Robert Temple Kristalno Sunce

blokove,  a nalazila  se  na vrhu katedrale u  Chartresu.  Bio je  to  debeo 
komad  hrđavoga  željeza  koji  se  pretvorio  u  hematit,  te  je  imao 
sve  osobine  kamena  iskopanoga  iz  rudnika.  Gospodin  de  la  Hire  o 
tome je  objavio  izvješće,  a  gospodin  Vallemont je  o  istomu  napisao 
raspravu. Vanjska hrđa nema svojstvo magneta, dok je kod unutarnje 
to  svojstvo veoma izraženo, te može privući predmet trećinu teži od 
nje same.  Taj  komad željeza ima sastav izvrsnoga magneta, te je tvrd 
poput kamena. 

Kako vidimo, na vrhu tornja katedrale u Chartresu nalazio  se velik magnet. 
Taj je  podatak  toliko  neobičan  da bismo  morali  istražiti  i  druge  srednjovje­
kovne  katedrale  kako  bismo  saznali jesu  li  i  na  vrhovima  njihovih  tornjeva 
ostali  sačuvani  izvorni  metalni  dijelovi  koji  posjeduju  magnetska  svojstva. 
Nažalost, vrlo je vjerojatno  da su ti  metalni  dijelovi  odavno  iščeznuli,  s  obzi­
rom na to  da je  komad  željeza  iz  Chartresa bio nagrižen hrđom još  prije  tri 
stoljeća.  (Katedrala  u  Chartresu  imala je,  zapravo,  dva  tornja,  a  izvješće  se 
najvjerojatnije  odnosi na niži  toranj,  podignut  između  1140.  i  1160.,  budući 
da  je  izgradnja  višega  trajala  od  1507.  do  1513.;  zahvaljujem  Rodericu 
Brownu  na  ovoj  informaciji.) 

Je  li  moguće  da  su  klesari  koji  su  gradili  srednjovjekovne  katedrale, 
na  vrhove  tih  građevina  postavljali  tajanstvene  magnetske  ekvivalente  pira-
midionima? Po svemu sudeći, nitko nije znao za to sve do kraja  17.  stoljeća, 
poslije  čega je  ta  činjenica  ponovno  zaboravljena. 

Drevni  su Egipćani poznavali hematit.  Egipatski  izraz res-mehit-ba, koji 
znači  "željezo  sjever-jug",  odnosio  se  na upravo  na  hematit.  U  svojoj  knjizi 
O Izidi i Ozirisu (62. poglavlje) Plutarh  [1.  st.  po Kr.]  bilježi: 

Ali,  Tifona...  zovu  Set,  što  upućuje  na  snažno  i  neumoljivo  suprot­
stavljanje  i  preokret.  Osim  toga,  hematit  nazivaju  "Ozirisova  kost", 
dok  željezo  zovu  "Tifonova  kost"  (kako  doznajemo  od  Maneta 
[Maneto,  egipatski  veliki  svećenik  iz  3.  st.  pr.  Kr.;  pisao  je  na 
grčkom,  a njegovi  su  zapisi  sačuvani  samo  u  fragmentima]).  Naime, 
kao  što  željezo,  poput  nečega  živog,  često  biva  privučeno  hemati­
tom,  a  isto  se  tako  često  od  njega  i  odbija,  tako  i  snaga  dobrog 
i  racionalnog  kretanja  svijeta  često  privlači  i  omekšava  tu  grubu 
tifonsku  snagu; jednom  privučena,  ona  se  ponovno  budi  i  uranja  u 
bespomoćnost. 

Egipćanima  su,  dakle,  bile  poznate  magnetske  pojave  i  hematiti,  o  kojima 
je  pisao  i  Maneto.  Međutim,  ne  mogu  reći jesu  li  Egipćani  rabili  hematite  u 

graditeljstvu.  No,  ubrzo  ćemo vidjeti  da je  željezo,  a posebice  njegova mag­
netska  svojstva,  bilo  ključan element  egipatske religije. 

Naravno,  nije  mi  namjera  aludirati  na  to  da  su  klesari  koji  su  gradili 
katedralu  u  Chartresu  bili  svjesni  značenja  koje  su  drevni  Egipćani  prida­
vali hematitu. No, uvjeren sam da je koncepcija piramidiona i njegove pove­
zanosti  s  okultnim  silama  (o  čemu  svjedoči  svevideće  oko  na  dolarskoj 
novčanici) dio drevne predaje koju je sačuvalo moderno slobodno zidarstvo. 
To  je  nepobitna  činjenica,  priznali  mi  to  ili  ne.  A  ako  je  ona  poznata 
današnjim  masonima,  u  14.  je  stoljeću  bila  poznata  klesarima.  Stoga  je 
hematit  na  vrhu  katedrale  možda  imao  ezoterijsko  značenje,  kao  srednjo­
vjekovni  ekvivalent  egipatskog  piramidiona  -  simbolični  homage  tajnoj 
predaji. 

Ovime  napuštamo  srednji  vijek  i  vraćamo  se  u manje  neobično  okružje 
drevnoga Egipta. Tko je imao priliku proučavati hematite, kao što su to očito 
činili  Egipćani,  nije  morao  biti  genijalac  da  shvati  kako  se  hematit  okreće 
u  smjeru  koji  otprilike  odgovara  smjeru  sjever-jug.  Drevni  egipatski  naziv 
"željezo  sjever-jug"  upućuje  na  najznačajnije  svojstvo  hematita.  Budući  da 
ni  jedna  kultura  nije  tako  tvrdoglavo  ustrajala  na  zemljopisnoj  orijentaciji 
svojih građevina u  smjeru  sjever-jug  (tako  su  orijentirane piramide u  Gizi), 
drevni  su  Egipćani  nedvojbeno  opazili  kako  magnetski  sjeverni  i južni  pol 
ne odgovaraju zemljopisnom sjevernom i južnom polu.  Činjenica je to koju 
mnogi  arheolozi  zanemaruju,  a ne pomažu ni  nacrti  građevina, jer  strelice 
koje pokazuju  sjever ne  specificiraju  o  kojemu  se  sjeveru radi! 

Egipćani  nisu  bili  svjesni  samo  diskrepancije  između  dva  sjevera  i  dva 
juga  (primjerice,  u  Memfisu),  nego  ni  činjenice  da  se  zbog  dužine  samoga 
Egipta,  magnetska varijacija mijenja,  te  da je  diskrepancija različita u nekoj 
drugoj  točki,  primjerice u Tebi.  Nije  nam poznato  na koji  su način  ikoristili 
to svoje znanje, no o tome, na neki prikriven način, govore njihovi zapisi. 

Time  se  sada  nećemo  baviti,  iako je  značajno jer  dodatno  produbljuje 
pitanja  s  kojima  smo  se  susreli.  Stigli  smo,  dakle,  do  "Tifonove  kosti", 
tj.  do  "Setove  kosti"  -  staroegipatskoga  željeza.  A  budući  da  lijevano  ili 
kovano  željezo  proizvedeno  od  željezne  rude  drevna  egipatska  civilizacija 
nije  poznavala,  preostaje  nam  samo  željezo  dobiveno  od  meteorita.  Mete-
oritsko  se  željezo  često  magnetizira u  svemiru,  te  ga pronalazimo u  obliku 
hematita.  Valja istaknuti da je meteorite lakše vidjeti na čistom egipatskom 
nebu, a još ih je lakše, onako tamne, uočiti na svijetlom pustinjskom pijesku. 
Još u razdoblju najstarijih egipatskih dinastija,  od meteoritskog  su se željeza 
izrađivali  dragocjeni  predmeti  koji  su  se  stavljali  u  grobnice.  Znanstvenici 

su  ispitali  sastav  toga  željeza  i  ustvrdili  kako je  ono  doista  meteoritskoga 
podrijetla. 

Srećom,  dostupan  nam je  barem jedan  egipatski  zapis  koji  potanko 
objašnjava  značenje  meteorita  i  njihovu  povezanost  s  nekim  glavnim 
božanstvima. Zapis je poznat kao "Tekst iz grobnice, Zaziv 148", a njegovu je 
cjelovitu analizu 1983. objavio Robert H. O'Connell. Upravo je O'Connell 
otkrio egipatski naziv za meteorite. Ustanovio je da su Egipćani kombinirali 
dva  nevokalizirana  hijeroglifa,  koje  egiptolozi  nazivaju  "determinativima" 
(zato  što  značenje  riječi  određuje  njihov  simbolizam,  ne  izgovor,  čime je 
izbjegnuta  zabuna  glede  riječi  koje  se  isto  izgovaraju)  - jedan je  označavao 

zvijezdu,  a  drugi  "krokodila".  Stoga  bismo  mogli,  umjesto  "zvijezda  repa­
tica",  reći  "krokodilska zvijezda". 

Dva  simbola,  kaže  O'Connell,  "ujedinjuju  ideje  krokodilova  iznenad­
noga  napada  i  strelovite jurnjave  zvijezde  repatice".  Pronašao je još jedan 
zapis  uklesan na kamenoj  steli  u  Gebel  Barki,  koji  potječe  iz  doba  faraona 
Tutmozisa  III.  (XVIII.  dinastija;  vladao  je  od  1479.  do  1424.  god.  pr. 
Kr.).  Zapis  sadrži  sljedeću  rečenicu:  "Juri  poput  krokodila,  poput  zvijezde 
(repatice)  koja  putuje  između  dva  (nebeska)  luka".  O'Connell  je  ponudio 
veoma domišljato  i zanimljivo tumačenje: 

Krokodil je možda predstavljao stereotip naglih pokreta, što bi moglo 
objasniti  združivanje  ideografskog  determinativa  naglog  pokreta  i 

SLIKA  30.  Na  ovom  nacrtu  visoravni  Gize  jasno  se  mogu  uočiti  "dva  sjevera". 
Nacrt  je  sadržan  u  knjizi  sir  Normana  Lockyera,  The  Dawn  of Astronomy  (Osvit 
astronomije,  London,  1894.,  str.  8.).  Lockyer  ga je  preuzeo  iz  izvješća  arheologa 
Lepsiusa,  koji je  predvodio  prusku  komisiju  u  Egiptu  1844.  Za  razliku  od  mnogih 
frustrirajućih nacrta,  ovaj  pravi jasnu razliku  između  zemljopisnog,  "pravog"  sjevera 
(N),  i  varljivoga  magnetskog  sjevera  (NM).  Kako  se  može  vidjeti,  piramide  su 
precizno  orijentirane  prema  pravom  zemljopisnom  sjeveru, jugu,  istoku  i  zapadu. 
Međutim,  na  magnetskom  će  kompasu  sjever  biti  malo  pomaknut.  "Prekrižene 
strelice",  kao  konvencija  u  suvremenoj  kartografiji  za  označavanje  dvaju  sjevera, 
možda  se  odnose  na  istu  pojavu  kao  i  drevni  egipatski  simbol,  čije je  značenje još 
uvijek  nepoznato,  a  predstavljena je  također  "prekriženim  strelicama".  Budući  da 
su  Egipćani  svakako  bili  svjesni  razlike  između  "pravog"  i  magnetskog  sjevera  -
jedan  se  određivao  pomoću  sunčevih  sjena,  a  drugi  pomoću  "Ozirisovih  kostiju", 
tj.  meteoritskoga  hematita  -  to  je  objašnjenje  posve  utemeljeno.  Primjerice,  kult 
boga  Ptaha,  boga  Memfisa  (u  blizini  Gize),  bio je  polaran  kult  "pravoga  sjevera"; 
sve  građevine  u  Gizi  bile  su  orijentirane  u  "pravom"  smjeru.  No,  u  Tekstovima 
iz  Piramide,  koji  potječu  iz  doba  V.  i  VI  dinastije,  Ptah  se  gotovo  uopće 
ne  spominje,  kao  da  je  bio  namjerno  isključen,  a  meteoritsko  željezo,  koje  u 
magnetiziranom obliku odgovara magnetskom  sjeveru,  preuzima vodeću ulogu, kao 
osobina suparničkoga kulta Horusa. 

Suparništvo  dvaju  kultova  moglo  je  biti  jedan  od  dvaju  načina  određivanja 
sjevera;  među  svećenstvom  je  možda  bilo  nesuglasica  o  tome  koji  je  od  njih 
značajniji  -  sjever  za koji  se  može  dokazati  da je  izvoran  svemirski  smjer,  ili  sjever 
na koji upućuju nevidljive sile nebeske tvari  (hematita) koja se drži u ruci. Činjenica 
da su oni nesumjerljivi bila je jednako šokantna kao i činjenica da postoje iracionalni 
brojevi,  ili  (kao  što  ćemo  saznati  u  9.  poglavlju)  da  su  glazbena  petina  i  glazbena 
oktava matematički nesumjerljive, što su također ustanovili Egipćani. Moguće je i to 
da  su  se  "dva  sjevera"  odnosila na dva  glazbena  fenomena:  "pravi"  sjever pripadao 
je oktavi, a magnetski sjever petini.  No,  o tim ćemo pitanjima još raspravljati. 

oznake  za  zvijezdu,  u  smislu  zvijezde  u  pokretu,  za  razliku  od  zvi­
jezde  koja  miruje. 

Došavši  do  toga zaključka,  O'Connell je prvi podastro točan prijevod teksta. 
Kako  vidimo,  riječ  je  o  rođenju  boga  Horusa,  kojeg  je  njegova  majka 
Izida  začela  s  Ozirisom.  Podsjetimo  se  da  su  Egipćani  povezivali  Ozirisa 
s  hematitom.  Slijedi  novi  prijevod  teksta  (riječi  u  zagradama  umetnuo  je 
prevoditelj): 

[Poslije]  udara meteorita koji je uplašio  [čak]  i bogove 
Izida se probudi, trudna od sjemena brata joj  Ozirisa! 
Žena naglo ustade, 
srca radosnog zbog sjemena brata joj  Ozirisa, 
i reče: 

"O,  bogovi! 
Ja,  Izida,  sestra Ozirisova,  plakala  sam zbog  gubitka 
Ozirisove  očevine, 
Suca  pokolja  dvaju  zemalja, 
čije sjeme  sada nosim u svojoj  maternici -
začela sam u  svojoj  maternici  Božje  obličje,  svoga  sina, 
najuzvišenijega  u  Eneadi,  koji  će  vladati  ovom  zemljom, 
koji  će  biti  Gebov nasljednik, 
koji  će  govoriti u ime  svoga oca  [i]  koji  će potući  Seta, 
neprijatelja  oca  njegova,  Ozirisa." 

[Geb je bog zemlje, a Eneada skupina od devet bogova.] 

Kao što vidimo, začetak Horusa i ulazak Ozirisova sjemena u Izidu podudara 
se  s  padom  meteorita.  To je  neobično  čak  i  za  zemlju  koja je  poznata  po 
neobičnostima! 

No,  to  nije  sve.  Biće  čiji  se  začetak  povezuje  s  meteoritom  opisuje  se 
kao  sokol.  Izida  izgovara  sljedeće  riječi:  "Toga  sokola  u  mojoj  utrobi  štiti 
Atum-Ra  (Aton-Ra,  odnosno,  Sunčev  disk,  op.  prev.)  gospodar  bogova." 
(Promijenio sam transliteraciju riječi Ra u oblik prepoznatljiv čitateljima.  On 
je  bio  bog  Sunca.)  Glavne  osobine  sokola jesu njegova  sposobnost da  leti  u 
visine koje su ostalim bićima nedostupne, te nenadmašna oštrina vida. Dalje 
u tekstu,  Horus  se hvali:  "Moj je  let dosegnuo  obzor,  nadišao  sam nebeske 
bogove... Ja sam Horus, rođen od Izide, čija me utroba štitila... Ja sam Horus, 
daleko  od ljudi  i daleko  od bogova.  Ja sam Horus,  sin Izide." 

Osim što se Horus povezuje s padom svemirskoga tijela na Zemlju, on je 
također biće koje nije  sa Zemlje, nego  iz visina daleko  iznad Zemlje.  Meteo­
rit  se  tako  povezuje  s  dovođenjem  nezemaljskoga  oblika  života  na  Zemlju, 
koji  potječe  iz  područja  daleko  iznad  kraljevstva  bogova.  Horus  je  posve 
nebeski, i on kaže:  "Ono  što protiv mene govorite ne može mi naštetiti." 

Egipatskim  znanjem  o  meteoritima  bavi  se  i  jedan  grčki  izvor  koji, 
kako  se  čini,  do  sada  nije  privukao  ničiju  pozornost.  Riječ  je,  naime,  o 
djelu  Rimska  povijest  Amijana  Marcelina.  Amijan  je  živio  u  4.  stoljeću,  a 
njegovi  su  zapisi  prepuni  neobičnih  podataka.  Preporučujem  ih  svima  koji 
vole iznenađenja.  U 22.  poglavlju Knjige XXII.,  tijekom zanimljive rasprave 
o  Egiptu,  Amijan  iznosi: 

Ondje je  (u Egiptu,  op.  prev.) Anaksagora  [grčki  filozof  iz  5.  st.  pr. 
Kr.]  primio  znanje  koje  mu je  omogućilo  da  predvidi  kada  će  s  neba 
padati kamenje... 

Najblaže rečeno, taj  me podatak zapanjio.  On očito razotkriva više nego  što 
se to  na prvi pogled čini.  Anaksagora je  napisao  samo jednu knjigu,  od koje 
su  sačuvani  fragmenti,  no  njegova  su  razmišljanja  o  astronomiji  izazivala 
skandale u Ateni toga doba, te je bio  optužen za nepoštivanje bogova,  što je 
povlačilo  smrtnu kaznu.  Za razliku od  Sokrata,  koji je poslije  bio  optužen za 
sličan zločin,  Anaksagora je pobjegao  iz  Atene  i  spasio  glavu.  No,  optužba 
je  djelomice  bila  povezana  s  padom  meteorita  kod  Aegosopotamija  468. 
ili  467.  god.  pr.  Kr.,  događajem  koji  je  Anaksagora  predvidio,  opisavši  to 
nebesko  tijelo  kao  "kamenu  zvijezdu".  Konzervativni  su  Atenjani  osobitim 
zločinom smatrali način na koji je Anaksagora  govorio  o nebeskim tijelima. 
Naime,  on  je  izjavio  da  je  Sunce  vatreni  kamen  "veći  od  Peloponeza". 
Znanstvenica  Kathleen  Freeman  vjeruje  kako  je  ta  ideja  utemeljena  na 
"Anaksagorinu  uvjerenju  da  meteoritsko  kamenje  pripada  skupini  vrtećega 
nebeskoga kamenja,  te da je  Sunce među njima najveće..." 

Anaksagora  je  također  držao  da  je  Mjesec  golem  kamen,  koji  svoju 
svjetlost  dobiva  od  Sunca,  te  da  je  veoma  sličan  Zemlji,  s  planinama, 
dolinama, rijekama, nastambama, pa čak i živim bićima.  Čini se da je Ana­
ksagora,  poput  Demokrita,  promatrao  Mjesec  kroz  jednostavan  teleskop. 
Vjerovao je  da je  mitološko  biće,  Nemejski  lav,  pao  na  Zemlju  s  Mjeseca. 
Nemejski  lav,  to krvožedno  čudovište,  bio je  prvi Heraklov posao,  a prema 
mitologiji  bio  je  Tifonov  sin  (Tifon  je  grčko  ime  egipatskoga  boga  Seta), 
kojega je  božica  Mjeseca  spustila  na  brdo  Tret,  u  blizini  Nemeje  u  Grčkoj, 
pokraj  špilje  s  dva  ulaza.  Ta  je  špilja  poslije  nazvana  Lavljom  špiljom,  a 
udaljena je  otprilike  3  km  od Nemeje.  Nije  mi  poznato kakvo je  značenje 

imalo  brdo  Tret,  no  svakako je  zanimljivo  da je  Anaksagora  vjerovao  kako 
je s neba pao Setov potomak, budući da je Set, kao što znamo, bio povezan s 
meteoritskim željezom.  Stoga u Anaksagorinoj  ideji o meteoritima možemo 
uočiti  tragove  egipatske  predaje,  a  slika  bi  vjerojatno  bila  još  jasnija  da 
nam  je  njegovo  djelo  dostupno  u  cijelosti.  No,  Anaksagora  je  otišao  još 
dalje,  izjavivši  kako  su  sve  životinje  na  zemlji  stvorene  padom  nebeskoga 
"sjemena". 

