Robert Temple Kristalno Sunce

citatima  iz  djela  klasičnih  pisaca,  prvi  je  put  objavljena  1828.  godine,  a 
imala  je  samo  129  stranica.  No,  Cory  nije  bio  zadovoljan,  te  je  1832. 
objavio prošireno izdanje, ovaj  put na 362  stranice.  Upravo  su u to  izdanje 
bili  uključeni  sačuvani  orfički  fragmenti,  koji  zauzimaju  12  stranica  knjige 
(str.  289.-300.).  Godine  1876.,  Coryjevu  je  knjigu,  nakon  njegove  smrti, 
objavio prilično arogantan urednik E.  Richmond Hodges, koji je iz nje izba­
cio  mnoge  dijelove  s kojima se nije  slagao,  pa tako  i  orfičke  fragmente,  što 
je prokomentirao  s podsmjehom: 

Reći  ću  još  samo  to  da  sam  izbacio  čitav  Coryjev  predgovor... 
kao  i  neoplatonističke  krivotvorine  o  kojima  Cory  govori  na  kraju 
knjige,  kao što  su Zaratustrina proročanstva, hermetičko vjerovanje, 
te orfički, pitagorejski i drugi fragmenti čija je autentičnost dvojbena, 
te  nemaju  posebno  veliko  značenje...  Stoga  sam  u  ovome  izdanju 
izostavio  taj  niz  metafizičko-filozofskih  besmislica... 

Na  naslovnici  Hodgesova  izdanja  pisalo je  "novo  i  prošireno  izdanje",  no 
iako je ono doista sadržavalo neke nove podatke, imalo je 148 stranica manje 
nego prethodno,  stoga se nije moglo nazvati "proširenim",  a "novo" je bilo 
samo po tome što ga je Hodges "očistio" od svih opasnih sadržaja.  Srećom, 
posjedujem primjerke svih izdanja, i mogu ih međusobno usporediti.  Onima 
koji  su pročitali  samo jednu verziju može  se  oprostiti  što  su  stekli  pogrešan 
dojam. 

Vratimo  se,  dakle,  drugom  izdanju  koje  sadrži  orfičke  fragmente.  Dio 
jedne himne  glasi: 

Nitko  nije  svojim  očima vidio  Protogona 
Osim same svete Noći:  svi su se čudili 
Kada  su iznenada u Eteru ugledali  Svjetlost 
Poput  one  koju  isijava  površina  besmrtnoga  Phanesa. 

Druga  orfička  himna  kaže: 

Prizivam Protogona... rođenog iz Jajeta, koji se raduje na svojim zlat­
nim  krilima...  Obnovljenu  Svjetlost...  neopisivog,  okultnog,...  naj­
sjajnijeg...  Koji  donosiš  čistu  i jasnu  svjetlost,  zbog  čega  te  prizivam 
kao  Phanesa,...  i  veličanstveni  izvor  blještavila./  Dođi,  blagoslov­
ljeno  biće,  prepuno  mudrosti  i  života,  dođi u radosti  svojim  svetima, 
tajno  koja  se  neprestano  mijenjaš.  Budi  prisutan među  svećenicima 
tvojih  Orgija. 

To  je jasna  referencija  na  zraku  svjetlosti,  koja je  dio  orfičkog  religioznog 
obreda.  No,  sljedeći  fragment  objašnjava  prethodni  kao  oponašanje  čina 
stvaranja: 

Orfej  je  rekao...  ovo:  ...  "Zemlja  bijaše  nevidljiva  zbog  tame:  no, 
Svjetlost  se  probila  kroz  Eter  i  osvijetlila  Zemlju  i  svu  tvar:"  a  ova 
Svjetlost,  koja  se  probila  kroz  Eter...  bila je  biće  koje je  iznad  svih 
stvari:  "a  njegovo  ime,"  koje  se  Orfeju  razotkrilo  u  proročanstvu, 
"jest Metis,  Phanes,  Ericapaeus,"  što  se  može  prevesti  kao  volja  (ili 
savjet),  svjetlost,  davatelj  svjetlosti... 

U raspravi naslovljenoj Homilije Klementu, koja, kako se smatra, potječe 
iz 1. st. po Kr., a autor je vjerojatno Apion iz Aleksandrije, nalazimo sljedeći 
opis onoga što je prvo  izašlo  iz vrtloga  Stvaranja: 

Kao  što  u  vodi  nastaju  mjehurići,  tako  se  sa  svih  strana  skuplja  i 
zbija  kružni,  šuplji  oblik...  iz  unutrašnjosti  toga  kruga  izranja  slika 
muško-ženskog Živog Bića... koje Orfej  naziva Onim koji  se Objav­
ljuje  {Phanes;  zapravo,  Onaj  koji  se manifestira,  op.  prev.), jer,  kada 
je  vidljiv  {phaneis;  odnosno,  manifestiran,  op.  prev.),  iz  njega  isi­
java  svemir,  kroz  sjaj  Vatre,  najveličanstvenije  od  svih  elemenata, 
usavršene u Vlažnom [elementu]. 

To  nije  nemoguće, jer npr.  u  slučaju  svjetlećih  crva Priroda nam 
omogućava  da vidimo  "vlažnu svjetlost". 

Iz  rečenog  možemo  vidjeti  kako  su  mitovi  o  stvaranju  nekih  drevnih  ezo-
:erijskih  ljudi  uključivali  koncepcije utemeljene na tajanstvenoj  pojavi  foku-
siranih  zraka  svjetlosti  koje  izbijaju  iz  kristalnih  kugli  ili  staklenih  globusa 
ispunjenih vodom, te da se dio "misterija" sastojao u činjenici da vatra dolazi 
iz  vode - ideji koja je u sebi proturječna.  Vatra i voda oduvijek su smatrane 
odvojenim  elementima,  a  činjenica  da voda  može  skupiti  sunčevu  svjetlost 
i  tako proizvesti vatru, bila je neizreciv Misterij povezan s božanskim Stva­
ranjem. 

Te  su  tajanstvene  ideje  prihvatile  "heretičke"  gnostičke  sljedbe  ranoga 
kršćanstva.  Jedna  od njih  bila je  i  setijanska  sljedba,  poznata  kao  setijanska 
hereza, iako je dvojbeno je li uopće bila kršćanska, jer u njezinu učenju Isus 
nije imao nikakvu ulogu.  U 3.  stoljeću u djelu Protiv svih hereza kršćanski 
pisac  Hipolit  iz Rima opisuje  setijanski  nauk.  Zaronimo  li  ispod zamršene 
mreže alegorija, razabrat ćemo opis globusa za paljenje. Hipolit piše da seti-
inci  poznaju  načelo  "Tame"  i  da  "Svjetlost  silazi  u  Tamu  koja  se  nalazi 

ispod (nje)." No, Tama ovdje nema uobičajeno značenje;  ona je naziv, kaže 
Hipolit,  "za  strašne  vode  koje  privlače  svjetlost  i  preobražavaju je."  Tama 
"zarobljava  iskru  Svjetlosti..."  Dalje  u  tekstu  spominje  se  sićušna  iskra... 
poput  zrake..."  A  svjetlo  koje je  ušlo  u  "nečistu  maternicu"  i  njezinu  vodu, 
postaje  "zmijom". 

Euzebije je  sačuvao  fragmente  iz  djela  feničkog  pisca  imena  Sanhonia-
ton.  Među  ostalim,  on  govori  o  orfičkom  Protogonu  koji  rađa  troje  djece: 
Vatru,  Svjetlost  i  Plamen.  Te  su  personifikacije  "upoznale  ljude  s  vatrom  i 
poučili ih njezinoj primjeni",  što podsjeća na mitove o Prometeju. Protogon 
se  opisuje  kako  "proteže  svoje  ruke  do  nebesa,  prema  Suncu..."  U  frag­
mentu  Sanhoniatonova  djela  O  zmiji  piše  kako  je  zmija  "vatrene  naravi  i 
nevjerojatno brza, te  se, za razliku od drugih životinja,  pokreće duhom, bez 
pomoći ruku,  nogu ili bilo  kojeg vanjskog  organa.  Napreduje tako  spiralnom 
putanjom  i  određuje  brzinu  kretanja  kako joj je  volja...  A  kada  proživi  svoj 
vijek,  sama  sebe  uništava... 

Svatko tko je pomoću povećala ili  staklene kugle pokušao zapaliti vatru, 
zna  da  svjetlost  izvodi  spiralni ples.  To je uočljivije  kod viseće kugle  ili  glo­
busa nego kada u ruci čvrsto držimo  leću.  Budući  da se gore naveden tekst 
vjerojatno  odnosi  na viseće  globuse  za  paljenje,  možemo  pretpostaviti  da je 
"vatrena  zmija",  koja  se  brzo  pokreće  opisujući  spirale,  zapravo  fokusirana 
svjetlost.  Pokušavajući  najprije  pronaći  žarište,  svjetlost  poprima  brojne 
oblike,  što  se  može  zaključiti  iz  teksta.  Konačno,  kada  "proživi  svoj  vijek", 
ona  se  pretvori  u  plamen - "sama  sebe  uništava". 

Za drevne je narode ta pojava zasigurno bila iznimno značajna.  Možda 
su  se  pitali:  "Kako je  moguće  da  vatra  nastane  iz  vode?"  Dapače,  voda je 
mogla  biti  i  vrlo  hladna!  Što  je  još  značajnije,  pojava  globusa  za  paljenje 
povezuje  svjetlost  sa  sva  četiri  "elementa":  svjetlost  dolazi  iz zraka,  ulazi  u 
vodu,  proizvodi  vatru  koja žrtvu pretvara u prah kao  oblik zemlje. 

Razmotrimo  li  tu  pojavu  sa  stajališta  drevnoga  čovjeka,  shvatit  ćemo 
kako  se  svemu  što  je  bilo  povezano  s  globusima,  kuglama  ili  lećama  za 
paljenje,  neizbježno  pridavalo  sakrosanktno  značenje.  Stoga  je  prirodno 
da  su  takve  pojave  postale  potkama  religioznih  alegorija  koje  nalazimo  u 
drevnim  tekstovima. 

Zapravo,  možemo  špekulirati  i  o  glasovitoj  rečenici  iz Knjige Postanka: 

...  i Duh Božji  lebdio je nad vodama.  I reče Bog:  "Neka bude svjet­
lost!"  I  bi  svjetlost. 

Jesu  li  "vode"  bile  u  šupljem  globusu  koji  ih  je  okruživao?  Već  smo, 
analizirajući  Plinijeve  i  druge  latinske  tekstove  koji  se  bave  lećama,  vidjeli 

kako je  visum  zamijenio  spiritus,  tako  da  se  u  žarištu nije  nalazio  "pogled" 
nego "duh". Mogli bismo, stoga, odlomak iz Postanka razmatrati u optičkom 
kontekstu -  svjetlost  koja  emanira  iz  Boga  stigla je  na površinu  (grč.  chros, 
kao i u opisima Phanesa) globusa ispunjenog vodama, te je svjetlost pronašla 
žarište.  Ne  bih  dublje  razrađivao  tu  teoriju,  samo  bih  istaknuo  da  se  svjet­
losne  pojave  i  teologija  svjetlosti  pojavljuju  u  mnogim  drugim  izvorima,  a 
ne  samo u Makrobijevu djelu.  Možda je  duša, kao  silazeći  svjetlosni  stožac, 
bila  značajan motiv u većini  religija,  međutim,  to  nismo  znali jer nismo  pri­
davali dovoljno pozornosti  optičkim pojavama koje  su toliko  očaravale naše 
pretke.  Silazak svjetlosti u  tvar, koji  većina religija tumači  kao  čin  Stvaranja 
(bilo  života  ili  individualne  inkarnirane  duše  kao  svjetlosnog  stošca),  sim­
boliziraju  optičke  pojave  koje  su  izazivale  strahopoštovanje. 

O predodžbi zmije kao  bića svjetlosti  i  vatre  raspravljat ćemo poslije,  u 
dijelu  o  religiji  drevnih  Egipćana  čiji je  ureus,  čini  se,  simbolizirao  svjetlost 
koja izbija iz čela.  Možda je i to upućivalo na ples  svjetlosti koji podsjeća na 
kretanje zmije, na oblike koji proizlaze iz viseće kristalne kugle.  Tajanstveno 
ime Phanes možda potječe od egipatske riječi fennu, koja znači "zmija". No, 
o  svjetlosnim  ćemo  zmijama  opširnije  govoriti  poslije. 

Mistična "teologija svjetlosti" koja je prožimala židovske, protokršćanske 
i ranokršćanske predaje,  ocijenjena je kao "hereza",  i od rabinskog judaizma 
i  od  Katoličke  crkve,  te je  smatrana  opasnošću  koju  treba  otkloniti, jer je 
ugrožavala  opstojnost  službenih  religioznih  sustava.  "Teologija  svjetlosti" 
uvijek  je  značila  prijetnju  onima  koji  su  žudjeli  za  vlašću  i  uspostavljali 
"pomoćne"  sustave  mišljenja  poznate  kao  crkve  ili  religiozne  ustanove, 
koje  ne  dopuštaju  različita  gledišta  (npr.  Inkvizicija  je  prije  samo  400 
godina  spalila na  lomači  Giordana Bruna  [1600.;  Giordano  Bruno pripadao 
je  platonističkoj  struji,  te  je  proganjan  zbog  svojih  mističnih  nazora  i 
heliocentričnih koncepcija, op. prev.]).  Svrha "pomoćnih" sustava mišljenja 
jest da nemilosrdna elita uspostavi nadzor nad masama. 

Iako  je  današnji  judaizam  tek  blijed  odraz  farizejskog  rabinizma 
izuzevši  hasidizam,  koji  se  nastavlja  na  mističnu  kabalističku  predaju), 
rani  judaizam  bio  je  osebujan  sustav  zanimljivih  filozofskih  i  teoloških 
ideja.  Mnoge  od  tih  ideja,  koje  je  judaizam  odbacio  prije  2000  godina, 
stoljećima su tvorile tkivo kršćanskih hereza.  One  su  se  općenito  označavale 
"gnostičkim",  a  sadržavale  su koncepcije  o  svjetlosti,  koje  korijene  imaju  u 
drevnoj  egipatskoj  predaji. 

Taj  golemi korpus nije moguće obuhvatiti u čitavoj  njegovoj  složenosti, 
te  svaka  ozbiljna  studija  zahtijeva  poznavanje  drevnih  jezika,  primjerice, 
aamejskog,  koptskog,  sirijskog,  hebrejskog,  pa  čak  i  etiopskog.  Budući  da 

sam  otvorio  mogućnost  postojanja  optičke  tehnologije  u  starini,  nadam  se 
da  će  znanstvenici  ponovno  zaroniti  u  to  veličanstveno  područje  i  možda 
ponuditi  nova  tumačenja  drevnih predaja,  u  skladu  s  onime  što  nam je  sada 
poznato  o utjecaju  optičkih pojava na teologiju.  Navest ću,  nekoliko kratkih 
primjera. 

Jedna  od  zagonetki  ranog judaizma jest  lik koji  se  u  židovskim preda­
jama  naziva  Melkisedek.  F.  Legge  nas  izvješćuje  kako  njegovo  puno  ime 
glasi  Zorocothora  Melkisedek,  što  znači  "skupljati  svjetlost".  Može  li  se 
njegovo  ime protumačiti u optičkom kontekstu,  budući  da leće  imaju  svoj­
stvo "skupljanja svjetlosti"? Ranocrkveni otac Hipolit iz Rima (3.  st. po Kr.) 
tvrdio je  da postoji heretička kršćanska sljedba čiji  su članovi  slijedili  stano­
vitog Teodota, koji je štovao  "najmoćnijeg Melkisideka, većega i od samoga 
Krista". 

Sve te predaje  i njihovi  pisani  izvori  temelje  se na koncepciji  svjetlosti. 
Na  primjer,  knjiga  Pistis  Sophia,  sačuvana  u  koptskom  rukopisu  iz  7. 
stoljeća,  odražava  nekoliko  stoljeća  stariji  gnostički  oblik  ranokršćanskog 
nauka.  U četvrtom dijelu toga mističnog ostvarenja nalazimo sljedeće: 

Kada  je  Spasitelj  završio  svoje  obraćanje  učenicima,  Marija  reče 
Isusu:  "Gospodine, čula sam te kako govoriš:  'Oni kojima se razot­
kriju  tajne  Neizrecivoga  ili  kojima  se  razotkrije  tajna  Prvog  Miste­
rija, postat će plamenovi zraka svjetlosti  i struje  svjetlosti,  te će pro­
drijeti u  sva područja dok ne  dosegnu prostore  svoga nasljeđa.'" 

Spasitelj  reče Mariji: 
"Prime li tajnu još za života i izađu iz tijela, postat će zrake  svjet­
losti  i  struje  svjetlosti,  te će prodrijeti u  sva područja dok ne  dosegnu 
prostore  svoga nasljeđa. 
"No,  ako  su  grješnici,  te  izađu  iz  tijela  ne  pokajavši  se,  i  budu 
li  im  tada  otkrivene  tajne  Neizrecivoga  kako  bi  ih  se  očistilo  od 
svake nečistoće i vratilo u pravedna tijela koja su dobra i pripada im 
kraljevstvo  svjetlosti,  tada  neće  moći  prodrijeti  u  sva  područja,  jer 
sami ne mogu razotkriti misterij.  Melkisedekovi odabranici neka ih 
slijede  i  odvedu pred  Djevicu  Svjetlosti..." 

Isusu  se,  dakle,  pripisuje  ta posve jasna  izjava da  se  duše umrlih pretvaraju 
u  zrake  svjetlosti.  Taj je  proces  preobrazbe  kad Makrobija  obrnut - duše  se 
inkarniraju kao zrake svjetlosti. Očito je, međutim, da koncepcije o mističnoj 
prirodi  svjetlosti  prožimaju  sve  predaje,  kako  grčke  i rimske, tako  i pogan­
ske,  židovske  i  kršćanske. 

Konačno,  želio  bih  skrenuti  pozornost  na  židovski  tekst  poznat  kao 
Knjiga Henokova,  koji je  sastavljen  oko  200.  god.  pr.  Kr.  Ta  bizarna  knjiga 
sadrži  mnoge  zanimljive  odlomke,  od  kojih  se  neki  bave  svjetlošću  u 
optičkom kontekstu.  Knjiga je  zapravo  zbirka različitih  tekstova,  a  najstari­
jima se  smatraju upravo  oni koji  sadrže moguće  optičke  implikacije.  Henok 
je  bio  sveti  pisar  kojemu je  Bog  dao  zadatak  da  kazni  pale  anđele,  tako­
zvane  "čuvare"  ili  "čuvare  nebesa".  Ideja  o  palim  anđelima  povezanima  s 
donošenjem  svjetlosti,  sačuvana je  u  imenu  Lucifer,  što  na  latinskom  znači 
"svjetlonoša" - ime koje bi posve odgovaralo i Prometeju.  (Venera, ili "jutar­
nja  zvijezda",  također  se  zvala  Lucifer.) 

Henok je  zabilježio  niz  svojih  viđenja,  a  sačuvani  tekst  podastire  nam 
ta  neobična  i  zbunjujuća  izvješća  u još  nerazumljivijem  obliku.  Naime,  da 
izvorni  tekst  (napisan na  aramejskom  ili  hebrejskom),  dva  tisućljeća poslije 
njegova  nastanka,  još  uvijek  nije  pronađen.  Moramo  se,  stoga,  osloniti  na 
etiopski  prijevod  i  grčke  fragmente,  te  vjerojatno  nikada  nećemo  saznati 
izvorni  tekst.  U  svom  prvom  viđenju  Henok  izvještava  kako  je  "stigao  do 
zida izgrađenog od kristala i okruženog plamenim jezicima... vrata su bila od 
vatre...  nebesa od vode...  bio je vruć poput vatre  i hladan poput leda..." 

Već  smo podsjetili na tekstove  crkvenih otaca i neoplatonista koji  su  se 
bavili  zagonetkom  staklenog  globusa  ispunjenog  vodom  koji  proizvodi  top­
linu i vatru,  dok voda u njemu ostaje hladna. 

U svom drugom viđenju, Henok opisuje kuću u kojoj  se nalazi prijestolje 
"od kristala".  Na  svojim vizionarskim putovanjima vidio je  različito  drago 
kamenje  i  "rasplamsanu vatru".  Konačno,  stiže  do  Šeola,  tj.  do podzemnog 
svijeta.  Ondje je  ugledao  "šupljine,  prostrane  i  vrlo  glatke".  Jedna  od  njih 
bila je  svijetla  i  ispunjena  vodom.  Arhanđeo  Rafael  objasnio  mu je  kako  su 
"šupljine  stvorene  upravo  zato  da  bi  se  u  njima  skupljali  duhovi  mrtvih..." 
Henok ga je  upitao  zašto  su različite,  a Rafael je  odgovorio  kako je  šupljina 
koja  sadrži  "blještav  izvor  vode"  namijenjena  duhovima  pravednih.  Henok 
je  zatim  vidio  "vatru koja je  gorjela bez  prestanka". 

Svatko  tko  je  upoznat  s  drevnim  tekstovima  koji  se  bave  optikom, 
steći  će  dojam  da  i  navedeni  odlomci  iz  Knjige  Henokove  opisuju  optičke 
pojave.  "Šupljine"  ispunjene  vodom  koje  "skupljaju  duhove"  podsjećaju  na 
''skupljanje  spiritusa"  kao  na  optičko  svojstvo  globusa  ispunjena  vodom. 
Mnoge  opaske  o  kristalima  i  vatrenim  strujama  također  se  mogu  objasniti 
s  optičkoga  gledišta.  Izgleda  da  su  se  raniji  sveti  tekstovi  i  predaje  koji  su 
se  bavili  optikom  oslanjali  na Knjigu Henokovu,  Apokalipsu koju je napisao 
pisac nedovoljno  obaviješten o odnosnim pojavama ili nesklon razotkrivanju 
njihova  pravog  značenja. 

