Lavirint na kraju sveta - Marčelo Simoni

Naslov originala: Marcello Simoni Il labirinto ai confini del mondo obrada: Lena www.balkandownload.org

Marčelo Simoni LAVIRINT NA KRAJU SVETA S italijanskog prevela Gordana Subotić

Za Čelestu i Alfreda, koji gledaju u zvezde

Prolog Leta Gospodnjeg 1229, 15. januar Papska bazilika u Zeligenštatu Zora je oklevala, pritisnuta neprozirnom noći. Noći koja će možda zauvek potrajati. U karolinškoj bazilici, u jednoj zabačenoj odaji spavaonice, Konrad fon Marburg gledao je kroz prozor. Posmatrao je krajolik obavijen tminom, nepomičan kao lovački pas koji je nanjušio plen. Iščekivao je nešto, neki znak, priliku i u svom srcu nije ni znao da li će mu se to ukazati pred očima ili u dubini duše. Ipak, naslutio je o čemu je reč. Posle trideset godina spaljivanja na lomačama i egzorcizama, bio je uveren da ne greši. Začuo je nekakav zvuk koji je dopro iz mraka, njištanje ratnog ata. I bio je spreman za borbu. Zažmiri, ne mareći za ledeni vazduh koji ga je šibao po licu. Severni vetar je poput furije zavijao poljima duž druma. Milovanja maćehinske prirode, darovi zime koja je u ledeni obruč stegla Tiringiju i Rajnsku oblast. Bezmalo je osetio upozorenje, naznaku nečeg što će ga sustići. Zato što je on, Konrad fon Marburg, prozreo zaveru Nečastivog u događajima među ljudima. Fiat voluntas tua, 1 promrmlja, blago nakrenuvši glavu. Zatvori kapke pa se okrenu ka sobi u polutami. Na radnom stolu počivala su dva pisma, jedno na nemačkom, a drugo na latinskom. Oba je napisao te noći, gotovo naizust i ostavio ih na stolu da bi se mastilo osušilo. Okolnosti su bile prilično ozbiljne. Za nekoliko sati, jedan glasnik će otići da ih uruči. Prvo pismo bilo je namenjeno landgrafu Turingije, gospodaru tih zemalja; drugo pak Njegovoj svetosti lično, papi Grguru IX. Imala su manje-više istu sadržinu, s izvesnim razlikama u uobičajenim izrazima poštovanja i pohvalnim rečima. Konrad sede za radni sto pa uze pismo na latinskom kako bi ga pročitao na svetlosti voštanice. Svestan je bio da je iskvario tekst izvesnim germanizmima, no znao je i da zbog toga ne treba

da brine. Dok još nije postao papa i dok se zvao samo Ugolino od Ananjija, Grgur IX putovao je kao papski izaslanik u Nemačku i savršeno je razumeo nemački jezik. U pismu je stajalo: In nomine Domini Jesus Christi. 2 Njegovu svetost papu Grgura, episkopa Katoličke crkve i prvog Božjeg slugu, dolepotpisani Konradus od Marburga, propovednik reči Božje, izveštava o ishodu svoje istrage o jeretičkoj pošasti koja hara Germanijom. Meseca januara tekuće godine obreh se u dijecezi Majnca kako bih posetio dom klerika po imenu Vilfridus, već osumnjičenog za jeres i na tom mestu opazih neosporne tragove Nečastivog. Uočih mnoge znake nekromantije meni poznate, naredih da uhapse klerika te ga naposletku podvrgnuh ispitivanju. Iako preda mnom ne beše običan laik, već Božji čovek, revnosno izvrših svoje poslanje. Ispitivani pokuša da zaobiđe istinu, kao što je uobičajeno kod onih koji bi da sakriju svoju krivicu, no potom priznade da slavi jedno jeretičko trojstvo, drevnije od hrišćanstva, za koje sumnjam da je Lucifer u nastojanju da se suprotstavi Presvetom Trojstvu. Kao dokaz te sumnje, iznosim podatak da Vilfridus na desnoj šaci nosi beleg pakta sa Zlom, koji iz pristojnosti i straha pred Bogom neću opisati Svetosti vašoj. Još strašnije beše priznanje ispitanog da ga je u taj bogohulni kult uveo jedan učenjak iz Toleda. Opisa ga kao visokog, mršavog čoveka u tamnoj odori, pa se zakle da mu imena ne zna. Ja pak na osnovu prethodne istrage dobro znam o kome je reč. To je Homo Niger, Crni Čovek, koji se često ukazuje jereticima na njihovim gnusnim okupljanjima. Imajući u vidu te dokaze, molim za dopuštenje da proširim istragu južno od alpskog venca gde se, po rečima ispitanog, skriva najvažnija sekta učenjaka iz Toleda. A kako se sledbenici pomenute sekte priklanjaju

najizopačenijom među jeresima, to jest kultu Lucifera, nadam se da će te luciferijance stići anatema te da će ih kazniti ruka Svete rimske crkve. Ponovo se začu onaj zvuk, lupkanje sandala u obližnjem hodniku. Konrad podiže pogled i stade da osluškuje sve dok se u dovratku ne ukaza jedna prilika. Bio je to franjevac s velikom tonzurom uokvirenom slabom kosom, lica obasjanog pogledom isposničkih očiju. – Gerhard fon Licelkolb, prijatelju. – Fon Marburg ustade, šireći ruke. – Upravo se upitah šta vas je zadržalo. Brat franjevac se kratko nakloni pa duboko udahnu, nekoliko puta. Biće da je trčao. – Zadržaše me, preuzvišeni. Oprostite mi. Preuzvišeni. Konrada su tako oslovljavali već dve godine, otkako mu je sveti otac poverio veoma važan zadatak, što je bio nesumnjiv znak naročite naklonosti, ali i preteško breme. Nikome dotad nije bio poveren zadatak da istražuje jeres s jasnim ciljem da je po svaku cenu iskoreni. Moć koju je time stekao umnogome je nadilazila moć bilo kog biskupa, priora ili opata i svakome je ulivala strahopoštovanje. Gerhard fon Licelkolb se osvrnu oko sebe, skupivši se ispod ogrtača koji je nosio preko odore. Kao da je uzalud tražio kakav izvor toplote. – U ovoj odaji je ledeno. – Hladnoća pročišćuje – odvrati sveštenik s izvesnim prekorom u glasu. Franjevac se ugrize za jezik. Strogost Fon Marburgova svima je bila poznata. – Dobro, preuzvišeni. Kakvo je naređenje? Konrad mu pokaza da sačeka. Još jednom prelete pogledom pisma, zapečati ih voskom pa ih predade fratru. – Treba ih odmah poslati, moliću lepo. – Glasnici su već spremni. – Gerhard neodlučno odmeri dva svitka. Ruke su mu drhtale, iz pogleda mu je izbijao neobičan sjaj. Konrad ga pažljivo osmotri. Obično mu ništa nije moglo promaći, nijedan detalj. – Nešto vas muči?

Pre no što će odgovoriti, franjevac kao da zahropta. – Tragedija, preuzvišeni. – Da čujem. – Reč je o kleriku Vilfridusu, jeretiku kojeg ste upravo ispitali. – I? Naredio sam da ga strpaju u ćeliju pre no što ga obese. – To neće biti potrebno. – Gerhard iskrivi usta. – Već je mrtav. Konrad stisnu pesnice prislonjene uz prsa. – Ali kako... – Stražari su ga našli s opekotinama, eto zašto sam zakasnio. Jezive opekotine, prouzrokovane... nečim zarivenim u njegov grudni koš. – Franjevac je oklevao. – Ćelija mu je prožeta vonjem sumpora. – Niko ništa nije video? – Nije, ali... Kako se to moglo dogoditi? U tu ćeliju se nije moglo ući. Prozor je previše uzan da se tuda mogao provući... – Čovek? – Konrad ga potapša po ramenu, pa iskrivi usne u neveseo osmeh. Evo ga, pomisli, znak koji sam čekao. Pre no što je progovorio, promislio je o svojim rečima. – Ne plašite se da kažete šta vam je na umu, prijatelju. Noćas je Nečastivi projahao ovim zemljama. Gerhard se prekrsti kao da želi da se zaštiti od prokletstva. – Hajde, pobrinite se da se ova pisma uruče – podstaknu ga Konrad. – I molite se Gospodu da nam podari snagu. Potom je, uprkos studeni, ponovo stao uz prozor i širom otvorio kapke. Osetio je potrebu da gleda u noć, da traži nešto u tmini. Vetar uz fijuk nahrupi u sobu, ugasivši plamičak voštanice. A noćna tama, gusta kao testo, obavi sve pod sobom.

Prvi deo ZNAK STRELCA „Ne treba strahovati čak ni od đavola. On je, zapravo, Strelac naoružan plamenim strelama, koje u svakome trenu ulivaju strah u srce čoveka.” Zenon iz Verone, De duodecim signis ad neophytos

1. Pariz, noć 26. februara Suže se osvrnu preko ramena. Neko ga je pratio, neka krupna prilika u dotrajalom ogrtaču. Primetio ga je nekoliko minuta ranije, dok se spuštao niz brežuljak Sent-Ženevjev ka Il de la Siteu, te je pružio korak, strahujući od napada. Osim te prilike, na putu žive duše nije bilo, samo bi ga pokatkad pretrčali pacovi ili bi naišao na gomile smeća. Prljavštine je bilo na sve strane, uglavnom ostataka karnevalskog ludovanja. Namaknu kapuljaču kako bi se zaštitio od hladnoće pa se ponovo osvrnu posle jedne krivine. Onaj u ogrtaču bio je sve bliži.... Da ga bar opat iz Sent-Viktora nije pozvao! Suže je podučavao u Studijumu kao magister medicinae, no nije bio dovoljno imućan da može da odbije odlazak u posetu posle sutona, naročito kad je reč o pacijentima koji dobro plaćaju. Osim uvarka od čubra i kašastih obloga, stari opat zahtevao je i mnogo strpljenja. Sužeu su mrske bile staračke žalopojke i kad god bi nabasao na takve, kajao se što nije odabrao zanat svog oca, koji je više od četrdeset godina pravio prozorska okna za katedrale. Čovek s ogrtačem nije posustajao, i dalje je uporno napredovao, vukući desnu nogu. Lekar pomisli da je neznanac ranjen, onda primeti kako mu ovaj pokazuje da stane i uplaši se najgoreg. Obuzet strahom, skrenu levo pa pređe blatnjavi puteljak i obre se u malom vinogradu. Produži, skrivajući se, između čokota sve dok ne uvide da je zametnuo trag, a onda izbi na čistinu pa potrča ka Velikoj ulici. Dobro je poznavao ta predgrađa. Teolozi iz manastira u SentŽaku će mu pomoći ako zatreba. Ali čim se primakao manastirskom zdanju, zaključio je da više nije u opasnosti. Čovek s ogrtačem je nestao.

