Robert Temple Kristalno Sunce

posude  za  mjerenje  brašna  i  bubnja  s  jednim  dnom  samo  je  u 
riječima.  Signore  Gisgoni  je  još  živ  i  u  službi  Njezina  Carskog 
Veličanstva.  Najviše  me  začudilo  to  što  se  poslije  [Arhimeda, 
op.  prev.]  nitko  nije  domislio  takvom  izumu,  iako  su  iz  Raguse 
potekli vrli matematičari poput Marina Ghettalda i nekoliko drugih 
geometara, a od modernih, signore Gio-Batta Hodierna [Burattini 
griješi;  Hodierna je  bio  iz Raguse  na  Siciliji  a  ne  iz  Raguse  u 
Dalmaciji],  koji,  koliko  mi  je  poznato,  živi  i  djeluje  u  Palermu 
na  Siciliji.  Nijedan  od  njih nikada nije  spomenuo  takvu napravu. 
Pa  ipak,  signore  Hodierna  je  pisao  o  Arhimedu,  teleskopima  i 
mikroskopima.  Ne  spominjem  vam  sve  to  kako  bih umanjio  zas­
luge signorea Newtona, nego kako bih izrazio čuđenje činjenicom 
da je  takva  divljenja  vrijedna  naprava  tako  dugo  bila  nepoznata. 
Što  se mene tiče, uvjeren sam,  a o tome govori i nekoliko pisaca, 
da  je  u  Ptolemejevo  doba  ista  naprava  stajala  na  svjetioniku  u 
Aleksandriji,  a  pomoću  nje  je  Ptolemej  mogao  vidjeti  brodove 
udaljene  80  do  100 kilometara.  Možda je  ta naprava,  nakon pro­
pasti  Rimskog  Carstva,  odnesena  u  gradić  Ragusu  [južno  od 
Dubrovnika].  Signore Gisgoni mi je rekao da je ondje bila postav­
ljena na toranj, te da se o njoj  skrbio upravitelj. 

Instrument  [Newtonov  refleksijski  teleskop  sa  zrcalom]  koji 
je  napravljen  u  Engleskoj,  bio  je  manji  od  onoga  u  Ragusi,  a 
poznato  je  da  su  učinkovitija  velika  metalna  zrcala  za  paljenje 
(poput onoga koje je u Lyonsu napravio  monsieur Villette,  i  koje 
se,  koliko  mi  je  poznato,  nalazi  u  posjedu  Njezina  Kršćanskog 
Veličanstva).  Nadalje,  držim da je predmetno zrcalo  ["predmetno 
zrcalo"  i "predmetna leća"  izrazi  su kojima  se u optici označavaju 
zrcalo  ili  leća najbliži predmetu promatranja]  mnogo učinkovitije 
jer  prima  više  zraka  svjetlosti.  Tu  sam  ideju  priopćio  monsieuru 
Heveliusu,  koji  upravo  izrađuje  takvo  zrcalo,  te  dijeli  moje 
mišljenje.  On bi  želio napraviti  hiperbolična i parabolična zrcala, 
no  osobno mislim  da su sferična zrcala mnogo učinkovitija.  Mon­
sieur  Hevelius  se  čak  sprema  načiniti  sonornu  trubu,  koja  je 
također  engleski  izum:  nestrpljivo  očekujem  rezultate,  jer  dobro 
znam da će monsieur Hevelius proizvesti nešto izvanredno... 

Nije  mi  poznato  da  se  o  toj  temi javno  raspravljalo,  iako  su  se  zasigurno 
neki  talijanski  znanstvenici  za  nju  zainteresirali  kad je  objavljeno  Libnjevo 
djelo.  Moram priznati  da nisam  otišao  u  Cavtat kako  bih  se kod tamošnjih 
antikvara raspitao jesu  li  ikada  čuli  za  taj  teleskop  i  znaju  li  što  se  s  njime 

dogodilo.  Isto  tako ne znam gdje su završili  Burattinijevi  dokumenti koji  bi 
mogli sadržavati neke dodatne podatke. 

To  je  u  svakom  slučaju  posao  za  hrvatske  istraživače.  Kako  bilo, 
ono  čime  raspolažemo  jest  gore  navedeno  pismo.  Možemo  s  priličnom 
sigurnošću zaključiti kako je  izvješću  o  drevnoj  napravi  prethodio  Newtonov 
izum,  te  da je  izvješće  po  svoj  prilici  vjerodostojno.  Također je  vjerojatno 
da je  teleskop  iz  Raguse  doista bio  veoma  star,  te  da je  postojao  barem  od 
srednjega  vijeka.  To je  konzervativno  mišljenje.  No, jednako je  moguće  da 
je teleskop potjecao  iz  doba  staroga Rima,  pa čak  i  da je  njegov tvorac  doista 
bio Arhimed. Međutim, ništa ne možemo sa sigurnošću ustvrditi bez daljnjih 
dokaza.  Možemo  se  samo nadati  da će se jednoga dana ti  dokazi pojaviti. 

Prvi  "moderan"  učenjak  koji je  pisao  o  napravi  iz  Farosa  bio je  rene­
sansni  genij  i Burattinijev sunarodnjak Gianbattista  [Giovanni Battista]  della 
Porta, jedan  od mnogih lucidnih umova koji  su u to  doba djelovali u Italiji. 
Godine  1558.  della Porta je u Napulju  objavio  prvo  izdanje  svoga  glasovita 
djela  Magia  Naturalis  (Prirodna  magija).  Danas  postoji  samo  nekoliko 
primjeraka toga izdanja, koje, nažalost, nisam imao priliku proučiti.  Ta ver­
zija  della  Portina  djela  sadrži  samo  četiri  knjige,  koje  uključuju  i  neke  tek­
stove o optici. Međutim, tek 31  godinu poslije, della Porta je objavio izmije­
njeno  i  prošireno  izdanje Prirodne magije,  koje  se  sastojalo  od  20  knjiga,  a 
pojavilo se  1589., također u Napulju. Godine  1658. u Londonu je objavljeno 
prvo  englesko  izdanje  toga  djela  pod  naslovom  Natural  Magick  (Prirodna 
magija) "Johna Baptiste Porte"  ("John Baptista Porta"),  koje je na  engleski 
preveo  anonimni  prevoditelj.  Pretisak toga  izdanja  objavljenje  1957.  (Basic 
Books,  New  York),  uz uvod Dereka  de  Solle  Pricea  (Derek  de  Solla Price), 
također urednika izdanja.  Drugim riječima,  opisali  smo  puni  krug  i  ponovno 
stigli  do  Dereka  de  Solle  Pricea,  za  kojeg  sam  u  1.  poglavlju  rekao  da  se 
šezdesetih godina zanimao za Layardovu leću i nagovarao me neka se poza­
bavim  tim  problemom.  Njegovo  se  zanimanje  za  drevnu  optiku  zasigurno 
probudilo  sredinom  pedesetih,  kada je uređivao  della  Portino  djelo,  iako  u 
razgovoru  sa  mnom  nikada  nije  spomenuo  della  Portu.  Zapravo,  tek  sam 
osamdesetih  godina,  kada  sam  kupio  primjerak,  saznao  za  njegovu  vezu  s 
pretiskom Prirodne magije. 

Nije mi poznato je li della Porta o tome  govorio u prvom izdanju svoga 
djela,  ali,  u  11.  poglavlju  Knjige  17  proširenog  izdanja  pod  naslovom  "O 
naočalama pomoću kojih  se može gledati  nezamislivo  daleko"  spominje  se 
naprava s Farosa (odlomak se nalazi na str.  369.): 

Neću propustiti  spomenuti  stvar divljenja vrijednu i  iznimno korisnu, 
pomoću  koje  ljudi  slaboga  vida  mogu  vidjeti  nevjerojatno  daleko. 
Govorim  o  Ptolemejevu  staklu,  ili,  bolje  rečeno,  o  teleskopu  [u 
pretisku  della  Portina  djela  umjesto  "teleskop"  stoji  "naočale"], 
pomoću kojeg je  ovaj  mogao  pratiti približavanje neprijateljskih bro­
dova udaljenih  čak  600  milja.  Objasnit ću kako je  to  bilo  moguće  u 
daljini prepoznati prijatelja i čitati najsitnija slova s velike udaljenosti. 
Stvar je to  čovjeku nužna,  a temelji se na optici. 

Mnogo godina prije Galilea, Porta je opisao teleskop i objasnio način njegova 
rada,  iako nigdje nije naveo  izvor svojih podataka.  Bio je zaljubljen u  optiku 
do  te  mjere  da je  poželio  napraviti  zrcalo  koje  bi  projiciralo  pisanu poruku 
na  površinu  Mjeseca. 

Deset  godina  poslije  Guido  Pancirollo  i  njegov  urednik  Heinrich  Sal-
muth,  o kojima smo već govorili,  osvrnuli  su se na Portino izvješće o napravi 
s Farosa: 

...  [Latinska]  riječ  conspicilium...  (ponekad)  označava  instrument 
koji  povećava  predmete...  stoga  je  moguće...  da  su  bili  poznati  u 
drevno  doba...  poput  Ptolemejeva  stakla  (koje  spominje  Baptista 
Porta) pomoću kojeg je  [Ptolemej,  op.  prev.]  mogao vidjeti brodove 
udaljene  600  milja i pomoću kojeg bismo  mogli  iz  daljine prepoznati 
prijatelje  i  s  velike  udaljenosti  čitati  i  najsitnija  slova. 

Očito je  da su te  opaske preuzete  izravno  iz Portina djela,  iako nisu dodani 
nikakvi  daljnji  podaci.  Otac  L.  P.  Pezenas,  francuski  prevoditelj  knjige  A 
Compleat  System  of Opticks  (Potpuni  sustav  optike)  Roberta  Smitha,  koja 
se  1767.  pojavila  u  Francuskoj  pod  naslovom  Cours  Complet  d'Optique, 
uzgred spominje teleskop na vrhu svjetionika na Farosu pokraj  Aleksandrije, 
navodeći  Portu  kao  izvor,  također  bez  dodatnih  podataka.  Četiri  godine 
prije,  1763.,  Bonaventure  Abat je  u  svojoj  knjizi  (na francuskom) Filozofske 
svaštice  opširno raspravljao  o  toj  temi.  Abat je zaključio kako je naprava bila 
zrcalo,  a ne  leća.  Evo  što je napisao: 

Nekoliko  autora  govori  da je  Ptolemej  Eureget  postavio  zrcalo  na 
svjetionik  u  Aleksandriji,  pomoću  kojeg  je  mogao  vidjeti  sve  što 
se  zbiva  u  cijelom  Egiptu,  i  na  moru,  i  na  kopnu.  Neki  kažu  da 
se  pomoću  toga  zrcala  moglo  vidjeti  neprijateljsko  brodovlje  na 
udaljenosti  od  600  milja:  drugi  kažu  na  500  parasanga,  što  je  više 
od  100  liga  [400  km].  Međutim,  svi  to  smatraju  izmišljenom  i 

nemogućom pričom.  Čak i neki  glasoviti  optičari  drže  da je ta  stvar, 
ako  je  doista  postojala,  bila  djelo  magije  nastalo  posredovanjem 
samoga  Vraga.  Među  ostalima,  takvog je  mišljenja  i  otac  [Athana-
sius]  Kircher,  koji,  govoreći  o  praznovjerju,  smješta  tu  priču  u  istu 
kategoriju  ...  u  svojoj Ars Magna Lucis  &  Umbrae  [Velika  umjetnost 
svjetla  i sjene,  op.  prev.;  Kircher je  bio  isusovac  iz  17.  stoljeća]  ... 
Iz  iskustva  znam  da  su  se  mnoge  stvari,  koje  su  učenjaci  smatrali 
izmišljotinama,  poslije  podrobnijih  istraživanja  pokazale  istinitima 
...  Mišljenja  sam  da  se  isto  može  reći  i  za  Ptolemejevo  zrcalo  ... 
Smatra se  da dokazi  o  postojanju Ptolemejeva zrcala,  koje je  stajalo 
na  (aleksandrijskom,  op.  prev.)  svjetioniku,  nisu  dovoljno  uvjerljivi 
da bi se mogli prihvatiti kao povijesne činjenice.  Ti  se dokazi mogu 
pobijati  iz  dvaju  razloga. 

Prvi  je  razlog  taj  što  neki  autori  pripisuju  zrcalo  Ptolemeju,  a 
drugi  Aleksandru  Velikom.  Gianbattista  della  Porta  u  svojoj  Pri­
rodnoj  magiji,  otac  [Athanasius]  Kircher  i  otac  Gaspar  Schott  [u 
Magia  Optica  (Optička  magija,  op.  prev.),  1657.]  među  onima  su 
koji smještaju nastanak toga zrcala u Ptolemejevo doba. Monsieur de 
la  Martiniere,  u  svome  Dictionnaire  Geographique  (Zemljopisnom 
rječniku,  op.  prev.),  citira  Martina  Crusiusa,  koji  pod  Turko-Grece 
[Turko-Grecia,  njegova bilješka za  Tursku-Grčku,  str.  231.]  navodi 
svjedočanstvo iz arapskoga izvora:  "Aleksandar Veliki postavio je na 
svjetionik  zrcalo,  tako  vješto  izrađeno  da  se  na  udaljenosti  od  500 
parasanga, tj.  100 liga [400 km], moglo vidjeti neprijateljsko brodov­
lje  koje  se  sprema napasti Aleksandriju  ili  čitav  Egipat.  Poslije  Ale­
ksandrove  smrti  zrcalo je  razbio  Grk imena  Sodore,  koji  se  ušuljao 
[u svjetionik, op. prev.] i učinio to dok su stražari spavali." 

No,  podijeljena  mišljenja  o  tvorcu  zrcala  ne  izazivaju  sumnju  u 
istinitost  same  činjenice  njegova  postojanja.  Naime,  u  povijesti  se 
često  događalo  da  su  različiti  pisci  pripisivali  istu  stvar  različitim 
ljudima,  ne  osporavajući  pritom  istinitost  činjenice.  Izgradnja  svje­
tionika  koju jedni  pripisuju  Aleksandru  a  drugi  Ptolemeju,  samo je 
još  jedan  primjer  za  to.  Čini  se  da  su  oni  koji  su  pripovijedali  o 
tom  zrcalu  smatrali  da  ga je  izgradila  ista  osoba  koja je  podigla  i 
veličanstvenu građevinu  [sam svjetionik,  op.  prev.] 

Drugi  razlog,  koji  se  još  snažnije  suprotstavlja  tvrdnji  o  posto­
janju zrcala,  odnosi  se na okolnosti  i nemoguća svojstva koja su mu 
povjesničari  pripisivali.  Paul  Arese,  biskup  iz  Tortonnea,  u  knjizi 
Imprese  Sacre  [Svete  imprese],  Impresa  54,  br.  1  i  2,  koju  navodi 
monsieur Scarabelli u svom Museo Settaliano,  kaže da je "Ptolemej 

mogao  vidjeti  brodove  600  milja  udaljene  od  Aleksandrije;  no,  nije 
ih promatrao samo okom, nego pomoću kristala ili stakla." Međutim, 
dodaje:  "Sumnja se u istinitost toga navoda, jer je zemlja okrugla, te 
takvo  što  nije  bilo  moguće." 

Unatoč  nevjerojatnoj  udaljenosti  od  600  milja  ili  500  parasanga, 
držim kako se ne mora isključiti mogućnost postojanja zrcala. Naime, 
ako je ono doista postojalo, zacijelo je bilo jedinstveno, i nigdje se na 
svijetu  nije  moglo  vidjeti  ništa  slično.  Nigdje  nije  postojala  naprava 
pomoću koje  su se jasno mogli vidjeti tako udaljeni predmeti.  Zrcalo 
se,  stoga,  smatralo  čudom,  a  oni  koji  su  bili  upoznati  s  njegovim 
svojstvima  izražavali  su  divljenje  i  zaprepaštenje...  Prirodno je pret­
postaviti  da  se  o  zrcalu  govorilo  s  pretjerivanjem  koje  je  nerijetko 
prelazilo  granice  zdravog  razuma.  Tako  se  ponekad  govori  o  stro­
jevima  i  rijetkim  i  divljenja  vrijednim  izumima,  te  im  se  pripisuju 
sposobnosti  koje  u  stvarnosti  ne  posjeduju.  Izuzmemo  li,  dakle,  iz 
izvješća  o  Ptolemejevu  zrcalu  sva  očita pretjerivanja,  koja  su poslje­
dica  neznanja,  ostaje  nam  razmotriti  samo  pitanje  udaljenosti  pro­
matranih  predmeta.  Uz  uvjet  da  između  predmeta  i  zrcala  nije bilo 
nikakvih  zapreka,  predmeti  su  se  na  taj  način  mogli  vidjeti  jasnije 
nego  golim  okom,  a  osim  toga,  bilo je  moguće  vidjeti  i  predmete 
koji  su  zbog  svoje  udaljenosti  oku  nevidljivi.  Uočavamo,  dakle,  da 
izvješće ne  sadrži ništa nemoguće  i nerazumno  ...  Što  se katoptrike 
i  dioptrike  tiče  [znanosti  o  zrcalima  i  lećama],  reći  ću  samo  da je 
drevno  znanje bilo  mnogo  naprednije nego  što  se općenito  smatra  ... 
(a to)  pridonosi  vjerodostojnosti  priče  o  Ptolemejevu  zrcalu. 

Grof Guillaume  Libri  (kojeg smo maločas  citirali u svezi  s teleskopom 
iz  Raguse,  jer je  on  objavio  Burattinijevo  pismo)  također je  pisao  o  svje­
tioniku na Farosu: 

Preostaje  nam  razmotriti  zanimljivost  iz  povijesti  astronomije, 
kako  bismo  ustanovili  jesu  li  Istočnjaci  znali  za  napravu  koja  je 
omogućavala da se vide udaljeni predmeti.  Prema staroj  musliman­
skoj  predaji,  na  svjetioniku  u  Aleksandriji  stajalo  je  golemo  zrcalo 
pomoću  kojeg  su  se  mogli  vidjeti  brodovi  u  grčkim  lukama.  To 
zrcalo  o  kojemu govori Hafez,  detaljno  su  opisali Abd-allatif (Rela­
tion  de  l'Egypte,  str.  240.),  Masoudi  (Notices  des  Manuscrits  de  la 
Bibliotheque du Roi  [Podaci o rukopisima iz Kraljevske knjižnice], 
sv.  I.,  str.  25.-26.),  i  Benjamin  iz  Tudele  (Itinerarium,  str.  121.). 
Ponovno  ga  spominje  Kazwini  u  Adjad'b-Alboldan,  rukopisu  koji 

se  čuva  u  Kraljevskoj  knjižnici  (MSS.  Arabes,  broj  19.,  str.  89.).  U 
novije  ga  doba  spominju  [Gaspar]  Schott  (Magia  Naturalis,  Bam­
berg,  1677.,  quarto,  str.  443.)  [misli  se na drugo,  njemačko  izdanje, 
a ne na latinsko izdanje iz  1657.],  [Athanasius]  Kircher (Ars Magna 
Lucis  et  Umbrae,  Amsterdam,  1671.,  str.  790.).  Montfaucon  ... 
Buffon  ...  Herbelot  ...  Ad'neh-Iskanderi  ...  Langles  ...  Reinaud  ... 
zaokupljeni  su  istom  temom  ...  Govoreći  o  aleksandrijskom  zrcalu, 
Abulfeda  je  izvijestio  kako  je  bilo  izrađeno  od  kineskoga  metala 
-  vidi  njegov  Descriptio  Aegyptii,  Göttingen,  1776.,  quarto,  str.  7. 
arapskog  teksta. 

Iz  svega  rečenog  može  se  zaključiti  da  je  na  vrhu  svjetionika  na  Farosu 
gotovo  sigurno  stajalo  veliko zrcalo  ili  leća,  koji  su  tijekom dana,  kada nisu 
služili  kao  putokaz  za  pomorce,  imali  funkciju  moćnog  teleskopa.  Godine 
1854., o tome je pisao i astronom Francois Arago: 

U  povijesti  je  zabilježeno  da  je  Ptolemej  Eureget  postavio  na  vrh 
svjetionika  u Aleksandriji  napravu  za  promatranje  brodova  iz  velike 
udaljenosti.  Odbacimo  li  očita  pretjerivanja  u  vezi  s  udaljenostima 
koje  se  spominju  u  različitim  izvješćima,  možemo  zaključiti  kako 
je  spomenuti  instrument  mogao  biti  samo  konkavno  reflektirajuće 
zrcalo.  Otac  [Bonaventure]  Abat,  kao  i  mnogi  njegovi  preteče, 
ustanovio je  da  se  udaljeni  predmeti  mogu  promatrati  golim  okom, 
ako  se  nalaze  u  žarištu  konkavnog  reflektirajućeg  zrcala,  pri  čemu 
su predmeti  veoma svijetli.  Prilikom  svojih  opita,  otac  Abat rabio je 
najjednostavniji  teleskop,  odnosno,  nije  imao  leću.  Takav je  vjero­
jatno  bio  i  aleksandrijski  teleskop,  ako je  istina  da  se  za  promatranje 
udaljenih predmeta u Aleksandriji rabilo  zrcalo. 

