Robert Temple Kristalno Sunce

Iako  su  neizmjerno  goleme  i  postupno  se  raspadaju,  ne  bacaju 
nikakve sjene, u skladu s načelom mehanike. 

Ono  što je Amijan  želio reći jest da  se za  ekvinocija na  sjevernom podu ne 
pojavljuje  sjena Velike  piramide,  što je  omogućavalo  da  se  izračuna  duljina 
godine. (Sjena na sjeveru piramide nestaje kada je sunce na istoku, a sjena se 
tada  pojavljuje  na  zapadu.)  Njegovo je  izvješće  točno,  ali  sam  ga nije  razu­
mio.  Amijana je  više  zanimao  nedostatak  sjene,  čime  se  pozabavio  u  svome 
izvješću o  Gornjem Egiptu: 

Za  ljetnoga  solsticija  u  Syeneu  [današnjem  Asuanu],  zrake  koje 
okružuju  uspravne  predmete  ne  dopuštaju  da  se  sjene  protežu dalje 
od  tijela.  Promotrimo  li  uspravan  stup,  čovjeka  ili  drvo,  ustanovit 
ćemo  da  se  njihove  sjene  ne  protežu  dalje  od  njihovih  krajnjih 
točaka. Isto se može vidjeti u Meroeu, točki u Etiopiji koja je najbliža 
ekvinocijskom  krugu,  gdje  devedeset  dana  sjene  padaju na  suprotan 
način.  Iz  toga  se  razloga  tamošnji  stanovnici  nazivaju  Antiscii  [od 
anti, suprotno, i skia, sjena]. 

U  trećem  stoljeću  pr.  Kr.  grčki  učenjak  Eratosten  pokušao  je  izmjeriti 
veličinu Zemlje, proučavajući nedostatak  sjene u duboku bunaru u  Syeni,  a 
zgodno je  napomenuti  da  su  700  godina  poslije  stanovnici  Asuana  iskoris­
tili tu zgodu kako bi potaknuli zanimanje za svoj  grad. Nedvojbeno su Asu-
anci  bili  spremni  za  određenu  svotu  rimskim  posjetiteljima  demonstrirati  tu 
pojavu. 

Sačuvan je  zanimljiv zapis  iz  doba  Setija I.  (1291.-1278.  god.  pr.  Kr.), 
faraona iz XIX.  dinastije, koji opisuje napravu za mjerenje vremena pomoću 
sjena.  Tekst je  uklesan  u  kamen  u  Oseirionu  u  Abidosu,  a  egiptolozima je 
poznat kao "kenotaf Setija I." Naime,  znanstvenici  sada prihvaćaju da ga je 
izgradio Seti I.  istodobno kada i golem Ozirisov hram.  Evo dijela teksta u 
izmijenjenom prijevodu E.  M.  Bruinsa  (koji  ispravlja Frankfortov prijevod). 

Sat  u  danu,  počevši  s  određivanjem  mjesta.  Određivanje  sati  ... 
Određivanje  sati  pomoću  ure  koja  bilježi  sjene,  čija je  mjerna  crta 
dugačka  5  dlanova,  visina  s  najvišom crta  visokom dva prsta na vrhu 
ure  ... Kada namjestiš tu uru u skladu sa suncem, pri čemu je njezin 
kraj  okrenut ka istoku,  odnosno, kraj  na kojemu je postavljena crta, 
sunčeva će sjena na toj uri biti točna. 

Svakako je  divno  kada  na  vidjelo  izađe  drevan  zapis  koji  se  u  određenom 
smislu  bavi  pojavom  za  čije  nam  istraživanje  često  ne  preostaje  ništa  drugo 
do nagađanje na temelju fizičkih ostataka. 

Zadržimo  se još  malo  na  egipatskim  granitnim  obeliscima  za  koje  se 
pretpostavlja  da  su  potekli  od  starijih  drvenih  gnomona.  Na  fotografiji  25 
vidimo  zanimljiv  primjer  sinkroniciteta.  Dok  sam  u  Karnaku  promatrao 
jedan  obelisk  (ne,  nije  se  pomaknuo!),  opazio  sam  da  se na njegovu  vrhu 
nalazi  Horusov  sokol.  U  tom  se  trenutku  iznad  obeliska  pojavio  sokol  i 
sletio na nj, točno iznad rezbarije. Tu sam zanimljivu slučajnost zabilježio na 
fotografiji. 

Egipatska riječ hui znači "svjetlost", "rasvjeta" i "vrh obeliska".  To nije 
slučajnost, jer  su  vrhovi  obeliska uvijek  bili  prekriveni  zlatom  ili  pozlatom 
kako  bi  reflektirali  sunčevu  svjetlost  i  emanirali  vlastite  zrake  svjetlosti. 
Obelisci  su  doista imali vrhove  od  svjetlosti. 

Opisujući  obeliske  kraljice  Hatšepsut  (XVIII.  dinastija;  1498.-1483. 
god. pr. Kr.), Labib Habachi kaže: 

Osim  uobičajene  dekoracije piramidiona [vrha],  na  gornjoj  polovici 
svake  stranice  svakoga  obeliska  nalazi  se  osam  prikaza  na  svakoj 
stranici  stupa  s  natpisima.  Svaki  prikaz  opisuje  kraljicu  ili  njezina 
posvojenog sina [i rođaka] Tutmozisa III. kako Štuju ili prinose žrtve 
Amonu-Rau. Prikazi su, kao i piramidioni, bili optočeni elektrumom, 
pa je  čitava  gornja  polovica  obeliska  blještala  na  suncu.  Oštećenja 
nisu posljedica pokušaja da  se  zatre  ime kraljice  [kao  što je  drugdje 
slučaj], nego napada Ekhnatonovih pristaša (Ekhnaton je vladao od 
1379.-1362.  god.  pr.  Kr.),  koji  su  željeli  zatrti  ime  i  sliku  Amona-
Raa. 

Habachi zatim navodi  glasovit natpis koji je prvi put na engleskom objavio 
Walis  Budge  1902.,  u  IV  knjizi  svoje  iznimne  Povijesti Egipta  (History  of 
Egypt), u dijelu o kraljici Hatšepsut.  Dvadeset četiri godine poslije, Budge 
je  ponovno  objavio  isti  tekst u  svojoj  knjizi  Cleopatra's  Needles  and  Other 
Egyptian  Obelisks (Kleopatrine igle i drugi egipatski obelisci), koja je dos­
tupna u mekom izdanju.  Tim izmijenjenim i dopunjenim prijevodom Wal­
lisa  Budgea  pozabavit  ćemo  se  poslije.  No,  najprije  valja  objasniti  što  je 
tcham.  To je  veoma  tajanstvena  riječ,  čiji je  simbol  neobičan  štap  koji  se 
obično  opisuje  kao  žezlo.  "Žezlo"  se  pri  dnu  račva,  a  "glava"  nalikuje 
šakalovoj ili onoj Seta-životinje (konačno ju je identificirao Richard Hobban, 
što  ćemo  poslije  vidjeti).  To  je  žezlo  u  svakom  slučaju  povezano  s 

istraživanjima  sjena,  Horusovim  sinovima,  mitskim  osnivačima  Egipta,  i 
bogom  Anubisom,  koji  ga je  često  nosio  u  rucu  (vidi  fotografiju  19).  No, 
to  je  ponajprije  bilo  žezlo  ili  štap  boga  Ptaha,  budući  da  je  on  bio  bog 
nebeskoga pola,  a žezlo je služilo za proučavanje  sjena i određivanje pravoga 
sjevera.  Na  prikazima je  Ptah  odjeven u  plašt  iz  kojega mu proviruju ruke  (u 
kojima je držao žezlo) i stopala, jer plašt simbolizira "nebo koje ga okružuje" 
i neprestano se okreće oko pola. 

Žezlo  tcham  poznatije  je  kao  uas  ili  was.  Kako  je  egipatska  povijest 
napredovala, žezlo  se uobičajilo kao  simbol u grobnicama,  te  se  često pojav­
ljivalo  kao  ukras  na  hramskim  rezbarijama  iz  novijega  razdoblja  egipatske 
kulture,  poput  ljiljana  na  Zapadu.  Područje  Egipta  na  kojemu  se  nalazila 
Teba nazivalo  se  Wasset,  a to je  žezlo  bilo  njegov  simbol,  dodatno  ukrašen 
perom i vrpcom. 

Riječ  tcham,  s  pripadajućim  hijeroglifom  toga  istoga  žezla,  upućuje  na 
nepoznat plemeniti metal.  Umjesto  da nagađamo o prirodi i podrijetlu toga 
metala,  zadržat ćemo  se  ovdje  samo  na njegovoj  uporabi  o kojoj  govore nat­
pisi  na  obeliscima  iz  razdoblja  Novoga  kraljevstva.  Tako  saznajemo  da  su 
faraoni postavljali taj metal na vrhove obeliska.  Budući da takva vrsta metala 
do  razdoblja Novoga kraljevstva više nije bila u uporabi,  o  tom materijalu ne 
možemo ništa sa sigurnošću reći, osim da je sadržavao zlato i da je bio neiz­
mjerno  dragocjen,  posebice  u  takvim  količinama.  Možda  je  posrijedi  bila 
mješavina  bakra  i  zlata.  S  druge  strane,  možda  se  radilo  o  posebnoj  vrsti 
zlata,  osobito  sjajnoj  i  reflektirajućoj.  Evo  što  Wallis  Budge  kaže  o  tom 
pitanju: 

Čak  kada je  obelisk  bio  postavljen,  izglađen  i  izrezbaren,  radovi  na 
njemu  nisu  završavali, jer  se  piramidion morao  obložiti  metalom  ... 
kada je  [faraon]  Tutmozis  I.  [1503.-1491.  god.  pr.  Kr.]  ...  postavio 
svoja dva velika obeliska  ispred  dvostrukih vrata božje kuće,  njihove 
je  piramidione  obložio  metalom  koji  su  Egipćani  nazivali  tcham 
[ovdje  on  navodi  hijeroglife  sa  znakom  žezla].  Ta  se  riječ  prevodila 
kao "zlato", "elektrum", "bijelo zlato", "pozlaćeni bakar", no nikome 
nije  poznat  izvoran  sastav  toga  metala.  Malo  je  vjerojatno  da  je 
posrijedi  bilo  zlato, jer  uobičajena  egipatska  riječ  za  zlato  glasi  nub 
...  s  druge  strane,  tcham  je  mogla  biti  stara,  možda  i  strana  riječ 
za  zlato.  Zlatna  rudača  često  sadrži  srebro,  a  kada  je  1/5  rudače 
činilo  srebro,  ona  se  nazivala  "elektrum"  (Plinije, Prirodna povijest, 
XXXIII,  23);  umjetan  elektrum  proizvodio  se  miješanjem  srebra  i 
zlata.  Moguće je  da je  tcham  bio  vrsta  prirodnoga  zlata  iskopanoga 
u  Sudanu  i  da  se  nazivao  'zeleno zlato'.  U  svakom  slučaju,  imalo je 

veoma  visok  sjaj  i  reflektiralo je  svjetlost  gotovo jednako  učinkovito 
kao  živa.  U  razdobljima  XVIII.  i  XIX.  dinastije,  kao  i  razdobljima 
koja  su  sljedila,  rabilo  se  za  oblaganje  vrhova  obeliska  ...  Nije 
nam poznato ništa o obliku i debljini tih obloga, no velik dio materi­
jala  zasigurno  se  rabio  za  njihovu  proizvodnju,  budući  da  kraljica 
Hatšepsut  o  svojim  obeliscima  kaže.  "Odredila  sam  za  njih  čisti 
tcham [koji]  sam izmjerila mjerom heket, jednakom vrećama zrna."... 
drugim  riječima,  dragocjen  tcham  nije  mjerila  funtama  (456,3  g) 
nego  stotinama  (50,8  kg).  Te  riječi  navode  na zaključak  da su pira-
midioni njezinih obeliska bili  obloženi  debelim pločama tchama; da 
su bili veoma vrijedni  dokazuje činjenica da im danas nema ni traga. 
Vjerojatno  su  bili  odstranjeni  ili  ukradeni  tijekom  ranih  godina  vla­
davine  "krivovjernoga"  kralja  Amenhotepa  IV  [koji  je  svoje  ime 
promijenio u Ekhnaton]. 

Ima  temelja  za  pretpostavku  da  tradicija  oblaganja  vrhova  obeliska  naj­
sjajnijim  mogućim  metalom  kako  bi  se  olakšale  optičke  refleksije  potječe 
iz  mnogo  starijega  razdoblja  Staroga  kraljevstva,  kada  su  se  slične  metalne 
ploče postavljale na vrhove piramida. No, o piramidama će biti riječi poslije. 
U međuvremenu, zadržimo se na natpisima na obeliscima kraljice Hatšepsut, 
kako  bismo bolje razumjeli značenje  i  funkciju metalnih  obloga.  Svoj  natpis 
kraljica  počinje  zapanjujućim  opisom  sebe  kao  božanskoga  bića,  čime  se 
ovdje nećemo baviti,  iako  valja istaknuti  da,  osim toga,  kraljica  sebe naziva 
"ženom  Horusom".  Na kraju  toga nevjerojatnoga hvalospjeva koji  odražava 
beskrajno  samoljublje,  kraljica  sebe  naziva  i: 

...  žena koja je  tcham  kraljeva. 

Hatšepsut  potom  opisuje  tijek  izgradnje  i  podizanja  svojih  dvaju  obeliska  u 
Karnaku: 

Podigla  [ih  je]  kao  spomenike  svojemu  ocu  Amonu,  gospodaru 
prijestolja  Dviju  Zemalja  [tj.  Tebe],  poglavaru  Aptsa  (tj.  Karnaka). 
Izgradila je  za nj  dva veličanstvena  obeliska od trajnoga  (ili  čistoga) 
granita  iz južnoga  područja  (tj.  rudnika  granita  u  Asuanu).  Gornji 
dijelovi  [obeliska]  načinjeni  su od  tchama,  najboljega koji  se  mogao 
pronaći  u  planinama,  i  mogu  se  vidjeti  [izdaleka,  uzvodno  i  niz­
vodno].  Dvije  Zemlje  (Egipat)  kupaju  se  u  svjetlosti  kada  se  Aton 
(tj.  sunčev disk) valja između njih, uzdižući se na nebeskom obzoru. 
Učinila  sam  to  iz  ljubavi  prema  svome  ocu  Amonu.  Moje  me  srce 

potaknulo  da  za  njega  izgradim  dva  obeliska  i  obložim  im  vrhove 
tchamom  ...  da njihovi piramidioni (tj.  šiljasti vrhovi) probijaju nebo. 
Izgradila  sam  ih  jer je  to  bilo  pravedno,  [jer je]  on  misao  svakoga 
boga.  Žudjela  sam da  ih za njega  izgradim  i  obložim pločama (?)  od 
metala  tchama;  gledaj!  postavila  sam  ih  na  njihova  tijela  [vjerojatno 
misli  da je  vrhove  obeliska obložila metalom].  Mislila  sam na to  što 
će narod reći - da moja usta govore  istinu, jer nikada nisam pregazila 
svoju riječ.  Poslušajte  me  sada.  Dala  sam  im (tj.  obeliscima) najbolji 
tcham, koji sam izmjerila heketom  (bušel? (36,3  1)) kao obično žito u 
vrećama.  Moje Veličanstvo dalo  im je  tchäma u količini neviđenoj  u 
čitave Dvije Zemlje (tj. Egiptu).  To dobro znaju i lude i mudraci... 

Njezin nećak,  faraon Tutmozes  III.  (1479.-1424.  god.  pr.  Kr.), podigao je u 
Karnaku vlastita dva obeliska.  Kako je i  sam Tutmozes bio veoma nizak, tek 
nešto viši od  1,50 m, tako su i njegovi obelisci bili niži od onih Hatšepsutinih. 
Natpis  na jednom  od  njegovih  obeliska  izvješćuje: 

Sin  boga  Raa,  Tutmozis,  okrunjen  krunama,  podigao  ga je  u  Aptsu 
[Karnaku],  i  izgradio  za  nj  piramidion  od  čistoga  tchama,  čiji  sjaj 
osvjetljuje  Tebu. 

Engleskim je  čitateljima  možda  zanimljiv  podatak  da  se  tchäm  spominje  na 
natpisu na egipatskom obelisku,  koji  stoji pokraj  rijeke Temze i koji  se popu­
larno  naziva Kleopatrina  igla,  iako  nema  nikakve veze  s  Kleopatrom.  Taj je 
obelisk nekada stajao u Heliopolisu,  sjeveroistočno  od Kaira,  a podigao  ga je 
faraon Tutmozis III.  Jedan je od mnogih obeliska koji  su odneseni  iz Egipta 
kao trofeji.  Tu su ružnu praksu započeli stari Rimljani.  (U Rimu se nalazi  13 
egipatskih  obeliska!)  Natpis  na  Kleopatrinoj  igli  uključuje  sljedeće  komen­
tare: 

On  [faraon]  je  podigao  dva  veličanstvena  obeliska  (tekhenui  urui), 
s  piramidionima  (benbenti)  od  tchäma,  u  svoje  treće  doba  Setove 
[Sed]  svetkovine,  iz neizmjerne  ljubavi prema ocu  Temu. 

Drugi  (Tutmozisov)  obelisk  koji  je  stajao  pokraj  ovoga,  danas  se  nalazi  u 
Central  Parku u New  Yorku.  Natpis  na njemu  izvješćuje: 

On  [faraon] je podigao  dva veličanstvena obeliska  [s]  piramidionima 
od  tchama.  Sin Raa, Tutmozis,... uvijek živući, učinio je  [to]. 