Kinezi  također  poznaju  predaje  o  mističnoj  prirodi  svjetlosti  i  njezinu 
silasku  koje  simbolizira paljenje  vatre pomoću  zrcala,  na  način koji je  opisao 
Plutarh.  Te  su predaje,  kao  i rimske,  stare  otprilike 2200  godina.  Jedna od 
najzanimljivijih  drevnih  kineskih  knjiga  jest  Huai-Nan  Tzu.  Iako  su  neki 
njezini  dijelovi  prilično  nejasni  i  nerazumljivi,  knjiga  se  bavi  znanstvenim, 
kozmološkim i  mističnim  idejama od najvećeg  značenja.  Djelo je  napisano  u 
2. st. pr. Kr., u ranom Han razdoblju. 

Izvješće  o  toj  drevnoj  filozofskoj  knjizi  prvi  se put na  engleskom jeziku 
pojavilo  1867.  godine,  kada  sustav transliteracije  (kineskog  na  engleski) još 
nije  bio  standardiziran,  te  je  knjiga  nazvana  Hwae  nan  tsze.  Za  to  je  bio 
zaslužan  A.  Wylie,  koji je  te  godine  objavio  svoju  opsežnu  zbirku  kineske 
književnosti, te su bijeli vragovi (tako nas u šali zovu Kinezi) konačno mogli 
saznati nešto o toj temi. 

Slijede  Wylievi  komentari,  s  moderniziranom  transliteracijom  (prema 
Wade-Gilesovu,  a ne Pinyinovu  sustavu): 

Potomak prvoga Han cara,  koji  se  zvao  Liu An,  zauzima  istaknuto 
mjesto  među  piscima  ovog  ["svaštarskog"]  razreda.  Njegovo  djelo 
nosi  naslov  Huai-Nan  Tzu,  te  je  sastavljeno  od  21  knjige,  a  on 
sam je princ Huai-Nana. Općenito govoreći, djelo proučava doktrinu 
zvanu tao, koji se može izjednačiti s grčkim logosom,  te s njegovom 
ulogom  u  stvaranju  i  održavanju  materijalnog  svemira.  Drugi  dio 
djela  nije  sačuvan.  Najstariji  i  najznačajniji  komentar  o  toj  raspravi 
dao je  Kuan  Yu. 

Ne  postoji  engleski  prijevod  čitavog  Huai-Nan  Tzua,  ali  objavljena  su  dva 
djelomična prijevoda;  odlomci koje  su preveli Derek Bodde i  Joseph Need-
ham  (prvi je moj  bivši  profesor,  a potonji moj  kolega).  Boddeov  se prijevod 
nalazi u njegovu izdanju Povijesti kineske  filozofije  Fu Yu-Lana.  Osim  same 
knjige,  Bodde  je  preveo  i  mnoge  u  njoj  sadržane  citate,  što  je  jedan  od 
najvećih  prevoditeljskih  pothvata  našega  vremena.  Oduševljen  Huai-Nan 
Tzuom, Fung je napisao: 

Knjigu zvanu Huai-Nan  Tzu  ...  napisao je, u ranom razdoblju Han, 
Liu An... princ Huai-nana, koji je 122. god. pr. Kr., nakon što je sud­
jelovao u uroti protiv prijestolja, počinio  samoubojstvo.  Ta knjiga  ... 
je zbirka svih učenja i nedostaje joj  dosljednost. Unatoč tome,  sadrži 
odlomke  koji  objašnjavaju  podrijetlo  svemira  mnogo jasnije  od  bilo 
kojeg  novijeg  filozofskog  djela. 

Fung  Yu-Lan  zatim  navodi  neke  iznimno  zanimljive  odlomke  iz  Drugog 
poglavlja,  koji  se ontologijom bave na način koji bi posramio čak i Martina 
Heideggera  (i  koncepcijama  poput:  "Još  ne  bijaše početak  ne-bića").  Opis 
procesa  stvaranja sadrži neke optičke aluzije: 

(5) Stanje nebića zvalo se tako jer se, gledajući ga, nije mogao vidjeti 
nikakav oblik;  uši  su  slušale,  ali nije bilo zvuka  ...  Bijaše  to  beskra­
jan prostor, duboka i golema praznina, neizmjerna svjetlost...  (7) U 
razdoblju "ne bijaše još početak ne bijaše još početka nebića",  nebo 
i  zemlja  još  nisu  bili  razdvojeni,  yin  se  nije  razlikovao  od  yanga, 
četiri  godišnja  doba  nisu  postojala  i  nebrojeno  mnogo  stvari  nije 
bilo rođeno.  Bijaše to poput svjetlosti usred nebića koja  se povlači i 
postaje  nevidljivom..." 

Fung zatim citira odlomke iz Trećeg poglavlja: 

"Kada nebo i zemlja nisu imali ovaj oblik, bijaše stanje bezobličnosti. 

Ono  se naziva velikim početkom  .  Taj  veliki početak 

iznjedrio je praznu protežnost, a prazna protežnost stvorila je svemir. 

Svemir je iznjedrio prvotnu tekućinu  koja  ima  gra­

nice.  Ono  što bijaše čisto i  lako, ujedinilo se i oblikovalo nebo.  Ono 

što bijaše teško i tromo, zbilo se i oblikovalo zemlju.  Spajanje čistog 

i  lakog ostvarivalo se bez poteškoća,  dok je zbijanje teškog i tromog 

teklo  sporo,  pa je nebo  stvoreno prije zemlje  ...Vruća  sila yang,  koja 

se  dugo  skupljala,  proizvela je vatru,  a bit vatre oblikovala je  sunce. 

Hladna  sila yin,  koja  se  dugo  skupljala,  proizvela je  vodu,  a  bit  vode 

oblikovala  je  mjesec  ...  Put  neba  imao  je  biti  kružni,  dok  je  put 

zemlje imao biti četverokutan.  Četverokut dominira tamom,  a krug 

svjetlošću.  Svjetlost je  izbačena  iz  tekućine,  pa  vatra  svijetli  izvana. 

Tama je ono što upija tekućinu, pa voda svijetli iznutra.  Ono što iz­

bacuje tekućinu, daje. Ono što upija tekućinu, preobražava ...  Sunce 

je  gospodar yanga  ...  Kada  se,  dakle,  yang  sui  (vrsta  zrcala) 

izloži suncu, ono postaje vruće i stvara vatru." 

Podatak  o  konkavnom  zrcalu  za  paljenje  pojavljuje  se  ovdje  u  kontekstu 

duboke  rasprave  o  kozmologiji  i  stvaranju.  Charles  le  Blanc,  u  svom  pri­

jevodu  istog  odlomka,  zrcalo  za paljenje ne  zove yang sui,  : 

Fu-sui  (zrcalo za paljenje)  skuplja vatru sa  sunca... 

Tu promjenu  le  Blanc  objašnjava  u  svojoj  bilješki: 

U  modernim  izdanjima  stoji  fu  yang  sui  .  Slažem se s Wang 

Nien-sunom  ...  da  yang  valja  izbaciti,  jer  u  izvornom  tekstu  stoji 

jednostavno  fu-sui  .  Yang  su  dodali  kasniji  učenjaci  koji  su 

pogrešno  protumačili fu  kao  početnu  rječcu  (izgovara  se  drukčije), 

koja znači  "sada",  "tada" ili "ovo"  ... Na te je učenjake, kaže Wang, 

utjecao sličan odlomak iz Huai-nan Tzua 3/2b, gdje je izraz napisan u 

obliku yan-sui.  Wang iznosi  [da komentar drevne knjige  Chou Li]  ... 

tumači fu-sui i yang-sui kao dva naziva za isti predmet... U komen­

taru Huai-nan  Tzua  3/2b  nalazi  se  sljedeći  opis yang-sui-ja:  "Yang-

sui  je  napravljen  od  metala.  Uzmemo  li  zaobljen  komad  metala 

(konkavno  zrcalo),  te  ga  dobro  izgladimo  i  uperimo  prema  pod­

nevnom  suncu,  a ispred njega stavimo  suho  granje,  ono  će  se zapa­

liti."  Huai-nan  Tzu  17/19a-b  potvrđuje  kako  se  ovdje  radi  o  pos­

tizanju  topline  pomoću  fokusirane  svjetlosti:  "Novačenje  ljudi  [za 

državne  službe]  može  se  usporediti  s  dobivanjem  vatre  pomoću 

yang-sui-ja;  ako se postavi predaleko [od suhoga granja], neće proiz­

vesti  vatru;  ako  se  postavi  preblizu,  neće  uspjeti  pogoditi  središte 

[žarišnu  točku];  mora  se postaviti  točno  između  "predaleko"  i  "pre­

blizu"."  Osim  u  izrazima fu-sui  i  yang-sui,  znak  sui  u  drevnoj  je 

Kini  označavao  i zrcala  za paljenje;  sui  se ponekad pisao  ...  ili 

Navedena dva odlomka iz Huai-nan  Tzua preveo je Needham.  Izmi­

jenio  sam  njegov  prijevod. 

Arheolozi  su  "propustili"  uočiti još jednu  optičku pojavu.  Naime,  radi 
se  o  drevnom kretskom religioznom simbolu dvostruke  sjekire  (labrys)  koji, 
prema  mom  mišljenju,  imitira  uzorak  stvoren  prodiranjem  svjetlosti  kroz 
leću  za paljenje.  Vidi  fotografiju  6  snimljenu  u mom  vrtu,  koja prikazuje  taj 
svjetlosni  uzorak  dobiven  pomoću  leće.  On je  vrlo  sličan  motivu  minojske 
dvostruke  sjekire  (vidi  fotografiju  6),  koji  potječe  iz  predminojskog  doba. 

Dokaze za svoje stajalište pronašao sam u Grčkoj. Posjetio sam neobično 
pretpovijesno  naselje  u  Lerni  pokraj  Arga  na  Peloponezu.  Ono  je  prilično 
dobro  istraženo,  te je javnosti  omogućeno razgledati  brojne  izloške,  ali  loka­
litet je  slabo  posjećen, jer je  smješten  izvan  uobičajene  turističke  rute.  Iako 
se nalazi u unutrašnjosti, u drevno doba ležao je u zaljevu Argi.  Iskopavanja 
su pokazala  da je  lokalitet bio  naseljen još  u paleolitiku,  prije  mnogo  tisuća 
godina.  U "pretpovijesno"  doba,  oko 3000.  god.  pr.  Kr.,  ondje su živjeli  ljudi 
koji  su  za  sobom  ostavili  sveti  predmet,  danas  izložen  u  muzeju  Arga.  O 

predgrčkim stanovnicima Lerne govori knjiga Ljudi iz Lerne, iako je prilično 
zbunjujuća  i  suviše  stručna. 

Što  sam  otkrio?  To  se  može  vidjeti  na  fotografiji  7.  To  veliko  ognjište 
ili  žrtveni  kamen  prekrasne  izrade  u  svom  središtu  ima  udubinu  u  obliku 
dvostruke sjekire.  Oko rubova su izrezbareni mali plamenovi.  Svrha obreda 
u  kojemu  se  rabio  taj  kamen  bilo je  štovanje  mističnog  oblika  fokusiranih 
sunčevih zraka koje isijavaju iz leće. Da se u tom obredu rabila leća dovoljno 
velika  da  oblikuje  golem  svjetlosni  uzorak  dvostruke  sjekire,  fokusirane 
zrake pretvorile bi žrtvu u prah. No, s obzirom na veličinu žrtvenika, motiv 
dvostruke  sjekire  bio je  vjerojatno  samo  simboličan.  ("Savršeno  izgaranje" 
žrtve  moglo  se  postići  i  s  manjim  žrtvenicima  istoga  oblika,  no  još  nije 
pronađen ni jedan primjer.) 

Držim da je taj neobičan žrtvenik nužno promatrati u optičkom kontek­
stu.  S  obzirom na njegovu starost, mogli bismo  ga nazvati drugim najstarijim 
optičkim predmetom, poslije  drške od bjelokosti  iz Abidosa.  Najstarije leće 
koje  sam pronašao  potječu iz Egipta,  iz  doba IV.  i V.  dinastije,  te  su nešto 
mlađe od žrtvenika iz Krete. 

Velik  broj  minojskih  kristalnih  leća  iskopanih  na  Kreti  također  pruža 
potporu optičkom tumačenju simbola dvostruke sjekire. Naime, ljudima koji 
su  dvostrukoj  sjekiri  pridavali  tako  golemo  značenje,  kristalne  leće  nisu 
mogle biti nepoznate. 

U  sljedećem poglavlju pozabavit ćemo  se  teleskopima. 

IV.  POGLAVLJE 

SLUČAJ NESTALOG TELESKOPA 

Prije nego se počnemo baviti ovom temom valja objasniti što je zapravo 
teleskop, jer mnogi  to  ne  znaju.  Ljudi  se  neće  lako  pomiriti  s  činjenicom 
da su drevni narodi posjedovali optičke instrumente ako im nije poznato što 
je  potrebno  za  izradu  teleskopa.  Stvar je  vrlo jednostavna:  sve  što  vam je 
potrebno  da  izradite jednostavan  teleskop jesu  dvije  konveksne  leće,  bilo 
kristalne ili staklene, od kojih jednu držite blizu oka a drugu dalje od njega, 
te gledate istodobno kroz obje leće. To je sva mudrost. Naravno, morate ih 
micati naprijed i natrag dok ne pronađete žarište. Budući da je otkriveno na 
stotine  drevnih  leća, je  li  moguće  da  se  prije  Galilea nitko u povijesti  nije 
upitao: Što bi se dogodilo da pogledam istodobno kroz obje leće? 

Želio bih istaknuti da teleskop koji sam opisao daje obrnutu sliku - sve 
je okrenuto naopačke. No, uzmete li treću leću i postavite je u ravnini s prve 
dvije,  slika će se ispraviti. Međutim, proučavate  li Mjesec  ili zvijezde,  nije 
vam  potrebno  okretati  sliku  pomoću  treće  leće, jer uopće  nije  važno jesu  li 
stvari okrenute naopačke ili ne. Takav je, vjerojatno, bio slučaj s jednostavnim 
teleskopima  iz  drevne  Britanije,  koji  su  služili  za promatranje  Mjeseca,  o 
čemu će poslije biti riječi. No, proučimo nakratko tekstove drevnoga pisca 
Strabona. 

"Strabon" je  bio  nadimak kojim  su Rimljani  nazivali  razroke  osobe,  ili 
one čije su oči na bilo koji način bile deformirane. O piscu Strabonu nije nam 
poznato mnogo. Živio je u doba ranog Rimskog Carstva; zapravo, rođen je 
64. ili 63. god. pr. Kr. na području današnje Turske, a umro je oko 25. god. 
po. Kr. Bio je vrlo bogat i očito Grk, jer je pisao na grčkom a ne na latinskom. 
No, nije nam poznato zašto su ga nazvali Strabon. Međutim, slučaj je htio, 
a  to je  veoma  značajno  za  našu  priču  i  dokaze  koji  potkrjepljuju  teoriju  o 
drevnoj optici, da je Strabon imao "optičko ime". 

Strabon  je  svoje  veliko  bogatstvo  iskoristio  za  proučavanje  filozofije 
i  brojna  putovanja.  Vjerojatno  je  bio  jedan  od  najvećih  geografa  starine. 

Naime,  geografima su mogli postati  samo  oni  koji  su  imali  dovoljno novca 
da putuju svijetom,  a  Strabon je,  osim bogatstva,  imao  sreće  da je rimska 
mornarica osigurala plovidbu Sredozemljem, pa u to doba nije prijetila opas­
nost od gusara. 

Strabonovo  prvo  veliko  djelo  bila je  Povijest u  47  knjiga,  od  kojih  nije 
sačuvana  niti  riječ.  No,  to  ne  treba  čuditi,  jer je  izgubljeno  98%  drevne 
književnosti Zapada. Međutim,  Strabon je bio bolje sreće sa svojim drugim 
djelom, koje znanstvenici cijene i danas, unatoč činjenici da, osim stručnjaka, 
gotovo nitko nikada nije čuo ni za djelo ni za pisca. 

Strabon ne bi  smio  i  dalje  ostati nepoznat  široj  publici, jer je njegovo 
djelo  Geografija  iznimno  zanimljivo  štivo  za  sve  koji  su  posjetili  mjesta 
koja je opisao i za one koji bi tamo možda željeli otići.  Strabon je naširoko 
pisao  o  udaljenim  zemljama,  poput  Maroka  i  Krima,  Britanije  i  Afrike, 
potanko opisujući znamenitosti, ljude, mjesta i zbivanja u  1.  stoljeću. Knjigu 
preporučujem  svim  znatiželjnicima  koji  vole  povijesne  tračeve.  U  izdanju 
Loeb Libraryja ona zauzima osam svezaka, od kojih je svaki dovoljno malen 
da stane u džep. 

U  III.  knjizi,  u  dijelu  koji  se  odnosi  na  Španjolsku,  Strabon  opisuje 
"svetu klisuru" koju danas nazivamo Rt sv. Vincenta: 

To je najzapadnija točka, ne samo Europe, nego i čitavog naseljenog 
svijeta. 

Opisujući megalite i dolmene koji se ondje mogu vidjeti, Strabon iznosi kako 
je zabranjeno noću posjećivati ta mjesta, "jer ona su noćna boravišta bogova." 
Takve  crtice  iz  narodnih  predaja  tipične  su  za  Strabona.  Sa  španjolske je 
obale promatrao kako sunce tone u dubine Atlantika, podsjetivši najprije na 
rimskog  filozofa  Posejdonija,  koji je  također opisao  taj  dramatičan  prizor. 
Strabon kaže: 

Posejdonije  izvještava  kako  se  sunce  na  zalasku  doima  većim,  te 
da ispušta zvuk koji nalikuje zvuku vrućega metala u hladnoj  vodi, 
kao da more kipi dok sunce uranja u njegove dubine. Artemidor ([iz 
Efeza,  1. st. pr. Kr., pisac  11  zemljopisnih knjiga] koji tvrdi kako je 
i  sam bio ondje) netočno iznosi kako noć nastupa odmah po zala­
sku  sunca:  noć  ne  slijedi  odmah po  zalasku  sunca  kao  na  drugim 
velikim morima, iako je razmak kratak. Jer, kad zađe iza planina, one 
još  dugo  odražavaju njegovu  svjetlost te  dan  duže  traje;  kad  sunce 
zalazi  nad  morem,  sumrak traje  kraće  ali  noć  ne  nastupa  odmah. 
Isto se može uočiti i na prostranim ravnicama. Na morima se sunce 

na  izlasku  i  zalasku  doima  većim, jer  se  tada  veća  količina  isparina 
[magle]  uzdiže  iz  vlažnog  elementa;  gledamo  li  kroz  te  isparine, 
vidjet  ćemo  kako  se  slike  lome  i  postaju  veće,  kao  kada  ih  proma­
tramo  kroz  cijevi.  Isto  se  događa  kada  promatramo  zalazak  sunca 
ili  mjeseca  kroz  suh  i  tanak  oblak,  ta  nebeska  tijela  tada  izgledaju 
crvenkasta.  Posejdonije, koji je, kako kaže,  proveo  30  dana u Cadizu 
[tadašnjem  Gadesu]  promatrajući  zalaske  sunca,  tvrdi  da  Artemi-
dorovo  izvješće  nije  točno.  Potonji  nas  pisac  izvještava  kako  se 
sunce  prilikom  zalaska  doima  stotinu  puta  većim,  te  da  noć  slijedi 
neposredno  nakon  zalaska.  Ne  možemo  vjerovati  da je  Artemidor 
osobno  promatrao  tu  pojavu na  "svetoj  klisuri"  [Rtu  sv.  Vincenta], 
budući  da je  izjavio  kako je  zabranjeno  dolaziti  noću  na  to  mjesto; 
stoga je  također  zabranjeno  dolaziti  u  sumrak  poslije  kojeg,  prema 
njemu, odmah nastupa noć. Artemidor nije promatrao zalazak sunca 
ni  iz  jedne  točke  na  toj  obali,  jer  Cadiz  je  na  moru,  a  ondje  su 
boravili  Posejdonije  i  mnogi  drugi  koji  mogu  posvjedočiti  da njegovo 
izvješće  nije  točno. 

Čitatelj  će  se  možda  zapitati  što  je  neobično  u  tom  odlomku.  Odgovor 
glasi:  cijevi.  Na  što je  Strabon mislio  rekavši  "kao  kada  ih promatramo  kroz 
cijevi"? 

U  grčkom  izvorniku  stoji  di'aulon.  Riječ  aulos  znači  "cijev",  te  je 
označavala i  vrstu  frule,  pa  se  izraz može  prevesti kao  "kroz  cijevi"  (imenica 
je  u  množini).  Problem  "cijevi"  može  se  riješiti  samo  promjenom teksta,  što 
se mnogo puta doista i činilo! 

Navedeni je odlomak bio podvrgnut zahvatima koje su toliko puta trpjeli 
grčki  i  latinski  tekstovi;  učenjaci  su  pročitali  nešto  u  što  nisu  mogli  povje­
rovati,  zatim  su  to  protumačili  u  skladu  sa  svojim  uvjerenjima  i,  konačno, 
redigiranu  verziju  teksta  podastrli  su  kao  dokaz  da  ne  postoji  nešto  u  što 
nisu  vjerovali.  Drugim  riječima,  stvorili  su  nedostatak  dokaza  brišući  riječi 
ili  mijenjanjajući  njihovo  značenje! 

Navest ću jednostavan primjer.  Recimo da napišem sljedeće: 

S  ceste  sam mogao jasno vidjeti  sovu (engl.  "owl"). 

Pretpostavimo,  zatim,  da  za  dvjesto  godina  neki  znanstvenik  to  pročita 
i,  uvjeren  kako  u  moje  doba  više  nije  bilo  sova,  ne  povjeruje  u  moje 
svjedočanstvo.  Riječ  "sova"  on će pripisati tipografskoj  pogreški  i "predložiti 
drugo tumačenje" moje rečenice.  Smatrat će da sam vjerojatno napisao nešto 
vrlo  slično, primjerice: 

S ceste sam mogao jasno vidjeti lokvu (engl. "pool"). 