Ne  zaboravimo  da  je  svjetionik  na  Farosu  bio  jedno  od  "sedam  svjetskih 
čuda"  drevnoga  doba.  Njegove  se  ruševine  danas  istražuju  pod  vodom,  te 
se nadam da će uskoro  biti rekonstruiran barem donji  dio građevine.  Možda 
će  netko  pokušati  rekonstruirati  i  čudesnu  optičku  napravu  koja je  nekada 
stajala  na  njemu. 

Sklon sam misliti da je Faros bilo stakleno zrcalo na srebrnoj  pozadini, 
istovrsno onima za koje znamo da  su u to doba postojala,  te da je bilo mak­
simalne  refleksivnosti.  Već  sam pokazao  da je  optička tehnologija nužna za 
njegovu  izgradnju  tada  svakako  bila  poznata.  U  sljedećem  ću  poglavlju  go­
voriti  o  izvanrednim  drevnim  zrcalima  za paljenje,  počevši  s  Arhimedovim 

SLIKA  15.  Karta bitke  za Aleksandriju,  1801.  Pogled na topografiju Aleksandrije  i 
mjesto  gdje je nekada stajao glasoviti svjetionik. 

zrcalom iz 3.  st. pr. Kr., koji je prethodio Farosu Ptolemeja III.  (Veza Alek­
sandra  Velikog  s  tom  pričom  posljedica  je  brkanja  podataka  iz  različitih 
predaja;  Aleksandar je  bio  osnivač  Aleksandrije,  ali  ne  i  graditelj  Farosa.) 
Moj  prijatelj  Ioannis  Sakas  proveo je  sedamdesetih  godina  glasovit  pokus, 
kojim je pokazao  da  su zrcala za paljenje  mogla učinkovito zapaliti  brodove 
u  vodi  za  samo  nekoliko  sekundi .(vidi fotografiju  47  i  sljedeće  poglavlje). 
Ti  drevni  optički  opiti  mogli  su  se uspješno  i  dramatično  ponoviti.  Možda 
je  vrijeme  da preispitamo  mogućnost ponovnog  podizanja  zrcala  i  Farosa  u 
Egiptu. 

Prihvatimo  li  se  razmatranja  ostalih  izvješća  o  astronomskim  promat­
ranjima  koja  su  se  u  davnini  provodila  pomoću  teleskopa  s  lećama,  suočiti 
ćemo  se  s  još  neobičnijom  predajom,  koju  je  zabilježio  grčki  povjesničar 
Diodor Sicilski (1.  st. pr. Kr.).  Svoje je izvješće Diodor temeljio na zapisima 
putnika  i  pisca Hekateja iz  Mileta (6./7.  st.  pr.  Kr.), koji je kao povjesničar 
djelovao prije Herodota (5. st. pr. Kr.) i od kojega je Herodot preuzeo mnogo 

SLIKA  16.  Čelična gravura iz  19.  stoljeća prikazuje drevnu Aleksandriju.  Toranj  koji 
odmah  uočavamo  nije  svjetionik  Faros  -  on je  smješten  lijevo  na  prikazu,  gdje je 
vidljiva manja građevina na drugom kraju poluotoka. 

podataka.  Nažalost,  Hekatejevi  su  zapisi  izgubljeni,  a  sačuvani  su  samo 
brojni  fragmenti. 

Naime,  riječ  je  o  velikom  hramu  kružnoga  oblika  koji  se  nalazio  u 
današnjoj  Britaniji,  stoga  se  vjerojatno  radilo  o  Aveburyju,  Stonehengeu  ili 
Stanton Drewu,  osim ako nije  bio  od drveta  i davno  istrunuo.  Držim da  se 
ipak radilo  o  Stonehengeu,  zbog njegova astronomskog značenja.  Diodor o 
tome pripovijeda  u II.  knjizi  (47)  svoje Povijesne knjižnice. 

U novije je  doba prvi put o  tome  progovorio  Godfrey Higgins,  u  svom 
prekrasno  ilustriranom  djelu  The  Celtic  Druids  (Keltski  druidi,  London, 
1827.).  Posjedujem primjerak toga djela,  a  iz njega  su u  ovu knjigu uvrštene 
slike  17,  18,  19, 20 i 21. Higgins kaže: 

Mnogi su mislili da su druidi  i drugi drevni narodi rabili teleskope. 
Prema Strabonu [Knjiga  17.], na vrhu hrama sunca u Heliopolisu 

stajalo je  golemo  zrcalo,  koje je  omogućavalo  da unutrašnjost hrama 
osvijetli  veličanstvena  svjetlost  podnevne  zrake.  U  Aleksandriji  je 
još  veće  zrcalo  stajalo  na  Farosu,  a  pomoću  njega  se  moglo  pratiti 

SLIKA  17.  Rekonstrukcija objavljena  1827.,  drevnog britanskog lokaliteta Avebury 
(ovdje zvanog "Abiri", na starom lokalnom narječju), u obliku u kojemu se nalazila 
prije nego što su je uništili tamošnji seljaci. Nije vjerojatno da je to mjesto o kojemu 
govori Hekatej, budući da, iako kružnoga oblika, predstavlja složenu strukturu koja 
uključuje koncentrične krugove. 

približavanje  brodova  na  velikoj  udaljenosti  i  nevidljivih  okom  ... 
Diodor Sicilski kaže da su na otoku zapadno  od Kelta druidi  Sunce i 
Mjesec  približili  Zemlji,  a neki  drže  da  su im bili poznati  teleskopi. 

Drevni  su  ljudi  znali  da  se  Mliječni  put  sastoji  od malih  zvijezda 
[on, zapravo, navodi Demokrita iako ne poimence]; drži se da to nisu 
mogli  znati bez teleskopa. 

Jedna od Trijada  spominje da  se Mjesec  doima bližim Zemlji.  G. 
Davies  na  temelju  toga  pretpostavlja  da  su  druidi  rabili  teleskope. 
Svaka od tih Trijada nastala je prije (modernog, op. prev.) izuma tele­
skopa.  U jednoj  Trijadi je  zapisano:  Drych  ab,  Cibdar  ili  Cilidawr, 

zrcalo  Sina  sveprožimajućeg pogleda,  ili  tragača  za  misterijem,  kao 
jedna  od tajni  britanskog  otoka. 

Budući da o drevnim britanskim i velškim rukopisima i predaji znam veoma 
malo,  ne  mogu  temeljitije  analizirati  Trijade.  No,  činjenica jest  da  drevni 
britanski izvor potvrđuje Diodorovu izjavu (preuzetu od Hekateja) o Mjesecu 
koji je  "približen Zemlji",  očito  pomoću jednostavnog teleskopa. 

Pitanje  drevnog  britanskog  teleskopa  ponovno je  pokrenuo  tajanstveni 
njemački pisac imena Christian Karl Barth. Godine 1818. on je objavio knjigu 
pod  naslovom  Teutschlands  Urgeschichte  (Njemačka  pretpovijest).  Ushit 
koji je  nosio  ljude  poput  Bartha  u  njihovu  uzdizanju  povijesti  njemačkoga 
Volka,  poslije  su nacisti  iskoristili  za zločinačke  i političke  ciljeve.  Barth je 
bio  rani  član organizacije koja  se  pretvorila u pokret  divovskih razmjera,  koji 
je  obilježavala  fanatična  gorljivost  u  propovijedanju  nadmoći  veličanstvene 
Njemačke.  Međutim,  ne  možemo  kriviti  Bartha  za  ono  što  se  dogodilo 
stotinu  godina poslije. 

Godine  1818.  ,  u  prvom  izdanju  svoje  knjige,  Barth je  pripovijedao  o 
čudima drevne zemlje  "Hiperborejaca",  koju  spominju i klasični pisci poput 
Diodora.  "Hiperboreja" znači  "iza  Boreja",  a  budući  da je  Borej  bilo  grčko 
ime  za  sjeverni  vjetar,  "Hiperboreja" je  bila  sjeverna  zemlja  visoke  civiliza­
cije, koja se opisivala kao otok veći od Sicilije.  Većina znanstvenika prihvaća 
mišljenje  da  su  imenom  "Hiperborejci"  drevni  Grci  označavali  stanovnike 
britanskog otočja. Nažalost, u ovoj  knjizi nema mjesta za opširniju raspravu 
o  toj  temi,  iako  valja  istaknuti  da  su  Hiperborejci  od pamtivijeka  održavali 
veze  s  Grcima,  te  da  su te veze postojale davno prije klasičnoga doba.  Redo­
vito  su  slali  darove  na otok Del, jer su  štovali  boga Apolona  (naravno,  pod 
drugim imenom, vjerojatno kao Brana), koji je, navodno, bio rođen na Delu. 
To je  sve  što ovdje možemo reći u vezi  s tim pitanjem.  Napomenimo  samo 
kako je u 7.  st.  pr.  Kr.  Del prestao  djelovati kao važno proročko  središte, te 
da  su glasoviti  "darovi Hiperborejaca" potjecali  iz mnogo  starijeg razdoblja. 

U prvom  izdanju  svoga  djela  Barth  nije  spominjao  optičke  pojave,  no, 
osvrnuo  se na Diodorovo izvješće koje  ih opisuje: 

Zemlja  [Hiperborejaca]  bila je  plodna  i  obilno je  rađala.  Ondje je, 
navodno,  rođena Leta  [mati  Apolona  i  Artemide],  koja je  u  obličju 
vučice rodila boga sunca  [Apolona].  Njega su,  stoga,  zvali Likogen, 
a kip vuka stajao je u hramu u Delfima.  Među svim bogovima, njega 
su  u  toj  zemlji  najviše  štovali  [Bran  je  bio  vrhovni  bog  drevnih 

Britanaca],  posvetivši  mu  sveti  gaj  i  hram  kružnoga  oblika  urešen 
darovima  ... 

Poslije  22  godine,  1840.,  Barth,  sada  već  kraljevski  bavarski  kancelar, 
objavio je  prošireno  i,  prema  njegovim  riječima  "posve  izmijenjeno",  drugo 
izdanje  Njemačke povijesti,  nazivajući  sebe jednostavno  Karl  Barth  (možda 
je  izostavio  ime  Christian  jer  nije  bilo  dovoljno  "pogansko").  U  tom  je 
izdanju  rekao  nešto  više  o  kružnom  hramu  Hiperborejaca.  Pozivajući  se  na 
Diodora  Sicilskog  (II,  47),  Barth  je  posve  otvoreno  izjavio  da  su  drevni 
Hiperborejci  promatrali  Mjesec  pomoću  leća,  što  znači  pomoću jednostav­
nog  teleskopa  smještenog  u njihovu hramu kružnoga oblika.  (Higgins je, 
kao  što  smo  vidjeli,  bio  prvi  koji je javno  izrazio  takvo  mišljenje.) 

Valja imati na umu da većina znanstvenika smatra kako  su Hiperborejci 
najvjerojatnije bili  drevni  stanovnici britanskog otočja,  te da je njihov kružni 
hram zapravo  Stonehenge.  Evo  Diodorovih komentara u  Oldfatherovu pri­
jevodu: 

...  držimo  kako je  umjesno  ovdje  spomenuti  neke  legende  o  Hiper-
borejcima.  Hekatej  i  ostali  pisci  koji  su bilježili  drevne  mitove  kažu 
da  u  oceanu  iza zemlje  Kelta  (tj.  Galije - današnje  Francuske)  pos­
toji  otok  veći  od  Sicilije.  Taj  je  otok,  nastavljaju  oni,  smješten  na 
sjeveru  a  naseljavaju  ga  Hiperborejci,  koji  se  tako  nazivaju jer  im je 
domovina  iza  područja  vjetra  sjevernjaka  (Boreja);  otok je  plodan  i 
zemlja mu obilno  rađa,  a budući  da je  ondje  klima umjerena  [danas 
znamo  da je  tako  zbog  Golfske  struje],  žanje  se  dva  puta  u  godini. 
Legenda dalje kazuje da je na tom otoku rođena Leta [majka Apolona 
i  Artemide]  te  da  se  ondje  Apolon  [kao  bog  Sunca]  štuje  više 
od  svih  drugih  bogova;  stanovnici  otoka  smatraju  se  Apolonovim 
svećenicima,  jer  svakog  dana  slave  boga  i  pjevaju  mu  himne. 
Apolonu je  posvećen  veličanstven  hram  sferična  oblika  [sphairoeide 
to schemati],  urešen  bezbrojnim  darovima.  Nadalje,  ondje  se  nalazi 
sveti  grad  Apolonov,  a  većina  njegovih  stanovnika  svira  kitaru 
[drevno  žičano  glazbalo];  glazbom  i  pjesmom  oni  slave  boga, 
veličajući  njegova  djela. 

Hiperborejci  imaju  svoj  jezik,  a  najskloniji  su  Grcima,  posebice 
Atenjanima  i  Deljanima  [stanovnicima  otoka  Dela,  rodnog  mjesta 
Apolona  i  Artemide],  koji  su  im  uzvraćali  poštovanje.  Mit  također 
kazuje  da  su  neki  Grci  posjetili  Hiperboreju  i  ostavili  ondje  drago­
cjene  žrtvene  darove  s  grčkim  natpisima.  Navodno je  Hiperborejac 
Abaris  u  drevno  doba  posjetio  Grčku  i  učvrstio  veze  između  De-

ljana  i  svojeg  naroda.  Govori  se  također  da  se  Mjesec  na  tom 
otoku  doima  bližim  Zemlji,  te  da  se  na  njemu  golim  okom  mogu 
vidjeti uzvisine  slične  onima na Zemlji.  Nadalje, priča se da Apolon 
dolazi  na  otok  svakih  19  godina,  kada zvijezde  ponovno  zauzimaju 
svoj  uobičajen  položaj  na  nebu;  stoga  razdoblje  od  19  godina  Grci 
nazivaju "Metonovom godinom"  [Metonski  ciklus, uveden 432.  god. 
pr.  Kr.  u  Ateni,  kako  bi  se  uskladile  lunarne  i  solarne  godine,  pri 
čemu  je  potonja  iznosila  365,2632  dana].  Bog  im  dolazi  svirajući 
na  kitari  i  neprestano  plešući,  od  proljetnog  ekvinocija  do  pojav­
ljivanja  Plejada,  izražavajući  na  taj  način  zadovoljstvo  svojim  uspje­
hom.  Kraljevi  i  upravitelji  toga  svetog mjesta  zovu  se  Borejci, jer su 
potomci  Borejevi,  a  te  se  časne  dužnosti  prenose  isključivo  unutar 
obitelji. 

Dakle,  Mjesec  se  na  Hiperboreji  doimao  "bližim  Zemlji",  a  na  njemu  su 
se  "golim  okom mogle vidjeti  uzvisine  (planine,  op.  prev.)  slične  onima na 
Zemlji".  Mjesečeva  je  površina  vidljiva  samo  teleskopom,  a  kao  što  sam 
spomenuo,  Mjesec  se  može  promatrati  i  pomoću  dviju  leća, jer je  obrnuta 
slika  nebeskoga  tijela  jednako  dobra  kao  i  pravilno  okrenuta.  (Naravno, 
Hiperborejci su mogli postaviti i treću leću, no, nećemo se upuštati u razmat­
ranje te mogućnosti.) 

Oslonimo  li  se  na  knjige  o  britanskoj  megalitskoj  kulturi  koje  su  nam 
danas dostupne, nećemo otkrivati mnogo novih pojedinosti o toj  zanimljivoj 
temi.  Uzmimo,  kao  primjer,  golemo  i  dojmljivo  djelo  Johna  Wooda,  Sun, 
Moon  and  Standing  Stones  (Sunce,  Mjesec  i  uspravljeno  kamenje).  Budući 
da njegova knjiga govori o megalitskoj  astronomiji,  vjerojatno je  da se Wood 
pozabavio  i  dokazima  o  postojanju  i  uporabi  teleskopa  u  drevnoj  Britaniji. 
Međutim,  nije tako.  Na  samom početku knjige Wood je  učinio  nešto posve 
neshvatljivo. Naime, na četvrtoj  stranici citirao je jedan Diodorov odlomak, 
ali je  umjesto  rečenice  o  Mjesecu  koji  se  čini  bližim  Zemlji  stavio  točkice! 
Da  situacija bude gora, nije naveo  o kojem  se Diodorovu djelu radi.  Budući 
da  u  Loebovoj  seriji  Diodor  zauzima  čitavih  12  knjiga,  Wood  nam  nije  ni 
od kakve pomoći.  Wood također ne navodi  ni  izvor iz kojeg je preuzeo pri­
jevod  spomenutog  odlomka.  Naime,  prijevod  sadrži  dvije  pogreške;  jedna 
se  odnosi  na  zviježđe  koje  se  ne  navodi  u  grčkom  izvorniku,  a  druga  je 
netočan prijevod  opisa hrama kao  "kružnog",  dok u  grčkom  izvorniku  stoji 
"sferičnog".  Nadalje,  Wood  pogrešno  smješta  Hekateja  u  4./3.  st.  pr.  Kr. 
umjesto u 6./5.  st. pr. Kr.  te navodi  da je bio  iz Trakije u Grčkoj, umjesto iz 
Mileta u Turskoj. 

U  knjizi  Douglasa  Heggiea,  Megalithic  Science  (Megalitska  znanost) 
Diodor se  spominje  samo usput, kao  "klasičan pisac,  Diodor Sicilski,  autor 
glasovita odlomka o Hiperborejcima".  Međutim, Heggie ne navodi u kojem 
se  Diodorovu  djelu  nalazi  taj  "glasoviti  odlomak".  No,  barem je  naveo  da 
je  hram  bio  "sferična"  oblika.  Očito  se  Heggie  služio  djelima  suvremenih 
pisaca,  te  nije  konzultirao  samog  Diodora.  Čini  se  da  nije  znao  za  pisani 
dokaz koji upućuje na postojanje teleskopa u drevnoj  Britaniji - nešto  što  bi 
mu u svakom slučaju moralo biti poznato,  s obzirom na to da je megalitskoj 
znanosti  posvetio  čitavu knjigu! 

Bilo  mi je  potrebno  mnogo  godina da  shvatim kako je  priča o  drevnim 
britanskim  lećama  toliko  opširna  da  za  nju  u  ovoj  knjizi  nema  mjesta. 
Kada  sam  konačno  uspio  pronaći  britanske  leće,  i  to  u  muzejima  koji 
nemaju nikakve veze  s  arheologijom, ustanovio  sam  da  su izvanredno  dobro 
obrađene.  Stoga je  vjerojatno  da je Britanija bila  središte proizvodnje kristal­
nih  leća  iznimne kakvoće,  iako nije  otkrivena ni jedna radionica.  Isto je tako 
moguće  da  su  se  leće  uvozile.  Arheolozi  su  u  Britaniji  iskopali  mnoštvo 
kristalnih  kugli,  no,  o  njima  nikada  nisu razmišljali  u  optičkom  kontekstu, 
općenito  ih  opisujući  kao  "magijske  predmete".  No,  te  kristalne  kugle,  koje 
imaju  svojstvo  povećavanja  a  mogu  učinkovito  poslužiti  i  za  paljenje,  zbog 
svoje  izvanredne  izrade,  upućuju  na  iznimno  visok  stupanj  vještine.  Mogli 
bismo  ih,  stoga,  uvrstiti  među  izvorne  britanske  proizvode  koji  su  imali 
optičku  svrhu  i  proučavati  ih  kao  takve.  Na  fotografiji  53  može  se  vidjeti 
jedna  od britanskih  leća koju  sam  osobno  proučio. 

Čitatelj  će  se  uvjeriti  da  pisane  dokaze  o  uporabi  teleskopa  u  drevnoj 
Britaniji dodatno potvrđuju  fizički  dokazi - kristalne leće otkrivene prilikom 
arheoloških  iskopavanja.  Bilo  koje  dvije  leće  bile  bi  dovoljne  da  posluže  u 
optičke  svrhe,  na  način  na  koji je  to  opisao  Diodor.  Nadalje,  britanske  su 
leće  bile  tehnološki  savršenije  od  svih  drevnih  leća  koje  sam  proučio.  Već 
smo  spomenuli kako jedna od britanskih leća povećava,  a uz to i  osvjetljava 
povećani predmet. Poznato nam je također da su neke leće imale stalke, koji 
su omogućavali  da se  leće postave  iznad radne površine  te  da se  ispod  stalka 
provuče alat. Jedna leća naizgled ima oblik diska, no sferometar je ustanovio 
posve  laganu  zakrivljenost,  zbog  čega  je  ta  leća  prikladna  za  ispravljanje 
prezbiopije  (dalekovidnosti).  Međutim,  moram  istaknuti  kako  ni  za jednu 
britansku  leću  (za  razliku  od  kristalnih  kugli)  ne  postoje  podaci  o  datumu 
iskopavanja.  Vjerujem  da  je  potonja  koju  sam  spomenuo  novijeg  datuma 
nastanka. Za razliku od ostalih britanskih leća, mogla bi biti stara samo neko­
liko  stotina godina, pa je ne  bih nazvao  "drevnom". 