Koliko je  meni  poznato,  to je  najstariji  zabilježeni  zapis  koji  se  odnosi 
na teoriju "panspermije", toliko popularnu krajem  19.  stoljeća, a prema kojoj 
sav  život na Zemlji  potječe  od  sjemena  iz  svemira.  Godine  1979.  tu  su teo­
riju ponovno  oživjeli i proširili astronomi  sir Fred Hoyle  i  Chandra Wickra-
masinghe.  Prema  njima,  kometi  koji  prolaze  pokraj  našega  Sunca  ispa­
ravaju  ("volatiliziraju")  neke  sastojke,  koji  poslije  nekog  vremena padaju na 
Zemlju u obliku mikroskopskih  čestica,  uključujući  i  viruse.  Život na  Zemlji, 
zaključuju  oni,  možda je  rezultat  prijenosa  tih  čestica  kroz  međuzvjezdani 
prostor,  a poznato je  da neki  kometi  putuju  od jednog  zvjezdanog  sustava  do 
drugog. 

U  svjetlu Amijanovih komentara  i  onoga  što  nam je  poznato  o  značenju 
meteorita  u  egipatskoj  religiji,  priča  o  Anaksagori  dobiva  novu  dimenziju. 
Ako  su Anaksagorine  ideje,  kao  što  tvrdi  Amijan,  doista utemeljene  na  egi­
patskoj  predaji, tada smo na pravom putu da proniknemo u biti egipatskoga 
vjerovanja.  Izravan egipatski  i  neizravan  grčki  izvor zajedno  tvore  sliku koju 
zasebno ne mogu ponuditi. Potkrijepimo li podatke iz grčkih izvora dokazima 
iz  postojećih  egipatskih  tekstova,  Plutarhova  i  Amijanova  izvješća  dobivaju 
još veću vrijednost i vjerodostojnost.  Znamo da je Plutarh izjednačio željezo 
sa  Setom.  To  izjednačavanje potvrđuju  i  iznimno  drevni  egipatski  tekstovi, 
što znači  da je Plutarh točno prenio  informaciju koja je u njegovo doba bila 
stara  već  2400  godina.  Wallis  Budge  citira  tekst  iz  doba  faraona  Pepija  II. 
(VI.  dinastija,  oko  2278.-2184.  god.  pr.  Kr.),  koji  govori  o  "željezu koje je 
došlo  od  Seta,  u  obliku  Setove podlaktice;  ono je  umrlom prenosilo  snagu 
Horusova  oka."1  Ne  možemo  poželjeti  izravniju  potvrdu  za  Plutarhovo 
izjednačavanje  Seta  sa  željezom. 

Deset  godina  poslije  O'Connellovih  zanimljivih  otkrića  o  Horusovu 
rođenju  i  padu  meteorita,  Ann  Macy Roth  objavila je  ključnu  studiju u  kojoj 
je  iznijela  dodatne  zapanjujuće  podatke  o  meteoritskom  željezu  u  drevnom 
Egiptu.  Ovaj  se  put meteoritsko  željezo  pojavljuje u vezi  s  neobičnim obre­
dom poznatim kao  "Otvaranje  usta",  koji  su Egipćani  izvodili  na mumijama 
i  kipovima. 

Upravo  je  Plutarh  ponudio  ključ  koji  bi  nam  mogao  pomoći  da 
proniknemo  u  smisao  jednog  bizarnog  egipatskog  običaja.  U  svome  djelu 

SLIKA 31: "Bogorodica s djetetom", u izvornom obliku kao Izida koja doji Horusa. 
(Iz sir Norman Lockyer, The Dawn of Astronomy, London, 1894., str. 292. 

SLIKA  32:  Izida doji  Horusa.  Gravura iz 
19.  stoljeća  prikazuje  brončani  kip  koji 
se  čuva  u  muzeju  Louvre,  a  potječe  iz 
razdoblja  Ptolemejevića  (2.  i  3.  st.  pr. 
Kr.).  Božica  Izida  bila  je  izjednačavana 
sa  zvijezdom  Sirius.  Izida-zvijezda  hrani 
tek rođeno  Sunce, koje se tako manifesti­
ra  u  svom  veličanstvenom  izlasku.  Kip 
je  ikonografski  prikaz  helijakalnog  pojav­
ljivanja  zvijezde  Sirius  (odnosno,  pojav­
ljivanja zajedno sa Suncem), događaja koji 
se zbivao jednom godišnje, te je označavao 
početak egipatskoga kalendara. 

SLIKA 33: Slijeva vidimo umrloga faraona Tutankamona-Ozirisa kao mumiju. Novi 
faraon nosi plavu kapu i preuzima ulogu Horusa. On se približava mumiji, držeći u 
rukama šipku od meteoritskoga željeza, kako bi izveo obred "otvaranja usta" i osi­
gurao Tutankamonu besmrtnost. Slika se nalazi na sjevernom zidu Tutankamonove 
grobnice u Dolini kraljeva. 

O  Izidi  i  Ozirisu  (16.  poglavlje)  on  opisuje  kako  je  Izida  dojila  svoga  sina 
Horusa: 

Izida je dojila svoje dijete  stavljajući mu u usta  svoj  prst umjesto bra­
davice... 

Svakome tko je imao priliku vidjeti egipatske rezbarije  i  slike koje prikazuju 
Izidu kako  doji Horusa  -  motiv koji je  preuzelo  kršćanstvo  u  obliku  Bogo­
rodice  s djetetom - Plutarhova će izjava zvučati  besmisleno.  (Vidi  sliku 31, 
koja prikazuje Izidu kako  doji  Horusa.)  Osim  što  znamo  da je  Izida  davala 
Horusu  svoju bradavicu,  za to  postoji  čak  i  astronomsko  objašnjenje  koje je 
ponudio briljantni sir Norman Lockyer.  U Osvitu astronomije (The Dawn  of 
Astronomy)  on  sugerira  da  Izida  simbolizira  izlazeću  zvijezdu,  dok  Horus, 
također  u  jednom  od  svojih  aspekata,  simbolizira  izlazeće  Sunce.  Scena 
dojenja  tako  predstavlja  zvijezdu  koja  izlazi  neposredno  prije  Sunca  (što 
astronomi nazivaju pojavom na obzoru), hraneći mlado Sunce koje se upravo 

rodilo  na  obzoru.  Scena  dojenja kao  ikonografski  motiv  vjerojatno  ima  to 
suštinsko  značenje. 

No,  zašto  Plutarh kaže  da je  Izida dojila Horusa  svojim prstom?  Ovdje 
dolazimo  do  neobičnoga  obreda  "otvaranja  usta",  čije  potankosti  opisuje 
bizaran  drevni  tekst  Knjiga  otvaranja  usta  (The  Book  of the  Opening  of 
Mouth),  koju je  preveo  i  objavio  Wallis  Budge  1909.  godine.  Na  prvi  se 
pogled  čini  da  je  navedeni  obred  bio  jedan  od  najluđih  običaja  drevnoga 
doba,  koji je,  osim  što je  odvratan,  posve  neshvatljiv.  No,  Egipćani  su  sve 
činili s razlogom.  Tako je bilo s naizgled besmislenim obredom. 

Ann Macy Roth bila je prva koja je  razotkrila  smisao  obreda  "otvaranja 
usta".  Slučaj  je  htio  da  se  njezino  otkriće  izravno  nastavlja  na  Plutarhovu 
neobičnu opasku o Izidi, koja doji Horusa svojim prstom.  Što je prikazivala 
slika  15  u  njezinu  ključnom  članku  iz  1993.  godine?  Prikazivala je  odraslu 
osobu  koja  svoj  mali  prst  stavlja  u  usta  novorođenčeta,  a  ilustracija je  bila 
preuzeta  iz  Suvremene  medicinske  knjige  Pokazalo  se  da  je  Izida  imala 
razloga  stavljati  svoj  prst u  djetetova  usta! 

Možda je  problem  u  tome  što  su  egiptolozi  uglavnom  muškarci,  a  ne 
primalje,  pa nisu  svjesni jedne  od ključnih  činjenica  vezanih  za majčinstvo. 
To  ih barem  djelomice  opravdava. 

Zamijenit  ću  teško  izgovorivu  riječ  ntrwj  (izostavio  sam  fonetski  znak 
ispod  slova  t)  mnogo  tečnijom  rječju  neterti  koju  je  rabio  Wallis  Budge. 
Istina,  u  svom  Rječniku  hijeroglifa  (Hieroglyphic  Dictionary,  407b)  tu  je 
transliteraciju  stavio  pod  znak  pitanja,  te je  oblik  ntrwj  vjerojatno  ispravan. 
No, to nije naš problem. Možda  1911. Wallis Budge nije znao sve odgovore, 
no u njegovim su se knjigama barem mogle pročitati egipatske riječi!  Evo što 
Ann Macy Roth kaže  o  stavljanju prsta u usta  maloga  djeteta,  u  svom  opisu 
željeznih  šipki  koje  su  se  rabile  pri  obredu  otvaranja  usta  na  mumiji  kralja 
Une (V. dinastija; oko 2375.-2345. god. pr. Kr.): 

Prateća inkantacija, "O, Ozirisu, Uno, otvorio sam tvoja usta", jasno 
upućuje  na  funkciju  željeznih  šipki  zvanih  neterti.  Zašto  su  se 
ponovno  rođenom  kralju  [odnosno,  umrlom  kralju  čija  se  mumija 
podvrgavala  tom  simboličnom  obredu  uskrsnuća]  otvarala  usta? 
Usta  novorođenčeta puna  su  sluzi,  koja  se  mora  očistiti  kako  bi  se 
omogućilo  disanje.  Danas  se  to  čini  pomoću  posebne  cjevčice,  no 
liječnik  stavlja  prst  u  djetetova  usta  kako  bi  provjerio  postoje  li  na 
nepcu kakve nepravilnosti.  Veličina,  mekoća  i  osjetljivost,  čine mali 
prst  pogodnim  za  taj  zadatak,  kao  i  za  čišćenje  usta.  Čišćenje  se 
danas  obavlja  neposredno  prije  rezanja  pupčane  vrpce...  Dva  mala 
prsta  primalje  bila  su  najvjerojatniji  prototip  za  šipke  neterti.  Te  su 

SLIKA  34:  Ilustracija  iz  suvremene  medicinske  knjige,  objavljena  u  članku  Ann 
Macy Roth, upućuje na moguće podrijetlo postupka guranja prsta u usta dojenčeta, 
kao što je Izida činila s djetešcem Horusom. 

šipke bile  oblikovane poput prstiju,  s jednim zakrivljenim kutom koji 
oponaša  meki  dio  prsta  iza  nokta.  Ako  su  šipke  predstavljale  male 
prste  lijeve  i  desne  ruke  primalje,  to  objašnjava  zašto  su  uvijek  bile 
dvostruke,  dok  su  dva  njihova  kraka  bila  položena  tako  da  pred­
stavljaju međusobnu zrcalnu sliku... Izvorno  [u preddinastičko doba] 
taj  je  obred  vjerojatno  obavljao  svećenik  svojim  malim  prstima, 
oponašajući  postupak  koji  se  izvodio  na  novorođenčetu...  Jedan 
prikaz  iz  grobnice,  iz  razdoblja  VI.  dinastije  (slika  6),  opisuje 
svećenika koji  prema umrlom pruža  svoja  dva mala  prsta,  na  način 
veoma  sličan onome  za koji  pretpostavljam da je  izvoran  čin "otva­
ranja usta"...  Slična gesta...  [može se vidjeti na slici 7]...  Iz razdoblja 
Novog  kraljevstva  potječu  prikazi  koji  također  opisuju  čin  pružanja 
jednog,  ili oba mala prsta (slika 8).17 

Ann  Macy  Roth  zatim  objašnjava  da  su  metalne  šipke,  koje  su  služile  kao 
zamjena za male prste, bile načinjene od meteorita: 

Osobitost  šipke  zvane  neterti  bio  je  sastav.  Svi  tekstualni  izvori 
upućuju n a . . .  materijal meteoritskoga podrijetla.  Meteoritsko željezo 
otkriveno  u  egipatskim  grobnicama  potječe  iz  preddinastičkoga 

razdoblja.  Vjerovalo  se  da ono  ima magijske moći, budući  da je riječ 
kojom  se  označavalo  meteoritsko  željezo  značila  i  "čudo".  Egipćani 
su  očito  znali  da  to  željezo  potječe  od  "palih  zvijezda"...  [o  čemu 
svjedoči]  i  činjenica  da  su  se  te  šipke  ponekad  nazivale...  "zvijez­
dama". Kontekst u kojemu se taj  naziv rabi, u službenim tekstovima 
(popisima obrednoga inventara, op.  prev.) prije negoli u religioznim 
zapisima,  sugerira da su te šipke bile uobičajen obredni predmet. 

Osim  ljudskih  prstiju  (na  početku  obreda),  svi  ostali  predmeti 
koji  su  se  rabili  u  obredu  "otvaranja  usta"  povezani  su  na jedan  ili 
drugi  način  sa  željezom,  meteoritima  ili  zvijezdama.  Željezna  dli­
jeta  pronađena  u  Tutankamonovoj  grobnici  veoma  su  slična  dli­
jetima koja se pojavljuju na prikazima neobičnog obreda.  Sama kuka 
imala je  oštricu  od  meteoritskoga  željeza,  te  se  izvorno  (i  najčešće) 
nazivala  dua-ur  -  hijeroglif je  sadržavao  prikaz  zvijezde  -  a  očito 
je  bila  povezana  s  duat,  mjestom  gdje  se  nalaze  zvijezde.  Zviježđe 
koje  poznajemo  kao  Veliki  medvjed,  Egipćani  su  nazhivali Meskhti 
[također i  "prebivalištem  Setove  duše",  ili  "Sethove",  prema Wallis 
Budgeu],  a  uspoređivali  su  ga  s  kukom  (slika  9)  i  Khepeshom 
[Khepesh  je  bilo  drugo  ime  za  to  zviježđe],  prednjom  nogom  vola 
(slika  10).  Prednja  noga  i  kuka  istodobno  su  pridodane  žrtvenom 
obredu,  kao  što  vidimo  iz  Mernerovih  zapisa  [Merner,  faraon  iz 
VI.  dinastije,  oko 2283.-2278.  god.  pr.  Kr.],  vjerojatno zbog njihove 
povezanosti  sa  zviježđem  Velikog  medvjeda.  Taj  je  zvjezdani  ele­
ment  isprva  bio  povezan  s  kraljevstvom  mrtvih  koje  se  smještalo  u 
područje  cirkumpolarnih  zvijezda...  Meteoritski  je  materijal  vjero­
jatno bio uobičajen u drevnom Egiptu. Farouk el-Baz sugerira da je 4 
km širok krater, koji se nalazi jugozapadno od oaze, dakle, posljedica 
pada meteorita.  Iz takvoga se kratera, jednog od najvećih na svijetu, 
moglo  izvaditi  više  tona meteoritskoga  željeza... 

Gospođa Roth je doista iznimno pronicljiva. Njezina rekonstrukcija složenoga 
simbolizma  učinila  je  neobjašnjivo  objašnjivim,  stoga  joj  dugujemo  veliku 
zahvalnost.  Čini  se  da predaja o  "kamenju  groma",  koju ćemo ubrzo razmo­
triti,  potječe  iz  dva  izvora.  Kao  prvo,  najstarije  predaje  o  kamenju  palom  s 
neba  i  njihova  uporaba u  obliku  obrednih  sječiva  potječu  iz  paleolita,  te  su 
utemeljene  na religioznim idejama naših  predaka  iz kamenoga  doba,  uvelike 
zaboravljenima u  magli  vremena.  No,  drugi  i  najstariji  izvor koji  potječe  iz 
visokorazvijene  civilizacije, jest egipatski kult meteoritskoga željeza.  Naime, 
u  egipatskim  shvaćanjima krije  se  mnogo  više  od  spoznaje  da  na  pustinjsko 
tlo ponekad padaju meteoriti. Kao što i možemo očekivati od naroda pozna-

tog  po  svojoj  temeljitosti,  Egipćani  su  u  svezi  s  time  razvili  složen  sustav. 
Jedna  verzija  njihove  kozmologije  opisuje  neka  osnovna  načela  egipatskoga 
vjerovanja: 

...(u  tekstovima  iz  Piramide)  uvijek  se  ističe  da  je  željezna  ploča 
koja predstavlja  nebo,  a  time  i  pod prebivališta  bogova,  kvadratnoga 
oblika,  te  da  svaki  njezin kut počiva na jednom  stupu...  Ta je  ideja o 
nebu  veoma  stara,  što  dokazuje  i  hijeroglif...  koji  (u  tekstovima,  op. 
prev.) označava  riječi  za kišu,  kamen i  sl.;...  (taj  hijeroglif) prikazuje 
nebo koje  pada... 

Da  se  negdje  na  nebu  doista  nalazi  golema  željezna  ploča,  s  nje  bi  povre­
meno  otpadali  dijelovi,  zapravo,  meteoriti.  Oni  bi  posjedovali  i  magnetska 
svojstva. 

Te  zamisli  i  nisu  toliko  neobične.  Egipćani  su  poznavali  meteoritsko 
željezo,  znali  su  da  ono  potječe  s  neba,  te  da  taj  metal  ne  postoji  na Zemlji. 
Posve  su  prirodno  zaključili  da  je  to  željezo  nebeska  tvar.  Možda  zbog 
njegove  crne boje,  vezivali  su  ga za noć  i  noćno  nebo.  Što je još  značajnije, 
povezivali  su  ga  s  cirkumpolarnim područjem zvijezda koje nikada ne  zalaze 
-  "besmrtne  zvijezde"  -s  prebivalištem  boga  Seta  (grčkoga  Tifona).  Željezo 
je  bilo  njegova  "kost",  a  ta je  kost povremeno  padala  na  Zemlju.  Taj  rijedak 
materijal  poslužio  je  za  izradu  kuka  u  obliku  zviježđa  Velikog  medvjeda  -
krajnjeg  cirkumpolarnog  zviježđa  -  koji  se  u  obredu  "otvaranja  usta"  stav­
ljalo  na  usta  mumija  i  kipova,  kako  bi  umrli  mogli  biti  ponovno  rođeni  u 
svijetu mrtvih.  Sve to ima smisla - ako  ste drevni Egipćanin. 

Poštovanje  koje  su  Egipćani  iskazivali  meteoritskom  željezu  podsjeća 
na  jedan  značajan  element  religije  islama.  Kada  se  muslimani  pri  molitvi 
okreću  prema  Meki,  oni  se  zapravo  okreću  prema  svetištu  Ka'bi,  koje  se 
nalazi  u  tome  gradu.  A  muslimani  hodočaste  u  Meku  kako  bi  "obilazili 
Ka'bu",  tj.  kako bi  sedam puta prošli  oko svetišta. 

Što je,  zapravo,  Ka'ba?  To je  mala  građevina  u  kojoj  je  smješten  naj­
svetiji  predmet  muslimana  -  Crni  kamen.  A  što  mislite  što je  Crni  kamen? 
Meteorit. 