Usporio je pa se oslonio o zid, duboko dišući. Čelo mu je bilo orošeno znojem, kolena su ga bolela jer ne pamti kad je potrčao. Nekoliko puta se osvrnu iza sebe, u strahu da se prevario. Međutim, činilo se da je uistinu zavarao neznanca. Mogao je mirno da produži ka svojoj kući. Uzdahnu pa pretrča Gran Ru ka obali Sene, klizeći između plamičaka zidnih baklji, niz ulicu koja je postajala sve šira i sve čistija. Zebnja, međutim, nije jenjavala. Ko je taj neznanac? Šta je hteo od njega? Pokuša da odvrati misli razmatrajući sutrašnje obaveze. Iako je sutradan Čisti utorak, on će držati predavanja i susrešće se s omiljenim studentom, Bernarom, koji se nadao zvanju bakalaureusa. Udubljen u te i slične misli, stigao je na riv goš. Sena je tekla malo dalje, iza kućeraka nanizanih na kamenom mostu, PetiPontu. Suže pređe polovinu mosta osluškujući potmulo hučanje vode, pa zastade ispred vrata izjedenih vlagom. Napokon je bio kod kuće. Pre no što je ušao, pogleda ka Il de la Siteu, koji se poput broda isticao nasred reke. Srce Pariza. Tu se uzdizala Katedrala Notr Dam i Velika škola. Tamo su predavanja držali ljudi zvučnih imena kao što je onaj Rolando iz Kremone, dominikanski teolog iz Italije. Ti čuveni učenjaci svakako se nisu morali služiti bednim sredstvima ne bi li preživeli... Ipak, i on je profesor! Svakako nije manje vredan zato što je odbio da se zamonaši ili zato što predaje materiju koju teolozi ne odobravaju. Priznali ti bogomoljci ili ne, spas čovečanstva zavisi od Aviceninog učenja, a ne od propovedi Svetog Avgustina. Prezrivim pokretom ruke sve ih posla dođavola pa uđe u kuću. Bio je umoran i samo je želeo da legne, ali dok je zatvarao vrata za sobom naglo se trže. Između vrata i dovratka neko je gurnuo stopalo. Suže nagonski pokuša da ga priklešti vratima, ali pre no što je shvatio šta ga je snašlo, krupna šaka provuče se kroz otvor podupirući vrata. Suže ih je pritiskao svom težinom, no uljez je bio snažniji i uspeo je da ih odgurne dovoljno da se provuče.

Suže ga prepozna. Bio je to neznanac u ogrtaču! Ne mogavši da ga zadrži, Suže ga je gledao ka ulazu. – Šta hoćete od mene? – upita ga, gnevan i zgranut. – Ne želim da vam naudim – uveri ga neznanac izraženim nemačkim akcentom. Bio je visok i krupan, ali delovao je iznureno. Desnom rukom je držao rub vreće prebačene preko ramena. Desnu je pak podigao kao da se predaje. – Potrebni ste mi. – Ja ili moj novac? – odbrusi Suže, uzmičući. Iza njega su se, u krajnje skromnoj sobi, nazirali ležaj, sto sa stolicama i klupa, sve to okruženo policama s knjigama. On stade da pretura po policama tražeći nešto što bi mogao da upotrebi kao oružje, pa ugleda tučak za avan i preteći zamahnu njime. Gotovo se nasmeja u sebi. Neznanac u ogrtaču oprezno se primaknu. – Nisam lopov. Suže mu za pojasom opazi bodež, a malo niže, na levoj nozi, krvave mrlje. Biće da je ranjen malo više i da mu rana obilno krvari. – Treba mi lekar... – objasni nepoznati, odgovorivši na Sužeov pogled. – Hteo sam da zamolim za pomoć u Sent- -Viktoru kad sam vas spazio gde izlazite iz opatije. Monah na straži rekao mi je ko ste pa sam odlučio da vas sledim. – Ne pitajući za dopuštenje, odmakao je stolicu od stola i seo, spustivši vreću u krilo. – Žao mi je što sam vas prepao... Ne znajući šta da kaže, Suže stade da mu proučava lice. Mimičke bore mogle su mnogo da mu kažu o zdravlju, pa čak i o sudbini ljudi. Tu veštinu savladao je još kao momčić, dok je posećivao jednog vidara Jevrejina i otad je opsednut time. Neznanac je imao severnjačke aristokratske crte lica, gotovo krotke. Bore na čelu otkrivale su snažan karakter, vojnički, no uzdužna brazda iznad levog oka presecala je poprečne, formirajući krst. Loš znak, pomisli Suže. Predskazuje nasilnu smrt. Neznanac se jedva primetno osmehnu. – Gledate me kao da sam već mrtav.

– Nije vaša briga kako sam vas gledao – netrpeljivo će lekar. – Pratili ste me i na silu ste ušli u moj dom. Napad na profesora Universitasa težak je zločin, koji podleže strogoj kazni! Umesto odgovora na pretnju tog mladića tuđin se isprsi. – Ne plašim se ja smrti, već neuspeha svog poduhvata – objasni. – Ako nastradam, želim da neko nastavi gde sam ja stao. – U tom slučaju, bolje bi bilo da ste se obratili monasima u Sent-Viktoru. – Suže mu pokaza vrata. – Još možete da stignete. – Ne, vi ste taj koji mi treba. – Čovek prinese ruku čelu, trudeći se da ostane pribran. – Laik, uz to i doktor... Eto zašto sam odlučio da vas pratim. – Mislio sam da vam treba medicinska pomoć. – Ne samo to. Ja sam hodočasnik iz tuđine... Treba mi... – Odjednom se presamiti, presečen napadom kašlja. Suže spusti tučak pa priskoči da ga uspravi. – Buncate, gosparu. Zar ne vidite? Taj čovek je bio na izmaku snaga, sve bleđi i bleđi, i goreo je od groznice. – Ne... Moja misija... – Odmahnu glavom pa podiže vreću koju je držao u krilu. – Ovo se mora isporučiti jednom mom prijatelju koji se nalazi u Milanu... – Ponovo se zakašlja. Lekar se nervozno zasmejulji. – U Milanu?! Vi ste sišli s uma! Odnesite sami tu vreću punu buva. – I te kako bih to učinio, kunem vam se... No plašim se da neću dovoljno dugo poživeti... Suže nestrpljivim pokretom prekinu priču. Taj čovek je smušen usled bolova i krvarenja. Ali je i očajan. – Ne bojte se – umiri ga, žrtvujući opreznost lekarskoj etici – opružite se na pod da vas pregledam. – Istini za volju, trebalo je da ga položi na krevet, ali neznanac je bio sav prljav, a lekar nije podnosio nečistoću. – Ako me ne ubije ova rana – zaječa neznanac pa se ispruži na pod – ubiće me vitez... Kao što je već usmrtio dobrog Vilfridusa... – To je vaša stvar – ućutka ga lekar. Nagnu se ka njemu pa mu razmaknu rubove ogrtača otkrivši okrvavljenu tuniku, na

više mesta progorelu. Olabavi mu pojas, otkači bodež pa mu zadignu odoru do grudnog koša. Kao što je i pretpostavio, nesrećnik je ranjen u levu slabinu, ispod rebara, poderotina široka skoro tri dužine palca bila je prilično duboka. Okolno tkivo zaudaralo je na sumpor. – Reklo bi se da su hteli da vas ispeku na ražnju. – Samo me je čudo spaslo – uzdahnu čovek. – Bez brige, preživećete. – Suže ustade, uze sa stola keramičku čuturicu pa se ponovo sagnu ka pacijentu. Zubima izvuče čep pa mu poli ranu crvenom tečnošću, a zatim je pokri komadom tkanine. – Peče... Šta je to? – Vino. Koristim ga za čišćenje rana. – Sad kad ju isprao mogao da vidi rubove posekotine. Učini mu se da će je lako zalečiti, no uprkos tome delovala mu je neuobičajeno. Koža oko uboda bila je razderana i opečena, kao i unutrašnje tkivo. Neznančev glas prenu ga iz misli: – Ako učinite ono što sam vas zamolio, nagradiću vas kako dolikuje... – Nagradićete me? – Suže načas potisnu pretpostavku o pacijentovoj smušenosti i zapita se da li je taj čovek pribraniji no što izgleda. Zagleda mu se u oči, ali tad opazi da ovaj gubi svest, pa uze iglu i konac, usredsredivši se na posao. Čim je iglom probio kožu, neznanac se izvi i iskrivi usta u grču. – Budite strpljivi – obrati mu se lekar, čvrsto ga držeći ne bi li ga umirio – ušivam vam ranu. – Krpite me kao kakvu staru ritu? Nećete spaliti ranu? – Spaljivanje je dobro za žigosanje stoke, ali ne i za lečenje ljudi. – Suže je stisnuo usne zagledan u ranu, ispoljavajući veštinu na kojoj bi mu pozavidela svaka krojačica. Kad je završio, primetio je da je pacijent sasvim budan te je iskoristio to da nastavi razgovor: – Pomenuli ste nagradu. Ozbiljno ste mislili? Neznančevo lice iskrivilo se od bolova, no on ipak smognu snage da se pridigne kako bi pogledao ranu. Onda klimnu glavom. – Ako isporučite ono što se nalazi u ovoj vreći... dobićete