Hekatejev  odlomak  sadrži  neke  neočekivane  i  vrlo  određene  podatke 
o  značenju,  koje je  za  Hiperborejce  imao  devetnaestogodišnji  astronomski 

ciklus.  Tome  u  prilog  govore  i  rezultati  istraživanja  koja  su  započela 
šezdesetih  godina.  Drugim  riječima,  tisućljeće  i  pol  poslije  njegove  smrti, 
Hekatejevo  se  izvješće pokazalo točnim,  stoga bismo  ga morali  smatrati  iz­
nimno  vrijednim  i  vjerodostojnim  izvorom.  (Lako je previdjeti  činjenicu  da 
je Hekatej  također (točno)  izjavio  kako  su Hiperborejci  gradili  okrugle hra­
move,  što je  danas  posve  prihvatljivo  i  normalno  za  nas,  ali  ne  i  za  Grke 
šestog  i  petog  stoljeća prije  Krista.) 

Dokaz  o  značenju  Metonova  ciklusa  u  drevnoj  Britaniji  pojavio  se  kao 
rezultat pionirskog rada profesora Alexandera Thoma, koji  o tome naširoko 
raspravlja  u  svoje  dvije  knjige,  Megalithic  Sites  in  Britain  (Megalitski  loka­
liteti  u  Britaniji,  1967.)  i  Megalithic  Lunar  Observatories  (Megalitski  lu-
narni opservatoriji,  1971 .),  kao  i u brojnim člancima koje je objavljivao od 
1966.  godine  nadalje.  Alexandera  Thoma  osobno  sam  poznavao  i  iznimno 
cijenio.  Taj  mršav, gotovo pogrbljen čovjek,  s pretjerano  grubim smislom za 
humor,  imao je  toliko  izražen  škotski  naglasak  da je  bio  upravo  egzotičan, 
a krasilo  ga je  dostojanstvo  i  neizmjerno  poštenje.  Predavao je  inženjerstvo 
na  Sveučilištu  u  Oxfordu,  no  kada  sam  ga  upoznao,  već je  bio  u  mirovini. 
Thom je  istraživao  megalitske  lokalitete u Britaniji još  od  tridesetih  godina 
- megaliti  su bili njegova strast.  No, kada je  odlučio  objaviti rezultate  svojih 
istraživanja,  suočio  se  s  oštrim protivljenjem ortodoksnih  arheologa.  Naime, 
arheologu ništa nije  teže nego  učiti  astronomiju,  stoga  će  se  zubima  i  nok­
tima boriti  da to  izbjegne.  Oni ne  žele niti  čuti  za  dokaze  o  astronomskom 
značenju drevnih građevina.  Sve što žele jest miran i bezbrižan život. 

Thom je  bio  ismijan  i  proglašen  čudakom.  Nekada  cijenjen  oksfordski 
profesor, koji je znao pravila ponašanja,  iznenada je poludio  nakon  odlaska u 
mirovinu.  Tada mu je pala na um budalasta ideja da  su megalitske  građevine 
bile  povezane  s  astronomskim  pojavama.  Međutim,  profesor  Alexander 
Thom bio je  sve,  osim  lud profesor.  Škotski  zdrav  razum  izbijao je  iz  svake 
njegove  pore.  Opisati  ga  kao  luđaka bio je  samo  očajan pokušaj  da  se  baci 
ljaga na toga iznimnog čovjeka.  No, kada  su očajni,  ljudi  su u stanju učiniti 
svašta. 

Poslije Thomove smrti, njegov sin Archie zamolio me da mu pomognem 
pohraniti dokumente o istraživanjima koje su njegov otac i on proveli na 600 
megalitskih lokaliteta  diljem Britanije, jer ih nije imao  gdje čuvati.  Vjerujem 
da je  mislio  kako  više  nema  smisla  nastojati,  budući  da  mu  se  bližio  kraj, 
a  njegov  sin  nije  dijelio  isto  oduševljenje  prema  megalitima.  Svjestan  da  ti 
neprocjenjivo  vrijedni  dokumenti  moraju  biti  smješteni  na  sigurno,  krenuo 
sam  u  potragu  za  institucijom  ili  knjižnicom  koja  bi  ih  mogla  pohraniti. 
Sjećam  se  da  sam jednom  prilikom  pristupio  prilično  glupavim  članovima 
Kraljevskog  instituta  koji  su  sa  skanjivanjem  odbili  svaku  pomisao  na  to 

da  "prljaju  ruke"  megalitima  -  što  oni  njima  znače?  Što  se  tiče  članova 
ostalih  uzvišenih  tijela,  kojima  sam  također pristupio,  ponašali  su  se  poput 
djevica zaprepaštenih satiričnim insinuacijama.  Istraživanja megalita? Kakva 
glupost!  Zar mislim da su oni članovi nekog kluba čudaka? 

Uzalud  sam  pokušavao  uvjeriti  te  ljude  u  neprocjenjivu  vrijednost 
britanskog  megalitskog  nasljeđa,  ističući  kako  neki  od  lokaliteta  koje  je 
istraživao  Thom  više  ne  postoje, jer  su  ih  buldožerima  uništili  seljaci  ili  su 
premješteni tijekom izgradnje cesta.  Rekao  sam im kako je Thom u razdob­
lju  između  1930.  i  1970.  istražio  više  od  600  megalitskih  građevina,  te je 
izradio  nacrte  i  zemljovide,  što  predstavlja  iznimno  vrijednu  i  jedinstvenu 
dokumentaciju  o  drevnoj  britanskoj  civilizaciji.  Ništa  od  toga  nije  na  njih 
ostavilo dojam.  Prevladavali  su prijezir i umišljenost.  Zatim je Archie Thom 
umro, a ja nikada nisam doznao što se dogodilo s njegovim životnim djelom. 
Je  li završilo  na lomači? Nadam  se  da nije.  No,  stanje je bilo  krajnje  depre­
sivno. 

Što je  to  učinio  Alexander Thom  da je uspio  u tolikoj  mjeri  uznemiriti 
duhove?  Pokazao  je  da  nije  moguće  biti  odgovoran  britanski  arheolog  i 
pritom nemati pojma o astronomiji.  Dokazao je  da su megalitske građevine 
imale  astronomsku  svrhu,  te  da  se  mogu razumjeti  samo kao  takve.  Poruka 
arheolozima  bila je  sljedeća:  "Vratite  se  u  školu  i  naučite  novi  predmet  ili 
dajte  ostavku!" 

Kada  se  1967.  pojavila  knjiga Megalitski  lokaliteti  u  Britaniji,  to  suho­
parno  djelo,  prepuno  tehničkih podataka,  brojeva  i  formula,  s  oduševljenjem 
su  dočekali  samo  "čudaci",  koji  su  ionako  oduvijek  mislili  da  su  megaliti 
mnogo  više  od  razbacanog  kamenja,  te  da  se  u  njima  krije  neko  dublje 
značenje.  No,  između  tehničkih  pojedinosti,  opisanih  oporo  i  izravno,  u 
najboljoj  škotskoj  maniri,  Thom  je  znao  umetnuti  i  pokoju  izjavu  poput 
ovih: 

Postoji  na  tisuće  megalitskih  lokaliteta  razbacanih  po  čitavoj  Brita­
niji.  Javnosti  je  poznato  samo  nekoliko,  dok  je  velika  većina 
smještena u zabačenim i teško pristupačnim područjima i vrištinama. 
Mnoge je megalite teško prepoznati (kao takve)...  za podizanje  5000 
do  10000  megalita  bila je  potrebna  iznimna  vještina  ...  Pomislimo 
samo  na nevjerojatan napor koji je  bio  nužan za prijevoz  i  podizanje 
kamenih  blokova,  od  kojih  su  neki  bili  teški  i  do  30  tona.  Zbog 
močvarnog  tla,  radovi  su  se  morali  izvoditi  zimi,  kada  je  zemlja 
bila  smrznuta.  Osim  toga,  valjalo je  nahraniti  stotine  ljudi  i  radove 
započeti  već  u  zoru, jer  su  zimi  dani  kratki.  Vrijeme je  bilo  veoma 
važno.  Zasigurno  su postojale  razvijene  metode  računanja  vremena 

prema  položaju  zvijezda.  Kako  bi  se  vrijeme  računalo  prema  zvi­
jezdama,  mora  biti  poznat  datum,  a  on  se,  kako  ćemo  pokazati, 
određivao  prema  Suncu  ...  Zapanjujuće je  da  su  1000  godina  prije 
najstarijih matematičara iz klasične Grčke, stanovnici ovih otoka pos­
jedovali  praktično  znanje  o  geometriji  i  bili  sposobni  graditi  složene 
građevine,  od  kojih  su  neke  imale  elipsaste  planove  utemeljene  na 
Pitagorinim  trokutima.  Ne  iznenađuje,  stoga,  činjenica  da je  njihov 
kalendar  predstavljao  visoko  razvijen  sustav,  utemeljen  na  točno 
utvrđenoj  duljini  godine,  te  da  su  ustanovili  brojne  postaje  za  pro­
matranje  osamnaestogodišnjeg  ciklusa  Mjesečevih  mijena  ...  (naz­
vanog)  linijom  mijena.  Ta  linija  ...  završava  ciklus  za  18,6  godina. 
Rotacija  linije mijena utjecala je na položaj  punoga Mjeseca na nebu 
...  Mogli  bismo  se  zapitati  na  koji  su  način  te  promjene  Mjesečeve 
orbite  tijekom  devetnaestogodišnjeg  ciklusa  bile  vidljive.  Za  zajed­
nicu koja je za  dugih zimskih noći uživala  samo  Mjesečevu svjetlost, 
najznačajnija  vidljiva promjena  vjerojatno je  bila  u  položaju  Mjeseca 
iznad obzora,  koji je  sredinom zime  varirao  između  57°  i  67°...  No, 
mnogo  značajnije  od  tih  pojava  bile  su  pomrčine.  Za  drevnoga  su 
čovjeka  pomrčine  Sunca  i  Mjeseca  bile  veličanstvene  pojave  u  čiju 
je  tajnu  želio  proniknuti.  Odatle  opsjednutost  megalitskog  čovjeka 
lunarnim pojavama.  Budući  da  se  pomrčine  događaju  samo  kada je 
Mjesec u mijeni, ljudima je ubrzo postalo jasno  da se pomrčina neće 
dogoditi u blizini  solsticija, kada se puni Mjesec  nalazi na jednoj  od 
svojih  krajnjih  točaka,  nego  samo  u  godinama  između  takvih  pozi-
cioniranja. 

Kako  bismo  stekli  uvid  u  pravo  značenje  tih  postaja  za  promat­
ranje Mjeseca,  nužno je podrobnije proučiti Mjesečeva kretanja  ... 

Nešto  čime  se  nijedan  arheolog nije  želio  baviti! 

Kao  što  vidimo,  "devetnaestogodišnji  ciklus",  koji  se  ponekad  naziva 
"osamnaestogodišnji  ciklus",  iako  zapravo  iznosi  18,6  godina  -  drugim 
riječima,  Metonov ciklus - za koji  Diodor tvrdi  da je  bio  iznimno  značajan 
za Hiperborejce, doista je bio ključan za britansku kulturu megalitskog doba, 
a  vjerojatno  i  za  druidsku  kulturu,  sve  do  rimske  invazije.  Taj  značajan 
dokaz koji  potvrđuje  Diodorovo  izvješće upućuje  na vjerodostojnost njegova 
izvora,  Hekateja,  i učvršćuje nas u uvjerenju da  su drevni  stanovnici britan­
skog  otočja poznavali  i  rabili  teleskope.  Činjenica  da  su  teleskopi  služili  za 
promatranje  Mjeseca  imala je još  više  smisla,  budući  da  smo  se  uvjerili  da 
su  drevni  Britanci  velik dio  vremena provodili upravo  to  čineći. 

Međutim, u drevnoj  Britaniji teleskopi nisu služili samo za promatranje 
Mjeseca.  Thom  ističe  izvanrednu  točnost  astronomskih  promatranja  i  mje­
renja.  On kaže: 

Za  nas je  sretna  okolnost  da je  megalitski  čovjek,  iz  nekog  razloga, 
svoje  građevine  gradio  višestrukim  ponavljanjem  osnovne jedinice. 
Stoga je  moguće  s  najvećom  preciznošću  utvrditi  njezinu  veličinu. 
Vjerojatno  ni  jednu  nama  poznatu  drevnu  jedinicu  nije  moguće 
utvrditi s tolikom preciznošću kao megalitski jard [2,72  stope (82,96 
cm,  op.  prev.)]  ...  [drevni  Britanci  bili  su]  civilizacija koja je mogla 
jedinicu za duljinu [megalitski jard] prenositi s jednog kraja Britanije 
na drugi,  možda čak i  dalje,  uz  odstupanje  od  samo  0,1%  ...  [naša] 
studija pokazuje  da je  megalitskom  čovjeku  bio  poznat  malen  ampli-
tudni val na Mjesečevoj  deklinaciji, zbog čega nam je danas moguće 
odrediti  njegovu  veličinu.  Nije  nam poznata  nijedna  tehnika pomoću 
koje se mogla ispitivati ta oscilacija u Mjesečevu položaju,  [kurziv 
R.  Templea]  ...  [Thomova  su mjerenja morala biti]  ...  precizna kao 
i  izvorna,  a  kako  ćemo  vidjeti,  neki  lokaliteti,  primjerice  Avebury, 
usklađeni su s tom pojavom uz preciznost od 0,001%.  Samo iskusan 
mjeritelj  s  dobrom  opremom postići  će  takvu preciznost.  Zbog raz­
lika  u  napetosti  u  mišićima  pri  mjerenju  uobičajenim  mjernim  vrp­
cama  duljine  će  varirati.  Do  sada  nismo  bili  svjesni  nužnosti  da  se 
postigne takva preciznost.  Ta je činjenica postala očita tek u napred­
noj  fazi  istraživanja. 

Iz  rečenog  se  može  zaključiti  da je  Thom  1967.  ustanovio  kako  su  drevni 
Britanci  morali poznavati teleskope  da bi mjerili  male  Mjesečeve  oscilacije, 
a  koji  su  također  imali  funkciju  teodolita,  jer  tako  precizna  mjerenja  nije 
bilo  moguće provesti  bez nekog optičkog  instrumenta.  Thom kaže  da zbog 
razlika u  napetosti  mišića  prilikom  držanja mjerne  vrpce,  rezultati  mjerenja 
mogu  varirati.  Stoga je  moguće  ponuditi  samo jedno  razumno  objašnjenje 
za  fanatičnu  preciznost  drevnih  Britanaca:  mjerenja  su  obavljali  pomoću 
teodolita.  Drugo  objašnjenje  za to bila bi,  kao  i u  slučaju  egipatskih piramida 
(vidi  9.  poglavlje),  samo magija! 

Nema potrebe razmatrati novije publikacije drugih znanstvenika koje  se 
bave ulogom Metonova ciklusa u drevnoj  Britaniji.  No, prije negoli završimo 
analizu  relevantnih  izvora,  osvrnimo  se  na jednu  pojedinost  iz  Diodorova 
izvješća.  Na  što  je  mislio  kada je  rekao  "sferičan  hram?"  Okrugao  da,  ali 
sferičan?  Diodor govori o: 

SLIKA  18.  Prikaz Aveburyja na bakrorezu iz  1827.  (ovdje je nazvan "Abury", prema 
lokalnom izgovoru).  Ovo je W.  Dayeva preslika crteža Philipa Crockera, objavljena 
šest  godina  prije,  u  knjizi  The  Ancient  History  of North  Wilshire  (Drevna  povijest 
sjevernoga Wilshirea) sir Richarda Colta Hoarea (London,  1821.). Aubrey Burl kaže 
(Prethistoric  Avebury,  (Pretpovijesni  Avebury),  Yale  University  Press,  1979.,  str. 
54.):  "Unatoč nepostojanju prijelaza preko jaraka i nepravilna koncentričnog kruga 
unutar južnoga kruga, Crockerova rekonstrukcija u velikoj mjeri odgovara izvornom 
lokalitetu." Na ovom su prikazu "umetnuti" kameni blokovi koji nedostaju.  Od 650 
megalita koji su izvorno tvorili Avebury, do  1815.  mještani su odnijeli  317  blokova, 
razbili ih i upotrijebili kao građevni materijal. (Godine  1828.  uništen je posljednji od 
317 megalita. Farmer Griffin uništio je dvadeset megalita,  farmer John Fowler isko­
ristio  ih je pet za izgradnju pivovare,  farmer Green uništio je jedan čitav megalitski 
prsten  i  iskoristio  materijal  za  izgradnju  svoje  kuće  u  Beckhamptonu,  itd.  Unatoč 
sustavnom uništavanju,  na temelju postojećih  megalita moguće je  stvoriti  određene 
zaključke.  Poslije  provedenih  istraživanja,  profesor  Alexander  Thorn  pokazao je  da 
položaj  Aveburyja  odražava  preciznost  koja je  mogla  biti  postignuta  samo  pomoću 
optičke tehnologije.  Avebury, dakle, predstavlja živ dokaz da su se jednostavni tele­
skopi,  osim  u  astronomske  o kojima izvještava Hekatej,  u  drevnoj  Britaniji  rabili  i 
za  geodetska  mjerenja. 

SLIKA 19 - Stonehenge. Pogled sa sjeveroistoka, 1827.Zašto je Stonehenge imao 
trilite? Triliti nisu  bili  izvorno  obilježje  megalitičkog prstena  Stonehenge,  nego  su 
dodani u kasnijoj  fazi. Jesu li imah neku posebnu svrhu ili su bili postavljeni samo 
iz estetskih razloga? 

(a) veličanstvenom  Apolonovu  svetištu; 

(b) hramu urešenom mnogim žrtvenim darovima i sferična oblika; 

(c) gradu  koji je  tom  bogu  svet,  i  koji je  smješten  u  blizini  rečenog 
(sferičnog) hrama, J e r njegovi stanovnici u tom hramu sviraju kitare 
i  pjevaju  himne. 

Držim  da je  taj  "sferičan"  hram  bio  Stonehenge,  jer  su  u  njegovoj  blizini 
otkrivene mnoge drevne nastambe koje su možda tvorile "grad"  Što se tiče 
Apolonova  svetišta,  nije nužno  smještati  ga u  blizinu  Stonehengea  Ono  se 
moglo  nalaziti  u Aveburyju,  ili  Stanton  Drewu. 

Međutim, jedna  zagonetka još  nije  riješena -  što je  Diodor mislio  pod 
sferičan? 

U pokušaju da odgovorim na to pitanje, želio bih skrenuti pozornost na 
neobično i jedinstveno obilježje Stonehengea. Naime, to je jedini megalitski 

SLIKA  20.  Pokušaj  rekonstrukcije  Stonehengea.  Ilustracija  je  objavljena  1827., 
prema  ideji Williama Cunningtona,  trgovca vunom  iz  Heytesburyja u Wilshireu,  koji 
se u  18.  stoljeću bavio zagonetkom Stonehengea.  Čini se da je Cunnington bio prva 
osoba  koja je  uočila  da je  Stonehenge  bio  izgrađen  u  dvije  faze  u  različitim  razdo­
bljima,  koja su uključivala uporabu različitog kamena.  Istaknuo je da su triliti  "vrsta 
kamena  zvanog  sarsen",  kojoj  ne  pripadaju  ostali  kameni  blokovi  iz  megalitičkog 
prstena;  na  ilustraciji  je  izostavljeno  manje  kamenje  kako  bi  se  svratila  pozornost 
na veličanstvene trilite u njihovu izvornom obliku.  Godine  1803., također prilikom 
iskopavanja  u  Stonehengeu,  Cummington je  pronašao  ljudske  ostatke,  perle  i  prs-
tenove  od jantara,  perle  od jeta,  mala  kliješta  (ili  pincete,  op.  prev.)  od  bjelokosti, 
"neobičan kamen za brušenje",  te palicu za bubanj. 

prsten  u  Britaniji  koji  sadrži  trilite  (pretpovijesni  kameni  spomenici  sastav­
ljeni  od dvaju  okomitih kamenih blokova  s jednim vodoravnim kamenom na 
vrhu, op. prev.).  Poznato je da su oni podignuti u novijoj  kulturnoj  fazi, te da 
nisu  postojali  u  doba  rane  kulture  Stonehengea.  Jesu  li  triliti  bili  podignuti 
samo  iz  estetskih  razloga?  Ne  vjerujem. 