Ovime  zaključujemo  priču  o  meteoritskom  željezu  i  nastavljamo  temu 
koja nas se neposredno tiče.  Jer, stigli smo do druge nebeske tvari za koju su 
mnoge kulture vjerovale da je također pala s neba.  Riječ je, naime,  o kvarcu. 
To nas, naravno, vraća priči o kristalnim lećama. Znanje o nebeskom kristalu 
nije  bilo  ograničeno  samo  na kristalno  sunce.  Kao  što  su  Egipćani  govorili 

SLIKE  35.  Lijevo:  Vidimo  da  je  kuka  načinjena  od  meteoritskoga  željeza,  koja 
se  rabila  za  "otvaranje  usta"  svakog  netom  umrlog  faraona,  imala  tako  neobičan 
oblik  zato  što  je  predstavljala  cirkumpolarno  zviježđe  Velikog  medvjeda  (Ursa 
major).  Vjerovalo  se  da je  meteoritsko  željezo  palo  s  nebeskog poda,  čije je  središte 
predstavljalo  nebeski  pol.  Desno:  Isto  zviježđe  predočeno  kao  prednja  noga  vola. 
Prikazi takvih volovskih nogu mogu se  vidjeti  na mnogim  žrtvenicima u egipatskim 
grobnicama,  kao  i  na  sačuvanim  papirusima.  Egiptolozi  uglavnom  zanemaruju 
njihov  simbolizam.  Vezu  između  zviježđa  Velikog  medvjeda  i  kuke  prva je  otkrila 
egiptologinja  Ann  Macy  Roth,  istaknuvši  kako  se  u  tekstovima  iz  Unine  piramide 
zviježđe  i  kuka  nazivaju  istim  imenom,  stoga  ovdje  nema  mjesta  dvojbama. 
Veza  s  volovskom  nogom  dobro  je  poznata,  budući  da  se  slika  noge  pojavljuje 
kao  hijeroglifski  znak  u  tekstovima  koji  spominju  zviježđe  Velikog  medvjeda;  u 
babilonskoj  predaji,  to je zviježđe  bilo poznato  kao  "Bedro". 
(Ilustracije  su  preuzete  iz  Ann  Macy  Roth,  "Fingers,  Stars,  and  'The  Opening  of 
the  Mouth':  The  Nature  and  Function  of the  NTRWJ-blades"  ("Prsti,  zvijezde  i 
"Otvaranje  usta":  Podrijetlo  i  funkcija  šipki  NTRWJ"),  u  The  Journal  of  Egyptian 
Archaeology, London, sv.  79.,  1993.,  str.  70.) 

o  željeznoj  ploči  na  nebu  s  koje  povremeno  otpadaju  dijelovi,  tako  je  i 
kristalno  sunce  s vremena na vrijeme  moglo  izgubiti  pokoji  komad. 

Vrijeme  je  da  započnemo  priču  o  "kamenju  groma".  Predaja  o  tom 
kamenju  rasprostranjena  je  diljem  Europe,  Azije,  Afrike  te  po  Sjevernoj 
i  Južnoj  Americi,  a  potječe  još  iz  kamenoga  doba.  Nažalost,  te  predaje 
uglavnom pripadaju području  etnologije,  a  arheolozi  ih mahom zanemaruju. 
Što  se  povjesničara  znanosti  tiče,  oni  za  njih  i  ne  znaju.  Ma  koliko  se 
to  etnolozima  činilo  čudnim,  predaja  o  "kamenju  groma"  ima  i  optičko 
značenje,  što  ćemo ubrzo  i pokazati. 

Grčke i rimske predaje o kvarcu možda najbolje zastupa Senekino znan­
stveno djelo Prirodna pitanja (III, 25,12), napisano u 1. stoljeću. U raspravi 
o  prirodi vode  Seneka kaže  sljedeće: 

Svatko  će  pretpostaviti  da je  najteža  (ona,  op.  prev.)  voda  koja  se 
pretvara u crystallus ili led. No, istina je posve suprotna. Naime, te se 
pojave  događaju  u  najtanjoj  vodi  koja  se  upravo  zbog  svoje  tana-

nosti najbrže  smrzava.  A  odakle potječe takva vrsta kamena,  očito je 
iz grčkoga izraza, jer (Grci,  op.  prev.) "kristalom" nazivaju taj  pro­
ziran kamen [kvarc], ali  i led od kojeg je, kako se vjeruje,  sastavljen. 
Kišnica sadrži veoma malo zemaljskog elementa, no kada se smrzne, 
postaje  gušća  zbog  duge  izloženosti  hladnoći,  sve  dok  (u  njoj,  op. 
prev.) ne nestane zraka,  te  se posve  stisne,  a ono što je do tada bilo 
vlaga,  postaje kamen. 

Grci  i  Rimljani  kvarc  nisu  smatrali  mineralom,  nego  su  vjerovali  da  je 
posljedica neprirodno  zgusnutoga  leda koji je pao  na Zemlju,  i koji je zbog 
svoje gustoće, kao  što kaže Seneka, iz sebe isključio sav zrak, te se više nije 
mogao rastopiti. 

Takvo je mišljenje podupirala činjenica da se kvare ponekad pojavljuje  s 
mjehurićima u svojoj unutrašnjosti, zbog čega je veoma sličan ledu.  Osobno 
posjedujem  nekoliko  takvih  primjeraka  koje  sam  kupio  u  Kini,  i  koji  su 
zaista dražesni. Kada ih okrećete, zarobljeni vodeni mjehurići klize naprijed-
natrag unutar sićušnih šupljina.  Da živite u drevno doba i da ste naoružani 

SLIKA 36. Gore: Drvorez s početka 
16. stoljeća prikazuje komade leda 
koji  padaju  s  neba  kao  kamenje 
groma. Grci su vjerovali da odatle 
potječe  kvarc.  Desno:  Drvorez  s 
kraja  15.  stoljeća  prikazuje  dvije 
vještice koje u kotao bacaju zmiju 
i  pijetla  kako  bi  prizvale  oluju  s 
tučom,  što  upućuje  na još jedan 
aspekt uporabe  nebeskoga leda u 
magijske  svrhe. 

znanjem  iz  geologije,  što  biste  pomislili?  Zacijelo,  da  su  komadići  kvarca 
zgusnut komad leda koji  se ne može rastopiti,  ali koji u svojoj  unutrašnjosti 
sadrži  sitne  rastopljene  dijelove.  Jer,  oni  doista  tako  izgledaju,  a  drevni  su 
ljudi  nerijetko  svari  shvaćali  veoma  doslovno.  (Vidi  fotografiju  9,  koja pri­
kazuje kristalni  mjehurić.) 

Grčka riječ krystallos  znači  "kvarc",  ali  i  "led".  Isto  vrijedi  i za  latinsku 
riječ  crystallus,  koja je  samo  latinizirani  oblik  grčke  riječi.  Slijedi  Plinijev 
(1.  stoljeće) odlomak u kojemu se opisuje priroda kvarca (Prirodna povijest, 
37,9);  Plinije je  opisao  tvar stvorenu vatrom: 

Uzrok stvaranja kvarca je suprotan [tj. nastaje zbog hladnoće, ne top­
line], jer se ovaj  stvrdnjava zbog smrzavanja. U svakom slučaju, pro­
nalazimo  ga  na mjestima  gdje  se  snjegovi  najduže  zadržavaju,  te je 
posve sigurno da je (kvarc, op.  prev.) vrsta leda:  odatle njegov grčki 
naziv  [tj.  krystallos].  Kvare  nam dolazi  i  s  Istoka,  a  onaj  indijski je 
ponajbolji.  Ima ga i  u Maloj  Aziji,  oko  Alabande  i  Ortozije,  iako je 
ondje veoma loše kakvoće, te na Cipru.  U Europi  izvrsnoga kvarca 
ima u Alpama.  Juba  [Juba II.,  kralj  Mauretanije  u  Sjevernoj  Africi; 
plodan  pisac  (pisao  je  na  grčkom)  iz  1.  st.  pr.  Kr.,  čija  su  djela 
izgubljena]  uvjerava nas kako  ga  ima  i  na  otoku  zvanom Nekron,  ili 
Otok mrtvih, u Crvenom moru, nasuprot Arabiji  [možda Sokotra?], 
kao  i  na  susjednom  otoku  na  kojemu  ima  perdota:  ondje  je,  kaže 
on (Juba, op. prev.), Ptolemejev časnik Pitagora [misli se na faraona 
Ptolemeja  I.,  dok  je  ovaj  još  bio  vojskovođa  u  službi  Aleksandra 
Velikog; 4. st. pr. Kr.] iskopao komad dugačak čitav lakat... Nameće 
se zaključak da je kvarc sastavljen od vlage koja pada s neba u obliku 
snijega.  Iz  toga  razloga  on  ne  podnosi  toplinu,  te  može  poslužiti 
samo kao posuda za hladna pića. 

Zbog uvjerenja  da je  kristal  zgusnuti  led, rimske  su  gospođe  trošile  goleme 
svote  novca  kupujući  globuse  od  kvarca  kojima  su,  za  vrućih  ljetnih  dana, 
hladile  svoje  dlanove.  Međutim,  takvih  globusa  nije  bilo  dovoljno  za  sve 
dame, pa su se manje  sretne žene morale  zadovoljiti  globusima od jantara. 
Taj zanimljiv običaj  slikovito je opisao Carl Böttinger  1806.  u svojoj pomalo 
neobičnoj  knjizi Sabina:  ili, jutarnje scene  u  salonu  bogate rimske gospođe 
(Sabina:  or,  Morning  Scenes  in  the  Parlour  of a  Rich  Roman  Lady;  knjiga 
je  izvorno  napisana  na  njemačkom jeziku).  Prijevod  se  može  pročitati  u 
Dodatku  VI. 

Vratimo  se  Pliniju,  koji  iznosi  zanimljive podatke  o kvarcu: 

Ne  može  se  objasniti  zašto  su  njegove  facete  šesterokutne,  a  svaki 
pokušaj  objašnjenja  dodatno  otežava  činjenica  da,  s  jedne  strane, 
njegove  završne  točke  nisu  simetrične,  dok  su,  s  druge  strane, 
njegove  facete  savršeno  glatke;  zaista takvu glatkoću ne može postići 
niti jedan meštar. 

Najveći  kvarc  koji  smo  ikada  vidjeli  jest  onaj  koji  je  na  Kapitol 
donijela  žena  [Cezara]  Augusta;  taj  je  težak  150  funta.  Ksenokrat 
[4.  st.  pr.  Kr.,  Platonov učenik]...  izvještava  da je  vidio  posudu  [od 
kristala]  koja  je  mogla  primiti  šest  galona,  a  neki  pisci  spominju 
posudu  u  Indiji,  u  koju  su  mogle  stati  četiri  pinte.  Osobno  mogu 
potvrditi  da  se  u  Alpama  (kvarc,  op.  prev.)  obično  stvara  na 
nepristupačnim mjestima među  stijenama,  te  ga ljudi  vade viseći na 
konopcima...  Komadići kvarca često  imaju nedostatke...  zamagljenja 
od vlage koja se zadržava u njihovoj  unutrašnjosti, te "mrlje od soli". 
Njih može prikriti graver. Međutim, komadi koji nemaju nedostataka 
obično  se  ne  graviraju.  Grci  ih  zovu  "acenteta",  ili  "koji  nema  srži", 
a boja  im je  poput  čiste  vode,  ne poput pjene.  Konačno,  vrijednost 
komada kvarca procjenjuje  se  i prema njegovoj  težini.  Liječnici  drže 
da  se  rane  najuspješnije  vidaju  pomoću  kristalne  kugle  postavljene 
tako  da  presreće  Sunčeve  zrake  (rana  se  pomoću  kristalne  kugle 
palila  i  sterilizirala,  op.  prev.).  Ljudi  su  zbog  kvarca  činili  razne 
ludosti.  Tako je  prije  nekoliko  godina ugledna udana  žena,  nipošto 
bogata,  platila  150  000  sestercija  [doista,  golemu  svotu]  za  samo 
jedan  komadić...  Kada  je  saznao  da je  sve  izgubljeno,  Neron je  u 
napadu bijesa razbio dvije kristalne čaše.  Bila je to osveta onoga koji 
je želio kazniti čitav naraštaj.  Poslije njega više nitko nije mogao piti 
iz tih čaša, jer se razbijeni kristal ni na koji način ne može popraviti. 
Stakleno je  posuđe  veoma nalik onome  od kvarca... 

Kao  što vidimo, Plinije je nekoliko puta povezao kvarc s vodom.  On govori 
o vodi koja se katkada zadržava u njegovoj  unutrašnjosti, te razlikuje kristale 
po kakvoći; neki su, kaže on, poput pjene, a drugi poput čiste vode. 

Međutim,  Grci  su  stvorili još jednu,  posve  suprotnu  teoriju  o  kvarcu. 
Iako  i ona podrijetlo kvarca vidi u vodi, uzroke njegova nastanka ne  povezuje 
s  hladnoćom,  nego  s  toplinom!  Tu je  predaju  zabilježio Diodor  Sicilski  (1. 
st.  pr.  Kr.) u svojoj Povijesnoj knjižnici (II.  knjiga),  djelu koje također sadrži 
opis  hrama  Stonehenge,  o  čemu  smo  govorili  u IV.  poglavlju.  U  dijelu koji 
se  bavi  egzotičnim  životinjama  i  draguljima koji  u  toplim  zemljama nastaju 
zbog  snage  Sunca,  Diodor kaže: 

Zbog  blagotvorna  utjecaja  i  snage  Sunca,  u  tim  zemljama  postoje 
životinje  koje  se  međusobno  razlikuju  po  oblicima  [tj.  egzotična 
stvorenja], te svakojako drago kamenje neobičnih boja i veličanstvena 
sjaja.  Kvarc  je  [krystallous  lithous],  kako  saznajemo,  sastavljen  od 
čiste  vode  koja  se  stvrdnula,  ne  zbog  hladnoće,  nego  zbog  utjecaja 
božanske vatre  [hypo  theiou pyros dynameos].  Iz  toga razloga kvarc 
nikada ne propada, a kada se nad njim diše, mijenja boje. Primjerice, 
smaragdoi  [zeleno  kamenje]  i  beryllia,  koji  se  pronalaze  u  rudni­
cima  bakra,  boju  dobivaju  uranjanjem  i  međusobnim  vezivanjem  u 
sumpornoj kupki... 

To je  veoma  zanimljivo  izvješće,  u  kojemu  se  predaja  o  kristalima  miješa  s 
alkemijskom predajom,  što je još  očitije  dalje u  tekstu, jer Diodor podastire 
neke pojedinosti o alkemijskim tehnikama. No, zadržimo se još malo na Dio-
dorovoj naznaci o tome što su zapravo bili Neronovi smaragdi. Diodor nam 
je dao na znanje da su smaragdi vrsta kvarca koji  svoju (zelenu) boju dobiva 
na umjetan način.  Drugim riječima, kristal  se bojio u zeleno u postupku koji 
je  uključivao  sumpornu kupku.  Među  smaragdima je,  naravno,  bilo  i pravih 
smaragda,  no  istim  se  imenom  nazivao  i  zeleno  obojan  kristal,  stoga  je 
Neronov "smaragd" o kojemu se tako mnogo pisalo mogla biti leća umjetno 
obojana u zeleno kako bi, prema Plinijevim riječima, bila ugodna oku. 

Prevoditelj  Diodorova  djela nije  bio  svjestan  da je u  odlomku koji  sam 
citirao, Diodor upotrijebio starogrčki alkemijski izraz baptomenon.  Ta riječ, 
koja se pojavljuje u vezi  sa stavljanjem kristala u sumpornu kupku, pri čemu 
se  njegova  boja  mijenja  u  zelenu,  znači  mnogo  više  od  "uranjanja".  Grčka 
riječ  bapsis odnosi  se na drugo  alkemijsko  stanje,  koje  se  u  srednjem  vijeku 
nazivalo  latinskom  rječju  baptisma.  Joseph  Needham  istaknuo  je  u  svojoj 
knjizi Science  and Civilization  in  China  (Kineska znanost  i  civilizacija): 

Kasni  srednji vijek  sačuvao je jedan  od najstarijih  alkemijskih izraza, 
baphe,  baphike  (bapse,  bapsike)  i  bapsis  ...  kao  uranjanje  tkanine 
u  "krštenje  bojanja,  posljedice  čega  su  bile  dalekosežne.  [On  se 
potom  osvrće  na  drevne  grčke  alkemijske  tekstove. 

Jedna  od  "dalekosežnih  posljedica"  bila je  koncepcija  krštenja  u  mističnom 
kršćanstvu.  Ivan  Krstitelj  vjerojatno  je  bio  uronjen  u  ezoterijsku  misao  u 
mnogo  većoj  mjeri  nego  što  to  podrazumijeva  konvencionalno  gledište. 
Podrijetlo  sakramenta  krštenja  možda  i  nije  bilo  u  obredima  pročišćenja 
(obredno  kupanje,  op.  prev.),  koji  su  među  egipatskim  svećenstvom  bili 
svakodnevni,  nego  u  ideji  mistične  transformacije  kao  fizičke  prakse  u 

drevnoj  alkemiji.  Rani  crkveni  otac  sv.  Irenej,  biskup  iz  Lyonsa  (2.  st. 
po  Kr.),  sačuvao  je  izvješće  koje  potvrđuje  to  gledište.  Irenej  je  napisao 
strastveno  djelo  u  pet  knjiga  nazvano  Protiv  hereza  (Adversus  haereses),  u 
kojemu se obrušio na mistike koji su poznati kao gnostici, među kojima je bilo 
i pogana i kršćana (a u to ih je doba bilo veoma teško razlikovati).  Zapravo, 
Irenej  se  smatra prvim  sistematičnim kršćanskim teologom,  naravno,  orto­
doksnim, jer  inače  ne  bi  bio  "svet".  S  obzirom  na  to  da još  i  danas  postoji 
veliko  zanimanje  za  ideju  "Zvijeri  666",  koja  se  spominje  u  Otkrivenju, 
korisno je  istaknuti kako je Irenejevo tumačenje možda najstarije. Irenej  nije 
dvojio  da  je  Zvijer  666  sam  car  Neron,  jer  ime  Neron  Caesar,  napisano 
na  hebrejskom,  daje  vrijednost  666  (hebrejska  slova,  poput  grčkih,  imaju  i 
brojčane  vrijednosti). 

U  svome  djelu  Protiv  hereza,  obračunavši  se  sa  zloglasnim  Šimunom 
Magom,  Isusovim  suvremenikom  i  suparnikom,  Irenej  se  usredotočuje  na 
Šimunova nasljednika Menandra.  O njemu piše: 

Njegov  [Šimunov]  nasljednik bio je Menandar,  podrijetlom  Samari-
janac,  koji je  i  sam bio  vješt u magiji.  On tvrdi...  da  su  svijet  stvorili 
anđeli...  Dapače,  da se magijom koju on podučava mogu nadvladati 
upravo  ti  anđeli,  stvoritelji  svijeta.  Stoga  njegovi  učenici  primaju 
uskrsnuće  krštenjem  koje je  u  njemu,  te  postaju  besmrtni  i  nepro-
padljivi...  A bog Židova  [Jahve],  kaže  on, jedan je  od anđela  [tj.  zla i 
gnjevna  sila].  [Isus]  Krist  došao je  kako  bi  uništio  židovskog  boga  i 
spasio ih [tj.  spasio Židove od pogrešnoga učenja]... 

Po  svemu  sudeći,  ideja  krštenja  kao  kupke  koja  zaustavlja  propadanje  i 
donosi  besmrtnost  korijene  ima  u  egipatskoj  praksi  uranjanja  mumija  u 
natronsku  kupku,  čime  su  one  postajale  "besmrtne  i  nepropadljive".  No, 
budući  da  se  s  razvojem  alkemijskih  tehnika  u  Egiptu  grčki  izraz  bapsis 
počeo vezivati za stvarne kemijske procese, te je bio prihvaćen kao "tehnički 
naziv",  gotovo  da  i  nema  dvojbe  da  su  gnostici  1.  stoljeća  vidjeli  krštenje 
kao  mističnu koncepciju,  analognu  alkemijskom  procesu.  Pogledajmo  sada 
koji su bili rezultati toga procesa, i kakvu je ulogu u njemu imao kvarc - tvar 
koja ujedinjuje  vodu  i božansku  svjetlost  -  te  što  ga čini pogodnim  simbolom 
sakramenta  krštenja. 