jedan dragi kamen. – Glas mu je bio slabašan, ali razgovetan. – Dragi kamen? – Upravo tako... – Neznanac pokuša da sedne, ali bol ga prisili da se ponovo opruži. – Drakonit. Suže u po glasa ponovi tu reč. Drakonit. Svega nekoliko puta je čuo tu reč, a i to je bilo isključivo u učenom društvu. Da bi se uopšte znalo za taj dragi kamen, valjalo je proučiti Poznavanje prirode Plinija Starijeg ili pak putovati u daleke zemlje. Njegova zbunjenost svakako nije ostala neprimećena, budući da ga je tajanstveni posetilac prodorno pogledao, pa dodao: – Znate li o čemu je reč? – Postoji kamenje koje se dobija iz životinjske utrobe, naročito kamenje s lekovitim svojstvima – ozbiljno će Suže. – Drakonit, ili drakonitid, najređi je među njima. Priča se da potiče iz glave zmaja, čudovišne vrste zmija. – Uperi prst u sagovornika. – Ali samo bi naivčina poverovala u vaše reči. Neznanac ga prezrivo pogleda. – Kunem se da govorim istinu... A kao potvrdu svoje iskrenosti, vašu lekarsku pomoć nadoknadiću nečim sličnim. Otvori kožnu duvankesu okačenu oko vrata pa mu pruži neki neobičan predmet. – Uzmite... i posmatrajte. Sužeu se isprva učini da u ruci drži nekakvu mrtvu životinjicu, a onda uvide da je to nešto sasvim drugačije. Bio je to kamen sličan korenu mandragore, obložen nečim nalik krznom. Oseti potom vonj buđi, i dalje ne mogavši da pronikne u tajnu tog neobičnog kamena. Ipak, prepozna ga. – Ovo je lekoviti kamen kaprijus – reče. – Dobija se iz kozje utrobe. – Znate li koliko vredi? – Kao svaki dobar lekar, iako dosad nijedan nisam video. Leči očni sekret, stomačne čireve i akutnu groznicu. Stranac klimnu glavom. – Drakonit je hiljadu puta dragoceniji. Ima čudesna svojstva. – Uprkos tome, uzalud trošite reči. – Suže je bio radoznao, ali ne toliko da mu udovolji. Imao je on prečih briga i najmanje što mu je trebalo bilo je da sluša koještarije tog čudnog čoveka. –

Rana će vam zaceliti, to vam jamčim. Što se ostalog tiče, sami se snađite. – Verovatno ste u pravu, ali ipak... Vitez! Vitez me je jednom već našao, iako sam se bio sakrio u Parizu. Naći će me ponovo... – Šta god da je u pitanju, to je vaša stvar. – Ne razumete, reč je o misiji od životne važnosti... – Vi ne razumete, gosparu. Tražite nemoguće – prekinu ga Suže. Onda primeti kako neznanac nema nameru da se prepusti snu, pa odluči da mu udovolji, da nastavi razgovor samo da bi ga umor savladao. – Osim toga – dodade s lažnim zanimanjem, tek da bi ga naterao da govori – kako da nađem vašeg prijatelja u tako velikom gradu? – Ime mu je Gebeard fon Kverfurt... Tevtonac je... Potražite ga u Bazilici Santo Stefano Mađore... Prodaje relikvije i... ima isti beleg kao ja. To rekavši, stranac mu pokaza desnu nadlanicu. Bila je prekrivena tetovažama koje Suže dotad nije primetio. Ispod zglavka kažiprsta i srednjeg prsta naslikan je bio vitez naoružan lukom. Istetovirana zmija obavila mu je mali prst, glave okrenute ka peharu naslikanom na gornjem zglavku domalog prsta. Pošto mu je pokazao te znake, čovek podiže tri prsta kao da ga blagosilja ili pokazuje broj tri. Onda na njegovom dlanu ugleda sliku Bogorodice s malim Hristom, a iznad nje golubicu raširenih krila. Simboli hrišćanstva, no ujedno i paganizma. Znao je da postoje talismani sa sličnim prikazima, izrađivali su ih Jevreji ili Frigijci i nije ih se plašio. No čak i takav bezazlen fetiš bi u očima kakvog Božjeg čoveka izazvao jezive posledice. – Pazite se! – prasnu. – Ne znam ko ste vi, ali ako vas neki dominikanac vidi s tim simbolima, gadno ćete skončati. A ni ja ne bih bolje prošao, budući da sam vam pružio utočište. – Dozvolite mi da vam objasnim... – zamoli ga ranjenik, na ivici bunila. – Ionako imam dovoljno briga – zareža lekar. – Ćutite, ako ne želite da vas izbacim.

Neznanac ostade da leži, preklinjući ga pogledom. – Vitez će me uskoro naći... A ovoga puta... Suže se i ne osvrnu na njegove reči. Već je dovoljno učinio za tog čoveka. Zacelio mu je ranu i pružio mu utočište u svojoj kući. Previše bi bilo da sluša njegovo buncanje. Nije ga najurio samo zato što ga je očarao razgovor o drakonitu. Ali Milano je daleko, a odlazak iz Pariza ugrozio bi mu karijeru. Opruži se na krevet pa stade da proučava dlakav kamen dok je stranac napokon tonuo u san. Naposletku i lekar zaspa. Kad je sklopio oči, sanjao je kako je okružen mnoštvom znatiželjnih kolega u školi Notr Dam, kako im ponosno pokazuje drakonit. Magistri su se zaprepašćeni tiskali oko njega.

2. U osvit zore, Sena je bila prozirno bistra. Vode su se penušale duž obala, slaveći prigušen sunčev sjaj. U polutami svoga doma, Suže nije bio tako vedra duha. Loše je spavao i bio je vrlo zlovoljan. S prvim jutarnjim zvonima, neželjeni gost je počeo da bunca kao zaposednut. Lekar je bio prinuđen da ustane iz kreveta i obiđe ga, proklinjući ga kroz stisnute zube. U svakom slučaju, nije bilo ništa ozbiljno. Ranjenog je tresla groznica, ali rana je naoko dobro reagovala na lečenje. Seo je na rub postelje, trljajući oči. Stranac je ležao na podu, utonuo u nemirno bunilo. Švaba. Tako ga je nazvao, jer mu ime nije znao. Sudeći po naglasku, došao je iz Alemanije. Nije ga ni zanimalo naročito odakle je. Ništa nije pobudio u njemu, ni sažaljenje ni saosećanje. Istini za volju, i dalje ga je kopkala ona priča o drakonitu, ali Švaba nije bio njegova briga. Samilost i čovekoljublje retko kad bi mu dotakli srce, ne ostavljajući u njemu traga ni u tim malobrojnim prilikama. U mladosti je bio drugačiji, ali posle očeve smrti nije mario ni za koga osim za samog sebe. A prozore katedrala nije više gledao na isti način. Prenu ga žamor koji je dopirao spolja. Bilo je vreme da krene, čekale su ga uobičajene obaveze. Navuče crvenu odoru, stavi kapu, obeležje profesora medicine, gurnu pod ruku nekoliko knjiga koje će mu zatrebati na predavanju, pa krenu na vrata. Načas zastade, a onda odluči da ostavi Švabu tu. Po njegovoj proceni, taj se do popodneva neće povratiti, te mu neće stvarati neprilike. I dalje je bio u iskušenju da ga izbaci na ulicu, ali strah da bi one nekromantske tetovaže mogle da privuku nečiju pažnju natera ga na oprez. Čim se obreo na ulici, zagluhnu ga veselje Čistog utorka. Buljuk mladih jurcao je ulicama dovikujući se i smejući se, tražeći žrtve za svoje smicalice. Razdražen tim metežom, koračao

je uza same zidove da ga svetina ne bi ponela. Žurio je, ozlovoljen pri pomisli da će morati da prepešači pola grada kako bi stigao na predavanje. Posle nedavnih razmirica između pariskog biskupa i Universitas magistroruma, većina predavača je napustila Il de la Site, odabravši opatiju Sent-Ženevjev za privremeno sedište Studijuma. U Notr Damu predavanja su držali još samo sveštenici. Koračajući pognute glave pod neuobičajeno toplim suncem, Suže se natera da misli na nešto prijatno ne bi li se oraspoložio. Na nevolju, nije mogao da se seti ničeg lepog osim one priče o drakonitu. Kako i da ne misli na to? Njegovo znanje o lekovitim svojstvima dragog kamenja nimalo nije zaostajalo za znanjem bilo kog lekara ili hirurga. Mnogo je knjiga o tome pročitao, između ostalog i popis lapidarijuma Mikelea Psela i Marboda iz Rena. Svojevremeno mu je neki benediktinac iz Oksforda pokazao svoju zbirku lekovitog kamenja, uglavnom životinjskog porekla: kelidoniju dobijenu iz lastavičje glave, za ublažavanje upale očiju; ligurijenu, koja se dobija iz bešike risa, odličan lek protiv trbobolje i žutice; blagotvornu hejenu iz hijeninih očnih jabučica, koju valja staviti pod jezik, a zatim i margaritu, skrivenu u školjkama i pantera koji se dobija iz utrobe velikih mačaka. Ali ništa od toga nije se moglo uporediti s drakonitom. Kad bi ga se dokopao i napisao medicinski traktat o njegovim lekovitim svojstvima, nema sumnje da bi se domogao uglednog položaja u Kapitolskoj školi. Brzo odagna te maštarije, grubo odgurnu grupu hodočasnika pa se zaputi u Latinsku četvrt. Tamo je karnevalska proslava poprimila nestvarne razmere. Odasvud su izbijali mladi u žene preobučeni, prerušeni u medvede i divljake. Neki su plesali, drugi su jurcali naokolo u sedlu mazgi ili na groteskno ukrašenim kolima i gađali prolaznike trulim voćem. Nije se začudio tome. U tim četvrtima živeli su uglavnom studenti koji su došli odnekud sa strane, kako bi se upisali na