Možda  su  vodoravni  kameni  blokovi  služili  kao  baza  za  kupolu  koja 
je  nadsvođivala  prsten,  izgrađenu  od  nekog  raspadljivog  materijala.  To  bi 
kružni  hram  pretvorilo  u  sferičan.  Oko  središnjih  dijelova  vodoravnih  blo-

kova  možda  se  omatala  užad,  za  koju  se  pričvršćivala  kupola  od  šiblja  ili 
okvir  koji  se  prekrivao  kožama.  Možda  su kupolu  podupirale  grede  postav­
ljene na vodoravnim blokovima.  U  svakom slučaju,  drveta je bilo u  izobilju -
u  blizini  Stonehengea čak  i  danas  ima raštrkanih  gajeva s  visokim  drvećem. 

Sferična kupola iznad trilitnog prstena Stonehengea pretvorila je otvoreni 
hram  u  zatvoreni;  žrtveni  su  se  darovi  mogli  vješati  na  stropu  kupole,  jer 
je  teško  nešto  objesiti  na  divovski  kameni  blok.  Uzdignuta  kupola  mogla je 

SLIKA  21.  Potpunija  rekonstrukcija  Stonehengea,  prema  modelu  g.  Waltirea, 
"veoma uglednog starog filozofa i astronoma... koji je mnogo godina putovao zem­
ljom podučavajući ljude prirodnoj  filozofiji.  Na tom se mjestu utaborio i ostao ondje 
dva mjeseca,  kako bi  upoznao teren;  model koji  sada posjeduje  g.  Dalton  iz  Yorka 
plod je  njegova rada." Ovaj  bakrorez iz  1827.  načinjen je prema modelu pokojnoga 
g.  Waltirea.  Waltire je  bio uvjeren  da je  "građevina  služila  za astronomska promat­
ranja nebeskih tijela. Pomnim istraživanjem terena, g. W je zaključio kako su humci 
koji  okružuju  hram  predstavljali  položaj  i  veličinu  fiksnih  zvijezda,  oblikujući  tako 
točnu  i  potpunu  planisferu  ...  (i)  da  su triliti  bilježili  tranzite  Merkura  i  Venere..." 
Nažalost,  sve  je  Waltireove  zapise  o  Stonehengeu  izgubio  njegov  prijatelj  prije 
Higginsova  doba,  stoga je  Godfrey  Higgins  raspolagao  samo  usmenim  podacima. 
Iz  ovoga  se  modela  može  vidjeti  da  je  eventualnu  kupolu  koja  je  nadsvođivala 
građevinu  mogao  podržavati  vodoravan  megalitski  prsten,  te  da  je  pet  golemih 
središnjih trilita moglo podržavati  središnju platformu za astronomska promatranja. 

svećenicima poslužiti kao  opservatorij  u koji  su  smjestili  svoj  teleskop.  Pred­
nost kupole izgrađene od mekog materijala bila je u tome što se u njoj mogla 
na bilo kojem mjestu probušiti rupa i promatrati  određeni dio neba, pa čak 
i  stavljati  oznake.  Budući  da je opservatorij  služio u ezoterijske  svrhe,  pris­
tup je  bio  zabranjen  neposvećenima.  No,  mnogo je  vjerojatnije  da je  unutar 
građevine  stajala  natkrivena  drvena galerija,  s  koje  su  svećenici  mogli  pro­
matrati  izlazak sunca za solsticija,  i vidjeti ga nekoliko  sekundi prije ostalih 
ljudi  koji  su  stajali  na  zemlji.  Zamislite  ih  kako  podižu  ruke  prema  nebu 
pjevajući himne,  dok zvuci kitara prožimaju sveti prostor,  tako da su svi koji 
su  stajali  na  zemlji  mogli  čuti  veličanstvenu  glazbu  čim  bi  se zlatni  sunčev 
globus pojavio iznad najvišega kamena.  Veliki  svećenik bi tako prvi ugledao 
sunce,  a  sve  bi  oči  bile  uprte  u  njega u  očekivanju  da podigne  ruke  i  tako 
označio  da glazba može započeti. Na sličan su način drevni Egipćani pro-

SLIKA  22.  "Pretpostavljeni  izgled  Stonehengea",  prikaz  koji  je  1937.  objavio  A. 
Vayson  de  Pradenne,  u britanskom  arheološkom  časopisu  Antiquity  (Gloucester,  sv. 
XI., br.  41,  ožujak  1937., slika  l.str.  89.). Nakon što sam iz zapisa drevnoga grčkog 
putopisca  Hekateja  saznao  da je  "sferičan"  hram  koji je  služio  za  astronomska  pro­
matranja mogao biti  Stonehenge  s  drvenom kupolom,  naišao  sam na spomenuti de 
Pradenneov članak i  ilustraciju,  koji,  iako  iz posve  drukčijih razloga,  također suge­
riraju  da je  Stonehenge  nekada  imao  kupolu.  De  Pradenne  nije  znao  za Hekatejev 
zapis.  Ima valjanih  temelja  za pretpostavku  da je  Stonehenge  nadsvođivala kupola, 
iako je  ta mogućnost  rijetko  bila predmetom ozbiljnijih  rasprava. 

matrali  zlatom  obložene  vrhove  obeliska  u  očekivanju  "odbljeska"  svjetlosti 
koji  je  najavljivao  izlazak  sunca  -  taj  se  trenutak,  koliko  nam  je  poznato, 
također obilježavao glazbom - kao upozorenje svim nazočnima da se okrenu 
i  budu  svjedoci  veličanstvenoga  prizora.  (O  tome  ćemo  govoriti  u  posljed­
njem  poglavlju  ove  knjige.) 

Naravno, ovime  sam samo želio ponuditi moguće objašnjenje za jedino 
sačuvano  izvješće  u  kojemu  se  hram,  za  koji  pretpostavljamo  da je  Stone-
henge,  opisuje kao  "sferičan"  a ne kao kružni.  Upustio  sam  se  u nagađanja 
kako  bih  ispravio  nedosljednosti u dokazima kojima raspolažemo. 

Neposredno  prije  nego  što  je  ova  knjiga  otišla  u  tisak,  u  jednoj  sam 
knjižari  pregledavao  stara  izdanja  arheološkog  časopisa  Antiquity.  U  broju 
iz ožujka  1937.  naišao sam na veoma zanimljiv članak pod naslovom "Upo­
raba  drveta u  megalitskim  građevinama"  ("The  Use  of Wood  in  Megalithic 
Structures"), autora A.  Vaysona de Pradennea. Na slici  I, koju ovdje objav­
ljujem  kao  sliku  22,  podastro  je  "moguću  rekonstrukciju  Stonehengea",  i 
to  s  drvenom  kupolom!  Po  svemu  sudeći,  De  Pradenne je  zaključio  da je 
Stonehenge  imao  drvenu  kupolu  ne  znajući  ništa  o  izvješću  Diodora  Sicil-
skog.  Njegova  je  teorija  stoga  nastala  neovisno  o  opisu  Stonehengea  kao 
"sferičnog"  hrama.  De  Pradenneovi  zaključci  bili  su  utemeljeni  na  posto­
janju  drugih  građevina  s  kupolama  iz  različitih  kultura,  i  na  istraživanjima 
vezanima  uz  značenje  drveta  u  megalitskim  građevinama,  posebice  Wood-
hengea. De Pradenne iznosi: 

Kolonada kamenih trilita je veoma specifično arhitektonsko obilježje 
čija  svrha  zasigurno  nije  bila  ograničena  na  omeđivanje  otvorena 
prostora.  Kamenje je  bilo  učinkovito  spojeno  drvenim  gredama,  što 
pokazuje  da  su  graditelji  bili  prije  tesari  negoli  klesari.  Na  temelju 
toga možemo pretpostaviti da su izgradili i drveni krov. Konačno, na 
kamenu koji  spaja  dvije  najviše  potkove  (odnosno  kamene  strukture 
u obliku potkove,  op.  prev.) primijećene  su dvije drvene grede.  One 
su možda služile kao potpornji  krovnih  greda.  Da  se  takve  grede  ne 
pojavljuju i na  drugim trilitima,  mogli bismo  ih  smatrati  specifičnim 
obilježjem  te  strukture,  koja  nije  na  istoj  razini  i  nalazi  se  u  blizini 
središnjeg  otvora.  Na  ostale  trilite,  koji  su  na  istoj  razini,  mogle  su 
se  u  krajnjem  slučaju  postaviti  vodoravne  grede  koje  bi  podupirale 
krovnu  konstrukciju. 

Je  li  postojanje  krova  na  Stonhengeu  bilo  tehnički  nemoguće? 
Očito  neki  tako  misle - Fergusson je  a priori  odbacio  tu  mogućnost 
i  ne  pokušavajući je  razmotriti.  Budući  da je  razmak  između  dvaju 

redova kamenih blokova  7,5  metara,  a uzmemo  li  da je nagib krova 
iznosio  30  do  40%,  poput  nagiba  krova  zemljanih  nastamba  [Indi­
janaca iz Omahe] koje je opisao A.  C.  Fletcher, grede su morale biti 
dugačke  8  do  9  metara.  To je u  svakom  slučaju  bilo  izvedivo  za  ljude 
koji su mogli podizati kamene blokove teške i do 40 tona i postavljati 
ih  na  kamene  stupove  teške  7  tona.  Takve  se  grede još  uvijek  lako 
mogu  pronaći  u  šumama  diljem  Engleske.  Moguće je  i  da  se  krov 
prekrivao  travom  i  zemljom,  posebice  uzmemo  li  u  obzir  tamošnju 
klimu.  Dapače, još  se  i danas u nekim dijelovima  Skandinavije  [kao 
i  na  Hebridima,  udaljenom  otočju  u  škotskim  vodama]  nastambe 
prekrivaju  sličnom  mješavinom  trave  i  zemlje. 

Niz  činjenica  upućuje  na  to  da  je  spomenik  Stonehenge,  bio 
on  grobnica  ili  nastamba  [ili  hram],  po  stilu  gradnje  nalikovao 
velikim  drvenim  kućama  pojedinih  sjevernoameričkih  plemena.  Toj 
se hipotezi ne  suprotstavlja ni jedan  ozbiljan argument. 

Zanimljivo je  da je  de  Pradenne  došao  do  istoga zaključka kao  i ja,  iako  na 
temelju posve  drukčijih dokaza.  Držim da bi  dokaze koje  smo  on i ja zasebno 
iznijeli  valjalo  ozbiljno  razmotriti. 

Moram  spomenuti  još  jednu  zanimljivost,  na  koju  sam  naišao  posve 
neočekivano. Naime, dok sam preslagivao hrpe knjiga na svom stolu, na pod 
je  pala  knjiga  o  Malti,  koju  sam  nedavno  kupio  ali je  do  tada  nisam  uspio 
pročitati.  Knjiga se otvorila na stranici na kojoj  se nalazila fotografija hrama 
Middle  u  Tarxienu  na  Malti,  koji  je  nalikovao  "zbijenom  Stonehengeu", 
kao  da je  kakav  div  približio  trilite  Stonehengea  i  zbio  ih  u  čvrst  kameni 
prsten s otvorom.  Građevina je iskopana  1914., te predstavlja jednu od četiri 
specifične  građevine  hramskog  kompleksa  u  Tarxienu.  Nemam  namjeru 
ovdje  ulaziti  u  arheologiju  Malte,  no  citirat  ću  opasku  koja  se  nalazi  ispod 
spomenute  fotografije, jer  smatram  da je  značajna  za  moju  teoriju  o  kupoli 
nad Stonehengeom:  "Pogled slijeva na stražnji  dio hrama Middle u Tarxienu. 
Uspravni  blokovi  savršeno  priliježu  jedan  uz  drugi.  Vodoravni  kamen  je­
dinog  sačuvanog  trilita  ima nagnutu  gornju  površinu,  što  upućuje na posto­
janje  kupole  koja je  nadsvođivala  građevinu.  Je  li  moguće  da je  ova  kultura 
poznavala  načelo  luka  u  gradnji?  U  to  sumnjaju  neki  stručnjaci  za  pretpo­
vijest." (Preuzeto iz Malta: An Archaeological Paradise, Anthony Bonanno, 
Valetta,  1997.,  str.  43.) Možda ti ostaci ne upućuju na načelo luka, nego na 
ležišta kupole izgrađene od raspadljivih materijala.  U svakom slučaju,  smat­
rao  sam da je taj  podatak vrijedan spomena. 

Ovdje  ćemo  završiti  našu  priču  o  drevnim  Britancima.  U  ovom  smo 
poglavlju  saznali  za  mnoge  "nestale  teleskope",  u  čije  postojanje  neki  nisu 
željeli  vjerovati,  pa  su učinili  sve da im  se izbriše svaki  trag.  Zamjenjivali  su 
ih  točkicama,  izostavljali  iz  teksta  ili  mijenjali  značenje  riječi.  Ponekad  su  i 
čitavi  rukopisi  (poput  Ptolemejeve  Optike)  završavali  na  lomačama,  a  ljudi 
poput Rogera  Bacona,  koji  su  se  usudili  čitati  ih  i  slijediti  u  njima  iznesena 
načela,  bili  su  proglašavani  Vražjim  namjesnicima.  Klasičari  i  prevoditelji 
prepravljali  su  tekstove  i  mijenjali  im  značenje,  itd.,  itd.  Čini  se  da  su  ljudi 
sposobni učiniti  sve kako  bi  izbjegli  suočiti  se  s  nezamislivim. 

Iz sačuvanih fragmenata Demokritovih djela (5. st. pr. Kr.) očito je da su 
u starini bili poznati jednostavni teleskopi.  Iz Demokritovih izjava možemo 
zaključiti  kako  se  i  säm  služio  teleskopom  za  promatranje  Mjeseca  i  zvi­
jezda.  Poput Hiperborejaca,  i on je govorio da je Mjesec sličan Zemlji i  opi­
sivao je  njegove  planine  i  doline  (možda je  o  tome  saznao  iz  Hekatejevih 
izvješća  koja  je  osobno  provjerio).  To  je  mogao  znati  samo  promatrajući 
Mjesečevu površinu  kroz  teleskop.  Također je  tvrdio  da postoji  neizmjerno 
mnoštvo  različitih  svjetova,  te  da Mliječni  put nije tek masa  svjetlosti,  nego 
da  ga  tvori  bezbroj  malih  zvijezda - to je mogao  vidjeti  samo  teleskopom. 

Najbolji  opis  Demokritovih  stajališta  o  Mliječnom  putu  nalazimo  u 
zagonetnom  Makrobijevu  djelu  Komentari  o  Scipionovu  snu  (4./5.  st.  po 
Kr.).  Očito  su u  to  doba još  uvijek  bili  dostupni  neki  Demokritovi  zapisi: 

0  Mliječnom  putu  pisali  su  mnogi  pisci  i  izrazili  najrazličitija 
mišljenja.  Neki  su  iznijeli  nevjerojatne  teorije,  a  drugi  prirodna 
objašnjenja  za  njegovo  postojanje.  Ovdje  se  nećemo  obazirati  na 
nevjerojatne  teorije,  nego  ćemo  se  pozabaviti  samo  objašnjenjima 
koja  su  najbliža  njegovoj  prirodi...  Demokrit  tumači  da  se  Mliječni 
put sastoji  od neizmjernog mnoštva malih zvijezda,  zbijenih jedne uz 
druge,  koje  raspršuju  svjetlost  u  svim  smjerovima,  te  izgleda  da je 
Mliječni  put jedinstvena  svjetlosna  masa. 

Godine 1796. Louis Dutens je objavio treće i izmijenjeno izdanje svoje knjige 
(na  francuskom)  Podrijetlo  otkrića  koja  se  pripisuju  današnjici.  Dutens 
komentira  odlomak  iz  Strabonova  djela  kojim  smo  počeli  ovo  poglavlje, 
povezujući  ga  s  Demokritovim  opažanjima: 

U  prvom  izdanju  ovoga  djela  nisam  se  bavio  teleskopima.  Aristotel 
je  prvi  pisac  u  kojega  sam  pronašao  izvješća  o  napravama  koje  su 
drevnim  ljudima  služile  kao  pomagala  za  vid  ...  Cijev  o  kojoj  on 
govori  zapravo  je  primitivan  teleskop  ...  No,  nisam  mogao  sakriti 

iznenađenje kada sam u Strabonovu odlomku (III,  1,  5) pronašao 
objašnjenje  načina  na  koji  teleskop  radi,  te  nisam  mogao  zamisliti 
prihvatljivije  tumačenje  ...  Ako  usporedimo  taj  Strabonov  odlomak 
s Demokritovim znanjem o astronomiji, koje je, čini se, počivalo na 
uporabi  teleskopa,  teško je ustrajati na tvrdnji  da drevni  narodi  nisu 
poznavali teleskope... 

Proteklo je više od 200 godina od Dutensove izjave. Nadajmo se da će 
ta ideja konačno dobiti pozornost koju zaslužuje. 

V.  POGLAVLJE 

POTRAGA ZA SMRTONOSNOM ZRAKOM 

Arhimed  je  bio  jedan  od  najvećih  znanstvenika  u  povijesti  svijeta. 
Rođen je  oko  287.  god.  pr.  Kr.,  a umro  212.  god.  pr.  Kr.  Izumio je  mnoge 
izvanredne naprave i bio jednako plodan genij kao Leonardo da Vinci. Rođen 
je  u  sicilskoj  luci  Sirakuzi,  a  vjeruje  se  da je  bio  rođak  kralja  Hierona  II, 
koji  je  u  svakom  slučaju  bio  njegov  blizak  prijatelj.  Međutim,  za  nas  je 
važno  da je  Arhimed  izumio  i  konstruirao  veoma  moćno  oružje  za  obranu 
grada  od  napada  rimskog  brodovlja.  Oružje je  bilo  višestruko  zrcalo  koje je 
reflektiralo  skupljene zrake  sunca.  Tako je  stvorena prva "smrtonosna zraka". 
Arhimedovo  "goruće  zrcalo"  mogli  bismo  nazvati  pretečom  današnjeg 
laserskog  oružja. 

Poslije  Arhimeda,  mnogi  su  učenjaci,  primjerice  Grci  Proklo  (ne 
istoimeni  platonist  filozof)  i  Antemije,  koji  su  živjeli  u  6.  stoljeću,  gradili 
golema  zrcala  za  paljenje.  Peter  Peregrine  i  Roger  Bacon  u  srednjem  su 
vijeku  konstruirali  manju  verziju.  Zrcala  za  paljenje  su  u  17.  stoljeću 
gradili Athanasius  Kircher i  Gaspar  Schott,  a u  18.  stoljeću  grof de  Buffon. 
Konačno,  sedamdesetih  godina  20.  stoljeća,  isto je  učinio  i  Ioannis  Sakas, 
koji  je  postigao  spektakularne  rezultate.  U  svim  spomenutim  slučajevima 
dokazana je  djelotvornost Arhimedova  izuma.  Brojni  su  znanstvenici  pisali 
o  njegovu  zrcalu  za  paljenje.  Uglavnom  su  sumnjali  da je  ono  postojalo,  a 
osobito da je imalo moći. Međutim, fizički dokazi i pisani izvori opovrgavaju 
takvo  stajalište.  Bezbroj je  puta  dokazano  da  se  pomoću  golemih  zrcala  za 
paljenje može samo za nekoliko sekundi zapaliti drvo, pa čak rastopiti metal. 
Nema  nikakve  dvojbe  da  je  Arhimedovo  zrcalo  bilo  sposobno  proizvesti 
takve  učinke.  Ono  je  pokrenulo  potragu  za  "smrtonosnom  zrakom",  a  ta 
potraga  traje  i  danas. 

