sunce, 
znajući  da  pitagorejska  teorija  fizičko  tijelo  Sunca  ne  smatra  izvorom  nego 
medijem. 

Vratimo  se  sada  Samburskom.  Raščlanivši  Aristotelov  odlomak,  donio 
je  zaključak  koji  je  prihvatila  većina  povjesničara  znanosti,  naime,  da 
"središnja  vatra"  nikada  nije  bila  vidljiva  sa  Zemlje  jer joj  Zemlja,  u  svom 
kruženju oko  nje,  uvijek okreće  svoju nenaseljenu  stranu.  No,  uskoro  ćemo 
vidjeti kako je  to  čista besmislica.  Sambursky  kaže: 

Podrijetlo  teorije  o  središnjoj  vatri  nije  lako  utvrditi.  Možda  je 
saznanje  o  Mjesecu kao  o  nebeskom  tijelu  koje  ne  posjeduje  vlastitu 
svjetlost,  nego je  dobiva  od  Sunca,  dovelo  do  zamisli  da je  Sunce 
nebesko  tijelo  koje  također  odražava  svjetlost  središnjega  izvora,  tj. 
središnje  vatre.  Ta je  vatra  nama  nevidljiva jer joj  zemljina  kugla,  u 
svom  kruženju  oko  nje,  uvijek pokazuje  svoju  nenaseljenu  stranu. 

Sambursky je  dobro uočio  da pitagorejci  smatraju kako je  Sunce tek  "reflek­
tirana  svjetlost",  a ne  njezin neposredan  izvor.  (Mi bismo,  umjesto  reflekti­
rana,  rekli  refraktirana  svjetlost.)  No,  njegovo  tumačenje,  po  kojemu  Zemlja 
prema  središnjoj  vatri  uvijek  okreće  svoju  nenastanjenu  stranu,  ne  može  se 
prihvatiti, jer on zaboravlja da u tom slučaju ne bi bilo ni dana ni noći.  Stoga 
je jasno  da  se na neki  način  Sunce  i  središnja vatra moraju nalaziti u  središtu. 

Sambursky  je  ukinuo  noć  i  dan,  a  nijednom  se  povjesničaru  znanosti  ne 
može dopustiti da ode tako daleko. 

Pročitao  sam mnogo  sličnih  odlomaka,  trudeći  se  da u njima pronađem 
neki  smisao.  Znanstvenici koji  su se  susretali  s takvim idejama bili  su i više 
nego  skloni umanjivati  zasluge pitagorejaca za razvoj  heliocentrične  teorije. 
Govorili bi:  "Nije to bilo  Sunce, nego nešto drugo.  Jednostavno su pobrkali 
lončiće."  No,  kada  nam  ideja  o  kristalnom  suncu  postane jasna,  stvari  će 
izgledati  posve  drugačije.  Naime,  pitagorejci  su  ispravno  ustvrdili  da  se 
Zemlja  okreće  oko  Sunca.  Ono  što  je  u  njihovoj  teoriji  bilo  čudno  jest 
predodžba  o  Suncu  kao  o  divovskoj  kristalnoj  kugli  čija  svjetlost  potječe  iz 
vanjskoga  izvora  -  svjetlosti  svemira  koji je  okružuje. 

Kako  bismo  izbjegli  daljnju  zbrku,  vratimo  se  na  relevantan  odlomak. 
"Tri  sunca"  koja  opisuje  Filolaj  zapravo  su  dva  sunca.  "Treće" je  sunce  tek 
svjetlost koja  nam  se  prenosi  refrakcijom.  "Prvo" je  sunce  svjetlost  prostora 
(svemira,  op.  prev.),  a  "drugo" je  kristalno  tijelo  koje je  skuplja  i  lomi  prema 
nama.  "Tri  sunca"  mogla  bi  se,  stoga,  objasniti  kao  "tri  faze  sunčeve  svjet­
losti":  1.  Prostorna  svjetlost  prožima  središte  svemira;  2.  kristalno je  sunce 
skuplja  i  lomi  prema  nama;  3.  refraktirana  svjetlost  putuje  od  kristalnoga 
tijela do  Zemlje  i naših očiju.  Filolaj,  dakle,  govori  o jednom tijelu  i  tri svjet­
losne pojave povezane  s  njime.  Mi  vidimo  samo  treću  fazu,  odnosno,  svjet­
lost koja  do  nas  dopire. 