Znanstvenik će, zatim, istaknuti kako  su dva slova " o " mogla nekom pisaru 
nalikovati  slovu "w",  te  da je  slovo  "p"  izgubilo  svoj  rep  i postalo  "o".  Pri­
likom  prepisivanja  teksta  dodano je  slovo  "n"  uz  moje  "a",  te je  konačna 
verzija glasila "an owl"  (sova).  Znanstvenik će tvrditi kako može  dokazati da 
nisam vidio  sovu, nego  lokvu,  s obzirom na poznatu činjenicu da  sam često 
šetao močvarnim predjelima gdje  ima mnogo  lokvi,  a nema  dokaza  da  sam 
se  zanimao  za  ornitologiju. 

Tako  se  stvarala povijest. 

Prva engleska verzija Strabonova djela pojavila se u Londonu  1887.  pod 
naslovom  The  Geography  of  Strabo  (Strabonova  geografija),  a  objavili  su 
je  George  Bell  and  Sons  (poslije je  uključena  u  glasovitu  Bonn's  Library). 
Iako  su  djelo  zajedno  preveli  W.  C.  Hamilton  i  W.  Falconer,  Hamilton je 
bio  odgovoran za prijevod odlomka u kojemu  se  spominju  "cijevi".  S  prob­
lemom  "cijevi"  Hamilton  se  pozabavio  u  svojoj  bilješki: 

U Humboldtovom djelu ([barun von Humboldt]  Cosmos, III. sv., str. 
54.,  Bohnovo  izdanje)  nalazimo  sljedeću  opasku  koja  se  odnosi  na 
ovaj  odlomak:  "Prijevod  [odlomka,  op.  cit.]  nedavno  je  proglašen 
netočnim  (izjavio  je  to  Kramer  [G.  Kramer,  njemački  urednik 
Strabonova djela, Berlin,  1844.-1852.], sv.  I., str. 211.), te je umjesto 
di  aulon  stavljeno  di  hyalon  ("kroz  staklene  kugle";  vidi  [Johann 
Gottlob  (Schneider,  Eclog.  Phys.  [Eclogiae  Physicae  Historium, 
1801.],  sv.  IL,  str.  273.).  Svojstvo  povećavanja  koje  posjeduju  stak­
lene  kugle  ispunjene  vodom  (vidi  Seneka  [Prirodna pitanja],  I,  6) 
bilo je poznato drevnim narodima, kao  i djelovanje stakala i kristala 
za  paljenje  (vidi  Aristofan,  Oblaci,  V,  765),  poznata je  bila  i  svrha 
Neronova  smaragda  (vidi  Plinije  [Prirodna  povijest],  XXXVII,  5); 
no,  te  kugle  nikako  nisu mogle  služiti  kao  naprave  za astronomska 
mjerenja.  (Usporedi  [von Humboldtov]  Cosmos,  sv.  I.,  str.  619.) Na 
mjerenja  visine  sunca,  načinjena  promatranjem  sunca  kroz  tanke, 
rijetke  oblake  ili  vulkanska  isparavanja,  ne  utječe  lom  svjetlosti." 

Tvrdnja  G.  Kramera očito je  shvaćena veoma ozbiljno.  Naime,  G.  Kramer 
ne  smatra,  nego proglašava  da  prijevod nije  točan.  On  ne  pretpostavlja  niti 
bojažljivo  razmatra  mogućnost  -  on proglašava. 

Otkako  se  u  16.  stoljeću  Strabonovo  djelo  počelo  ozbiljno  proučavati, 
nastojalo  se  svim  silama  iz  njegovih  tekstova  izbaciti  sve  što  je  moglo 

upućivati na postojanje teleskopa u starini.  Drevni su teleskopi morali po 
svaku  cijenu nestati,  a pokušaji  da  im  se u povijesti  izbriše  svaki  trag ne­
rijetko  su  bili  očajnički  i  smiješni.  Kramerovo  nastojanje  da  mijenjanjem 
grčkih slova dobije izraz "kroz staklene kugle", bio je naročito ironičan, jer 
je riječ hyalos kojom je želio zamijeniti izvornu (aulos, odnosno, mn. aulon, 
op.  prev.) upravo ona kojom je Aristofan označio  leću za paljenje u svojoj 
komediji Oblaci. 

Godine  1756. francuski aristokrat i učenjak te član Kraljevske akade­
mije znanosti u Parizu,  grof de Caylus, prvi je javno upozorio na optičko 
značenje Strabonove opaske. 

Razmotrimo  sada  što  je  de  Caylus  rekao  o  Strabonovu  odlomku  u 
raspravi  o  drevnoj  optici.  Izvješće  o  njegovu  predavanju,  koje  je  1756. 
održao  u  Francuskoj  kraljevskoj  akademiji  natpisa  i  lijepe  književnosti, 
objavljeno je tek  1761. godine: 

Nije se samo grof de Caylus pitao jesu li drevni narodi rabili naočale; 
zapravo, na taj nas je trag naveo Strabon (III, str. 138.). Zemljopisac 
je želio objasniti zašto na moru sunčev disk izgleda veći kada izlazi 
ili  zalazi,  a  to je  objasnio  parama  koje  se  uzdižu  iz  vode;  taj  je 
fizikalni učinak opisao sljedećim riječima ...  [navodi se grčki tekst] 
...  Problem je u ovom tumačenju:  "[vodene]  pare imaju isti učinak 
kao  i  cijevi  - povećavaju  predmete."  Riječ  aulos  ima  posve jasno 
i nedvojbeno značenje - "cijev"  [to je točno:  aulos, prema Liddel-
lovu i Scottovu Leksikonu, znači "šuplja cijev"]; stoga se iz odlomka 
nameće zaključak da su drevni narodi poznavali i rabili tu napravu. 
Grof de Caylus nije slučajno došao na tu misao; u rukopisu iz  13. 
stoljeća,  oca  [Jeana]  Mabillona,  vidio je  ilustraciju  koja  prikazuje 
Ptolemeja [Klaudije Ptolemej, 2. st. po Kr.] kako promatra zvijezde 
kroz teleskop, ili, bolje rečeno, kroz cijev. Taj je rukopis 300 godina 
stariji  od djela Galilea  i  Jacquesa Metiusa,  izumitelja teleskopskih 
stakala; ilustracija s naslovne stranice Mabillonova rukopisa potječe 
još iz Ptolemejeva doba. 

Ovo je  izvješće potaknulo daljnje rasprave o  drevnoj  optici,  iako  su znan­
stvenici tek trebali početi cijeniti  Strabona i njegovo djelo. Zahvaljujući de 
Caylusovoj amaterskoj znatiželji, ta je tema konačno uključena u znanstvene 
rasprave, te je poslije stotinu pedeset godina još aktualna. 

"Čišćenje" Stabonova teksta od svih nepoželjnih elemenata započeo je 
u  16.  stoljeću Isaac Vossius, prvi urednik grčkog izvornika.  On je pokušao 
iz njega izbaciti  teleskope,  a tu  su praksu prihvatili mnogi  drugi  europski 

urednici.  Nažalost,  Britanska  knjižnica  ne  posjeduje  sve  verzije  toga  djela, 
stoga ih je potrebno potražiti u francuskim i njemačkim knjižnicama. 

H.  L.  Jones,  prevoditelj  i  urednik  u  Loeb  Library,  objavio  je  verziju 
teksta  u  kojoj  se  umjesto  izraza  di'aulon  pojavljuje  izraz  di'yalon.  Time je 
iz teksta izbacio  cijevi,  i još više mu zamaglio značenje.  Naime,  Hamilton je 
govorio o "lomu" svjetlosti, što se Jonesu nije sviđalo, te je odnosnu rečenicu 
preveo kao  "vidljive  zrake  ...  se  kidaju".  Međutim,  dodao je  bilješku u kojoj 
je pojasnio:  "Trebali bismo to  shvatiti kao "lom" zraka svjetlosti." 

Jonesov prijevod rečenice koja  se odnosi  na promatranje  sunčevih zraka 
kroz  cijevi  glasi:  "...  vidljive  zrake,  prolazeći kroz tu paru kao kroz  leću...". 
U  svojoj  bilješki  Jones  pojašnjava  kako  se  vjerojatno  radilo  o  "globusu 
ispunjenom  vodom." 

Očito  je  da  se  Jones,  pri  prevođenju  i  uređivanju  teksta,  oslanjao  na 
izgovor G.  Kramera. 

Kada  su,  zapravo,  započele  rasprave  o  postojanju  teleskopa  u  drevno 
doba?  Barem  pet  stoljeća  prije  nego  što je  grof de  Caylus  1756.  godine  u 
Strabonovu  djelu  otkrio  spomenuti  odlomak.  Najstarije  izvješće  o  drevnim 
teleskopima prilično je zbunjujuće, a nalazimo ga u zapisima Rogera Bacona, 
koji je živio u 13. stoljeću. Nimalo ne čudi da se Bacon bavio tom temom, jer 
je tijekom  svojih  studija na Oxfordu i  sam napravio  teleskop.  Ta je činjenica 
izazvala brojnie kontroverzije,  s obzirom na to da je Bacon živio prije Gali­
lea.  Bacon  tvrdi  da je  Julije  Cezar  imao  teleskop  pomoću  kojeg je  s  fran­
cuske  obale  mogao  promatrati  obalu  Engleske.  Međutim,  odakle je  saznao 
za  tu priču,  kada  o  tome  ne  govori  ni jedan  rimski  povjesničar?  Možda  bi 
najbolje bilo razmotriti neke rasprave o problemu Baconova i Cezarova tele­
skopa koje su, kako sam uspio ustvrditi, započele  1551. Te je godine Robert 
Recorde (ili Record), izniman engleski učenjak, u svome djelu The Path-way 
to Knowledge, Containing the First Principles of Geometrie (Put do znanja i 
prva načela geometrije),  [napisanom na starom tudorskom engleskom,  stoga 
sam u zagrade  stavio  objašnjenja nekih  riječi  koje  suvremeni  čitatelji možda 
ne bi razumjeli]  napisao  sljedeće: 

...  Govorit ću također o  stvarima koje  se ne  mogu razumjeti  ako  se 
ne  poznaju  geometrijska  načela.  Ali,  urode  li  moji  napori  plodom 
[odnosno, bude li njegova knjiga dobro primljena], neću samo nabra­
jati vrijedne  izume,  nego  ću opisati kako  su mnogi  od njih  stvoreni, 
kako  bi  se  mogli  danas  rabiti.  Neki  će  misliti  da  mnoge  stvari  nije 
moguće  napraviti,  iako  one  postoje.  Neupućeni  će  zbog  nerazu­
mijevanja pripisati  stvaranje tih stvari nekromantiji  [tj.  crnoj magiji]. 

Tako  su  i  fratra  Bakona  [Rogera  Bacona]  optuživali  za  nekroman-
tiju,  iako  nikada  nije  prakticirao  to  umijeće,  nego je  u  geometriji  i 
drugim matematičkim znanostima bio toliko vješt da je mogao činiti 
stvari  koje  su  se  ljudima doimale nevjerojatnima.  Pričalo  se o  staklu 
[glasse,  stara  engleska  riječ  za  teleskop]  koje  je  izradio  u  Oxfordu 
i  pomoću  kojeg  se  moglo  vidjeti  što  se  zbiva  na  drugim  mjestima 
[tj.  na udaljenim  mjestima],  te je  [Bacon]  bio  optužen za  suradnju  sa 
zlim  duhovima.  No, ja  znam  da je  [staklo,  op.  prev.]  napravljeno  na 
prirodan  način,  pomoću  geometrije  (budući  da je  perspektiva  [stari 
naziv za geometriju optike] dio geometrije), te da je sve lako objasniti 
baš kao da gledate svoje lice u običnom staklu [tj. u običnom zrcalu]. 
No,  takve  su  stvari  primjerenije  plemićima  i  njihovim  ciljevima, 
nego  običnim  ljudima,  te  se  ne  bi  trebale  razotkrivati  neupućenima. 
Istaknut ću, ipak, da su načela geometrije mnogima nepoznata, te da 
vrijedi  barem  djelomice  razotkriti  i  objasniti  kakve  je  divne  stvari 
moguće  stvoriti pomoću geometrije. 

Iako je napisao još nekoliko knjiga i proslavio se kao izumitelj matematičkog 
znaka jednakosti  (=),  Robert Recorde nikada nije napisao najavljenu knjigu 
o  "neobičnim izumima", u kojoj je namjeravao  otkriti načela rada teleskopa 
i  mnoge  druge  zanimljivosti.  Proživio je  tegoban život  i  umro  mlad.  Poput 
mnogih velikih umova,  i  on je  često  bio  napadan  i  obeshrabrivan.  U knjizi 
Path-way  to  Knowledg  (Put  do  znanja),  opisao  je  Arhimedovo  zrcalo  za 
paljenje,  a  to je  bila  naprava  čije je  djelovanje  namjeravao  objasniti  "budu  li 
njegovi  napori  urodili plodom".  No,  o  Arhimedovu  zrcalu raspravljat ćemo 
u  sljedećem  poglavlju. 

Godine 1558. veliki talijanski učenjak Gianbattista (tj. Giovanni Battista) 
della  Porta,  u  prvom  izdanju  svoje  glasovite  knjige  Magia  Naturalis  (Pri­
rodna  magija)  raspravljao je,  očito  prvi  put  u  "moderno  doba",  o  "Ptole-
mejevu  teleskopu".  Opisao  je  neobičan  predmet  koji  je  nekoć  stajao  na 
vrhu svjetionika Farosa pokraj  Aleksandrije u Egiptu.  Ptolemej  o kojemu on 
govori nije astronom Klaudije Ptolemej, nego egipatski faraon Ptolemej  III. 
Eureget  (rođen između 288.  i  280.  god.  pr.  Kr.,  a umro  221.  god.  pr.  Kr.). 
To  valja  imati  na  umu  zbog  kronološkog  slijeda  zapisa  koje  ćemo  proučiti. 
No,  Ptolemejev  ćemo  "teleskop"  morati  opisati  poslije  kako  bismo  nastavili 
započetu priču o Baconovom i Cezarovom teleskopu. 

Navest  ću  ovdje  moderan  prijevod  odlomka  iz  Baconova  djela  Opus 
Majus, koji  opisuje  Cezarove optičke naprave.  Bacon je pisao na latinskom, 
a na tom  se jeziku nije mogao  izraziti toliko precizno kao  na grčkom.  Riječ 
koja  označava  Cezarovu  optičku  napravu jest specula.  Uobičajeno  značenje 

te  riječi  je  "zrcalo".  Međutim,  u  smislu  "stakla"  specula  ponekad  može 
označavati  i  leću.  Da  je  Bacon  pisao  na  grčkom  i  rabio  riječ  katoptron, 
dvojbe  ne  bi  bilo, jer  ta  grčka  riječ  znači  "zrcalo"  i  samo  "zrcalo".  Grčki 
jezik posjedovao je  znanstvenu preciznost koja je  latinskom jeziku nedosta­
jala. 

Razmotrimo li kontekst Baconovih komentara - koji su William Camden 
i Anthony  Wood posve zanemarili - vidjet ćemo kako je riječ o zrcalima, a 
ne  o  lećama.  Bacon najavljuje raspravu o  lomu i refleksiji  svjetlosti,  a Julije 
Cezar  se  spominje  u raspravi  o  refleksiji,  u  3.  poglavlju  u  dijelu knjige  pod 
naslovom  Optička  znanost.  Izvoran  latinski  tekst  naveden je  u  bilješki,  a 
Burkeov  moderan prijevod  glasi: 

Kao  što je  Božja  mudrost  potrebna  za  upravljanje  svemirom,  tako 
je  i ova znanost potrebna za spoznavanje njegove  ljepote.  Navest ću 
nekoliko primjera  za  lom  i  refleksiju  svjetlosti...  Na  sličan  se  način 
mogu  i  zrcala  postaviti  na povišen  položaj  nasuprot  neprijateljskim 
gradovima  i  vojskama,  tako  da  se  može  vidjeti  sve  što  neprijatelj 
čini.  To  se  može  promatrati  bilo  s  koje  udaljenosti,  budući  da  se, 
prema  knjizi  o  zrcalima  [vjerojatno  misli  na  Catoptrica  koja  se 
pripisuje  Euklidu;  vidi  Postavke  13-15],  isti  predmet  može  vidjeti 
pomoću  pravilno  postavljenih  zrcala.  Jedno  se  [zrcalo,  op.  prev.] 
može  postaviti  bliže  ili dalje,  tako  da predmet možemo  promatrati 
bilo  s koje udaljenosti. Navodno je Julije Cezar, želeći pokoriti Eng­
lesku, dao postaviti golema zrcala kako bi s galske obale mogao pro­
matrati engleske gradove i tabore. 

Dalje  u  istom  poglavlju,  na  mjestu  na  kojem  se  raspravlja  o  svjetioniku  na 
Farosu  pokraj  Aleksandrije,  saznajemo  kako  su  na  drevnim  svjetionicima 
stajala  velika  zrcala  koja  su  odražavala  svjetlost  svjetiljki  i  noću  pokazivala 
pomorcima put, dok su se danju mogla upotrijebiti za promatranje brodova u 
daljini.  Čini  se,  stoga,  da je jedan od rimskih svjetionika stajao na sjevernoj 
obali Francuske (vidi sliku 13), da je njegovo veliko zrcalo poslužilo Cezaru 
_  vojne  svrhe,  te  da  se  njegova  učinkovitost možda  poboljšavala kombina­
cijom  zrcala.  To je najvjerojatnije  objašnjenje  "teleskopa Julija  Cezara";  bio 
je  to  refleksijski  prije  negoli  refrakcijski  teleskop. 

Možemo, dakle, zaključiti kako je vrlo vjerojatno Cezar posjedovao tele­
skop,  bilo  prenosiv,  koji je rabio  za svojih ratnih pohoda,  ili  dodatni,  refrak­
cijski  teleskop,  koji  se postavljao  na  rimske  svjetionike,  poput kartažanskih 
teleskopa, koji  su  se  postavljali  na  obrambene  kule,  o  čemu  će  ubrzo  biti 
riječi 

Sljedeći  pisac  koji  je  spomenuo  Rogera  Bacona  u  vezi  s  teleskopom, 
osvrnuvši  se  na  Baconovo  izvješće  o  teleskopu  Julija  Cezara,  bio je  slavni 
elizabetinski  povjesničar  William  Camden.  Njegovo  glasovito  povijesno  i 
topografsko  djelo  Britannia  objavljeno  je  na  latinskom,  u  Londonu  1586. 
Knjiga  se  danas  naziva  "Kamdenovom  Britanijom".  U  poglavlju  o  "Can-
tiumu"  (tj.  o  grofoviji  Kent),  Camden  se  osvrnuo  na  Baconovo  izvješće  o 
Juliju  Cezaru,  koji  je  pomoću  teleskopa  promatrao  obalu  Kenta  s  plaže  u 
Normandiji.  Navodim  ovdje  moju  moderniziranu  verziju  prijevoda  Phile-
mona Hollanda,  koji je  objavljen  1610.  uz Camdenov pristanak: 

Pedeset  pete  godine  prije  Kristova  rođenja  i  još  jednom,  sljedeće 
godine,  (Julije  Cezar)  ušao je u  Britaniju:  sigurno  sklonište  [za  bro­
dovlje]  pronašli  su  njegovi  uhode,  kako  svjedoče  Suetonije  i  sam 
Cezar;  nije  točno,  što  izmišlja  Roger  Bacon,  da  su  mu  [Cezaru, 
op.  prev.]  u  tome  pomogla  stakla  koja je  postavio  na  obali  Galije, 

SLIKA  13. Rimski svjetionik iz  1.  st. po Kr. na rezbariji koja se nalazi na glasovi­
tom  stupu  cara  Trajana  (vladao  od  98.-117.  god.  po  Kr.)  u Rimu.  Upravo je  takav 
svjetionik nekada stajao na obali Normandije u Francuskoj. Prema riječima Rogera 
Bacona,  na tom je  svjetioniku stajao teleskop pomoću kojega je Julije Cezar mogao 
promatrati englesku obalu. 

i  vještina  perspektive  [tj.  optička  znanost]  koja  pomoću  refleksije 
povećava  skrivene  oblike. 

Camden  je  odbacio  Baconovo  izvješće  znajući  da  su  u  svojim  zapisima 
Cezar i  rimski povjesničar  Suetonije  (1.  st.  po.  Kr.)  opisivali  kako je  Cezar 
odaslao uhode kako  bi na  obali Kenta potražili  luke  i  sigurna  "skloništa"  i 
tako  pripremili  teren  za  napad  na  Englesku.  No,  još  uvijek  ostaje  pitanje: 

odakle je Bacon saznao za tu priču? 

To  nam  nije  poznato.  Bacon  je  djelovao  350  godina  prije  Camdena, 
kada  su  samostanske  knjižnice  i u njima pohranjeni  rukopisi  bili netaknuti, 
i  prije  nego  što  su  te  zbirke  velikim  dijelom  uništene  u  doba  dok je  kralj 
Henrik VIII. provodio zapljenu samostanskih dobara. Bacon jednostavno nije 
mogao  izmisliti  takvu priču.  Vjerojatno ju je  pročitao u nekoj  staroj  kronici 
koja nije sačuvana. Naravno, to ne mora značiti da je priča istinita. Međutim, 
ubrzo  ćemo  vidjeti  kako  nema  razloga  smatrati je  posve  izmišljenom.  Rim­
ljani  su  imali  nekoliko  svjetionika  na  obali  Francuske,  a  Trajanov  stup  u 
Rimu prikazuje  rimski  svjetionik koji  postoji  i  danas,  a nalazi  se  na posjedu 
zamka "Dover", na obali Engleske.  Može  se pretpostaviti da su rimski svje­
tionici  imali  optička pomagala slična onom koje je,  za vladavine  Ptolemeja 
III,  stajalo  na  vrhu  svjetionika  na  otoku  Farosu  pokraj  Aleksandrije.  Bilo 
refleksijska  (zrcala)  ili  refrakcijska  (leće),  ta  su  se  optička  pomagala,  osim 
što su noću pomorcima služila kao putokazi, danju mogla koristiti za promat­
ranje udaljenih brodova ili obala.  Čitatelj  će  se  sprijateljiti  s tom idejom kada 
predočim dokaze o kartaškim vojnim teleskopima i "Arhimedovu teleskopu" 
koji je  do  prije nekoliko  stoljeća stajao  na hrvatskoj  obali. 