Godine  212.  pr.  Kr.  rimsko  brodovlje  pod  zapovjedništvom  konzula 
Marka  Klaudija  Marcelina  okružilo  je  Sirakuzu.  Grad  su  štitili  mnogi 
domišljati  izumi  glasovita  učenjaka  Arhimeda,  uključujući  neke  neobične  i 

izvanredne  naprave  koje  su,  kako  se  govorilo,  podizale  rimske  brodove  u 
zrak i ponovno  ih bacale u more,  kako bi  se prilikom udarca brodovi  raspali 
ili  potonuli.  Jedno  sačuvano  izvješće  o  opsadi  Sirakuze  potječe  od Polibija 
(VII,  5-7), koji je,  kao  što nam je poznato, pisao o kartaškim teleskopima za 
signalizaciju.  Iako  su o opsadi pisali i Plutarh i Livije, klasični učenjak ističe 
kako  su podatke preuzeli  iz Polibijeva izvješća,  te  da nisu dodali  ništa novo. 
Činjenicu da  Polibije,  a  samim time  i Plutarh  i  Livije,  nisu  spominjali  zrcala 
za  paljenje,  neki  su  znanstvenici  smatrali  dokazom  da  ona  nisu niti  posto­
jala.  No,  kao  što  znamo,  Polibijevo  izvješće  nije  sačuvano  u  cijelosti,  te je 
sretna  okolnost  da je  među nekoliko  sačuvanih  fragmenata  i  opis  kartaških 
teleskopa.  Na  temelju  toga  možemo  pretpostaviti  da  je  zrcalo  za  paljenje 
opisano  u  izgubljenom  fragmentu  istoga  zapisa,  koji  se bavi  vojnom tehno­
logijom.  U svakom  slučaju,  nije  opravdano  tumačiti nepostojanje  dokaza kao 
dokaz  o nepostojanju. 

Najstariji  sačuvan  tekst  o  zrcalima  za  paljenje jest  Lucijanov  (Lucijan 
je rođen oko  120. god. po Kr.) Hipija 2, napisan u 2. st. po Kr. Lucijan spo­
minje kako je Marcelinovo  brodovlje uništila Arhimedova vatra.  Otprilike u 
isto  vrijeme  liječnik  Galen  (oko  129.-199.  god.  po  Kr.)  u  svome je  izvješću 
precizirao  kako  su  za to  bila zaslužna zrcala za paljenje.  Zrcala  spominje  i 
Galenov mlađi  suvremenik Kasije  Dion  (2./3.  st.  po  Kr.)  te  kasniji učenjak 
Johannes Zonaras (bizantski pisac iz  12.  st.), u svome epitomu  15.  Dionovoj 
knjizi.  (Izvoran Dionov tekst je  izgubljen,  a  sačuvan je  samo  sažetak.) 

Standardan  izvor  na  koji  se  klasičari  uvelike  pozivaju  jest  glasoviti 
Rječnik  klasike  J.  Lemprierea.  To  je  djelo  doživjelo  bezbrojna  izdanja,  no 
samo je nekoliko znanstvenika imalo priliku vidjeti  izvornik.  Mnogi podaci, 
koji  su  bili  dostupni  1804.,  izostavljeni  su  iz  naknadnih  izdanja,  pa je  prvo 
izdanje  koristan  dodatak  nešto  novijim  izvorima.  Govoreći  o  Arhimedu, 
Lempriere se osvrnuo na opsadu Sirakuze.  Evo što je  1804. rekao o  rimskoj 
floti: 

(Arhimed, op.  prev.) je zapalio brodovlje  svojim staklima za paljenje. 
Kada  je  grad  bio  zauzet,  rimski  je  vojskovođa  zapovjedio  svojim 
vojnicima neka poštede Arhimeda, te je čak ponudio nagradu onome 
tko mu ga dovede živog i zdravog.  Međutim,  sve su se mjere opreza 
pokazale  uzaludnimma.  Arhimed je bio  toliko  obuzet svojim radom, 
da uopće nije bio svjestan da je grad zauzet. Godine 212. pr. Kr. ubio 
ga je vojnik koji ga nije prepoznao, jer je Arhimed odbio poći s njim. 
Marcelin  mu  je  podignuo  spomenik  i  postavio  na  njega  cilindar 
i  krug.  No,  Arhimedovo  je  posljednje  počivalište  bilo  nepoznato 
sve  dok  ga  u  blizini  gradskih  vrata  nije  otkrio  Ciceron,  koji  je  na 

Siciliji  obavljao  kvestorsku  službu...  Priča  o  njegovim  staklima  za 
paljenje  modernim  se  znanstvenicima  uvijek  doimala  fantastičnom. 
No, Buffonovi opiti dokazali su njezinu istinitost.  Ta glasovita stakla 
navodno  su  bik  metalni  reflektori  sposobni  proizvesti  izvanredne 
učinke na udaljenosti jednakoj  dosegu odapete  strijele. 

Moderni se pisci više ne osvrću na izvanredne Buffonove opite sa zrcalima za 

paljenje,  ponajviše  zato što je  njegovo  djelo uglavnom  zaboravljeno.  Doista, 
Buffonovo je ime gotovo nepoznato izvan Francuske, unatoč činjenici da je u 

18.  stoljeću taj  zadivljujući genij  goleme  energije  bio jedna od najznačajnijih 

ličnosti u povijesti  francuske  znanosti. 

Potraga za  dvama  sačuvanim  zrcalima  za  paljenje  zahtijevala je  mnogo 

vremena i  snage.  Toga se zadatka prihvatila moja supruga Olivija, uz pomoć 
naše  prijateljice  Fione  Eberts,  koja  živi  u  Parizu.  Oni  koji  nisu  obaviješteni 

o  ljepotama  francuske  muzejske  kulture,  nikada  ne  bi  pomislili  da  se  takvi 

predmeti mogu naći u Konzervatoriju umjetnosti  i  obrta (Conservatoire des 
Arts  et  Metiers).  No,  oni  se  ipak  nalaze  u  njegovoj  zbirci.  Otišao  sam  u 

skladište  Konzervatorija,  smješteno  u  blizini  glavnog  pariškog  nogometnog 

stadiona  -  ironično,  istoga  dana  kada  se  imala  održati  presudna  utakmica 

Svjetskoga  kupa  1998.  Kada  sam  izašao  iz  vagona  podzemne  željeznice, 

našao  sam  se  okružen,  ne  stotinama,  nego  tisućama  uzbuđenih  navijača. 
Moja  prijateljica  Jenny  i ja  teškom  smo  se  mukom  probijali  kroz  uzbibano 

mnoštvo koje se kretalo u suprotnom smjeru. Bilo je to doista jezivo iskustvo, 

kao  da  sam  se  našao  u  sceni  nekog  filma u kojoj  razdragano  mnoštvo  slavi 
kraj  rata. 

Od dva Buffonova zrcala za paljenje,  koja  se  nalaze  u  zbirci Konzerva­
torija,  veće  zrcalo  iz  1741.  godine  nije  bilo  dostupno  za  javnost, 

a  bilo je  predviđeno  da  se  izloži  tek  za  nekoliko  godina.  No,  mogao  sam 

vidjeti  manje  zrcalo  iz  1740.  godine  ,  na jednoj  od  polica  uza 

zid skladišta.  Skladište je novo, veoma čisto, posve organizirano i domišljato 

osvijetljeno.  Ne  biste  nikada  pomislili  da  se  nalazite  u  skladištu!  Bila je  to 

najdomišljatija  postava  koju  sam  ikada  imao  priliku  vidjeti.  Muzejska  su 

skladišta obično mračna i pretrpana, te su u njima mnoge stvari zagubljene ili 

nedostupne.  No,  pariško je  skladište bilo prava  suprotnost,  te je  doista pred­
stavljalo  posve novu koncepciju pohrane  vrijednih predmeta koja bi  ostalim 

svjetskim  muzejima  svakako  mogla  poslužiti  kao  izvanredan primjer. 

Zrcalo  iz  1740.  bilo  je  doista  očaravajuće.  Bilo  je  sastavljeno  od  48 

malih  plosnatih  zrcala,  koja  su  se  s  lakoćom  mogla  namještati  u  određene 
položaje, dok se ne pronađe žarište. Buffon je očito uložio mnogo novca u tu 

napravu, budući da je drvo bilo pomno obrađeno i izrezbareno. Vjerojatno je 

upravo ta elegantna konstrukcija s 48  malih zrcala bila ona o kojoj je Buffon 
govorio  kada  je  izjavio  kako  se  poslužio  napravom  sastavljenom  od  "45" 
zrcala, kako bi rastopio metalnu bocu tešku šest funta.  Bilješke uz fotografije 
51  i  52  iznose više pojedinosti o Buffonovim zrcalima. 

Grof  Buffon  radio  je  opite  s  različitim  zrcalima  i  neprestano  je 
poboljšavao  svoje  konstrukcije.  Rezultati  su  nerijetko  bili  spektakularni. 
Svatko  tko je  u  to  doba  bio  obaviješten  o  Buffonovu  radu  vjerovao je  da je 
učinkovitost Arhimedova principa  zrcala za paljenje  nedvojbeno  dokazana. 
Godine  1747.,  kada  je  grof pomoću  svojih  zrcala  zapalio  komad  drveta  s 
udaljenosti od 457 metara, gotovo je uspio ponoviti Arhimedovo dostignuće, 
i po udaljenosti i po učinkovitosti. 

Ali,  Buffon  nije  bio  jedini  koji  je  ponovio  Arhimedovo  djelo,  i  te 
činjenice  njegovi  suvremenici  nisu  bili  svjesni.  Ironija  jest  da  ni  sami 
izumitelji  nisu  znali  jedan  za  drugoga.  Čast  mi  je  poznavati  jedinog 
suvremenog  znanstvenika  koji  se  također  bavio  Arhimedovim  izumom. 
Posjetio  sam  Ioannisa  Sakasa,  koji  živi  u  predgrađu  Atene,  i  nemalo  se 
iznenadio  kada  mi  je  rekao  kako  nikada  nije  čuo  za  Buffona,  kao  ni  za 
Kirchera,  Antemija,  Prokla  ili  bilo  kojeg  drugog  čovjeka  koji je  konstruirao 
golema  zrcala  za  paljenje,  bilo  da  se  radi  o  drevnom  ili  "modernom" 
učenjaku.  Znao je samo za Arhimeda i bavio  se isključivo njegovim izumom, 
vjerujući  kako je  on  sam  prvi  čovjek  koji je  pokušao  oponašati  Arhimedovo 
djelo. 

Na  fotografiji  47  može  se  vidjeti  izvanredan  "Arhimedov  pokus". 
Fotografiju mi je ljubazno ustupio Ioannis Sakas, čovjek koji je sedamdesetih 
godina  u  Pirejskoj  luci  ponovio  Arhimedovo  djelo,  zapalivši  drveni  brod 
s  udaljenosti  veće  nego  Buffon.  No,  o  Sakasovu  opitu  više  će  riječi  biti 
poslije. 

Držao  sam vrijednim  osvrnuti  se  na neka pitanja i  kontroverzije  u vezi 
s  pričom o  Arhimedovim zrcalima za paljenje,  uvelike  zato  što  su  skeptični 
učenjaci  svojim  stajalištima  onemogućili  ozbiljne  rasprave  o  tom problemu. 
Općenito  je  prihvaćeno  mišljenje  da  su  zrcala  za  paljenje,  budući  da  ih 
ne  spominju  "vodeći  povjesničari",  samo  mit.  No,  kao  što  smo  vidjeli, 
radi  se  o  propustu  samo  jednog  "vodećeg  povjesničara"  -  Polibija.  Druga 
dva  "vodeća  povjesničara"  u  svojim  su  se  izvješćima  znatno  oslanjali  na 
Polibijeve  zapise. 

Poznato  nam  je  također  da  je  velik  dio  Polibijeva  djela  izgubljen. 
No,  možda  nije  bio  izgubljen  za  Plutarha  i  Livija,  koji  su  imali  priliku 
upoznati  se  s  cjelovitim  tekstom.  Mišljenja  sam  da  se  rasprava  o  Arhime-
dovu  zrcalu  za  paljenje  nije  nalazila  u  Knjizi  VIII.,  gdje  se  opisuje  opsada 

Sirakuze,  nego  u Knjizi X.,  koja je  sačuvana  samo  u  fragmentima.  Na našu 
veliku radost,  među postojećim  fragmentima jest i  onaj  u kojemu  se  opisuju 
kartaški  teleskopi.  Vjerujem  da je  Polibije  ponekad  dijelio  teme  svojih  ras­
prava u zasebne cjeline. Konačno, detaljan opis kartaških teleskopa ne pojav­
ljuje  se  u  kontekstu  kartaškog  rata  na  Siciliji.  U  sačuvanim  fragmentima 
Polibije  pripovijeda  kako  je  kralj  Filip  pružio  pomoć  ahejskoj  ligi  kojoj  je 
prijetila  opasnost  od  napada  Etoljana  u  savezu  s  Rimom.  Nakon  opaske  o 
signaliziranju  pomoću  vatre,  Polibije  iznenada  mijenja  temu  rekavši: 

Metoda  signalizacije  pomoću  vatre,  koja  nikada  nije  bila  dovoljno 
dobro  objašnjena,  od neizmjerne je koristi u ratnim akcijama.  Učinit 
ću  svima  uslugu  ako je  ne  zaobiđem,  nego je,  u  skladu  s  njezinim 
značenjem,  podrobnije  objasnim. 

Polibije  zatim nastavlja  opisivati  kartašku  opsadu  Sicilije!  To je jasan  dokaz 
da je Polibije kanio  na nekom  drugom mjestu podastrti  tehničke pojedinosti 
vojne  tehnologije,  o  kojoj  je  nedvojbeno  želio  raspravljati  u  optičkom  kon­
tekstu.  Stoga  ne  možemo  sa  sigurnošću  tvrditi  da  Polibije  nije  spomenuo 
Arhimedovo zrcalo  za paljenje,  samo  zato  što  ne posjedujemo  cjelovit tekst. 

Nadalje,  valja  imati  na  umu  da  se  po  samoj  prirodi  drevnih  rukopisa 
Knjiga  VIII.  i  Knjiga  X.  nisu  mogle  nalaziti  u  istom  svitku.  (Rukopisi  su 
se  omatali  oko  drvenih  valjaka  i  pohranjivali  u  šuplje  drvene  cilindre.) 
Drevni kompilatori mogli su istodobno proučavati ograničen broj takvih tek­
stova.  Budući  da bi jedan odmotani  svitak nerijetko  zauzimao  čitav  stol,  za 
proučavanje  više  tekstova  bilo je  potrebno  slagati jedan  uz  drugi,  što je  bio 
krajnje  nepraktičan  i  mukotrpan  posao.  Bilješke  su  se  zapisivale  metalnim 
nožićem  na  voštane  pločice  koje  bi  se  zatim  brisale.  Stoga  je  povjesničar 
doista  morao  imati  marljivog  i  pouzdanog  pisara  i  pomagača. 

U  svome  djelu  Marcelinov  život  Plutarh  nije  imao  namjeru  opširnije 
raspravljati  o  Arhimedu.  Stoga vjerojatno  nije  konzultirao  Polibijevu  Knjigu 
X.,  za  dodatne  tehničke  pojedinosti  o  Arhimedovu  oružju,  zadovoljivši  se 
podacima iz Knjige VIII. U toj knjizi, Polibije daje naznačiti kako o Arhime-
dovim napravama ima još toga za reći.  U V  poglavlju Polibije kaže: 

Arhimed je konstruirao obrambene naprave,  i u gradu i na mjestima 
koja  su  mogla  biti  napadnuta  s  mora.  Vojska je  u  svakom  trenutku 
imala  na  raspolaganju  sve  što joj je  bilo  potrebno,  te je  bila pripravna 
u  svakom trenutku  odgovoriti na neprijateljske  napade. 

Polibije  ovdje  govori  o  obrambenim napravama koje  su  se rabile za gađanje 
s  udaljenosti,  poput katapulta različitih  veličina koje  dalje  u tekstu podrobno 
opisuje.  No,  svoje  izvješće  započinje  opisom  naprava  koje  su  se  rabile  na 
udaljenostima  manjim  od  onih  u  slučaju  zrcala  za  paljenje.  U  ovom  dijelu 
teksta  Polibije  ne  govori  ništa  o  napadu  tijekom  kojeg je  bilo  primijenjeno 
zrcalo  za paljenje.  U  sačuvanom izvješću nije ni moglo biti  spomena o  zrcalu 
za paljenje, jer se  ono  odnosi na događaj  koji  Polibije nije opisao.  Činjenica 
je  to  koju  su  previdjeli  neki  znanstvenici,  u  silnom  nastojanju  da  odbace 
svaku  mogućnost  postojanja  takve  naprave. 

Osvrnemo  li  se  na  Livijev  zapis,  vidjet ćemo  da  možda  nije  sve  onako 
kako  su  opisali  neki  komentatori.  Detaljan  opis  Arhimedovih  domišljatih 
izuma  koji  su  poslužili  u  obrani  Sirakuze  od  napada  Marcelinove  vojske, 
sadržan je u kratkom odlomku 34. poglavlja 24. knjige. Pročitamo li pažljivo 
taj  odlomak,  vidjet  ćemo  da  je  Livije  propustio  spomenuti  pojedinosti  o 
mnogim  Arhimedovim  obrambenim  napravama.  To  je  i  sam  vrlo  jasno 
izjavio  u nekoliko  ključnih  rečenica: 

...  Arhimed  je  vještinu  promatranja  neba  i  zvijezda  razvio  do 
savršenstva.  No, još je  znamenitiji  bio  kao  izumitelj  ratnih  strojeva 
kojima je  baratao  iznimnom  lakoćom,  te je  ismijao  neprijatelja i  sve 
njegove  snage.  Zidine  koje  su  većinom  bile  veoma  visoke  i  teško 
pristupačne,  opremio je  svakojakim  ratnim  napravama.  Marcelin je 
napadao kvinkverema [vrste ratnog broda]  zidine Achradine koje su, 
kao  što  smo  već  spomenuli,  bile  okružene  morem...  Za  obranu  od 
toga  pomorskoga  napada,  Arhimed  je  na  zidine  postavio  naprave 
raznih  dimenzija. 

Livije govori o projektilima čija je veličina ovisila o udaljenosti neprijateljskog 
brodovlja,  te  opisuje  zanimljiv  izum  -  veliku  kuku  kojom  su  se  grabili 
brodovi  koji  bi  se  približili  gradskim  zidinama,  podizali  uvis  i  ponovno 
bacali  u  more,  pri  čemu  bi  brodovi  pod  naletom  vode  tonuli  ili  bivali 
uništeni.  Iako  ih  ne  opisuje,  Livije  spominje  "ratne  strojeve  svih  vrsta". 
Zatim  razmatra  organizaciju  obrane  na  kopnenoj  strani,  i  izjavljuje  kako 
je  i  "ta  strana  bila  opremljena  sličnim  napravama,  za  čiju  je  proizvodnju 
sredstva  omogućio  sam kralj  Hieron,  koji  se  godinama bavio  tim pitanjem, 
a konstruirao  ih je  Arhimed,  najvještiji  od  svih  izumitelja."  Od tih  "strojeva 
svih vrsta",  Livije ne  opisuje niti jedan. 

Jasno nam je, stoga, da se Livije samo površno osvrće na brojne obram­
bene  naprave  koje je  izumio  Arhimed,  podrobnije  opisujući  samo jednu  od 
njih.  Iz  njegova  je  kratkog  izvješća  posve  jasno  kako  je  naprava  koju  je 

opisao bila samo jedna od mnogih. Nije kanio ulaziti u pojedinosti ratne teh­
nologije korištene prilikom obrane Sirakuze.  Stoga nepostojanje opisa zrcala 
za  paljenje  ne  znači  apsolutno  ništa. 

Raspravljajući  o  zrcalu  za  paljenje,  glasoviti  povjesničar  Edward 
Gibbon,  autor  djela  The  Decline  and  Fall  of  the  Roman  Empire  (Propadanje 
i pad  Rimskog  Carstva),  stavio  se  u  prilično  nezgodan  položaj,  što  je  bila 
činjenica koju  su neki  kasniji  klasičari  pogrešno tumačili.  Primjerice,  1975. 
jedan je  klasičar  napisao  sljedeće: 

...  Gibbon je  odbacio  priče  o  Arhimedu i  Proklu  ...  Prihvaćajući  da 
je Arhimed izumio takvu napravu,  Gibbon nije  dopustio mogućnost 
da je  ona  bila upotrijebljena u  Sirakuzi  ili  bilo  gdje  drugdje.  Skepti­
cizam je još  uvijek povjesničarevo  najvažnije  oružje  protiv  neistine  i 
nepromišljenosti... 