pariski Studijum. Zaštićeni pod okriljem Kapitola, svesni da se građanski zakoni na njih ne odnose, smelo su kršili pravila. Lekar se neometan izvuče iz gungule; profesorska odora štitila ga je od neslanih šala. Štaviše, mnogi mu se nakloniše i s uvažavanjem ga pozdraviše, a onda primeti grozd momaka okupljenih oko jednog naočitog mladića. Bio je to Bernar, njegov najbolji student. Nanjušivši nevolju, Suže pusti korak žureći ka njima. Student ga nespretno pozdravi, a njegovi prijatelji se bržebolje raziđoše. Čim mu je prišao, Suže primeti da momak ima modricu na oku i posekotinu na usni. – Šta te je to snašlo, mladiću? Momak razbaruši kosu, crnu i veoma gustu. Bernar je bio jedan od malobrojnih studenata koji nisu nosili tonzuru. Za razliku od vršnjaka, koji su se razmetali njome kao znakom kapitolske zaštite, on ju je smatrao ponižavajućom. – Ništa ozbiljno, profesore. – Ništa ozbiljno, kažeš? – odvrati lekar. – Post se bliži, a s njom i determinatio. Zar si zaboravio? Ispit koji moraš položiti da bi postao bakalaureus? Lep ćeš utisak ostaviti kad se pojaviš s takvim licem! Isto važi i za mene, budući da sam tvoj mentor. – Oprostite mi, molim vas – reče mladić. – Nisam hteo da vam stvaram neprilike. – No ipak si to učinio. Svako tvoje delo odražava se na mene, razumeš? – Suže bi ga najradije išamarao, koliko je bio razdražen. Bernar je bio izuzetno darovit student i da je prionuo na učenje, daleko bi dogurao, ali nikako nije mogao da obuzda plahovitu narav koja ga je terala da traži nevolje i jurca za devojkama. Uto se između prolaznika probi tanan riđokos momak pa stade pored Bernara kao da želi da ga odbrani. Suže ga je poznavao iz viđenja. Zvao se Ramon, imao je lasičje oči i pune usne, lice pravog smutljivca. Riđokosi se nakašlja pa se obesno osmehnu profesoru. – Noćas je neki gostioničar iz Sent-Marsela prebrojao zube našem

Bernaru. – Iako je bio Aragonac, govorio je na latinskom, kao svi studenti stranci u Parizu. – A zašto? – upita lekar. – Prokleta tvrdica! – Ramon teatralno raširi ruke. – Hteo je papreno da nam naplati vino! A mi... Suže ga ućutka pokretom ruke pa se obrati svom studentu. – Možeš li da mi objasniš? Momak klimnu glavom, postiđen. – Ramon se pobunio zbog cene vina. Odbio je da plati, a gostioničar je počeo da ga bije... – Osam dinara! – umeša se Ramon, lupivši se po čelu sa skrušenim pogledom kakvog mučenika. – Gostioničar je bio krupniji od njega – objasni Bernar. – Zato sam ustao da ga odbranim. Njegov prijatelj nastavi da laje: – Da ste samo videli, profesore! Da vam je bilo videti taj metež! Smrknut, lekar ukori Bernara: – Sto puta sam ti rekao da ne zalaziš u predgrađe, naročito u Sent-Marsel. Ništa osim neprilika tamo nećeš naći. Ramon prasnu u smeh: – Ako su za vas vino i bludnice nevolja... Sužeu je dozlogrdio taj razmetljivac. Da je nastavio da ga sluša, na kraju bi ga poslao dođavola. Zato ga dohvati za kragnu pa ga gurnu u kola koja su upravo u tom trenutku prolazila. Ramon sede na stranicu, zbunjen kao kakav svrgnut kralj. – A ti ćeš – lekar povuče Bernara, držeći ga za mišicu – sa mnom na predavanje.

3. Bernar je natmuren hodao pored profesora, šutirajući kamenčiće na putu. Karnevalska buka odjekivala je daleka i prigušena. Gotovo pusta ulica spuštala se niz strm proplanak, pružajući se između drevnih ruševina, rimskih kupatila i arene Lutecija. Momak ih lenjo pogleda. Staračke bore pariskog lica. Opatija Sent-Ženevjev bila je blizu, ali Suže je namerno usporio. Sećanja na proteklu noć iščilila su. Strah i zebnja koji su ga obuzeli dok ga je stranac pratio ličili su na odjek izbledelog sna. Pomisao na Švabu, obamrlog u njegovom domu, nije izazivao nimalo brige u njemu. Zasad mu je najvažnije bilo da upristoji momka pored sebe. – Nije dovoljno da se razmećeš pukim znanjem da bi postao bakalaureus – obrati mu se. – Moraćeš da se upristojiš. Bernar se zagleda u njega, kivan: – Mislio sam da to važi samo za sveštenike. – Pusti ti sveštenike. Da bi zaslužio poštovanje, moraš biti dostojanstven. A dostojanstvenost se zasniva na trima osnovnim pravilima: ozbiljnost, smernost i zrelost. – Dok je nabrajao, Suže je i nehotice pomislio kako se i sam više puta oglušio o ta pravila. Ali sad nije reč o njemu. On je svoju podlost umeo da sakrije iza maske uvaženog gospara. Bernar je, naprotiv, bio iskren i odan, ali nije umeo da zauzda svoj živahan duh. Mladić klimnu glavom, nastavivši da šutira kamenčiće. – Ne slušaš me! – razjari se Suže. – Hoćeš li se usredsrediti? Umesto odgovora, Bernar ga pogleda tako prodorno da se starac zbunio. – Moram vam nešto priznati, profesore. Lekar ga znatiželjno pogleda. – Šta to? – Sećate li se momaka s kojima sam razgovarao kad smo se sreli? – Da, mnogo ih je bilo. I? – Došli su da vide šta mi se sinoć dogodilo. Naumili su da se osvete gostioničaru iz Sent-Marsela, zaputili su se u njegovu

gostionicu. – To se tebe ne tiče. – Ali, profesore! – ne odustade Bernar. – Strahujem da će povrediti tu tvrdicu. Osećao bih se krivim ako to učine. Suže nestrpljivo raširi ruke pa se ukopa ispred njega. – Zapamti, Bernare, jednom zasvagda. Ne mešaj se u te zavrzlame. – Uperi mu kažiprst u čelo. – Pametan si momak, treba da misliš na nešto drugo. Posle Posta, uz božju volju, postaćeš bakalaureus. Ako budeš vredno radio, za nekoliko godina postaćeš i profesor. Jel’ ti jasno? Dosta je bilo šegačenja! Ne možeš više glavom kroz zid! – Ali ja… – I nema više „ali”! Zar ti nije stalo da stekneš zvanje bakalaureusa? Bernaru zasijaše oči. – Naravno da mi je stalo, profesore. I te kako. – Onda ćeš me poslušati. Dva sata kasnije, Suže je držao predavanje u klaustru Sent- - Ženevjeva. Mnoštvo studenata upijalo je svaku njegovu reč, zapisujući na navoštenim diptisima. Većina nije imala knjige te su morali da se oslone na pamćenje, nadajući se ujedno da će im profesor na kraju predavanja ponešto i izdiktirati. Bernar je sedeo u prvom redu. Moglo je to da bude jutro kao svako drugo da se među studente nisu umešala i dva dominikanca. Čučali su ispod arkada klaustra kao dva gavrana i s neodobravanjem slušali predavanje, kao da se iza profesorovih reči kriju neke bogohulne naznake. Suže se i ne osvrnu na njih već, kao po običaju, na kraju predavanja zapodenu razgovor sa studentima, kako bi bolje razumeli materiju. Rasprava se vodila oko tvrdnje da je bolest posledica nekog silovitog uzroka bez kojeg se ne bi ispoljila. Posle razmene mišljenja, jedan student primeti kako bi se voljom božjom bolest razvila bez obzira na uzrok. Suže je opovrgao

njegovu tvrdnju, objasnivši mu da čak ni Bog ne može da podrije zakone prirode, jer ih je On i stvorio. Božanski princip, naglasi, ne može protivurečiti samome sebi. To je bilo dovoljno da izazove rusvaj. Jedan od one dvojice dominikanaca skoči na noge pa dugim koracima krenu preko klaustra, ka profesoru. Studenti se razmakoše da ga propuste, zgranuto ga posmatrajući. Retko se događalo da se neko drzne da prekine predavanje. Uvređen takvim ponašanjem, Suže se naoštri da ukori bezobzirnog fratra. Već mu je sinulo nekoliko uvreda od kojih će se nametljivac nakostrešiti kao mačka, ali čim ga je prepoznao, ujede se za jezik. To nije bio bilo koji fratar, već Rolando iz Kremone, italijanski teolog! Fra Rolando se zaustavi na nekoliko koraka ispred njega. Imao je oštre crte lica i olovne oči iz kojih je izbijao promišljen gnev. S držanjem viteza koji protivniku baca rukavicu u lice, izgovori jednu jedinu reč: – Aristotel! To je bilo dovoljno da prisutni zaneme. Usred te tišine bremenite strahom, razlegnu se glas iz prvog reda: – Fratre, kako se usuđujete?! Svi se okrenuše ka Bernaru koji je, zajapuren, prodorno zurio u fratra. – Odlazite! – nastavi momak. – Medicinska nauka ne spada u nadležnost crkvenih ljudi. Suže mu naredi da ćuti, ali fra Rolando ga nadmaši glasom i harizmom. – Istina – potvrdi dominikanac, ne obraćajući se nikom posebno. – Mi božji ljudi se ne bavimo medicinskom naukom. Zabranjeno nam je da prolivamo ljudsku krv, čak i u isceliteljske svrhe. – Glas mu je zvučao kao kad vetar dune kroz šuplje stablo. – Ali naša je dužnost da ljudima razvejemo senke sumnje. Još jednom se oglušivši o profesorovu opomenu, Bernar nastavi da se prepire: – Kakve senke? Kakve sumnje? I teolozi proučavaju Aristotela. Fra Rolando kao da je upravo to pitanje čekao.