Do  sada  nam  je  moralo  postati  jasno  da  su  obelisci  iz  razdoblja  Novoga 
kraljevstva  bili  izgrađeni  kako  bi  proizvodili  neizmjerno  skupocjene  i 
spektakularne  optičke  efekte.  Troškovi  njihove  izgradnje,  kako  se  hvalila 
kraljica Hatšepsut,  dosegnuli  su do tada najviši  iznos,  barem  što  se Novoga 
kraljevstva  tiče.  Kraljičine  obeliske  osmislio je  njezin  vezir  Senmut,  koji joj 
je,  kako  se  pretpostavlja,  bio  i  ljubavnik.  Senmutova  je  grobnica  poznata 
po  stropovima  s  astronomskim oznakama  (na jednom je  stropu također nas­
likan  obelisk/gnomon!).  Senmut je  bio  arhitekt  i učenjak upućen u  optičke 
efekte. Iako su piramidioni obloženi zlatom postojali i prije njega, Senmut ih 
je  vjerojatno  učinio još  značajnijim  nagovorivši  kraljicu  neka  ne  štedi  sred­
stva za nabavku i izradu zlatnih ploča. 

Martin  Isler proveo je  veoma zanimljiva  istraživanja  o  sjeni  u  drevnom 
Egiptu,  te  se  kao  i  ja,  zbog  usporedbe  i  boljega  razumijevanja  tih  pojava, 
služio  izvješćima Josepha Needhama o kineskim izumima.  Isler je pribjegao 

SLIKA  59.  Detalj  iz  papirusa  iz  razdoblja Novoga  kraljevstva.  Bog  Anubis  (lijevo, 
s  glavom  šakala,  op.  prev.)  predstavlja  mumiju  umrloga,  čija  ga  udovica  oplakuje 
klečeći  na koljenima  i  grleći mu noge.  Zdesna se nalazi  grobnica.  Dva Raova oka 
predstavljaju  dvije  krajnje  pozicije  boga  Sunca,  na  zimski  i  ljetni  solsticij  (pro­
matrane  pomoću  projiciranih  slika  kroz  "vodoravnu  teleskopsku  cijev"  golemih 
solsticijskih hramova poput onoga u Karnaku). Između njih nalazi se solarni simbol 
piramidiona obloženog zlatom, na vrhu piramidalnog krova grobnice. Tako su i ljudi 
neplemenita podrijetla gradili  obeliske  slične  kraljevskima,  u  nešto  tradicionalnijem 
obliku  starijih  piramida  pozlaćenih  vrhova. 

neizbježnom djelu Povijest dinastije  Yuan!  Ono  što  smatram osobito uzbud­
ljivim  u  Islerovim  istraživanjima  jest  da  smo  i  on  i  ja,  neovisno  jedan  o 
drugome,  došli  do  istoga  zaključka  o  pravoj  funkciji  račvastoga  štapa,  koji 
se  tako  često  pojavljuje  u  egipatskoj  ikonografiji.  (Vidi  sliku  61.)  Kako 
bismo  pojednostavili  stvar,  nazovimo  taj  štap  dvozupcem.  Kada  sam  prvi 
put pročitao  Islerove zapise,  iznenadio  sam  se  otkrivši kako je  dijelio moje 
uvjerenje.  Zbog  račvastoga  završetka,  opisao je  dvozubac  kao  gnomon  za 
"hvatanje" sunčeve sjene. To je isključivalo potrebu za napravom s malenom 

SLIKA  60. Lijevo je obelisk koji danas stoji u Central Parku u New Yorku. Naslikan 
je  onako  kako je  izgledao  dok je  stajao  u  Aleksandriji  u  Egiptu,  prije  odnošenja  u 
Ameriku  1880.  Nazvan je  "Kleopatrina  igla",  poput  svoga  blizanca,  obeliska  koji 
danas  stoji  na  obali  Temze  u  Londonu.  Dva  su  obeliska  nekada  stajala  na  ulazu  u 
Hram Sunca u Heliopolisu (ta građevina više ne postoji) u blizini Kaira. U  1. st. pr. 
Kr.  rimski  car  August  premjestio  ih je  u  Aleksandriju;  poručnik  H.  H.  Gorring  iz 
američke Ratne mornarice odnio je jedan obelisk u New York.  (Druga "Kleopatrina 
igla" odnesena je u London  1878.)  Taj  obelisk težak je 220 t. Izvorno  ga je podigao 
faraon Tutmozis III.  (umro  1425.  god. pr. Kr.), rođak kraljice Hatšepsut.  (Na slici 
se vidi  i Pompejev  stup.  Taj  rimski  spomenik u Aleksandriji  zapravo nema nikakve 
veze s Pompejem, jer ga je podigao car Dioklecijan krajem 3. st. po. Kr., kao simbol 
svoje  pobjede.) 
(Zbirka Roberta  Templea.) 

SLIKA  61.  Dva drevna egipatska pri­
kaza dvozupca.  Crtež  Martina Islera. 
Gore,  bog  Min  (kojemu  nedostaje 
ruka,  no  očito  ju  je  nadomjestio 
drugim  dijelom  tijela)  okrenut  je 
prema  dvozupcu  ispred  kojega  stoji 
faraon i  izvodi obred posvećen Minu. 
Dolje je prikazano podizanje visokoga 
dvozupca pomoću užadi. 

rupom,  jer  gnomonski  vršak  -  mnogo  učinkovitiji  od  zlatnoga  globusa  -
služi  istoj  svrsi  kao  i  rupica  "hvatača  sjena".  Islerova  su  opažanja  toliko 
bistra  i  domišljata da  čovjek poželi  da na  svijetu  ima  više  ljudi  poput  njega. 
Mene  osobno  dvozubac  je  zanimao  kao  geodetska  naprava,  te  nikada  o 
njemu  nisam razmišljao  kao  o  gnomonu.  Isler je  objavio  nekoliko  crteža  sa 
scenama  iz  drevnih  egipatskih  slikanja  koje  opisuju  uporabu  dvozupca  kao 
gnomona. Nikada nisam vidio ni jednu od tih slikarija. Isler ne navodi odakle 
potječu,  kao  ni  razdoblje  njihova  nastanka,  što  je  prilično  frustrirajuće.  O 
jednom  velikom  dvozupcu/gnomonu  koji  podiže  velika  skupina  ljudi  Isler 
kaže: 

SLIKA  62. Crteži Martina Islera objašnjavaju zašto je vrh štapa za mjerenje sjena bio 
zakrivljen, poput štapa koji drži faraon na prethodnoj  ilustraciji. 

Vjerujem  da je  taj  štap  bio  gnomon,  i  da  je  služio  za  razlučivanje 
meridijalne  od  ostalih  sjena.  Kako  sam  već  spomenuo,  to  je 
najznačajnija  dnevna  sjena,  jer  mjerenjem  njezine  relativne  duljine 
možemo  izračunati  visinu  sunca  iznad  obzora.  Pomoću  te  visine 
može se odrediti doba godine. 

Isler  iznosi još jedan  zanimljiv podatak: 

Dokaze  koji  podupiru  teoriju  o  mjerenju  duljina  sjena  u  drevnom 
Egiptu nalazimo  i u proročanstvu  iz razdoblja  Srednjega kraljevstva, 
u  kojemu  se  spominje  pomrčina  Sunca:  "Ne  može  se  znati  kada je 
podne ako  se ne izmjeri sjena." 

Isler dalje  ističe kako  su se za dobivanje "jasne i mjerljive  sjene" u doba Sta­
roga  kraljevstva  rabili  štapovi  zakrivljenih  vrhova.  Kip  faraona  Amenofisa 
II.  iz  XVIII.  dinastije  (1453.-1419.  god.  pr.  Kr.)  u  ruci  drži  takav  štap  s 

SLIKA  63.  Crtež  Martina  Islera  pri­
kazuje  faraona  Amenofisa  (Amen-
hotepa)  II.  sa  štapom  zakrivljenoga 
vrha,  koji je  služio  za  mjerenje  sjena. 
Na  štapu je  označena  mjerna  ljestvi­
ca. 

SLIKA  64.Crtež  Martina  Islera prikazuje  kako  gnomon račvastoga završetka  može 
poslužiti za određivanje meridijalne  linije,  a time i za precizno određivanje pravoga 
sjevera  i  juga.  Sjena  koja  nastaje  zbog  kretanja  Sunca  mijenja  svoj  oblik  tijekom 
dana,  a  samo  u  podne,  kada je  Sunce  na  meridijalnoj  liniji,  vrh  sjene  ima  oblik 
dvozupca.  Ta  linija  pokazuje  pravi  sjever  i  jug.  "Svjetlosna  žrtva"  u  Karnaku, 
zabilježena na jednoj fotografiji , uključuje pojavljivanje svjetlosnoga uzorka - pero se 
pojavljuje  kada "svjetlosna žrtva" padne u posudu za miris,  a vidljivo je  svega neko­
liko minuta. 

jasno  oblikovanim, jednako razmaknutim prstenovima na  dršci,  koji pred­
stavljaju  skalu za mjerenje  sjene.  Toj  ćemo  se  temi vratiti kada razmotrimo 
drevnu egipatsku optičku znanost, koja jedina pruža objašnjenje za piramide 
u Gizehu. 

Prije  negoli  završimo  tu temu,  valja nam  se  vratiti  na žezlo  tcham,  ili, 
kako  ga većina  danas  naziva,  žezlo  was.  Briljantan Martin  Isler rekonstru­
irao je  tehniku  njegove  uporabe  kao  pokazivača  sjena.  Isler opisuje  kako je 
štap  račvastoga  završetka,  koji ja  nazivam  dvozupcem,  služio  za  precizno 
određivanje  vrha  sjene  gnomona.  Dvozubac  se jednostavno  postavljao  na 
zemlju,  na  vrh  sjene  gnomona  koja  je  vjerojatno  bila  pomalo  nejasna,  a 
šupljina na  njegovu  dnu precizno je  određivala  pravi  vrh  gnomonske  sjene. 
Budući  da  sam  dalekovidan,  te  su  mi  za  čitanje  potrebne  naočale,  ako  sa 
sobom  nemam  naočale  a potrebno je  da  nešto  pročitam,  tada  stisnem  šaku 
sve  dok  ne  dobijem  sićušnu  rupicu  kroz  koju  gledam  i  fokusiram  riječi. 
Zapravo,  taj  se  trik  može  iskoristiti  za  promatranje  na  daljinu,  čak  i  kada 
niste kratkovidni.  Želite  li bolje vidjeti  glumčevo  lice, pogledajte kroz tako 
proizvedenu  rupicu  i  vidjet  ćete  oštrije.  Sićušna  šupljina  na  dnu  dvozupca 
ima sličan učinak i jasno određuje vrh sjene. Evo što Isler kaže o tome: 

SLIKA 65. Crtež Martina Islera prikazuje (lijevo) žilu palmina lista i (desno) dvozu-
bac. 

SLIKA  66.  Crtež Martina Islera prikazuje kako  se vrh  sjene  obeliska može učiniti 
jasnijim  pomoću  žile  palmina  lista  s  prorezom  na  dnu  (umjesto  "hvatača  sjena"). 
Žezlo was egipatskih bogova bila je, ustvari, žila palmina lista. poput one koju drži 
bog Anubis na fotografiji  19. 

Možemo slobodno pretpostaviti da su se Egipćani, ako su rabili gno-
mone  za  određivanje  doba  dana  ili  smjera,  susretali  s  istim  proble­
mima kao i drugi. Naime, i oni su shvatili da je nužno izumiti napravu 
koja  bi  olakšala  određivanje  vrha  gnomonske  sjene.  Razmotrivši 
dostupne  mogućnosti,  odabrao  sam  i  uspješno  iskoristio  napravu 
koja se temelji na drevnom instrumentu zvanom bay.  On se sastoji od 
središnje  žile palminoga lista sa šupljinom na širem kraju, na kojemu 
je ispisano:  "Pokazatelj  početka svečanosti i položaja svih ljudi u nji­
hovo  vrijeme."  [To je hijeroglifski  natpis  na  izvornom primjerku.] 

Žila  palminoga  lista  općenito  se  smatrala  napravom  za  promat­
ranje zvijezda; međutim,  sudeći po primjerku koji  se čuva u Berlinu, 
Zaba je  držao  da  ona  nije  bila  precizna,  vjerojatno  zato  što je  žila 

nepravilna i asimetrična. No, ako umjesto da promatramo neki pred­
met  kroz  šupljinu,  postavimo  šupljinu  tako  da  uokviruje  vrh  sjene, 
sjena  postaje jasnija jer  se  tako  smanjuje  količina  svjetlosti  oko  nje, 
a  samim  time  i  refleksija  površine.  Ni  oblik  ni  simetričnost  šupljine 

SLIKA  67.  Crtež Martina Islera opisuje precizno ocrtavanje vrha sjene pomoću žile 
palmina lista.  Gore  vidimo  da je vrh  sjene  suviše  nejasan  da bi  se  mogla precizno 
izmjeriti na ljestvici. Dolje vidimo da se pomoću žile palmina lista može postići pre­
ciznost  fokusiranjem vrha sjene  u malom otvoru kroz koji  prolazi  svjetlost. 

nisu od velikog značenja, budući da se jednako uspješno mogu isko­
ristiti  šupljine  različitih  veličina  i  oblika.  Kao  što  pokazuje  slika  5, 
žila palmina lista može se postaviti na vrh sjene koji, kao što se jasno 
vidi, pada na površinu žile lista okrenute prema gnomonu. Slike 6 i 7 
opisuju  pojavljivanje  vrha  sjene  prije  i  poslije  uporabe  žile  palmina 
lista. 

Neobično  je  da  Isler,  unatoč  uspješnim  pokusima  i  brojnim  objavljenim 
crtežima, nije uočio da je oblik žile palmina lista sličan onome žezla was ili 
tcham! 

F. Griffith je  1898. ustanovio da se žezla tcham i was razlikuju samo po 
tome što  tcham  ima zakrivljenu dršku.  Žezlo  was opisao je na sljedeći način: 
"Na  vrhu je  oblikovan  poput  glave  psa,  dugih  ušiju."  Nije  smatrao  vrijed­
nim spomenuti račvaste završetke. Međutim, istaknuo je da se Teba nazivala 
Waset  (Uaset),  te  da  su  njezini  hijeroglifi  bili  žezlo  was  i  nojevo  pero. 
Budući  da je  u  Tebi  bilo  više  sjajnoga  tchama  nego  igdje  u  Egiptu,  to  se 
pokazalo veoma značajnim podatkom. 

Nije  slučajnost  da  se  žezlo  koje  se  rabilo  za  određivanje  vrha  sjene 
obeliska  nazivalo  istim  imenom  kao  i  sjajni  metal  kojim  se  prekrivao  vrh 
samoga  obeliska. 

Antropolog  Richard  Lobban  iznimno je  domišljato  identificirao  žezlo 
was  s  bikovim  penisom.  Bikov  penis  simbolizirao  je  "primordijalnu 
pokretačku snagu". U drevnom Egiptu, osušen i rastegnut bikov penis pred­
stavljao  je  "Setovu  glavu"  s  parom  četvrtastih  ušiju,  koja  je  završavala 
račvastim  završetkom.  Ti  penisi  uginulih  svetih  bikova  amputirali  su  se, 
solili i  sušili, nakon čega su postajali tvrdi poput štapova.  (Lobban kaže da 
je  posjedovao jedan  takav penis,  koji je  bio  u posve  dobrom  stanju  čak  šest 
godina.)  Objavio je  nadasve  uvjerljive  fotografije  koje  dokazuju  tu  tvrdnju. 
(Vidi fotografiju 56).  Lobbin je izjavio  da su "konzervativci u devetnaestom 
i  dvadesetom stoljeću onemogućili ozbiljno razmatranje penisa kao  simbola 
od  povijesnog  i  religioznog  značenja."  To je  posve  točno.  Na  primjer,  s 
brojnih  rezbarija  u  Karnaku  otkinuti  su  uzdignuti  penisi.  To  su  vjerojatno 
učinili  rani  kršćani,  iako  i  na  viktorijanskim  crtežima  nedostaju  penisi. 
(Mišljenja  sam  da  se  umrlom  faraonu treba dopustiti  da  održava  seksualne 
odnose  ako  to želi.) Podrijetlo žezla was kao penisa svetoga bika paralelno 
je  uporabi  žile  palmina  lista  za  proučavanje  sjena.  Takve  su  se  naprave 
vjerojatno  izrađivale  od  drveta,  a  iskopane  su  i  keramičke  imitacije  bikova 
penisa.  No,  u  posebnim je  prigodama  svećenik  ili  faraon  vjerojatno  rabio 
pravi osušen bikov penis  za mjerenje  sjena. 

Sve  je  to  bilo  nužno  razmotriti  jer  u  egipatskoj  ikonografiji  postoje  i 
drugi  predmeti  neobičnih  oblika,  koji  su  možda  bili  povezani  s  optičkim 
pojavama, osobito s  geodetskim mjerenjima, koja su bila od ključne važnosti 
za  određivanje  položaja  i  izgradnju  hramova  i  drugih  građevina.  Zapravo, 
neki  od  predmeta  o  kojima  ću  ovdje  govoriti jasno  su  povezani  sa  žezlima 
was,  kako  se može  zaključiti iz ukrasa na egipatskim  frizovima.  No,  razmot­
rimo  sada  mogućnost  postojanja  optičke  tehnologije  u  drevnom  Egiptu  s 
druge točke  gledišta. 

Prije  nego  li  krenemo  dalje,  moramo  znati  što je  geodezija.  Pokušamo 
li je  definirati,  mogli  bismo  reći  da je  to  "znanost  o  određivanju  položaja 
točaka na zemljinoj  površini".  Međutim,  to uključuje gornje i  donje,  te točke 
zdesna  i  slijeva.  Drugim  riječima,  geodetska  se  mjerenja  provode  u  trodi­
menzionalnom prostoru, ne samo na površini. Među ostalim, takva mjerenja 
služe  i  za  određivanje  visina.  Nije  uvijek  moguće  popeti  se  na  vrh  litice  i 
objesiti  mjeriteljsku vrpcu;  ponekad je nužno  visinu  litice izmjeriti  sa  zemlje 
tako  da se  izmjeri udaljenost do  litice.  Ona se izračunava pomoću trokuta  i 
znanosti o kutovima, odnosno, trigonometrije. 