To je tipična izjava znanstvenika koji se po svaku cijenu želi zaštititi skepsom 
kao  svojim  "najvažnijim  oružjem".  No,  pogledajmo  što je,  zapravo,  rekao 
Gibbon: 

Predaja  kazuje  kako je  rimsko  brodovlje  u  Sirakuzi  bilo  pretvoreno 
u  prah  pomoću  Arhimedovih  stakala,  a  pričalo  se  i  da  se  sličnom 
smicalicom  poslužio  Proklo,  kako  bi  uništio  gotsko  brodovlje 
u  Konstantinopolu  i  zaštitio  svoga  dobročinitelja  Anastazija  od 
Vitalijanova  smjelog  pothvata.  Naprava  je  bila  postavljena  na 
gradske  zidine,  a  sastojala  se  od  glatkog  šesterokutnog  mjedenog 
zrcala, te mnogo manjih poligona, koji  su primali  i reflektirali zrake 
podnevnoga sunca;  tako je  s udaljenosti  od otprilike  600  metara bio 
odaslan smrtonosan oganj. Budući da o tim zapanjujućim činjenicama 
šuti većina vjerodostojnih povjesničara, priče  vjerojatno  nisu istinite, 
te  po  svemu  sudeći  zrcala  za  paljenje  nisu  bila  upotrijebljenja 
prilikom  napada  ili  obrane  tih  gradova.  Pa  ipak,  zadivljujući  opiti 
francuskoga znanstvenika  [Gibbon misli  na grofa Buffona]  upozorili 
su  na  mogućnost  postojanja  takvog  zrcala,  pa  sam  skloniji  taj 
izum pripisati najglasovitijem drevnom matematičaru [tj. Arhimedu], 
nego  ga  smatrati  proizvodom  mašte  kakvog  dokonog  redovnika  ili 
sofista.  [Drugim  riječima,  Gibbon  smatra  kako je  zrcalo  za paljenje 
Arhimedov izum,  a ne  izmišljotina nekog  kasnijeg  povjesničara.]  ... 
Iako  nije  znao  za  Tetesa  [povjesničara  koji  je  opisao  Arhimedovo 
zrcalo za paljenje] kao ni za Antemija [koji je u 6. stoljeću konstruirao 
takva  zrcala],  veliki  je  Buffon  zamislio  i  napravio  niz  zrcala  za 

paljenje,  pomoću kojih je  mogao  zapaliti  debele  daske  s  udaljenosti 
od  600  metara  ...  Kakva je  sve  čuda  mogao  izvesti  da je  imao  na 
raspolaganju  kraljevska  sredstva  i  jako  sunce  Konstantinopola  ili 
Sirakuze! 

Iz gornjeg  citata vidljivo je  da je Gibbon izjednačio  stakla  sa zrcalima.  Očito 
o optici nije znao gotovo ništa, naime, nije razlikovao leću od zrcala. Uporno 
je  tvrdio  da  prilikom  napada  ili  obrane  Sirakuze  nisu  bila  korištena  stakla 
za paljenje,  da bi  zatim prihvatio  mogućnost kako je Arhimed  izumio  zrcalo 
za  paljenje.  No,  što je  Arhimed  učinio  sa  svojim  zrcalom?  Misli  li  Gibbon 
da  ga je  držao  u  ormaru?  Naime,  Gibbon  posve  zanemaruje  važan  dokaz 
koji daje Antemije, te  se umjesto toga zabavlja smicalicama kojima se  služio 
Antemije  da bi  se  oslobodio  dosadnih susjeda; jednom je prilikom Antemije 
privremeno  oslijepio  skupinu  ljudi  jakim  reflektirajućim  zrcalima.  No,  ne 
bismo  smjeli  Gibbona  uzimati  ozbiljno  u  pitanjima  vezanima  za  optiku  o 
kojoj  ne  zna baš  ništa.  Međutim, jednako je netočno  tvrditi  da Gibbon nije 
dopuštao  mogućnost  postojanja  Arhimedova  zrcala,  jer  su  njegove  izjave 
krajnje  protuslovne.  Mogu  zaključiti  samo  da  je  Gibbon  bio  veoma  zbu­
njen,  te  da,  poput mnogih  drugih kada je  riječ  o  toj  temi, jednostavno  nije 
znao o čemu govori. To se može reći i za neke druge znanstvenike. Bacite li 
klasičara u more znanstvenih  rasprava,  on  će posve  sigurno potonuti poput 
kamena. 

Najbolje  bi  bilo  odmah  skrenuti pozornost na  značajan dokaz  sačuvan u 
zapisu  bizantskog  znanstvenog  genija  Antemija  iz  Trala,  koji je  umro  534. 
godine.  Antemije  je  prvi  opisao  jednostavnu  metodu  crtanja  elipse  omata-
njem niti  oko  dvije igle  i  držanjem  olovke  nasuprot petlji. 

Svatko  tko  posjeti  Istanbul  odmah postaje  svjestan veličine  Antemijeva 
genija,  jer  upravo  je  on  za  cara  Justinijana  sagradio  crkvu  sv.  Sofije  -
današnju džamiju - uvrstivši  se tako među najglasovitije graditelje u povijesti 
čovječanstva.  Ali,  Antemije je  bio  mnogo  više  od  toga.  Široko  obrazovan, 
bio je  istinski  "renesansni  čovjek"  čija je misao  sezala  daleko  ispred njegova 
vremena.  A  slučaj  je  htio  da  upravo  on  bude  značajan  za  našu  priču. 
Naime, među malobrojnim sačuvanim fragmentima njegovih zapisa,  nalaze 
se  i  dijelovi  njegove  glasovite  knjige  O  mehaničkim  paradoksima,  koji 
sadrže  potpune  opise  zrcala  za  paljenje  prema  Arhimedovim  načelima,  no 
umnogome  poboljšanima.  Zapravo,  Antemijevo  zrcalo  za  paljenje  mogli 
bismo  opisati kao  "oružje  druge  generacije". 

Međutim,  prije nego  se pozabavimo  Antemijevim zrcalom za  paljenje, 
želio  bih  na  trenutak  skrenuti  pozornost  na još jedan  njegov  optički  izum 
- konstantan  izvor svjetlosti.  U jednom od  sačuvanih fragmenata,  Antemije 
iznosi  sljedeće: 

Zraka  svjetlosti  mora  padati  u  određenu  točku,  bez  skretanja,  u 
svakom trenutku i u svako godišnje doba.  [Naravno, misli danju.] 
Nemam  namjeru  iznositi  pojedinosti  Antemijevih  geometrijskih  koncepcija 
o  uporabi  zrcala  kao  sredstava  za  postizanje  toga  cilja,  budući  da  su  one 
posve tehničke i od posrednog značenja za našu temu. Spominjem to u vezi s 
problemom s kojim su se zasigurno susreli drevni Egipćani dok su razmatrali 
kako  osvijetliti  unutrašnjost grobnica  i piramida koje  su ukrasili  i  izrezbarili. 
Jer,  mnogi  su  se  pitali  -  kako  su  Egipćani  mogli  vidjeti  ono  što  su  radili? 

SLIKA  23.  Antemije  iz  Trala  (umro  534.  god.)  nije  bio  samo  znanstvenik  i 
matematičar koji je prema Arhimedovim načelima konstruirao učinkovita zrcala za 
paljenje.  On je  bio  i  glavni  arhitekt  veličanstvene  bizantske  katedrale  sv.  Sofije, 
koju  ovdje prikazuje rezbarija  iz  19.  stoljeća.  Ta je  građevina poslije pretvorena u 
džamiju,  te je jedna  od  najvećih  turskih  turističkih  atrakcija.  Antemijeve  knjige  i 
zrcala za paljenje za nas su izgubljeni, ali njegova građevina još uvijek stoji. 

Ništa  nam  ne  govori  da  su  koristili  baklje.  Dok  sam  zajedno  sa  skupinom 
turista  obilazio  egipatske  piramide,  naša  je  voditeljica  izjavila  kako  se  za 
osvjetljavanje  grobnica  rabila  posebna  vrsta  voska  koji  prilikom  izgaranja 
nije  ostavljao  dim.  Možda je  doista  bilo  tako.  No,  pitanje je  bi  li  taj  vosak 
bio  dovoljan da  osvijetli  slikanje u grobnicama.  Egipatski  su umjetnici zasi­
gurno  svjetlost  dobivali  pomoću  sustava  zrcala. 

Veoma  je  zanimljivo,  stoga,  da  se  Antemije  pozabavio  ključnim  pro­
blemom  vezanim  za  takav  sustav  zrcala.  Budući  da  tijekom  dana  sunce 
mijenja  položaj  na  nebu,  kolektor  sunčeve  svjetlosti  netko  je  morao 
neprestano pomicati.  Što  se Egipćana tiče, pretpostavit ćemo da su se osla­
njali na ručno namještanje.  No,  moguće je da taj  problem dugo nije riješen, 
te  da je  Antemije  pokušao  djelotvorno  riješiti  osvjetljavanje  egipatskih  grob­
nica. 

Mnogi  su pisci  nagađali  o  mogućnosti  da  su  Egipćani rabili  zrcala.  No, 
neki  su  isticali  problem  osvjetljavanja  zamršenih  hodnika  za  što  bi  doista 
bio  potreban  velik  broj  reflektirajućih  površina,  posebice  imamo  li  na umu 
da  su  i  te  mračne  podzemne  prostorije  također  oslikane.  Ta  je  činjenica 
doista  zagonetna,  te  sam  uvjeren  kako  odgovor  na  to  pitanje  nije  nimalo 
jednostavan.  Međutim,  imao  sam priliku osobno prisustvovati zanimljivom i 
bizarnom slučaju kada  su za refleksiju slika bila korištena zrcala, pri čemu je 
udaljenost bila  nezamislivo  velika.  Shvatio  sam  to  kao  upozorenje,  i  uvidio 
kako neke pojave smatramo nemogućima samo zato što ih nitko nikada nije 
pokušao izvesti. Ukratko ću opisati to neobično iskustvo. 

Daleka  rođakinja  moje  supruge  bila  je  pedesetih,  šezdesetih  i 
sedamdesetih godina vjerojatno vodeći londonski  ekscentrik.  Njezino je ime 
bilo Selina, Kay-Shuttlewoth, općenito poznata kao "gospođa Shuttleworth". 
Mi  smo je zvali  "Shuttie".  Bila je to  tragična ličnost, koju je  duševna patnja 
otjerala u  ludilo.  Njezin je  suprug poginuo u Prvom svjetskom ratu,  a dva je 
sina  izgubila  u  Drugom.  Jedan  od  njezinih  sinova  bio je  strastveni  skupljač 
zrakoplova  -  pravih  zrakoplova,  ne  modela!  Shuttie  je  Britaniji  darovala 
glasovitu  zbirku  Shuttleworth,  koju  svake  godine  posjeti  golem  broj  turista. 
Izgubivši  svoje  voljene,  Shuttie  je  izgubila  i  razum.  Živjela  je  u  golemoj 
kući  u  Clareville  Groveu  u  Londonu,  kojoj  je  dodijelila  broj  999,  iako 
u  Clarevelle  Groveu  postoji  samo  dvadesetak  kuća.  Svoj  je  dom  nazvala 
Kućom  sinova  Božjih,  u  spomen  na  svoju  mrtvu  djecu.  Iako  je  za  sebe 
tvrdila  da je  budistica,  Shuttie je  posjedovala  nešto  što  bih  mogao  opisati 
kao  biblijski  fetiš.  Od  šarenih  omota  koje je  skinula  sa  slatkiša,  veoma je 
vješto  izradila  goleme  slike  sa  scenama  iz  Belšazarove  gozbe.  Bile  su  to 
doista  zapanjujuće  kreacije,  od  kojih  su  mnoge  bile  osvijetljene  obojanim 
neonskim  božičnim  svjetiljkama. 

Iznad kamina na prvom katu (koji  se u Americi naziva drugim katom), 
Shuttie  je  izvjesila  Monetovu  sliku  Gornjeg  i  Donjeg  doma  Engleskog 
parlamenta,  koja  ih je  prikazivala  u  večernjoj  izmaglici.  Jednog  dana,  dok 
smo  se  divili  njezinim  biblijskim  scenama,  iz pristojnosti  sam je  upitao je  li 
i ta  slika bila njezino  djelo.  Nehajno je  odmahnula rukom, rekavši:  "Ma ne, 
to je  Monet." 

Shuttie  nikada  nije  zaključavala  ulazna  vrata  svoje  kuće.  Da je  netko 
znao  za  njezina  Moneta,  vjerojatno  bi  ga  bez  poteškoća  ukrao  iz  sobe  na 
katu.  Zapravo,  vrata su često bila širom otvorena, u što  smo  se i sami uvje­
rili  kada  smo jednom  prilikom  došli  k  Shuttie  na  čaj.  Obilazili  smo  pros­
torije,  dozivajući je,  ali nije bilo  odgovora.  Čuli  smo  samo  krikove  njezinih 
kraljevskih jakobinskih  golubova,  bujnoga  perja  oko  vratova,  koji  se  glasaju 
kao  da  umiru  stravičnom  smrću.  Bile  su  to  veoma  neobične  ptice,  koje  su 
se  neprestano  šepirile  i  svojim  izgledom  neodoljivo  podsjećale  na  kraljicu 
Elizabetu I. 

Shuttie  se  konačno  pojavila.  Izvijestila  nas je  kako je  pozorno  motrila 
svaki  naš  pokret.  Otkrila  je  da  se  često  zabavlja  sjedeći  na  vrhu  kuće 
odakle  motri  vrata  i  prizemlje  pomoću  složenog  sustava  zrcala.  Zatim  nas 
je  povela gore,  te  sam uspinjući  se  stubama uspio  vidjeti  golemo  uokvireno 
obiteljsko  stablo,  koje  ju  je  prikazivalo  kao  tobožnju  izravnu  potomkinju 
proroka Abrahama, preko njezina djeda grofa od Bradforda.  (Običavala nam 
je  pokazivati  albume  njegove  supruge.  "Pogledajte",  znala  je  reći,  "ovo 
je  mala  vodena  boja  perzijskoga  šaha,  koji  je  osamdesetih  godina  prošlog 
stoljeća  posjetio  moga  djeda  i  baku.  A  evo  i  jedne  Disraelieve  slike.  On 
je  bio  prisan  prijatelj  moje  bake.")  Nismo  imali  priliku  razgledati  albume 
Abrahamove  supruge koje je,  bili  smo  uvjereni,  također posjedovala. 

Nikada  nismo  vidjeli  niti  zamišljali  nešto  slično  Shuttieinom  sustavu 
zrcala.  Posve  nas je  zapanjilo  kako  su  se jasno  mogle  vidjeti  slike  nekoliko 
puta reflektirane pomoću osam zrcala,  iako je  osvjetljenje  bilo  prilično  slabo. 
Zapitao sam se tko bi, osim Shuttie koja je bila pomalo luckasta, uložio toliki 
trud u konstruiranje  složenog  sustava zrcala?  I  tko  bi  pomislio  da  su zrcala 
tako  djelotvorna!  Neka  ova  priča  posluži  kao  primjer  onima  koji  misle  da 
drevni  Egipćani  nisu na  sličan način  osvjetljavali  svoje  grobnice. 

Ostavimo  sada  reflektirajuća  zrcala  i  vratimo  se  zrcalima  za  paljenje. 
Ponajprije  valja znati  da  se  pomoću zrcala  za paljenje  ne može  zapaliti nešto 
što  se ne nalazi u istom smjeru kao  i  sunce.  Stoga je Arhimed, kada je želio 
zapaliti  rimsko  brodovlje u luci  Sirakuze,  to mogao učiniti  samo kada  su se  i 
brodovi i sunce nalazili zapadno ili istočno od njega. Inače u svojim zrcalima 
nije  mogao  skupiti  sunčevu  svjetlost. 

Na  tu je  činjenicu  prvi  upozorio  Antemije,  koji je  proučavao  Arhime-
dovo  djelo  i  na  temelju  toga  konstruirao  vlastiti  sustav  zrcala.  Relevantan 
fragment  Antemijeva  teksta  pod  naslovom  O  mehaničkim  paradoksima 
započinje  sljedećim  pitanjem: 

Kako  ćemo  izazvati  vatru  pomoću  sunčevih  zraka  u  određenom 
položaju,  s  udaljenosti  koja  nije  manja  od  dosega  odapete  strijele?" 

Antemije je ponudio opširan odgovor na to pitanje, iako ćemo ovdje izostaviti 
geometrijske  pojedinosti: 

Prema  onima  koji  su  opisivali  konstrukciju  takozvanih  zrcala  za 
paljenje,  takav  opit nije  bilo  moguće  izvesti.  [To je  zanimljiv  dokaz 
o  postojanju  brojnih,  sada  izgubljenih,  rasprava  o  toj  temi.]  Naime, 
prilikom  zapaljenja  zrcala  su  uvijek  bila  okrenuta  prema  suncu.  Iz 
toga  slijedi  da  nije  moguće  izvesti  rečeni  opit  pomoću  zrcala  za 
paljenje  ako  ono  nije  usmjereno  prema  sunčevim  zrakama,  nego je 
nagnuto na jednu stranu ili se čak nalazi iza sunčevih zraka. Nadalje, 
stari  učenjaci  ističu  da  potrebna  udaljenost  od  točke  zapaljenja 
zahtijeva  toliko  golemo  zrcalo  za  paljenje,  da  provedba  opita  i 
samom tom činjenicom  smjesta propada. 

No,  budući  da predaja jednodušno  pripisuje Arhimedu  spaljivanje 
neprijateljskoga  brodovlja  pomoću  sunčevih  zraka,  razumno  je 
pretpostaviti  da je navedeni problem rješiv.  To  smo pitanje podrobno 
raščlanili,  te  ćemo  objasniti  način  rada  odnosne  naprave,  uz 
pretpostavku da su za izvođenje opita ispunjeni određeni preduvjeti... 
[Ovdje  ćemo  izostaviti  geometrijsku  analizu.]  ...  Vidimo,  dakle,  da 
bez  obzira na to  u kojemu  se položaju  ili  smjeru  u  odnosu na  sunčeve 
zrake nalazi točka  [grčko  slovo gama],  zrcalo  će  uvijek reflektirati 
zrake  prema  istoj  točki.  Budući  da  se  zapaljenje  pomoću  zrcala 
postiže  dovođenjem  sunčevih zraka  do jedne  i  iste  točke,  prirodno je 
da  se  s  dostizanjem  velike  topline  postigne  zapaljenje. 

Tako  će i zrak u blizini kakvoga požara biti do  određenog stupnja 
zagrijan.  Međutim,  dovedemo  li  sunčeve  zrake  u  središnji  položaj, 
one će prouzročiti vatru. 

Pogledajmo  sada  što bi  se  dogodilo  da do točke koja se nalazi na 
rečenoj  udaljenosti  [odnosno,  na udaljenosti  odapete  strijele]  dove­
demo  druge,  različite  zrake,  s  glatkih,  ravnih  zrcala,  tako  da  zrake 
koncentrirane u jednoj točki izazovu zapaljenje. Taj opit može učiniti 

nekoliko ljudi, koji će držati zrcala u određenom položaju i usmjeriti 
ih prema točki  gama. 

Kako  ne  bismo  morali  tražiti  pomoć  od  velikog  broja  ljudi  -  a 
ustanovili  smo  da  zapaljenje  mogu  potaknuti  najmanje  24  refleksije 
-  razvili  smo  sljedeću metodu.12 

Došavši  do  rješenja  koje  je  uključivalo  24  čovjeka  koji  usmjeravaju  zrcala 
prema  istoj  točki  [slično  metodi  kojom  se  sedamdesetih  godina  poslužio 
Sakas,  iako  on  nikada  nije  čuo  za  Antemija],  Antemije je  otišao još  dalje, 
domislivši  se  napravi  koja  bi  zamijenila  24  čovjeka.  Zanimljivo  je  da 
Antemije  spominje  "najmanje  24  refleksije", jer to  znači  da je učinio brojne 
opite, povećavajući broj  ljudi, dok konačno nije stigao do dvadesetčetvorice. 
Nužno je  imati  na  umu  da  Antemije,  graditelj jedne  od  najveličanstvenijih 
građevina  u  povijesti,  nije  ostao  samo  na  riječima.  Iz  njegovih  komentara 
možemo  zaključiti  da je,  pokušavajući  ponoviti  Arhimedov pothvat,  utrošio 
mnogo vremena i novca (U njegovo  su doba 24 zrcala morala biti  skupa!). 
Evo  što Antemije kaže  o  svom  alternativnom izumu,  koji  za držanje zrcala 
nije  zahtijevao  ljude: 

Uzmimo ravni heksagonalni reflektor  i druge slične reflek­

tore  pridružene  prvom  i  povezane  s  njim  ravnim crtama 

od  kojih  svaki  ima  nešto  manji  promjer,  te  se  može 

pričvrstiti na te ravne crte pomoću kožnih vrpci  ili utora.  Postavimo 

li zrcala na istu ravninu kao  i  središnje,  svako  će  pridruženo  zrcalo 

reflektirati svjetlost u istom smjeru.  Ostavimo li,  međutim,  središnje 

zrcalo  u  tom  položaju,  te  nagnemo  prema  njemu  zrcala  koja  ga 

okružuju,  odmah  ćemo  ustanoviti  kako  se  zrake  koje  reflektiraju  ta 

zrcala usmjeravaju prema  središtu prvoga  zrcala.  Poredamo  li,  pak, 

oko tih zrcala druga, tako da ih nagnemo prema središnjem, a zatim 

skupimo  zrake  u  istoj  točki  na  način  koji  smo  opisali,  buknut  će 

plamen u danom položaju. 