Diodor je  povezao  kvarc  s  božanskom  vatrom  kao  sredstvom  transfor­
macije  vode  u  kristal  (hypo  theiou pyros  dynameos).  Osim  toga,  izjavio  je 
kako  se  kristal  pri  "krštenju"  (odnosno,  kada  ga  se  podvrgne  alkemijskom 
procesu  bapsisa)  pretvara  u  smaragdos,  ili  u  umjetan  smaragd.  Nadalje, 
Diodor  opisuje  proizvodnju  "lažnoga  zlata"  (pseudochrysous)  pomoću 

smrtne  vatre  (anthropon  gegonotos  pyros),  rekavši  kako  se  ono  dobiva 
"uranjanjem  kvarca  u  nju  [vatru  (smrtnu,  op.  prev.)]  -  tj.  podvrgavanjem 
kvarca  alkemijskom  procesu  bapsisa  "vatrom".  Ovdje  Diodor  upućuje  na 
složen  postupak  bapsisa,  kojim  su  se  u  drevno  doba  proizvodile  različite 
vrste  lažnoga  zlata  i  srebra,  ali  i  savršeno  obojani  kristali,  koji  su  posve 
nalikovali pravom dragom kamenju. Raspravljajući o tim temama, Needham 
navodi  zanimljiv odlomak Temistija Bizantskog (4.  st.  po Kr.), koji pokazuje 
da  su takvi  metali  i kamenje bili uobičajena pojava: 

Zar vas ne ljuti kada vam na trgovima nude lažno zlato, grimiz i lažne 
dragulje? Zar ih uzimate? Ne kažnjava li nadzornik sajma bičevanjem 
takvoga  trgovca  kao  varalicu?  Zato  na  razne  načine  provjeravajte 
čistoću  i  kakvoću  zlata,  grimizne  boje  i  dragoga  kamenja,  a 
na  trgovima  se  možete  posavjetovati  sa  stručnjacima  za  drago­
cjenosti. 

Ne  smijemo  se  predugo  zadržavati  na  tim  zanimljivim  crticama  o  drevnoj 
alkemiji.  Spominjem  ih  samo  kako  bih  stvorio  kontekst  za  Diodorove 
komentare,  čije je značenje mnogo dublje nego  što se to isprva čini. Diodo-
rovi su se izvori nastavljali na predaju praktične alkemije i na znanje o  fizici, 
koji  nisu bili  dostupni  Pliniju  i  Seneki.  Crvena  boja  kojom  su  alkemičari  u 
završnoj  fazi  procesa  bojili  metale  (primjerice,  zlato  je  dobivalo  privlačan 
crveni  ili  ljubičasti  odsjaj)  povezivala  se  s  bojama  vidljivima  na  kvarcu 
izloženom  Sunčevoj  svjetlosti kada  se nad njime  diše.  Praktični  alkemičari, 
za  razliku  od  Plinija  i  Seneke,  djelujući  znanstvenici,  nisu  nasjedali  na 
priče  o  kvarcu  kao  o  zgusnutome  ledu.  Umjesto  toga,  stvorili  su  novu, 
mnogo  profinjeniju  teoriju,  koja  je  podrijetlo  kvarca  također  vezivala  za 
vodu  i  nebo,  ali  je  njegovo  stvrdnjavanje  smatrala  posljedicom  "djelovanja 
božanske  vatre".  (Takvu bismo  tvar  čak  mogli  nazvati  meteoritskim  krista­
lom!) To, naravno, upućuje na koncepcije o području božanske vatre, kristal­
noga  sunca  te  i  na  uporabu  kristala  za  paljenje  vatri  i  fokusiranje  Sunčevih 
zraka. 

Vidimo, dakle, da je nebeski kristal u Grčkoj bio štovan jednako kao što 
je u Egiptu bilo štovano meteoritsko željezo. Imajmo također na umu da je za 
tu "promjenu materijala" postojao valjan razlog.  U Grčkoj  meteoriti nisu bili 
vidljivi  kao  na  egipatskom  pijesku.  S  druge  strane,  u Egiptu nije  bilo  oluja, 
leda  i  snijega,  tj.  meteoroloških  uvjeta  koji  bi  mogli  poslužiti  kao  temelj 
za  teoriju  o kristalu kao  o  kompaktnom nebeskom  ledu.  Stoga je podrijetlo 

teorije  o  kristalu  kao  o  tvari  stvrdnutoj  pomoću  nebeske  vatre  moglo  biti 
samo  egipatsko. 

Pogledajmo  sada  u  čemu  se  zapravo  sastoji  predaja  o  kamenju  groma. 
No,  kao  prvo  na umu moramo  imati  da  su nebesko  kamenje  Grci  nazivali 
različitim imenima.  Zapravo, nije bilo jasnoga razgraničenja između meteo-
rita i kristala,  te  su se izrazi poput baetyl mogli odnositi na oboje.  Počnimo 
riječju  koja doslovno znači "kamen groma". Na grčkome ona glasi keraunios 
(od  keraunos,  "grom").  Strogo  uzevši  "kamen  groma",  ili kamen koji  pada 
poslije  udara  groma,  zapravo je  meteorit.  No,  pogledajmo  što  za  ceraunia 
kaže Plinije  (ceraunia  je  latinski  oblik grčke riječi keraunios,  op.  prev.): 

Među  svijetlo  (i)  bezbojno kamenje ubrajamo  i  "ceraunia"  ("kamen 
groma"),  koji  hvata  svjetlost  zvijezda  i,  iako  je  sličan  kvarcu,  ima 
lijep plavi sjaj  [ili odsjaj]. Ima ga u Karmaniji. Zenotem [pisac čija su 
djela  izgubljena]  kaže  da je  bezbojan...  Sotak  [još jedan  zaboravljeni 
pisac  čija  su  djela  izgubljena]  razlikuje  još  i  crvene  i  crne  "cerau-
niae",  koji  imaju  oblik  glave  sjekire.  Prema  njegovim  riječima,  ono 
koje je  crno  i  okruglo  natprirodnoga je  podrijetla  i  uzrok  uništenja 
brodovlja i gradova. Takvo se kamenje naziva "baetuli", dok je dugu­
ljasto  poznato  kao  "cerauniae".  Isti  pisci  razlikuju  još  jednu  vrstu 
"ceraunia", koja je veoma rijetka i za kojom su gorljivo tragali perzij­
ski  magi  [perzijski  zoroasterski  svećenici],  a  može  se  naći  samo  na 
mjestima pogođenima  gromom. 

Ovdje je  profesor  Eicholz  stavio  bilješku,  u kojoj  je  naznačio  kako  se  vjero­
jatno radi o meteoritima.  I imao je pravo. Navedeni Plinijev odlomak pred­
stavlja  zadivljujuću  mješavinu  predaja,  koja  ne  pravi  razliku  između  kvarca 
i meteorita, pri čemu se potonji opisuju kao crni i natprirodni.  Zanimljiv je i 
podatak o perzijskim magima,  posebice  stoga  što  središnje mjesto u zoroas-
terskoj  religiji  zauzima  obred  svete  vatre,  kao  što je  to  slučaj  kod današnjih 
Parsa  iz  Bombaja.  No,  posve  je  moguće  da  se  u  drevno  doba  sveta  vatra 
palila pomoću kristalnih leća.  Međutim,  potraga za onime  što  leži na mjestu 
koje je  pogodio  grom sama je po  sebi  zanimljiva. 

Naravno,  posljedica pada meteora na  Zemlju  i  stvaranja  meteorita  bila 
bi  hrpa  meteoritskoga  željeza.  A  meteoriti  mogu  biti  veoma  veliki.  Neki 
divovski  primjerci  izloženi  su u prirodoslovnim muzejima,  te  ih može  vidjeti 
svaki  školarac.  O  njihovoj  nepredvidljivosti  svjedoči  i  ovo  kratko  izvješće, 
koje sam pročitao u londonskom Timesu od  12. travnja,  1997.: 

PARKIRALIŠTE 
Pariz:  U  francuskome  gradu  Chamberyju  u  Alpama  na  parkirani 

je  automobil  pao  meteorit  i  zapalio  ga,  izvijestila je  radijska  postaja 
France-Inter.  S  krova  vozila  odstranjen je  komad  bazaltne  magme 
težak 3  libre (oko  1,2 kg).  (Reuter) 

Postoje,  dakle,  dvije  vrste  "nebeskoga  kamenja".  U  Egiptu,  gdje  su  oluje  i 
gromovi  rijetkost,  meteori  su  se  viđali  češće  nego  munje,  a na  mjestima na 
koje je pao nebeski predmet pronalazili  su  se meteoriti.  Ali, u Grčkoj  i Ita­
liji,  gdje  su  grmljavine  i  munje uobičajene  pojave,  na mjestima pogođenima 
gromom moglo se pronaći "kamenje groma",  odnosno,  stvarni ili zamišljeni 
proizvodi  toga udara. 

Na mjestima pogođenima gromom doista možete nešto pronaći. Naime, 
pronaći  ćete  fulgurit.  Naziv  potječe  od  latinske  riječi  fulgur,  što  znači 
"sijevanje"  ili  "udar  groma",  prema  tumačenju  Lewisa  i  Shorta  u  njihovu 
Rječniku latinskoga jezika (Latin Dictionary).  Što je točno  fulgurit,  i ima li 
neke veze  s drevnim "kamenjem groma"? 

Najbolji  fulguriti  stvaraju  se  poslije  udara  groma  o  pješčano  tlo,  pa je 
šteta što ih je u Egiptu tako malo (ako ih uopće ima!). Zamislite samo sav taj 
pijesak!  Nije važno.  Jednako  će dobro  poslužiti  fulguriti u Grčkoj  i Italiji.  Pa 
čak  i  u  Americi.  Obratimo  pozornost  na  članak  objavljen  1993.  u  časopisu 
New  Scientist,  koji  mi je  poslao  pisac  John  Brunner  (od  srca  mu  zahvalju­
jem) kako bih  saznao nešto više  o fulguritima i njihovoj  vezi  sa - mističnim 
atomom! 

Najprije moram objasniti što je "buckminsterfullerene".  I ne pokušavajte 
to  izgovoriti.  (Ili,  ako  baš  morate,  pokušajte  Buckminster-fuller-ene.)  No, 
prije  nego  li  počnem  objašnjavati  što je  to,  moram  objasniti  tko je  on.  Bio 
je  poznatiji  kao  Bucky  Fuller,  kojega  sam  osobno  poznavao,  te  sam  prije 
mnogo  godina neko vrijeme proveo  na njegovu privatnom  otoku u Maineu. 
Bucky  je  već  odavno  mrtav,  no  šezdesetih  i  sedamdesetih  godina  bio  je 
jedan  od  najglasovitijih  ljudi  svijeta.  Svi  su  znali  za  Buckyja.  Bio je  istinski 
"američki  genij",  koji  se  proslavio  po  izumu  geodetske  kupole.  Iako  je 
izumio mnoge  druge korisne naprave,  živio je na rubu  siromaštva.  Njegovu 
stricu,  bogatom  i  moćnom  bankaru,  dojadilo je  Buckyjevo  životarenje,  pa 
je  odlučio  preuzeti  prodaju  njegova  najnovijega  izuma  -  geodetske  kupole 
-  pobrinuvši  se  za  zaštitu  patenta  i  njegovo  iskorištavanje.  Tako  je  Bucky 
konačno  postao  milijunaš.  Jedna  od  neugodnosti  koje  sam  morao  trpjeti  u 
Buckyjevu  domu bio je njegov  golem  danski  ovčar  Sailor,  koji je  ustrajao  na 
tome da mi  sjedi u krilu.  Posljedice toga osjećam još danas. 

Zanimljivo je bilo  i to  što je Bucky, taj  "genij  budućnosti",  ljeti živio 
sretno na otoku na kojemu nije bilo električne energije.  Jedina su rasvjeta 
bile uljne  svjetiljke.  No,  mnogo ugodnija  strana boravka na njegovu otoku 
bile su večeri na plaži, kada smo sjedili na mjesečini i uz pucketanje vatre jeli 
školjke  i  rakove,  promatrajući jedro  Buckyjeve  barke  kako  poput  bijeloga 
pera  klizi  nad  svjetlucavom  površinom  mora.  Bucky je  često  organizirao 
noćne utrke oko otoka, u kojima su sudjelovali ostali članovi njegove obitelji. 
Obično je pobjeđivao. 

Bucky  je  bio  vrhunski  geometar.  Kada  su  nedavno  kemičari  otkrili 
masivnu  molekulu  ugljika,  poznatu  kao  "ugljik  60",  čiji  je  simbol  C60, 
nazvali  su je Bucky, jer utjelovljuje geometrijska načela kojima se on bavio 
prije njezina otkrića. Budući da današnji znanstvenici, kako bi sačuvali zdrav 
razum, često zbijaju šale i izmišljaju zabavne nadimke za svoja otkrića, tako 
i o  djelićima buckminsterfullerenea govore kao  o "Buckyjevim lopticama" 
(Buckyballs),  odajući time počast njegovoj  ekscentričnosti i druželjubivosti. 
Kada  se  dvama  "Buckyjevim  lopticama"  doda vodik,  dobiva  se  "fullerene 
ugljikovodik". 

Sada  kada  ste  dobili  uvid  u  pozadinu  priče,  dopustite  mi  da  vam 
ispripovjedim sadržaj  spomenutoga članka: 

Neobičan i divan svijet Buckyjevih loptica 

Buckyjeve su loptice pune iznenađenja.  Nedavno je skupina znan­
stvenika u mineralu fulguritu otkrila molekulu u obliku nogometne 
lopte,  koja  nastaje  kao  posljedica  udara  groma...  Peter  Buseck  i 
njegovi kolege s Arizonskog državnog sveučilišta u Tempeu... otkrili 
su  molekule  C60  i  C70  u  uzorku  fulgurita  uzetog  prije  nekoliko 
godina na području planine Sheep u Coloradu (Science, sv. 259., str. 
1599.). 

Fulgurit je  veoma siromašan ugljikom.  Buseck sugerira  da mole­
kule  C60  i  C70 potječu  od borovih  iglica koje  su  se  karbonizirale 
u trenutku udara groma, pri čemu je temperatura dosegnula gotovo 
2000°C, dostatno da kamen pretvori u crnu staklastu masu. 

Staklast izgled još je  izraženiji kod fulgurita pronađenog u pijesku, jer 
silikon sadržan u pijesku rastapanjem poprima oblik račvastih "prstiju".  (U 
Arheološkome  muzeju u Ateni  izložena je veličanstvena brončana  replika 
fulgurita.  Nažalost,  zbog  loših  svjetlosnih uvjeta, nisam mogao  fotografirati 
izložak.  Nalazi  se u  sobi  36,  vitrini  8,  pod brojem  266.  Opisan je kao  "dio 
groma",  a vjerojatno potječe  s  kraja 6.  i početka  5.  stoljeća pr.  Kr.  Iskopan 

je u proročištu Dodoni, u sjeverozapadnoj  Grčkoj.  To je vrsta fulgurita koja 
nastaje kao posljedica udara groma na pješčano tlo.) No,  čak se i u planin­
skim područjima kamen pretvara u masu  nalik  crnom  staklu,  stoga topljenje 
silikona nije nužno.  Zbog svoje crne boje nebeskoga podrijetla (ne prihvaća 
se stajalište da fulgurit nastaje zbog topline samoga tla;  stari su narodi vjero­
vali  da  je  padao  s  neba),  te  staklastoga  izgleda,  fulgurit  je  nešto  između 
meteorita  i  kristalnoga  "kamena  groma".  Njegov je  staklast  izgled  mogao 
potaknuti teorije o kristalu i staklu kao o nebeskom kamenju, budući da su to 
obilježja  nebeskoga  nanosa. 

Stari  su Grci  "kamenje groma" nazivali  i  brontia,  od bronte,  što znači 
"grmljavina"  (možda  će  taj  podatak  biti  zanimljiv  obožavateljima  sestara 
Charlotte,  Emily  i  Anne).  Riječi  poput  brontia  ne  naleze  se  u  Grčkom 
leksikonu  Liddela  i  Scotta,  stoga  ih  valja  potražiti  u  nekonvencionalnim 
izvorima.  Ta se riječ, primjerice, navodi u knjizi  Thesaurus  Grecae Linguae 
(Riznica  grčkoga jezika)  Henricusa  Stephanusa  (Graz,  1954.),  u  kojoj  se 
također  ističe  da je  Brontes  bilo  ime jednoga  od  kiklopa.  Kiklopi  su  imali 

SLIKA  37.  Svetišta  podignuta  na  uzvisinama,  poput  ovoga  Heraklova  hrama, 
privlačila su munje  i  gromove,  stoga su  se  u njihovoj  okolici  mogli pronaći  fulguriti 
i  "kamenje groma". 
(Iz Anthonius van Dale, De Oraculis, Amsterdam, 1700.) 

po jedno  oko  koje je  predstavljalo  kristalni  globus  i  zato  ne  čudi  da  se jedan 
od  njih  zvao  "Grom",  te  da je  njegovo  oko  bilo  izjednačeno  s  "kamenom 
groma",  što  ćemo uskoro vidjeti.  Plinije  izvještava  sljedeće (brontea  je  latin­
ski  oblik  grčke  riječi  brontia): 

"Brontea"  ili  "kamen  groma",  koji  je  nalik  kornjačinu  oklopu, 
navodno pada tijekom grmljavine i gasi vatre ondje gdje udari munja. 
Tako se, barem, govori. 

Kamen koji  nalikuje kornjačinu  oklopu  ima  oblik plankonveksne  leće.  Hen-
ricus  Stephanus  izvještava  kako je  postojalo još jedno  ime  za  takav  kamen, 
koje  se  odnosilo  na  konveksne  dragulje:  chelonia  lithos  ili  chelonitis  lithos, 
što  doslovno  znači  "kornjačin  kamen",  od  riječi  chelone,  "kornjača".  Lid-
dellov  i  Scottov Leksikon  sadrži  te dvije riječi.  To je kamenje bilo povezano 
sa  simbolizmom  oka,  kao  i  s  izvanrednim  magijskim  svojstvima.  Plinije 
piše: 

"Chelonia", "kornjačin  kamen", jest  oko  indijske  kornjače  i,  prema 
lažnim  izjavama  maga  [perzijskih  svećenika],  najčudotvornije  od 
svega kamenja.  Jer oni tvrde da kamen,  stavi li se na jezik nakon što 
se  usta premažu medom,  dodjeljuje proročke  moći... 

Još  jedan  stari  latinski  naziv  za  "kamen  groma"  bio  je  ombria,  od  grčke 
riječi ombros, što zanči "oluja s kišom i grmljavinom (koju je stvarao Zeus)". 
Zanimljivo  je  da  su  se  u  16.  i  17.  stoljeću  rječju  ombriae  nazivali  i  fosili 
morskih  školjki,  zbog  njihova plankonveksnoga  oblika.  Plinije  izvještava: 

Kažu  da  "ombria"  ("kišni  kamen"),  poznat  i  kao  "notia"  ("kamen 
južnoga vjetra"), poput "cerauniae" i "bronteae", pada s jakom kišom 
i  grmljavinom,  te  da ("ombria",  op.  prev.)  posjeduje  ista  svojstva kao 
i to kamenje.  Također se vjeruje da, položen na žrtvenik,  štiti žrtvene 
darove  od  izgaranja. 

To je  doista  dobra  šala,  koju  Plinije  očito  nije  shvatio!  Budući  da je  sve  to 
"kamenje groma"  bilo povezano  s uporabom kvarca za paljenje  svetih vatri, 
pisac na kojega se Plinije oslanjao svima se dobro narugao.  Ombria, jedan od 
plankonveksnih kristala koji  se koristio kao  leća za paljenje,  može  fokusirati 
Sunčeve zrake na žrtveniku samo ako se drži iznad njega - to je očito.  Stoga, 
ako  ga stavite  na žrtvenik,  neće zapaliti ni plamičak.  Nije  li  tako?  Čak su  i 
drevni mineralozi morali zbijati  šale! 

Ombria,  brontea,  ceraunia  i  chelonia  -  sve  je  to,  dakle,  "kamenje 
groma".  Ono  se  spominje  i  u  knjizi  Musaeum  Metallicum  Ulyssisa  Aldro-
vandija,  iz  1648.,  u  kojoj  se  također  upućuje  na  djela  Georgiusa  Agrico-
lae, On the Nature of Fossils (O prirodi fosila, Knjiga 5.) i De Re Metallica 
(O  metalnim predmetima,  43.  poglavlje),  te  na  Plinijevu  Prirodnu povijest  i 
Georgea Marbodusa. 