Vratimo  se  na  trenutak  grčkim  lećama  i  funkcioniranju  jednostavnog 

teleskopa.  Pogledate li  drevnu grčku plankon-

veksnu kristalnu leću iz 6.  st.  pr.  Kr.  (povećanje joj je između  1.5X i  1.75X), 

koja  se  srećom nalazi  u mom vlasništvu,  uočit ćete  rezbariju na njezinoj  plo­

snatoj  površini,  koja  prikazuje  lik  koji  leti  i  nešto  drži  u  rukama.  Klasični 
bi arheolozi taj  lik nazvali "leteći Eros". Međutim, vjerujem da neki od pri­

kaza  odrasloga  letećeg  Erosa uopće  nisu prikazi  Erosa.  U  ovom  sam  slučaju 
sklon  misliti  da  lik  zapravo  predstavlja  Prometeja.  Naravno,  identitet  lika 

nije  važan  za  našu priču. 

Leteći  lik  u  rukama  drži  dva  predmeta  -  što  su  ti  predmeti?  Očito  je 

da  su  okrugli.  Jesu  li  to  diskovi  ili  kugle?  Mogli  bi  biti  i  jedno  i  drugo. 
Pretpostavljam  da  su  to  leće,  bilo  okrugle  ili  sferične,  za  povećavanje  i/ili 

paljenje.  Konačno,  lik je izrezbaren  na  leći.  (Oštećenje na kristalu nastalo je 

poslije,  pri  stavljanju  leće  u  okvir.) 

Zašto  leteći  lik  izrezbaren  na  leći  drži  u rukama  dva  okrugla predmeta? 
Vjerujem  da  su  ti  predmeti  leće,  i  da  rezbarija  objašnjava  kako  radi jedno­
stavan  teleskop  -  istodobnim  gledanjem  kroz  dvije  leće.  Prometej  je  donio 
vatru s  neba - pomoću  leće.  No,  tu  ima još nešto,  a ova nam drevna  leća to 
želi razotkriti. 

Odnio  sam svoju leću u Odjel za grčke i rimske starine pri Britanskome 
muzeju,  i  zatražio  stručno  mišljenje  o  datumu  nastanka  rezbarije,  za  koju 
sam držao  da potječe  iz "arhajskog" doba.  Ondje  sam upoznao  gospođu koja 
je  pogledala  leću  i  opipala je,  te  zatim  rekla:  "To  je  krivotvorina,  jer  nije 
kristalna  nego  staklena.  U  to  se  doba  nisu  proizvodile  staklene  leće."  "U 
koje  doba?" upitao  sam.  Odgovorila je:  "Nema smisla pričati o tome.  Leća 
je  staklena.  To  je  samo  jeftina  moderna  replika  namijenjena  zavaravanju 
turista. Jeste li je možda kupili prošle godine u Grčkoj?" Rekao sam joj da se 
leća  nalazila  u  Britaniji  barem  posljednjih  pedeset  godina.  "Svejedno,  bez­
vrijedna je.  Samo  staklo." 

Upitao  sam je  kako  može  biti  sigurna  da je  leća  od  stakla,  budući  da 
sam sve vrijeme mislio da je od kvarca. "Prepoznajem staklo kada ga vidim," 
rekla  je.  Bio  sam  uporan  i  postavio  hipotetičko  pitanje:  "No,  da  je  leća 
kristalna,  kolika  bi joj  bila  starost?"  Nekoliko je  puta  odbila  odgovoriti,  ali 
je  konačno  izjavila: 

"Da je  kristalna - što  sasvim  sigurno  nije - rekla bih  da potječe  iz  6.  ili 
7.  st.  pr.  Kr.,  iz arhajskoga doba,  sudeći prema stilu rezbarije, no, najvjerojat­
nije  iz 6.  st.  pr.  Kr. U svakom slučaju, to je samo  staklena krivotvorina, stoga 
nije vrijedna  spomena.  Ako  nemate  ništa protiv,  imam mnogo  posla..." 

Odnio  sam  svoju leću u Prirodoslovni muzej,  na testiranje X-zrakama. 
Rezultati  su  pokazali  da je  leća  od  kvarca.  Užasavam  se  ljudi  koji  pognu 
glavu  pred  "stručnim"  mišljenjem. 

Vratimo  se  sada  teleskopu  Julija  Cezara.  Prilično  je  nespretno  držati 
dvije  leće pred sobom na pravilnoj  udaljenosti  i  održavati  ih u žarištu.  Nara­
vno,  mnogo je  lakše  staviti  ih  u  šuplju  i  dugačku  cijev,  ili  u  aulos,  kako  su 
tu  cijev nazivali  Grci.  Upravo je to  aulos koji je  spominjao  Strabon i koji je 
izbačen  iz  njegovih  tekstova jer  "takvo  što  nije  moglo  postojati".  Sjećate  li 
se? 

Ubrzo  ćemo  vidjeti  o  kakvoj je  vrsti  cijevi  bila  riječ.  No,  zadržimo  se 
na  Cezaru.  Sada  znamo  da je  Cezar mogao  bez  teškoća pomoću  teleskopa 
promatrati  obalu  Kenta,  budući  da  su  leće  za  povećavanje u  njegovo  doba 
bile uobičajene.  Trebalo je  samo pronaći nekoga dovoljno pametnog da stavi 
dvije  leće  u  cijev  i  preda  ih  vojskovođi.  U  svakom  slučaju,  razmotrit  ćemo 
dokaze koji potvrđuju da su Kartažani  i prije Cezarova doba rabili teleskope 

u vojne  svrhe.  Također  ćemo  istražiti  kakva je  vrsta  optičkih pomagala  sta­
jala na vrhu rimskih svjetionika, poput onih na francuskoj  obali.  Stoga priču 
o  Juliju  Cezaru,  koji  je  promatrao  obalu  Kenta  pomoću  nekog  optičkog 
pomagala,  možemo  smatrati  vrlo  vjerojatnom.  Jednako  je  vjerojatno  da je 
Roger Bacon imao pristup nekom povijesnom izvoru, koji je  za nas zauvijek 
izgubljen. 

Razmotrimo  sada  kakve su se  vrste cijevi rabile u optičke  svrhe.  To je, 
zaista, neobično zanimljiva i pomalo bizarna tema. 

Mitovi  nam  govore  da je  Prometej  donio  vatru  na  zemlju  u  posebnoj 
cijevi zvanoj  narthex. Što je, zapravo,  narthex?  Odgovor na to pitanje je vrlo 
neobičan.  Pokazalo  se  da je  narthex biljka,  vrsta mirodije koja je  izumrla.  Na 
taj  sam podatak naišao posve slučajno. Naime, budući da sam napisao brojne 
članke  o  povijesti  medicine  za  dva  međunarodna  medicinska  časopisa,  te 
nekoliko  recenzija,  bilo  mi  je  predloženo  da  napišem  recenziju  za  knjigu 
neobična  naslova  Contraception  and  Abortion  from  the  Ancient  World  to 
the  Renaissance  (Kontracepcija  i  abortus  od staroga  doba  do  renesanse) 
Johna M. Riddlea. Bio sam zapanjen knjigom, budući da nisam znao da je u 
drevno  doba kontracepcija bila tako razvijena znanost. 

Najzanimljiviji  dio  knjige  odnosio  se  na  mirodiju  koju  su  drevni  Grci 
nazivali  narthex.  Iz  nje  se  dobivao  lijek  poznat  kao  "sok  iz  Cirene",  te 
silphion  ili  silphium  (ime  potječe  od  drevnog  travara  Dioskorida).  Riddle 
kaže: 

...  sok  iz  Cirene  je  vrsta  ferulae,  koju  su  Dioskorid  i  drugi  nazivali 
silphion  ili  silphium,  a  danas  je  izumrla.  Nekoć  je  biljka  rasla  u 
blizini  grčkoga  grada-države  Cirene,  u  sjevernoj  Africi.  Zapravo, 
Cirena je  bila  glasovita  upravo  po  silphiumu.  Herodot je  govorio  o 
berbi  divlje  biljke,  a  drugi  grčki  izvori  govore  da  su  svi  pokušaji 
njezina  uzgoja  propali.  Godine  424.  pr.  Kr.  Aristofan je  spominjao 
njezinu  visoku  cijenu,  a  u  1.  st.  po  Kr.  Plinije  je  izjavio  kako  je 
biljku  teško  pronaći.  Biljka je  stoljećima  bila  simbol  grada  i  njezin 
se prikaz nalazio na kovanicama.  Ako  se pitate zašto je biljka učinila 
grad glasovitim,  Soranus nudi odgovor:  bila je kontracepcijsko sred­
stvo  - jedno  od najdjelotvornijih  u  staro  doba.  Međutim,  zbog  ma­
sovnog  iskorištavanja,  biljka je  iskorijenjena,  vjerojatno  ubrzo  nakon 
Soranusova doba. 

Nema smisla više raspravljati o drevnim kontracepcijskim sredstvima, budući 
da  smo  sada  shvatili  kakvo  je  značenje  imala  mirodija  i  zašto  je  nestala. 

Biljka je  očito  bila  golema,  poput  Heracleum  giganteum,  koji  može  izrasti 
do pet metara  i  čiji  su  cvjetovi  veoma  slični  narthexu.  Vidi  fotografiju  12. 

Povjesničar  David  Rohl  u  knjizi  Legend:  The  Genesis  of Civilisation 
(Legenda:  Postanak  civilizacije)  svoju  je  tezu  o  kavkaskom  podrijetlu 
drevnih  Egipćana  temeljio  na  činjenici  da  su  sačuvani  u kamenu  izrezbareni 
prikazi biljke koju  su Grci nazivali silphium,  a koji potječu iz doba III.  dinas­
tije.  Rohl  zaključuje  da  se  najvjerojatnije  radi  o  biljci  Heracleum  giganteum 
koja ne raste u Egiptu, te da  su Egipćani došli iz nekog područja na kojemu 
je  ona  rasla.  Rohl  nije  svjestan  činjenice  da je  silphium  vrsta  biljke  koja je 
rasla u Cireni u Libiji, nedaleko od Egipta, te da je  stoga bila lako dostupna 
drevnim Egipćanima. 

Izumrla  mirodija je,  dakle,  biljka  koja  se  pojavljuje  na  rezbarijama  iz 
razdoblja  starog  kraljevstva  i  koja je  u  drevno  doba  bila  glavno  kontracep-
cijsko  sredstvo  (zbog čega je  nestala),  te  cijev koju je  nosio  Prometej. 

Zahvaljujem  svom  prijatelju  Tonyju  Andersonu,  koji je  putovao  Kavka­
zom  i  dobro  poznaje  tamošnje  predaje,  što  mi  je  dao  na  znanje  kako  na 
Kavkazu  raste  još  jedna,  iako  ne  divovska,  mirodija,  čiji  je  latinski  naziv 
Peucedanum. Ta aromatična biljka može izrasti do dva metra. Nije nemoguće 
da je  divovski  oblik te  ili  neke  druge  mirodije  imao  neke veze  s  Prometejem. 
U  svakom  slučaju,  vrijedi  poduzeti  daljnja  botanička  istraživanja. 

Na  Kavkazu  se  Prometej  naziva  Amiran  ili  Amirani.  Zanimljivo je  da 
ga  predaja  povezuje  s  dvije  visoke  planine:  Elbrus/Elbruz,  čiji  se  vrh  nalazi 
u južnoj  Rusiji,  te  Kasbek/Kazbek/Kasbegi/Kazbeg,  itd.  u  sjevernoj  Gruziji, 
odnosno  u  autonomnoj  Osetinskoj  regiji.  (Poslije  ćemo  vidjeti  da  Filostrat 
također povezuje Prometeja s dvije planine,  stoga se o tom pitanju sačuvana 
narodna predaja i klasični izvor poklapaju.)  Godine  1986.  u Parizu je  objav­
ljena knjiga  G.  Charachidzea pod naslovom Promethee  ou  le  Caucase  (Pro­
metej,  ili Kavkaz, Flammarion, Pariz,  1986.). No, ovdje nema mjesta za širu 
raspravu o  toj  zanimljivoj  temi. 

Kakva je  svojstva  mogla  imati  biljka koja  se  povezivala  s  Prometejem? 
O  pitanju Prometejeve cijevi  od narthexa raspravljalo  se  i prije.  Veliki znan­
stvenik  sir  James  Frazer,  autor  glasovite  Zlatne  grane,  u  svojoj  je  knjizi 
Myths  of  the  Origin  of  Fire  (Mitovi  o  podrijetlu  vatre)  napisao: 

Biljka  (narthex)  u kojoj je Prometej  nosio ukradenu vatru  [s neba na 
zemlju],  obično  se identificira s divovskom mirodijom  (Ferula  com­
munis)... 

Frazer  pogrešno  izjednačava  drevnu  divovsku  biljku  s  onom  koja  postoji  i 
danas, a raste posvuda u Grčkoj. Frazer, kao ni Rohl, nije znao za postojanje 

mnogo veće biljke koja je davno iskorijenjena.  Međutim, u Frazerovu opisu 
današnje biljke,  koja  se rabi  za nošenje  vatre,  nalazimo  odjek predaje  o  Pro-
meteju: 

Francuski  putopisac  Tournefort  pronašao  je  tu  biljku  u  Skinosi, 
drevnoj  Schinussi,  na  malom  i  pustom  otoku  smještenom  južno 
od  Naxosa.  Njezina je  stabljika  visoka  metar  i  pol  [što  iznosi  1/3 
visine izvorne divovske biljke]  a debela oko 7  cm, a grane i cvjetovi 
razmaknuti  su jedni  od  drugih  oko  20  cm.  Stabljika  ima  prilično 
tvrdu koru. "Ta je stabljika ispunjena bijelom spužvastom tvari, koja, 
budući  da je  veoma  suha,  gori  poput  žiška;  ta  bijela  tvar postupno 
izgara ne oštećujući koru,  stoga ljudi koriste  ovu biljku za prenošenje 
vatre s jednog mjesta na drugo;  naši  su se mornari njome opskrbili. 
Taj  običaj  potječe  iz  drevnog  doba,  te  možda  objašnjava  odlomak 
iz  Heziodova  djela,  u  kojemu,  govoreći  o  vatri  koju  je  Prometej 
ukrao  s  neba,  opisuje  kako  ju  je  ovaj  nosio  u  stabljici  biljke."  U 
Naxosu je engleski putnik J.  T.  Bent vidio narančine vrtove podije­
ljene redovima visokih trski,  i  izvjestio:  "Na Lezbu se  ova trska još 
uvijek naziva nartheka  (narthex),  što je  stari naziv za trsku pomoću 
koje je Prometej  donio vatru s neba. Tamošnji seljaci i danas koriste 
te  trske  kao  baklje."  Očito  je  gospodin  Brent  zamijenio  drevnu 
divovsku  biljku  za  trsku. 

To je  iznimno  značajan podatak koji  dodaje nove  elemente u priču o  cijevi 

pomoću koje je Prometej  donio vatru s neba.  No,  držim da je još značajnija 

indikacija koju sadrži taj  podatak, naime,  da je  stabljika divovske biljke bila 

korištena kao  teleskopska cijev.  Te  su stabljike te biljke mogle poslužiti  istim 

svrhama  kao  i  bambusove  stabljike  u  Kini.  Iako  nisu  bile  tako  čvrste  kao 

bambus  te zasigurno nisu mogle poslužiti  za izgradnju  skela (još  se  i  danas 

u  Kini  grade  skele  od  bambusa),  stabljike  divovske  biljke  bile  su  prilično 

izdržljive i ravne, te su se lako mogle izdubiti,  a bile su i dovoljno dugačke 

da  se u njih  stave  dvije  leće  i napravi jednostavan teleskop. 

Rezbarija  na  predmetu  iz  doba  IV.  dinastije  prikazanom  na  fotografiji 

13, možda opisuje kako je  izgledala ta  stabljika. 

Na  jednoj  slici,  koja  prikazuje  Grka  iz  5.  ili  4.  st.  pr.  Kr.  koji 

gleda  kroz  cijev,  i  upitate  li  se  kakva je  to  cijev,  odgovorit  ću vam  da je  to 

ednostavan  teleskop  načinjen  od  gornjeg  dijela  stabljike  izumrle  divovske 

biljke.  Taj  fragment  grčke  posude  izložen je  u  vitrini  6,  u  sobi  5  u Muzeju 

Akropole u Ateni,  a otkriven je  između  1955.  i  1960.  Taj  predmet,  katalo-

giziran  kao  NA.55.Aa.4,  fragment  je  crno-crveno  obojane  posude  koji  je, 
prema  službenom  opisu: 

Jedan  od  novootkrivenih  predmeta  iz  Nimfina  svetišta  na  južnoj 
padini  Akropole.  Iskopan  je  tijekom  radova  na  Bulevaru  Areopo-
gitou,  južno  od  kazališta  Heroda  Atičkog.  Godine  81.  Nimfino  je 
svetište  razorio  rimski  vojskovođa  Sula.  Bilo je  posvećeno  ženskom 
htoničkom  božanstvu  nepoznata  imena,  zvanom  samo  "Nimfa", 
sudeći prema natpisima na graničnom kamenu i na nekoliko fragme­
nata  vaza.  Nimfi  su  se  prinosile  žrtve,  a  povezivala  se  s  brakom  i 
plodnošću. 

Nevjerojatno  da  je  fragment  posude  koji  prikazuje  osobu  koja  gleda  kroz 
teleskop  tako  dugo bio javno  izložen u Muzeju Akropole,  koji  svake godine 
posjećuju milijuni  ljudi,  a da ga nitko do  sada nije  "primijetio". 

No,  osim fragmenta posude koji prikazuje osobu s teleskopom, u Ateni 
je još jedan predmet ostao  "nezamijećen".  U atenskom Arheološkom muzeju 
javno  je  izloženo  nekoliko  kristalnih  leća.  One  se  nalaze  u  jednom  od 
najposjećenijih prostora Muzeja - mikenskoj  sobi (soba 4), no unatoč tome, 
nitko  ih  nije  "primijetio".  .  .  U  mikenskoj  sobi  nalaze  se 
sljedeći  zanimljivi  predmeti: 

Vitrina  1,  predmet broj  4910.  Dvije  leće;  veću  sam nazvao A,  a manju 
B.  Obje  su  okrugle  i  plankonveksne.  Leća A je  izrađena  od  savršeno  čistog 
kristala,  a  B  ima  pukotinu  na  sredini  gornje  površine,  te  bi  leću  trebalo 
očistiti.  Povećanje  leće A iznosi  2.5X,  a povećanje  leće B  2X. 

Vitirna  5,  predmet  broj  8652.  Komad  kristala  oblikovan  prema  očnoj 
šupljini.  Plankonveksan.  Možda  je  stajao  kao  monokl  na  nekom  kipu. 
Povećanje  mu  iznosi  1.5X. 

Vitrina  8,  predmet  broj  5662.  Lagano  ovalan,  plankonveksan  kristal 
s  jednom  neobičnom  karakteristikom:  njegov  rub  je  pravilna  sinusoida. 
Povećanje  mu je  2X,  na  horizontalnoj  manjoj  osi,  i  1.5X  na  horizontalnoj 
većoj  osi.  Prilikom  pokušaja  stavljanja  leće  u  okvir  korišteno je  ljepilo  koje 
je loše utjecalo na njezinu prozirnost.  Gornja površina leće teško je oštećena, 
te se u brazdama nakupila nečistoća. Nekoć je bila posve prozirna. 

Vitrina  1,  predmet  3192.  Probušeni  sferoidni  komad  kristala,  koji  još 
uvijek povećava 2X,  unatoč kasnije nastaloj  rupi  i nečistoći. 

Vitrina  23,  predmet  broj  104.  Još  jedan  probušen  sferoidni  komad 
kristala koji  povećava  2X kada je položen,  a  2.5X kada  se podigne.  Unatoč 
kasnijim  nespretnim  pokušajima  bušenja,  drevni  je  obrtnik  iznimno  vješto 
izbrusio  i  izgladio kristal. 

Vitrina  14,  predmet  broj  T51/6571-2.  Dva  sferoidna  komada  kristala. 
Čišći  sam  nazvao  A,  a  onaj  zamagljen  B.  Prvi  povećava  2X  na  dijelu  na 
kojemu se povećanje može ustanoviti, budući da je kristal teško oštećen zbog 
pritiska;  potonji,  koji je  također  pretrpio  oštećenja, još je  uvijek  djelomice 
proziran  i  povećava  2X  kada je  položen  (povećanje  se  ne  može  ustanoviti 
kada je kristal podignut). 

Predmeti potječu iz razdoblja između  16.  i  13.  st. pr. Kr. 

Grčka nije jedina zemlja u kojoj  su javno  izložene  "nevidljive  leće".  U 
sobi  69,  u  vitrini  broj  9,  odmah uz vrata koja vode  u Odjel za grčke  i rimske 
starine Britanskog muzeja, čiji djelatnici ne vjeruju da su u drevno doba pos­
tojale  leće,  nalazi  se  nekoliko  "nevidljivih"  leća  od kvarca.  One  su,  sudeći 
prema kasnije nastalim rezbarijama, služile kao igraće pločice. Predmet GR 
1923-4.4-1.47 (okrugla, bikonveksna leća), povećava 3X. Predmet GR 1923. 
4-1.22  (okrugla,  bikonveksna  leća)  povećava  2X.  Teško  oštećena  (okrugla, 
bikonveksna) leća katalogizirana kao predmet GR  1890.  9-21.16, povećava 
2X. Okrugla, bikonveksna leća BM GEM CAT. 3990=1923.4-1.57, savršeno 
je čista,  lijepo izbrušena i izglađena,  te povećava 2X.  Blago ovalna,  bikon­
veksna  leća  BR  GEM  CAT.  3991=1923.4-1.238,  povećava  2X.  Postoji još 
pet kristalnih leća u tom odjelu, koje povećavaju između 3X i  1.5X. (Neke od 
gore  spomenutih leća nisu javno  izložene, nego  se čuvaju u skladištu.) No, 
sve  do  sada,  te  su  leće  iz Britanskog muzeja  bile  "nevidljive",  kao  i  brojne 
druge  drevne  leće,  osim  Layardove,  koje  se  nalaze  u  različitim  odjelima 
Muzeja,  uključujući  egipatski.  Ljudi  vjerojatno  vide  samo  ono  što  očekuju 
da  će  vidjeti,  a  slijepi  su  za  ono  u  čije  postojanje  ne  vjeruju.  To  nazivam 
"sporazumnom sljepoćom". 