Najprije  valja  odrediti  vodoravnu  razinu.  To  znači  da  vaš  instrument 
mora biti vodoravan.  Danas rabimo libelu s plutajućim mjehurićem - kada je 
mjehurić u središtu,  površina je vodoravna.  Kada je moguće, pomoću mjeri­
teljske  vrpce  mjere  se  udaljenosti  na  tlu.  Potom  dolazi  na  red  motrenje  i 
očitavanje kutova (što  se može učiniti na dva načina i različitim instrumen­
tima),  te  izračunavanje  sinusa,  kosinusa ili bilo čega što je potrebno  odrediti. 
Dobivena  se  vrijednost  potom  uvrsti  u jednadžbu  kojom  se  izračunava  vri­
jednost koja nedostaje,  primjerice,  visina  litice. 

Geodetski instrument uključuje mali teleskop za postizanje veće točnosti. 
Kada je  opremljen  teleskopom  naziva  se  teodolit.  Motrenje  se  tako  obavlja 
teleskopom umjesto pomoću cijevi,  a budući  da  se predmet promatranja na 
taj  način jasnije  vidi,  točnost je  veća.  Egipatske  su  piramide  izgrađene  s 
preciznošću  koju je  bilo  moguće  postići  samo  pomoću  teodolita.  Kao  što 
ćemo  pokazati,  takva  se  točnost  nije  mogla  postići  bez  leća.  Fizikalno  nije 
moguće da su piramide u Gizehu bile izgrađene bez optičkih instrumenata. 

Vratimo  se  Robertu  T.  Ballardu,  koji je,  kao  i  Cotsworth,  bio  obuzet 
proučavanjem  sjena.  Ballard  je  bio  glavni  inženjer  Australske  željeznice, 
a  kada je  osamdesetih  godina  19.  stoljeća  iz  vlaka  promatrao  piramide  u 
Gizehu,  na um mu je pala zanimljiva ideja.  Peter Tompkins objašnjava: 

Promatrajući  promjenu  relativnoga  položaja  njihovih jasnih  linija  u 
odnosu na nebo, Ballard je shvatio da su piramide možda služile kao 
teodoliti  [vjerojatnije pokazatelji nego teodoliti], koji su omogućavali 
triangulaciju  okolnoga  područja. 

Drevni je  Egipat bio podijeljen na male parcele, koje  su pripadale 
svećenicima  i  vojnicima,  a  čije  su  se  granice  redovito  brisale  kao 
posljedica podizanja razine Nila [to bi se događalo jedanput u godini, 
a poplave  su trajale tri mjeseca]. 

Zahvaljujući  piramidama,  čitavo  se  područje  Egipta  moglo 
učinkovito  motriti,  a granice uništene podizanjem rijeke mogle  su  se 
brzo ponovno uspostaviti. 

Promatrajući obrise piramida, inženjer je shvatio da su se pomoću 
njih mogle konstruirati savršeno ravne plohe, kao što ih konstruiramo 
danas  pomoću  suvremenih  instrumenata.  Komad  užeta  i  kamen  u 
ruci,  oštar  vrh  piramide  udaljene  32  km  nasuprot  sunčevoj  kugli 
udaljenoj  144  milijuna  km,  bili  su  dostatni  za  konstruiranje  ravne 
crte uz zanemarivo odstupanje. 

Što je još  zanimljivije,  ista  građevina  može  poslužiti  za  promat­
ranje  Mjeseca  i  zvijezda. 

Znajući  zemljopisnu  širinu  piramida,  geodetske  su  se  crte  mogle 
prikazati  sve  do  obale  delte,  pri  čemu nije  bilo  potrebno  ništa više, 
osim  užeta  i  utega.  ...  Ballard je  pretpostavio  da je  najjednostavnija 
prenosiva  naprava  za  mjerenje  bio  model  Keopsove  piramide  u 
središtu  okrugle  ploče  s  oznakama  poput onih  na kompasu.  Kada bi 
se  sjeverni  kraj  ploče  okrenuo  prema  sjeveru,  a  pobočke  piramide 
postavile tako  da imitiraju  svjetlost i  sjenu Velike piramide,  mjeritelj 
je  mogao  lako  očitati kut. 

U njegovoj knjizi The Solution of the Pyramid Problem (Rješenje problema 
piramide)  objavljenoj  1882.,  sadržani  su  brojni  crteži  piramida  u  Gizehu 
koji  prikazuju  različite  položaje  sjena. 

Egipatskim  ćemo  se  mjeriteljskim  vještinama  pozabaviti  poslije,  no 
valja istaknuti  kako  su za uspješno mjerenje  doista bili potrebni  samo  komad 
užeta i uteg. No, radi se o tome da su Egipćani rabili teleskopske leće. 

U  kolovozu  1976.  to  mi  je  spomenuo  profesor  Jose  Alvarez  Lopez, 
fizičar  sa  Sveučilišta u  Cordobi u Argentini.  Upoznao  sam  ga  iste  godine u 
New Yorku, a budući da je govorio engleski, često smo razgovarali. Kada se 
nismo  uspijevali  razumjeti,  u  pomoć  nam je  priskakala  njegova  prijateljica 
Christina.  Profesor Lopez objavio je  sedam knjiga na španjolskom.  Darovao 
mi je  svoja  dva  djela,  od  kojih jedno  nosi  naslov  Misterios  Egipcios  (Egipat-

ski misteriji).  Kako ne  govorim španjolski,  mogu samo promatrati  fotogra­
fije,  crteže i dijagrame piramida i obeliska i čuditi se. 

Njegova  druga  knjiga  nosi  naslov  El  Enigma  de  las  Piramides  (Zago­
netka piramida).  Na  sreću,  Lopez mi je  dao  presliku  engleskoga prijevoda 
knjige  prepisanog  pisaćim  strojem.  Prije  negoli  se  osvrnem  na  Lopezove 
komentare  o  optici,  želio  bih  istaknuti  kako  on  spominje  zabranu uporabe 
željeznoga  alata  za  izgradnju  Salomonova  hrama  u  Jeruzalemu.  Naveo  je 
odlomak  iz  Prve  knjige  o  Kraljevima  6:7  u  kojemu  piše:  "Hram je  građen 
od kamena koji je  već  u kamenolomu bio  isklesan,  tako  da  se  za  gradnje  nije 
čuo  ni  čekić,  ni  dijeto,  ni  ikakav  željezni  alat."  Taj je  odlomak  zanimljiv  u 
vezi  s  našom raspravom  o  željezu.  Lopez to  spominje  u kontekstu  sljedećih 
opaski: 

Osobito  valja  istaknuti  ...  [da  je]  uz  uporabu  željeza  bio  vezan  ... 
svojevrstan  tabu.  Danas  znamo  da  su  pretkolumbovske  civilizacije, 
poznavale kotač i željezo, iako ih nisu rabile.  [Arheolozima su dobro 
poznati mayanski modeli kočija koji  su  služili kao dječje  igračke, no 
Maye  su za  neiskorištavanje  tih  izuma  vjerojatno  imale  mnogo  bolji 
razlog od tabua.] Nadalje,  arheolozi  su pronašli vezu između željeza 
i  egipatskih  piramida,  iako  je  prisutnost  toga  materijala  u  pirami­
dama bila namjerno prikrivena.  U potrazi za objašnjenjem te kulturne 
pojave,  prisjetimo  se  biblijskoga  odlomka  (Prva knjiga  o  Kraljevima 
1:6:7)  koji jasno  govori  da je  zabranjena  uporaba  željeza  u  izgradnji 
Salomonova hrama.  Kamenje  se  imalo  obraditi na mjestu udaljenom 
od hrama. Na temelju analogije, arheolozi su zaključili da su i kameni 
blokovi  Velike  piramide  bili  obrađivani  u  radionicama  daleko  od 
same  te  piramide,  te  da ti  blokovi  nisu bili  dodatno  ukrašavani  niti 
oblagani  in  situ.  Veze  su  očite,  iako  nam njihovo  značenje  izmiče. 

Ta je  tema  nedvojbeno  povezana  s  pitanjem  meteoritskoga  željeza  i  preda­
jom o  "kamenju groma". 

U  uvodu  engleskoga  izdanja  (koji  ne  postoji  u  španjolskom  izdanju) 
Lopez je iznio prve opaske o drevnoj  optici: 

Tehnološko  savršenstvo  odražava  se u  svakom  elementu  Velike pira­
mide.  Jedan  od  brojnih  primjera  za  to  je  [bijeli]  mramor  kojim je 
piramida  nekada  bila  obložena,  pa  su  se  njezine  stranice  doimale 
poput četiri golema i veličanstvena zrcala.  [Sačuvano je samo neko­
liko  mramornih  blokova.]  Arheologe je  zapanjila preciznost  obrade 
tih  blokova.  Prema  istraživanjima  [sir  Flindersa]  Petriea,  rubovi 

blokova  od  kojih  je  svaki  težio  16  tona,  bili  su  gotovo  savršeno 
paralelni, uz odstupanje od samo 0,002 cm/m,  što je preciznost koja 
se  postiže pomoću najsuvremenijih  optičkih  naprava.  Površine blo­
kova  savršeno  su  ravne,  uz  odstupanje  od  tek  50  micra.  Diedarni 
pravi kut odstupa (od 90°, op.  prev.)  samo za 5  sekundi. 

Svaki  od ukupno  25  000  blokova bio je remek-djelo  optičke pre­
ciznosti, usporedive sa zrcalom promjera 5 m teleskopa Mount Palo-
mara (SAD). 

Bušilice  su još jedan primjer te  izvanredno  napredne  tehnologije. 
Prema  istraživanjima  prof.  Petriea  i  prof.  Bakera,  egipatske  su 
bušilice  imale  snagu  prodiranja  u  tvrdi  kamen  100  puta  veću  od 
najboljih bušilica suvremene naftne industrije  [Petrie je svoje komen­
tare  iznio  prije  nekoliko  desetljeća,  stoga  valja  imati  na  umu  da je  od 
tada postignut određeni napredak]. Kao  što je istaknuo prof. Baker, 
današnji  inženjer  koji  bi  uspio  konstruirati  repliku  drevne  bušilice, 
učinio bi revolucionaran pothvat u suvremenoj  industriji i postao bi 
veoma  bogat. 

Otprilike  na  polovici  svoje knjige,  Lopez  pretpostavlja  da  su  drevni  Egipćani 
mogli  posjedovali  optičke  naprave: 

Od  naprava  kojima  su  se  Egipćani  služili  u  svojim  promatranjima, 
poznati su nam samo merkhet ili štap "promatrača Horusa" i bay, koji 
se sastojao  od središnje žile palmina lista sa šupljinom u obliku slova 
V  na  vrhu.  [Lopez je  zanemario  pretpostavku  Martina  Islera  da  se 
ta  šupljina nalazila  na  dnu  štapa,  te  da  se  postavljala na tlo.]  Te  su 
se  naprave  rabile  za  mjerenje  noćnih  sati  pomoću  visine  zvijezda. 
Jasno je da samo s takvim instrumentima Egipćani nisu mogli postići 
mnogo u svojim astronomskim istraživanjima.  Morali su posjedovati 
barem još jedan instrument uz merkhet, jer takva promatranja zahtije­
vaju leće i okulare. Nažalost, o egipatskoj  ili kaldejskoj  optičkoj  teh­
nologiji ne možemo reći  gotovo ništa više. 

Naravno, Lopez nije znao ništa o materijalnim dokazima o  postojanju tele­
skopa u drevno doba, niti sam ga u tu činjenicu mogao uputiti  1976. Naime, 
i  meni  samome je  to  pitanje  predstavljalo  zagonetku.  Lopez  izvodi  daljnje 
zaključke  o  drevnim teleskopima: 

S  druge  strane,  sačuvano je nekoliko mayanskih kodeksa (cf.  [S.G.] 
Morley  [The  Ancient Maya  (Drevne  Maye),  1946.]),  koji  predstav-

ljaju opservatorije ali i promatrače, poput Kodeksa Bodleian, Kodeksa 
Nutall  i  Kodeksa  Seiden.  Oko  iznad  znake  X  pojavljuje  se  u  svim 
navedenim kodeksima,  a u Kodeksu Bodleian  uz okular se pojavljuje 
i zvijezda iznad  znaka V. Astronomi su simbol X s okom i simbol V 
sa  zvijezdom  protumačili  kao  retikule  u  okularu  (X)  i  leći  (V). 

Svi  su  se  konzultirani  astronomi  iznenadili kada  su  saznali  da  su 
ti  simboli  mayanski.  Isticalo  se  da je  najdjelotvorniji  sustav  za  pro­
matranje  golim  okom  alidada  [kutomjer  i  teleskop  ili  ciljnik,  kao 
dio jednostavne naprave za promatranje]  ipinula  [dva ciljnika na ali-
dadi]  starih astronoma, stoga mayanski sustav nije mogao funkcioni­
rati bez optičkih naprava.  Zašto  su Maye opisivali metode koje nisu 
mogli  primjenjivati?  [tj.  pod  pretpostavkom  da  u  drevno  doba  nije 
bilo  leća].  Kada proučavamo  znanost  starih  civilizacija,  neprestano 
nailazimo  na takva pitanja? Primjerice,  zašto  su Kaldejci prikazivali 
Saturn (Nisroch)  s  prstenom oko njega?  Saturnov prsten nije vidljiv 
golim  okom. 

No,  sve te probleme po povijesnom i znanstvenom značenju zas-
jenjuje  problem  egipatskoga  kalendara  ...  [i]  astronomskog  ciklusa 
od 365,2500  dana... 

Saturnovi  se  prstenovi  svakako  mogu  vidjeti  teleskopom.  Stoga  moramo 
pretpostaviti da su sve drevne kulture, za koje znamo da su posjedovale tele­
skope,  znale  za prstenove.  Lopezova  su razmišljanja posve opravdana. 

Lopezova  knjiga  sadrži  dio  naslovljen  Optica  (Optika),  u  kojemu  je 
pisac iznio  sljedeće komentare: 

Egipatsko  mjeriteljsko  znanje  ne  može  se  smatrati  izoliranim 
dostignućem inače slabo razvijene znanosti i tehnologije. Nemoguće 
je  provesti  precizna  mjerenja  bez  opširnoga  znanja  o  optici.  Sva 
dostignuća  grčke  i  rimske  znanosti  ne  mogu  se  usporediti  sa 
savršenstvom  i  preciznošću  egipatskih  mjeriteljskih  vještina.  Suk­
ladno  tome  možemo  zaključiti  da je  egipatska  znanost  bila  mnogo 
naprednija  od  grčke  i  rimske.  ...  egipatski  su  učenjaci  bili  zaokup­
ljeni  točnošću  svojih  mjerenja  jednako  kao  i  današnji  fizičari  ili 
astronomi. Nažalost, nepostojanje izvornih dokumenata gotovo posve 
onemogućava istraživanja pojedinih aspekata te znanosti.  Kako bilo, 
u  optici  postoje  neka  pitanja  koja  bi  se  mogla  ...  primijeniti  na 
Egipćane.  S  time  u  vezi,  zbog  nužnosti  da  se  povećala  rabe  za 
precizna  mjerenja,  nameće  se  pitanje  jesu  li  Egipćani  posjedovali 
povećala. 

Općenito  govoreći,  povjesničari  znanosti  ističu  da  Grci  i  Rim­
ljani  nisu  znali  za  svojstva  leća  i  zrcala  kao  povećala.  Zanimljivo 
je  prisjetiti  se  odlomka  iz  Aristofanovih  Oblaka,  u  kojemu  se  opi­
suje kako  Strepsijad  savjetuje  Sokratu neka zapise utjerivača dugova 
spali pomoću povećala.  Znači li to  da su stručnjaci za optiku zane­
marivali  činjenice  koje  su  ljudima  bile  poznate? 

Valja imati na umu da je Lopez bio fizičar i profesor pri Institutu za napredne 
studije,  te  da je  kao  praktičan  znanstvenik  promatrao  pojave  iz  praktične 
perspektive.  Stoga,  ako  su  povjesničari  znanosti  ustrajali  na nečemu  što je 
on, kao praktičan znanstvenik, smatrao glupošću, Lopez je vlastitoj prosudbi 
vjerovao više nego  tvrdnji nekog  "autoriteta".  Tako  bi trebalo  biti. 

Mnogo dalje u tekstu, Lopez se vraća optici: 

Kada smo u II. dijelu razmatrali tehnološke aspekte mramornih ploča 
kojima  je  Velika  piramida  nekada  bila  obložena,  usporedili  smo 
operant  magnam  moderne precizne tehnologije - zrcalo  teleskopa u 
Mount Palomaru - sa  25  000  optičkih prizmi  na pobočkama  [pira­
mide], od kojih je svaka težila  16 tona i sama za sebe bila ostvarenje 
poput glasovitoga zrcala [Mount Palomar]. 

To  golemo  mikrometrijsko  dostignuće -  sudeći  po  točnosti  ploha 
svake jedinice  i međusobnim korelacijama koje je uočio  Petrie - sas­
tojalo  se  od  četiri  ravna  zrcala,  od  kojih  je  svako  imalo  površinu 
od  1,7 hektara.  Da to  djelo  nisu uništili  [Arapi],  danas  bi  piramida 
bila  monumentalan  optički  instrument  -  nešto  što  je  za  optičare 
kozmičkoga  doba još  uvijek nezamislivo. 

Njegov zaključak  o  drevnoj  egipatskoj  graditeljskoj  tehnologiji  sadržan je  u 
posljednjoj rečenici  1. dodatka: 

Hipoteza koja najmanje  šteti  današnjoj  znanosti jest  da  su  Egipćani 
posjedovali veoma precizne optičke instrumente. 