Naravno, nisu se  samo  Grci bavili  "kamenjem groma".  O njima govori  i 
dio  drevne bliskoistočne predaje.  Skupljačima neobičnih naslova predlažem 
"Thunder-Stones  in Ugaritic"  ("Kamenje  groma u Ugaritu"),  članak objav­
ljen  1959.,  koji  započinje  sljedećom rečenicom: 

Otkako  je  objavljen  ugaritski  tekst  V  AB.C,  znanstvenici  imaju 
poteškoća s prevođenjem izraza abn  brq. 

Međutim,  dalje u  tekstu nailazimo  na  nešto  što je  za nas  osobito  zanimljivo. 
Pisac navodi različite prijevode koje  su ponudili  stručnjaci, te kaže: 

Koliko je meni poznato, nitko abn brq nije povezao s predajama nekih 
drevnih,  ali  i  suvremenih  država,  o  kamenu  groma  (na njemačkom 
"Blitzsteine"  ili  "Donnerkeil").  Problem je u tome što takvih ideja u 
semitskom  svijetu  gotovo  i  nema.  Jedini  relevantan  izvor koji  spo­
minje  kamen  groma  jest...  akadska  molitva...  [dio  teksta  molitve] 
može  se  prevesti  kao  "kiša  i  kamenje  groma,  vatra"...  [postojala je] 
ideja da kamenje groma pada kada sijevne munja. To se kamenje sma­
tralo  veoma  dragocjenim,  te  se  vjerovalo  da je  ispunjeno  "manom" 
koja  tjera  zle  duhove,  štiti  od  udara  groma  i  zemlju  čini  plodnom. 
Ta je  ideja  prisutna u kulturama  diljem  svijeta,  u  manje  ili  više jed­
nakom obliku. 

Kamenju  groma  posvećena  je  i  knjiga.  Godine  1911.  objavljeno  je  djelo 
Christophera  Blinkenberga  The  Thunderweapon  in  Religion  and Folklore: A 
Study in Comparative Archaeology (Oružje groma u religiji i folkloru: Kom­
parativna  arheološka  studija),  čiji  je  pretisak  objavljen  1987.  Kupci  knjige 
vjerojatno  su  mahom  bili  folkloristi.  Iznenađujuće  je,  međutim,  koliko 
je  podataka  Blinkenberg  zanemario;  zapravo,  sve  što  sam  do  sada  iznio  u 
ovom  poglavlju.  On  se  usredotočio  na  skandinavske  predaje,  a  na  drevno 
se  doba  osvrnuo  tek  površno.  Blinkenberga,  primjerice,  zanima  na  koji je 
način kamenje  groma  štitio  djecu  od trolova!  No,  njegova knjiga sadrži  dio 
u  kojemu  se  raspravlja  o  izjednačavanju  fosiliziranih  školjki  s  kamenjem 

groma,  uz  objašnjenje  kako  su  ljudi  "vjerovali  da  se  u  njima  nalaze  dija­
manti".  Ti  plankonveksni  fosili,  navodno,  padali  su  zajedno  s  kamenjem 
groma,  no  činjenicu  da  su  neprozirni  Blinkenberg je  objasnio  vjerovanjem 
kako  su  u  njima  skriveni  kristali.  Posjedujem jedan  lijep  primjerak  fosili-
zirane  morske  školjke,  no  ne  pada  mi  na  pamet  da je  razbijem  i  pogledam 
skriva li  se u njoj  dijamant! 

Predaja  o  kamenju groma  sveprisutna je  i  osebujna, no  tijekom mnogih 
stoljeća  ona  se  uvelike  mijenjala,  te  su  mnogi  podaci  varljivi,  a  baveći  se 
njima,  mogli  bismo  opasno  skrenuti  s  teme.  Zato  ćemo  se  usredotočiti  na 
izjednačavanje  kristalnih  leća  s  kamenjem  groma.  Zemlja  koja  je  u  tom 
smislu značajna za našu priču jest Britanija. U 17. i 18. stoljeću, skupina gor­
ljivih  staretinara  iskopavala je  drevne  humke  u  Engleskoj.  Tijekom jednog 
od  tih  amaterskih  iskopavanja  otkriveno je  mnogo  kristalnih  leća  i  kristalnih 
kugli.  Kristalne  su kugle dobro poznate britanskim arheolozima, no  leće  su 
bile pogrešno  označene  kao primjerci  minerala,  te  su  spremljene na  stranu  i 
zaboravljene.  Zapravo,  bile  su  "izgubljene"  sve  dok  ih,  poslije  dugotrajne  i 
uporne potrage, konačno nisam pronašao. 

Neke  kristalne  leće,  koje  su  pronašli  britanski  amateri,  bile  su  užem 
krugu ljudi poznate kao  "perle od minerala".  Britanci su uvijek bili spretni u 
smišljanju  imena,  pa  su  se  tako  komadići  kvarca pronađeni pokraj  Bristola 
nazivali  "bristolskim  dijamantima",  ili  jednostavno  "bristolsko  kamenje". 
Ono  se  spominje  u  pravnoj  knjizi  Johna  Cookea  iz  1646.,  čovjeka  koji 
je  tri  godine  poslije  bio  tužitelj  na  suđenju  kralju  Karlu  I.,  optuženom  za 
izdaju.  Izražavajući nezadovoljstvo tijekom rasprave  i  skretanjem  s  glavnoga 
pitanja,  Cooke je rekao: 

Ne  shvaćam zašto  velečasni Author iznosi  bristolski  kamen,  kada u 
ovom slučaju postoji toliko  mnogo  dijamantnih razloga.  Kakav je to 
način  razmišljanja?37 

John  Aubrey,  autor  glasovite  knjige  Brief Lives  {Kratki  životi),  u  17.  je 
stoljeću  u  svome  djelu  Miscellanies  (Svaštice),  u  poglavlju  naslovljenom 
"Gledanje  u kristal",  napisao je  sljedeće: 

Čarobnjaci  se  danas  služe  kristalnom  kuglom,  ili  perlom  od  mine­
rala  [za  vračanje,  ili  proricanje  budućnosti  gledanjem  u  kristal], 
koju  nadzire  Dječak...  Jamesu  Harringtonu,  autoru  knjige  Oceana, 
ispričao  je  grof od  Denbyja,  tadašnji  veleposlanik  u  Veneciji,  da je 
ondje neki  čovjek u  staklu vidio njegovu prošlost  i  budućnost.38 

U  istom  je  poglavlju  Aubrey  opisao  kristal  koji  je  bio  "savršena  kugla",  a 
služila je  istoj  svrsi.  Objavio je  i njezinu  ilustraciju, kao  i  ilustraciju perle  od 
minerala, odnosno, bikonveksne kristalne leće. 

Martin  Lister,  čije  smo  izvješće  o  hematitu  na  vrhu katedrale  u  Char-
tresu  već  razmotrili  na  početku  ovoga  poglavlja,  u  časopisu  Philosophical 
Transactions od lipnja  1693., objavio je članak o drevnim britanskim kristal­
nim  lećama,  koji je  uključivao  pet  ilustracija.  Iako  ih  naziva  "perlama  od 
minerala", rabi i druga, nama poznatija imena.  Članak nosi naslov "Izvješće 
o nekim prozirnim oblucima, uglavnom u obliku ombriae ili  brontiae"  ("An 
Account of Certain Transparent Pebbles, Mostly of the Shape of Ombriae or 
Brontiae").  Vidimo da je  1693.  Plinijeva nomenklatura još bila na snazi. 

Lister  se u tom članku poziva na  "dr.  Plota".  Tko je bio  Plot i kakve je 
veze  imao  s  ombria?  Dao  sam  se  u  potragu,  uvjeren da  ću  pronaći  nekoga 
imenom Plot tko je živio prije  1693.  i tko je mogao biti  "pravi".  Pokazalo se 
da je  to  bio  dr.  Robert  Plot,  autor  opsežnog  i  dojmljivog  djela Natural His­
tory of Stafford-Shire (Prirodna povijest Staffordshirea), objavljenog 1686. 
Čini  se da je Martin Lister pomno pročitao  svaku riječ, to više što se na str. 
178.  spominje  i njegovo  ime.  Ukratko,  Plot je  napisao  poglavlje  "O  obliko­
vanom  kamenju".  Evo jednog  zanimljivog  dijela. 

A  sada  o  oblikovanom  kamenju  povezanom  s  nebeskim  tijelima... 
Prelazim  na  ono  za  koje  se  vjerovalo  da  dolazi  iz  nižega  neba,  te 
da  se  stvara u zraku među oblacima,  a potom  se  izbacuje u pljusko­
vima  s  grmljavinom.  To  su  brontiae  i  ombriae:  vidio  sam jedan  u 
ruci  esq  Thomasa  Broughtona  iz  ove  grofovije...  pravilna  plankon-
veksna  oblika  i  proziran  poput  kristala,  te  mnogo  tvrđi  od  oblutka 
bilo  kakve  vrste.  Spomenut  ću  također  duguljastu  vrstu  prozirnog 
ombria, trokutasta oblika, dugačkoga gotovo  5  cm a širokog 2,5  cm, 
čija baza i  stranice nisu plosnati,  nego  ispupčeni  i  zaobljenih vrhova; 
kutovi mu nisu oštri kao u prizmatičnog  stakla,  niti  su mu boje oso­
bito živopisne; više je nalik kamenu prikazanom na ploči  11, slika 5, 
pronađenom u  blizini  Fetherstona  u  ovoj  grofoviji,  i  koji  mi je  dao 
ljubazan gospodin John Huntbach,  stanovnik rečenoga sela.  [Kamen 
čiju  je  ilustraciju  objavio,  tipična  je  izbrušena  kristalna  leća.  Pos­
jedujem  brojne  takve  primjerke.  Nezamislivo  je  da  je  dr.  Plot  taj 
očiti artefakt smatrao prirodnim predmetom!] Ponekad se ti prozirni 
obluci  pojavljuju  u  obliku  globusa  [tj.  kristalne  kugle].  Izvrstan  i 
posve besprijekoran primjerak toga prozirnog kamena pokazala mi je 
vrla mlada  dama,  madam Ann Bowes  iz Elforda, u čijoj je vitrini taj 
kamen  najdragocjeniji  raritet. 

Još  jedan  primjerak  [drugim  riječima,  još jedan  izbrušen  komad 
kristala], pronađen pokraj  Lichfielda,  pokazao mi je gospodin Zach 
Babington  iz  Whittingtona,  a  mnogi  se  primjerci  mogu  vidjeti  u 
muzeju  Ashmolean  u  Oxfordu  te  Muzeju  Kraljevskoga  društva  pri 
koledžu  Gresham  u  Londonu.  Oni  nisu  iskopani  iz  zemlje  niti  u 
kamenolomima,  poput  većine  ostaloga  kamenja,  nego  su  otkriveni 
na  površini.  Kao  što  kaže  učeni  gospodin  Beaumont,  u  Somerset-
shireu i  Gloucestershireu  ...  ono  se,  prema njegovu mišljenju,  stvara 
za  vedrih  večeri  od  zgušnjavanja  pare.  Kako  bilo,  ono  potječe  iz 
nižega neba... 

Dr.  Plot  bio  je  kustos  u  muzeju  Ashmolean  u  Oxfordu,  te  profesor  kemije 
pri  Sveučilištu  Oxfordu.  Pretpostavili  bismo  da je  znao  prepoznati  kristal 
obrađen  ljudskom rukom,  budući  da je  u  vlastitome  muzeju  vidio  nekoliko 
izbrušenih  kristala.  No,  pogrešna  identifikacija  drevnih  kristalnih  leća  kao 
prirodnih  kristala  koji  su  pali  s  neba  učinila  je  svoje  u  17.  stoljeću,  te 
primjerci  koje  sam  pronašao još  uvijek  pripadaju  mineraloškim  zbirkama  o 
kojima  arheolozi  ne  znaju  ništa.  Ideja  o  "kamenju  groma"  očito je  snažno 
ukorijenjena!  Konačno,  kristal  koji  je  pao  s  neba  nije  mogao  biti  ljudski 
proizvod, stoga je njegovo podrijetlo moralo biti prirodno (ili, kao što bi rekli 
perzijski magi, natprirodno). 

Tek smo s velikim kemičarom Robertom Boyleom počeli napuštati kon­
cepciju o nebeskom podrijetlu kvarca. Godine  1672. dr. Plot, veoma ugledan 
i  cijenjen  profesor kemije,  a  time  i  stručnjak,  opovrgnuo je  Boyleovu  drsku 
teoriju,  ustrajući  na  tisućugodišnjoj  predaji,  koja  se  uspješno  odupirala  vre­
menu! Naravno, kvarc dolazi iz oblaka!  To svatko zna! 

Ali,  Robert  Boyle  to  nije  znao.  U  svojoj  knjizi An  Essay  about  the 
Origine  &  Virtues  of Gems  (Esej  o podrijetlu  i  osobinama  dragulja),  iz 
1672.,  prvi je put iznio  općenitu hipotezu: 

...  Predlažem...  hipotezu  koja  se  sastoji  u  sljedećem:  Prvo,  mnogi 
su  dragulji,  kao  i  medicinsko  kamenje,  isprva  bili  tekuća  tijela, 
kao  i  prozirno  kamenje,  ili  su  djelomice  bili  sastavljeni  od  tekućih 
tvari... 

Dalje  u  tekstu  on  spominje komadić  kristala  koji  sadrži  vodu.  Kao  što  sam 
već  istaknuo,  posjedujem mnogo takvih primjeraka.  Boyle piše: 

...  veoma  pronicljiva  i  učena  gospođa,  koja je  pratila  svoga  muža  u 
posjetu  velikom  monarhu,  uvjeravala  me  da je  među  ostalim  drago-

cjenim  i  rijetkim  darovima  (od kojih  mi je  neke  pokazala)  dobila  i 
komad  kristala,  u  čijoj  se  unutrašnjosti  nalazi  kap  vode  čije je  kre­
tanje lako uočiti, posebice kada se kristal okreće. 

Boyle je zatim zadao  smrtonosan udarac znanosti  svoga doba, učinivši ono 
što  se  uglavnom  ne  čini  -  upotrijebio  je  mozak  i  oči: 

Ustanovio  sam  da  je  težina  (kvarca)  u  odnosu  na  vodu  2  2/3:1, 
što  pokazuje  koliko  su  u  krivu  učeni  ljudi,  stari  i  moderni,  koji 
kristal  smatraju  ledom  izvanredno  tvrdim  zbog  duge  i  neprekidne 
izloženosti  hladnoći.  Led je  lakši  od  vode  (zato  u  njoj  ne  tone),  a 
(dodat  ću  i  ovo  kao  ispravku  pogrešnoga  uvjerenja)  Madagaskar  i 
druge  zemlje  toploga podneblja obiluju  kristalima. 

No, Boyle je imao još toga za reći.  Zaključio je  da je  kvarc  stvrdnuti  "petres-
centni sok ili tekućina" (tj. kameni fluid, op. prev.), a taj  zaključak povezao 
s  teorijom  o  fosilima  prema  kojoj  "...  petrifikacijske  tvari  prodiru  u  pore 
različitih tijela, pretvarajući ih u kamen..." 

Dr.  Plot  odbacio je  sve  Boyleove  argumente,  ustrajući  na  uvjerenju  da 
su kristali  pali  s  neba!  Možda  mu  se  nije  svidjelo  prozivanje  "učenih  ljudi, 
starih  i  modernih",  kao  glupana,  stoga je  radije  odlučio  ostati  glupanom, 
nego da razmatranjem Boyleovih ideja podiže prašinu. 

Možete  li  vjerovati  da  se  ni  u  17.  stoljeću  ljudi  nisu  mogli  osloboditi 
teorije o kamenju groma? 

Ono što prozirno kamenje čini još zagonetnijim - kao da padanje s neba, 
paljenje vatri i povećavanje predmeta nije dovoljno zanimljivo - jest njihovo 
pojavljivanje  u  životinjskim  i  ljudskim  tijelima!  Sveprisutni  Martin  Lister 
iznosi  sljedeće  zabrinjavajuće  izvješće: 

No,  vratimo  se  zbirkama  gospodina  Boudelota  [u  Parizu  1698.] 
...  Često  sam  uživao  u  njegovu  društvu...  Pokazao  mi  je  i  kamen 
izvađen  iz  tijela  konja,  ujedno  uzrok  njegove  smrti;  budući  da  je 
umro  posve  iznenada,  na  njemu je  učinjena  nestručna  autopsija;  u 
donjem  dijelu tijela (vjerojatno  u mjehuru)  pronađen je  kamen težak, 
prema mojoj  procjeni,  1  kg;  okrugao je poput topovske kugle i slo­
jevit poput  luka;  prvi je  sloj  na nekoliko  mjesta  otkrhnut;  tamne je 
boje  i  proziran...  Sličan je  proziran  kamen  izvađen jednom  mom 
pacijentu iz Yorkeshirea (Yorkshirea, op.  prev.). Vidio sam proziran 
kamen  izvađen  iz  butine  starijega  čovjeka  iz  Doncastera;  njega  su 

u razmaku  od nekoliko  godina  dva puta rezali  na  istome  mjestu  (tj. 
iz  njegove je  butine  dva  puta  izvađeno  kamenje,  op.  prev.).  Imam 
još jednog  pacijenta  kojemu je  izvađen  donekle  proziran  kamen  boje 
prženoga  zrna  kave... 

Na  drugome  mjestu  u  svojoj  knjizi  Lister  govori  o  golemom  ametistu 
"savršena  oblika,  poput bristolskoga  dijamanta,  ili  običnoga kvarca..." 

Što  su  drevni  ljudi  mogli  misliti  o  neobičnom  izbacivanju  prozirnoga 
bubrežnog kamenja?  Je  li  to  za njih bio  nebeski  znak? 

Možda je još  neobičnija  pojava  poznata  kao piezoelektricitet.  Uzmemo 
li  dva komadića  kvarca  i  snažno  ih  sudarimo,  vidjet  ćemo  električnu  iskru. 
Neću  ulaziti  u  objašnjavanje  te  pojave,  jer  je  ono  što  nas  zanima  pojava 
sama,  a ne  njezin uzrok.  Dakle,  nebeska tvar koja je pala na Zemlju  s  grm­
ljavinom i munjama i sama proizvodi  "munju" kada se sudari  s pripadnikom 
svoje  vrste.  To  nas  vodi  do jednostavnog  teleskopa,  koji  daje  obrnutu  sliku, 
a  koji  se,  kao  što  smo  se  uvjerili,  posve  lako  mogao  načiniti  pomoću  dvije 
kristalne leće. Dosadi li vam, stoga, promatrati Mjesec kroz teleskop, možete 
iz njega izvaditi leće i zabavljati se stvarajući pomoću njih umjetne  "munje". 
U svakom slučaju,  to je zanimljiv prijedlog za one koji pate od nesanice. 

Nije  čudno  da  leteći  lik na mojoj  grčkoj  kristalnoj  leći  iz  6.  st.  pr.  Kr. 
drži u rukama predmete koji nalikuju dvama kristalnim globusima.  Kada bi 
se  umorio  od  sumorna  posla nadziranja  Zemlje  daleko  ispod  sebe,  igrao  bi 
se  svojim  optičkim  pomagalima,  proizvodeći  vesele  iskre.  Svi  koji  su  u  to 
doba  mogli  letjeti,  nedvojbeno  su  se  bolje  zabavljali  od  nas  koji,  putujući 
zrakoplovima,  skraćujemo  vrijeme  gledanjem  dosadnih  filmova. 

Tako  smo  stigli  do kristalnih  lentila,  za koje  su Francuzi  odavna znali. 
Osim  toga,  francuska  riječ  lentille  znači  isto  što  i  engleska  "lens"  (leća, 
op.  prev.),  a  u  tome je  smislu  ušla  u  uporabu  zbog  lentilnoga  oblika  leće. 
Međutim, Englezi su za leće doznali na drugačiji način, iz djela Johna Wood-
warda  objavljenog  1729.,  koje  se  bavi poviješću  fosila.  Woodward metodički 
započinje  kamenjem  lentilnoga oblika,  iznoseći  sljedeće  opaske: 

Strabon [1.  st. pr. Kr./l. st. po Kr., Geografija, Knjiga  17., str.  808d] 
bilježi  da  su  se  pokraj  piramida  u  Egiptu  nalazile  hrpe  razbijenoga 
kamenja...  U njima je bilo kamenja oblika  i veličine  lentila...  Prema 
neobičnoj predaji stanovnika  [Egipćana Strabonova doba], to su bili 
(tj.  to  kamenje,  op.  prev.)  ostaci  hrane  graditelja  piramida,  koji  su 
tijekom vremena okamenili. Strabon je, (op. prev.) napomenuo kako 
takvog  lentilnoga  kamenja  ima  na  brežuljku  u  Pontu,  gdje  je  pre­
bivao... 