– Aristotel je napisao mnogo toga zadivljujućeg, pa ipak, njegov paganski duh navodio ga je da čini greške. – Uperio je prst u Sužea. – Greške koje vaš profesor predstavlja kao bespogovorne istine. Greške koje mu poput pogrda naviru na usta. Suže stisnu pesnice pokušavajući da smisli bilo šta u svoju odbranu. Na njegov račun izrečena je veoma teška optužba, jer je Crkva zabranila širenje Aristotelovog učenja. A naspram dijalektičkog biča tog veštog dominikanca, svaki pokušaj da se opravda nesumnjivo bi se okrenuo protiv njega. – Dakle, profesore, ništa nećete reći? – izazivački će fra Rolando. – Draže vam je da vas brane vaši studenti? Suže raširi ruke kao da se predaje. – Prečasni oče, kad bismo se nadmetali u poznavanju teologije, svakako biste me nadmašili. Ali ja nisam teolog, već lekar. Ako pak nameravate da osporite moje nastavničko zvanje, to se radi pred stručnim savetom: pred pariskim nastavničkim esnafom. – Pred esnafom? – Fra Rolando odmahnu glavom. – Ja ne priznajem stručnost nikakvog esnafa, priznajem samo autoritet oca Filipa iz Nojona, kancelara Kapitola. On je jedini pravi staratelj Studijuma. Suže nije više mogao da se povuče. – Neka bude – nadmeno odvrati. – Onda, da požurimo – zacereka se dominikanac, pogledavši svog sabrata. – Odmah ćemo stati pred Filipusa Kancelarijusa. Još imamo vremena da izmolimo audijenciju. U pratnji dvojice dominikanaca, Suže je prolazio ulicama Pariza kao da ga vode na gubilište. Savest mu nije bila mirna i znao je da će to teško sakriti. Ipak, nešto drugo ga je mučilo; sumnja da je Rolando iz Kremone reagovao smišljeno. Što je više razmišljao o tome, sve mu je izvesnije delovala ta sumnja. Taj dominikanac je namerno došao u Sent-Ženevjev da ga provocira i priterao ga je uza zid posluživši se kancelarevim imenom. Filipus Kancelarijus nije mogao da podnese nijednog profesora laika, a

kamoli onog na kojeg se namerio jedan fratar! Sve utučeniji, Suže je koračao između njih dvojice pokušavajući precizno da sagleda okolnosti. U jednom trenutku mu pade na um da pobegne, da potrči kao prethodne noći. Ali nije mogao da prenebregne posledice. Osim toga, kakav bi primer time dao Bernaru? Taj svojeglavi deran se poput podivljalog bika obrušio na fratra ne bi li ga podržao, krajnje nerazborito i neoprezno. Iako je cenio njegovo istupanje, profesor ga nije odobravao. Bernar je u Parizu živeo sam, nije imao ni rođaka ni bliskih prijatelja u tom gradu. Suže mu je bio jedini oslonac i savetnik. Nije se stideo da prizna kako je taj momak uspeo da uzdrma njegovu ciničnu dušu. Put do Kapitola povede ih kroz Latinsku četvrt, gde je proslava Čistog utorka dosezala vrhunac. Fra Rolando i njegov sabrat s gnušanjem su gledali unaokolo, nemim pogledom anatemišući prolaznike. – Koliko juče su ovuda defilovala Lakrdijaška kola 3 , i evo nas ponovo usred gungule i terevenke – pridikovao je fra Rolando, smrknut. – Zar baš moraju da se šegače? Suže ne odgovori. Ni on nije podnosio metež, a povrh svega, nazreo je nešto zabrinjavajuće u toj gužvi. Vladalo je preterano uzbuđenje. Prisustvo gradske straže izazivalo je nemir. Stražari i žbiri na svakom uglu… Mora da se nešto dogodilo. Njih trojica se udaljiše od meteža i stigoše na Il de la Site gde se proslavljalo umerenije. Između plemićkih palata na Šetalištu Palu odzvanjala je muzika, okupljali su se ljudi, dok je na Trgu Notr Dam nekoliko muškaraca igralo soul, šutirajući loptu. Stigli su nadomak kancelarovog sedišta. Prođoše južno od katedrale, još nedovršene posle šezdeset godina izgradnje i uđoše u Kapitolsku palatu. Produžiše do prostrane odaje s biforama i zatvorenim vitrinama s knjigama. Bio je to kancelarski ured. Unutra su zatekli dvojicu sveštenika u razgovoru. Suže prepozna krupnog Filipusa Kancelarijusa i paroha četvrti SentMarsel. Ovaj drugi, sitan i suvonjav sveštenik, često je dolazio u

Studijum da se žali na vršljanje studenata u njegovoj parohiji. Kancelar, međutim, vremešan i podgojen, nije ulivao strahopoštovanje po kojem je bio nadaleko poznat. Odsutan pogled i mlitav stomak nisu odavali čoveka koji je svojevremeno bio magister theologiae i napisao neka prilično obimna dela. Činilo se da dvojica sveštenika privode razgovor kraju. – Dečja posla – ponavljao je paroh Sent-Marsela. – Nema potrebe mešati stražu u to. Ne preterujmo. – Slažem se – odvratio mu je kancelar. – Ali kralj neće ni da čuje. Već su pustili s lanca stražare kraljevskog sudije. – Ah, kraljevski sudija! Njegova brutalnost je nadaleko poznata. – Ne znam šta da vam kažem, oče – uzdahnu kancelar. – Izgleda da su ovog puta studenti uistinu prevršili meru. Razgovor potraja još neko vreme, a onda se paroh SentMarsela udalji, ogorčen. Čim je ostao sam, Filipus Kancelarijus pozva trojicu posetilaca koji su stajali na pragu da mu se pridruže. Fra Rolando uđe prvi i nakloni se. – Oprostite, oče, ali nehotice sam čuo vaš razgovor – obrati mu se. – Ozbiljne neprilike? – Ogromne neprilike – odvrati kancelar, prilazeći velikom radnom stolu. – Izgleda da je jutros jedna grupa studenata uništila gostionicu u Sent-Marselu. Pošto im ni to nije bilo dovoljno, ti nesrećnici su nastavili da vršljaju po gradu. Na te reči Suže se priseti Bernarove priče i ne mogavši da se uzdrži, umeša se: – Ako se ne varam, pomenuli ste da će se umešati žbiri? – Ne varate se – reče kancelar. – Kruna se obratila kraljevskom sudiji. – Ali ovde nije reč o običnim građanima – primeti lekar. – Za kažnjavanje studenata nadležan je Sveštenički sabor katedrale. Tako zakon nalaže. Setno klimnuvši glavom, Filipus zaobiđe radni sto pa sede na stolicu s visokim naslonom. – Papski legat već sat vremena

pokušava da objasni to njenom veličanstvu kraljici Bjanki – reče, i dalje se obraćajući Sužeu. – Ako mislite da možete da učinite nešto više, samo izvolite. Lekar jedva primetno ustuknu. Imao je on dovoljno svojih muka. Osim toga, nije imao običaj da se bori za tuđe interese. Uto s nelagodom primeti kako prisutni razmenjuju zavereničke poglede. Kancelar prekinu tišinu, obrativši se fra Rolandu: – E pa dobro, oče, šta je vas nateralo da izađete iz klaustra Sent-Žaka usred ovog meteža? – Pitanje koje želim da vam postavim – odvrati fratar. – Nadam se da nije opet neka nevolja. – Nažalost, jeste. – Dominikanac pokaza na Sužea. – Ovo je profesor medicine u Studijumu... – Poznajem ga, kao što poznajem i sve ostale predavače u Parizu – prekinu ga Filipus. – Zašto ste mi ga doveli? – Oglušio se o zabranu u vezi s Aristotelovim učenjem. Podučava studente filozofiji prirode. 4 – Reč je o nesporazumu, prečasni oče – pokuša da ublaži Suže. – Ja predajem medicinu, a ne filozofiju prirode. Biće da se fra Rolando zbunio. – Laž! – prasnu Rolando iz Kremone. – Moj sabrat i ja dobro smo čuli. Ovaj ovde je izjavio kako Bog ne može da izmeni zakone prirode, dovevši time u pitanje Njegovu svemoć. Kao što je poznato, to je Aristotelova tvrdnja. – To je bilo samo sredstvo pomoću kojeg sam pojednostavio objašnjenje studentima – pravdao se lekar, trudeći se da smiri uzburkane strasti. – Svaka pojava posledica je nekog uzroka, eto šta sam, u suštini, hteo da kažem. – Neubedljiva odbrana, pomisli Suže. Kako god bilo, malo toga se moglo učiniti. Nije mogao da porekne ono za šta ga fratar optužuje, te se oslanjao na kancelarovu popustljivost. Ovaj, umesto odgovora, odmahnu glavom. – Okolišate, profesore. – Sve žešći gnev izbijao je iz Filipusovog pogleda. Sad je i te kako ulivao strahopoštovanje. –

Fra Rolando je izneo precizne optužbe. Možebiti da niste u stanju da ih razumete? Teške reči, bezmalo uvredljive. Povređenog ponosa, Suže odustade od umerenog pristupa. – Fra Rolando se nimalo ne razume u medicinsku nauku – uzviknu, poslavši dođavola i poslednju mogućnost da postigne kompromis. – Kako se usuđuje da zabada nos u moj rad? – Ne vičite, profesore, nismo na pijaci – autoritativno mu se obrati prelat na stolici. – I dopustite da vam osvežim pamćenje. Sabor u Sansu iz 1210. zabranio je čitanje i razmatranje Aristotela. Ta zabrana je potvrđena statutima iz 1215. godine, a nedavno ju je otvoreno izrekao i naš pontifeks... Dok je kancelar mahao tom lepezom zabrana, Suže se pekao na tihoj vatri. Oseti mučninu u stomaku i učini mu se da mu se zidovi odaje primiču. Ovo nije slutilo na dobro. Do pre nekoliko godina, profesorima koji podučavaju filozofiju prirode i pozivaju se na Aristotela gledalo se kroz prste. U Tuluzi je to i dalje dopušteno, ali ne i u Parizu gde preovlađujući tradicionalizam u filozofiji i dalje vidi sluškinju teologije, koje se treba rešiti kad zasmeta. – U skladu sa svojim zaduženjem – zaključi Filipus – nipošto ne mogu dozvoliti da jedan pariski profesor širi Aristotelovu reč. Ako to dođe do pape, jasno vam je... – Prečasni oče, potpuno mi je jasno – ponizno će lekar. – Ali iskreno govoreći, mislim da je problem preuveličan. Rolando iz Kremone nasrnu na njega kao furija. – Pretpostaviti Aristotela Bibliji za vas je sitnica? Čudi me da vam je dodeljena facultas docendi. 5 – Ali vi mi je svakako ne možete oduzeti, fratre – odvrati Suže, koji je goreo od želje da mu zavrne šiju. – Ja, međutim, mogu – upozori ga kancelar. – Ako budem blag prema vama, neko će pomisliti da podržavam one koji šire filozofiju prirode. Previše sam bio popustljiv! Previše sam žmurio na jedno oko! Lekar ostade zatečen. Nikada se nije osećao tako poniženim.