Ono  što je  osobito  zanimljivo  u  toj  teoriji jest  koncepcija  o  kristalnom 
suncu,  koje  poput  leće  skuplja  svjetlost  svemira,  koncentrira  je  i  emitira 
prema  nama.  To  možda  zvuči  neobično,  no je  li  doista  tako?  Jesu  li  takve 
pojave moguće  i jesu li  se mogle  izazvati pomoću  sačuvanih  drevnih leća? 

U  vezi  s  tom  neobičnom  teorijom,  spomenut  ću  zgodu  koja  će  nam 
možda  pomoći  da  bolje  razumijemo  pitagorejske  ideje.  Godine  1980.  ušao 
sam u trag dvama zbirkama drevnih britanskih leća, za koje  se već duže vri­
jeme  nije  znalo  gdje  se nalaze.  To  su konveksne  leće  od poliranoga kvarca, 
koje  mogu  poslužiti  kao  izvrsna  povećala.  Jednu  sam  zbirku  pronašao  u 
Prirodoslovnom  muzeju,  klasificiranu  kao  primjerak  minerala!  Nekada  su 
pripadale  Hansu  Sloaneu,  utemeljitelju  Britanskoga  muzeja.  (Pojedinosti  o 
tim  lećama  iznio  sam u  Dodacima V.  i  XI.)  Godine  1998.  odlučio  sam  ih 
ponovno  izmjeriti  i proučiti. 

Leće  iz  Sloanove  zbirke  prvi  sam  put  proučavao  u  sobi  koju je  osvjet­
ljavala jarka  sunčeva  svjetlost.  Međutim,  kada  sam  se  poslije  mnogo  godina 
vratio,  ustvrdio  sam kako  su se prilike promijenile.  Sada sam  leće proučavao 
u  mračnoj  sobi  uz  svjetlost  svjetiljke.  Upravo  su  mi  promijenjene  okolnosti 
omogućila  da  otkrijem  nešto  što  me  zapanjilo.  Pokazalo  se  da je jedna  od 

najboljih leća iz zbirke, koju sam kanio podrobnije proučiti unatoč  slaboj  ras­
vjeti,  posjedovala jedno  izvanredno  svojstvo.  Pokušavajući  izmjeriti  njezino 
povećanje,  primijetio  sam kako  se  povećana  površina  istodobno  i  osvjetljuje. 
Potom sam ustanovio kako  se u  leći  skuplja ambijentalna svjetlost i  fokusira 
na  znatno  povećanim  slovima.  Detaljan  opis  leće  nalazi  se  u  Dodatku  XI. 
(Vidi također fotografiju  53.)  Tada sam, posve neočekivano, u uvjetima loše 
rasvjete, saznao nešto što inače nikada ne bih saznao, naime, da neke drevne 
konveksne  leće,  osim  što  povećavaju,  ujedno  osvjetljavaju  predmete  koji 
se  nalaze  ispod  njih!  One  su,  stoga,  kondenzatori  svjetlosti.  Budući  da 
nije  uobičajeno  drevne  predmete  proučavati  u  mraku,  nikada  nisam  bio  u 
prilici  uočiti tu pojavu.  No,  u prošlosti  su  ljudi  većinu vremena provodili  u 
polumračnim  sobama,  koje je  noću  osvjetljavala  samo  svjetlost  svijeće,  dok 
je  danju  kroz  male  prozore  dopirala  slabašna  svjetlost  sunca.  Takve  su  im 
leće, stoga, mogle biti od velike pomoći. 