Obećao sam da ću objasniti kako su Kartažani koristili teleskope u vojne 
svrhe. Do toga sam podatka došao posve neočekivano. Njemački oftalmolog 
koji je pisao o  drevnoj  optici,  spomenuo je  Grka Andreasa Anagnostakisa i 
njegovo  djelo  čiji  naslov  u  prijevodu  glasi  Studije  o  drevnoj  optici.  U  Brita­
niji  ne  postoji  ni jedan  primjerak  te  knjige  (ja  posjedujem  presliku),  te  sam 
je poslije dugotrajne potrage uspio pronaći u Nacionalnoj knjižnici u Parizu. 
Ta  iznimno rijetka knjiga ima samo  28  stranica.  Dugo  sam  čekao  da mi  se 
dostavi  mikrofilm,  a kada sam konačno  pribavio  ispis, ustanovio  sam kako 
ga  ne  mogu pročitati.  Tekst nisu  mogli  pročitati  ni  moji  grčki  prijatelji, jer 
nije bio na demotskom grčkom, koji je danas u uporabi, nego na grčkom koji 
se  govorio  u  19.  stoljeću  i  koji  danas  razumije  malo  ljudi.  Knjigu je  1878. 
godine  objavio  rektor  Sveučilišta u Ateni.  Nakon mnogo  muka uspio  sam u 
knjizi  pronaći  bilješku  na  francuskom,  koja  se  odnosila  na  djelo  stanovitog 

Dauxa,  za kojega  do  tada nisam  čuo.  Moj  prijatelj,  profesor Joannis  Liritzis, 
koji  govori  službeni,  moderni  grčki jezik,  preveo  je  dvije  Anagnostakisove 
rečenice koje se odnose na Dauxa: 

Hipoteza gospodina Dauxa je nevjerojatna; drevni narodi nisu pozna­
vali jednostavne  teleskope, jer se,  prema Polienu i  Polibiju,  na koje 
se  g.  Daux  poziva,  prakticirala  telegrafija  pomoću  baklji.  Posve  si­
gurno  nisu rabili  složene  dioptrae. 

Nekoliko je  znanstvenika smatralo  da je grčka riječ  dioptra  označavala tele­
skop.  U tom ju je  smislu rabio Polibije  (2.  st.  pr.  Kr.) te mnogi  drugi  grčki 
pisci,  što  ćemo ubrzo  vidjeti. 

Tko je,  dakle,  bio  g.  Daux?  Poznat je  samo  kao  "A.  Daux",  a  bio je 
francuski  arheolog,  koji  je  1869.  objavio  izvanrednu  knjigu  o  ruševinama 
Kartage  i,  što je  osobito  zanimljivo,  opisivala je  kako  su  drevni  Kartažani 
rabili  teleskope  u  vojne  svrhe.  Daux je  taj  neobičan  podatak  pronašao  u 
knjizi  Stratageme,  grčkoga povjesničara Poliena,  koji je  živio  u  2.  st.  po Kr. 
Malo je klasičara koji  su za njega čuli.  Njegova  su djela gotovo  posve  nepo­
znata, jer  su  rijetki  zainteresirani  za  proučavanje  drevne  vojne  tehnologije. 
Daljnje  potvrde  Polienova  izvješća  nalaze  se  u  Polibijevim  povijesnim  dje­
lima (2.  st.  pr. Kr.) i drugim izvorima, poput Elijana (2./3.  st. po Kr.), koji 
Dauxu nije bio poznat. 

Ono  što  je  navelo  Dauxa  da  objavi  svoje  otkriće  bila  je  njegova 
ljubav  prema  arheologiji,  a  posebice  zanimanje  za  povijest  drevne  Kartage. 
U  potrazi  za  rješenjima,  proučio  je  gotovo  čitavu  klasičnu  književnost. 
Opisujući  neobičnu  kartašku  obrambenu  kulu,  Daux  je  napisao:"...  zbog 
njezina osobita  oblika,  rekao  bih  da je  služila kao  signalna postaja." 

Zatim dodaje: 

Čini se da je jedna od tih kula služila kao signalna postaja. Podignuta 
oko 4.  ili  5.  st. pr.  Kr., bila je  smještena na obali, te je Feničanima na 
Siciliji  i  u  Africi  vjerojatno  služila  za  telegrafsko  prenošenje  poruka. 
Budući  da  govorimo  o  dalekoj  prošlosti,  točnije  o  razdoblju  prije 
otprilike  2300  godina  [Daux  je  to  pisao  1867.],  izraz  "telegrafsko 
prenošenje poruka" na prvi se pogled doima neprikladnim. Međutim, 
bio  bih  oprezan u  iznošenju takvih pretpostavki  da nisam naišao na 
dokaz  u  djelu  jednog  drevnog  pisca.  O  toj  se  izvanrednoj  metodi 
komunikacije na velike udaljenosti veoma malo zna. A ako  se može 
vjerovati  [drevnom]  piscu,  ona je  rječit primjer domišljatosti  naroda 
čiji  su  trag  Rimljani  gotovo  posve  izbrisali.  Navodim  ovdje  čitav 

odlomak iz Polienova djela  [Polien, grčki pisac  iz 2.  st.  po Kr., koji 
je  pisao  o  umijeću ratovanja  i  povijesti.  Djelo:  Stratageme]. 

Početkom 4.  st.  pr.  Kr.  Kartažani,  tada na vrhuncu moći,  željeli 
su  osvojiti  čitavu  Siciliju,  od  čijeg  su  područja  nadzirali  samo  4/5. 
Sirakuza  se  najduže  odupirala,  a  njezin  gospodar  Denis  teškom 
je  mukom  odbijao  napade  Kartažana.  Taj  dugotrajan  rat,  pun 
iznenađenja i prevrata, iscrpio je Kartažane, jer je Afrika bila daleko, 
te je  pomoć  sporo  stizala.  U  Kartagu  nisu  redovito  stizala  izvješća 
o  napredovanju  vojske  i  njezinim  potrebama.  Kako  bi  riješili  pro­
bleme,  te  brzo  i  uspješno  završili  rat,  Feničani  su učinili  sljedeće: 

"Dok su ratovali u Siciliji," piše Polien (Knjiga IV.,  16. poglavlje), 
"Kartažani  su,  kako  bi  im  pomoć  iz  Libije  što  prije  stigla,  načinili 
dvije jednake  vodene  ure,  od  koje je  svaka  okomito  bila  podijeljena 
na nekoliko krugova.  Na jednom su  [krugu]  napisali:  "Trebaju nam 
brodovi",  na  drugima:  "Treba  nam  zlato"  ...  "opsadni  strojevi"  ... 
"hrana"  ...  "teretne životinje"  ..."pješaštvo"  ...  "konjica"...  itd.  Jednu 
od tih  vodenih ura  držali  su  na  Siciliji,  a  drugu  su  slali  u  Kartagu  s 
naputkom da osoba koja pali  [signalnu]  vatru provjeri  gdje  će  se na 
uri  voda  zaustaviti  kada  se  zapali  druga  [signalna]  vatra.  Na  taj  su 
način u Kartagi  mogli  odmah znati što je potrebno  vojsci  na  Siciliji, 
i  smjesta odaslati pomoć.  Tako  su Feničani  dobivali pomoć koja im 
je  omogućavala  da  održavaju  rat." 

Tako je pisao Polien. Ti podaci, koji daju nove podatke o drevnim 
metodama  prenošenja  poruka,  upućuju  na  nekoliko  zanimljivih 
zaključaka.  Od najistaknutije točke Promontoriuma Hermaeuma  (vrh 
rta Bon) do točke na Siciliji udaljenost iznosi  134 km. Otok Pantelle-
ria  nalazi  se  gotovo  na  pola  puta  između  tih  dviju  točaka;  uzdiže 
se  visoko  iznad  morske  razine  te je,  sudeći  prema  izvješću,  mogao 
služiti  kao  mjesto  posredovanja.  Za  vedrih  su  se  noći  vjerojatno 
mogli  vidjeti  znakovi  s  obaju  strana.  Tako  su  se  vijesti  mogle  brzo 
prenositi  čak  i  do  Kartage.  Kula  koju  sam  spomenuo,  smještena 
pokraj Utice na morskoj  obali,  možda je  služila  toj  svrsi.  Vjerojatno 
su  Feničani  posjedovali  i  druge  precizne  instrumente,  što  se  može 
zaključiti  prema  sunčanom  satu u  gradu zvanom  Catanea,  i još  stari­
jem  sunčanom  satu koji  su načinili za judejskoga kralja Ahaza. 

Ovdje  završava  Dauxov  odlomak.  Međutim,  u  Bilješkama  (str.  281.-289.) 
Daux navodi dodatne podatke koje je iznio Polibije (2. st. pr. Kr.): 

Tu  metodu  telegrafskog  prenošenja  poruka  poznavali  su  i  drugi 
narodi.  Grci  su  izumili  i  usavršili  druge  metode.  Polibije  navodi 
nekoliko  metoda  koje  su  bile  u  uporabi  250  godina  prije  feničkog 
izuma.  Danas,  kada  je  telegrafija  gotovo  posve  usavršena,  zanim­
ljivo je  čitati  o  tim  drevnim  metodama,  koje  su upravo  u Polibijevo 
doba donosile najbolje rezultate. No, neka povjesničar govori za sebe 
[Knjiga  10.,  fragmenti  xlv  i  xlvi]: 

"Posljednji  sustav  [prenošenja poruka,  op.  prev.]  izumili  su Kleo-
ksen  i  Demoklit  ["Cleoxene  i  Democlite"  -  nepoznata  imena!];  no, 
mi Rimljani smo ga usavršili. Metoda je pouzdana i postoje određena 
pravila,  a pomoću nje  se  mogu odaslati vijesti  o  svemu  što  se  zbiva. 
Sve  što je  potrebno jesu  budnost  i  pozornost.  Evo  o  čemu  se  radi: 
slova  alfabeta  podijele  se  u  pet  skupina,  pri  čemu  svaka  skupina 
sadrži  pet  slova;  jedna  skupina  sadrži  samo  četiri  slova,  i  to  nije 
nimalo važno za zadani cilj. Oni koji su dužni odašiljati i primati zna­
kove  zapisuju na pet pločica tih pet  skupina  slova,  a zatim  se  među 
sobom  dogovore  da  će  onaj  koji  šalje  poruku  najprije  upaliti  dvije 
signalne  svjetiljke i  držati ih u zraku  sve dok čovjek na drugoj  strani 
također  ne  podigne  dvije  signalne  svjetiljke.  Tako  jedan  drugome 
pokazuju  da  su  spremni.  Signalne  se  svjetiljke  zatim  spuštaju,  a 
osoba  koja  šalje  poruku  podiže  svjetiljku u  lijevoj  ruci,  kako  bi  onaj 
drugi  znao  koju  pločicu  treba  gledati;  ako  treba  gledati  prvu,  on 
podiže  samo jednu,  ako  treba  gledati  drugu,  on podiže  dvije  pločice, 
itd.  Isto  čini  desnom  rukom,  kako  bi  se  osobi  koja  prima  poruku 
pokazalo koje slovo na pločici treba zapisati.  Osim tih pravila, nužno 
je  da  oba  čovjeka  zadužena  za  signalizaciju  imaju  teleskope  [diop-
tran]  opremljene  dvjema  cijevima  [duo  aulischous],  kako  bi  čovjek 
koji  šalje  signal  kroz  njih  vidio  s  lijeva  i  desna  čovjeka  koji  mu 
mora  odgovoriti.  Pokraj  teleskopa  moraju  biti  uspravno  postavljene 
pločice  o  kojima  ćemo  sada govoriti,  a  slijeva  i  zdesna mora  se po­
dignuti  palisada  dugačka  3  metra  i  visine  čovjeka,  tako  da  signal 
podignutih  svjetiljaka  bude  što jasniji - no,  kada  se  svjetiljke  spuste, 
ništa  se  neće  vidjeti.  Oba  čovjeka  moraju  iznimno  pozorno  pratiti 
čitav postupak. Primjerice, želi li jedan od njih izvijestiti da je stotinu 
vojnika  prešlo  na  neprijateljsku  stranu,  morat  će  izabrati  riječi  koje 
o tome izvještavaju s najmanjim mogućim brojem slova, poput:  "Po­
bjeglo  100 Krećana".  Zapisat će to na pločici  i  izvijestiti na  sljedeći 
način:  prvo  slovo je "K"  [grč. Kretes;  Krećani], a nalazi  se u drugoj 
skupini  slova  i  na  drugoj  pločici.  Zatim  će  u  lijevoj  ruci  podignuti 
dvije  svjetiljke  kako  bi  čovjeku  koji  prima  poruku  dao  na  znanje  da 

mora  gledati  drugu  pločicu;  u  desnoj  će  ruci  podići  pet  svjetiljaka, 
označavajući  tako  slovo  "K",  koje je  peto  slovo  u  drugoj  skupini  i 
koje  primatelj  poruke  mora  zapisati  na  pločici.  Četiri  će  svjetiljke 
podignuti lijevom rukom, kako bi opisao  slovo  "R", koje se nalazi u 
četvrtoj  skupini,  a primatelj  poruke  zapisat  će  ga  na pločici  itd.  Na 
taj  način poruka se prenosi točno i učinkovito.  Ako  se rabe različite 
svjetiljke,  to znači da se određeno slovo mora dva puta zapisati, no, 
ako  se  poduzmu  nužne  mjere  opreza,  sve  će  teći  glatko.  Međutim, 
za prenošenje takvih poruka potrebno je iskustvo,  kako bi  se izbjegle 
pogreške  i  nedostatci  u  komunikaciji." 

Polibijev opis metode prenošenja poruka  sadrži zanimljivu pojedi­
nost.  Naime,  iz  ovoga  odlomka  doznajemo  da  su  stari  Grci  rabili 
naprave  za  gledanje  na  daljinu,  dvostruke  leće,  paralelne  ili  [malo] 
divergentne,  te  da  su  te  naprave  stajale  na  svakoj  signalnoj  točki. 
Taj  podatak  zasigurno pobuđuje  najviše  radoznalosti.  Koliko  se  god 
tvrdnja  činila nevjerojatnom,  valja  imati  na  umu  da ju je  iznio  Poli-
bije, povjesničar koji s pravom uživa povjerenje  svih modernih znan­
stvenika.  Reći  ću  i  to  da  Polibije  o  tom  izumu  ne  govori  kao  o 
nečemu novom, nego, naprotiv, kao o optičkom instrumentu koji je u 
njegovo  doba bio  dobro  poznat  i  naširoko  korišten. 

Daux  dalje  piše:  "Jedan  od dvaju  stupova,"  iznosi  on  [Polien],  "podijeljena 
krugovima od kojih se  svaki odnosi na neku stvar koja je potrebna  [kartaškoj 
vojsci,  op.  prev.],  bio je  podignut  na  najistaknutijoj  točki  Sicilije,  a  drugi 
nasuprot njemu,  na afričkoj  obali." Udaljenost između tih dviju točaka  iznosi 
134 km (nešto više od 24 morske lige).  Bilo  je  fizički  nemoguće tako daleko 
vidjeti  samo  okom,  a  kamoli  izbrojiti  koliko  su  se  puta  upalile  i  ugasile 
signalne  svjetiljke  na  dvjema  udaljenim  točkama.  Stoga  se  mora  prihvatiti 
da  su  Feničani  svoj  telegrafski  sustav,  koji  su  izumili  prije  2268  godina 
[Daux je  svoje  izvješće  napisao  između  1868.  i  1869.],  temeljili  na promat­
ranju dviju  obala,  odnosno  dviju  signalnih točaka,  pomoću teleskopa.  Efekt 
zakrivljenosti vodene površine bio je  tako  isključen  izborom  dviju kopnenih 
postaja  smještenih  visoko  iznad  morske  razine.  Imao  sam  priliku  popeti  se 
na jednu od njih, drevnu Hermesovu hrid (rt Bon), s koje unatoč lijepom vre­
menu nisam mogao  vidjeti  obalu  Sicilije.  U tome  sam uspio  samo  pomoću 
snažnog teleskopa koji  sam ponio  sa sobom.  Konačno,  izrazi koje je Polibije 
koristio  nedvojbeno  su se  odnosili  na teleskope:  ...  deesei  osoton  men  diop-
tran  echein,  duo  aulischous  echousan  ...  naprava pomoću koje  se  gleda jest 
dioptran,  a dvije male cijevi  (riječ također znači "frula") jesu duo aulischous. 
Po svemu sudeći, riječ je o dva teleskopa.  Ostatak odlomka govori da su bili 

paralelni ili  [lagano]  divergentni, te da su se rabili u paru [tj. bili su dvos­
truki]. 

Valja  obratiti  pozornost na  Polibijev podatak  o  cijevima od kojih je  bila 
sastavljena  naprava  dioptra.  Drugim  riječima,  dioptra je  optički  dio  tele­
skopa a u cijevima - poput Prometejeve cijevi o kojoj  smo maločas govorili 
- stajale su leće. 

Daux nije u cijelosti iznio Polibijevo izvješće. Naveo je samo 45.  i 46. 
odlomak iz 10. knjige, iako rasprava započinje već u 43. odlomku, gdje Poli-
bije  objašnjava zašto  uopće  spominje te  izume: 

Metoda  prenošenja  poruka  vatrom,  koja je  u  ratu  veoma  korisna, 
nikada  nije  bila  dovoljno  dobro  objašnjena;  držim  da  činim  dobro 
dajući  izvješće  u  skladu  s  njezinim  značajem...  ništa nije  djelotvor­
nije  od  prenošenja  poruka  pomoću  vatre.  Naime,  na  taj  se  način 
odmah  mogu prenijeti  vijesti  o  nečemu  što  se  zbilo,  ili  se  upravo 
zbiva,  dok bi  inače vijesti morale putovati tri,  četiri  ili više dana... 
Kada je  postojala  samo jedna  metoda  prenošenja poruka  vatrom,  u 
mnogim se slučajevima pokazala nepouzdanom... 

Polibije  zatim opisuje tehnološka dostignuća koja su poboljšala tu metodu, 
uključujući teleskope.  Prvi potpun engleski prijevod Polibijeva djela objavio 
je  Schuckburgh  1889.  On  prevodi  dioptran  i  cijevi  te  naprave  engleskim 
izrazom koji, bojim se, ne razumijem.  Schuckburgh kaže da pošiljatelj i pri­
matelj  poruke moraju "kao prvo, imati stenoskope s dva lijevka..."20 Zaista 
ne znam što je to stenoskop; nedvojbeno je  1889. ta riječ značila nešto što 
je danas zaboravljeno. Schuckburgh se očito namučio s tim odlomkom, te se 
nije usudio reći "teleskop s dvije cijevi", jer je držao kako u to doba teleskopi 
nisu postojali. 

Još jedan izvor spominje Kartažane i njihove teleskope - Elijanovo djelo 
Povijesne svaštice (2. st. po Kr.), koje je veoma zanimljivo: 

Kažu  da je na  Siciliji  živio  čovjek toliko  oštra vida da je mogao  vid­
jeti  od  Lilibeuma  do  Kartage.  Njegovu  oku  ništa nije  promaknuto. 
Kažu da je mogao  izvijestiti o točnom broju brodova koji bi isplov-
ljavali iz Kartage, te da nikada nije pogriješio. 

U 400  godina koliko je proteklo između Polibijeva i  Elijanova doba,  priča 
je  izgubila  svoje  tehnološko  objašnjenje  i  preživjela  samo  kao  kuriozitet. 

Prijevod  Elijanova  djela  pojavio  se  tek  1997./1998.,  a  Nigel  Wilson,  koji je 
pripremio to  izdanje,  dodao je bilješku uz gornji  citat: 

Drugi  pisci  koji  prepričavaju  tu  priču  nazivaju  toga  čovjeka  Strabon 
i  kažu da je živio u vrijeme  Punskih ratova.  No,  oni  ostavljaju zago­
netku  neobjašnjenom:  čak  i  s  vrha  planine  -  a  u  blizini  Lilibeuma 
nema  nikakvih  uzvišica  -  slabo  se  vidi  najbliža  točka  na  afričkoj 
obali,  udaljena  140  km,  dok  Kartaga,  udaljena  215  km,  uopće  nije 
vidljiva.  Strabon 6.2.1  (267) kaže  da je čovjek bio  na promatračnici, 
kao  da je  ona bila dovoljno  visoka. 

To je veoma oštroumna opaska. I ne znajući za Polienovo, Polibijevo i Daux-
ovo  izvješće,  Wilson daje naslutiti kako u  priči  nedostaje  neki  značajan  ele­
ment. Naveo je odlomak iz Strabonove Geografije (1. st. pr. Kr./l. st. po Kr.), 
za koji Daux nije znao.  Odlomak glasi: 

Najkraća  udaljenost  od  Lilibeuma  [na  Siciliji]  do  afričke  obale  u 
blizini  Kartage  iznosi  1500  stadija;  priča  se  da je  na  promatračnici 
stajao  neki  čovjek  iznimno  oštra  vida,  koji  je  Kartažane  tijekom 
opsade  Lilibeuma izvještavao  o broju brodova koji  su  isplovljavali  iz 
Kartage. 

Godine  1887.  prvi prevoditelji  Strabonova  djela  dodali  su  sljedeću  bilješku: 

Prema Varu,  taj  se čovjek zvao  Strabon. 