Njegovo zvanje i stručnost potpuno su obezvređeni, njegovo mišljenje izvrgnuto podsmehu. Pomisli na svog oca i na žrtve koje je podneo da bi on mogao da studira. Pomisli na prepreke koje je godinama prevazilazio... Ne, reče u sebi. Ne može da prihvati te optužbe a da bar ne pokuša da se odbrani. I pritisnuvši stomak ne bi li ublažio mučninu, uperi prst u kancelara. – Suprotstavili biste se profesorskom esnafu na osnovu jedne klevete? – Kleveta? – sarkastično će Filip. – Manite se gluposti, profesore. Dobro mi znamo da se vi niste danas prvi put pozvali na Aristotela. A znamo i da imate knjige o filozofiji prirode. Zabranjene knjige. Suže se zajapuri od srdžbe i stida. Više nimalo nije sumnjao; pripremili su mu zamku. – Zbog čega ste me, tačno, doveli ovamo? Da biste me unizili? Da biste potvrdili primat teologije nad medicinskom naukom? – Ne, to je bio samo povod. – Kancelar se jedva primetno osmehnu, razotkrivši načas svoju pravu narav. Rolando iz Kremone je u poređenju s njim bio mačji kašalj. – Razlog je želja da vas obavestim da bi vas vaši prekršaji mogli dovesti do ekskomunikacije. – Prečasni oče, to je nečuveno! – pobuni se Suže. – Mislim da je to preterana mera. – Ja bih rekao da nije preterana, ali mogla bi se izbeći. – Filipus se zaljulja na stolici kao da hoće da mu odvrati pažnju. – Postoji jedno bezbolno rešenje. – Izgnanstvo – nadoveza se fra Rolando, hitar kao strela. Sužeu zadrhta tlo pod nogama. – Ne možete tražiti od mene da ostavim pariski Studijum… – reče klonulim glasom. Pri samoj pomisli na to učini mu se da propada u bezdan i umalo se ne sruši na kolena. – Medicina je moj život! To je sve što imam! Zar ne shvatate? Ako odem iz ovog grada… – Jadikovanje vam neće pomoći – upozori ga Filipus, gotovo ravnodušno. – U pravu ste, ali ako se zakunem da više neću širiti filozofiju

prirode… – Jednom ste se već zakleli, kad vam je poverena katedra. No reklo bi se da to ničemu nije služilo. – Ipak, kako očekujete da posle toliko godina napornog rada odem bez ikakvog upozorenja… – Dobro razmislite – prekide ga kancelar. – Pod pretnjom ekskomunikacije, nikad više ne biste našli posao dostojan vaših veština, ni u Parizu ni bilo gde drugde. To je tačno, pomisli Suže. Nijedna škola ne bi primila anatemisanog profesora, čak ni da je genije. Bio je slomljen, ali navaljivanjem bi samo pogoršao svoj položaj. Zato što ta optužba ima osnova. Dobro je znao da je posredstvom crkvenih ukaza bespogovorno zabranjeno čitanje i razmatranje knjiga o filozofiji prirode, kako javno tako i u tajnosti, i to pod pretnjom ekskomunikacije. Mnogi profesori su već bili prinuđeni da se odsele u Tuluzu kako bi nesmetano mogli da predaju Aristotelovo učenje. Ipak, nije mogao da se pomiri s tim da su ga Filipus Kancelarijus i njegove ulizice nadmudrili. Osećaj nemoći razdirao mu je utrobu i raspaljivao prezriv gnev, srce mu se steglo od očajanja. Šta će sad? Kuda da ode? Osećanja su se uskomešala u njemu kad je prišao kancelaru i lupio pesnicom o sto. – Nemojte misliti da će ostati na ovome! – prosikta. Onda se ujede za jezik, prisetivši se nečeg. – Osim toga – uzviknu – ne zavaravajte se da ću prestati da podučavam pre no što pripremim svog naslednika za bakalaureat. – Ne dolazi u obzir – procedi fra Rolando kroz zube. – Vaš štićenik će biti poveren stručnijim profesorima. Morate odmah otići. – Hajde, oče, budite milosrdni – blago će kancelar, tobože staloženo. – Ostavimo našem profesoru tu mršavu utehu. Na kraju krajeva, u Parizu uskoro neće biti mesta za one koji šire Aristotelove laži. – Osmeh mu se usadi između punačkih obraza. – Suže od Peti-Ponta je samo prvi sa dugog spiska. Na ivici strpljenja, lekar se jedva uzdrža da ne nasrne na svoje tužioce. Onda primeti da iza njega stoje dva stražara.

Izvukoše ga napolje, još jednom ga unizivši.

4. Ulice Latinske četvrti ličile su na nadošlu reku. Na granici između zanosa i nasilja, svetina je nadirala kao preplašeno krdo. Na najkritičnijim mestima, grupice žbira ispitivale su prolaznike i zadržavali mlade koliko god su mogli. Istraživali su, vikali, tukli. Svi su govorili o četvrti Sent-Marsel i o studentskom napadu. Jedna gostionica je uništena. Nekoliko gostioničara je tvrdilo da su i njih kinjili i pretili im. Pričalo se da su i to učinili studenti. Teško je bilo doći do istine. Teško je bilo razdvojiti je od laži. Žbiri kraljevskog sudije tražili su odgovorne u studentskim četvrtima. Njihova surovost, podstaknuta buntovničkim ponašanjem mladih, preobrazila se u pokušaj gušenja prave male pobune. Malo-pomalo, došlo je do vređanja i tuča. Pa i do potezanja mača. U dnu poprečne ulice na levoj obali, Bernar je pogledom prkosio trojici stražara. Iza njega se skrivao Ramon, drhteći od straha. – Dakle, lupeži – zareža jedan žbir – priča se da ste vas dvojica izazvali gužvu u Sent-Marselu! Bernar pokuša da objasni: – Istina je da smo se sinoć sporečkali s gostioničarem, ali nismo napravili štetu. Nismo mi ti koje tražite. – A ja bih rekao da si baš ti taj kojeg tražim – presudi jedan iz grupe. – Ta modrica na oku govori sama za sebe. Kako si je zaradio? – To se vas ne tiče – odvrati momak. – Sve ću objasniti kancelaru. – Vidi, vidi, pametnjakovića – zareža stražar pa se okrenu kolegama. – On bi da se žali kancelaru. Jedan stražar istupi iz grupe, ugojen, telećeg pogleda. – Bolje bi ti bilo da skratiš jezik, dečko. Ako nisi kriv, dokaži. Reci nam ko je to uradio. Bernar je znao ko su krivci, ili je bar naslućivao ko je to

mogao da bude. Sve su to bili njegovi drugovi iz Studijuma. Družina kavgadžija, naravno, ali nisu bili loši momci. Imali su snove i planove za budućnost, baš kao on. Nikad ih ne bi potkazao žbirima, ali neće im ni dopustiti da se izvuku. Čim prođe gužva, razgovaraće s profesorom Sužeom. On će znati šta mu valja činiti. Ohrabren tom odlukom, mladić ustraja u prkošenju. – Ne razgovaram sa žbirima! – Onda dodade, gotovo vičući: – Ja sam student Studijuma, a ne običan građanin. Imena krivaca reći ću onome kome treba da ih kažem. – Da ne odugovlačimo. Ti si kriv! Ti i tvoj kompanjon! – Gojazni žbir stisnu pesnice, zglavci mu zakrckaše. – Pitaćemo tvog malog prijatelja. On deluje popustljivije. Progovoriće. Stražar skoči ka Ramonu, ali Bernar se postavi ispred prijatelja. – Odbij! – pa odgurnu nasilnika, koji pade u blato. Ovaj nespretno ustade pa podiže pesnice. – A što, šta će biti ako neću? – Huljo! – momak ga ošinu pogledom. – Vi ste obične hulje! Bilo je to poslednje što je izgovorio. Žbiri ga skoliše svi odjednom. I dok se batrgao pod kišom udaraca, uvreda, kožnih bičeva i metalnog oružja, Bernar je mislio kako će postati bakalaureus. A zatim lekar. Posle toga i profesor. Upravo kao Suže, jedini čovek kojeg je poštovao.

5. Najuren iz Pariza! Suže se podvijena repa udalji iz Kapitola. Nekoliko puta zastade da se vrati, spreman da, ako treba, moli biskupa za milost. Onda odustade. Iako je bio ponosit čovek, nije imao lavlje srce. Filipus Kancelarijus je imao ogromnu moć i još veći uticaj. Još jednom li se pobuni, kancelar će ga sigurno baciti u tamnicu. Toliko je bio utučen da je, umesto da se obrati profesorskom esnafu, krenuo u gostionicu. Usput je, međutim, shvatio da se smrkava i setio se Švabe. Dosad se sigurno osvestio, valjalo bi da pođe kući. Ulice su bile tihe. Ni traga od malopređašnjeg uzbuđenja. Kad je stigao na levu obalu, odgurnuo je grupicu momaka i dok su se oni smejuljili, oseti nečiju ruku na mišici. Još razdražen od silnih nedaća, naglo se okrenu spreman na najgore, kad na svoje čuđenje ugleda Ramona. – Šta hoćeš? – grubo ga upita. Mladić je plakao. – Profesore... Profesore... Tragedija... – Tragedija? – ponovi Suže, pa se odmaknu od njega. – Bernar... Suže se trže. Zgrabi Ramona za ramena pa ga protrese. – Šta mu se desilo? – Mrtav je – jecao je momak. – Ubijen! Lekar ga odgurnu. – Nije istina. – Jeste! – Ramon pade na kolena, očajan. – Umro je da bi mene odbranio... A ja sam pobegao, kao prava kukavica... – Stade da udara pesnicama o tlo. – Pobegao sam dok su njega tukli! Suže načas pomisli da je to sam ružan san. – Ali kako... Ko... – Žbiri... Žbiri su ga ubili. – Žbiri kraljevskog sudije... – nasluti Suže, setivši se kancelarovih reči.