Poučen tim iskustvom, koje možda ništa  ne  znači  današnjemu čovjeku, 
ali  koje je  u  svakom  slučaju  bilo  značajno  za  ljude  u  prošlosti,  otkrio  sam 
još jedno  svojstvo kristalnih kugli  i kristalnih  leća:  one  su  skupljale  ambijen-
talnu  svjetlost  i  fokusirale  je.  Bilo  je  doista  dojmljivo  iznenada  ugledati 
snop  svjetlosti  na  površini  koju  sam  promatrao.  Vjerujem  da je  u  prošlosti 
doživljaj  bio jednako  impresivan.  Također  sam  uvjeren  da  ovdje  valja tražiti 
podrijetlo  pitagorejske  ideje  o  kristalnoj  kugli  na  nebu  koja  skuplja  svjetlost 
svemira i  lomi je prema Zemlji. 

To je samo moje mišljenje, no držim da zaslužuje pozornost. Molim vas, 
pogledajte  fotografiju  53,  koja  prikazuje  tu  pojavu  i  razmislite  o  njoj. 

Godine  1999.  moj prijatelj  Buddy Rogers dao je mojoj  supruzi proziran 
Mjesečev kamen veličine jajeta.  Kada  se podigne  nasuprot  svjetlu,  u  središtu 
se  može  vidjeti  žuta jezgra  okružena  snježnom  bjelinom  samoga  kamena, 
kao  da  istodobno  promatrate  vanjski  i  unutrašnji  dio  jajeta,  prethodno  ga 
ne  razbivši.  Moguće  da je  Mjesečevo  kamenje,  oblikovano  poput  globusa 
ili  jaja,  pridonijelo  stvaranju  koncepcije  o  kristalnom  suncu,  budući  da je 
to  izvanredan  primjer  refrakcije  ambijentalne  svjetlosti  pomoću  prozirnoga 
predmeta nalik kristalnoj  kugli. 

Takozvane  hermetičke  knjige,  zbirke  filozofsko-mističnih  zapisa 
djelomice  egipatskoga  podrijetla,  koje  su  neoplatoničari  u  2.  stoljeću  pre­
veli  na  grčki,  sadrže  raspravu  poznatu  kao  "Asklepijeve  definicije  upućene 
kralju Amonu",  koja uključuje  očite  aluzije  na koncepciju kristalnoga  sunca. 
U raspravi se iznosi čvrsto stajalište da se u središtu svemira nalazi  Sunce, a 
ne Zemlja: 

Jer,  Sunce  se nalazi u središtu svemira, noseći ga poput krune... 

Oko  Sunca je razmješteno  osam sfera koje o njemu ovise:  sfera fiksnih 
zvijezda,  šest planetarnih sfera,  te jedna koja okružuje Zemlju." 

Sunce  i  svjetlost  koju  ono  emitira  međusobno  se  razlikuju,  svjetlost 
dolazi iz "blizine"  Sunca, iako  samo  Sunce zna "odakle ona izvire": 

"No,  postoji  i  intelektualna  esencija,  to je  Sunčeva  masa,  koju  sadrži 
Sunčeva  svjetlost.  Samo  Sunce  zna...  od  čega  je  načinjena  ta  esencija  i 
odakle izvire, jer se nalazi u njegovoj  (Sunčevoj, op. prev.) blizini... vidljivo 
Sunce jest...  sama vidljiva zraka..." 

Iako  mnogi učenjaci dvoje o  tome  sadrže  li hermetički zapisi egipatske 
predaje, ova rasprava posve očito ističe nadmoć Egipta nad Grčkom: 

"Stoga...  ne  otkrivaj  ništa,  kako  velike  tajne  ne  bi  dospjele  do  Grka... 
Naime,  Grci  su  skloni  ispraznim  riječima...  za  razliku  od  nas,  koji  se  ne 
služimo  govorom,  nego  djelotvornim  znakovima...  Moj  učitelj,  Hermes... 
govorio je da su moje knjige jednostavne i razumljive,  dok istodobno pravo 
značenje  riječi  ostaje  skriveno...  Izgovor  i  [zvuk]  egipatskih  riječi  sadrže 
energije predmeta na koje se odnose." 