On  nas  upućuje  na  odlomak  u  kojemu  Plinije  navodi  izgubljeno  Varovo 
djelo.  Taj  citat nalazi  se  u Plinijevoj  Prirodnoj povijesti  (VII,  21): 

Ciceron...  bilježi  slučaj  čovjeka  koji  je  mogao  vidjeti  123  milje  u 
daljinu. Marko Var [ 1. st. pr. Kr.] iznosi da se taj čovjek zvao Strabon, 
te da je tijekom Punskih ratova, promatrajući  s hridi u Lilibeumu na 
Siciliji,  mogao vidjeti koliko  brodova  izlazi  iz  kartaške  luke. 

Poslije svega rečenog, možemo priču o čovjeku zvanom Strabon shvatiti 
kao  šalu.  Kao  što  sam već rekao,  riječ  "Strabon"  znači  "zrikav"  ili  "razrok". 
A  taj je nadimak nastao kao  šaljiv podsjetnik na teleskop  s  dvije  cijevi! 

Konačno,  o  tome  pripovijeda  i  Solin  (oko  200.  god.  po  Kr.).  Navodim 
prijevod Arthura Goldinga iz  1587.  (naime, novi prijevod ne postoji): 

Najoštrijega  je  vida  bio  čovjek  imena  Strabon,  za  kojega  Var  tvrdi 
da  je  mogao  vidjeti  stotinu  trideset  pet  milja  u  daljinu,  te  da  je 
stoga  bio  postavljen na promatračnicu u  Lilibeumu na  Siciliji,  kako 
bi  izvještavao  o  točnom  broju  brodova  punske  flote  koji  napuštaju 
kartašku  luku. 

Kao  što  smo  mogli  vidjeti,  u  klasičnim  tekstovima  postoje  brojna 
izvješća  o  kartaškim  teleskopima,  ali  samo  su  Polienova  i  Polibijeva  točna. 
Ostali  tekstovi  iznose  samo  naklapanja  koja  su  izgubila  svako  tehnološko 
značenje. 

Ispitavši  sve  dokaze  o  tome  da  su  Kartažani  poznavali  i  rabili  leće, 
neizbježno  se  nameće  pitanje:  "Jesu  li  Kartažani  doista  posjedovali  leće 
otkrivene  tijekom  arheoloških  iskopavanja?" 

Čitatelj  se  neće  iznenaditi  kada  sazna  da  odgovor  na  to  pitanje  glasi: 
" J e s u ! " .  U  Kartagi  j e  iskopano 
šesnaest  staklenih  i  kristalnih  plankonveksnih  leća,  te  mnogo  okruglih  ili 
ovalnih  plankonveksnih  i  nepoliranih  komadića  stakla.  Od  šesnaest  leća, 
dvije  su još  uvijek prozirne  i  povećavaju,  te mogu poslužiti  za paljenje  vatre. 
Leće  se  čuvaju  u  Muzeju  Kartage  (nekadašnjem  Muzeju  Lavigerie),  iako 
nisu javno izložene, nego se čuvaju u skladištu. Otkrili su ih bijeli fratri, fran­
cuski red koji je  u doba kada je  Tunis  (na čijem se području nalaze  ruševine 
drevne  Kartage)  bio  francuska  kolonija,  obavljao  arheološka  iskopavanja. 
Danas  u  Kartagi  nema  podataka  o  tim  lećama,  a  izvješća  o  iskopavanjima 
vjerojatno  se  čuvaju  u Parizu. 

Koliko  je  meni  poznato,  kartaške  se  leće  prvi  put  spominju  1924.,  u 
članku  oftalmologa  Harryja  L.  Taylora,  koji  ih je,  kako je  izjavio,  proučio 
još  u  travnju  1914.,  kada  su  površine  leća još  bile  čiste.  No,  godine  1930. 
ustanovljeno je  da je  prozirnost  leća  smanjena  zbog  izloženosti  zraku.  (Vidi 
njegova  dva  članka  iz  1930.)  Najzanimljivije  od  kartaških  leća  (posebice 
imamo  li  na  umu  kartaške  teleskope  s  dvije  cijevi)  bile  su  dvije  okrugle 
konveksne  leće  iste  veličine,  koje  sam  nazvao  "par  iz  sarkofaga".  Taylor 
izvještava da ih je  1902.  iskopao velečasni Delattre, pripadnik bijelih fratara, 
koji  ih je  pronašao  u  kamenom  sarkofagu  iz  4.  st.  pr.  Kr.  Polibije je  živio 
u 2.  st.  pr.  Kr.  Leće  su pronađene u ostacima pokrova koji je  štitio tijelo od 
propadanja.  Godine  1928.  o  kartaškim je  lećama pisao  i  Beck.  Taylor  im 
je  1930.  posvetio  još  dva  članka,  u  kojima  izjavljuje  da  su  te  leće  možda 
najstariji  primjeri  staklenih  leća.  Možda  su  Rimljani  naučili  vještinu  izrade 
staklenih  leća od Kartažana.  Taylor navodi  daljnje pojedinosti  i  iznosi kako 
su otkrivene i tri male, ovalne leće. Dvije leće koje sam nazvao "par iz sarko-

faga" promjera su oko 4 cm i jakosti 5D (dioptrija). (Taylor je proveo mjere­
nja  pomoću  sferometra).  Ne  iznenađuje  stoga  da  je  1930.  godine  anonimni 
autor jednog  članka u  časopisu Nature  pretpostavio  da je  čovjek u  sarkofagu 
bio  dalekovidan,  te  da je  možda želio  ispraviti  vid  pomoću tih  naočala  čiji 
su  okviri  nestali.  "Par  iz  sarkofaga"  može  se  vidjeti  na  fotografiji  ,  koju 
je  snimio Wiliam Graham, postavivši  leće na oči  drevnog kipa (uočit ćemo 
kako  njihova veličina posve  odgovara veličini  očnih  šupljina  lika). 

Posljednji  znanstvenik  koji  se  osvrnuo  na  kartaške  leće  bio  je  R.  J. 
Forbes. On je 1957. spomenuo kako je u Kartagi otkriveno sveukupno devet 
leća,  tri  od  kvarca  i  šest  od  stakla,  koje  su,  zahvaljujući  povećanju,  bile 
"veoma pogodne za izradu preciznih rezbarija".  Forbes nije znao da postoji 
još  sedam kartaških leća. 

Dakle,  Polienova  i  Polibijeva  izvješća  potkrjepljuju  brojni  arheološki 
dokazi,  koji  objašnjavaju  legende  o  "oštrookim"  Kartažanima. 

Toliko  o  Kartažanima.  Pogledajmo  sada  tko  je  još  rabio  riječ  dioptra 
kako  bi  njome  označio  teleskop.  Najprije  valja  spomenuti  Jambliha, 
neoplatonističkog  filozofa i učitelja cara Julijana Apostate,  koji je  živio  u  2. 
st.  po Kr., a o teleskopima je pisao u svome djelu Pitagorin život. 

Loebova  serija  ne  sadrži  ni  jedno  Jamblihovo  djelo,  što  vjerojatno 
odražava  prezrivo  mišljenje  o  neoplatonističkoj  filozofiji.  Nije  mi  poznato 
da je u novije vrijeme objavljen prijevod nekog Jamblihova  djela, pa  sam bio 
prisiljen  citirati  tekst  iz  knjige  objavljene  davne  1598.,  koji  sadrži  latinski 
prijevod i  grčki  izvornik.  Taj  se odlomak nalazi u  26.  poglavlju,  u  kojemu 
se  Pitagora  slavi  kao  utemeljitelj  znanosti  o  glazbi  i  harmoniji.  [Pitagora, 
op.  prev.]  se  pita  kakva  bi  naprava  mogla  poboljšati  sluh  na  način  na  koji 
kompas, ravnalo i teleskop  (dioptra)  poboljšavaju vid!  Postoje  dva engleska 
prijevoda  toga  odlomka.  Navodim,  kao  prvo,  prijevod  Kennetha  Sylvana 
Guthriea iz  l919.: 

Govoreći  o  mudrosti  kojom  je  Pitagora  poučavao  svoje  učenike, 
moramo  imati  na  umu  da  je  on  utemeljio  znanost  o  harmoniji  i 
razmjerima.  No,  kako  bismo  to  objasnili,  valja  nam  se  vratiti  u 
prošlost. Razmišljajući o glazbi i mogućnosti izrade nekog pomagala 
za  osjetilo  sluha  koje  bi  ga  usavršilo,  kao  što  kompas,  ravnalo  i 
teleskop  usavršavaju  vid,  ili  kao  što  ravnoteža  i  mjere  usavršavaju 
osjetilo  dodira... 

Isti je odlomak  1818.  Thomas Taylor preveo na sljedeći način: 

Budući da govorimo o mudrosti kojom se Pitagora služio poučavajući 
svoje učenike, bilo bi korisno to povezati s činjenicom da je on izumio 
znanost  o  harmoniji  i  harmonijskim  razmjerima.  No,  zato  bismo 
trebali  otići dalje u prošlost. Razmišljajući bi  li bilo moguće napra­
viti neko pomagalo za sluh, koje bi ga učinilo jasnim i pouzdanim, 
kao što vidu pomažu kompas i ravnalo, ili, tako mi Jupitera, diop­
trijska naprava; ili kao što dodiru pomažu ravnoteža i mjerni instru­
menti..." 

Taylor nije propustio prevesti izraz ne Dia, koji  su Grci  tako  često rabili,  a 
značio je  "tako  mi  Boga",  točnije,  "tako  mi  Zeusa".  Ime  vrhovnog  grčkog 
boga Taylor je latinizirao u "Jupiter". Guthrie je očito držao da je taj  izraz 
suvišan.  Pa  ipak,  zanimljivo je  da ga je  Jamblih upotrijebio  prije  nego što je 
spomenuo teleskop, nešto o čemu se, očito, moralo šutjeti. 

Čini  se  da je  Taylorov  prijevod  "dioptrijska  naprava"  prilično  točan, 
iako ne  i  doslovan.  "Dioptrijska naprava" ne znači ništa, te je u prijevodu 
samo zadržana grčka riječ, uz naznaku da se radi o nekoj napravi. Guthrie je 
bez ikakve grižnje savjesti preveo dioptra kao "teleskop". 

Nemalo sam se iznenadio kada sam u još jednom drevnom tekstu posve 
slučajno naišao na isti Jamblihov odlomak, i to u vrijeme kada sam uređivao 
ovu knjigu! Prije nego što sam se bacio na konačno uređivanje ovoga poglav­
lja,  napravio  sam  stanku  namjeravajući  se  odmoriti  uz  knjigu  Priručnik  o 
harmoniji Nikomaha  iz  Gerase  (2.  st.  po  Kr.).  U  6.  poglavlju  toga  djela 
pojavljuje  se  tekst  koji  je  Jamblih  očito  "ukrao"  Nikomahu,  svom  suvre­
meniku. U prijevodu Flore Levin tekst glasi: 

Jednoga je dana [Pitagora] zaronio u misli, razmatrajući mogućnost 
izrade nekog pomagala za uši koje bi ih učinilo jasnima i pouzdanima, 
kao što vidu pomažu kompas i ravnalo ili dioptra; ili kao što dodiru 
pomažu ravnoteža i mjere. 

U  svojoj  bilješki  Flora Levin  dodaje: 

To izvješće pojavljuje se u njegovu djelu De vita Pyth. [O životu Pi-
tagorinu] 115-120 [Deubner, 66-69], Jamblih je verbatim preuzeo od 
Nikomaha. 

Još jedan  grčki  pisac  koji je,  kako  se  čini,  također  spominjao  teleskop 
služeći  se  izrazom dioptra,  bio je  Gemin (1.  st.  pr.  Kr.),  autor  Uvoda  u 
astronomiju.  Grčki  tekst  s  latinskim  prijevodom  bio je  objavljen  1630.  u 

zbirci  drevnih  astronomskih  tekstova,  koje  je  uredio  i  sastavio  isusovac 
Dionizije  Petavije.  Glasoviti  francuski  povjesničar  astronomije  Jean  Ayl-
vain  Bailly  raspravljao  je  o  tome  1779.,  u  svojoj  Histoire  de  l'Astronomie 
Moderne  depuis  la  Fondation  de  l'Ecole  d'Alexandrie  (Povijest  moderne 
astronomije  od  osnutka  Aleksandrijske  škole).  Baillyja je  prilično  zbunjivao 
Baconov teleskop,  u  čije je  postojanje  isprva  sumnjao.  No,  čini  se  da je  tu 
činjenicu  poslije  prihvatio  kao  istinitu.  Iz  Baconovih je  zapisa  doznao  za 
priču  o  Juliju Cezaru koji je kroz  optičku cijev mogao  s  francuske  obale  pro­
matrati  priobalne  engleske  gradove.  Bailly  se  osvrnuo na Baconovu tvrdnju 
da površine  Sunca  i Mjeseca izgledaju bliže  ako  ih  se promatra kroz konvek­
sna  stakla,  te  da je  za  izradu  takvih  astronomskih  naprava  nužno  znanje  o 
optici.  Bailly kaže: 

Ti  su  odlomci  veoma neobični,  posebice  imamo  li na umu  činjenicu 
da  s vremena na vrijeme u povijesti nailazimo  na opise takvih cijevi. 
O njima su pisali Hiparh  [2.  st. pr.  Kr.]  i  [Klaudije]  Ptolemej  [2.  st. 
po Kr.].  Susrećemo ih i u različitim razdobljima u Kini. Povezuju se 
i  s  Cezarom.  Gerbert  [glasovit  matematičar  i  filozor  koji je  postao 
papa Silvestar II., a umro je 999.] rabio  ih je u  10.  stoljeću prilikom 
izgradnje  svoga  sata u Magdeburgu.  Možda je  znanje  o  tim  cijevima 
bilo  sačuvano  u  Ptolemejevoj  Optici,  koja je  još  uvijek  postojala  u 
Baconovo doba  [13.  stoljeće; tada se rukopisu izgubio  svaki trag].  I 
gospodin  [grof]  de  Caylus  [kojeg  smo  već  upoznali]  držao je  da  su 
drevni  narodi  posjedovali  teleskope.  Možda  se  predaja  o  tome  pre­
nosila putem Ptolemejeve  Optike  ili nekog drugog  izgubljenog  djela, 
sve  do  Baconova doba.  Znanje  o tom  izumu  stiglo je  do  Bacona jed­
nako  kao  što  bi  stiglo  do  svakoga  dovoljno  radoznalog  i  dovoljno 
otvorenog da progovori o  stvarima koje nikada nije vidio. 

Bailly  nam je  ovime  dao  na  znanje  da je  Bacon  opisao  teleskope  koje  sam 
nikada nije  vidio,  nego je  o  njima  čitao  u Ptolemejevoj  Optici.  No,  kao  što 
smo vidjeli,  dokazi pokazuju da je Bacon doista izgradio teleskop, zbog čega 
su  ga  optuživali  za  čarobnjaštvo.  Možda  su  pritom bili  uništeni  svi  primjerci 
Ptolemejeve  Optike  kao  "djelo  Vraga". 

U  svojim  Bilješkama  Bailly  navodi  da  je  otac  Jean  Mabillon  vidio 
primjerak rukopisa iz  13.  stoljeća, redovnika imenom Conrad, koji je naišao 
na drevni rukopis s ilustracijama koje prikazuju Klaudija Ptolemeja (2.  st. po 
Kr.) kako promatra zvijezde kroz dugačku cijev.  Bailly drži da su Hiparhovi 
i  Ptolemejevi  zapisi  o  zvijezdama  nastali  na  temelju  promatranja  pojedinih 
zvijezda kroz  takve  cijevi.  Grčki  su  astronomi  pokušali popisati  sve  vidljive 

zvijezde.  Bailly  kaže:  "Iz  iskustva  znamo  da  te  cijevi,  načinjene  od  papira, 
olakšavaju promatranje.  (Bailly nije  znao  da  su papir,  kineski  izum,  u  11. 
stoljeću  u Europu  donijeli  Arapi,  te  da  se  u  Europi počeo  proizvoditi  tek u 
12.  stoljeću.)"  On ovdje govori  o astronomskim cijevima bez leća.  Međutim, 
dodaje  da  su  neke  cijevi  doista  sadržavale  leće,  poput  cijevi  koje  je  rabio 
Gerbert u  10.  stoljeću: 

Ta je cijev bila iznimno zanimljiva.  Možemo  s priličnom  sigurnošću 
zaključiti  da  je  sadržavala  stakla.  Ideju  o  korištenju  takvih  cijevi 
potvrđuju  i  Geminovi  zapisi... 

Bailly je  pokušao  pojasniti  svoje  mišljenje,  navodeći  kako je u  1.  st.  pr.  Kr. 
Gemin rabio napravu zvanu dioptra koja je sadržavala leće.  Možda je Gemi-
nova naprava doista imala leće, no dioptra koju je stoljeće prije njega izumio 
Hiparh  bila  je  posve  drukčija  naprava  -  dugačka  cijev,  koja  je  ime  dobila 
prema  grčkom  izrazu  "gledati  preko",  a  služila je  za  promatranje  i  brojanje 
zvijezda te za promatranje pomrčina Mjeseeca. Iako dopušta da je Hiparhova 
naprava  sadržavala  leće,  Bailly  je  skloniji  misliti  da  se  one  nisu  rabile. 
Međutim, uvjeren je kako je Gemin doista rabio leće i posjedovao pravi tele­
skop. 

Francuski  su se učenjaci poslije još nekoliko puta osvrnuli na Baillyjevu 
opasku o Geminu. Godine 1853. Felix Pouchet je napisao: 

Neki  su znanstvenici  otišli još  dalje, pripisujući Rogeru Baconu izum 
teleskopa  i  astronomskih  leća.  Oni  ističu  kako  se  u njegovim  zapi­
sima  o  tim napravama govori  s  golemom preciznošću,  koja pokazuje 
da  ih je  i  sam  često  rabio...  Cuvier je uvjeren  da je  Bacon  govorio  o 
refleksijskom  teleskopu,  te  da  se  njime  koristio  u  svojim  astronom­
skim  promatranjima.  Kaže  da  je  Bacon  pomoću  njega  promatrao 
nebo,  što  mu je  omogućilo  da  prepozna  netočnosti  u  kalendaru.... 
Općenito  se  smatra  da  su  Hiparh  i  Ptolemej  posjedovali  naprave 
pomoću  kojih  su  promatrali  zvijezde,  no  nisu  nam  poznate  poje­
dinosti  o  tim  napravama.  Otac  Mabillon  [u  svome  djelu  Voyage 
d'Allemagne,  koje  ne  postoji  u  Britanskoj  knjižnici]  kaže  da  je  u 
jednom  rukopisu  iz  13.  stoljeća  pronašao  ilustraciju  koja  prikazuje 
Ptolemeja  kako  promatra  zvijezde  kroz  dugačku  cijev.  Taj  rukopis, 
djelo  redovnika  Conrada,  koji je  vjerojatno  prepisao  tekst  iz  starijeg 
izvornika,  naveo je  neke  znanstvenike  da  pretpostave  kako  su  tele­
skopi  bili  poznati  u  mnogo  starije  doba...  Gerbert je  u  10.  stoljeću 
rabio  sličnu  napravu  u  Magdeburgu,  kako  bi  promatrao  zvijezdu 

sjevernjaču  i  uskladio  sat  koji je  izgradio  u  tom  gradu.  No,  još  od 
Baillyja vlada pogrešno  uvjerenje  da  su te  optičke  cijevi bile  oprem­
ljene staklima: prema njemu, one su se sastojale samo od cilindra čija 
je  svrha  bila  izoštravati  sliku...  Čini  se  da je  odlomak  iz  Geminova 
teksta u kojemu  se  ta  naprava naziva dioptra  (grčka  riječ  koja  znači 
"gledati  kroz  nešto"),  ključan  za  francusku  astronomiju.  Iz  njega 
zaključujemo  da  su  drevni  narodi  zvijezde  promatrali  kroz  dugačke 
cijevi  toga  imena. 

Pouchet  je,  tako,  stvorio  još  veću  zbrku  oko  naprave  zvane  dioptra,  ne 
uviđajući  da  je  Bailly  bio  uvjeren  kako  je  Geminova  naprava  doista 
sadržavala  leće.  To je  pitanje  sljedeće  godine  ponovno  pokrenuo  Francois 
Arago: 

Gemin,  Ciceronov  suvremenik,  upućuje  na napravu  zvanu  dioptra, 
okrećući  njezinu  os  paralelnu  nebeskom  svodu,  kako  bi  dokazao  da 
zvijezde, u svom dnevnom kretanju,  opisuju kružnice.  Ta izvanredna 
naprava  danas je  poznata kao  ekvatorijal.  Gemin ne  navodi  da ju je 
[osobno] koristio. 

Arago također spominje rukopis koji je vidio otac Mabillon, no zaključuje "da 
su  drevni  učenjaci  ponekad  promatrali  nebeska  tijela  kroz  dugačke  cijevi." 
Zatim  se  osvrće  na  neobičan  odlomak  iz  Aristotelova  djela Razmnožavanje 
životinja ,  koji ćemo sada razmotriti. 

Aristotel  (umro  322.  god.  pr.  Kr.)  je  bio  najveći  filozof  starog  doba. 
Posebno  su  mi  draga  njegova  djela  o  zoologiji.  U  opsežnoj  raspravi 
Razmnožavanje životinja  Aristotel  se  bavi  plodnošću,  koja je  za  njega  očito 
bila  jedna  od  najvećih  tajni  života.  (Njegova  se  rasprava  O  nemogućnosti 
razmnožavanja dugo smatrala izgubljenom, no, konačno je identificirana kao 
takozvana Deseta knjiga Povijesti životinja.) U Razmnožavanju životinja Aris­
totel  ne izostavlja ni najneobičnije pojedinosti  o  organima za razmnožavanje 
svih  bića,  njihovim  izlučevinama,  sjemenu,  jajima  i  menstruacijskim  ci­
klusima.  Mnogi  klasičari  još  ne  shvaćaju  koliko  je  daleko  Aristotel  otišao 
u  svojoj  strastvenoj  želji  da pronikne  u  tajne  prirode,  možda  zato  što  takva 
pitanja  nisu  zanimljiva  klasičnim  učenjacima  koji  sami  nisu  znanstvenici. 
Zaključio  sam kako je Aristotel osobno  secirao barem 300 životinjskih vrsta, 
međutim,  sačuvano je  samo jedno  potpuno  izvješće  o  seciranju - kameleona 
(nalazi  se  u  Jedanaestom  poglavlju  druge  knjige  Povijesti  životinja).  Ostalih 
299  izvješća je  izgubljeno. 