– Da, oni. Obuzet vrtoglavicom, lekar spusti ruku Ramonu na glavu. Oseti riđe i kudrave kovrdže. Stegnu ih, kao da se plaši da će izgubiti vezu sa stvarnošću. – Siguran si da... Mladić klimnu glavom. Više nije mogao da govori. Suže ga ostavi tu, na kolenima, obuzet nagonom za povraćanje. Koračao je kao mesečar, pokušavajući da dokuči šta se događa. Nije osećao bol kao kad mu je umro otac, već nešto neizrecivo. Shvati da mu je lice izbrazdano suzama i podiže ruku da ih obriše, ali one su i dalje navirale. Oseti se poraženim. Prvo su mu oduzeli ambicije, a sad i osećanja. A s Bernarom je otišao i deo njega. Ono što je želeo da bude, jer, kad malo bolje razmisli, od Bernara je naučio mnogo više no što je taj momak mogao da nauči od njega, svog profesora. Dok ga je pritiskala tuga, rojevi misli naseliše mu um. Bila je to sebičnost koja mu je šaputala iz kutka svesti, terajući ga da se zapita može li taj događaj nekako da utiče na njega. Smrt jednog studenta neće proći neopaženo. Sigurno će potražiti njegovog profesora. Esnaf će dići prašinu, vest će se raširiti po celom Parizu... Moraće da se pobrine za sebe, pomisli, svestan da se ponaša kao bednik. Ispravno bi bilo da se vrati u Kapitol, prijavi slučaj i zahteva da se otkriju krivci. Osim toga, obuzela ga je neizdržljiva potreba da klekne pred Bernara, da mu uputi poslednji pozdrav i zahvali mu što mu je omogućio da makar jednom oseti radost koju donosi nada u drugo ljudsko biće. Kad bi se u retkim trenucima prepustio razmišljanjima o starosti, Suže bi rekao sebi kako će ga dotad svi napustiti, osim tog mladića... Bernar je mogao da postane najbriljantniji profesor u istoriji Studijuma, a on bi se ponosio njime kao da mu je sin. Moj Bernar, ponovo pomisli. Tako se i oprostio od njega, zamišljajući ga kako klizi nošen strujama Sene, sve dalje. Kad je stigao do svoje kuće, obuze ga nezdrava obamrlost. Čak su mu i čulo dodira i vida oslabili, dok mu je u ušima potmulo zujalo.

Vrata su bila odškrinuta. Suže proviri unutra, naslutivši da je Švaba otišao. Ne mari, njegov život je ionako okončan, bar onaj koji je dotad vodio. Obeščašćen izgnanstvom i ožalošćen zbog Bernarove smrti, upao je u mračni mir. Ozdravljenje jednog nesrećnika kojeg i ne poznaje ništa ne bi popravilo. Ipak, drakonit... Plamen ambicije, iako slab, razgore se u njemu. Nada naspram beznađa. Produži niz ulicu, osvrćući se. Onako ranjen, Švaba nije mogao daleko stići. Upravo u tom trenutku ugleda nekog dečkića kako mu prilazi. Bio je to sin njegovog suseda mesara. – Gosparu, tražite čoveka koji je izašao iz vaše kuće? – upita ga momčić, brišući nos. Suže klimnu glavom. – Da ste samo videli! Bacio se s mosta kao mačka! Lekar ga upitno pogleda. – Skočio je pravo na jednu barku koja prevozi drva u luku za istovar drvne građe – objasni dečak. – Malo pre no što ste vi naišli. Luka nije bila daleko. Suže se zaputi tamo, nateravši se da ne razmišlja ni o čemu, da ne bi briznuo u plač. Sad je samo želeo da nađe Švabu. Nadao se da će se bar taj poduhvat okončati povoljno. U luci za istovar drvne građe nalazilo se ogromno skladište drveta. U samom pristaništu bile su privezane svakojake lađe, a desetak radnika utovarivalo je naramke drveta i debla. Voda je u sumrak bila crna kao abonos, a blaga sumaglica obavijala je jarbole. Suže priđe radnicima kako bi ih upitao da li je neko video nekog sumnjivca, no pre no što je zaustio, i sam ugleda onog kojeg je tražio. Stajao je na drugoj obali. Htede da ga pozove, ali zastade. Odmah mu je bilo jasno da neznanac beži od nekoga. Švaba se sunovrati niz strminu pa produži obalom prateći rečni tok. Bio je spor, posrtao je. Možda je naumio da se popne na neku od privezanih lađa, ali Suže se zapita zašto bi to učinio. Onda ugleda viteza koji mu je bio za petama. Nije ga dobro video

u magli, ali razaznao je šlem i gvozdeni grudnjak preko koga je neznanac prebacio krzneni ogrtač. Konjanik zastade na vrhu strme obale, ne trudeći se da stigne progonjenog. Podiže koplje, ne mnogo dugačko, pa ga uperi u njega, kao da ga upozorava ili mu preti. Lekar je zbunjeno posmatrao prizor, kad ga zagluhnu prasak. Iz koplja suknu plamen. Švaba bolno zaječa, pa pade na tlo s leđima u plamenu. Vitez načas osmotri žrtvu, dok su pramenovi crnog dima izlazili iz koplja, pretvarajući ga u nekakav privid. Suže se skamenio, pred očima je još video crveni plamen. Nikad nije video ništa slično. Vitez na kraju podbode konja i nestade iza vrha obale. Trudeći se da se pribere, lekar zamoli jednog lučkog radnika da ga preveze na drugu obalu kako bi ukazao pomoć unesrećenom, ali kad je stigao, shvati da ne može da učini više ništa za njega. Leđa su mu bila razderana kao da mu se nešto usijano raspalo ispod kože, ostavivši iza sebe pocrnelo tkivo. Suže se kući vratio jednako progonjen slikom onog viteza. Bio je to najtragičniji dan u njegovom životu. Srušio se na krevet, previše umoran da bi mogao da zaspi. Ubistva i poniženje nisu mu davali mira, te ponovo briznu u plač i stade da moli Gospoda da ga više ne muči. Dugo je ležao u tmini koja kao da se rađala u njegovoj duši, a onda ga, kao nekoliko sati ranije, obuze želja da pobegne. Ovoga puta bila je još snažnija, gotovo nagonska. Pobeći od bola... Pobeći od neuspeha... Priseti se prošle noći, kad je trčao ka ostrvu Il de la Site, bežeći pred onim neznancem. Uplašio se, i te kako, no ujedno ga je obuzeo i neki zanos. Istini za volju, osetio je živost kakvu godinama nije doživeo. I osetio se slobodnim. Možda odlazak iz Pariza i nije tako loša zamisao, pomisli. Zašto bi se obratio za pomoć profesorskom esnafu i uljuljkivao se lažnom nadom kad može da počne sve iz početka? Suprotstavljanje kancelaru donelo bi mu nova poniženja, a tu su i posledice Bernarove smrti... Ali nije lako otići. Nije se

zavaravao. Nije poznavao nikoga izvan Pariza, a nepoznanicu je predstavljalo i danonoćno putovanje ka neizvesnoj sudbini. Ipak, u mladosti je imao jedan san. Odavno je od njega odustao, ali svojevremeno ni dan ne bi prošao a da mu se ne prepusti, zadojen maštom. Sanjao je da ode u Salerno, sedište najčuvenije medicinske škole na svetu. Bio je još dete kad je slušao legendu o Konstantinu Afrikancu, učenjaku i osnivaču salernitanskog Studijuma i nikad tu priču nije zaboravio. Zar nije pravo vreme da se otisne put tog grada? Možda će u Salernu više ceniti njegove veštine. Možda će čak dostići slavu i poštovanje za kojima je toliko žudeo. Povrh svega, baviće se medicinskom naukom daleko od konzervativnog Pariza... Ipak, Suže nije bio naivan. Salerno je daleko, trebalo mu je novca. Mnogo novca. Putovanje će mu iscrpsti sve što ima. U tom trenu je ugleda. Švabinu vreću. I dalje je ležala na podu, pored stola. Sledeći tok misli previše zavodljivih da bi ih odbacio, lekar ustade i otvori vreću. Na svoje iznenađenje, otkri da se u njoj nalazi samo jedan predmet, onaj koji je pokojnik trebalo da odnese u Milano. Ogrtač sličan onom kakve nose carevi. Na tamnoplavoj tkanini, možda brokatu, svetlucao je zlatovez geometrijskog oblika. Na leđnom delu, u sredini, bio je izvezen vitez naoružan lukom i strelom, sličan onom istetoviranom na Švabinoj ruci. Ovaj je, međutim, prikazan kako prinosi kažiprst usnama. Drži jezik za zubima, kao da ga je upozoravao.