I Strabonovi su susjedi, dakle, jeli lentile!  To je doista, kako Woodward kaže, 
neobična  predaja.  Zamislite  samo  - fosilizirani  lentili  u  Gizi!  Što  ćemo još 
saznati? Možda ih ima i u nekoj tajnoj  odaji u jednoj  od piramida. 

Woodward je potom,  i  dalje  veoma metodično,  nadišao  veličinu  svojih 
lentilnih oblika i  stigao  do kristalnih leća.  A tri predmeta koja opisuje uspio 
sam,  uz  nadljudske  napore,  pronaći  u  zbirci  Johna  Woodwarda  (zajedno  s 
njegovim portretom  u ulju  ,  i  to  u  Geološkome 
muzeju  Sedgwick  u  Cambridgeu,  gdje  su  1907.  bili  premješteni  iz  muzeja 
Fitzwilliam  (koji  ne  posjeduje  nikakve  podatke  o  tom  premještaju),  također 
u Cambridgeu. Moje izvješće o tim predmetima nalazi se u Dodatku V. Jedan 
od njih je izbrušena leća, poput one koju je vidio i  "gravirao"  dr. Plot.  Drugi 
je predmet također leća, jedna  od  onih koje je  gravirao  Martin Lister. 

Valja  istaknuti  kako je  Woodward  ispravio  Listerovo  pogrešno  gledište 
o prirodnom podrijetlu kristalnih leća,  ustvrdivši, uz pomoć  stručnjaka lapi-
darista,  da  su  one  proizvod  ljudske  ruke  te  da  potječu  iz  doba  prije  rim­
skoga  osvajanja  Britanije.  Takvo  će  mišljenje  od  tada  prevladavati  među 
znanstvenicima,  posebice  zbog  saznanja  o  provenijenciji  tih kristala.  Naime, 
činjenica  jest  da  su  mnoge  od  njih  iskopali  gorljivi  staretinari  koji  su, 
u  potrazi  za  blagom,  nemilosrdno  uništavali  i  pljačkali  drevne  britanske 
nekropole. 

Pozornost je počela privlačiti i  optička narav tih predmeta,  što ne treba 
čuditi, jer ne morate biti genijalac  da  shvatite kako je leća koju držite u ruci 
povećalo.  Znanstvenik Joseph Priestley  spominje  drevne britanske kristalne 
leće  u  svojoj  knjizi  The  History  and  Present  State  of  Discoveries  Relating 
to  Vision,  Light and Colours (Povijest i sadašnje stanje otkrića vezanih za 
gledanje, svjetlost, i boje) iz 1772.: 

Drevni  graveri  dragoga kamenja  navodno  su  se  služili  staklenim  glo­
busima  ispunjenima  vodom  kako  bi  povećavali  svoje  rezbarije,  što 
im je  znatno  olakšavalo  rad.  O  tome  govori  knjiga  koju je  objavio 
[Laurent] Natter. [Njome smo se pozabavili u jednom od prethodnih 
poglavlja.] 

Svojstva  prozirnih  tijela  sferičnoga  oblika,  odnosno  njihova  upo­
raba  za  povećavanje  i  paljenje,  drevnim  su  narodima  bili  poznati, 
o  čemu  svjedoči  kamenje  koje  se  čuva  u  vitrinama  među  ostalim 
rijetkostima,  a  za  koje  se  pretpostavlja  da  potječe  iz  doba  Druida. 
Ono je načinjeno  (misli  se  obrađeno,  op.  prev.)  od kvarca različitih 
oblika;  neki  su  sferični  a  neki  lentilni  [tj.  u  obliku  leće].  Iako  nisu 
tako  vješto  obrađeni,  gotovo je  nemoguće  da je  ikome  mogla  pro­
maknuti njihova  sposobnost povećavanja.  Moguće je  da je  sferično  i 

lentilno  kamenje bilo  namijenjeno upravo  za povećavanje  ili  paljenje. 
Jedan od njih,  sferičnoga oblika i promjera otprilike  3,5  cm, čuva se 
među  fosilima  koje je  Sveučilištu  u  Cambridgeu  darovao  dr.  [John] 
Woodward, te se može pronaći u njegovoj  zbirci. 

Ovaj nas trag nekamo vodi!  Priestley također spominje Senekin odlomak [1. 
st.  po Kr.], koji  smo već analizirali,  o uporabi  staklenoga globusa ispunjenog 
vodom  za povećavanje  slova pri  čitanju,  te  navodi  i  odlomak Aleksandra  iz 
Afrodizije  [3.  st.  po Kr.]  o jabukama koje izgledaju veće kada su uronjene u 
vodu. 

Izvješća o novim kristalima iskopanima iz drevnih grobnih humaka, pri­
donijela  su  demistifikaciji  kristala  i  stvaranju  mnogo  uvjerljivijih  teorija  o 
njihovu podrijetlu.  Brzo je zaboravljeno  da je  "kamenje  groma"  palo  s  neba, 
a  Boyleova  postavka prema  kojoj  kristal  nije  kompaktan  led,  nego je  priro­
dan mineral, napokon je naišla na povoljan odjek. Pa ipak, protoarheolozi su 
uspjeli povezati misterij  s činjenicom. Godine  1793. velečasni James Doug­
las  izvijestio je  o  nekim  novootkrivenim  kristalima  u  svojoj  Nennia  Britan-
nica:  ili,  povijest  ukopa  u  Velikoj Britaniji  (Nennia  Britannica:  or,  A  Sepul­
chral  History  of  Great  Britain).  U  tome  djelu  izvješće  o  iskopanoj  kristalnoj 
kugli sadrži netočnost o prirodnom stanju kristala. Douglas kaže:  "Čini se da 
je  to  njegov prirodan oblik,  te  da nije  obrađen  ljudskom rukom..."  Međutim, 
znamo  da  to  ne  može  biti  istina.  Ovdje je  Douglas  stavio  bilješku koja zau­
zima  čitavih pet  stranica veoma  sitnoga teksta.  U njoj  saznajemo  za rimske 
kristalne  kugle,  te  za  kristalnu  kuglu  pronađenu  u  grobu  franačkoga  kralja 
Hilderika  II.  (vidi  sliku  38).  Nadalje,  Douglas  u  istoj  bilješki  raspreda  o 
nekoliko  sličnih  kugli  pronađenih  u  Farneseovoj  urni,  o  Pliniju,  magima, 
Mojsiju  i  Židovima,  Delriovoj  raspravi  o  magiji,  Urimu  i  Tumimu  i  četiri 
arkanđela.  Douglasova  bilješka  završava  pozivom: 

Ako  se  pokaže  da  moja  kristalna  kugla  posjeduje  ta  zadivljujuća 
svojstva  [kojih je  previše  da  bismo  ih  ovdje  nabrajali!],  tada  će  ona 
biti  nagrada  za  moja  mukotrpna  istraživanja  drevnih  grobova;  no, 
ne  želeći  se  igrati  s  Vragom,  i  posve  zadovoljan  svojim  zemaljskim 
prijateljima,  upućujem znatiželjnika na sastanak  s Mihaelom,  Gabri-
elom,  Rafaelom,  Urielom  i  ostalima;  neka  se  u  tu  svrhu  slobodno 
posluži  mojim  kristalom  i  tajanstvenim  zazivom  koji  sam  ovdje 
naveo. 

Vjerojatno  nikada  nećemo  saznati  je  li  itko  prihvatio  poziv  na  sastanak  s 
arkanđelima u  domu  velečasnoga  Douglasa. 

Najstariji  objavljeni  opis  (na  francuskom)  otkrića  kraljevske  kristalne 
kugle  (simbola  božanskoga  kraljevstva,  predstavljenog  kristalnim  suncem) 
u urni  s  pepelom  franačkoga kralja  Hilderika II.,  nalazi  se  u povećoj  knjizi 
velečasnoga Bernarda de Montfaucona, L'Antiquite Expliquee et Representee 
en Figures  (Prošlost objašnjena  i prikazana  u  slikama), u drugom,  izmije­
njenom izdanju iz  1722.  U jednom poglavlju de Montfaucon opisuje dvade-

SLIKA  38. Kraljevska kristalna kugla pronađena u grobu franačkoga kralja Hilderika 
II.  Crtež je preuzet iz djela Johna Chifietiusa, Anastasis  Childerici Francorum Regis, 
sive Thesaurus Sepulchralis, Antwerpen,  1655., str. 243. Vidi također, velečasni Ber­
nard  de  Montfaucon,  Antiquity  Explained  and  Portrayed  in  Figures,  sv.  5.,  1. 
dio  (2.  izdanje,  1722.).  Kristalna  kugla,  koja  predstavlja  kristalno  sunce,  bila  je 
simbol  božanskoga  kraljevstva,  te  se  u  srednjovjekovnoj  Europi  često  pojavljivala 
na  vrhu  kraljevskoga  žezla.  Izvorni  engleski  kraljevski  dragulji,  izgubljeni  tijekom 
građanskoga  rata  u  17.  stoljeću,  uključivali  su  i  takvo  žezlo,  no  moderna  su  žezla 
(tj.  načinjena poslije restauracije monarhije  1660.,  što  smatram modernim),  koja su 
danas  izložena  u  londonskom  Toweru,  izrađena  u  doba  kada je  takav  simbolizam 
već  bio  izblijedio,  pa  na  njima  nema  kugli.  Zato  nemojte  ponoviti  moju  pogrešku 
i  posjetiti  Tower  u  nadi  da  ćete  ondje  vidjeti  žezlo  s  kristalnom  kuglom  na  vrhu. 
Naime,  ono je nestalo prije  350 godina. 

set  malih  kugla  ili  globusa  od  kvarca,  izvađenih  iz  stare  ume,  te  također 
izvještava  o  otkriću  iz  kraljevskoga  groba: 

...  u grobu kralja  Hilderika,  oca Klovisova,  otkrivenoga u  Tournaiju, 
(pronađeni su, op. prev.) brojni predmeti od zlata, sjekira, te nekoliko 
predmeta koji  se danas  [1722.]  mogu vidjeti u Kraljevoj knjižnici  [u 
Parizu]. 

Sir  Thomas  Browne,  učenjak  iz  17.  stoljeća,  u  svojoj  neobičnoj  i  nadasve 
temeljitoj  knjizi  Hydriotaphia:  Urne-Burial,  or  a  Discourse  of  the  Sepulcrall 
Urnes Lately Found in Norfolk  (Hydriotaphia:  Pokapanje  urni,  ili rasprava 
o  urnama  nedavno pronađenima  u Norfolku)  iznosi: 

U  rimskoj  urni  koju  je  sačuvao  kardinal  Farnese,  među  brojnim 
dragim  kamenjem  s  glavama  bogova  i  božica,  pronađeni  su  ... 
kristalna kugla,  tri  čaše,  dvije žlice  te  šest komadića kristala. 

Zanimljivo je i to  da se željezo  i kristal nisu povezivali  samo zato što je oboje 
palo  s  neba,  nego  i  iz  drugih razloga koji nam,  međutim,  nisu posve jasni. 
Berthold  Laufer,  veliki  sinolog  (tj.  stručnjak  za  kineski jezik  i  književnost; 
od srednjolat.  Sinna, - Kina, op. prev.) i iznimno učen, ponudio je rješenje 
koje  bi  nam  inače  zasigurno  promaknulo.  Jedna  od  njegovih  zadivljujućih 
monografija  nosi  naslov  The  Diamond:  A  Study  in  Chinese  and Hellenistic 
Folk-Lore  (Dijamant:  Studija  o  kineskoj  i  helenističkoj predaji),  a  objav­
ljena je  1915.  (Riječ  "helenistička"  odnosi  se  na  razdoblje  poslije  Aleksan­
dra  Velikog,  počevši  od  322.  god.  pr.  Kr.)  Veliki  sam  Lauferov  obožavatelj 
i strastveni  skupljač njegovih rijetkih djela, budući da su neizmjerno zanim­
ljiva  i  maštovita,  te  se  bave  najraznovrsnijim  temama.  Ljudi  poput  Laufera 
više ne postoje.  Joseph Needham, koji  se u svome  djelu o  povijesti kineske 
znanosti  uvelike  oslanjao na Laufera,  bio je posljednji  u dugom nizu orijen­
talista  iznimno  dobro  upućenih  i  u  drevnu kulturu  Zapada.  No,  Laufer je 
bio  njihov  najblistaviji  predstavnik.  Današnja  je  znanost  fragmentirana  i 
ograničena  na  uska  područja  najrazličitijih  specijalizacija,  te  nitko  ne  vidi 
ništa više od onoga što mu se nalazi pred nosom.  Znanstvenici žive u svojim 
kutijama, i to je to. 

Evo  što  Laufer kaže u  svojoj  studiji Dijamant: 

Dioskor iz  1.  st.  po Kr.  razlikuje četiri vrste  dijamanta,  od kojih  se 
treća  naziva  "ferruginous",  jer  nalikuje  željezu  (lat.  "ferrugineus"  -
hrđav, zagasit; "ferrugo", inis. f. - hrđa;  "ferrum", i. n. - željezo, op. 

prev.),  no  željezo je  teže;  nalazimo  ga u Jemenu.  On (Dioskor,  op. 
prev.)  kaže  da  se  djelići  dijamanta ulažu u željezne  drške te  služe  za 
obradu  kamenja,  rubina  i  bisera.  Ideja  o  mističnoj  vezi  dijamanta  i 
željeza  bila je  prisutna još  u  srednjem  vijeku.  Konrad  von  Megen-
berg,  u  svojoj  "Knjizi  o  prirodi",  napisanoj  između  1349.  i  1350., 
ističe  da  su  svojstva  dijamanta  najizraženija  kada  se  on  postavi  u 
željezni  okvir, primjerice, na prsten... 

Međutim,  prije  nego  nastavimo,  valja  istaknuti  kako  su  dijamant  i  kvarc 
mineralozi  počeli razlikovati  tek prije  dvjestotinjak godina.  Laufer kaže: 

Mišljenje  da je  dijamant,  s  obzirom  na  svoj  sastav,  staklast  kamen 
sličan  kvarcu,  prevladavalo je  u  Europi  sve  do  kraja  18.  stoljeća,  tj. 
do  1777., kada je Bergmann to  mišljenje  opovrgnuo... 

Dijamant se, dakle, u prošlosti smatrao tek varijacijom kvarca. Nadalje,  crni 
je  dijamant  [danas  poznat kao  "industrijski  dijamant",  a rabi  se  za  brušenje] 
toliko  sličan  željezu  da  bismo  ga  mogli  nazvati  hibridnom  vrstom  "kvarc-
noga  željeza".  Dva nebeska kamena mogla  su  se  tako  opisati  i protumačiti 
kao proziran "kamen groma"  i crni meteorit - suprotnosti koje  su  se u izni­
mnim  prilikama  sjedinjavale,  stvarajući  tvar  drevnim  Grcima  poznatu  kao 
adamas (odakle potječe moderna engleska  riječ  "adamantine").  Ta  se  riječ  u 
različitim  razdobljima  grčke  povijesti  odnosila  na  željezo,  čelik  i  dijamant. 
(Latinska riječ također glasi adamas,  antis,  m.,  a  označava dijamant i čelik. 
Nadalje,  adamantinus,  dijamantan,  čeličan,  tvrd  kao  čelik,  op.  prev.)  No, 
njezino  bitno  značenje  -  i  velika  zagonetka  za  znanstvenike  - jest  najtvrđa 
poznata  tvar,  iako  nije  jasno  je  li  to  metal  ili  mineral.  Mitologija  tu  tvar 
povezuje  s  nebeskim  područjima,  a  od  nje  su  navodno  bili  načinjeni  Pro-
metejevi  okovi  (to  je  još  jedna  ezoterijska  optička  referencija  sadržana  u 
mitu o Prometeju, u smislu povezanosti adamasa s dijamantom i kristalom). 

Plinije ( 1 .  st. po Kr.) iznosi neke neobične  opaske o adamasu: 

Izuzevši  drago  kamenje,  najvredniji  predmet  od  sve  ljudske  imo­
vine  jest  "adamas",  koji  posjeduju  samo  kraljevi,  i  to  rijetki 
među  njima...  Donedavno  su  naši  učenjaci  smatrali  kako  se  može 
pronaći  samo  u  rudnicima  u  Etiopiji,  između  Merkurova  hrama 
[Merkur=Hermes=Thoth]  i  otoka  Meroe  [u  sjevernom  Sudanu]... 
Indijski (dijamant, op.  prev.)...  sličan je kvarcu po svojoj  prozirnosti 
i  glatkim  plohama  koje  se  sastaju  na  šest  uglova  ...  Neki  su  čak 
veličine  lješnjaka.  Sličan  indijskom,  iako  manji,  jest  arapski...  To 

se  kamenje  može  iskušati  na  nakovnju.  Do  te je  mjere  otporno  na 
udarce,  da  se  željezna  glava  čekića  može  raspoloviti,  a  i  sam  je 
nakovanj  može  pritom  moguće  oštetiti.  Doista,  tvrdoća  "adamasa" 
je  neopisiva,  kao  i njegova otpornost na  vrućinu, jer  se ne  zagrijava 
kada  se  izloži  vatri.  Odatle  i  njegovo  ime.  Naime,  prema  značenju 
grčkoga  izraza,  on  je  "nepobjediva  sila"  [Adamos  doslovce  znači 
"nepobjediv" ("nesalomljiv", op. prev.).]... Postoji (također) "siderit" 
ili  "željezni  kamen",  koji  sjaji  poput  željeza  i  teži  je  od  sviju,  no 
njegova  su  svojstva  drugačija.  Može  se razbiti  čekićem,  ali  i  probušiti 
drugim  "adamasom".  Takva je  i  ciparska vrsta  ...  Kada  se  "adamas" 
uspije razbiti, raspada se u sitne, jedva vidljive  dijeliće.  [Nedvojbeno 
su  za  njihovo  promatranje  i  uporabu  bile  potrebne  leće.]  Veoma  su 
traženi  među  graverima  dragulja,  koji  ih  umeću  u  željezno  oruđe, 
jer  se  pomoću  njih  bez  poteškoća  mogu  probušiti  rupe  u  najtvrđim 
materijalima. 

Imamo, stoga, tekstualni dokaz da je uporaba dijamantnih rezača i svrdla bila 
uobičajena u  1.  st. po Kr., a nedvojbeno i u mnogo daljoj prošlosti. U svakom 
slučaju, Plinije o tome ne govori kao o nečemu novom.  Morali bismo uzeti 
u obzir mogućnost da su dijamante u iste svrhe rabili i Egipćani,  i to veoma 
rano  u  svojoj  povijesti,  posebice  zato što je  dijamanata bilo  u  izobilju odmah 
izvan granica Gornjega Egipta, kako izvještava Plinije. Egiptolozi su, kao što 
sam prije rekao, uglavnom neupućeni u znanost i tehnologiju.  Stoga se ama­
teri  bave  problemima  poput kovčega  u  takozvanoj  Kraljevoj  odaji  u Velikoj 
piramidi.  Sjećam  se jednog  dokumentarnog  filma u kojemu je neki  inženjer 
tvrdio  da  je  kovčeg  načinjen  od  diorita,  najtvrđe  vrste  granita,  te  da  nije 
mogao biti oblikovan bez suvremenih dijamantnih bušilica.  Ono što dotični 
inženjer nije uzeo u  obzir jest mogućnost  da su  u drevno doba postojale dija­
mantne  bušilice.  U  sljedećem  ćemo  se poglavlju  uvjeriti  da je  drevni  Egipat 
razvio  i  druge učinkovite naprave. 