Navedeni je  hermetički  izvor prilično  nejasan u pogledu  opisa  Sunca, 
ali  zauzima  jasno  stajalište  o  heliocentričnoj  teoriji.  Svjetlost  Sunca,  stoji 
u njemu,  dolazi  iz  "blizine"  Sunca,  ne  iz  njegove  unutrašnjosti.  To  bi  bilo 
moguće  samo  da  Sunce  skuplja  ambijentalnu svjetlost. 

Vratimo  se kristalnom suncu pitagorejaca.  Povjesničar znanosti, D.  R. 
Dicks,  nastojeći  pronaći  smisao  u  istoj  zbunjujućoj  predaji,  bio je  mnogo 
duhovitiji  i  domišljatiji  od  Samborskoga: 

Etios kaže da je Filolaj  vidio  Sunce kao  staklasto  (hyaloeides) tijelo 
[napominjem  da ista riječ znači  i  "od kvarca",  no  Dicks  se  odlučio 
za drugo tumačenje],  "koje prima refleksiju vatre  svemira,  donoseći 
nam  pročišćenu  svjetlost  i  toplinu,  tako  da  u  određenom  smislu 
možemo  govoriti  o  blizanačkim  suncima,  od  kojih je jedno  vatreno 
(sunce,  op.  prev.)  na  nebesima  (En  to  ourano),  a  drugo  vatreno 
(sunce,  op.  prev.) koje je njegova refleksija"  (DK 44 A19).  Nažalost, 
nije jasno  o  kojoj je  vatri  riječ,  budući  da je  Filolaj  očito  zamišljao 
dva  izvora  vatre,  najširu  vatrenu  sferu  koja  okružuje  (ta  izvorna 
Heraklitova  ideja  bila  je,  prema  doksografima,  zajednička  nekim 
kasnijim pretsokratovcima) i središnju vatru (DK 44 A16); u svakom 
slučaju,  teško  je  zamisliti  kako  bi  nam  refleksija  mogla  pomoći  u 
tumačenju. 

Sve bi bilo jasnije  da  se umjesto  refleksije počne  govoriti  o  refrakciji, jer bi 
Sunčeva refrakcija  doista mogla pomoći  u tumačenju. 

Na  fotografiji  8  može  se  vidjeti  ručno  obojan  bakrorez  iz  1683.,  koji 
opisuje nešto veoma slično ideji o Suncu kao skupljaču svjetlosti iz okolnoga 
"eteričnog područja",  iako je  ovdje Zemlja postavljena u središte. 

Valja  spomenuti još  jednoga  učenjaka  koji  se  bavio  istom  tematikom. 
J.  A.  Philip,  u  svojoj  knjizi  Pitagora  i  rano pitagorejstvo  (Pythagoras  and 
Early Pythagoreanism) ne  spominje Etiosa  nego  govori  o  "doksografiji"  kao 
da je  posrijedi  jedan  autor.  Doksografsko  izvješće  on  uspoređuje  s  Aristo­
telovim: 

Doksografija,  za  koju  se  ne  može  reći  da  protuslovi  Aristotelovu 
izvješću,  ipak  sadrži  neke  osobitosti,  kao  što  se  može  vidjeti  iz 
sljedećega ključnog odlomka (Vors 44A6=Dox.  Gr.  336.-337.): 