Lopez  je  tu  knjigu  objavio  11  godina  prije  našega  prvog  susreta,  te  je  u 
međuvremenu mnogo razmišljao o tim pitanjima. On i ja proveli smo mnoge 
sate  u  razgovorima,  u kojima me  nastojao  uvjeriti  da  su  graditelji  piramida 
posjedovali naprave za optička promatranja i mjerenja koje su vjerojatno bile 
nalik  teodolitima.  Razvio je  brojne  teorije  i  ideje  koje  nije  objavio  u knjizi. 
Lopez je  bio  malen  i  živahan  čovjek neizmjerne  energije,  koji je  strastveno 
vjerovao  u  svoju  spoznaju  koju  je  želio  otkriti  čitavom  svijetu.  No,  nije 

znao kako da to učini. Neprestano je iznosio pojedinosti o "nemogućoj" pre­
ciznosti  postignutoj  u  izgradnji  piramida  u  Gizehu,  govoreći  kako  je  sve 
to  bilo  fizikalno  nemoguće  bez  optičkih  mjernih  instrumenata.  Sada  i  ja 
pokušavam  svijetu  reći  isto. 

Lopez je  posve  zaslužan  za  moje  buđenje  svijesti  o  egipatskoj  optičkoj 
tehnologiji.  Upravo  zato  što  sam  znao  da je  ta  tehnologija  ondje  postojala, 
nastavio sam istraživanje o drevnim lećama, ne samo grčkim i rimskim, nego 
i još  starijim,  egipatskim lećama.  Kopao  sam i kopao,  i jednoga dana,  bingo! 
-  shvatio  sam  da  su  kristalne  oči  iz  razdoblja  Staroga  kraljevstva  bili  dokazi 
koji su potvrđivali da je ta tehnologija doista postojala.  Već sam odavno znao 
za  slično  kristalno  oko  na  glasovitom  "Ritonu  s  bikovom  glavom",  koji je 

SLIKA  68.  Bakrorez  iz  19.  stoljeća prikazuje  drveni  kip poznat kao  "šeik  el  Balad 
(ili  Beled)".  Ime  mu je  dao  radnik koji je  čistio  njegovu  grobnicu, jer je  nalikovao 
istoimenom poglavaru njegova sela.  Zapravo, u maloj  trgovini u Egipatskom muzeju 
u Kairu,  gdje  se  kip  danas nalazi,  radi njegov  "blizanac".  Djelatnici  Muzeja zovu ga 
"šeik"  i  zbijaju  šale  na  račun  "njegova  kipa".  Izrazio je  zadovoljstvo  kada  smo  ga 
moja supruga i ja prepoznali.  Ne znam je  li ta sličnost prisutna i kod drugih bucmas­
tih Egipćana ili se ovaj momak nekoliko puta reinkarnirao. Čovjek prema kojemu je 
načinjen kip zvao se Ka-aper, a živio je u doba V. dinastije (između 2500.-2300. god. 
pr.  Kr.).  Kip je  otkriven u njegovoj  grobnici  u  Saqqari.  (Stopala i  štap restaurirani 
su  u  novije  doba.)  Ka-aper  ima  veličanstvene  oči  od  kvarca  -  savršeno  obrađene 
i  izvanredno  glatke  plankonveksne  leće  vrhnunske  kakvoće.  Mogu  se  vidjeti  na 
fotografijama  14  i  15. 
(Zbirka Roberta  Templea.) 

u  Knososu  na  Kreti  iskopao  sir Arthur Evans;  minojska  leća je  konveksno-

konkavna,  te povećava zjenicu naslikanu iza nje,  što  licu daje živahan izgled. 

Kada  sam  konačno  vidio  kristalne  oči  iz  Staroga  kraljevstva  na  kipovima 

ljudi  ,  a  isto  tako  kada sam otkrio da je kip kralja 

Zosera iz III.  dinastije  također posjedovao  takve  oči koje  su, 

prema  I.  E.  S  Edwardsu,  odstranili  drevni pljačkaši,  shvatio  sam  da  su to 

nepobitni  dokazi  o postojanju tehnologije za proizvodnju i  obradu kristalnih 

leća  za  povećavanje  iznimno  visoke  kakvoće.  Vjerujem  da  su  one  postojale 

prije  III.  dinastije,  oko  2686.  god.  pr.  Kr.!  No,  kao  što  sam  već  istaknuo  i 

pokazao  na  fotografiji  38  te  slikama  8  i  9,  postoji  nedvojben  dokaz  o  upo­

rabi  leća za povećavanje u  egipatskom Abidosu u preddinastičko  doba, prije 

3300. god. pr. Kr. 

Lopezovi komentari  o Velikoj  piramidi,  bili  su (i još jesu!) veoma pro­

vokativni.  Zapravo,  neobičnu  osobinu  njezinih  stranica  izvorno  je  otkrio 

veliki  egiptolog  sir Flinders  Petrie.  Prema riječima  Petera  Tompkinsa: 

Petrie je pomoću  svojih besprijekorno točnih mjerenja uspio utvrditi 
stanovito  udubljenje  na  svakoj  stranici  Velike  piramide.  Rezultate 
tih  mjerenja,  inače  nevidljive  golom  oku,  dokazao je  dramatičnom 
fotografijom  koju  je  brigadir  P.  R.  C.  Groves,  britanski  gospodar 
visina,  snimio  iz zraka u određeno vrijeme  i pod određenim kutom. 
Slična crta duž apotegme [okomite crte koja dijeli stranicu piramide], 
vidljiva  na  crtežu  Napoleonovih  učenjaka,  zanemarivana je  čitavo 
stoljeće. 

Na  istom  je  crtežu  vidljiva,  i  zanemarivana  od  sviju,  pa  i  mene,  sjena  na 

južnoj  stranici  Velike  piramide,  zabilježena  nešto  prije  zimskoga  solsticija 

(vidi Tompkinsovu knjigu,  9.  poglavlje,  str.  109.  i reprodukciju toga staroga 

crteža).  Tek nakon moga otkrića  u Egiptu,  vratio  sam se 

u Englesku i "vidio" je na starom crtežu. Naravno, nitko je prije nije "vidio", 

a vjerojatno niti  sam  autor crteža.  Toliko  o  empirijskim teorijama  o percep­

ciji! 

Na  istoj  stranici  Tompkinsove  knjige,  ali  i  u nekim  drugim knjigama o 

piramidama,  nalazi  se  glasovita  fotografija  brigadira  Grovesa,  zvanoga još 

i  kapetan  Groves  (vjerojatno je  tada  bio  kapetan,  a  poslije je  postao  briga­

dir).  Fotografija je  snimljena  kasno  poslijepodne,  očito  krajem  proljeća  ili 

početkom ljeta, u trenutku kada se sunce nalazilo u određenoj točki na nebu, 

te je  istočna  okomita polovica južne  stranice  Velike  piramide  mogla  uhvatiti 

još  pokoju  zraku  sunčeve  svjetlosti  (koja  se  očito  reflektirala  sa  sjeverne 

stranice  Kefrenove  piramide,  te  nije  dolazila  izravno  od  sunca,  budući  da 

je  sjena  bila prilično  "mekana").  Južna  stranica Velike piramide okomito je 
presječena napola.  Taj  svjetlosni efekt nije mogao dugo trajati.  Moja supruga 
i  ja  imali  smo  sreću  da  smo  u  Karnaku  uspjeli  vidjeti  "svjetlosnu  žrtvu" 
koja je  trajala  manje  od tri  minute.  Ta  dramatična  Grovesova  fotografija još 
je  uvijek  nenadmašna,  vjerojatno  zato  što je  samo  rijetkima  dopušteno  pre­
lijetati  Gizeh.  Ona  na jasan  i  iznimno  dojmljiv  način  dokazuje  da je  svaka 
stranica  Velike  piramide  bila  sastavljena  od  dva  pravokutna  trokuta,  a  ne 
od četiri  trokuta, kako  se  općenito  smatralo.  Tu "udubljenost"  središta duž 
okomite  crte  koja  presijeca  stranice,  otkrio je  domišljati  Petrie  na  temelju 
veoma  preciznih  mjerenja. 

To je  otkriće privuklo pozornost Davida Davidsona,  stručnjaka za pira­
mide,  koji  je  potvrdio  tvrdnju  profesora  Charlesa  Piazzija  Smitha  da  je 
perimetar  Velike  piramide  približno jednak  duljini  godine  od  365,24  dana. 
"Udubljenje"  je  neznatno  i  ne  prelazi  94  cm  na  bilo  kojoj  stranici  pira­
mide. 

David  Davidson  prvi  je  objavio  Grovesove  fotografije  u  časopisu  The 
Morning Post, 2.  listopada  1929.  Godine  1934. Davidson je privatno objavio 
svoju  treću  knjigu  o  piramidama  naslovljenu  The  Hidden  Truth  in  Myth 
and  Ritual,  u  kojoj  se  Grovesova  fotografija  pojavljuje  na  prvoj  stranici. 
Srećom,  uspio  sam  pribaviti  primjerak  te  veoma  rijetke  knjige.  Reproduk­
cija  glasovite  fotografije  obilježena  je  brojem  65  u  ovoj  knjizi.  Poglavlje 
6.  Grovesova  djela  posvećeno  je  raspravi  o  "udubljenim"  površinama 
Velike  piramide.  Davidson je  svakako  prvi  uvidio  njihovo  značenje.  Prema 
njegovim izračunima, udubljenja su duboka 90,8374 cm (35,7628 inča).  Evo 
nekih Davidsonovih  opaski: 

Udubljenja  na  četiri  stranice  piramide  prvi  je  opazio  i  izmjerio  sir 
Flinders Petrie  [koji  ih je nazvao  "dojmljivima",  ali  im nije pridavao 
suviše  veliko  značenje],  smatrajući  da  su  one  posljedice  kanala koji 
se protežu središtem svake stranice.  Međutim, ako stranice promat­
ramo  s  vrha  piramide,  vidjet  ćemo  da je  njegova  pretpostavka  bila 
netočna, jer  bi  takav kanal  deformirao  rubove  kamenih blokova pri 
vrhu  građevine.  S  druge  strane,  piščevo  tumačenje  Petrievih  poda­
taka  potvrđeno je  fotografijama  piramida  u  Gizehu  koje je  general-
brigadir P.  R.  C.  Groves  (Brig.  Gen.  P.  R.  C.  Groves,  C.B.,  C M C , 
DSO.)  snimio  iz  zraka nešto  prije  sutona.  Reprodukcija  te  fotogra­
fije,  uz ljubazno dopuštenje generala-brigadira Grovesa, nalazi  se na 
prvoj  stranici ove knjige. Valja imati na umu da su udubljenja, s obzi­
rom na goleme površine  [stranice piramide], veoma minuciozna da 
bi  se  mogla  opaziti  golim  okom.  To  izvanredno  obilježje  general-

SLIKA  69. Jedna od brojnih složenih ilustracija iz knjige Davida Davidsona, naslov­
ljene  The  Hidden  Truth  in  Myth  and  Ritual  in  the  Common  Culture  Pattern  of 
Ancient Metrology,  Leeds,  1934.,  str.  50.  Ovdje  su  dva  puta  prikazana  i  namjerno 
prenaglašena "udubljenja" na sve četiri  stranice  Velike piramide.  Davidson je  razvio 
teoriju prema kojoj  rezultat mjerenja udubljenja,  kada  se  izrazi  vrijednošću  zvanom 
"piramidalni  inč"  i  doda vrijednosti  baze,  predstavlja upravo  onu vrijednost koja je 
potrebna da se dobije točan broj  dana u godini. Nije nam potrebno ulaziti dublje u 
Davidsonove složene teorije. Valja samo istaknuti da je on u "udubljenjima" naslutio 
neko značenje,  iako mu nije bio poznat fenomen zimske solsticijske sjene,  zbog čega 
nije  mogao  znati  ni  za  zlatne  trokute  ni  za "ekvinocijski  bljesak". 

brigadir Groves  otkrio je  i  zabilježio  na  fotografiji  samo  zahvaljujući 
sretnom  slučaju. 

Jedna  od  najzanimljivijih  knjiga  o  piramidama  je  The  Egyptian  Pyramids: 

A  Comprehensive Illustrated Reference (Egipatske piramide:  Opširno ilus­
trirano izvješće) J. P. Leprea, koji je devedesetih godina umro mlad u nesreći, 
objavivši  svoju  izvanrednu  knjigu  1990.  Lepre  je  proveo  do  sada  najpo-
drobnija  ispitivanja  i  mjerenja  pojedinih  aspekata  Velike  piramide  i  uočio 
mnoge  pojedinosti  koje  su njegovi  preteče  previdjeli.  Nije  zastupao  nikakve 
neuobičajene  teorije,  te  bi  se  prije  moglo  reći  da je  naginjao  ortodoksnom 
gledištu.  No,  njegovo  je  oko  svakako  bilo  neortodoksno.  Raspravljajući  o 
Velikoj  piramidi  i  "udubljenosti"  njezinih  stranica,  Lepre  navodi  Jamesa 
Baikiea koji je  1917.  napisao  sljedeće: 

Međutim,  veličina  toga  golemoga  spomenika  nije  njegovo  jedino 

značajno  obilježje.  Preciznost  gradnje  i  vještina  kojom je  građevina 

planirana  i  orijentirana  upućuju  na  najviši  stupanj  domišljatosti  i 

stručnosti,  te  ih  se  može  izjednačiti  s  "optičarevim  djelom",  kako 

kaže Petrie, "uvećanim do razmjera hektara." 

Jedna zanimljiva osobitost Velike piramide odnosi se na konkavnost 

njezinih  stranica,  koja  je,  umjesto  četverostraničnom,  čini 

osmerostraničnom  građevinom.  Drugim  riječima,  njezine  su  četiri 

stranice u  svojim  središtima udubljene,  a to  se udubljenje proteže od 

baze  do  vrha.  Svaka od  četiri  stranice  tako je  podijeljena  napola,  te 

se  doima da piramida ima osam  stranica.  To je postignuto s upravo 

nevjerojatnom  preciznošću  koja nas  ostavlja bez  riječi.  Naime,  pro­

matrana  s  tla  ili  iz  daljine,  konkavnost  je  posve  nevidljiva  golom 

oku.  Udubljenja  se  mogu  opaziti  samo  iz  zraka  i  u  određeno  doba 

dana.  To  objašnjava zašto je konkavnost otkrivena tek u doba kada su 

putovanja zrakom postala moguća.  [Pisac nije znao za ranije Petrievo 

otkriće,  a  čini  se  da nije  čuo  ni  za  Davida Davidsona, jer ga nigdje 

i  ne  spominje.]  Godine  1940.  posve  slučajno  otkrio  ju  je  pilot 

Britanskih  zrakoplovnih  snaga,  P.  Groves,  kada je  nadlijetao  pira­

midu.  Pozornost mu je privukla konkavnost njezinih stranica koju je 

zabilježio na glasovitoj  fotografiji.  [  65.  Činjenica da 

je  Davidson  prvi  objavio  fotografiju,  čime je  skrenuo  pozornost  na 

udubljenje stranica,  do tada je već bila zaboravljena, pa Lepre vjero­

jatno nije znao za to.]  Bijeli kamen kojim je čitava građevina nekada 

bila  obložena još  se  uvijek  može  vidjeti  na  njezinu  dnu.  Taj  je  sloj 

poslije  odstranjen  i  iskorišten  za  izgradnju  zgrada  u  Kairu,  kao  i  za 

izgradnju  drugih  piramida.  Te  kamene  ploče,  kojih je  na  izvornoj 
građevini  ostalo  samo  nekoliko,  bile  su međusobno  spojene  takvom 
zadivljujućom  preciznošću  da  su  mjesta  njihova  spoja,  tanka  poput 
vlasi,  bila jedva  vidljiva. 

Takvih kamenih ploča bilo je ukupno  144 000! 
Iako  mnogi  misle  da  je  nekoliko  sačuvanih  kamenih  obloga  na  vrhu 

Kefrenove  piramide  veoma  izlizano,  te  da  više  ne  mogu  reflektirati  svjet­
lost,  postoje  dokazi koji potvrđuju da  su početkom  19.  stoljeća posjedovali 
tu sposobnost. Edme-Francois Jomard, jedan od znanstvenika koji su pratili 
Napoleona  u  njegovu  egipatskom  pohodu,  o  piramidi je  napisao  sljedeće: 
"Sačuvan je  dijelić  njezina  glatkog  pokrova  koji  reflektira  sunčevu  svjetlost 
i  nadaleko  objavljuje  svoju prisutnost." 

"Bljesak  sunca"  događao  se  u  doba  kada  je  Velika  piramida  bila 
prekrivena  glatkim  bijelim  pokrovom,  zbog  tajanstvene  ali  nevidljive 
konkavnosti  ili udubljenosti njezinih stranica.  Vjerujem da su se ti bljeskovi 
zbivali pri izlasku i zalasku sunca, neposredno prije i neposredno poslije dva 
ekvinocija.  Budući  da je  Velika piramida precizno  orijentirana prema zem­
ljopisnim  polovima,  njezina  istočna  i  zapadna  stranica  okrenute  su  prema 
istoku i zapadu. To znači da su neposredno prije i neposredno poslije sunčeva 
izlaska na istoku i zalaska na zapadu,  što  se zbiva dva puta u godini, na pro­
ljetni i jesenski ekvinocij, zapadne okomite polovice sjeverne i južne stranice 
"zabljesnule"  pri  izlasku  sunca,  a  pri  zalasku  sunca  "bljesnule"  bi  istočne 
okomite  polovice  sjeverne  i južne  stranice.  Moguće je  da  su u  oba  slučaja 
"bljeskovi"  bili  zlatne  boje.  Na  same  dane  ekvinocija  sunčevi  bi  bljeskovi 
nestali  i  ponovno  se  pojavili  nakon  dva  ili  tri  dana.  Nestanak  bljeskova 
upućivao je  na  nastup  ekvinocija, jer  se  sunce  zakratko  nalazilo  na mrtvoj 
točki. 