U djelu Razmnožavanje životinja,  raspravljajući  o  novorođenčadi,  Aris­
totel  nadugačko  objašnjava  svoje  teorije  o  vidu  i  različitim  vrstama  očiju, 
ističući  da  su  "oči  tek  rođene  djece  plavkaste,  te  da  poslije  mijenjaju  boju 
koja  ostaje  do  kraja  života."  Aristotel  zatim  objašnjava  različite  aspekte 
vida.  Razmatrajući  pitanje  "oštrine  vida",  iznosi  nekoliko  neobičnih  opaski 
o cijevima. 

Evo nekih Aristotelovih komentara, u prijevodu A. L. Pecka: 

Dva  su razloga  zbog kojih neke  životinje  imaju  oštriji  vid  od  drugih, 
jer "oštrina" ovdje ima dva značenja (kao i kod sluha i njuha).  Oštar 
vid odnosi se na sposobnost gledanja na daljinu i na sposobnost raza-
biranja pojedinosti na predmetima koji se promatraju.  Ljudi ne pos­
jeduju  uvijek  obje  sposobnosti.  Čovjek  koji  rukom  zakloni  oči  ili 
gleda  kroz  cijev  [aulos]  neće  ni  bolje  ni  lošije  razabrati  različitosti 
u bojama, ali će vidjeti dalje; u svakom slučaju,  ljudi ponekad mogu 
vidjeti  zvijezde  iz  jame  ili  bunara.  Stoga,  da  neka  životinja  iznad 
očiju ima kakav zaklon... vidjela bi na daljinu bolje od životinja koje 
...  iznad očiju nemaju takav zaklon. 

Isti je odlomak Arthur Platt preveo na sljedeći način: 

Neke  životinje  imaju  oštriji  vid  od  drugih  iz  dvaju  razloga.  Naime, 
riječ  "oštar" ima dva značenja (kao i kod sluha i njuha).  Kao prvo, 
imati  oštar  vid  znači  moći  dobro  vidjeti  na  daljinu,  a  kao  drugo 
znači razabirati pojedinosti  na predmetima koji  se promatraju.  Ljudi 
nemaju uvijek obje  sposobnosti.  Jer,  zakloni  li  čovjek oči rukom  ili 
pogleda  kroz  cijev  [aulos],  neće  ništa  bolje  razabrati  različitosti  u 
bojama,  ali  će  vidjeti  dalje;  zapravo,  ponekad  se  iz jame  ili  bunara 
mogu  vidjeti  zvijezde  [prevoditelj  dodaje  bilješku:  "naravno,  misli 
'danju' " ] . Stoga, ako čelo neke životinje strši naprijed, daleko ispred 
očiju,  ...  ta  životinja  ...  može  vidjeti  dalje  od  one  kojoj  čelo  ne 
strši. 

Aristotel ovdje očito nije govorio o teleskopima. Međutim, bilo bi pogrešno 
tvrditi  da nije  znao  za teleskope.  Naime, kako bi izbjegao  svaku zabunu,  on 
je  iz  svojih  rasprava  isključivao  sve  teme  koje  su  pripadale  drukčijim  kate­
gorijama. Razmotrimo sada njegove komentare o cijevima, jer su oni veoma 
zanimljivi  za našu priču.  Kao prvo, Aristotel  ističe  da postoje  dvije temeljne 
teorije  o  vidu;  po jednoj  teoriji  oko  emitira  svjetlost,  a po  drugoj  oko prima 
svjetlost.  Dalje u raspravi  Aristotel  iznosi: 

Nije važno koju ćemo od dviju teorija prihvatiti.  Složimo li se, stoga, 
s  mišljenjem  nekih  ljudi  [primjerice,  Platona]  da je  gledanje  poslje­
dica "vida prema naprijed"  [od oka do predmeta promatranja], tada 
se,  prema toj  teoriji,  "vid" nužno raspršuje,  te malo od njega  stiže  do 
predmeta.  Posljedica  toga jest  da  se  udaljeni  predmeti  slabije  vide. 
Kažemo  li,  međutim,  da je  gledanje  posljedica  "kretanja koje proiz­
lazi  iz vidljivog predmeta"  [tj.  posljedica svjetlosti koja od predmeta 
stiže  do  oka],  prema  toj  teoriji  na jasnoću  vida  nužno  će  utjecati 
jasnoća  kretanja  [tj.  emisija  svjetlosti  s  predmeta]:  udaljeni  će  se 
predmeti najbolje vidjeti  ako  se  od oka prema predmetu promatranja 
proteže  dugačka,  ravna  cijev  [aulos],  jer  se  tada  kretanje  [emisija 
svjetlosti]  neće  raspršiti;  što je  cijev  duža,  to je  veća  mogućnost  da 
će se pojedinosti promatranih predmeta bolje razabrati. 

Posljednju je rečenicu Platt preveo na  sljedeći  način: 

Udaljeni  će  se  predmeti,  stoga,  bolje  vidjeti  kroz  ravnu  cijev  koja 
se  proteže  od  oka  prema  promatranom  predmetu,  jer  se  tako  kre­
tanje koje  dolazi  od predmeta neće raspršiti;  no,  ako to nije moguće, 
pojedinosti  najudaljenijih  predmeta  bit  će  to  vidljivije  što  je  cijev 
duža. 

U  svojoj  bilješki  Platt  objašnjava  kako je,  prilikom  prijevoda,  smatrao  da 
je  značenje  grčke  riječi  apecho  nužno  izmijeniti.  Riječ  apecho,  koja  stoji  u 
grčkom izvorniku, zapravo znači "biti daleko od".  Dakle, u izvornom Aris­
totelovu rukopisu piše: "što je  dalje  cijev,  to  se  bolje  vide  udaljeni  predmeti." 
Platt je,  zapravo, promijenio  samo jedno  slovo  i  dobio  riječ  epecho,  koju je 
preveo kao "što je cijev duža". Međutim,  epecho  znači i "protezati se u pros­
toru".  Radi  se,  dakle,  o još jednom veoma važnom drevnom tekstu,  koji  se 
bavi cijevima kao optičkim pomagalima, a njega je, kao i mnoge druge, redi­
girao  moderni  prevoditelj.  Peck je  usvojio  novi  tekst,  te je  u  svojoj  bilješki 
citirao  Plattovu  opasku.  Osim  toga,  Peck  usput  iznosi  kako  postoje  brojne 
varijante  istog  odlomka.  Kao  primjer  naveo  je  djelo  poznato  kao  "rukopis 
Z",  koji  se  čuva  u  knjižnici  Corpus  Christi  u  Oxfordu.  Čini  se  da je  pisar 
izvorno  napisao  eonapachei,  a  zatim  pleonapachei,  da  bi  posljednji  dio 
glagola  moderni  urednici  promijenili,  te  prijevod  riječi,  umjesto  izvornog 
"biti  daleko"  sada  glasi  "protezati  se".  Dvije  varijante  izvornoga  glagola  iz­
njedrile  su,  zapravo,  četiri  različita prijevoda,  zbog promijenjenoga glagola: 
eonapachei  i pleonapachei.  Četiri  glagola  su  ipak  previše!  O  čemu  se  radi? 
Moje  se  znanje grčkog ovdje  suočava s  golemom preprekom,  iako mi  se  čini 

da  se promijenjeni  glagol  odnosi  na "umnožavanje pomoću udaljavanja",  što 
znači  da se  slika povećava prilikom gledanja kroz  leće u cijevi. 

Čini  se  da  u  prvom  dijelu  teksta  Aristotel  obješnjava  kako  spriječiti 
raspršivanje svjetlosnih zraka pomoću jednostavne - iako zamišljene  i posve 
hipotetske  -  metode,  naime,  pomoću  ravne  cijevi  postavljene  između  oka 
i  predmeta  promatranja.  Međutim,  sudeći  po  prijevodu  i  redakciji  drugog 
dijela  teksta,  možemo  samo pretpostaviti  da  se  Aristotel još  uvijek  bavi  tom 
idejom.  Osobno  ne  dijelim  takvo  mišljenje.  Vjerujem  da  je  Aristotelova 
namjera  bila  uputiti  na još jednu,  mnogo  realističniju  mogućnost,  koja  ni  u 
kojemu slučaju nije bila hipotetska:  da će se najudaljeniji predmeti bolje vid­
jeti  ako  ih  promatramo  kroz  cijev  koja  "umnožava  pomoću  udaljavanja"  -
odnosno, kroz teleskop. 

Platt i Peck, kojima nije ni palo na pamet da su u starini mogli postojati 
teleskopi,  pokušali  su  promjenom  riječi  učiniti  tekst  smislenim,  kako  bi  se 
stekao  dojam  da  je  Aristotel  sve  vrijeme  govorio  o  zamišljenoj,  dugačkoj 
cijevi.  Vjerujem  da  je  Aristotelova  namjera  bila  posve  drukčija,  te  da 
je,  razmatrajući  hipotetsku  cijev,  čije  je  postojanje  bilo  fizički  nemoguće, 
skrenuo  pozornost  na  stvarne  cijevi,  koje  ljudi  upotrebljavaju  i  koje  imaju 
dvije  funkcije -  spriječiti  raspršivanje  zraka  (funkcija  cijevi)  i  povećati  sliku 
(funkcija  leće).  Drugim riječima,  držim  da  glagol  apecho  nije  bio pogreška 
koju je valjalo ispraviti, nego ključna riječ u odlomku; za ispravno tumačenje 
njegova  značenja  bilo je  iznimno  važno  u  tekstu  zadržati  koncepciju  "biti 
daleko od". 

Druga grčka riječ koju valja razmotriti jest dioptra,  za koju  se  smatra  da 
se  odnosila na teleskop.  Riječ potječe  od glagola  diopteuo,  koji  znači  "točno 
ili pozorno promatrati, izviđati", u kojem smislu ga je rabio Homer u Ilijadi 
(10.451). Iz toga se glagola razvila imenica diopter, "uhoda ili kurir", koja se 
također pojavljuje u Ilijadi (10.562). Međutim, s vremenom je ta riječ počela 
dobivati čitav spektar značenja.  U doba  Sofokla (441.  god. pr.  Kr.,  nekoliko 
stoljeća  poslije  Homera),  glagol  diopteuo  dobio  je  značenje  "gledanja  u" 
(Ajaks,  307).  Godine  435.  pr.  Kr.  Aristofan je  u  svojoj  komediji  Aharnejci 
imenicu dioptes prvi put spomenuo u značenju prozirnosti, opisujući izlizanu 
tkaninu  "kroz  koju  se  moglo  vidjeti"  ako  bi je  se  okrenulo  prema  svjetlu. 

Već  smo ustvrdili kako je u 2.  st.  pr.  Kr.  Polibije rabio riječ  dioptra kako 
bi opisao leće kartaških teleskopa. U  1.  st. po Kr.  Strabon (54.) se poslužio 
rječju dioptra  kako  bi  opisao proziran kamen,  a Plutarh  (2.1093E) je  "zna­
nost o optici" nazvao dioptrikos. Međutim, riječ dioptron, kojom je Horacije 
označio  "staklo  za  izviđanje",  potječe  od  grčkog  pjesnika  Alkeja  (7.  st.  pr. 

Kr.;  vidi  njegov  Fragment  53),  Sapfova  prijatelja.  Moguće  je  da  se  zbog 
nestanka golemog broja drevnih grčkih tekstova više ne zna da je,  barem tri 
stoljeća prije Polibija,  ta riječ  bila tehnički  naziv koji  se  odnosio  na teleskop, 
te  da  je  riječ  dioptra  novija  varijanta  riječi  dioptron.  Srodni  glagol  diorao 
znači "vidjeti kroz" (u tom značenju rabio ga je i Platon u 4.  st. pr. Kr.). 

S  obzirom  na  podrijetlo  tih  riječi,  malo je  vjerojatno  da je  riječ  dioptra 
označavala  prazne  cijevi  za  promatranje,  kao  dijelove  astronomskih  na­
prava,  osim  možda  u  kasnijoj  fazi  primjene,  i  to  u  širem  smislu.  Činjenica 
da  su  te  riječi  označavale  prozirno  kamenje  (jer,  u  Alkejevo  doba  "staklo 
za  izviđanje"  moralo  je  biti  od  kvarca,  a  ne  od  stakla),  bilo  kao  optička 
pomagala ili kao prozorska okna, te budući da ih je Polibije još u 2. st. pr. Kr. 
rabio  kao  tehničke  nazive,  u značenju teleskopskih  leća,  možemo  zaključiti 
kako  su se  svi  oblici  riječi,  na ovaj  ili  onaj  način,  povezivali  s  koncepcijom 
prozirnosti.  Polibije je  pokušao  razlikovati  dvije  cijevi  na  kartaškim  napra­
vama  od dioptra,  tj.  od  leća  smještenih unutar  tih  cijevi.  Ako  su  se  tijekom 
vremena  prazne  cijevi  počele  nazivati  dioptra,  taj  je  naziv  u  tom  značenju 
novijeg  datuma.  Prazna  se  cijev  stotinama  godina  nazivala  aulos,  a  ne 
dioptra. 

Stoga,  kad kažu dioptra,  Nikomah  iz  Gerase  i  Jamblih u  svom Pitago-
rinu životu, misle na cijevi koje sadrže leće,  a ne na prazne cijevi. No,  čak 
i kada se raspravlja samo o aulosu, kao  što je  slučaj  u gore navedenom Aris­
totelovu komentaru,  postoji mogućnost  da je riječ  o  cijevi  modificiranoj tako 
da  može  učinkovito  poslužiti  kao  dioptra.  Međutim,  Aristotelov  će  odlo­
mak ostati "sivo područje" filoloških rasprava,  sve dok ne naiđe znanstvenik 
dovoljno  otvorenog  uma,  koji  će  za  četiri  sporna  glagola  ponuditi  posve 
nepristrana tumačenja.  Dok  se  to  ne  dogodi,  možemo  uokviriti  Aristotelov 
odlomak debelim flomasterom,  i iznad njega napisati "Pod istragom". 

Vrijeme je  da  skrenemo  pozornost  na  sljedeće  dokaze  o  uporabi  tele­
skopa  u  drevno  doba.  Vratimo  se,  stoga,  mitu  o  Prometeju,  koji  se  uvijek 
spominje u optičkom kontekstu, no ovaj  put posve neočekivano  i u prilično 
bizarnom izvoru. Postoji nekoliko verzija klasičnoga mita o Prometeju.  Veći 
dio  onoga  što  nam je  poznato  iz  te  priče  sadržano je  u  kratkom  djelu  Pro-
metejeva  veza,  koje se pripisuje Eshilu (6./5.  st.  pr.  Kr.).  Kažem "pripisuje" 
zato  što postoje dvojbe o autorstvu toga djela, no, o tome se sada ne moramo 
brinuti.  Osvrnuo sam se na neke aspekte toga mita u bilješkama sadržanim u 
Ezopovim basnama, koje smo objavili moja supruga i ja, a u kojima se povre­
meno  pojavljuje  Prometej.  Predaja  koja  Prometeja  slavi  kao  stvoritelja 
čovječanstva prvi  se put pojavljuje u  322.  Ezopovoj  basni  "Prometej  i  ljudi", 
a poslije je spominje pjesnik Filemon u 4.  st. pr. Kr. 

Kada  sam  radio  na  svojoj  knjizi  Conversations  with  Eternity,  (Razgo­
vori  s  vječnošću;  koju  sam  1984.  objavio  samo  u  Britaniji,  i  čije  bi  se 
prošireno  i  izmijenjeno izdanje trebalo pojaviti početkom 2001.), proučavao 
sam  najznačajnije  drevne  tehnike  proricanja,  namjeravajući  skrenuti  pozor­
nost na tu ključnu,  ali zanemarenu stranu povijesti.  Ustanovio  sam kako je u 
gotovo  svim kulturama  svijeta najznačajnije mjesto zauzimala tehnika prori­
canja  iz  životinjskih  unutarnjih  organa.  Ta  tehnika  potječe još  iz  kamenog 
doba,  a poznavale  su je  gotovo  sve  kulture.  Nisam  imao  drugog  izbora nego 
duboko zaroniti u to krvavo područje. 

Prvi rezultati moga istraživanja bili  su objavljeni u ezoterijskom časopisu 
The  Journal  of Cuneiform  Studies,  gdje  sam  uspio  razriješiti  stoljetni  spor 
babilonsko/asirskom  nazivlju  i janjećim  iznutricama,  koji  znanstvenici  nisu 
željeli  riješiti  u  klaonici,  kao  što  sam  to  učinio ja. 

Jedno  od  mojih  najzanimljivijih  otkrića  zbilo  se  u  klaonici,  gdje  mi je 
bilo dopušteno proučiti upravo zaklanu janjad i njihova jetra. Tada sam vidio 
nešto  što  nisam  očekivao.  Naime,  želio  sam  samo  izvaditi jetra  i  proučiti 
njihove  različite  oblike.  Nemalo  sam  se  iznenadio  kada  sam  na  jetrima 
jasno  ugledao  svoj  lik.  Bila  su  to  sjajna  crna  reflektirajuća  zrcala,  tek malo 
zamagljena.  Nakon  što  su  15  ili  20  minuta  bila  izložena  zraku, jetra  su  se 
posve  zamaglila,  te  u  njima  više  nije  bilo  nikakva  odraza.  Shvatio  sam  da 
samo ljudi koji rade u klaonicama imaju pristup jetrima izvađenima iz netom 
zaklanih životinja,  te da  stoga znaju za tu pojavu  (iako joj  ne pridaju previše 
pozornosti).  Bilo je  to  zaboravljeno  znanje  koje je nekada  imalo  tako važnu 
ulogu u životima  ljudi. 

U  davnini  su  ljudi  prihvaćali  prirodne  pojave  bez  ikakvih  mistifikacija, 
za  razliku  od  praznovjerja  koje  je  vladalo  na  drugim  područjima  misli  i 
iskustva.  Budući  da  su  se  životinje  u  drevno  doba klale  svakog  dana,  svi  su 
znali  da  su jetra  izvađena  iz netom zaklane  životinje  zapravo  zrcala. 

To  govorim jer bih želio  istaknuti  da  su  se prilike promijenile,  te  da su 
nekada  -  i  ne  tako  davno  -  svi  znali jednostavnu  i  očitu  činjenicu  da jetra 
izvađena  iz tek zaklane životinje  služe kao  reflektirajuća zrcala. 

Naoružan  tim  izvanrednim  otkrićem,  proučio  sam  neke  drevne  grčke 
tekstove  i  ustanovio  kako  se  u  njima  nerijetko  spominje  ljudska jetra  koja, 
poput  zrcala,  odražava  božanske  zrake  kojima  nas  bogovi  uvijek  obasipaju. 
Držalo  se  da  životinjska jetra  sadrži  tragove  tih  božanskih  zraka,  a  time  i 
odgovore  na  pitanja  o  budućnosti;  bogovi  su,  naravno,  posjedovali  znanje 
o  budućnosti,  stoga  su  njihove  zrake  mogle  ljudima  razotkriti  barem  djelić 
toga  znanja.  Odatle  potječe  vještina  proricanja  iz jetara,  koja je  u  drevnom 
Babilonu bila uzdignuta na razinu znanosti.  U  svojoj  knjizi  iz  1984.  objavio 
sam  fotografiju  koja  prikazuje  model jetara  načinjen  od  gline  iz  2000.  god. 

pr.  Kr.  Model upućuje na 55  zona na jetrima,  na kojima je proricatelj  mogao 
tražiti znakove. 

U  tom kontekstu navodim  zanimljiv  odlomak  iz  djela  židovskoga pisca 
Filona Judejskog iz Aleksandrije  ( 1 .  st.  pr.  Kr./l.  st.  po Kr.): 

...jetra  su  velik  i  gladak  organ,  te  se  zbog  te  glatkoće,  mogu  u  njima 
promatrati stvari kao u prozirnom zrcalu; kada um oslobođen od sva­
kodnevnih briga (dok je  tijelo  opušteno tijekom  sna,  i kada to  stanje 
opuštenosti  ne  remete  nikakvi  vanjski  osjećaji  niti  utjecaji)  uranja  u 

SLIKA 14. Rezbarija na pozadini etrušćanskog zrcala (oko 500. god. pr. Kr.) prika­
zuje Prometeja (etr. Prumathe) prikovanog za stijenu na Kavkazu. Prometej je bra­
dati  lik čiji je donji dio tijela odjeven.  On gleda u Herakla (Hercle),  koji  se oslanja 
na veliku toljagu koju drži u desnoj ruci, dok mu je preko lijevog ramena prebačena 
lavlja koža.  S druge strane stoji Apolon  (Aplu),  koji  se oslanja na lovorove grane. 
Heraklo je došao Prometeja osloboditi okova. U pomoć će pozvati Apolona i ustrije­
liti orla koji izjeda Prometejeva jetra strijelom koja će poslije postati zviježđem Stri­
jelca.  Prometej je konačno oslobođen, ali je dužan zauvijek nositi prsten načinjen 
od  dijela  njegovih  metalnih  okova,  te  djelić  stijene  za  koju  je  bio  prikovan  -
drugim riječima, leću od kvarca poput one na fotografiji  11; Kavkaz je bio glasovit 
po  nalazištima  kvarca,  stoga  bi  se  upravo  taj  kristal  morao  smatrati  kavkaskim 
kamenom. (Iz Eduard Gerhard, Etruskische Spiegel (Etrušćanska zrcala), Berlin, 
1863.; Rim,  1966., slika CXXXIX; opis se nalazi u sv. III., str.  133.-134. U vrijeme 
objavljivanja njegovih knjiga,  to je  zrcalo  pripadalo  privatnoj  zbirci  Eduarda  Ger-
harda.) 

sebe,  gledajući  u jetra kao  u  zrcalo,  i  vidi,  vrlo jasno  i  bez  smetnji, 
svaku  pojedinost,  odbacujući  sve  zablude  i  ne  srameći  se  ničega, 
sretan i zadovoljan onime što vidi, njemu se u snovima otvara pogled 
u budućnost. 