"Filolaj drži da se usred svemira, oko njegova središta, nalazi vatra. 
On  je  naziva  Srcem  svijeta,  Zeusovom  kućom,  Majkom  bogova, 
Svetištem, Sastajalištem, Ciljem prirode (physis). On također drži da 
postoji  još  jedna  vatra  na  najvišoj  točki  svemira  (na  njegovu  rubu, 
op.  prev.).  Sredina je,  po  svojoj  naravi,  prva  u  hijerarhiji.  Oko  nje 
se usklađeno  kreće  deset božanskih tijela;  sfera  fiksnih zvijezda,  pet 
planeta,  potom  Sunce  i  ispod  njega  Mjesec;  ispod  Mjeseca  nalazi 
se  Zemlja,  a  ispod  nje  protu-Zemlja;  naposljetku  dolazi  vatra  koja 
ima  ulogu  srca  u  središtu.  Najviši  dio  ruba  (svemira,  op.  prev.)  on 
naziva Olimpom,  gdje  se nalaze  elementi u  svom najčišćem  obliku. 
Dio  ispod  okretanja  Olimpa,  gdje  se  nalazi  pet  planeta,  Sunce  i 
Mjesec,  on  naziva  Kozmosom.  Sublunarno  područje,  koje  okružuje 
Zemlju,  gdje su sve stvari podvrgnute rađanju i promjeni,  on naziva 
nebom.  Mudrost je  vezana  za  poredak  nebeskih  tijela,  a  vrlina  za 
nepostojanje  poretka  u  stvarima  koje  postoje;  prva  je  savršena,  a 
potonja  nesavršena." 

Prije nego što se upustimo u raspravu, želio bih istaknuti jednu pojedinost iz 
ovoga  odlomka koju je  veoma  lako  previdjeti: 

Filolaj  drži  da  se  usred  svemira,  oko  njegova  središta,  nalazi  vatra. 
[Kurziv R. Templea] 

U  odlomku  koji  citira  Philip,  vidimo  da  je  doksograf  (Etios,  "Pseudo-
Plutarh",  ili  netko  drugi)  pogrešno  shvatio  neke  postavke.  Rečenica  koju 
smo  istaknuli  jasno  upućuje  na  to  da  je  središnja  vatra  ambijentalna,  te 

da  okružuje  središte.  To  se  podudara  s  koncepcijom  o  kristalnom  suncu, 
koja  time  dobiva  dodatni  smisao.  Jer,  Sunce  kao  kristalno  tijelo  skuplja  tu 
ambijentalnu  svjetlost i  lomi je  prema  Zemlji.  Što  se tiče  Sunca kao jednog 
u  nizu  planeta  koji  zauzima  i  neki  drugi  položaj,  vjerujem  kako  je  ovdje 
posrijedi  zabuna  doksografa,  jer  taj  podatak  izravno  protuslovi  ostatku 
izvješća.  Philip je bio  svjestan toga, no, poput Samborskoga, upao je u zbrku 
oko dana i noći. On kaže: 

Ako  se  Zemlja  i  prateća  joj  protu-Zemlja  [tijelo  za  koje  Aristotel 
kaže  da  su  ga  izmislili  pitagorejci,  kako  bi  broj  kozmičkih  tijela 
doveli  do  savršenoga  broja  10;  no,  i  to  je  tumačenje  vjerojatno 
posljedica pogrešnoga razumijevanja  i  fragmentarnoga  znanja  o  ide­
jama antipoda]  kreću u orbiti oko  središnje vatre,  stvarajući  tako  dan 
i  noć,  pri  čemu je jedno  Zemljino  lice  uvijek  skriveno  od  središnje 
vatre,  tada  se  Sunce  mora  uvijek  nalaziti  u  stanju  mirovanja,  kako 
bi  dan  i  noć jednako  trajali.  No,  teško je  objasniti  kako  se,  u  tom 
slučaju,  smjenjuju  godišnja  doba. 

Ni  ovaj  učenjak nije  shvatio  da Zemlja,  u  svom okretanju  oko  središnje  vatre, 
ne  može  toj  vatri  okretati  samo jedno  lice, jer  u  tom  slučaju ne  bi  bilo  ni 
dana ni noći.  Koprcajući se  s tim problemom, Philip zaključuje kako  Sunce 
miruje,  zato  dan  i  noć jednako  traju.  To  je  posve  neshvatljivo,  i  doista  ne 
znam  što je Philipa spopalo.  Međutim,  opravdana je njegova zabrinutost po 
pitanju  godišnjih  doba. 