Vjerujem  da  su  zlatom  prekriveni  obelisci  iz  razdoblja  Novoga 
kraljevstva  bili  pokušaj  imitacije  te  pojave  sunčeva  bljeska,  osobito  pri 
izlasku  sunca.  Faraoni  Novoga  kraljevstva  nisu  više  posjedovali  znanje  o 
izgradnji blještećih piramida, no znali su izgraditi blješteće obeliske. Zacijelo 
su se  osjećali veoma frustrirano  kada su u Memfisu u proljeće  ili jesen vlas­
titim  očima  promatrali  veličanstveno  približavanje  ekvinocija  i  bljeskove 
koji  su  bili  vidljivi  diljem  Egipta,  kao  posljedice  refleksije  svjetlosti  na  glat­
kim  površinama  Velike  piramide  (nije  mi  poznato  koliko  su  daleko  na jug 
dopirali  ti  bljeskovi,  a  dvojbeno  je jesu  li  udaljeni  bljeskovi  na  sjevernom 
nebu  bili  vidljivi  u  Gornjem  Egiptu).  Naime,  ti  bi  ih  prizori  podsjećali  na 
vlastitu  nemoć  i  nesposobnost  njihovih  graditelja  da  razumiju  uzroke  tih 
pojava.  (Konačno,  inženjeri  Novoga  kraljevstva  nisu  mogli  ništa  bolje  od 

nas  vidjeti  udubljenja  na  stranicama  piramide,  te  je  upitno  da  su  za  njih 
znali.)  Stoga  ne  čudi  što  su  frustrirani  faraoni  Novoga  kraljevstva  gradili 
svijetleće  obeliske.  Bilo  je  to  sve  što  su  mogli  učiniti,  a  ako  su  njihove 
vrhove  prekrivali  zlatom,  bilo  je  to  samo  zato  da  bi  pokazali  koliko  je 
"blještavo"  bilo  njihovo  kraljevstvo! 

Vidjeli  smo,  dakle,  da  je  Velika  piramida  najavljivala  dolazak  dvaju 
ekvinocija  bljeskovima  svjetlosti,  a  same  ekvinocije  označavala je  sjenama; 
zimski  solsticij  bio  je  označavan  sjenom  koju  je  na  južnu  stranicu  Velike 
piramide  bacala  susjedna  piramida  (fotografija  30),  a  sjene  ljetnoga  i  zim­
skoga solsticija bile su precizno  označavane na posebnom podu sjeverno  od 
piramide,  koji  je  bio  savršeno  vodoravan  i  konstruiran  tako  da  su  njegove 
kamene  ploče  bile poredane u  skladu  s  dnevnim kretanjem vrha sjene  (vidi 
sliku  57).  Naravno,  taj  su  vrh  svećenici  precizno  određivali  pomoću  žile 
palmina lista, poznate još kao  štap tcham ili was. 

Velika  je  piramida,  dakle,  bila  središte  fenomena  svjetlosti  i  sjene, 
određujući  četiri  točke  godine  i  omogućavajući  precizno  izračunavanje  tra­
janja  godine.  Duljina  godine  -  365,24  dana  -  bila je  utjelovljena  i  u  peri-
metru građevine. 

No,  Veliku  piramidu  možemo  promatrati  i  kao  Veliko  oko  upereno 
prema nebu. Čini se da su je i njezini graditelji smatrali divovskim "Horuso-
vim  okom",  a  to  objašnjava  zašto  su je  nazivali Aakhu-t.  Tekstovi  iz razdo­
blja  Staroga  kraljevstva  spominju  zjenicu  Horusova  oka  (egipatska  riječ  za 
zjenicu  glasi  ar,  a  oko  se  nazivalo  ar-t;  Ar-t-Heru  je  još  jedan  naziv  za 
"Horusovo  oko",  budući  da je Heru  egipatski  oblik  riječi  Horus).  Moramo 
razmišljati  poput ptica,  kao  što  su  to  činili  stari  Egipćani - u  tekstovima  iz 
Piramide česte su tvrdnje poput:  "Uzdižem se u visine poput čaplje". Zamis­
lite da letite iznad Velike piramide i gledate dolje.  Egipćani su mislili da se iz 
te  perspektive  Velika  piramida  doima  poput  divovskoga  oka,  čija je  zjenica 
piramidion  koji je  bio  osobito  dojmljiv  kada je  reflektirao  sunčevu  svjetlost. 

Time  se  također  može  objasniti  činjenica  da  tajanstvena  riječ  Aakhu-t 
znači  i  "obzor".  To  postaje  očito  samo  promatranjem  iz  zraka.  Budući  da 
je Velika piramida orijentirana prema zemljopisnim polovima,  njezine  četiri 
stranice  predstavljaju  sjever, jug,  istok  i  zapad.  Sada  ponovno  zamislite  da 
ste ptica i da letite sa istoka na zapad, dostižući točku gdje piramidion, solarni 
simbol  i  "zjenica" Horusova  oka,  tone  iza zapadne  stranice piramide,  poput 
sunca koje  zalazi  na zapadnom  obzoru.  Potom  letite prema istoku  i  promat­
rate kako se iza vas piramidion uzdiže na zapadnom obzoru. Možete to pro­
matrati  iz  bilo  kojega  smjera;  postoje  četiri  obzora,  sjeverni, južni,  istočni 
i  zapadni,  koji  su  predstavljeni  četirima  stranicama  piramide.  Čim  doseg-
nete  neku  točku  u  blizini  njezina  vrha,  Horus  se  nalazi  u  svome  obzoru, 

bez  obzira  na  to  koji  ste  obzor  odabrali  približavajući  se  iz  njemu  suprot­
noga  smjera.  To  bi  moglo  objasniti  zagonetne  egipatske  zapise  koji  govore 
o  "Horusu u njegovu obzoru".  Iz koje god točke promatrali piramidu, Horus 
se uvijek uzdiže  i  nestaje na jednom od  svoja četiri  obzora.  Piramida je  zato 
veličanstven  simbol jedinstva  i  nebeske  svemoći.  Jer,  sama  Velika piramida 
može  se  smatrati  sveprisutnim Horusovim okom. 

Moguće je i da je piramidion nekada bio prekriven visoko reflektirajućim 
metalom  (zlatom,  op.  prev.)  poput  kasnijih  vrhova  obeliska.  Razlog  zbog 
kojeg piramidion više ne postoji možda leži u  činjenici  da je  tijekom prvoga 
međurazdoblja,  poslije  VI.  dinastije  i  krajem  Staroga  kraljevstva,  oko  2195. 
god.  pr.  Kr., kada je u Egiptu počelo razdoblje potpunoga kaosa i bezvlađa, 
koje je trajalo sto pedeset godina, a bilo je posljedica katastrofalnih poplava i 
gladi,  piramidion bio  srušen  a  njegovo  zlato  opljačkano. 

Piramidion prekriven (zlatnim, op. prev.) metalom glatkim poput zrcala, 
zacijelo  je  svojim  bljeskovima  svakoga  dana  označavao  izlazak  sunca, 
navještajući  prije  samoga  osvita  pojavljivanje  zvijezda  na  obzoru, što je  bilo 
vidljivo  s  golemih  udaljenosti.  To je  svakako  pitanje  koje  zahtijeva  podrob­
nija  istraživanja,  proračune,  mjerenja  i  praćenja  optičkih  pojava  vezanih  za 
piramidion. 

Već  sam  spomenuo  da  drevno  ime  grada  Memfisa  u  prijevodu  znači 
"bijeli  zid".  Možda  ćemo  sada  bolje  shvatiti  podrijetlo  toga  neobičnoga 
imena.  Bijeli  je  zid  očito  bio  "zid  sjena",  bilo  u  samom  Memfisu  ili  u 
obližnjoj  nekropoli  u  Gizehu.  Konačno,  svaka  stranica  dviju  golemih  pira­
mida u Gizehu bila je  svojevrsni bijeli  zid.  Nadalje,  svaki zid okrenut prema 
jugu morao je  danju biti bijel, jer bi  ga  sunce  uvijek obasjavalo.  Ima  temelja 
za  pretpostavku  da je  glavni  "zid  sjena"  pripadao  velikom  Ptahovu  hramu, 
središnjoj  religioznoj  građevini  Memfisa.  Nažalost,  Memfis  nikada  nije  bio 
posve iskopan, a čini  se da od njega ionako nije mnogo ostalo.  No,  to i nije 
toliko  značajno.  Ne moramo  pronaći  bijeli  zid kako bismo  saznali  što je  to 
bijeli  zid!  U  svakom  slučaju,  kako  ne  bih  razočarao  čitatelje,  na  fotografiji 
60 može se vidjeti bijeli zid u Gizehu, koji nema nikakve veze s piramidama. 
Taj  je  zid  zapravo  "izvor  svjetlosti"  u  Hramu  doline  pokraj  Sfinge. 
A to je i zabilježeno na iznimno rijetkoj fotografiji, (snimio prof  C.  Piazzi 
Smyth  1865.,  no  nije je  imao  prilike  objaviti).  Ona je  prvi  dokaz  fenomena 
sjene  u  Gizehu koji je  otkrio  modernan znanstvenik. 

Navedena  se  fotografija  nalazila  među  rukopisima  Piazzija  Smytha, 
koje je  na  dražbi  kupio  Moses  Cotsworth  i  prvi je  objavio.  Fotografiju je 
biranim riječima opisao Piazzi  Smyth: 

Sjeverni  kraj  Kefrenove  meridijalne  odaje  od  granita  na  brijegu 
Velike  piramide  [Gizeh],  za  koju  se  1865.,  poslije  4000  godina, 
ustanovilo  da  je  bila  savršeno  orijentirana  prema  astronomskim 
načelima. 
Sljedeći  komentar glasi: 
Kefrenov  izvor  sunčeve  sjene.  Dokaz.  - Kamera je  bila  postavljena 
iznad središta južnoga zida. Fotografija je, poslije astronomskih pro­
matranja,  snimljena točno u podne, kada  su istočni  i zapadni zid u 
sjeni,  dok je  sjeverni zid bio posve osvijetljen.  C.P.S.,  1865. 
Drugim  riječima,  sjeverni  zid je  bijeli  zid,  posve  obasjan  suncem,  dok  su 
istočni  i  zapadni  zid  u  sjeni.  To  provokativno  otkriće  zacijelo je  ohrabrilo 

SLIKA 70. Engleska gravura iz 1840. prikazuje arapske astronome kako na platformi 
na vrhu Velike piramide promatraju zalazak mjesečeva roga.  Gravura je nadahnuta 
idejom da je Velika piramida u drevno doba bila astronomski opservatorij. Međutim, 
gravura je  nastala  prema  crtežu  anonimnog  britanskoga  umjetnika  koji  je  i  sam 
sjedio na vrhu Velike piramide i promatrao zalazak Mjeseca. 
(Zbirka Roberta Templea.) 

Cotswortha da provede vlastita istraživanja u Gizehu. Naravno, egiptolozima 
nije  poznat  taj  dokaz.  No,  krajnje je  vrijeme  da  priznamo  kako  egiptolozi 
nisu  u  stanju  djelovati  kao  jedini  stručnjaci  za  znanost  drevnoga  Egipta, 
posebice  ako  svojoj  stručnoj  izobrazbi  nisu  dodali  i  znanstvenu,  što  bi  im 
omogućilo  da  zadiru  u  takva pitanja. 

Vratimo  se  sada pitanju  optičkih  mjerenja, jer bez njih  Velika piramida, 
zajedno  sa  svojim  tajnama  i  čudima,  nikada  ne  bi  mogla  biti  sagrađena. 
Poznato  nam  je  kako  je  Ballard  pretpostavio  da  su  piramide  u  Gizehu 
služile  za  promatranje  poplavljenih  područja.  Svijetleći  piramidion  svakako 
je mogao  dobro poslužiti toj  svrsi. 

Poznati  su  nam  i  hvatači  sjena  te  pravo  značenje  štapa  račvastoga 
završetka, koji  su bogovi  nosili kao  žezlo. 

No,  istraživanja  koja  su  proveli  ljudi  poput  Martina  Islera,  bila  su 
uglavnom vezana za orijentaciju i temelje drevnih građevina.  Oni su ispravno 
skrenuli  pozornost  na  zapise  i  prikaze  obreda  "polaganja  užeta",  koje  su 
izvodili  faraoni  kako  bi  obilježili  mjesta  budućih  hramova.  Suvremen  odjek 
te  drevne  tradicije,  iako  bez  mjeriteljskoga značenja, jest "polaganje temelj­
noga  kamena"  buduće  zgrade.  Dok je  u  drevno  doba  natpis  na  temeljnom 
kamenu  predstavljao  duboko  religioznu  objavu  u  kojoj  faraon  slavi  svoga 
boga,  natpis  na  suvremenom  temeljnom  kamenu  bilježi  da je  neki  odavno 
zaboravljen  predstavnik  lokalnih  vlasti  održao  prilično  jadan  govor  koji  je 
milošću  Božjom  završen  mlakim  pljeskom  nazočnih. 

"Polaganje  užeta"  od ključnog je  značenje  za  geodetska  mjerenja.  Raz­
mislimo  na  trenutak  što  je  nužno  za  takva  mjerenja  i  pogledajmo  jesu  li 
Egipćani  ispunjavali  potrebne uvjete.  Ako  su posjedovali  leće koje  su mogli 
upotrijebiti  za  izradu jednostavnih  teleskopa,  kakvu  su još  opremu  posje­
dovali? 

Prvo  valja ustanoviti  razinu.  Ako  se  to  ne  učini,  ne  može  se  pristupiti 
daljnjim mjerenjima.  Mjerenja poduzeta  s  baze  koja nije  vodoravna beskori­
sna  su.  Jesu  li  Egipćani  bili  sposobni  ustanoviti  razinu?  Naravno,  odgovor 
je  potvrdan,  a  kao  dokaz  može  poslužiti  sjeverni  pod  uz  Veliku  piramidu, 
koji je  savršeno vodoravan.  Nadalje, jesu li mogli ustanoviti razinu pomoću 
opreme  za  koju  znamo  da  su  je  posjedovali?  Drugim  riječima,  postoji  li 
dokaz o metodi kojom su postizali razinu? Danas se razina određuje pomoću 
libele  -  kada  se  mjehurić  zraka  nađe  u  središtu,  libela  je  u  vodoravnom 
položaju.  No,  ne  vjerujemo  da  su  Egipćani  posjedovali  takve  naprave. 
Najvjerojatnije  su  se  služili  drugim metodama.  Kakvim? 

Na  jednoj  fotografiji  prikazana  je  rezbarija  u  hramu  u  Denderi  u  Gor. 
Egiptu.  Na njoj  prepoznajemo  ankh,  simbol života,  iz kojega se pružaju dvije 

SLIKA  71.  Crteži  prikazuju  dvije  zidne  rezbarije  iz  razdoblja  Staroga  kraljevstva 
(otprilike 2500. god. pr. Kr.), koje opisuju uporabu utega. Za određivanje vodoravne 
razine  rabila  se  vaga  s  olovnim  utezima,  na  što  upućuje  fotografija  58  koja  prika­
zuje  ankh  s  dva utega.  Na gornjem  crtežu  vidimo  da je  vaga  imala  i  treći  uteg  (na 
sredini,  op.  prev.),  čime  se  postizala još  veća  preciznost.  Egipćani  su  posjedovali 
takve  vage  i  prije  rimskoga  osvajanja.  Takvim  se  napravama  za  mjerenje  kineski 
trgovci povrćem služe još  i danas,  iako su u Pekingu zabranjene.  Posjedujem veliku 
zbirku različitih vaga (grčkih i kineskih)  s utezima do  30 kg.  U Knjizi mrtvih  i egi­
patskim grobnicama nalazimo prikaze vaga na kojima se mjerila duša umrloga. 

ruke.  Na  laktu  svake  ruke  obješen je  uteg.  Držim  da  se  prikaz  odnosi  na 
egipatski  sustav  određivanja  razine.  Nadalje,  u  svakoj  se  ruci  nalazi  štap 
was,  što upućuje na pravo značenje simbola.  Utezi su jednostavno mogli biti 
pričvršćeni  na krajeve  ploče,  kako  bi je  održali  u  ravnini,  a  motriti  se  moglo 
preko nje,  pomoću cijevi. 

Držim  da taj  simbol, uz brojne  slične naprave koje  su  otkrili  arheolozi, 
upućuje  na metodu  kojom  su  drevni  Egipćani  određivali  vodoravnu  razinu. 
Što  su  još  drevni  Egipćani  mogli  učiniti?  Ono  što  čini  svaki  geodet. 
Određivali  su  osnovni  smjer. 

Martin  Isler  rekonstruirao je  veoma  domišljat  sustav  pomoću  kojeg  su 
Egipćani  određivali  smjer bez uporabe užeta.  To je  objasnio  u  svom  članku 
naslovljenom "Drevna metoda određivanja smjera"  ("An Ancient method of 
Finding and Extending a Direction"), iz kojeg smo već preuzeli neke navode. 
Preslikao  je  neke  prikaze  na  egipatskim  rezbarijama  koji  opisuju  faraona 
i  božicu  Seshet  kako  maljevima  zabijaju  kolce  u  temelje  budućega  hrama. 
Dva  su  kolca  povezana  užetom.  Isler  navodi  tipičan  natpis  iz  Horusova 
hrama u  Edfuu koji  opisuje  prikaz: 

SLIKA  72.  Crtež  Martina  Islera  prikazuje  faraona  i  božicu  Seshet,  zaštitnicu  gra­
diteljstva  i  temelja,  kako  "rastezanjem užeta" određuju smjer novoga hrama.  Uže je 
pričvršćeno  za  stupove  koje  drže  faraon  i  božica.  Pomoću  kraćih  stupova  (jednakih 
promjera kao  dva duža stupa) eliminirala se vodoravna zakrivljenost  linije. 