Taj  odlomak dovoljno  govori  o ulozi jetara u proricanju budućnosti,  te  nije 
potrebno  ulaziti  u  daljnje  rasprave  o  toj  temi,  budući  da  sam  se  njome 
već  pozabavio  u  svojoj  prethodnoj  knjizi.  No,  valja  imati  na  umu  sljedeće: 
kao  prvo,  Prometej je,  navodno,  imao  sposobnost proricanja budućnosti,  a 
na  to  upućuje  i  njegovo  ime,  koje  potječe  od  riječi  prometheia,  što  znači 
"predviđati,  misliti  unaprijed";  kao  drugo,  njegova  je  jetra  bila  njegovo 
najznačajnije  obilježje.  Nema  dvojbe  da  su  se  Prometejeva jetra  povezivala 
s  proricanjem, pretkazivanjem i božanskim zrakama.  Time je  Prometeju pri­
dodana još  jedna  optička  pojava.  Prema  predaji,  Prometej  je  bio  prikovan 
za  stijenu, što je  bila kazna jer je  donio  božansku  vatru  ljudima.  Svakoga je 
dana  ptica  slijetala  na  njega  i  izjedala  dio  njegovih jetara,  koja  bi  se  preko 
noći  obnovila.  Poslije mnogih stoljeća naišao je Heraklo, koji je razbio Pro-
metejeve  okove  i konačno  ga oslobodio  patnje.  Sve  se to  zbivalo  negdje na 
Kavkazu,  gdje  mit o  Prometeju i  danas  živi. 

Mit govori  da  su Prometejeva jetra bila  izložena suncu  na  vrhu planine. 
To  je  zrcalo  (jetra,  op.  prev.)  reflektiralo  svjetlost  samo  tijekom  dana,  jer 
noću  refleksija  nije  moguća.  Prometej  je  donio  nebesku  vatru  na  zemlju 
pomoću leća ili  zrcala,  smještenih u dugačkoj  stabljici davno  izumrle biljke, 
koja je  služila  kao  teleskopska  cijev.  No,  zašto je  Prometej  bio  prikovan  za 
stijenu  na  vrhu  planine? 

Odgovor  na  to  pitanje  povezan  je  s  geodetskim  mjerenjima  za  koja 
je  potreban  teleskop.  Nije  potrebno  navoditi  sve  dokaze  koji  upućuju  na 
značenje  planinskih  vrhunaca  u  drevnoj  religioznoj  predaji.  U  arhajskom  i 
pretpovijesnom  razdoblju  (tj.  davno  prije  klasičnog  doba),  najvažnija  grčka 
proročišta,  kao  što  su  Dodona,  Delfi  i  Del,  bila  su  smještena  na  točkama 
zemljopisne širine, te je jedno od drugog bilo udaljeno točno za jedan stupanj 
zemljopisne  širine.  Budući  da  je  do  7.  st.  pr.  Kr.  Del  izgubio  značenje 
proročkog  središta,  svaka  predaja  koja  ga  u  tom  smislu  spominje  očito 
potječe  iz  mnogo  starijeg  razdoblja.  Doista,  iskopavanja minojskih ruševina 
pokazala  su  da  su  Delfi  bili  značajno  proročko  središte  barem  do  12.  st. 
pr.  Kr.  Moj  prijatelj,  profesor Ioannis  Liritzis  i ja  otkrili  smo  pretpovijesnu 
građevinu  u  blizini  Delfa.  No,  to  otkriće  još  nije  objavljeno,  pa  ne  mogu 
iznijeti pojedinosti  o rezultatima našeg istraživanja.  Kako bilo,  čini se da su 
Delfi  bili  iznimno važni  i  davno  prije  Minojaca.  Problemi  datiranja,  koji  se 
redovito  pojavljuju kada  se  proučava pretpovijesna Grčka,  suviše  su  složeni 

da  bismo  se  njima  ovdje  bavili.  Dovoljno  je  reći  da  je  geodetska  shema 
Dodona/Delfi/Del  postavljena još  u  pretpovijesno  doba,  prije  nego  što  su 
Grčku počeli  naseljavati  stanovnici  koje bismo  danas  mogli  prepoznati  kao 
Grke. U pretklasično doba mnogo se pozornosti poklanjalo geodetskim mje­
renjima  na  temelju  kojih  su  se  uspostavljale  svete  točke  na zemlji.  Vjerujem 
da je mit o Prometeju na neki način povezan s time. 

Razmotrimo  sada  onaj  neobičan  izvor  koji  sam  već  spomenuo,  a  u 
kojemu sam otkrio nove dokaze od presudnog značenja za našu priču.  Riječ 
je o Filostratovu djelu Život Apolonija iz Tijane (Filostrat,  2.  st.  po Kr.). 

Djelo  uglavnom  sadrži  izvješća  o  neobičnim  mjestima  koja  su  posjetili 
Apolonije  i  njegov  prijatelj  Damis.  U  3.  poglavlju  II.  knjige,  nailazimo  na 
zanimljiv  podatak  o  urođenicima  s južnog  Kavkaza: 

Barbari  prepričavaju  legende  o  toj  planini  [Mikal],  a  odjeke  tih  le­
gendi  nalazimo  u  djelima  grčkih  pjesnika.  Kažu  da  je  ondje  Pro-
metej,  zbog  svoje  ljubavi  prema  ljudima,  bio  okovan,  te  da  Herkul 
-  naravno,  ne  misli  se  na  Herkula  Tebanca  -  nije  mogao  podnijeti 
da  se  s njime tako  okrutno  postupa,  pa je ubio  pticu  koja  se  hranila 
Prometejevim  iznutricama.  Drugi  pripovijedaju  da  je  Prometej  bio 
okovan  u  špilji,  koja  se  i  danas  može  vidjeti  na  jednom  obronku, 
Damis  kaže  da  njegovi  okovi  još  uvijek  vise  na  stijeni,  iako  se  ne 
može  sa  sigurnošću  reći  od  kojeg  su  materijala  bili  načinjeni.  Neki 
kažu da je  bio  okovan na vrhu planine,  a planina  ima  dva  vrhunca, 
te  da  mu je  svaka  ruka  bila  prikovana  za jedan  vrh,  iako  ih  dijeli 
čitav stadij (oko 2 km). Toliko je golem bio Prometej. No, stanovnici 
Kavkaza  orlove  smatraju  neprijateljima,  te  vatrenim  strijelama  pale 
gnijezda  koja  oni  svijaju  među  stijenama  i  postavljaju  im  zamke, 
izjavljujući  kako  time  osvećuju  Prometeja;  u  tolikoj  mjeri  njihovom 
maštom  gospodari  taj  mit. 

To je posve neočekivan i neizmjerno dragocjen podatak koji nam pomaže da 
unesemo  smisao u mit o Prometeju.  Prometej je,  dakle,  bio  razapet između 
dva planinska  vrhunca.  Držim  kako  taj  podatak  nedvosmisleno  upućuje  na 
optičku  napravu  koja je  služila  za  ispitivanje  područja  između  dva  planin­
ska  vrha.  Prometejeva je  cijev  predstavljala  dio  teleskopa  koji  bismo  danas 
nazvali  teodolit -  temeljni  instrument  za  geodetska  mjerenja.  Nemoguće je 
postići  točnost  u  geodetskom  mjerenju  bez  neke  optičke  naprave.  Njezin 
teleskopski  dio  može  biti  posve jednostavan,  te  nije  nužno  da  optički  dio 
naprave bude visoko sofisticiran. Drevnim je narodima mogao prilično dobro 

poslužiti  i jednostavan teleskop.  Što  se  okova tiče,  valja imati  na umu  da 
su zbog jakih vjetrova koji pušu na vrhovima planina  drevni  geodeti  morali 
na  neki  način  pričvrstiti  svoje  instrumente,  kako  bi  osigurali  preciznost 
svojih  mjerenja.  Stoga  je  "Prometej"  morao  biti  okovan.  Snažan  odraz 
svjetlosti  na  zrcalu  možda  se  odnosio  na  svjetlosni  znak  odaslan  pomoću 
zrcala smještenog na jednom vrhu, koji je kroz teleskopsku cijev promatrala 
skupina ljudi na drugom vrhu. 

Za svako je geodetsko mjerenje nužno pronaći određenu razinu. U tu se 
svrhu svaki  građevinar služi  libelom.  Mjehurić zraka pluta u tekućini koja 
ispunjava  staklenu  cijev,  sve  dok  se  ne  zaustavi  na  sredini,  što  znači  da 
je postignuta prava vodoravna razina.  Dvojim da  su drevni  ljudi  poznavali 
tu zgodnu napravu, iako se nešto slično ponekad, no veoma rijetko, pojav­
ljuje  u  prirodi.  U  mojoj  zbirci  nalazi  se  nekoliko  komadića  kvarca  koji 
sadrže  zarobljene  mjehuriće  vode.  Pomičete  li  kristal,  pomiču  se  i  vodeni 
mjehurići,  iako  ne  bi  mogli  poslužiti  kao  pouzdani  pokazatelji  vodoravne 
razine.  Unatoč  tome,  vrijedi  napomenuti  kako  te  pojave  doista  postoje,  te 
ih ne  smijemo  isključiti  iz rasprave  o  tako  složenoj  temi.  (O  mjehurićima u 
kvarcu bit će govora u poglavlju o "olujnom kamenju"; .)............................ 

Vjerujem  kako  se  u  drevno  doba  razina  utvrđivala  pomoću  utega  i 
klatna,  metode  koja je,  za razliku  od  libele,  iskorištavala  gravitacijsku  silu 
na posve drukčiji način. Jedna fotografija prikazuje rezbariju na zidu nekog 
hrama u Gornjem Egiptu koja predstavlja ankh  (znak života),  iz kojega se 
pružaju  dvije  ruke.  Na  svakom je  laktu  obješen  po  jedan  uteg.  Vjerujem 
da  ta  rezbarija  opisuje  metodu  kojom  su  drevni  Egipćani  određivali  razinu. 
Prije  početka  izgradnje  moraju  se  provesti  i  mjerenja  temeljne  razine,  a 
"razvlačenje užeta" u temeljima  svakog hrama  i  palače,  bio je  svečan obred 
koji  se prikazuje na mnogim drevnim egipatskim rezbarijama i  spominje u 
brojnim sačuvanim tekstovima. Naravno, ta je metoda bila povezana i s orijen­
tacijom zgrade s obzirom na izlazak sunca, zvijezda i sl. 

Držim, dakle, da se u drevno doba razina nije postizala pomoću vodenih 
ili  zračnih mjehurića,  nego pomoću utega.  Naprave koje  su  se  u tu  svrhu 
rabile morale su stoga biti pričvršćene za stijenu, kako bi uteg što preciznije 
odredio razinu. Vjerujem da je to pravo značenje "Prometeja" prikovanog za 
stijenu.  Njegovo  ime  koje  znači  "predviđati"  ili  "gledati  naprijed",  upućuje 
na promatranja i ispitivanja drevnih geodeta. 

Prije  nego  li  završimo  raspravu  o  Prometeju,  treba  spomenuti jednu 
pojedinost.  U  svojoj  Prirodnoj povijesti  (Knjiga  37.,  1.  poglavlje)  Plinije 
navodi još jednu  kavkasku predaju,  koja Prometeja opisuje kao  prvu osobu 
koja je nosila prsten  s  dragim kamenom.  Vjerujem kako je  to još jedna ezo-

terijska predaja koja  se  odnosi na kristalne  leće  za paljenje  i  povećavanje - u 
drevno su se doba takve leće ponekad bušile i pričvršćivale na prstene, poput 
grčke  leće  koju  posjedujem.  (U  brojnim  muzejima,  uključujući  i  Britanski 
muzej,  imao  sam priliku proučiti nekoliko  izvanrednih kristalnih  leća,  koje 
su  naknadno  bile  probušene  i  pričvršćene  na  prstene,  no  nema  smisla  ovdje 
ih  nabrajati.  One  se  uglavnom  čuvaju  u  većim  muzejima  koji  posjeduju 
zbirke  klasičnih  starina.)  Proučavajući  stotinjak  skandinavskih  leća,  mogao 
sam  nedvojbeno  ustanoviti  da  su  neke  od  njih  bile  naknadno  modificirane 
kako  bi  poslužile  u  druge  svrhe,  kao  npr.  komade  nakita  .  .  .  . 

Što  se  tiče  dragulja  s  grčkih  prstena,  oni  su  možda  u  minojsko  ili  mi-
kensko  doba  izvorno  bili  obrađeni  kao  leće  (prilikom  arheoloških  iskopa­
vanja  otkriven je  velik  broj  takvih  leća),  na  kojima  su  se  u  arhajsko  doba 
pojavile  rezbarije  (poput  moje  leće  s  rezbarijom  lika  koji  leti).  Na  kraju 
su  te  leće  probušili  -  ponekad  veoma  nespretno  ljudi  koji,  za  razliku  od 
izvornih  tvoraca  leća  i  dragulja,  nisu  znali  obrađivati  kristal  -  kako  bi  se 
mogle pričvrstiti na zlatne prstene.  Pokušao  sam  staviti neke  od tih prstena 
na  svoje  prste  i  zaključio  kako  su  se  rijetko  nosili  na  taj  način.  Držim  da 
su  se  vješali  na  pojaseve  ili  čuvali  u  torbicama,  jer  ih  njihov  oblik  čini 
neprikladnim  za nošenje na prstima.  Uvjeren  sam  kako većina  tih prstenova 
nikada nije bila namijenjena nošenju na prstima,  stoga se  i  nisu mogli  nazvati 
"prstenima". 

Pogrešno je misliti  da  su ti predmeti bili prsteni  samo  zato  što  su kris­
tali  bili  pričvršćeni  na  zlatnim  krugovima.  Možda  su  ti  krugovi  visjeli  na 
vrpcama ili  lancima koji  su  se nosili oko vrata.  No,  ako nam  se tako  sviđa, 
možemo ih i dalje zvati "prstenima", jer su neki od njih doista bili oblikovani 
za nošenje na prstima.  Imajmo na umu da je  onaj  tko je bio dovoljno bogat 
da  posjeduje  takav  prsten,  zasigurno  držao  robove  koji  su  za  njega obavljali 
sve poslove, te su mu ruke služile samo za podizanje pehara punog vina. Kao 
ni  današnjim ljudima, takav mu prsten ne bi stvarao nikakvu smetnju. 

Plinije  navodi  još  jedan  podatak  iz  kavkaske  predaje,  koji  je  učvrstio 
moje  uvjerenje  da  je  "leteći  Eros"  iz  arhajskog  razdoblja  grčke  povijesti 
zapravo Prometej. Držim da se na taj način Prometej  slavio kao "prva osoba 
koja je nosila prsten" te, u ezoterijskom smislu, kao  donositelj  vatre  s nebesa. 

Uvjeren  sam  da  moj  drevni  kristal  ne  prikazuje  Erosa,  nego  Prometeja koji 
leti,  držeći  u  svakoj  ruci  po jednu  leću. 

U knjizi  Život Apolonija  iz  Tijane  (Knjiga III.,  14.  poglavlje)  opisuje  se 
kako  su u  1.  stoljeću  indijski  brahmani  palili  žrtvenu  vatru pomoću  leća  ili 
zrcala.  Apolonije je  izvijestio: 

(Brahmani)  kažu  da  žive  u  srcu  Indije,  te  da  ovaj  humak  smatraju 
pupkom  brda.  Na  tome  mjestu  štuju  vatru  izvodeći  tajanstvene 
obrede.  Kažu  da  dobivaju vatru  iz  sunčevih zraka,  te  svakoga  dana u 
podne  pjevaju himnu  suncu. 

O  geodetskim  mjerenjima  pomoću  optičkih  naprava  raspravljat  ćemo  u 
posljednjem poglavlju,  nakon što  se pozabavimo  drevnim Egipćanima. 

Vrijeme je da se pozabavimo tekstom iz  17.  stoljeća,  o  sačuvanom tele­
skopu,  koji  je  u  3.  st.  pr.  Kr.  napravio  Arhimed.  Je  li  ta  naprava  doista 
bila  stara  2000  godina?  Je  li  njezin  tvorac  doista  bio  Arhimed?  Taj  je 
teleskop  nedvojbeno  bio  vrlo  star,  no  to je  sve  što  sa  sigurnošću  možemo 
ustvrditi.  Izvor o  kojemu je  riječ  zapravo je  pismo koje je  1672.  francuskom 
astronomu  Ismaelu  Boulliauu  poslao  Talijan  Tito  Livio  Burattini,  koji  se 
bavio  izradom  leća.  Godine  1835.  pismo  je  na  francuski  preveo  i  objavio 
ugledan talijanski  znanstvenik Guillaume Libri,  koji je živio u Parizu.  Guil-
laume  Libri,  čije  je  pravo  ime  bilo  Guglielmo  Bruto  Icilio  Timoleone,  il 
Conte  Libri  Carrucci  dalla  Sommaia  napisao  je  djelo  na  francuskom  čiji 
naslov  (u prijevodu)  glasi:  Povijest  matematičkih  znanosti  u Italiji,  od rene­
sanse  do  kraja  17.  stoljeća.  Drugo  izdanje  toga  eruditskog  djela  pojavilo  se 
1838. 

Grof Libri  opisuje kako je  došao  do zanimljivog podatka: 

Izvorni dokument koji smo otkrili u korespondenciji [Ismaela] Bouil-
liaua upućuje na to  da se nekoliko  stoljeća prije  [Isaaca]  Newtona i 
[Nikolaja]  Zucchija  znalo  za  refleksijski  teleskop,  koji  je  služio  za 
promatranje  brodova  u  daljini. 

Dokument  o  kojemu je  riječ jest  neobjavljeno  pismo  koje je  [Tito 
Livio]  Burattini  (autor  knjige  La  Mesure  Universelle  [Univerzalna 
mjera]  i veoma sposoban mehaničar)  1672. poslao Bouillauu. Bura­
ttini,  kojega  je  francuski  astronom  izvijestio  o  otkriću  Newtonova 
refleksijskog  teleskopa,  rekao  je  Bouillauu  kako  u  Ragusi  [ne  u 
Ragusi na  Siciliji,  nego u današnjem Cavtatu na hrvatskoj  obali]  pos­
toji  toranj  na  čijem  vrhu  stoji  naprava  iste  vrste  koja  stanovnicima 

toga  sela  služi  za  promatranje  brodova  udaljenih  40  do  60  km,  te 
da  osoba  zadužena  za  njezino  održavanje  tvrdi  da  ju  je  izgradio 
Arhimed.  Držimo  da  ta  činjenica,  koju  je  Burattiniju  i  Paulu  iz 
Buona,  članu  Akademije  u  Cimentu,  posvjedočilo  nekoliko  ljudi 
(među  ostalima  i  Gisgoni,  prvi  liječnik  carice  Eleonore),  nedvoj­
beno  dokazuje  da  su  drevni  ljudi  poznavali  naprave  za  promatranje 
udaljenih predmeta...  Evo Burattinijeva pisma,  čiji  se izvornik čuva u 
Kraljevoj  knjižnici  (Correspondance  de  Bouillau,  sv.  XVI.,  Supple­
ment Frangais,  broj  987),  uz koje  podastiremo  i  prijevod. 

Vjerujem da  se taj  rukopis danas čuva u Nacionalnoj  knjižnici u Parizu: 

Varsavia  [Italija],  7.  listopada,  1672. 
Gospodine, 

Primio  sam  nacrt  koji  ste  mi  ljubazno  poslali,  uz  objašnjenje 
katoptričke  cijevi koju je  izumio  signore  Newton,  i na tomu vam 
najljepše  zahvaljujem.  Izum  je  izvanredan  i  njegovu  tvorcu  služi 
na čast.  U Ragusi (drevnom Epidauru,  glasovitom ilirskom gradu 
i  domovini  Eskulapovoj),  još  se  uvijek  čuva  -  ako  nije  uništena 
u posljednjem potresu - naprava  iste vrste,  pomoću koje  se  mogu 
promatrati brodovi na Jadranskom moru,  udaljeni 40  do  60  kilo­
metara  od  Italije,  kao  da  su  u  Ragusi.  Dok  sam  1656.  boravio 
u  Beču,  čuo  sam  da  o  toj  napravi  govori  netko  iz  Raguse.  U 
razgovoru je  sudjelovao  signore  Paulo  del  Buono,  kojega  pozna­
jete.  Rečeno  je  da  naprava  ima  oblik  mjerice  [misura/boisseau] 
za  mjerenje  brašna;  no,  nisam  znao  ništa  više  o  tome.  Signore 
Paulo  i  ja  držali  smo  kako  se  radi  samo  o  posudi  za  mjerenje, 
te  više  nismo  o  tome  razmišljali.  Prije  dvije  godine,  u  Varsaviu 
je  došao  signore  dottore  Aurelio  Gisgoni,  glavni  liječnik Njezina 
Veličanstva,  carice  Leonore.  Taj  je  liječnik  živio  u  Ragusi  osam 
ili  deset godina.  Jednoga mi je  dana u razgovoru  spomenuo  kako 
je  to  selo  snašao  strašan  potres.  Zatim je  zabrinuto  izjavio:  "Od 
tolikih  zanimljivosti  koje  postoje  u  Ragusi,  najvrjednija je  izvan­
redna naprava  čijim tvorcem predaja  smatra Arhimeda  i  pomoću 
koje  stanovnici  mogu  vidjeti  brodove  udaljene  40  do  60  kilome­
tara, jednako jasno kao da su u luci. Bog zna da je ne bismo željeli 
izgubiti."  Upitao  sam  ga  kako  izgleda  ta  naprava;  odgovorio  je 
da  ima  oblik bubnja  [tamburo/tambour]  s jednim dnom:  kroz nju 
se  gledalo  sa  strane,  a  predaja  govori  da ju je  napravio  Arhimed. 
Sjećam  se  što  su  mi  rekli  1656.  u  Beču,  jer,  razlika  između