Čitava  se  priča  pretvorila  u  pravu  zavrzlamu.  Dva  učenjaka  teturaju 
u  mraku  poput  pijanaca.  Razlog  je  tome  djelomice  u  činjenici  da  podaci 
potječu  iz  sekundarnih  izvora.  Čini  mi  se  da je jedini  izlaz  iz  toga  labirinta 
ideja o kristalnom suncu, no Philip očito nije znao  za ključan odlomak koji 
tumači tu ideju. 

Filolaj  i njegovi učeni kolege vjerovali  su da se u središtu svemira nalazi 
divovska  kristalna kugla,  koja  skuplja  ambijentalnu  svjetlost  i  lomi je  prema 
van, u obliku koji je nama poznat kao "Sunčeva svjetlost". To kristalno sunce 
nije  bilo  vatreno,  nego  nepokretno  tijelo,  koje je  djelovalo  kao  medij. 

Možda je  Aristotel  upravo  to  imao  na  umu  kada je  u  svojoj  raspravi  O 
duši raščlanjivao pitanja svjetlosti, boje i prozirnosti.  U Knjizi II.,  7,  14, on 
kaže: 

...  svjetlost... je prisutnost vatre ili nečega sličnog vatri u nečemu što 
je prozirno. 

Ne  želeći  diskreditirati  moga  omiljenog  filozofa,  čiji  su  komentari  o  tim 
pitanjima  inače  mnogo  opširniji,  ovu  sam jasnu  izjavu uzeo kao  biti  pitago-
rejske  ideje  o  kristalnom  suncu.  Pitagorejci  su  vjerovali  da  središte  svemira 
okružuje  "središnja  vatra",  te  da  se  njezina  svjetlost  kondenzira  unutar 
divovske  kristalne  kugle  veće  od  Zemlje,  koja  se  zapravo  nalazi  u  središtu. 
Taj  golemi  kristal  lomi  ambijentalnu  svjetlost  u  obliku  Sunčeve  svjetlosti, 
prema  tijelima  koja  se  oko  njega  okreću,  uključujući  Zemlju  i  Mjesec,  koji 
nema  vlastite  svjetlosti,  nego  reflektira  Sunčevu  svjetlost. 

SLIKA  28.  Još jedno moguće značenje pitagorejskoga imena  "Sastajalište".  Možda 
se  ono  odnosilo  na  susret  Sunca  i  Mjeseca u  trenutku  pomrčine,  kao  što  to  prika­
zuje drvorez iz  16. stoljeća. Sunce tugaljivo promatra smrknuto Mjesečevo lice, dok 
Mjesec  neumoljivo  putuje,  ledena  pogleda,  kako  bi  prekrio  svoga  veličanstvenog 
prijatelja. 

Jedno  od  imena  "središnje  vatre"  bilo je  i  Svetište.  Ono je  nedvojbeno 
bilo  povezano  s  uporabom  kristalnih  leća  i  kugli  za  paljenje  svetih  vatri  u 
zemaljskim  svetištima,  čija je  svjetlost  potjecala  iz  Velikog  svetišta  na  nebu. 
"Sastajalište"  se  možda  odnosilo  na  fokusiranje  zraka  svjetlosti  (visium  col-
ligere).  Olimp je bio najviša (najudaljenija,  op.  prev.) točka - rubno područje 
svemira koje  okružuje  središte,  gdje još jednom  susrećemo  vatrena područja. 
No,  ne  smijemo  misliti  da je  ta kugla  bila  ograničena, jer Aristotel je  izričito 
naglasio  da  oni  koji  vjeruju  da  se  Zemlja  okreće  oko  središta,  drže  da  je 
svemir  beskonačan.  Pitagorejci  su,  dakle,  vjerovali  da  je  "Olimp"  vječan, 
te  da  u  njemu  "svi  elementi  dosežu  savršenstvo",  zajedno  s  bogovima  i 
božanskim junacima.  Stoga je pomalo ironično da božanska svjetlost kristal-