"Držim kolac. Hvatam dršku štapa i prihvaćam mjerno uže (koje na 
drugom kraju drži, op. prev.) Seshat. Očima pratim kretanje zvijezda. 
Promatram  Velikog  medvjeda  [vjerujem  da  se  obred  izvodio  danju, 
a  na  pol  upućuje  konstelacija  koja  je  faraonu  bila  vidljiva]  ...  uže 
je protegnulo  Njegovo  Veličanstvo,  on je  u  ruci  držao  kolac,  kao  i 
Seshet:  svoje  je  uže  sjedinio  s  Onim-koji-je-južno-od-njegova-zida 
[možda  je  to  epitet  koji  se  vezivao  za  Sunce  koje  se  u  Egiptu 
uvijek  nalazilo  na južnom  dijelu neba.  Zid je  možda bio  zid  sjena], 
u  savršenom  i  vječnom  djelu,  nakon  što  je  gospodar  Khnouma 
ustanovio njegov kut.  Onaj-koji-čini-da-postojanje  (život,  op.  prev.) 
ima  svoj  tijek,  ustao  je  da  vidi  svoju  sjenu  [to  svakako  upućuje 
na dnevno, ne na noćno nebo],  savršeno dugačku,  savršeno široku, 
savršeno  visoku  i  nisku" 
Isler  potom  objašnjava  kako  se  užad  mogla  protezati  veoma  daleko, 
bez  vodoravne  distorzije,  pri  čemu  okomita  distorzija  nije  imala  nikakvo 

SLIKA 73. Crtež Martina Islera opisuje kako je Reginald Engelbach riješio probleme 
kutova i vodoravne zakrivljenosti kod "rastezanja užeta". Na taj  se način očito može 
postići  preciznost jednaka  onoj  koja je  postignuta  kod  određivanja  i  konstruiranja 
temelja  Velike  piramide. 

značenje.  Taj  je  postupak  Isler  opisao  u  svojim  dijagramima.  Ako  štapove 
prikazane na rezbarijama promatramo kao kolce na kojima se napinjalo uže, 
tada su bila nužna dva takva kolca, a njihov je promjer morao biti jednak. Na 
taj  je  način  svaka  vodoravna  devijacija  smjesta  mogla  biti  ispravljena.  Isler 
kaže: 

Kada  sam  iskušavao  metodu  indijanskoga  kruga,  odredio  sam  dvije 
točke međusobno udaljene 40,3  cm: južni je kraj  bio  osnovica  gno-
mona,  a  sjeverni  središnja  točka  u  kojoj  se  pojavljivao  vrh  sjene 
izranjajući iz kruga. Postavivši dva štapa međusobno udaljena  13 lm, 
s  lakoćom  sam  između  njih  protegnuo  uže.  Iako  zbog  nedostatka 
prostora  to  nisam  mogao  provjeriti,  vjerujem  da  se jednaka  točnost 
mogla  postići  i  na  većim  udaljenostima.  Za  potrebe  tih  pokusa, 
postavio  sam  štap  i  gnomon  blizu  jednoga  kraja  užeta,  kako  bih 
u  skladu  s  njima  ispravio  uže  držeći  štap  na  jednom  kraju  užeta. 
Unatoč velikoj  udaljenosti  i  labavljenju užeta,  točnost je  bila postig­
nuta, jer  njegova  vodoravna  komponenta  nije  bila ugrožena. 

Iako  egipatske  slikanje prikazuju samo uže  i  dva krajnja  štapa,  iz 
njih  možemo  zaključiti  da je  obred  "rastezanja  užeta"  imao  ključno 
značenje jer  se  izvodio  i  bez  gnomona.  Prikazi  tog  obreda  prisutni 
su u hramovima koji nisu poznati po preciznoj  orijentaciji,  što znači 
da  se  izvodio  i pri  određivanju kutova  građevine.  Kao  što je  opisao 
[Reginald] Engelbach, na što upućuje slika 73s, jedan krak kutomjera 
polagao  se  na  crtu,  dok  je  drugi  krak,  uz  određeno  odstupanje, 
obilježavao  90°.  Kutomjer,  čiji  je  jedan  krak  i  dalje  ležao  na  crti, 
okretao  se potom na drugu stranu (tj.  za  180°, op.  prev.) na kojoj  se 
također  određivao  pravi  kut.  Krak  koji je  ležao  na  crti  ponovno  se 
označavao,  a  razlika  između  dvije  oznake,  ako je  postojala,  dijelila 
se  napola.  Kada  se  taj  presijek  uskladio  s  ustanovljenom  točkom 
na  osnovici,  dobio  se  savršen  pravi  kut.  Engelbach  tvrdi  da  niti  u 
jednom pokusu odstupanje od pravoga kuta nije prelazilo  1,5 minuta, 
a jednaka je točnost postignuta i na Velikoj  piramidi... 

Zainteresirani čitatelji mogu pogledati brojne  crteže kojima je  Isler popratio 
svoj  članak,  a  koji  jasno  i  uvjerljivo  dokazuju  njegove  tvrdnje.  Slika  74 
preslika je  drevne  rezbarije  koja  opisuje  kako  se  napinjalo  uže  između  dva 
štapa. 

Ono  što je  također  nužno  istražiti jest  znanje  o  zemljopisnom  sjeveru, 
jugu,  istoku  i  zapadu.  Već  smo  vidjeli  da  su  drevni  Egipćani  te  točke 

SLIKA  74. Faraon Ptolemej XIII. Aulet (80.-52. god. pr. Kr.) i božica Sefkhet-Abwy 
(aspekt  božice  Seshet)  drvenim  maljevima  zabijaju  štapove  u  zemlju.  Dva  mala 
djed-a  simboliziraju  stabilnost.  Obred  je  bio  iznimno  značajan  i  zvao  se  "obred 
rastezanja  užeta".  Ova  zidna  rezbarija  otkrivena  je  na  zapadnom  zidu  Auletova 
hrama u Atribisu, u blizini  Sohaga u Gornjem Egiptu.  Natpis  (fragmentaran)  opisu­
je  kako  Sefkhet  "određuje  kutove  (kheses)".  Na  faraona  se  odnose  sljedeće  riječi: 
"Tvoje je  svetište poput obzora.  Utemeljio  si  ga svetim maljem." 
(Iz W.  M.  Flinders  Petrie,  J.  H.  Walker i  E.  B.  Knobel, Atribis,  British  School  of 
Archaeology in Egypt, London,  1908., sl. 26. i str. 20.) 

određivali  s  velikom  preciznošću.  Budući  da  se  nisu  služili  magnetskim 
točkama  na kompasu,  nisu morali  rabiti  zemljovide  magnetske  varijacije  kao 
korektivne  čimbenike. 

Precizno  odredivši  razinu  i  osnovni  smjer,  te  posjedujući  teleskope, 
Egipćanima je  nedostajala  samo  ljestvica  za  određivanje  kutova.  Kakvim  su 
se  napravama  služili  za  obavljanje  toga  zadatka?  Teodoliti  koji  su  se  rabili 
prije  doba  elektronike  uključivali  su  male  teleskope  postavljene  tako  da  su 
mogli  kliziti  duž  bakrenoga  luka.  Slika  76  prikazuje  "moderan"  teodolit  iz 

SLIKA  75.  Drvorez  iz  Ars  Magna  Lucis  et  Umbrae  Athanasiusa  Kirchera,  Rim, 
1646.;  Amsterdam,  1671.  opisuje  kako  se  trigonometrijski  može  izmjeriti  visina 
planine  Atos  u  Grčkoj,  pomoću  teodolita  na  otoku  Lemnos.  Udaljenost  između 
dvije  točke  (B  i  C)  iznosi  100  stadija.  Točka A je  vrh  planine,  a  D  predstavlja  kut 
zabilježen  pri  zalasku  sunca  na  zapadu  iznad  planine. 
(Rimsko izdanje,  1646., str.  728; prošireno amsterdamsko izdanje,  1671., str. 644.) 

1916.  Slovo N stoji pokraj  bakrenoga luka na kojemu su označeni stupnjevi, 
kako  bi  čitatelj  znao  o  čemu  govorim.  Stupnjevi  se  mogu  očitati  tako  da 
se  teleskop  ostavi  u  njegovu  kutu  gledanja,  dok  se  s  bočne  strane  naprave 
gleda je  li  ciljnik na tom luku.  Ta metoda uključuje mjerenje kutova u samoj 
napravi,  te je veoma prikladna.  No, kutovi  se mogu i posebno  izmjeriti,  što 
se nekima možda čini neobičnim, jer nismo naviknuli na takvu praksu.  Bio 
sam prisiljen potražiti  takve  naprave.  Naime,  nema  dokaza koji  upućuju na 
to  da  su  se  Egipćani  služili  istim metodama kao mi.  Kad bolje razmislimo, 
shvatit  ćemo  kako  činjenica  da se mi  služimo  nekim  sustavom  ne  znači  da 
taj  sustav mora biti jedini moguć. 

Morao  sam  usvojiti  novo  gledište  i  odbaciti  predrasude.  Tako  sam  se 
počeo  pitati  kakvu  su  poznatu,  a  ipak  neobičnu  napravu,  Egipćani  mogli 
koristiti  za  određivanje  kutova?  Možda  je  postojao  neki  stilizirani  prikaz 
takvoga  mjernog  instrumenta.  Pozornost  mi  je  skrenuo  predmet  koji  sam 
nazvao  tet.  (Vidi  sliku  77.)  Ovdje  vidimo  čudan  predmet  koji  je  prije  bio 
poznat  kao  tet  ili  tchet,  no  danas  se  -  zahvaljujući  novom  sustavu  transli-
teracije - naziva djed.  (Osobno mi je draže zvati ga tet.) Taj je neobičan pred-

SLIKA  76.  Gravura iz  1916.  prikazuje tadašnji  teodolit.  Tronožac je bio  od drveta, 
a  svi  ostali  dijelovi  naprave  bili  su  od  bakra.  Teleskop je  smješten  na  vrhu,  a  dva 
suprotna kraja teleskopa označena su slovima H i J.  Mogao se okretati gore i dolje, 
te  lijevo  i  desno.  Kada bi  se  okrenuo  u  stranu,  njegov  bi  položaj  bio  zabilježen  na 
kružnoj  ljestvici (ispod slova P, D i M). Kada bi se pomicao gore ili dolje, njegov bi 
položaj  bio  zabilježen  na  luku  (pokraj  slova  N).  Taj  se  teodolit  sastoji  od  dvije 
libele  pod pravim kutom  (jedna je  mala  cijev  ispod teleskopa,  označena  slovom  K, 
a druga je  prikazana kao  kružić  označen  slovom  M),  koje  su  osiguravale  vodoravan 
položaj;  Egipćani  su se  služili  olovnim kuglama  i  utezima (znamo kako  su Egipćani 
određivali  vodoravnu razinu  i  znamo  da  su  se  služili  lećama kao jednostavnim  tele­
skopima),  no  kako  su Egipćani mjerili kutove?  Najvjerojatnije  pomoću naprave  čiji 
je  djed stiliziran prikaz.  Slika 77.  preslika je  drevne  egipatske  slikanje koja prikazuje 
oči  koje  gledaju  kroz  prorez  na  djed-u.  Takvi  su  prikazi  veoma  česti,  a  nalaze  se 
i  na  papirusu  Pa-di-Amona  iz  razdoblja  Novoga  kraljevstva.  (Vidi  sl.  47.,  str.  60., 
sv.  I.,  Tekstovi u Alexandre  Piankoff,  Mythological Papyri,  Bollingen  Series XL,  3, 
Pantheon Books,  New York,  1957.,  2  knjige.  Papirus je  reproduciran na  fotografiji 
10,  sv.  II.)  Iznad  prikaza  stoji  sljedeći  natpis:  "Oziris,  gospodar  Buzirisa  [grada  u 
delti  Nila,  koji je  tom  bogu  bio  osobito  svet],  Veliki  Bog,  gospodar  Vječnosti"  (sv. 
I.,  str.  114.).  Simbolizam djed-a i  Ozirisa-djed-a bio je rasprostranjen u pogrebnim 
kultovima,  iako je  njegovo  podrijetlo  ostalo  skriveno.  Pitanje je  to  koje  ne  prestaje 
zbunjivati  egiptologe. 

(Gravura  je  preuzeta  iz  George  Lionel  Leston,  Practical  Surveying,  11.  izdanje, 
London,  1916., sl. 89., str. 47.) 

met, čije značenje i svrha još uvijek nije poznata, u kasnijim razdobljima egi­
patske povijesti postao  simbolom stabilnosti,  a opisivao  se  i kao kralježnica 
boga Ozirisa.  Egipatske rezbarije prikazuju goleme stupove djed koje podiže 
faraon  u  posebnoj  svečanosti  poznatoj  kao  "podizanje  teta"  ili  "podizanje 
djeda". Međutim, sve je to nastalo poslije, a podrijetlo toga neobičnoga pred­
meta  nema  nikakve  veze  s  Ozirisovom  kralježnicom.  Kao  što  je  iskreno 
rekao  Manfred  Lurker  u  svojoj  knjizi  The  Gods  and  Symbols  of Ancient 
Egypt (Bogovi i simboli drevnoga Egipta): 

Stup djed je pretpovijesni fetiš, čije značenje još nije objašnjeno.  On 
je  možda  stiliziran  prikaz  drveta  bez  lišća  ili  štap  sa  šupljinama.  ... 
[poslije] je postao općim simbolom "stabilnosti" i kao takav je ušao u 
pisani jezik.  U razdoblju  Staroga kraljevstva u Memfisu  su  djelovali 

SLIKA  77.  Stup djed nastavlja se  na  Ozirisovo  tijelo,  ne  kao njegova kralježnica, 
nego  kao  produžetak  "glave".  Dva  oka  koja  proviruju  između  proreza  na  djeda 
možda predstavljaju Ozirisovo lice koje se pojavljuje iz simboličnoga djed-a.  Moja 
pretpostavka da se djed rabio za mjerenja svetih lokaliteta samo je nagađanje. 
(Preslika crteža 25,  1.  dio,  u  sir Gardner Wilkinson,  Supplement  Volume,  Second 
Series of Manners and Customs of the Ancient Egyptians, London, 1841.) 

svećenici  "plemenitoga  djeda",  a  glavno  božanstvo  Memfisa,  sam 
Ptah,  nazivao  se  "plemeniti  djed".  Obred  "podizanja  stupa  djed" 
potekao  je  iz  Memfisa;  izvodio  ga  je  sam  kralj  pomoću  užadi,  a 
pomagao  je  i  svećenik.  Početkom  razdoblja  Novoga  kraljevstva, 
prijašnji  fetiš  postao  je  simbol  Ozirisa.  Tako  je  djed  bio  smatran 
njegovom  kralježnicom. 

Povezanost djeda s faraonovim obredom u hramu podsjeća na obrede "raste­
zanje  užeta".  Ptah  je  bio  bog  pola,  pravi  je  sjever  bio  povezan  s  njim, 
a  njegov  je  sveti  predmet  možda  imao  neko  mjeriteljsko  značenje.  Ali, 
kakvo? 

Najprije  valja  istaknuti  da  se  djed  prikazivao  u  različitim  oblicima. 
Veoma  je  čest  bio  dvostruki  djed  koji  se,  primjerice,  pojavljuje  u  grobnici 
kralja Tutankamona,  kao  što  sam  imao  priliku vidjeti u Egipatskom muzeju 
u  Kairu.  Djed  se  također  prikazivao  kao  da  je  živ,  s  rukama  . 

Naprava  djed bio je  standardan  dio  Ptahova  žezla  i  Ptahova 
štapa  was. 

Sve  sam  se  više  počeo  zanimati  za  različite  oblike  djeda.  Tako  sam 
otkrio  možda  najstariji  poznati  opis  djeda,  koji  potječe  iz  doba  faraona 
Zosera (2668.-2649.  god. pr.  Kr.), vladara III.  dinastije, čiji  se kip,  s kojega 
su pljačkaši  odstranili kristalne oči, može vidjeti na fotografiji  .  Iznenadio 
sam  se  ustvrdivši  kako  ti  izvorni  prikazi  djed-a  uopće  nisu  stilizirani,  nego 
se  doimaju  prirodnima  i  stvarnima.  Naime,  načinjeni  su  od  svežnjeva  trske 
s prorezom na vrhu, s četiri reda dugačkih plosnatih štapova trske poredanih 
duž  nekoliko  djedova  u  luku.  (Vidi  fotografiju  26.) 

Taj  lijepi  mural  od  plavozelene  keramike  nalazi  se  u  podzemnoj  pros­
toriji terasaste piramide u Saqqari,  koju je za faraona Zosera izgradio njegov 
vezir  i  graditelj  Imhotep.  Danas  je  izložen  u  prilično  mračnom  kutu  Egi­
patskoga  muzeja  u  Kairu,  gdje  sam  ga  uspio  fotografirati  uz  veoma  dugu 
ekspoziciju.  Kao  što  se  može  vidjeti,  na  muralu je  prikazan  višestruki  djed. 
Zapravo,  sastavljen je od  11  djedova.  Čini  se da su kasniji prikazi potekli od 
toga  veoma jednostavnog  i  prirodnog  prikaza. 

Što  je  mogao  biti  taj  višestruki  djed?  Naravno,  to  ne  možemo  sa 
sigurnošću reći.  Neki  su  ga  arheolozi  tumačili  kao  neobičan visoki  prozor. 
Za takvu  tvrdnju nisu  imali  temelja,  no  nikako  nisu  mogli  objasniti  zašto je 
upravo  tako  oblikovan.  Činjenica  jest  da  su  ovdje  svi  stručnjaci  u  mraku. 
Do  sada  bismo  već  morali  znati  da  sve  što je  u  drevnom  Egiptu  bilo  lijepo 
oblikovano  ima  dublje  značenje. 

Tako  sam počeo  promatrati djed kao  napravu za  geodetsko  mjerenje,  a 
proreze kao pomagala za mjerenje kutova. Pri određivanju vodoravne razine, 

napinjanju  užeta  i  očitavanju  kutova  pomoću  proreza,  temeljna je  naprava 
bio dvostruki djed,  a očitavanja su se provodila kroz proreze.  Višestruki djed 
možda je imao nešto složeniji oblik, a možda je bio tek ukrasni dodatak inače 
jednostavne naprave.  A golemi  stup djed također je bio  simboličan. 