Drugi  ključ  za  rješenje  zagonetke  o  kovčegu  ponudio  je  moj  prijatelj, 
profesor Joseph  Davidovits.  On je  stručnjak  za  anorgansku kemiju  te vjeruje 
da  su  drevni  Egipćani  kovčeg  "lijevali"  a  ne  klesali.  To  su,  pretpostavio je 
on, učinili pomoću tekuće dioritne mase, dobivene od krhotina toga kamena 
pomiješanih  s  muljem  Nila  (čiji  je  sastav  specifičan)  i  prirodnom  egipat­
skom soli, natronom.  Kovčeg je bio  "izliven" u samoj  odaji,  a rezultat je bio 
"kamena  masa"  koja  se  brzo  stvrdnula,  i  u  tom je  obliku  ostala  do  danas. 
Nemoguće je  samo  na temelju promatranja  ili  dodirivanja zaključiti  radi  li  se 
doista  o  izrezbarenom dioritu  ili  o  dioritskoj  masi.  Posebne metode koje je 

uspješno primijenio  i patentirao Davidovits,  rezultiraju  stvaranjem anorgan­

skoga  polimera. 

Davidovits, koji je znanstvenu karijeru započeo kao kemičar i  stručnjak 
za  polimere,  posebice  za  poliuretan,  prvi je  otkrio  "anorganske  polimere". 

Bilo je  potrebno  20  godina  da  njegova  otkrića prizna  znanstvena zajednica, 

jer  nitko  nije  vjerovao  da  takve  tvari  postoje.  Joseph  je  nedavno  napisao 
knjigu u kojoj je  iznio  svoje ideje,  i koju toplo preporučujem svima zaintere­

siranima, jer ga  smatram jednim od najbistrijih  i  najmaštovitijih  suvremenih 

znanstvenika.  Njegovu ću djelu posvetiti jednu  od  svojih budućih knjiga. 

Osim  ideja  vezanih  za  drevnu  tehnologiju  obrade  kamena,  Davidovits 

je  svojim  otkrićima  umnogome  pridonio  sigurnijem  življenju.  Primjerice, 
izumio je  zamjenu  za  plastične  dijelove  u  unutrašnjosti  zrakoplova  -  lagan 

materijal koji je posve  otporan na vrućinu  i  vatru  (geopolimerna  smola koja 

se  rabi  za  prekrivanje  ugljičnih  vlakana,  stvarajući  tako  sloj  otporan  na 
vatru; taj  materijal, koji ne ispušta nikakve plinove, može  se upotrijebiti kao 

protupožarni štit u vlakovima i brodovima,  a  5  cm debeo  sloj  učinkovito  će 

od požara  zaštititi  tunele,  te  spriječiti  eksploziju  betona,  kao što je  bio  slučaj 

u tunelu Mont Blanc), a prihvatila ga je Uprava federalnog zrakoplovstva pri 

Vladi  Sjedinjenih  Američkih  Država;  ta je  tvar  također  anorganski  polimer 
koji u slučaju požara u zrakoplovima može  spasiti tisuće života. Neobična je 

spoznaja  da njegovo  podrijetlo  možda  seže  u  doba  izgradnje  Kraljeve  odaje 

u Velikoj  piramidi! 

Što se dijamantnih bušilica tiče, teško bi bilo pronaći arheološke dokaze 

o  drevnim  egipatskim  dijamantnim  šiljcima  i  svrdlima,  jer  su  takvi  pred­
meti iznimno sitni te ih može opaziti samo mineralog.  Konačno, svjetski su 

muzeji  prepuni  kristalnih  i  staklenih  leća,  lako  uočljivih  i  prepoznatljivih, 

koje unatoč tome nitko nije opazio. Zašto bi s dijamantnim svrdlima situacija 
bila  drugačija? 

Laufer pronalazi pisani  dokaz  o  uporabi  industrijskih  dijamanata u Kini 

1000 godina pr. Kr. Kineski je naziv za tu tvar bio kun-wu  [+shi - "kamen"]. 

Znakovi  su  Laufer komentira: 

F.  Porter  Smith bio je prvi  [moderni  znanstvenik]  koji je  govorio  o 
kamenu kun-wu [umjesto o "čeliku"], navodeći da su "uz kamen zvan 
kun-wu  povezane  zapanjujuće  priče.  Naime,  dovoljno je  velik da  se 
od njega napravi nož,  te je  veoma  sjajan  i  s  lakoćom reže  dragulje." 
Taj je kamen ispravno usporedio s dijamantom, ne ulazeći, međutim, 
u  detaljnija  razmatranja. 

Shi  chou  ki  (Zapisi  o  deset  otočnih  kraljevstava)  fantastičan  opis 
stranih  zemalja,  koji  se  pripisuje  taoističkom  posvećeniku  Tung-fao 

Sou, rođenom 168. god. pr. Kr., sadrži sljedeću priču: "Na plutajućem 
otoku  (Liuchou)  u  Zapadnom  oceanu,  nalazi  se  kamenje  zvano 
kun-wu.  Kada  se  ono  rastopi,  pretvara  se  u  željezo  od  kojega  se 
izrađuje  alat  visokoga  sjaja  za  rezanje,  koji  odražava  svjetlost  poput 
kristala, te  s lakoćom reže predmete od tvrdoga kamena (žada), kao 
da su od gline." 

Li  Shi-chen,  u  svome  Pen  ts'ao  kang  mu  [10.  poglavlje],  piše 
isto  u  svojoj  bilješki  o  dijamantu,  te  zaključuje  objašnjenjem  da je 
kamen  kun-wu  najveći  među  dijamantima.  Tekst  Shi  chou  ki  koji 
navodi,  sadrži  još  jednu  zanimljivost.  Kamenje  kun-wu  nalazi  se 
u  plutajućem  pijesku  (Liu-sha)  Zapadnoga  oceana.  Potonji  izraz, 
kako smo već pokazali, u kineskim zapisima o helenističkom Istoku, 
odnosi  se  na  Sredozemlje  ...  Ta  predaja,  dakle,  pripisuje  kamen 
kun-wu  Bliskom  istoku;  a  Li  Shi-chenovo  izjednačavanje  kamena 
s  dijamantom  posve  je  prihvatljivo  ...  Huang  chung  ki  iz  petoga 
stoljeća  ...  izvješćuje:  Zemlja  Ta  Ts'in  [Rimsko  Carstvo]  proizvodi 
dijamante  (kin-kang)  koje  nazivaju  i  "bodežima  ili  noževima  koji 
režu žad".  Najveći  su duži  i  od 30  cm,  a najmanji  su veličine  rižina 
zrna.  Njima  se  može  rezati  i  najtvrđi  kamen,  te  se  ubrajaju  među 
najveće  dijamante.  Budističkim  svećenicima  služe  kao  zamjena 
za  Buddhin  zub.  [Buddhin  je  zub  religiozni  predmet  od  osobita 
značenjna za budiste.] Chou Mi [iz dinastije Sung, 960.-1278. god. po 
Kr.]  izjavljuje:  "Obrađivači  žada  glade  taj  kamen  riječnim  pijeskom 
a  rezbare  ga  pomoću  dijamantnih  šiljaka.  Oblik  mu je  poput  balege 
glodavca; crne je boje, te se istodobno doimlje poput kamena i poput 
željeza." Chou Mi očito govori o nečistom, crnom dijamantu, koji se 
još uvijek rabi u industriji  za izradu vrhova bušilica i  sličnih naprava 
za bušenje. Iz tekstova je jasno da je kamen kun-wu,  za koji Shi chou 
ki tvrdi  da  ga  ima na helenističkom  Istoku,  zapravo  dijamant,  a  od 
njega izrađen alat za rezanje jest dijamantni šiljak.  O navodnom pre­
tvaranju  kamena  u  željezo  govori  i  poznati  Plinijev  odlomak  [koji 
smo već naveli]... 

Budističko  štovanje  dijamanta  kao  svetoga  predmeta  koji  je  predstavljao 
Buddhin zub, podsjeća na islamsko  štovanje Ka'be, meteoritskog kamena u 
Meki. 

Sada je jasno  da je  u  drevno  doba  povezanost  željeza  s  kristalom  bila 
duboka i slojevita. Međutim, mi smo samo otškrinuli vrata te bogate predaje. 
Postoji  još  jedna  drevna  grčka  riječ  za  "kamen  groma"  koju  nismo  raz-

motrili,  a  koja  glasi  baitylos  (njezin je  deminutiv  baitylion).  Na  latinskom 
ona  glasi  baetulus.  U  Dodatku  izmijenjenoga  izdanja  Liddellova  i  Scottova 
Grčkoga  leksikona  iz  1996., urednici kažu:  "Usporedi  sa  sem.  bethel."  Čini 
se  da  su  time  željeli  upozoriti  na  srodnost  dvaju  riječi,  odnosno  na  njihovo 
zajedničko  podrijetlo,  što  je  prilično  neobično,  jer  hebrejski  i  grčki  nisu 
srodni jezici.  Pomislio  sam na  drevni  egipatski  kao  na mogući  izvor.  Imao 
sam pravo. 

Gotovo  da nema nikakvih  dvojbi  da  baitylos  (-os je  samo  imenični  nas­
tavak  u  grčkom jeziku)  potječe  od  egipatske  riječi  baa,  koja je  označavala 
"metalnu tvar",  odnosno meteoritsko  željezo.  U  obliku baa-em-seh-t-neter, 
riječ  baa  odnosila  se  na naprave  koje  su  se  rabile  pri  obredu  otvaranja usta, 
načinjene,  kao  što  nam je  poznato,  od  meteoritskog  željeza.  U  obliku  baa 
en pet,  Egipćani  su govorili  o  "nebeskom  željezu",  odnosno  o meteoritskom 
željezu.  Riječ  baa  ima  i  značenje  "tvari  od  koje je  načinjeno  nebo",  što  se 
odnosi na željeznu ploču koja je pod neba.  Dvostruki  samoglasnik aa  sastoji 
se  od  dva  odvojena  glasa  koji  postaju  dvoglas,  kao  u  slučaju  ai  u  baitylos. 
Pritom  se  izvođenju,  dakle,  slijede  lingvistička  načela.  Zapravo,  teško  bi  se 
mogao  naći  određeniju  primjer,  budući  da  Liddell  i  Scott  prevode  baitylos 
kao  "meteoritski  kamen",  i  dodaju  kako  se  "smatrao  svetim jer je  padao  s 
neba".  Stoga možemo biti sigurni da je grčki baitylos isto što i egipatski baa. 
(Što se hebrejskoga bethela tiče,  nisam dovoljno  stručan da o tome rasprav­
ljam.  To pitanje ostavljam semitolozima.) 

Znanstvenici  katkad govore  o  kamenu  baitylos na  engleskom jeziku, 
nazivajući  ga jednostavno  baetyl  (tako  bismo  ga  i  mi  mogli  zvati  betil,  op. 
prev.).  U Meki  sam vidio Ka'bu,  meteoritski  kamen  zvan  betil,  što  doista  i 
jest. Na početku naše priče o kamenju groma, kada smo  govorili  o Plinijevu 
ceraunusu,  spomenuli  smo i betile.  Želio bih još jednom skrenuti pozornost 
na ono što je o njima rečeno: 

...  ono  [kamenje groma]  koje je  crno  i  okruglo,  natprirodna je pod­
rijetla;  [Sotak]  kaže da (ono,  op.  prev.)  uništava brodove  i  gradove, 
a  zove  se  "baetuli",  dok  se  duguljasto  kamenje  zove  "cerauniae". 
Ti  pisci  razlikuju još jednu  vrstu  "ceraunia",  koja je  veoma  rijetka. 
Kažu  da je  osobito  cijene  magi, jer  se  može  pronaći  samo  na mjes­
tima koja je  pogodio  grom. 

O  baetylu  je  pisao  i  veliki  znanstvenik  A.  B.  Cook,  čije  veoma  opsežno 
djelo  u pet knjiga,  Zeus,  predstavlja jedan  od najznačajnijih znanstvenih tek­
stova  20.  stoljeća.  U  knjizi  III.  pod  podnaslovom  "Baityloi,  Baitylia  and 
Zeus Betylos"  ("Baityloi,  Baitylia  i Zeus Betylos"),  saznajemo još  neobičnije 

podatke,  pa  i  činjenicu  da je,  prema Feničanima,  bog Kron (Saturn)  imao 
brata  zvanoga  Baitylos: 

Malo je  riječi  u  grčkoj  religioznoj  nomenklaturi  koje  su  imale  tako 
nejasno značenje kao npr. riječ baitylos. Ona se sve do  1903. uporno 
rabila kao općenit naziv za sveto kamenje.  Profesor G.  F.  Moore sa 
Harvarda osjetio je potrebu prosvjedovati protiv takva uopćavanja,  te 
je  s  pravom  inzistirao  na  tvrdnji  da  su  i  baityloi  ili  baitylia  posebna 
vrsta svetoga kamenja koje posjeduje moć kretanja.  Unatoč tome,  sir 
Arthur  Evans  i  dalje je  pisao  o  "betilskim"  stupovima  i  "betilskim" 
žrtvenicima. 

Sotakos  [Sotak],  dobro  obaviješten  lapidarist  iz  ranoga 
helenističkoga  doba  [kojega  smo  upoznali  preko  Plinijevih  zapisa], 
tumači  da  su  određeni  cerauniae,  crni  i  okrugli,  bili  sveti.  Oni  su 
rušili  gradove  i  uništavali  brodovlje,  a zvali  su  se  baetuli. 

Sanchouniathon  iz  Beritosa  [današnjega  Bejruta]  u  svojoj  je 
povijesti  Feničana rekao još  više.  Ouranus  [Uran]  se oženio  svojom 
sestrom  Geom  [Gejom,  tj.  Zemljom]  koja  mu je  rodila  četiri  sina 
-  Elosa  zvanog  Kron,  Baitylosa,  Dagona  poznatoga  kao  Siton,  te 
Atlasa. U njegovu djelu saznajemo da je Uran izumio baitylia ili živo 
kamenje. 

Magijska  svojstva  koja  spominje  Sotak,  te  životnost  o  kojoj 
govori  Sachouniathon  [drevni  fenički  pisac  koji  je,  navodno,  živio 
prije  Trojanskoga  rata  i  čiji  su  zapisi  sačuvani  u  fragmentima] 
spominje  i  Focije  u  svome  Životu  Izidorovu.  Focijev  Izidor  bio  je 
neoplatonistički  filozof koji je  živio  u  Ateni  poslije  Proklove  smrti 
(485.  god.  po  Kr.)  te  je  ubrzo  poslije  toga  naslijedio  Marina  na 
čelu  atenske  škole.  Prezriv  i  katkad  podrugljiv  Focije  [bizantski 
učenjak  iz  9.  stoljeća  i  konstantinopolski  patrijarh  koji je  za  sobom 
ostavio  sažete prikaze mnogih izgubljenih djela]  daje  sljedeći sažetak 
Damaskiosove priče. 

On  kaže  da je  Asklepijad  [neoplatonistički  stručnjak za  egipatsku 
teologiju]  na  planini  Libanosu  [Libanon]  kod  Heliopolisa  u  Siriji 
vidio  mnoge  primjerke  takozvanih  baitylia  ili  baityloi,  za  koje  se 
vežu svakojaka čuda.  Izjavio je da su on i Izidor bili svjedoci tih čuda 
...  Vidio  sam, rekao je,  baitylos kako leti zrakom.  Ponekad se kamen 
zamotavao u tkaninu,  a ponekad ga je njegov čuvar nosio u rukama. 
Čuvar  baitylosa  zvao  se  Euzebije.  Taj  je  čovjek  ispričao  kako  ga je 
jedne  noći  obuzela  želja  da  izađe  iz  grada  imena  Emesa  i  ode  što 
dalje, prema brdu na čijemu je vrhu stajao drevni i veličanstven hram 

božice Atene  [koja se u Emesi povezivala  sa "Zeusom Keraunosom" 
ili  "Zeusom  Gromovnikom"!].  Požurio je  do  podnožja  brda  i  ondje 
sjeo  da  se  odmori  poslije  duga  puta.  Odjednom je  ugledao  vatrenu 
kuglu  koja je  padala  s  neba  i  velikoga  lava  koji je  stajao  pokraj  nje. 
[To  podsjeća  na  Nemejskoga  lava,  za  kojega  su  Grci  vjerovali  da 
je  pao  s  Mjeseca.]  Lav je  odmah  iščeznuo,  no  čim  se  vatra ugasila, 
Euzebije je  potrčao  prema  kugli  i  ustanovio  da je  to  baitylos.  Podi­
gao ga je i upitao ga kojemu božanstvu pripada. Kamen je odgovorio 
da  pripada  Gennaiosu,  Plemenitomu.  (Sada  stanovnici  Heliopolisa 
štuju  Gennaiosa,  kojemu  su  u  Zeusovu  hramu  podigli  kip  u  lavljem 
obličju.) Iste  ga je  noći ponio kući.  Ispričavši  nam tu priču i mnoge 
druge  besmislice,  naš  pripovijedač,  koji je  doista  dostojan  vlastitoga 
baitylia,  izvijestio  nas je  da je  kamen  bio  pravilna,  kružnoga  oblika, 
bjeličaste  boje  i  širok tri  dlana. 

Ne  treba posebno  isticati  da bjeličasti  globus  nikako  ne  može  biti meteorit. 
Iz  rečenoga je  jasno  da  je  u  drevno  doba  vladala  zabuna  u  pogledu  crnih 
meteorita i prozirnih kristala.  Stoga nije  čudno  da je  Fociju,  kada je  o tome 
izvještavao,  čitava  priča  išla pomalo  na  živce. 

U  mitologiji  nam je  baetyl  poznat  kao  zamjena  za  dijete  Zeusa  kojega 
je  Kron,  ili  rimski  Saturn,  želio  progutati,  kao  što je  progutao  svoje  petero 
starije  djece.  Taj  jeziv  mit  svakako  posjeduje  dublje,  alegorijsko  značenje. 
Kronova  žena  Reja  već je  morala  predati  tek  rođene  Posejdona,  Demetru, 
Heru,  Hestiju  i  Hada njihovu  ocu kako  bi  ih  ovaj  progutao.  Izgubivši  na taj 
način  petero  djece,  Reja je  skupila  hrabrost  i  odlučila  spasiti  njihovo  šesto 
dijete,  Zeusa.  Stoga  ga je  sakrila  u jednu  špilju  na  otoku  Kreti,  kako  Kron 
ne  bi  čuo  djetetov  plač.  Umjesto  Zeusa,  Kronu je  predala  kamen  zamotan 
u  kožu  koji je  bog,  vjerujući  da je  to  njegov  sin,  smjesta  progutao.  Kada je 
Zeus odrastao, prisilio je  svoga oca da povrati  njegovih petero braće i  sestara 
- koji još  nisu  bili  probavljeni,  pa možemo  zaključiti  da je  Kronov  probavni 
sustav  bio  prilično  trom!  -  a  potom je  zbacio  Krona  s  njegova  nebeskoga 
prijestolja  i  proglasio  se  kraljem  svih  bogova.  Nakon  toga je  slijedio  dugo­
trajan  rat  između  Zeusa  i  njegovih  pristaša  i  starih  Titana.  Potpomognut 
munjama  i  gromovima,  Zeus  je  konačno  pobijedio.  Kron  je  protjeran  na 
jedan otok i utonuo je u dubok san iz kojega će  se, kaže mit, jednom probu­
diti. 