noga  sunca  dolazi  iz  najviše  točke,  u  koju  kozmologije  općenito  smještaju 
pakao.  To  nas  dovodi  pred  zanimljivo  pitanje:  "Ako  je  najniža  točka  bila 
kristalno  sunce,  gdje  se  onda  nalazio  Had?"  Zaključak  koji  se  neizbježno 
nameće jest da  se u tom slučaju Had nalazio  ispod Zemljina tla,  što  ga  čini 
prije  lokalnom  nego  svemirskom  pojavom. 

No,  takvo  nas razmišljanje može  odvesti još  dalje.  Naime,  smještanjem 
Hada  ispod  tla  jednoga  tijela  u  svemiru,  otvaramo  mogućnost  postojanja 
drugoga  Hada  ispod tla nekog  drugog  svemirskog  tijela.  I,  prije  negoli  trep-
nete,  shvatit  ćete  da  postoji  čitavo  mnoštvo  naseljenih  svjetova.  Upravo je 
tako  razmišljao Heraklit iz Ponta,  istaknuti  član Platonove Akademije, koji 
je  bio  duboko  prožet pitagorejskom mišlju.  Heath  sažima  Heraklitove  ideje 
na  sljedeći  način: 

Svemir je  beskonačan;  svaka  je  zvijezda  ujedno  i  svemir  ili  svijet 
koji visi u beskonačnom eteru i obuhvaća Zemlju,  atmosferu i eter. 

Heraklit je također vjerovao kako su mnogi svjetovi naseljeni. I, jedna misao 
vodi  drugoj.  Počnete  kristalnim  suncem,  a  ono  vas  odvede  do  naseljenih 
svjetova i beskonačnog  svemira.  Možda bismo kristalno  sunce mogli nazvati 
"Pandorinim kristalom". 

VIII.  POGLAVLJE 

KAMENJE GROMA 

Čitatelj  će  se  možda  začuditi  što  ovo  poglavlje  počinjemo  pričom  o 
katedrali u Chartresu, no za nju je vezana jedna neobična činjenica. Svima je 
poznat  zagonetan  simbol  na  američkoj  novčanici  od jednoga  dolara,  koji 
prikazuje  krnju  piramidu  na  čijem  se  vrhu  nalazi  oko,  iz  kojega  izbijaju 
blještave  zrake.  To  je  glasovit  masonski  simbol,  budući  da  je  većina 
utemeljitelja  Sjedinjenih  Američkih  Država  pripadala  slobodnozidarskom 
pokretu,  primijenivši  svoja načela na utemeljenje  nove koncepcije  demokrat­
ske  vlasti,  koja  je  imala  štititi  prava  i  slobode  pomoću  izvanredno 
učinkovitoga  sustava nadzora  i  ravnoteže  ("checks  and  balances",  op.  prev.) 
definiranog  Ustavom.  Masonski  su  se  simboli  tako  uvukli  u  ikonografiju 
nove  republike,  a  onaj  na  novčanici  od  jednoga  dolara  dospio  je  ondje 
na  zagovor  tadašnjega  američkoga  potpredsjednika  Henryja  Wallacea  (za 
Rooseveltova mandata), istaknutog slobodnoga zidara. 