Možda je  naprava  takve  vrste  mogla  odgovoriti  potrebama  drevne  egi­
patske  geodezije.  Stilizirani  djed  postao  je  uobičajen  dio  egipatske  ikono­
grafije,  kao  i  štap  was,  a  dva  su  simbola  često  prikazivana  zajedno.  Kada 
počnemo  proučavati  motive  na  frizovima  egipatskih hramova  iz  nešto  novi­
jega razdoblja,  neizbježno nam postaje jasno  da su tajanstveni oblici na neki 
način povezani  s  geodetskim mjerenjima,  polaganjem temelja, te  ispravnom 
orijentacijom kao  nužnim preduvjetom za "postizanje  stabilnosti".  Fotogra­
fija  X  koju  sam  snimio  u  Philaeu  prikazuje  djed  sa  sunčevim  diskom  na 
vrhu  -  vjerojatno je  prikaz  nastao  na  temelju  promatranja  sunca  i  mjerenja 
njegove  visine  pomoću  djeda  -  kojeg  okružuju  neobični  predmeti.  Egipat­
ska je  ikonografija  svakako  prepuna  "predmeta  koje  ne  možemo  identifici­
rati".  Međutim,  slobodan sam ponuditi moguće objašnjenje za neobičan rep 
"Seta-životinje",  zvijeri  psećega  oblika  koja  simbolizira  boga  Seta  i  čije  je 
značenje  tek  nedavno  odgonetnuto.  Set je  prikazan  na  fotografiji  56  (iako 
bez  repa).  Međutim,  u mnogim  prikazima  njegov je  uspravan rep  račvast -
dvozubac!  A mi znamo  što to znači,  zar ne? Možda  smo time riješili jednu 
zagonetku.  Set,  bog  koji  u  jednoj  od  svojih  pojavnosti  predstavlja  noćno 
nebo,  a time i neprijatelja sila svjetlosti,  ima rep u obliku dvozupca kroz koji 
su se mogle promatrati zvijezde na noćnom nebu. 

Set  posjeduje još jednu  pojavnost  koja  bi  se  mogla  povezati  s  telesko­
pom.  U  strašnoj  borbi  s Horusom,  Set je  svom bratu  iskopao  oko,  a Horus 
je  Setu  iščupao  testise.  Oko je  poslije  vraćeno  Horusu,  a  testisi  su  vraćeni 
Setu. No, koje je pravo značenje te priče? Morfološki gledano,  što  su testisi 
mogli predstavljati?  Zaboravimo koncepciju plodnosti.  Testisi  su dvije kugle 
- dvije male kugle.  Možda su bili  simboli konveksnih kristalnih leća postav­
ljenih jedna uz drugu (a testisi se nalaze jedan uz drugi) u jednostavnom tele­
skopu.  Promatran u  tom  smislu,  sa  surlom  koja je  bila jednako  zakrivljena 
kao i vrh štapa za motrenje,  s repom koji je bio račvast i dvije kugle koje čine 
teleskop  - imajući  na  umu  da je  predstavljao  noćno  nebo  -  Set  se  u  mnogim 
pogledima  doimao  kao  optičko  stvorenje.  Kada  se  čak  tri  fizička  atributa 
nekog  božanstva  mogu  razumno  objasniti  kao  simboli  optičkih  naprava, 
možemo  s  prilično  velikom  sigurnošću  zaključiti  da  nam  je  netko  želio 
prenijeti određenu poruku. 

Čini  se  da  i  grčka  predaja  o  Kiklopima  ima  optičko  značenje.  Veliko 
središnje  oko  Kiklopa  savršen je  simbol  leće  ili  kristalne  kugle.  Pojedinosti 

iz  sačuvanih  legenda  o  Kiklopima  prilično  su  nejasne  i  razočaravajuće. 
Izvorni  Kiklopi  pripadnici  su  starijega  naraštaja  mitoloških  likova,  preteča 
olimpskih  bogova.  U  doba  nastanka  Odiseje  postali  su  živopisni  likovi  koji 
su  se  mogli  iskoristiti  za pričanje  priča;  ono  što  Homer  pripovijeda  o  Kik­
lopu  Polifemu  od  malog je  mitološkog  značenja.  Starije  legende  povezuju 
Kiklope  s  divovskim kamenim zidinama  i  građevinama.  Kiklopi  su sagradili 
zidine  Arga  i  Tirnisa,  te  Midije  i  Mikene  za  Perzeja  (mitskoga utemeljitelja 
Mikene)  -  drugim  riječima,  sagradili  su  zidine  tipičnih  mikenskih  gradova. 
Podrijetlo  Kiklopa  vjerojatno  je  u  minojskoj  predaji.  Čak  se  i  Polifem  iz 
Odiseje povezuje  s  divovskim kamenjem  i  megalitima,  a  i sam je  div. 

Za nas je značajno to da se jedan od Kiklopa zvao Bront (ili Brontes, op. 
prev.).  To ime, kao što nam je poznato, upućuje na kamenje groma, budući 
da  bronte  znači  "grom".  No,  ta je  povezanost još  određenija, jer  su upravo 
Kiklopi  oblikovali  munje  za  Zeusa.  Osim  toga,  Kiklopi  su  za  Hada,  boga 
podzemnoga  svijeta,  izradili  kacigu  nevidljivosti,  koja  također  ima  optičko 
značenje.  Možda je ona upućivala na činjenicu da su bez optičkih pomagala 
mnoge  stvari  nevidljive.  Također držim da veza Kiklopa s  izgradnjom  "nes­
hvatljivih" golemih zidina i gradova upućuje na uporabu optičkih naprava za 
mjerenje. 

To  nas  ponovno  vodi  do  Horusova  oka.  Na  fotografiji  63  prikazan je 
nadasve neobičan mozaik koji su na svetom grčkom otoku Delu otkrili  fran­
cuski  arheolozi  i  objavili  ga  1907.  Na  mozaiku  je  prikazano  nešto  nalik 
suncu na vrhu piramide,  iz kojega izbijaju dugačke zrake.  Na temelju onoga 
što smo do sada saznali, možemo reći da je taj prikaz veoma sugestivan. Iako 
potječe  iz kulture koja je  starija od egipatske,  komentar kojim ga je popratio 
jedan  arheolog  veoma je  zanimljiv: 

Simbol  u  središtu  mozaika  pojavljuje  se  na  brojnim  stelama 
[uspravnim  kamenim pločama]  otkrivenima u punskim  [kartaškim] 
svetištima u  Sjevernoj  Africi;  a na njemu  se  može uočiti  više-manje 
antropomorfan  prikaz  feničke  božice  Tanit.  [Oni  vjeruju  da  sunce 
na  vrhu  predstavlja  glavu,  a  zrake  koje  iz  njega  izbijaju  ruke,  dok 
je  piramida  tijelo  odjeveno  u  haljinu!  Zamislite  samo!  To je  možda 
najbolji  primjer  pogrešnoga  tumačenja  nekog  drevnog  simbola  za 
koji  sam ikada čuo.]  M.  Ed.  Meyer simbol tumači  drugačije;  prema 
njemu,  to  je  fenički  i  sirijski  oblik  egipatskoga  simbola  [ankha], 
hijeroglifa  koji  označava  "život";  zacijelo  se  smatralo  da  taj  simbol 
ima  neka  mistična  svojstva,  što  objašnjava  njegovu  prisutnost  na 
talismanima  i  stelama.  Ako  je  potonje  tumačenje  ispravno,  tada 
možemo razumjeti zašto  se simbol pojavljuje na mozaiku.  Konačno, 

SLIKA  78.  Drevni  prikazi  Kiklopa.  Dva  mala rimska prikaza  (a  i  b)  otkrivena  su 
u Napulju,  a opisuje  Kiklope kao trooke,  s trećim  okom na čelu.  Te  su koncepcije 
novijega  datuma.  Stariji  grčki  prikazi  opisuju  Polifema, jednog  od  Kiklopa  iz  Odi­
seje,  kao jednooko  čudovište.  U  Muzeju u  Argu  čuva  se  vaza  iz  arhajskoga  doba  s 
veoma  lijepim  prikazom  Polifema  kojemu je  izvađeno  oko.  Zbog  loših  svjetlosnih 
uvjeta  nisam  uspio  fotografirati  vazu.  Slika  c  predstavlja  tradicionalnu  grčku  kon­
cepciju  Kiklopa  (Louvre,  sl.  2259.,  str.  1695.,  iz  Daneberg-Saglio Dictionnaire  des 
Antiquites {Rječnik starina), Pariz,  1877.-1919.,  sv.  I., 2. dio.) 

on  je  pronađen  u  vestibilu  Kuće  dupina.  Mozaik  u  peristilu  iste 
građevine  djelo  je  umjetnika  iz  grada  Aradosa,  vjerojatno  Aradosa 
u  Feniciji.  ...  Kuća  dupina  bila je  tako  drugačija  od  ostalih  grčko-
rimskih građevina na Delu,  s obzirom na očit istočnjački utjecaj. 

Svakako  je  zanimljivo  da  je  simbol  piramide  čiji  piramidion  reflektira 
sunčeve  zrake  bio  raširen  diljem  Sjeverne  Afrike,  te  da je  bio  prisutan  i  u 

feničkoj  umjetnosti.  Tijekom  razdoblja  Novoga  kraljevstva  Fenicija  je  pri­
padala Egiptu (15.  st. pr. Kr.), te su zemljom vladali egipatski upravitelji koji 
su gradili  egipatske hramove.. 

Sunce  na  vrhu  piramide  moglo  bi  se  protumačiti  kao  Horusovo  oko. 
No,  kao  što  smo  već  vidjeli,  i  sama  Velika  piramida  bila je  Horusovo  oko. 
Zapravo,  čitav  se  Egipat mogao  nazvati  Horusovim  okom.  Na to  upućuje  J. 
Gwyn  Griffiths  u  svojoj  iznimno  zanimljivoj  knjizi  The  Conflict  of Horus 
and Seth (Sukob Horusa  i Seta).  U posljednjem odlomku pisac kaže: 

Drioton  je  skrenuo  pozornost  na  himnu  Egiptu  sadržanu  u  Tek­
stovima  iz  piramide  [iz  razdoblja  Staroga  kraljevstva].  Zemlja  se 
naziva  Horusovim  okom. 

Teško je  zamisliti  da  su  drevni  Egipćani  znali  pojedinosti  o  tome,  no  postoji 
nešto  veoma  neobično  u  vezi  s  očima  orlova  i  sokolova.  Naime,  orlovi 
i  sokolovi  mogu  s  nevjerojatnih  visina  vidjeti  male  glodavce  na  zemlji. 
Godine  1982.  u znanstvenom časopisu Nature objavljeno je izvješće o rezul­
tatima  anatomskih  istraživanja  provedenih  na  oku  maloga  sokola.  Tom  je 
prilikom ustanovljeno  da je njegovo  oko  oblikovano tako  da povećava sliku, 
a  povećanje  iznosi  1,33X.  Oči  većih  sokolova,  poput  onih  koji  su  simbo­
lizirali  Horusa,  mnogo  bolje  vide.  Činjenica  da  su  sokolove  oči  svojevrsna 
povećala  osobito  je  značajna  za  temu  kojom  se  bavimo  u  ovoj  knjizi.  To 
znači  da je zoološko  Horusovo  oko bila leća za povećavanje. 

Još  nešto  valja  imati  na umu,  osim  činjenice  da je  Horusovo  oko možda 
simboliziralo  leću  (ili  globus  za  povećavanje  i  paljenje),  naime,  da  su  u 
Egiptu  "oči"  obično  prikazivane  u  parovima.  Na  primjer,  dva  Raova  oka 
nedvojbeno  su  simbolizirala  dva  solsticija.  No,  ako  je  "oko"  zapravo  bila 
leća,  tada  se par očiju može protumačiti kao  teleskop.  Već  sam objasnio  da 
je  za jednostavan teleskop potrebno  imati  samo  dvije  leće.  Sukladno  tome, 
"dva oka" mogla su se odnositi na jednostavne teleskope drevnoga Egipta. U 
vezi s time valja istaknuti još nešto što je za nas značajno.  Egipćani su vjero­
vali  da  svatko  ima  svoga  dvojnika  koji  se  nazivao  ka.  Ta je  ideja  u  Grčkoj 
poznata  kao  koncepcija  eidola,  sa  svim  optičkim  konotacijama  o  kojima 
smo  opširno  raspravljali  u jednom  od  prethodnih  poglavlja.  No,  zadržimo 
se  na  egipatskom  hijeroglifu  za  ka.  On  se  sastoji  od  para  uzdignutih  ruku. 
Vjerojatno  će  većina  čitatelja  pretpostaviti  da  uzdignute  ruke  simboliziraju 
obredno  štovanje  ili  nešto tome  slično. No, kakve veze ka  ima s time? 

S  druge  strane,  postoji  moguće  optičko  objašnjenje  hijeroglifa  za  ka, 
čovjekova "dvojnika".  Pogledamo  li  kroz jednostavan teleskop,  vidjet  ćemo 
obrnutu sliku, koja se, međutim, može ispraviti pomoću treće leće. Zamislite 

čuđenje  i  strahopoštovanje  koje je  u  drevnim  ljudima  izazivala  spoznaja  da 
dvije  leće  daju obrnutu  sliku!  Što  su mogli misliti? 

Promatramo li kroz jednostavan teleskop čovjeka koji stoji na određenoj 
udaljenosti,  on  će  biti  okrenut  naopačke.  Njegove  će  ruke  biti  uzdignute. 
Treba  li  u  toj  pojavi  tražiti  podrijetlo  hijeroglifa  za  čovjekova  "dvojnika"? 
S  obzirom  na  to  da  se  grčka  predaja  nastavljala  na  izvorno  egipatsku  kon­
cepciju,  optički  se  kontekst  nameće  sam  po  sebi.  Kako  bilo,  slobodni  smo 
izvući neke zaključke, u slučaju da se u budućnosti pojave dokazi koji možda 
već  i postoje  ali  su pogrešno protumačeni. 

Otkrivanje  pravoga  značenja  Horusova  oka jedan  je  od  najtežih  zada­
taka  egiptologija.  Horusovo je  oko  bilo  povezano  s  gotovo  svim  egipatskim 
simbolima.  Proučimo  li Tekstove iz piramide,  osobito  dijelove o prinošenju 
darova umrlim  faraonima,  shvatit  ćemo  da  su  izrazi  "Horusovo  oko"  i  "sveti 
prinosi"  istoznačnice.  Nazivati  krišku  kruha  ili  komad  mesa  "Horusovim 
okom"  bilo  je  pomalo  nalik  nazivanju  lijepe  djevojke  "pravom  Venerom", 
što je bilo uobičajeno prije nekoliko desetljeća, kada je još postojalo klasično 
obrazovanje.  Talijan  može  lijepu  djevojku  zvati  Madonom,  što  nikako  ne 
znači  da  je  ta  djevojka  rodila  Isusa.  Talijan  govori  metaforički.  Kada 
za  nekoga  kažemo  da  je  "anđeo",  pritom  ne  mislimo  da  ima  krila  i  da 
je  beskrajno  dobar.  Isto  tako,  kada  je  drevni  Egipćanin  svoje  guske  ili 
patke  darovao  umrlom  faraonu,  te  su  se ptice  smatrale pravim "Horusovim 
očima". 

Različiti prijevodi Tekstova iz piramide uglavnom su nesređeni. Pojedini 
se  dijelovi  nazivaju  Izreke.  No,  brojevi kojima  su  Izreke  označene  ne moraju 
ništa značiti.  Na primjer, Izreci 221  u Uninoj  piramidi slijedi  Izreka  118,  a 
Izreci  133  slijedi Izreka  16. Kako bih izbjegao zbrku, počeo sam proučavati 
tekstove  na  način  koji  preporučujem  i  drugima.  Alexandre  Piankoff preveo 
je  samo  tekstove  koji  se  pojavljuju u Uninoj  piramidi  u  Saqqari;  bila je  to 
najstarija piramida  sa  zapisima,  pa je  dobro  započeti  s  njezinim  tekstovima. 
Piankoff navodi  tekstove  redoslijedom kojim  su  otkriveni,  na  ulazu u  pred­
soblje,  u  predsoblju,  u  prolazu  koji  vodi  do  prostorije  sa  sarkofagom,  te 
konačno  u  samoj  prostoriji  sa  sarkofagom.  Piankoff  ih  predstavlja  upravo 
onako kako  se pojavljuju na zidovima.  U toj  sam piramidi  sjedio  satima, pa 
kada  ih  čitam,  točno  znam  na  kojem  se  zidu  nalaze.  Dobro je  tako  početi 
jer je  redoslijed  veoma  značajan.  Slijedite  tekstove  kroz  prostorije  najstarije 
građevine  u  kojoj  se  pojavljuju.  To  su  najstariji  religiozni  zapisi  na  svijetu,  i 
zato su vrijedni najdublje pozornosti.  Poslije njih možete čitati dodatne Tek­
stove  iz  piramide,  koji  se  u  tako  zbrkanom  obliku  pojavljuju  u  zbirci.  Vidi 
fotografiju  59,  koja prikazuje  dio tekstova iz Unine piramide. 

Ono  što  u vezi  s  Tekstovima  iz  piramide  faraona Une najviše  začuđuje 
jest izostanak boga Ptaha. Budući da je on bio glavno božanstvo Memfisa, to 
je blago  rečeno  neobično!  "Teologija Memfisa" čiji je  glavni nositelj  upravo 
bog  Ptah  posve  je  zanemarena  kao  da  nikada  nije  ni  postojala.  Pitamo 
se kako je to moguće,  imajući na umu da se  središnje Ptahovo  svetište nala­
zilo  u  neposrednoj  blizini,  a  njegovi  su  svećenici  izvodili pogrebne  obrede. 
Možda je  u  pogledu  Ptahova  prebivališta  na  snazi  bio  određen  tabu,  te  se 
njegovo  ime  nije  smjelo  spominjati. 