Vatra  će  se  lakše  izazvati  pomoću  četiri  ili  pet,  pa  čak  i  sedam 

zrcala,  koja  su  jedno  od  drugoga  udaljena  razmjerno  njihovoj 

udaljenosti od točke zapaljenja, tako da se sunčeve zrake međusobno 

sijeku,  proizvodeći  veću  toplinu.  Naime,  kada  se  zrcala  nalaze  na 

jednome  mjestu,  reflektirane  se  zrake  sijeku  pod  veoma  oštrim 

kutovima,  tako  da je  gotovo  čitav prostor koji  okružuje  os  zagrijan, 

te se konačno zapali. Zapaljenje se, stoga, ne događa samo oko jedne 

zadane točke. Također, neprijatelja je moguće zaslijepiti istim ravnim 

zrcalima.  Naime,  kada  se neprijatelj  približava,  on ne može  vidjeti 

svoje  protivnike  koji  posjeduju  ravna  zrcala  pričvršćena  na  gornjem 
dijelu  ili  na  unutarnjoj  strani  svojih  štitova.  Sunčeve  se  zrake  na 
opisan  način  reflektiraju  pred  neprijateljevim  očima,  te  ga  je  lako 
pobijediti. 

Zapaljenje  na  određenoj  udaljenosti  moguće  je,  stoga,  postići 
pomoću  zrcala  ili  reflektora,  kao  i  drugim  opisanim  metodama. 
Doista, oni koji znaju za pothvat božanskoga Arhimeda, spominju da 
je on izazvao vatru ne pomoću jednog, nego nekoliko zrcala.  Držim 
da  zapaljenje  na tako  velikoj  udaljenosti  i  nije  moguće potaknuti  na 
drugi način. 

Na  temelju  rečenog,  možemo  sa  sigurnošću  zaključiti  da je  briljantni  Ante­
mije  bio  prvi  čovjek  koji je  ponovio  Arhimedov  pothvat.  Dvojbeno je  da je 
itko  u  tome  uspio  u  razdoblju  od  osam  stoljeća,  koliko je  proteklo  između 
Arhimedova  i  Antemijeva  doba.  Za razliku  od Rogera  Bacona,  koji je  živio 
u  srednjem vijeku,  za Antemijeve je  suvremenike  Arhimed pripadao  mnogo 
daljoj  prošlosti,  što  samo  potvrđuje  Antemijev genij.  No,  većina je  njegovih 
zapisa za nas  zauvijek izgubljena,  na veliku  štetu za povijest znanosti. 

Poslije  Antemija,  zrcala  za paljenje  koja  su  se  mogla  upotrijebiti  u ratu, 
u  Konstantinopolu  više  nisu  bila  tajnom.  Antemije je  bio  glasovita  ličnost, 
a  njegovi  su  zadivljujući  opiti  vjerojatno  bili  naširoko  poznati,  barem  u 
određenim krugovima.  Svoje je zaključke Antemije objavio,  i tako  ih učinio 
dostupnima svim zainteresiranim učenjacima. Naravno, mogli su se poslužiti 
i  mnogobrojnim  drugim  raspravama,  koje  nažalost  nisu  sačuvane.  Među 
njima je  bilo  i  djelo  O zrcalima za paljenje  (Peri  Pyreion),  učenjaka  Diokla, 
koji je živio oko  200.  god.  pr.  Kr.,  ne tako  dugo poslije Arhimeda.  Njegovo 
je  djelo  sačuvano  samo  u  lošem  arapskom  prijevodu  koji je,  pak,  preveden 
na  engleski,  i  u  dva  poduža  izvatka na  grčkom,  u  djelu  Eutocija,  Antemi­
jeva  starijeg  suvremenika  (rođenog  oko  480.  god.  u  Aškelonu  u  Palestini). 
Eutocij je  napisao  tri  komentara  o  Arhimedovim pothvatima,  a vjerojatno je 
potaknuo Antemijevo zanimanje za tu temu. 

Devetnaest  godina  prije  Antemijeve  smrti  515.,  njegov  je  učitelj 
Proklo  navodno  pomoću  zrcala  za  paljenje  uništio  Vitalijanovo  brodovlje 
koje je  opsjedalo  Konstantinopol.  To je  zabilježio  Ivan  Zonaras,  bizantski 
povjesničar  iz  12.  stoljeća  (Epitom povijesti,  I,14).  Zonaras  izvještava  kako 
je  Proklo  "s  površine  reflekcijskih  zrcala  odaslao  plamen  koji  je  neprija­
teljsko  brodovlje  pretvorio  u  prah".  Čini  se  da je  za  svoj  pothvat  Proklo 
potražio pomoć velikog broja ljudi koji  su držali zrcala,  te  da se nije poslužio 
jednom  napravom  poput  one  koju  je  zamislio  Antemije.  Budući  da  se  to 

dogodilo  za  Antemijeva  života,  a  Proklo je  bio  njegov učitelj,  vrlo je  vjero­
jatno  da  je  taj  pothvat  bio  rezultat  njihovih  zajedničkih  napora.  Jednako 
je  moguće  da  su  se  upravo  na  to  postignuće  odnosili  Antemijevi  opiti 
koji  su  pokazali  kako  će  za  držanje  zrcala  i  uspješno  izvođenje  pothvata 
biti  potrebna  najmanje  24  čovjeka.  Iako  su  neki  pisci  posve  neutemeljeno 
optuživali Zonarasa da je krivotvorio priču o Proklu, nema razloga sumnjati 
u  vjerodostojnost  njegova  izvješća.  Naime, jasne  dokaze  o  tome  nalazimo 
u  sačuvanom  Antemijevu  tekstu,  u  kojemu  se  opisuje  ista  metoda  za  koju 
Zonaras  kaže  da ju je  u  isto  vrijeme  i  u  istom  gradu primijenio  Proklo. 

Sačuvan  je  još  jedan  zapis  o  uporabi  zrcala  za  paljenje  kao  drevnog 
bojnog  sredstva,  koji  potječe  s  drugoga kraja  Sredozemlja,  točnije  s  atlantske 
obale  Španjolske.  U  ovom  slučaju  zrcala  za  paljenje  montirala  su  se  na 
brodove  i  koristila  protiv  neprijateljskih  plovila!  Tu  nevjerojatnu  činjenicu 
ne  spominje  ni  jedan  izvor  o  zrcalima  za  paljenje,  te  se  čini  da  sam  prvi 
koji  se  njome  pozabavio  u  tom  kontekstu.  Spomenuto  izvješće  nalazimo  u 
Makrobija,  latinskoga  pisca  iz  4./5.  stoljeća.  S  njime  smo  se  već  upoznali, 
kao  i  s  njegovim  djelom  Saturnalije,  u  kojemu  opisuje  optičke  naprave  za 
povećavanje.  U  istom  djelu  (I.  knjiga,  20.  poglavlje),  u  raspravi  o  Suncu, 
Makrobije  navodi  podatak  koji,  kako  se  čini,  osim  njega  nije  sačuvao  ni 
jedan  drevni  izvor: 

Nadalje, brojni i složeni egipatski religiozni obredi govore o mnogo­
strukim  moćima  boga  i  upućuju  na  Herakla  kao  na  Sunce  "koje 
je  u  svemu  i  kroz  sve".  Još  jedan,  i  to  ne  labav  dokaz  za  to 
izjednačavanje,  jest  događaj  koji  se  zbio  u  drugoj  zemlji.  Kada  je 
Teron,  španjolski  kralj,  do  ludila  obuzet  željom  da  osvoji  Heraklov 
hram  [u  Gadesu,  današnjem  Cadizu],  odaslao  svoje  brodovlje,  mor­
narica  Gadesa  isplovila mu je ususret.  Ishod bitke još  nije  bio  poznat 
kad  se  kraljevo  brodovlje  počelo  povlačiti,  iznenada  zahvaćeno 
vatrom  koja  ga je  i  uništila.  Nekolicina  preživjelih  iz  neprijateljske 
vojske koji  su  bili  odvedeni  u  zarobljeništvo,  pričali  su  da  su  vidjeli 
lavove  na  pramcima  brodova  iz  Gadesa,  te  da je  iznenada  njihovo 
vlastito brodovlje zahvatio plamen izazvan zrcalima, poput onih koje 
vidimo na prikazima Sunca. 

Moram priznati da nisam siguran u identitet toga Terona,  španjolskog kralja. 
To nije mogao biti Teron,  silnik iz Akrage na  Siciliji, koji je vladao  između 
488.  i  472.  god.  pr.  Kr.  Budući  da  je  tako  zagonetan,  i  da  ga  povijesni 
izvori  uopće  ne  spominju,  nisam  u  mogućnosti  datirati  događaj  o  kojemu 

izvješćuje  Makrobije.  Sam  grad  Gades  [Cadiz]  bio je  kolonija  Feničana  iz 
Tira.  Budući  da  su,  prema  ovom  izvješću,  stanovnici  Gadesa  posjedovali 
mala  ali  učinkovita  zrcala  za  paljenje,  koja  su  postavljali  na  pramce  svojih 
ratnih  brodova,  čini  se  kako  ovdje  imamo  dokaz  o  tajnom  oružju,  koji  bi 
mogao  objasniti kako je taj  narod uspio tako  dugo  zadržati prevlast na moru. 
U  Dodatku  II  spomenuo  s  Leća  iskopana  u  Tiru  ("leća  iz  Tira")  ,  je 

jedini  meni  poznat  dokaz  o  tamošnjoj  drevnoj  optičkoj  tehnologiji.  No, 
trebamo  imati  na umu  da  su Kartažani bili  Feničani,  a  u  IV.  poglavlju  imali 
smo priliku doznati  o  dokazima o njihovoj  nadmoćnoj  optičkoj  tehnologiji, 
kako  u  obliku  brojnih  leća  pronađenih  u  Kartagi,  tako  i  u  obliku  zapisa  u 
kojima  se  opisuju  kartaški  teleskopi.  Stoga nas  ne  treba  čuditi  da  su njihovi 
sunarodnjaci  iz  Gadesa  usavršili  zrcala  za  paljenje  i  prilagodili  ih  vojnoj 
svrsi.  Rekao  bih  da  se  gore  opisani  događaj  zbio  poslije  Arhimedova  doba, 
jer bismo  inače  morali  razmotriti  teoriju  o  nekom  starijem  izumitelju.  No, 
neka nam netko bolje upućen u ranu povijest Španjolske kaže tko je bio kralj 
Teron  i  kada je  živio. 

Drevna zrcala za paljenje bila su jednaka nepoznanica za moderne pisce 
kao  i  za  bizantske  i  kasnije  europske  učenjake.  To je  zaista  velika  šteta,  a 
skeptici  su  se  ludo  zabavljali  odbacujući  Arhimedova  i  Proklova  izvješća. 
Budući  da  su  kasniji  povjesničari  obično  raspravljali  o  obojici  učenjaka 
istodobno,  bilo  je  lako  ubiti  dvije  muhe  jednim  udarcem,  ili  su  neki 
tako  mislili.  (To  je  mnogo  lakše  učiniti  s  Antemijevim  djelom,  jer  u 
njegovu  slučaju  ne  postoji  tako  uvjerljiv  dokazni  materijal  koji  bi  se  suprot­
stavljao  općeprihvaćenom  gledištu.)  No,  da je potpuno  odvojeno  Makrobi-
jevo  izvješće  već  prije  potaknulo  nečiju  znatiželju,  ono  bi  zahtijevalo  zaista 
mnogo  objašnjavanja. 

Osim  onih  koje  smo  do  sada  naveli,  nije  sačuvano  ni jedno  izvješće  o 
uporabi  zrcala za paljenje u vojne  svrhe.  Da  se ponovno probudi  zanimanje 
za  Arhimedovo  i  Proklovo  djelo,  valjalo  je  pričekati još  nekoliko  stoljeća. 
Prvi  pisac  na kojega  sam naišao  bio je  bizantski  filozof Psellos,  rođen  1018. 
godine.  On je proučavao djela Arhimeda i Herona iz Aleksandrije (1.  st.  po 
Kr.),  a vjerojatno  i  Antemija,  te je  čak proveo  i  neke  opite.  Među  ostalim, 
Psellos je "pokazao kako se zrcalo može upotrijebiti kao staklo za paljenje".17 
Budući  da  su  njegovi  opiti  bili  krajnje  ambiciozni,  vrlo  je  vjerojatno  da je 
uspio ponoviti Antemijeve i Proklove pothvate,  iako njegovi pokusi nisu bili 
i praktično primijenjeni u vojne  svrhe. 

U  12.  stoljeću  tri  su  učenjaka  zabilježila podatak  o  Arhimedovu  zrcalu 
za paljenje, koji  su pronašli u starim knjigama.  Bili su to Ivan Zonaras, Ivan 
Ceces  i  Eustahije.  Zonaras je  o Arhimedu napisao: 

Okrećući  zrcalo  prema  suncu,  on je  na njemu  koncentrirao  sunčevu 
zraku; zahvaljujući debljini i glatkoći zrcala, zapalio je zrak sunčevom 
zrakom  i  izazvao  veliku  vatru  koju je  potom  usmjerio  prema  usid­
renim  brodovima.  Našavši  se  vatri  na  putu,  svi  su  brodovi  bili 
uništeni. 

Ceces  piše: 

Kada  se  Marcelin  povukao  (naime,  kada je  povukao  svoje  brodov­
lje)  do  dosega  odapete  strijele  (udaljenost  Marcelinova  brodovlja 
od gradskih zidina  odgovarala je udaljenosti  odapete  strijele),  starac 
(Arhimed) je  konstruirao  vrstu  šesterokutnog  zrcala,  a na udaljenosti 
razmjernoj  veličini toga zrcala postavio je  slična mala zrcala s  četiri 
kraja,  koja  su  se  pomicala  pomoću  karika  i  šarki,  dok  je  staklo 
(odnosno,  zrcalo)  učinio  središtem  sunčevih  zraka  -  njegove  pod­
nevne zrake,  bilo  ljeti  ili usred zime.  Kada  su  se zrake reflektirale  na 
tom zrcalu, brodovlje koje se nalazilo na udaljenosti odapete  strijele, 
zahvatio je strašan plamen i pretvorio ih u pepeo. Pomoću te naprave 
starac je  pobijedio  Marcelina. 

Ceces  navodi  kako  je  za  izvješća  o  Arhimedovim  zrcalima  za  paljenje 
konzultirao  djela  Diona  Kasija  (2.  st.),  Diodora  Sicilskog  (povjesničara 
iz  1.  st.  pr.  Kr.,  rodom  iz  Sicilije,  Arhimedove  domovine,  autora  izgublje­
nog  Života  Arhimedova),  Antemija,  Herona  iz  Aleksandnje  (matematičara 
i  izumitelja  iz  1.  stoljeća,  također  autora  knjiga  o  zrcalima  i  cijevima  za 
gledanje),  Filona  Bizantskog  (učenjaka  s  kraja  3.  st.  pr.  Kr.  i  Arhimedova 
suvremenika;  taj  Cecesov  izvor  vjerojatno  je  bio  od  ključnog  značaja,  jer 
potječe iz Arhimedova doba;  poznato  nam je također da  se Heron poslužio 
Filonovim  djelima  kao  svojim  izvorima),  te  Papusa  iz  Aleksandnje  (znan­
stvenika  i  matematičara  iz  4.  stoljeća,  koji je  pisao  o  Arhimedu,  te,  među 
ostalim, i o optici). 

Treći bizantski pisac iz  12.  stoljeća, koji je također pisao o Arhimedovu 
zrcalu za paljenje, bio je Eustahije, metropolit Tesalonike, koji je umro  1195. 
Svi  su  njegovi  zapisi  nastali  prije  1175.,  budući  da je  posljednjih  dvadeset 
godina svoga života posvetio crkvenim dužnostima.  Eustahijevi se komentari 
pojavljuju u prilično neobičnom kontekstu, naime u Komentarima Ilijadi (str. 
118.  baselskoga  izdanja  iz  1558.)  napisao je:  "Pomoću katoptričke  naprave 
[odnosno,  sustava  zrcala]  Arhimed je  spalio  rimsko  brodovlje  s  udaljenosti 
odapete  strijele." 

Međutim, davno prije Zonarasa, Cecesa i Eustahija, o istoj je temi pisao 
glasoviti  arapski  pisac  kojeg  ovdje  zovemo  Alhazen,  no  čije  arapsko  ime 
glasi  Ibn  al-Haitham  ili,  punim  imenom,  Abu  'Ali  ibn  al-Hasan  ibn  al-
Haitham.  Rođen  je  oko  965.  godine  u  Basri,  no  većinu je  života  proveo 
u  Egiptu  i  umro  u  Kairu  oko  1039.  Njegovo  slavno  djelo  o  optici  nosi 
naslov Kitab  al-manazir  (Knjiga  o  optici).  Godine  1572.  na  latinskom ju je 
objavio Federico Risner/Risnero, a veličanstven opis spaljivanja rimske  flote 
u  Sirakuzi  pomoću  Arhimedova  sustava  zrcala,  može  se  vidjeti  na  slici  24. 
(Umjetnik ne  poznaje  optiku  tako  dobro  kao  autor,  te  prikazuje  sunce  pod 
neprihvatljivim kutom, no njegovo je pravo  da se izrazi kako želi.) Još jedan 
prikaz  Arhimedova pothvata,  ovaj  put pomoću jedinstvene  divovske  refrak-
cijske  leće,  objavljen je  1646.,  te  se  može  vidjeti  na  slici  26. 

Latinski  prijevodi Alhazenove  Optike  bili  su u optjecaju  stoljećima prije 
negoli  je  Risnero  konačno  objavio  to  djelo,  koje  je  u  13.  stoljeću  učinilo 
presudan utjecaj  na Rogera Bacona.  Alhazenova rasprava o Arhimedu  vjero­
jatno je bila jedan od izvora nadahnuća za Bacona (1214.-1292.), koji je kon­
struirao  vlastito  zrcalo  za  paljenje.  Već  smo  govorili  kako  je  upravo  zbog 
svoga teleskopa, Bacon bio optužen za herezu i crnu magiju,  stoga su pojedi­
nosti  o  njegovim  zrcalima  za  paljenje  -  za  Baconove  progonitelje  nedvoj­
beno još jedne vražje naprave - u velikoj  mjeri nepoznate. 

Ne znamo kada je izgubljeno Arhimedovo djelo Catoptrica (O zrcalima), 
no čini se da se to dogodilo veoma davno, budući da u doba Alhazena, Bizan-
tinaca i Rogera Bacona više nije bilo  dostupno.  Možda nije  postojalo ni  za 
Antemijeva  života,  iako  činjenicu  da  se  ne  spominje  u  sačuvanim  fragmen­
tima  njegova  djela  ne  možemo  uzeti  kao  dokaz. 

Još jedan  glasoviti  optičar  i  Baconov  suvremenik  bio je  Poljak  Witelo, 
izvan  granica  Poljske  i  Njemačke  poznat  kao  Vitelo  ili  Vitello.  Rođen  je 
između  1220.  i  1230.  u  miješanoj  turingiško-poljskoj  obitelji,  a  živio  je  u 
Poljskoj.  0 njemu nije nam poznato mnogo.  Njegovo  djelo  Optika, na latin­
skom jeziku,  objavljeno je  u  deset  knjiga,  od  kojih  se  deveta  bavi  zrcalima 
za paljenje.  Knjigu je,  kao  što  smo  već  rekli,  1572.  objavio  Risner,  zajedno 
s  Alhazenovim  djelom.  Za  razliku  od  Alhazenove  Optike,  koja  sadrži  288 
stranica,  Witelova  Optika  napisana je  čak  na  474  stranice.  Čini  se  da  o 
Witelu  postoji  samo  jedna  knjiga,  koju  je  1906.  napisao  njemački  znan­
stvenik  Baeumker.  On  ističe  da je  Witelo  bio  nadahnut  teologijom  svjet­
losti,  te  da je  bio  duboko  prožet gnostičkim  i  neoplatoničkim  koncepcijama 
o  svjetlosti kao  o  izvoru prostora i tvari.  To  ga je očito potaknulo  da razvije 
stručnost  u  optičkoj  znanosti.  Geometriju  optike  usavršio  je  do  veoma 
visokog  stupnja,  postavivši  137  aksioma optičke znanosti. 