U  sljedećem  i  posljednjem  poglavlju  ove  knjige,  pod  naslovom  "Horu-
sovo  oko",  naširoko  ćemo  raspravljati  o  simboličnim  očima  na  vrhovima 
piramida, stoga se na toj  temi nećemo ovdje zadržavati. Ono što ću u ovom 
poglavlju  otkriti  neće  ni  jednoga  slobodnoga  zidara  ostaviti  ravnodušnim. 
Poznata  nam je  predaja  prema  kojoj  se  slobodno  zidarstvo  razvilo  iz  sred­
njovjekovnih  klesarskih  gildi  -  organizacija  obrtnika  koji  su  sudjelovali  u 
izgradnji  europskih  katedrala,  poput  one  u  Chartresu.  Iako  je  podrijetlo 
masonstva mnogo  složenije, u toj  predaji nedvojbeno  ima istine.  Zapravo,  to 
je jedna  od malobrojnih teorija o  izvorima  slobodnoga zidarstva,  koju nitko 
ozbiljno  ne  osporava. 

Ono  što  srednjovjekovne  katedrale  nisu  imale  jest  nešto  nalik  oku  na 
vrhu piramide.  No, je  li  doista bilo  tako?  Egipatske  su piramide  bile krnje, 
a  na  njihovim  su  vrhovima  stajale  male  piramide,  zvane  "piramidioni", 
od  kojih  su  mnogi  sačuvani.  Međutim,  nitko  do  sada  nije  čuo  za  slične 
"dodatke" na  srednjovjekovnim katedralama! 

SLIKA  29.  Na pozadini  novčanice 
od  jednoga  dolara  nalazi  se  ovaj 
neobičan prikaz oka kao blještavoga 
piramidiona na vrhu piramide. To je 
masonski  simbol koji je  svoje mjesto 
na  novčanici  dobio  prema  naputku 
Henryja  Wallacea,  potpredsjednika 
SAD-a u doba predsjednika Frankli­
na D. Roosevelta. 
(Crtež  nam  je  ljubazno  pribavila 
Vlada  Sjedinjenih  Američkih 
Država;  moguće  ga  je  nabaviti  u 
svakoj  banci.) 

Dok  sam pisao prethodno poglavlje,  običavao  sam predahnuti  uz  izvan­
rednu  knjigu  dr.  Martina  Listera,  A  Journey  to  Paris  in  the  Year  1698. 
(Putovanje  u  Pariz godine  1698.),  čiji  izvorni  primjerak  posjedujem.  Martin 
Lister  (1638.-1712.)  bio  je  jedan  od  vodećih  engleskih  znanstvenika  toga 
doba,  a  njegova  je  knjiga,  u  kojoj  opisuje  svoj  šestomjesečni  boravak  u 
Parizu,  po  mnogočemu  neobična.  Lister pripovijeda  o  istaknutim  pariškim 
učenjacima  s  kojima  se  susreo,  što je  od  njih  saznao,  koje  su  knjige  držali 
u  svojim  knjižnicama,  te  kakve  je  primjerke  iz  prirodnoga  svijeta  vidio 
u  njihovim  kabinetima.  On  također  bilježi  mnoge  zanimljive  podatke  o 
umjetničkim  djelima,  te  opisuje  nekoliko  Rembrandtovih  slika  iz  privatnih 
zbirki  kojima  se  osobito  divio.  Jedan  od  njegovih  pariških poznanika bio je 
Englez,  iako  ga  se  ne  spominje u Rječniku  nacionalne biografije  (Dictionary 
of National  Biography).  Evo  dijela  odlomka  koji  je  za  nas  osobito  zanim­
ljiv: 

Gospodin Butterfield je  pravi  pošten  i  srdačan  Englez,  koji  u  Fran­
cuskoj  živi  već  35  godina.  Veoma  je  vješt  u  izradi  raznovrsnih 
matematičkih  naprava;  radio je  za  kralja  i  ostale  članove  vladarske 
kuće,  te je  glasovit diljem Europe  i Azije. 

Više  mi je  puta  pokazivao  svoju  zbirku  hematita  (koja  mu  pred­
stavlja  iznimno  zadovoljstvo;  (hematit je  željezni  oksid,  op.  prev.)), 
u vrijednosti od nekoliko stotina funta... Pokazao nam je hematit koji 
je bio dio željezne šipke koja je nekada služila kao vezivo za kamene