Na samom ulazu u Uninu grobnicu piše:  "Una je Horus".  (Izreka 503.) 
Sljedeći  natpis  govori:  "Una  donosi  zeleni  sjaj  Velikom  oku."  (Izreka  509.) 
A  potom:  "Una je  dvostruko  sjajna  zjenica u  središtu njegova  oka."  (Izreka 
513.)  Sve to čitamo prije ulaska u predsoblje.  Ondje nam se objavljuje:  "Una 
će doći nalik Velikome,  Gospodaru lavlje kacige koji je, ranjen u oko, postao 
moćan.  Tada  će  te  obuzeti  vatra  njegova  oka..."  (Izreka  255.)  Dalje  piše: 
"Unino je  skrovište  u  njegovu  oku,  zaštita  Unina  u  njegovu je  oku.  Unina 
pobjedonosna  snaga u njegovu je  oku,  moć  Unina  u njegovu je  oku."  (Izreka 
260.)  Osim  toga,  objavljuje  se:  "Dva  stupa  djed  čvrsto  stoje."  (Izreka  271.) 
To  potvrđuje  moju  pretpostavku  da  su  se  u  starijoj  prošlosti  stupovi  djed 
pojavljivali  u  parovima. 

Izraz  "Horusovo  oko"  ne  spominje  se  sve  do  prolaza koji  vodi  u  pros­
toriju  sa  sarkofagom,  gdje  prvi  natpis  glasi:  "Ovdje je  tvrdo  Horusovo  oko. 
Položi ga na dlan kako bi bio siguran u pobjedu i kako bi te se  [Set]  bojao!" 
(Izreka 249.) Potom čitamo prilično zbunjujuću izjavu:  "On ti prilazi, Horus 
plavih  očiju.  Čuvaj  se  Horusa  crvenih  očiju,  čiji  je  gnjev  zao,  čijim  se 
moćima nitko ne može oduprijeti!" (Izreka 246.) Potom se spominju različiti 
darovi  koji  se  nazivaju Horusovim  očima. 

U  samoj  prostoriji  sa  sarkofagom  zapis  nas  izvješćuje  da  je  Una 
"doista  Horus  koji  se  bori  da  zaštiti  svoje  oko."  (Izreka  221.)  Mrtvi  faraon 
izjednačava  se  s  Ozirisom,  koji  se  smatra  gospodarom  podzemnoga  svijeta. 
Faraon  se  naziva  "Oziris  Una":  "Ozirisu  Uno,  dajem  ti  Horusovo  oko  da 
ukrasi  tvoje  lice."  (Izreka 25.) Horusovo je  oko  ovdje  miris,  te  se vjerojatno 
odnosi  na  mirisno  ulje  kojim je  bilo  pomazano  faraonovo  lice.  Darovane 
su  mu  i  mnoge  druge  Horusove  oči.  (Izreka  32.)  Često  su  opisi  tih  očiju 
popraćeni  riječima  poput  "oko  oteto  Setu",  ili  "oko  koje  je  za  te  bilo 
spašeno". 

Te  se  prateće  riječi  odnose  na  glasovit  mit  o  velikoj  borbi  između 
Horusa  i  Seta.  Set je  Horusu  iskopao  oko,  a  Horus je  Setu  iščupao  testise. 
Poslije  su  bogovi  sklopili  mir  i jedan  drugome  vratili  dijelove  tijela.  Svete 
rane  bile  su  iscijeljene,  no  prema jednoj  verziji  mita,  Horusovo je  oko  Setu 

oteo  Thoth  i  vratio  ga Horusu protiv  Setove  volje.  Sir Peter Renouf preveo 
je jedan natpis  iz Edfua: 

Asten  [Thoth],  koji je Horusovo  oko vratio njegovu gospodaru,  koji 
je  Oko  spasio  od  zla,  koji je  pričvrstio  Oko  na  njegovo  mjesto,  koji 
je Horusa umirio  donijevši mu njegovo  Oko. 

Renouf  je  prokomentirao  tekst  sljedećim  riječima: 

Brojni sinonimi koji se odnose na Oko, značajni su kao pokazatelji da 
se  ovdje  riječ  rabi  u  smislu  dnevne  sunčeve  svjetlosti.  ...  Svećenički 
naslov "posjednik Oka", kao i drugi slični naslovi, pripada božanstvu 
koje  svećenik utjelovljuje.  Sam  bog  hijeroglifski je  predstavljan  sim­
bolom majmuna [Thotha] koji drži Oko. 

U  svom  prijevodu  Knjige  mrtvih  (The  Book  of the  Dead),  sir  Peter  Renouf 
posvetio je  pet  stranica  tumačenju  različitih  Horusovih  očiju,  Raovih  očiju, 
itd.  No,  uspio je  samo pokazati čitateljima koliko je ta osebujna i  slojevita 
drevna predaja  zbunjujuća  i neobjašnjiva!  Ne postoji jednostavno objašnjenje 
pojedinih  aspekata  egipatske  mitologije.  Njezin  se  smisao  neće  razotkriti 
u  prvom,  pa  čak  ni  u  tisućitom  pokušaju  odgonetanja.  Mislimo  li  da  smo 
domišljati,  možemo  biti  sigurni  da  su  Egipćani  bili  mnogo  domišljatiji  od 
nas.  Stvorili su program koji je gotovo nemoguće "hakirati". 

Unatoč  tome,  postoje  dokazi  da je  Horusovo  oko  nešto  što  se  moglo 
izbrojati  i  izmjeriti.  U  Knjizi  otvaranja  usta  (The  Book  of  Opening  the 
Mouth)  stoji: 

Ja  sam  Thoth,  koji  dva  godišnja  doba  traga  za  Okom  Gospodara. 
Došao sam, pronašao sam Oko, izbrojao sam ga za Gospodara. 

Kakva je vrsta oka mogla biti  "izbrojana"?  I zašto je to učinio Thoth? 
Drevni  medicinski  papirusi  prenose  nam  sljedeću  zanimljivu  poruku: 

Čarolija  mjere  debeh  za mjerenje  lijeka.  Tom  mjerom kojom mjerim 
ovaj  lijek, Horus je mjerio  svoje oko, te je ustvrdio  da je živo, bogato 
i  zdravo.  Ovaj  se  lijek  mjeri  tom  mjerom  ...  Horusovo  oko  bilo je 
izmjereno  i  ispitano. 

Očito  je  ovdje  riječ  o  sjeni  ili  o  vremenu.  Ako  je  riječ  o  sjeni,  tada  se 
njome  mjerilo  vrijeme.  U  svakom  slučaju,  tekst  samo  potvrđuje  opsjednutost 

Egipćana  kalendarom.  Željeli  su  znati  točnu  duljinu  godine,  pa  su  morali 
izmjeriti  sjene  piramide  ili  gnomona  ili  odrediti  položaj  "oka"  na  zidu  ili 
zrcalu  unutarnjeg  svetišta  hrama  čiji je  dugačak  hodnik,  kako  sir  Norman 
Lockyer kaže,  bio  "vodoravan  teleskop"  koji je,  umjesto  prema  meridijanu, 
bio uperen prema obzoru. 

Već  smo  vidjeli  da  je  dijelić  dana,  0.2424  dana  (preciznije  0.242392 
dana), koji se mora dodati broju 365, kako bismo dobili točnu duljinu godine, 
bio povezan s Horusom.  To je bilo "unakaženo" Horusovo oko,  iskopano i 
nesavršeno.  Jer,  ono nije bilo "cjelovito Oko".  Upravo se precizna brojčana 
vrijednost  toga  unakaženog  oka  morala  "izbrojati"  s  najvećom  mogućom 
pomnjom,  budući  da ona nije predstavljala cijeli broj  nego  dio  broja. 

Thoth je  bio  bog  oktave,  budući  da je  "Osmorka  iz  Hermopolisa"  bila 
poznata kao "Thothove duše". Njegov višekratnik,  128, nalazi se blizu broja 
129,75,  višekratnika "Petorke"  (kvinti),  također rođene u Hermopolisu.  Iz 
drevnih  zapisa  poznato  nam  je  da  je  jedno  od  imena  velikoga  svećenika 
Thotha bilo "veliki od pet". Hermopolis, kao Thothovo kultno središte, bio je 
mjesto aritmetičke pomirbe "Petorke" i  "Osmorke".  Iz toga slijedi magična 
vrijednost  Pitagorina  zareza.  Kako  bismo  i  kalendarskim  putom  došli  do 
Pitagorina zareza,  potrebno  nam je unakaženo Horusovo  oko,  tj.  dodatnih 
.2424  dana,  proračunatih  iz jednako  "unakaženih",  odnosno,  djelomičnih 
mjerenja  sjene.  Rezultat  toga  mjerenja  mora  se  dodati  broju  365  kako  bi  se 
dobio  broj  koji  predstavlja  "najveću  tajnu  Egipćana",  njihovu  malu  puko­
tinu. 

Thoth  je  bio  matematičar  i  astronom  bogova.  "Izbrojao"  je  razliku 
između  osmorki  i  petorki.  Također  je  "izbrojao"  razliku  između  360  i 
365,2424,  što je  mogao  učiniti  samo  "držeći  na  dlanu  Horusovo  oko",  tj. 
držeći  njegov  broj,  pošto  ga je  "izbrojao".  Horusovo  oko  bilo je  ključno,  te 
bez njegova okrutnoga otimanja  godina nije mogla biti točna. 

George  St Clair ispravno je  zaključio  sljedeće: 

Kada Thoth drži  simbolično  oko,  to znači  da pokazuje točnu  duljinu 
godine. 

U  Egiptu je  optika  služila  najvećoj  opsesiji  te  drevne  zemlje:  točno  mjere­
nje  vremena.  Kako  se  u  Egiptu  broj  stanovnika  povećavao,  samo  je  pre­
cizno  planiranje  poljoprivrednih  radova,  predviđanje  porasta  razine  Nila 
i  određivanje  svetkovina  moglo  zadovoljiti  bogove,  nahraniti  Egipćane  i 
omogućiti  im blagostanje. 

U Bibliji nalazimo neobičnu izreku: "Ako te tvoje oko povrijedi, iskopaj 
ga."  Egipćanima  Oko  svakako  nije  naudilo,  ali  morali  su  ga  iskopati jer  bi 
inače  gladovali. 

Konačno,  u  pokušaju  tumačenja  Horusova  oka,  možemo  se  vratiti 
najvećoj  tajni  Egipćana.  Oko  se  ponekad  prikazivalo  kao  oko  udja  (udjat, 
op.  prev.).  Taj  neobičan  prikaz  oka  s  obrvom  i  pripadajućim  stiliziranim 
ukrasima,  na  prvi  se  pogled  doima  poput  djela  nekog  zanesenoga  umjet­
nika.  Činjenicu da je taj  simbol sveprisutan u egipatskoj  umjetnosti površan 
će  promatrač  shvatiti  kao primjer krajnjega konzervativizma.  U određenom 
smislu  to je  točno. 

SLIKA  79. Bog Thoth drži Horusovo oko koje je "skupio". Ustvari, to također može 
biti prikaz  svećenika koji je nosio naslov "Onaj  koji posjeduje Oko".  Ti  su svećenici 
nosili  kape  u  obliku  Thothove  glave,  simbolizirajući  tako  Thotha  koji  drži  Horu­
sovo  oko.  Harmonijski  gledano,  Thoth je  bio  bog  oktave,  a  Horusovo  mu je  oko 
bilo potrebno kako bi iz  128  stigao do  129,75, gdje se "susretao" sa spiralom kvinti. 
Stoga  je  Horusovo  oko  predstavljalo  "sićušnu  pukotinu"  poznatu  kao  Pitagorina 
čestica, odnosno vrijednost 5,2424, tj. broj  dana stvarne godine, za razliku od "ide­
alne" koja traje  360 dana.  Horusovo je  oko "oštećeno" jer ono nije cijeli broj,  pa čak 
niti  razlomak.  Duljina stvarne  godine  mjerila  se  "sastavljanjem"  oka,  a na tome  se 
temeljio  čitav  egipatski kalendar. 
(Iz  sir  Norman  Lockyer,  The  Dawn  of Astronomy,  London,  1894.,  str.  232.;  ne 
navodi  se izvor.) 

Egiptolog Möller prvi je uočio  da je oko Udja (Udjat,  op.  prev.)  sastav­
ljeno  od  nekoliko  matematičkih  hijeroglifa  spojenih  tako  da  nalikuju  oku. 
Svi  su  znakovi  matematički,  i  svaki  predstavlja  određen  aritmetički  razlo­
mak.  To je  očito  na  slici  80,  na  crtežu  koji  se  pojavljuje  1923.,  točnije  od 
kada je o tome raspravljao T. Eric Peet u svojoj knjizi The Rhind Mathemati­
cal Papyrus. 

Veoma je  brzo  ustanovljeno  da  se  zbrajanjem  svih  razlomaka  koji  čine 
Oko  ne  dobiva  cjelina,  nego  vrijednost  63/64.  Nedostaje  samo  1/64.  Ta 
nadasve  zanimljiva  pojedinost  svakoga  je  istraživača  udaljila  od  pravoga 
značenja  razlomaka  i  Oka.  Nijedna  rasprava  o  oku  Udja  (Udjat,  op.  prev.) 
koju  sam  imao  priliku  osobno  proučiti,  ne  prodire  u  bit  pitanja.  One 
uglavnom  ističu  "nedovršenost oka". 

Međutim,  znate  li  odgovor  unaprijed,  tada  vam  je  jasno  da  nije 
značajan razlomak  63/64,  nego  vrijednost  64/63!  Kako  bismo  oko  ispravno 
protumačili,  valja  nam jedinstvenu  vrijednost  64  podijeliti  s  vrijednošću  63 
na  koju  upućuju  hijeroglifi.  To  znači  da  moramo  "razmišljati  kao  drevni 
Egipćanin"  a  ne  kao  moderan  Egipćanin:  cjelovito  Oko  moramo  podijeliti 
s  unakaženim  Okom.  Taj  se  postupak  opisuje  u  zapisu  iz  razdoblja  Sred-

SLIKA  80.  Oko  Udja  (Udjat,  op.  prev.),  ili  Horusovo  oko  sastavljeno  od hijeroglifa 
koji označavaju razlomke. Obrva ima vrijednost 1/8, šarenica 1/4, itd. Ukupna je vri­
jednost 63/64 - "oštećeno" ili nepotpuno Oko. Obrnuti razlomak daje vrijednost koja 
približno  odgovara  decimalnoj  vrijednosti  Pitagorina  zareza.  Čini  se  da  do  danas 
nitko nije uspio proniknuti u značenje  oka Udjat -  svetoga broja.  Do  toga se broja 
može  doći  i  dijeljenjem  čitavoga oka s  nepotpunim okom,  uzmemo  li  da je vrijed­
nost čitavoga oka 64, a vrijednost nepotpunog oka 63. Jedan od najpoznatijih egipat­
skih  simbola zapravo je izraz najsvetijega broja drevnih Egipćana. 

njega kraljevstva:  "Znam što je u Oku bilo ranjeno  ... na dan kada su njegovi 
dijelovi  bili  izbrojani,  ...  cjelovita  polovica  koja  pripada  onome  koji  broji 
njegove  dijelove,  između  cjelovitog  i  ranjenog  oka." 

Što  ćemo  dobiti  kada  64  podijelimo  sa  63?  Broj  koji  nam  je  poznat, 
tj.  1,015!  To  je  približna  vrijednost  Pitagorina  zareza.  Stoga je  oko  Udjat 
izravni pokazatelj  Pitagorina zareza.  Ali, poput brojnih drevnih  leća koje  se 
čuvaju  u  muzejima  diljem  svijeta,  ta je  vrijednost  "nevidljiva"  jer je  nitko 
nikada nije  opazio. 

***

Ovime  završava  naša  potraga.  Otputovavši  u  daleku  prošlost,  saznali 
smo  da je motiv koji je pokrenuo razvitak optičke  tehnologije bio opstanak. 
Tko bi rekao da će nas čavrljanje o staroj  asirskoj leći, koja se čuva u Britan-
skome  muzeju odvesti  tako  daleko?  Tri  desetljeća poslije  ručka u  Londonu, 
odlučnost da  se  stvar izvidi jer nešto nije bilo u redu odvela nas je  do  Velike 
piramide i  egipatskih bogova.  Prilično uzbudljiva pustolovina, zar ne? 

No,  prije  nego  završimo,  vrijedi ukratko ponoviti  ono  što  smo  naučili. 
Sada  nam je jasno  da  su  drevni  Egipćani  razvili  i  usavršili  znanja  o  optici, 
astronomiji, aritmetici, trigonometriji i geometriji. Proniknuli smo u neke od 
njihovih najsvetijih tajni, no nikako ne smijemo misliti da smo ih posve razo­
tkrili.  Egipatska  znanost  bila je  mnogo  razvijenija  nego  što  se  to  općenito 
misli.  Iz  toga  slijedi  da  su  možda  znali  za  pojave  o  kojima  nikada  nismo 
razmišljali.  Isto  tako  valja  imati  na  umu  da  nismo  iscrpli  sve  implikacije 
našega  otkrića  da je  Pitagorin  zarez  primjenjiv na  astronomiju  i  kozmologiju, 
kao i na glazbu. Konačno, možemo reći da smo  otkrili ključ te neuhvatljive 
pitagorejske  zagonetke,  harmonije sfera.  Nebeske  orbite upućuju na  isti  pre­
cizan broj  kao i tonovi  glasovira (ili,  za drevne Egipćane,  lire), koji proizlazi 
iz  činjenice  da  se  glazbena  oktava  i  kvinta  ne  poklapaju.  To  se  pokazalo 
ključnim za  složenu strukturu svemira. 

Zapitajmo  se:  Ako  su  drevni  Egipćani  to  znali,  što  im je  moglo  ostati 
nepoznato?  Također se  možemo  zapitati  koje je  značenje  činjenice  da neke 
od  najboljih  leća  nastalih  prije  1900.  god.  pr.  Kr.  potječu  iz  2600.  god.  pr. 
Kr.,  odnosno,  iz  razdoblja  egipatske  povijesti  koje  je  poznato  kao  Staro 
kraljevstvo?  Kako  objasniti  činjenicu  da je,  počevši  od  Staroga  kraljevstva 
sve  do  modernoga  doba.  tehnologija  nazadovala?  Jeli  naša  koncepcija  o 
stalnom napretku čovječanstva samo  iluzija? Ako je tako, još uvijek nije pre-
kasno  da  ispravimo  naš  astigmatizam.  Nadam  se  da  je  ova  knjiga  poslužila 
kao svojevrsno optičko pomagalo. KRAJ