SLIKA  24.  Maštovit  prikaz  uništenja  rimske  flote  u  Sirakuzi  na  Siciliji  pomoću 
Arhimedovih zrcala za paljenje.  Ovaj je  bakrorez  bio  objavljen  1572.  na naslovnoj 
stranici  goleme  knjige  koja  je  sadržavala  latinski  prijevod  Optike,  arapskoga 
učenjaka iz  10. stoljeća, kojega je Zapad poznavao pod imenom Alhazen, te Optiku 
Vitella,  poljskoga učenjaka iz  13.  stoljeća.  U pozadini je prikazan optički  fenomen 
duge.  Naprijed  stoji  čovjek  i  demonstrira  lom  zraka  svjetlosti  u  vodi  - njegove  su 
noge malo  zakrivljene.  Pokraj  njega dragi  se  lik promatra u  zrcalu koje  njegovo  lice 
prikazuje na drugome mjestu.  Slonovi vjerojatno  simboliziraju trajno  sjećanje na taj 
događaj. 
(Iz  Alhazen,  Opticae  Thesaurus,  s  Vitellionis  Thurinopoloni  Opticae  libri  decern, 
uredio Federico Risner, Bazel, 1572.) 

Poslije  propasti  Bizanta,  kao  posljedice  turskog  osvajanja  Konstanti-
nopola,  neki  bizantski  učenjaci  potražili  su  utočište  u  Firenci,  gdje  su  ih 
Medicijevci  dočekali  s  dobrodošlicom.  Ti  su  Bizantinci,  poput  Gemistosa 
Pletona, često sa sobom donosili kovčege pune grčkih rukopisa, ne bi li tako 
osigurali  gostoprimstvo,  a Medicijevci  su za takve  stvari uvijek bili  spremni 
dobro  platiti.  Ponovno  otkriće  grčkih  predaja  posve je  preobrazilo  latinsku 

kulturu  i  iznjedrilo  novo  razdoblje  u  europskoj  povijesti,  koje  danas  nazi­
vamo renesansom. 

U  mnoštvu  rukopisa  tako  spašenih  od  propasti  nalazili  su  se  i  zapisi  o 
Arhimedu,  uključujući  i  neke  koji  su  danas  izgubljeni.  Primjerice,  poznato 
nam je  da je bizantski učenjak Leon Filozof (oko  790.-oko  869.)  posjedovao 
Arhimedov  rukopis,  koji  je,  prije  nego  mu  se  izgubio  svaki  trag,  dospio 
do  Firence.  Prema  riječima  N.  G.  Wilsona:  "Rukopis  je  možda  preživio 
sve  do  renesanse,  te  se  vjerojatno  radilo  o  veoma  starom  kodeksu,  koji je 
prepisivačima  iz  toga  doba  zadavao  velike  poteškoće  zbog  svoga  arhaičnog 
stila  i  brojnih  skraćenica."  Najstariji  Arhimedovi  rukopisi  zadavali  bi 
poteškoće čak i prepisivačima iz njegova  doba, jer je Arhimed pisao na  dor-
skom  narječju,  stoga  ih je  bilo  nužno  prevesti  na  atičko  narječje,  kojim  se 
služila  većina učenjaka  drevne  Grčke. 

Zapravo,  u  6.  stoljeću,  više  od  800  godina  poslije  Arhimedove  smrti, 
u  Konstantinopolu  je  još  uvijek  postojao  Arhimedov  rukopis  napisan  na 
izvornom  sicilskom  dorskom  narječju!  Pronašao  ga  je  izvanredno  uporan 
i  poduzetan  matematičar  i  učenjak  Eutocije  iz  Aškelona,  najpoznatiji  po 
svojim  komentarima  uz  djelo  Stožasti  presjeci  Apolonija  iz  Perga,  čije  je 
rukopise  također nastojao  sačuvati.  Bio je  poznat  i  po  komentarima Alma-
gestu,  astronomskom  djelu  Klaudija  Ptolemeja.  Eutocije  je  bio  Antemijev 
prijatelj,  te  mu je posvetio  svoj Komentar Apoloniju.  Taj je podatak zanim­
ljiv  u  kontekstu  Antemijeva  pokušaja  da  ponovi  Arhimedov  pothvat  sa 
zrcalima  za  paljenje,  budući  da je  tada  u  Konstantinopolu  očito  djelovala 
skupina  učenjaka  koji  su  željeli  sačuvati  postojeća  Arhimedova  djela  i 
njegove izume. Toj  su skupini pripadali Izidor iz Mileta, koji je s Antemijem 
radio na izgradnji  Sv.  Sofije, Proklo, učenjak koji je  spalio  brodovlje u Kon-
stantinopolskoj  luci,  Eutocije  i  sam Antemije.  Svi  odreda  bili  su  izvanredni 
učenjaci  i matematičari.  Čini se da se o  skupini bizantskih znanstvenika do 
sada  nije  govorilo  u  tom  smislu. 

Bilo  bi  veoma  teško  ući  u  trag  svim  raspravama  o  zrcalima  za  paljenje 
koje  su  bile  napisane  tijekom  15.  stoljeća.  No,  stigavši  do  1550.,  ponovno 
sam naišao na nešto veoma zanimljivo.  Bila je  to  godina u kojoj je briljantni 
renesansni  genij,  Girolamo  Cardano  (1501.-1576.)  [također  poznat  pod 
latinskim  imenom  Hieronymus  Cardanus,  te  engleskim  Jerome  Cardan] 
objavio  svoju  glasovitu  knjigu De  Subtilitate  (O  finoći).  Ona,  među  bezbroj 
drugih  tema  iz  te  zapanjujuće  bogate  enciklopedije,  sadrži  i  rasprave  o 
zrcalima za paljenje,  nadahnute Arhimedovim  djelima.  Možemo  reći  da  su 
upravo  s  Cardanovim  djelom  Arhimedova  zrcala  za  paljenje  ušla  u  glavnu 
struju  "modernog"  znanstvenog  diskursa. 

U  djelu  De  Subtilitate,  točnije  u  IV.  knjizi  pod  naslovom  "De  Luce  & 
Lumine"  (što,  prema  njegovoj  definiciji  valja  protumačiti  kao:  "O  izvoru 
svjetlosti  i  zrakama  svjetlosti  koje  iz  njega  izlaze"),  Cardano  raspravlja  o 
mnogim  optičkim  pojavama,  uključujući  leće  i  zrcala.  Na  str.  105.  prvoga 
izdanja  (1550.),  opisuje  tri  različita  načina  izazivanja  vatre  pomoću  zrcala, 
navodeći  i  Arhimedov  pothvat.  Na  106.  stranici  on  spominje  "zrcalo  koje 
spaljuje  udaljene  brodove."  Nadalje,  navodi  izvješće  koje je  sačuvao  Galen 
i  povezuje  ga  s  načelom  paraboličkih  zrcala  o  kojima  je  upravo  govorio, 
poprativši  svoju  raspravu  dijagramom.  Kako  je  Cardano,  koji  se,  među 
ostalim,  bavio  i medicinom,  dobro  proučio  Galenova djela,  morao je naići 
na Galenovo  izvješće  o Arhimedovu zrcalu za paljenje - Cardanu vjerojatno 
nije  promaknula  ni  jedna  Galenova  rečenica.  Budući  da  ne  navodi  druge 
drevne  izvore  o Arhimedovu zrcalu za paljenje,  možemo zaključiti kako mu 
oni nisu bili poznati. 

Nije  trebalo  dugo  čekati  pojavljivanje  još  jednoga  djela  u  kojemu 
se  spominje  Arhimedov  pothvat.  Već  sljedeće  godine,  1551.,  glasoviti 
matematičar Robert Recorde (Record), izumitelj  znaka jednakosti  "=", poza­
bavio  se  tom  temom u  svojoj  knjizi  The Path-way  to Knowledg,  Containing 
the First Principles of Geometrie (Put do znanja i prva načela geometrije). 
Uzdižući  geometriju iznad svih znanosti,  Recorde ističe njezinu korisnost u 
ratu: 

A  što  se  tiče  njezine  uporabe  u  ratu,  držim  da  o  tome  dovoljno 
govore  Vegecijeve,  a  potom  i  Vasturijeve  pohvale  geometriji  i 
njezinoj  primjeni  u  ratu.  No,  njihove  su  riječi  beznačajne  u 
usporedbi  s  Arhimedovim  divljenja  vrijednim  djelima  utemeljenima 
na  geometriji,  koja  su  poslužila  za  obranu  njegove  domovine... 
pomoću  znanosti  o  perspektivi  (koja  je  dio  geometrije)  [misli  se 
na  znanost  o  optici],  on  je  u  Sirakuzi  napravio  stakla  koja  su 
spalila neprijateljske  brodove  daleko  od grada, što je bila izvanredna 
politička  stvar. 

Sljedeće  djelo  koje  spominje  Arhimedovo  zrcalo  bila  je  Magia  Naturalis 
(Prirodna  magija),  glasovitoga  renesansnog  učenjaka  Gianbattiste  della 
Porte  -još jedna zapanjujuća  enciklopedija  svega  čudesnog,  bogatija  čak od 
Cardanovih zbirki,  iako je znanstveni krugovi  uglavnom ne prihvaćaju.  Prvo 
izdanje  toga  djela  pojavilo  se  1558.  u  Napulju,  u  doba  kada je  della  Porta 
imao tek dvadesetak godina.  Sam della Porta tvrdio je da je svoju enciklope­
diju počeo  pisati kao  petnaestogodišnjak, jer je bio  čudo  od djeteta. 

Ponekad je potrebno reći  riječ-dvije  o  samom tijeku istraživanja.  Nisam 
imao  priliku  vidjeti  prvo  izdanje  Portine  knjige,  a  u  Britanskoj  knjižnici  ne 
postoji  ni jedan njezin primjerak.  Vjerujem da u  svijetu postoje  samo  dva  ili 
tri  primjerka.  Prvo je  izdanje  bilo  kratko  (u  četiri  knjige),  dok je  prošireno 
izdanje,  koje je  Porta  objavio  31  godinu  poslije,  1589.,  sadržavalo  čak  20 
knjiga.  Žao  mi  je  što  nisam  uspio  saznati  spominje  li  Porta  Arhimedovo 
zrcalo  za  paljenje  u  svome  djelu  iz  1558.  No,  u  izdanju  iz  1589.  o  njima 
je  opširno  pisao  u  14.,  15.  i  17.  poglavlju.  Porta  se  nije  pozabavio  samo 
Arhimedovim  zrcalom  u  Sirakuzi,  nego  je  pisao  i  o  Proklovu  pothvatu  u 
Konstantinopolu.  Što  je  još  važnije,  tvrdio  je  kako  je  i  sam  konstruirao 
učinkovita  zrcala  za  paljenje  i  izrazio  uvjerenje  da  je  u  načelu  moguće 
odaslati  fokusiranu  zraku  svjetlosti  do  Mjeseca,  i  na  njegovoj  površini  pro­
jicirati  pisanu  poruku!  (Budući  da  bi  se  to  moglo  ostvariti  samo  danju, 
kada  je  refleksija  Sunčeve  svjetlosti  moguća,  poruka  bi  bila  vidljiva  samo 
stanovnicima  Mjeseca.) 

Godine  1589.  začeta je  ideja  o  oružju  sposobnom  da  zapali  udaljene 
ciljeve pomoću zrcala za paljenje u  smislu  "smrtonosne  zrake"  kakvu danas 
poznajemo ponajprije iz znanstveno-fantastičnih priča,  a potom iz Pentago-
novih  istraživanja.  Budući  povjesničari  koji  će  pisati  o  razvoju  laserskoga 
oružja,  morali  bi  navesti  taj,  za  sada  najstariji  poznati  pokušaj  formuliranja 
koncepcije  o  zraki  sposobnoj  da  u  koherentnom  obliku  stigne  do  Mjeseca 
i  djeluje  poput  smrtonosne  zrake  na,  kako  della  Porta  kaže,  "neizmjernoj 
udaljenosti,  spaljujući sve  što joj  se nađe na putu". 

Valja istaknuti da je bujna mašta renesansnog učenjaka nadahnuće crpila 
izravno iz Arhimedovih postignuća u 3. st. pr.  Kr., zahvaljujući neprekinutoj 
predaji čiji  sam veći dio predstavio u ovoj  knjizi.  Koliko  mi je poznato, nitko 
do  sada  nije  obratio  pozornost  na  vizionarsku  della  Portinu  koncepciju  o 
koherentnim zrakama svjetlosti, koje danas postoje  u obliku laserskih zraka, 
doista  sposobnih da  stignu do Mjesečeve  površine  i  posluže kao učinkovito 
i nadasve razorno oružje.  Della Portine su opaske toliko zanimljive da ovdje 
navodim odlomak sadržan u engleskom prijevodu  iz  1658.: 

Prelazim sada na zrcala za paljenje koja će,  postavimo li ih nasuprot 
Suncu, zapaliti predmete koji se nalaze  ispod njih;  tu se krije najveća 
tajna  prirode.  Opisat  ću  što  su  otkrili  Euklid,  Ptolemej  i  Arhimed, 
kao i naše vlastite [della Portine; prevoditelj rabi kurtoaznu množinu] 
izume, kako bi čitatelj  mogao prosuditi u kojoj  su mjeri naša otkrića 
nadišla stara.  Vatra se može zapaliti pomoću refleksije,  refrakcije,  te 
jednostavnog  i  složenog  stakla  ...  Paraboličkim  presjekom  moguće 
je  još  učinkovitije  s  veće  udaljenosti  i  u  kraćem  vremenu  zapaliti 

predmete  koji  se  nalaze  ispred  (zrcala  za  paljenje;  op.  prev.):  ras-
topit  će  se  čak  i  olovo  i  lim.  Moji  prijatelji  kažu  da  se  isto  može 
postići  i  s  srebrom  i zlatom, no  (te materijale;  op.  prev.) uspio  sam 
[samo]  užariti.  Zahvaljujući  tom  izumu,  Arhimed je,  stoji  u  Galen-
ovu  izvješću,  zapalio  rimsko  brodovlje  u  doba  kada  je  Marcelin 
opsjedao  Sirakuzu.  U svome djelu Život Pompilijev  [della Porta misli 
na  djelo  koje  danas  poznajemo  pod naslovom  Život Numin],  Plutarh 
kaže  da je  vatra  koja je  gorjela  u  Dijaninu  hramu  [zapravo,  hramu 
božice  Veste]  zapaljena  pomoću  toga  stakla  ["staklo"  ovdje  valja 
protumačiti  kao  "zrcalo"].  Postavi  li  se,  dakle,  nasuprot  Suncu,  ... 
ono  će  ubrzo zapaliti  sve  zapaljive predmete  ...  Cardanus  [Girolamo 
Cardano]  objašnjava  kako  konstruirati  takvo  staklo  ...  A  ako  je 
istina  da je  Arhimed  pomoću  paraboličkog  stakla  [zrcala;  Cardano 
preporučuje parabolički oblik]  postavljenog na gradske  zidine  spalio 
[rimsko,  op.  prev.]  brodovlje,  udaljenost  [koja odgovara  dosegu oda­
pete  strijele]  nije  mogla  biti  veća  od  deset  koraka,  što  potvrđuju  i 
sami  autori...  Grk  Zonaras  u  trećoj  knjizi  svoje  Povijesti  piše  da je 
Anastazije  ustao  protiv  Tračanina  Vitelija  te  pozvao  Mizijce  i  Skite 
neka  stanu  uza  nj;  opljačkao je  narod  u  okolici  Konstantinopola,  a 
potom  opsjeo  grad  svojim  brodovljem.  Marijan  mu  se  suprotstavio, 
te  se  zametnula bitka  na  moru.  Zahvaljujući  napravi  koju je  izumio 
Proklo,  izvanredan  čovjek,  koji  je  tada  bio  glasovit  po  filozofiji  i 
matematici,  te je  poznavao  sve  tajne  najvećega  među  učenjacima  -
Arhimeda,  a i  säm je  izumio neke nove  naprave,  neprijateljsko  bro­
dovlje bijaše uništeno.  Proklo je  od mjedi  napravio  stakla za paljenje 
[zrcala  za  paljenje],  i  objesio  ih  na  zidine  nasuprot  neprijateljskom 
brodovlju; kada su ih dotaknule sunčeve zrake, iz njih je poput munje 
buknuo  plamen  te  spalio  brodove  i  posadu,  na  isti  način  kao  što 
je,  prema  izvješću  Dionovu  [Dion  Kasije],  Arhimed  uništio  rimsko 
brodovlje  kod  Sirakuze.  Međutim,  opisat ću način koji  nadilazi  sve 
drevne  izume,  te  držim  da  čovjekov  um  ne  može  otići  dalje  od 
toga.  To  staklo  [zrcalo]  sposobno je  zapaliti  predmete  udaljene  ne 
deset, dvadeset,  stotinu ili tisuću koraka, nego na neizmjerno velikoj 
udaljenosti;  pritom  se  neće  zapaliti  konus,  gdje  se  zrake  susreću, 
nego  će vatra planuti  iz  središta stakla i spaljivati  sve  što joj  se nađe 
na putu.  Dapače,  zapalit će  se  sve  što  se  nalazi  iza,  ispred i  sa  svih 
strana  stakla! 

Della Porta zatim opisuje kako izraditi to čudo, ističući kako je pomoću njega 
u  načelu  moguće  projicirati  pisanu  poruku  na  površinu  Mjeseca.  Njegovi 

opisi  različitih  zrcala  i  stakala  za  paljenje  veoma  su  opširni,  iako  više  ne 
spominje drevne pisce  i učenjake.  Iz della Portinih je izjava očito da su on i 
njegovi  "prijatelji"  - ma  tko  oni  bili - pravili  pokuse  sa  zrcalima za paljenje. 
Ti su prijatelji navodno uspjeli rastopiti zlato i srebro, dok je sam della Porta 
spomenute  materijale  uspio  samo  užariti.  Iz  svega  rečenog  očito je  da je  u 
njegovo  doba  bilo  ljudi  koji  Arhimedovo  djelo  nisu  bili  spremni  prepustiti 
zaboravu. 

Još je jedan  izvanredan  čovjek pridonio  rastućem  zanimanju  za Arhime­
dovo  zrcalo  i  mogućim poboljšanjima  sličnih  naprava.  Bio je  to  Athanasius 
Kircher  (1602.-1680.), jezuitski  učenjak  i  istinski  "renesansni  čovjek",  iako 
nije pripadao tom razdoblju. Podrijetlom Nijemac, Kircher je od 1633. živio 
u Rimu, gdje je nakon 47 godina i umro.  Bio je blizak prijatelj moćnoga kar­
dinala Barberinija.  Prema riječima Johna Fletchera: 

Postao je  rimski  prorok u  crnoj  halji,  povjerenik papa  i  careva,  pri­
jatelj  vodećih  umova  Europe  i  svijeta.  Rijetko  bi  netko  posjetio 
Vječni  Grad  a  da  se  ne  bi  pokušao  susresti  s  ocem  Kircherom. 
Njegova  su  opširna  djela  očekivana  s  nestrpljenjem,  a  u  njegovim 
su pismima  drugi  vrli  učenjaci,  poput  Leibniza,  nalazili  dragocjene 
savjete. 

Tko  je  imao  priliku  proučiti  jednu  od  Kircherovih  golemih  knjiga  o 
najrazličitijim temama, mogao je biti  samo  zapanjen učenjakovom rječitošću 
i  širinom  njegovih  interesa,  a  ponajviše  naizgled  neizmjernim  bogatstvom 
uloženim u pripremu tih djela.  Škrinje Rimske crkve očito su bile nepresušan 
izvor  sredstava.  Veličanstveni  bakrorezi  ponajboljih  umjetnika,  te  najfiniji 
papir i  uvez,  učinili  su Kircherove  knjige  svojevrsnim umjetničkim  djelima. 
Dva  bakroreza  koji  opisuju  djelovanje  zrcala  za  paljenje  prikazana  su  na 
slikama  25  i  26,  a  izvorno  su  objavljeni  u  Kircherovoj  knjizi  o  optici, 
naslovljenoj  Ars  Magna  Lucis  et  Umbrae  (Velika  umjetnost  svjetla  i  sjene), 
divovskom  djelu  prepunom  spektakularnih  ilustracija.  Kircher je  držao  i 
vlastiti  muzej,  u  kojemu  je  izložio  svoje  izume,  a  sredstva  su  mu  uvijek 
bila  dostupna,  pa je  mogao  izgraditi  sve  što je  želio,  uključujući  i  zrcala  za 
paljenje. 

U  knjizi  Ars  Magna  Lucis  et  Umbrae,  Kircher  je  naširoko  pisao  o 
Arhimedu  i  njegovu  zrcalu  za  paljenje.  Objavio je  bakrorez  (slika  26),  koji 
Arhimedov pothvat objašnjava refrakcijom,  ne pomoću zrcala,  nego  pomoću 
divovskog  stakla  za paljenje.  Kircher  se  također  pozabavio  Proklovim  stak­
lom  za  paljenje  iz  Konstantinopola.  Dok  je  della  Porta  citirao  Zonarasa, 
Kircher je  otišao još  dalje,  navodeći  Cecesov  odlomak  na  grčkom,  uz  koji