Najvažnije  u  čitavoj  priči jest  da je  kamen  koji  je  Reja  predala  Kronu 
umjesto  Zeusa  bio  baitylos.  Tu je  činjenicu  zabilježilo  nekoliko  pisaca,  pa  i 
Herodijan (gramatičar iz 2.  st. po Kr.).  Cook, u svome dugačkom izvješću o 
Kronovu kamenu, kaže: 



Kamen  koji je  progutao  Kron  opisivali  su  mnogi  pisci  i  nazivali  ga 
različitim  imenima.  On je  bio  diskos,  možda  sa  solarnom konotaci­
jom.  [To možda upućuje na uporabu kamena kao  leće.]  Bio je  i bai-
tylos  zbog  svoga  prekrivača  [o  čemu  ćemo  ubrzo  govoriti.]  Ta  dva 
elementa,  motiv  iz predaje  o  gutaču djece  i  obrednoj  uporabi  baity-
losa, prvi su se put povezala na drevnoj  Kreti. Nadalje, s obzirom na 
odnos  između  minojske  Krete  i  Pitona  [Delfi],  ne  začuđuje  otkriće 
da  je  kamen  koji  je  progutao  Kron  još  uvijek  bio  prisutan,  i  to  u 
Delfima u drugom stoljeću po Kristu....  [taj] kamen, premazan uljem 
i umotan u vunenu tkaninu svakako je bio  baitylos,  a možda i aerolit 
[meteorit], kao  što nagađaju sir James  Frazer i drugi znanstvenici... 
[kamen] je bio  ovalan. 

Prema jednom  tumačenju,  spašavanjem  Zeusa-Sunca  od  smrti  u  tami  Kro-
nove  utrobe  izbjegnuta  je  pomrčina.  No,  to  se  tumačenje  čini  prilično 
nevjerojatnim.  Možda  mit  govori  o  kristalnom  suncu  -  koža  u  koju  je 
kamen bio umotan predstavlja  svjetlost koja  okružuje  kristalno  sunce  u tami 
svemira.  Svjetlost je  konačno  pobijedila  tamu. 

Nadalje,  valja  istaknuti  da  se  životinjska  koža  na  grčkom  naziva  baite. 
Životinjske  su  kože  bile  veoma  važne  u  drevnim  egipatskim  vjerskim 
obredima,  kako  Ernest Thomas  naširoko  tumači  u  svoja  dva  članka naslov­
ljena  "The  Magic  Skin"  ("Čarobna  koža")  koja je  1923.  objavio  u  časopisu 
Ancient Egypt.  Thomas  objašnjava  značenje  Tekenua  (Tekenu),  kipa  umo­
tanog u kožu,  koji  se  u  egipatskim pogrebnim  obredima vukao  na nosilima. 
Svete  životinjske  kože  posebna  su  tema,  te  je  gotovo  posve  sigurno  da  je 
kožni  omotač  baitylosa bio povezan  s  tim pradavnim  predajama. 

No,  drugo  značenje  riječi  baite  ili  baitylos,  ili  kože  baetyla,  povezano 
je  s  idejom  "kože"  koju  kristal  čini  prozirnom  i  s  Demokritovim  vizualnim 
teorijama.  Vjerujem  da je  koncepcija  slika  kao  nizova  posve  tankih  "koža" 

SLIKA  39.  Rea daje  Kronu kamen umotan u  tkaninu,  koji  će  Kron progutati  kao  što 
je progutao  svoje  petoro  djece.  Na gornjoj  sceni  (lijevo)  Kron vjeruje  da je  kamen 
umotan  u  tkaninu  njegov  sin  Zeus.  No,  Rea  ga je  prevarila.  Na  drugoj  sceni  ona 
okreće  svoju  glavu  i  skriva  smiješak, jer je  Kron  progutao  kamen  misleći  da je  to 
njegov sin. Rea je Zeusa sakrila u špilju i spasila od smrti u očevoj utrobi. Na prvoj 
sceni, Reu prate dvije sluškinje. Na drugoj  sceni vidimo Niku, božicu pobjede koja 
se  smiješi  znajući za prijevaru. 
(Prikaz s grčkoga kratera otkrivenog na Siciliji, koji se danas nalazi u Louvreu. Oko 
460.-450.  god. pr.  Kr.  Likovi su obojani crvenom bojom.  Iz Arthur Bernard Cook, 
Zeus, sv. III., 1. dio, Cambridge, 1940., sl. 775., str. 930.) 

koje  odlijeću u  zrak veoma  stara,  te  da je  Demokrit,  koji je  neko  vrijeme 
boravio u Egiptu, ponovno oživio tu ideju. Naime, prema različitim preda­
jama, baetyli su bili nekoliko stvari odjednom:  željezni meteoriti, kristalni 
globusi  i kristalni  "diskovi"  ili  leće.  Oni  su padali  s neba i povezivali  se  sa 
suncem,  čije  su zrake (kao kristali)  fokusirali.  Jedna od Zeusovih sestara, 
koja je provela duže vrijeme u probavnom sustavu svoga oca, bila je Hestija 
(lat.  Vesta),  na  čijem je  žrtveniku,  prema Plutarhovim  izvješćima,  gorjela 
vatra koja se neprestano obnavljala pomoću fokusiranih sunčevih zraka. 

Drevni narodi nisu jasno razgraničili  željezne meteorite od kristalnih 
leća  i  kristalnih  kugli.  Kao  što  smo  vidjeli,  sve  ih  je  moguće  povezati 
pomoću  crnih  dijamanata  "nalik  željezu".  Dvije  vrste  kamenja  predstav­
ljale su također nebeske "suprotnostr" - nočno i dnevno nebesko kamenje, 
koje otkriva dvije strane božanskog. Jer, oni su doista dijelići neba. 

IV. DIO

IZVORI

IX. POGLAVLJE 

HORUSOVO OKO 

Najzanimljivija  od  svih  drevnih  optičkih  predaja nedvojbeno je  bila  ona 

faraonskoga Egipta.  Ubrzo  ćemo  pokazati  kako je  os  veličanstvenoga hrama 

u Karnaku služila zapravo kao teleskopska cijev dugačka  550 metara.  Prika­

zati ćemo također svjetlosne pojave u Karnaku, poput "svjetlosne žrtve" koju 

na pladnju prinosi faraon Ramzes III. Pojava, koju bilježe neke fotografije 

, traje  samo tri minute.  Već  sam se kratko osvrnuo na "Horusovo oko", 

u  obliku  kristalne  kugle  ispunjene  vodom  kojom  se  palila  vatra  pomoću 

sunčevih  zraka.  No,  sve je  to  samo  dijelić  opširne  i  složene  teme. 

Na  nekim  fotografijama  može  se  vidjeti  nekoliko  kipova  iz 

razdoblja  Staroga  kraljevstva  kojima  su  u  očne  duplje  umetnuti  izvanredni 

primjerci  kvarca.  Takvih  kristalnih  "očiju"  bilo  je  mnogo  u  doba  IV.  i  V. 

dinastije,  sredinom  trećega  tisućljeća  pr.  Kr.  Vjerujem  da  su  se  izrađivale 

i  u  doba  III.  dinastije,  te  da  su  ih  pljačkaši  odstranili  s  kipa  kralja  Zosera 

, oko 2600. god. pr. Kr. Te oči, kao i one na drvenom "ka-u", 

kipu  kralja  Hora  iz  razdoblja  Srednjega  kraljevstva,  koje  su  pronađene  u 

njegovoj  nedirnutoj  grobnici,  nisu  samo  lijepo  oblikovane.  Osim  toga,  one 

su savršeno izbrušene i glatke konveksne kristalne leće. Kada ih se umetne u 

očne  šupljine kipova,  one povećavaju naslikane  ili umetnute  zjenice,  dajući 

tako  kipovima  životnost  koju  ne  može  nadmašiti  ni jedna  tehnika.  Otkriće 

mnogih zapanjujuće vješto  obrađenih kristalnih  leća ključan je  dokaz  o pos­

tojanju  napredne  optičke  tehnologije  u  drevnom Egiptu.  Stoga ne  možemo 

poreći  da  su  se,  osim  za kipove,  kristalne  leće  rabile  i  u  druge  svrhe. 

Vidjet  ćemo  da  je  mnoge  građevine  iz  razdoblja  Staroga  kraljevstva 

bilo  moguće  izgraditi  samo  pomoću  optičkih  instrumenata.  Zapravo,  bilo 

je  fizički  nemoguće  konstruirati  piramide  u  Gizi  bez  teodolita  ili  sličnih 

naprava.  Takva se preciznost nije mogla postići na  neki drugi način.  Poznato 

nam je  da  su  leće  koje  su  bile  nužne  za  optičke  instrumente  doista postojale, 

a u  daljnjem tekstu  otkrit ću  dokaze  koji potvrđuju druge  aspekte  drevne  egi­

patske  optičke  tehnologije.  Ne  kanim  se  upuštati  u  teoretiziranje  bez  stvar-

noga  pokrića  -  posrijedi  su  nepobitne  činjenice  koje  zahtijevaju  odgovore. 
A  ako nismo  spremni prihvatiti  mogućnost postojanja optičkih naprava,  pre-
ostaje  nam  samo  magija! 

Trebamo  započeti  jednim  aspektom  drevne  egipatske  znanosti  koji  je 
posve  nedvojbeno  povezan  s  teleskopima.  Prvi  koji je  uočio  tu  povezanost 
bio je  viktorijanski  astronom  sir Norman  Lockyer.  On  i  profesor Nissen  iz 
Njemačke  bili  su  prvi  moderni  znanstvenici  koji  su  ustvrdili  da  su  drevni 
hramovi  bili  građeni prema  astronomskim načelima.  O  tim otkrićima,  kao  i 
o  rezultatima  istraživanja  na  izvornim  lokalitetima,  izvijestio je  Lockyer  u 
svojoj knjizi The Dawn of Astronomy (Osvit astronomije), objavljenoj 1894., 
a  ja  posjedujem  primjerak  toga  izdanja.  Dolje  možemo  vidjeti  Lockyerov 
plan  hrama  Amona-Raa  u  Karnaku1  (slika  40).  Iz  mnoštva  zapanjujućih 
podataka  kojima  obiluje  Lockyerova  knjiga,  izdvojio  sam  sljedeće  komen­
tare  sadržane  u  10.  poglavlju naslovljenom  "The  Solar Temple  of Amen-Ra 
at  Karnak"  ("Sunčev  hram  Amona-Raa  u  Karnaku").  Oni  će  iznenaditi 
čitatelje  koji  nisu  obaviješteni  o  takvim  temama: 

Hram  Amona-Raa  nedvojbeno je  najveličanstvenija  ruševina  na  svi­
jetu.  U  njegovu je  središtu  kamena  avenija,  s  koje  se  pruža  pogled 
prema  sjeverozapadu,  a ta je  os  dugačka otprilike  450  metara.  Gra­
ditelj  velikoga  hrama  u  Karnaku  -  najdojmljivije  građevine  koja 
je  ikada  bila  zamišljena  ili  izgrađena  -  želio  je  os  ostaviti  posve 
otvorenom;  veličanstvene kolonade,  vidljive  s  obje  strane  osi,  samo 
su  detalji.  Cilj  je  bila  posve  otvorena,  ravna  i  pravilna  os.  Ona je 
usmjerena  prema  brdima  na  zapadnoj  obali  Nila,  gdje  se  nalaze 
kraljevske  grobnice.  Gledamo  li  od  vanjskih  pilona  (dvije  plosnate 
piramide na ulazu u hram, op. prev.) prema jugoistoku, otkrit će nam 
se  čitava  dužina hrama.  S  najudaljenije  točke  središnje  linije  vidi  se 
ulaz udaljen gotovo  550 metara, koji je nekada pripadao hramu okre­
nutom  prema jugoistoku.  Zapravo,  postojala  su  dva  hrama  na  istoj 
liniji,  od  kojih je jedan  bio  orijentiran  prema  zalasku  sunca  za  ljet­
noga  solsticija,  a  drugi  prema  izlasku  sunca  za  zimskoga  solsticija. 
Vanjski  ulazi  hramova  udaljeniji  su  nego  Pall  Mall  i  Piccadilly. 
Površina  velikoga  hrama  dva  puta je  veća  od  one  crkve  sv.  Petra  u 
Rimu, te se ni jedna crkva po svojoj  veličini ne može mjeriti s njime. 
Neka arhitektonska rješenja veoma su neobična, kao i opća struktura 
građevine.  Promotrimo najprije os hrama.  Čini  se da se ona,  prema 
nekom općem pravilu, proteže kroz hodnike različitih veličina sve do 
krajnje  točke  koja  se  naziva  svetište,  Naos,  Adytum  ili  Svetinja  nad 
Svetinjama.  Jedan kraj  hrama,  na  kojemu  se  nalaze  piloni,  otvoren 

je,  dok  je  dragi  kraj  zatvoren.  Os  je  obilježena  uskim  otvorima  u 
različitim pilonima  i  mnogim zidovima koji  presijecaju  os. 

U  hramu  Amona-Raa  postoji  17  ili  18  takvih  otvora,  koji 
ograničavaju  svjetlost  koja  ulazi  u  Svetinju  nad  Svetinjama.  Po 
svemu  sudeći,  svaki je  dio  hrama bio pomno konstruiran kako  bi  se 
svjetlost  pretvorila  u  usku  zraku  i  prenijela  na  drugi  kraj  hrama - u 
svetište  -  stoga  je  jedanput  na  godinu,  za  ljetnoga  solsticija,  zraka 
zalazećega sunca prolazila čitavom dužinom hrama [tj.  duž središnje 
osi],  osvjetljavajući  svetište  raskošnom  svjetlošću  i  dodirujući  njegov 
zid.  Zid  nasuprot  ulazu  u  svetište  [tj.  istočni  kraj]  bio  je  uvijek 
zatvoren.  Zraka svjetlosti nikako nije mogla proći kroz hram. 

Os je  bila  otvorena  na jednom  kraju  i  posve  zatvorena  na  drugom, 
pa  se  prema  općem  izgledu  hrama  može  zaključiti  da  je  njegova 
svrha bila  astronomska. 

Poznato  nam je  da je  hram bio  orijentiran prema  sunčevu zalasku; 
Egipćani  su  konstruirali  sustav  postupno  sužavajućih  vrata  -  kao 
jedno  od  glavnih  obilježja  hrama  -  upravo  zato  da  bi  uska  zraka 
svjetlosti  mogla u  određenom  trenutku,  odnosno  pri  zalasku sunca, 
osvijetliti  njegovu unutrašnjost.  Tu koncepciju potvrđuju  i konstruk­
cijska  obilježja  astronomskog  teleskopa.  Iako  Egipćani  nisu  znali 
ništa  o  teleskopima  [kako  bi  se  Lockyer  iznenadio  da  se  uvjeri  u 
suprotno!],  čini  se  da  su  bili  suočeni  s  istim  problemom  koji  mi 
rješavamo  suvremenim  teleskopima  -  željeli  su  sačuvati  čistoću 
svjetlosti  i  uvesti je  u  svoje  svetište  u  obliku  u  kojemu  ona  ulazi  u 
okular teleskopa.  Kako bismo  sačuvali  čistoću  svjetlosti  koja ulazi  u 
okular  teleskopa,  između  objektiva  i  okulara  postoji  niz  takozvanih 
dijafragmi, odnosno, prstenova poredanih duž cijevi,  od kojih su oni 
najvećega  promjera  bliži  objektivu,  a  oni  najmanjega  bliži  okularu. 
Te  dijafragme  moraju  biti  načinjene  tako  da  svjetlost  iz  objektiva 
dođe  do  okulara  u  svom  čistom  obliku,  bez  refleksije  unutar  tele-
skopske  cijevi. 

Piloni  i  zidovi  egipatskih  hramova  imali  su  istu ulogu  kao  i  dija­
fragme u modernim teleskopima. 

Prvenstvena  zadaća  tih  pilona  i  dijafragmi  bila je  pomno  usmje­
ravati  svjetlost  kako  bi  ona  u  svom  čistom  obliku  prodrla  u  tamu 
svetišta.  No, zašto je  u  svetištu  morala vladati  tama? 

Unatoč  različitim  gledištima  o  njihovoj  religioznoj  ili  obrednoj 
svrsi,  želio  bih  istaknuti  kako  su ti  hramovi,  između  ostalog,  služili  i 
za  određivanje  i  promatranje  trenutka  solsticija.  Egipatski  svećenici 
zasigurno  ne  bi  zanemarili  taj  trenutak,  jer  im  je  upravo  znanje 

priskrbilo  vlast.  Stoga  su  hramovi  bili  astronomski  opservatoriji,  i 
prvi  opservatoriji  u povijesti  svijeta. 

Ako  ih  promatramo  kao  vodoravne  teleskope,  odmah  će  nam  se 
razotkriti smisao dugačke osi i niza postupno sužavajućih dijafragmi, 
jer se veća preciznost postiže  s  dužom zrakom  svjetlosti; jasno je da 
je zraka svjetlosti izraženija u mračnoj prostoriji, te da se u tami lakše 
određuje  njezin položaj  na zidu.  Presudno je  bilo  izvesti  pokus  dva 
ili tri dana prije solsticija, kako bi se moglo predvidjeti točno vrijeme 
solsticija.  Uska  zraka  svjetlosti  prodrla  bi  kroz  uzak  ulaz,  udaljen 
otprilike  450 metara od  Svetinje nad  Svetinjama, pod uvjetom da je 
hram bio  orijentiran u skladu sa solsticijem,  te da se solsticij  dogodio 
upravo  u trenutku zalaska  ili  izlaska sunca.  Zraka  svjetlosti  zabljes­
nula  bi  u  unutrašnjosti  svetišta  i  ostala  ondje  nekoliko  minuta,  a 
potom  bi  iščeznula.  Bljesak  bi  potrajao  otprilike  dvije  minute,  a 

SLIKA 40. Plan velikoga hramskog kompleksa posvećenog bogu Amonu-Rau u Kar-
naku  u  blizini  Luksora  (drevne  Tebe)  u  Egiptu.  Rimski  broj  II  označava  lokalitet 
izvorne  Svetinje  nad  Svetinjama,  ili  lokalitet  unutarnjeg  svetišta,  u  koje je  za  ljet­
noga  solsticija  prodirala  sunčeva  svjetlost,  putujući  "vodoravnim  teleskopom",  ili 
"vodoravnom cijevi za promatranje",  odnosno  središnjom  osi, kroz  točke VI,  g,  h, 
IV,  III,  7  i  9  na  ovome  planu.  U  tim  trenutcima  faraon  ili  veliki  svećenik  bili  su, 
prema drevnim tekstovima, "sami s Raom".  Središnji je hodnik dugačak gotovo 450 
metara!  Slika boga  Sunca pojavljivala bi  se  u  obliku  savršenog blistavog  diska.  Taj 
je  disk,  zvan Aton  ("disk"),  koji  se  za ljetnoga solsticija  (a u drugim hramovima za 
ekvinocija  i  zimskog  solsticija,  pri  izlasku  i  zalasku  sunca)  projicirao  na  zidu  unu­
tarnjeg  svetišta postao  središnjim predmetom  obožavanja heretičkog  faraona Ekhna-
tona, Tutankamonova oca.  Sam Karnak nije bio hram "sunčeva izlaska" nego hram 
"sunčeva  zalaska",  stoga  turisti  koji  posjećuju  lokalitet  kako  bi  promatrali  izlazak 
sunca,  promatraju pogrešnu  astronomsku pojavu.  (Lockyer je  vjerovao da je u Kar-
naku  nekada  postojao  manji  hram,  koji je  služio  za  promatranje  izlaska  sunca  za 
zimskoga  solsticija.)  Gore  desno  nalazi  se  Sveto  jezero,  koje  još  uvijek  postoji; 
u  njemu  su  se  svećenici  kupali  kako  bi  pročistili  svoja  tijela  i  pripremili  se  za 
izvođenje religioznih obreda. Dolje desno,  građevina obilježena brojem  1 jest hram 
koji je  izgradio  Ramzes  III.  U  njemu  se  izvodio  obred  prinošenja  svjetlosti,  koji je 
zabilježen na  nekoj  fotografiji  ; ta se svjetlosna pojava događala ujutro. Nedvojbeno 
je  bilo  i  mnogo  drugih  svjetlosnih  pojava,  pa je  kretanje  sunca  tijekom  dana  bilo 
obilježeno  nizom  ezoterijskih  obreda.  Budući  da  nitko  do  sada  nije  promatrao  te 
pojave  na  odgovarajući  način,  valja  sustavno  proučiti  pojave  koje  su  dostupne  za 
promatranje zbog  sačuvanih  prozora i  stropova. 
(Iz  The  Dawn  of  Astronomy  (Osvit  astronomije)  sir  Normana  Lockyera,  London, 
1894., str.  101.)