6. Suže ode iz Pariza u sedlu mule robusnih kopita, ni sa kim se ne pozdravivši. Jedino zbogom izgovorio je na očevom grobu, koji je uvek retko i nevoljno obilazio. Kad je stigao pred Troa, skrenu na Franački put pa produži ka Bar-sur-Obu, Bezansonu i Lozani. Nikad dotad nije putovao te ga je iz dana u dan sve više obuzimalo uverenje da nije dorastao životu na drumu. Ipak, naporno putovanje bilo je manje zlo. Najteže trenutke doživljavao je u snu, kad bi ponovo ugledao ona lica, Bernarovo, Švabino, kancelarovo i fra Rolandovo, a ovaj poslednji redovno bi mu se ukazao kao u grotesknom đavoljem obličju. Još strašnije je bilo kad je sanjao viteza s vatrenim kopljem. Istini za volju, taj čovek mu je zaokupljao misli i kad je bio budan. Nije isključivao mogućnost da je taj, pošto je ubio Švabu, krenuo za njim. Strahovao je da tog viteza zanima upravo tajanstveni ogrtač koji je poneo sa sobom. U trenucima predaha, otvorio bi vreću i izvadio ogrtač da bi proučavao izvezene motive. Isprva ga nisu naročito privlačili, ali malo-pomalo zainteresovao se, kako za vrednost tog veza, tako i za značenje neobičnih motiva. Za izradu ogrtača nije bilo dovoljno umeće nekog majstora. Takve motive zacelo je smislio neki učeni astrolog ili kabalista, ali Suže nije mogao da pronikne u njihov smisao. Bili su previše detaljni i razrađeni za običan ukras. I delovali su uznemirujuće. Kao da su obuhvatili sazvežđa, okultne simbole i matematičke formule, ali izvedene linije, potpuno nedokučive, svakako nije mogla izraditi ruka običnog čoveka. Pod uslovom da ih je uopšte stvorila ljudska ruka... Ubrzo je shvatio da je opasno putovati sam, te je krenuo u potragu za nekim saputnikom. Dobar deo puta prešao je s jednim monahom lutalicom, izvesnim Heudom, krupnim Normanom s putničkim štapom o kojem je visio svinjski papak. Monah se zaputio na Siciliju, da obiđe katedralu u Monrealu i na

rastanku je objasnio Sužeu kako da stigne do Salerna. Zajedno su prešli Alpe i razišli su se na obalama Tičina. Heudo je otišao da nađe neku lađu kojom će otploviti za Pjačencu, a Suže je podbo mazgu ka jugu, putem za Milano. Naredna tri dana putovao je sam, strahujući da se izgubio. Bili su to teški dani, jer se lekar prepustio strahu i beznađu. Sećanje na Bernara uporno ga je progonilo, njegov duh se osvetnički ustremio na njega, ne dopuštajući mu da nađe mir. Na kraju krajeva, Suže se osećao odgovornim za njegovu smrt. Da ga je urazumio i bolje posavetovao, možda bi sad... Griža savesti bila mu je veran saputnik, kao i zebnja da će naleteti na Švabinog ubicu. Jedne maglovite noći učini mu se da ga je nazreo na planinskom prevoju. Srećom, Suže se nije izgubio te se osokolio kad je stigao pred Milano. Prešao je ravnicu koja se prostirala oko grada i ušao kroz gradsku kapiju, naišavši na veliku mrežu kanala. Te vode i male lađe u njima podsetiše ga na Peti-Pont. Uzdrman tim osećajem, zaputi se u potragu za četvrtima u kojima ga ništa neće podsećati na prizore svojih poraza. Iako mu je Švaba samo jednom preneo uputstva, dobro ih je upamtio. U Bazilici Santo Stefano Mađore trebalo je da nađe izvesnog Gebearda fon Kverfurta. U zamenu za ogrtač dobiće drakonit, a potom će, ostavivši iza sebe te neobične događaje krenuti put Salerna. Zato je odmah pošao u potragu za bazilikom. Međutim, njegov tuđinski jezik meštani su neprijateljski dočekali i odgovarali su mu nerazumljivim narodnim jezikom. Napokon je naišao na nekog čamdžiju koji ga je razumeo. – To ti je Crkva Santo Stefano u Brolu – zapēvao je čovek, dok je na obali kanala privezivao malu rečnu brodicu. – Nalazi se pored Bazilike Santa Marija. Lekar klimnu glavom. Dakle, crkvu koju traži meštani znaju kao Baziliku Santo Stefano u Brolu. Zato produži ka Bazilici Santa Marija, probijajući se kroz splet uličica i kanala sa zelenkastom vodom. Zastao je pred tezgom jednog trgovca

tkaninama da se raspita, a ovaj mu reče da se drži starog zida od cigala dok ne naiđe na pusterlu, prolaz u zidu, iza kojeg se prostire Brolo, polje zasađeno voćkama. Tamo se nalazi Bazilika Santo Stefano. Stigao je pred večernju službu. Odmah je pitao za Gebearda fon Kverfurta. Uputiše ga na oca Landolfa, čuvara kosturnice. Kosturnica se nalazila na rubu Brola, naspram Bazilike Santo Stefano. Turobno zdanje okruženo gustim drvoredom smokava. Suže se prekrsti pa se pope uz stepenice, ali pre no što je ušao, primeti neku priliku u senci stabala. Visok i mršav, bistrog pogleda, nesumnjivo je bio sveštenik. Brisao je usta, verovatno se dobro najeo smokava. – Otac Landolfo, pretpostavljam – obrati mu se Suže na latinskom. – Glavom i bradom. Zanima vas groblje ili kosturnica? – Ni jedno ni drugo. Tražim Gebearda fon Kverfurta. Landolfo se pažljivije zagleda u njega. – Zašto? – Moram nešto da mu predam. Veoma je važno. – Možebiti. – Monah ga odmeri od glave do pete, pa mu poverljivo reče: – Međutim, Gebeard nije više ovde. Suže se skameni. – Ali meni je rečeno da... – Osim toga – prekide ga sveštenik – očekivao je Nemca, a ne Francuza. – Nemac je mrtav. Došao sam u njegovo ime. Landolfo klimnu glavom. – Ogrtač. Mogu li da ga vidim? Lekar nije mogao da sakrije čuđenje. – Otkud znate da treba da mu predam ogrtač? – To se vas ne tiče, samo mi ga pokažite. Suže nije trpeo da mu se obraćaju nadmeno, ali žudeo je da razreši tu zagonetku. Odvezao je vreću prikačenu za sedlo i otvorio je. Landolfo znatiželjno zaviri u nju. – Da, nema sumnje – reče, pa ponovo osmotri lekara – to je Strelčev ogrtač. – Strelčev ogrtač?

– Tako ga je zvao Gebeard. – Mogu li ga vama predati? – Ni slučajno. – Sveštenik posegnu da zatvori vreću, a onda se oprezno osvrnu oko sebe. – Previše je i što razgovaram s vama o tome. – Biće da vas nisam dobro razumeo, izvinjavam se... – Suže pokuša da ublaži tu iznenadnu netrpeljivost. – Vi ste prijatelj čoveka kojeg tražim? – Ljudi kao što je Gebeard fon Kverfurt nemaju prijatelje. Recimo da smo poslovali zajedno. Zanimala ga je kosturnica, to jest ono što se nalazi u njoj. Zato se zbližio sa mnom. Suže isprva nije shvatio, a onda se priseti šta mu je Švaba rekao u vezi s Gebeardovim poslovima. Trgovao je relikvijama. A sudeći po Landolfovim rečima, nije se libio da posegne za sumnjivim metodama ne bi li pribavio robu. – Postoji samo jedan razlog što mi je, na odlasku, pomenuo ogrtač – nastavi sveštenik. – Znao je da će ga neko potražiti, te mu je trebao i neko da prenese njegovu poruku. Ogrtač neizostavno mora doći do njega. Tako mi je rekao. – Ako mu je toliko važan, zašto je otišao? Landolfo je oklevao. – Iz straha. Lekar pomisli na Švabino ubistvo i zapita se da li je i Fon Kverfurt strahovao da će tako skončati. – Objasnite mi – reče. – Ništa više ne znam, verujte mi. Mogu samo da vas upoznam s njegovim prijateljima koji žive u gradu. Prilično uzdržani ljudi, ako me razumete... – Ja bih rekao da vi ne razumete – nastavi Suže, približavajući mu se. – Već sam se, preko svake mere, izložio opasnosti. Došao sam samo zato što očekujem nadoknadu... – Ne bulaznite – ućutka ga Landolfo. – Uvučeni ste u to baš kao i ja. Budite sutra u podne na Trgu Vetra, iza Crkve San Lorenca. Neko će vas sačekati da uzme ogrtač. – Zar ne biste vi mogli da odete umesto mene? Sveštenik izvi obrvu. – U tom slučaju, nadoknada bi pripala meni.

Suže ustuknu. Upleo se u nešto daleko zamršenije no što je predvideo. Švaba i Gebeard fon Kverfurt očigledno su pripadali nekoj velikoj grupi, a on nije mogao ni da zamisli ko su ti ljudi. Da nije reč o jereticima? Nekromantima? Ne, biće da je nešto drugo. Strelčev ogrtač nesumnjivo je povezan s krajnje nedokučivim tajnama, i zato je želeo da otkrije značenje izvezenih simbola. S druge strane, nije hteo ni da se odrekne drakonita. – Dobro – uzdahnu. – Sastaću se s tim ljudima. Ali kako da ih prepoznam? – Pokazaće vam znake koji su vam sigurno već poznati – odgovori Landolfo, pa značajno podiže desnu ruku. – Sutra u podne? – Da. Na Trgu Vetra, iza San Lorenca. – Sveštenik preteće podiže kažiprst. – I, pazite! Nikome ni reči o našem razgovoru, čak ni mojoj sabraći. Niko ne sme da zna za ogrtač i svi treba da žive u uverenju da je Gebeard fon Kverfurt običan trgovac relikvijama. Sutradan, dok su milanska zvona odbijala dvanaest sati, Suže se vrzmao po Trgu Vetra, u hladu Crkve San Lorenco. Kad se malo snašao u gradskim ulicama, bez po muke je našao trg. Teže je bilo prethodne večeri, kad je zamolio za prenoćište u konaku Bazilike Santo Stefano u Brolu. Isprva su sveštenici odbili da ga prime, ali kad su saznali da je namernik magister medicinae, odmah su mu ponudili da prenoći pod njihovim krovom, pod uslovom da pre podne posveti lečenju bolesnih u crkvenom hospiciju. Iako nije bio raspoložen za milosrdne gestove, Suže je prihvatio. U jednom trenutku iz bazilike izađe čovek u monaškoj odori i zaputi se ka njemu skrštenih ruku. Čim mu je prišao, podiže ruku da ga blagoslovi. – Došao sam na zahtev oca Landolfa iz Crkve Santo Stefano – reče neznanac na savršenom francuskom. – Jeste li poneli ogrtač? – Prvo mi morate pokazati znake – nepoverljivo će Suže. – Uskoro ćete ih videti – odvrati neznanac. – Kažite mi

iskreno: zaista imate ogrtač? – Da. – Lekar podiže vreću da je otvori. – Evo... – Ne ovde. Suže ga upitno pogleda, ali ovaj mu je već okrenuo leđa i pokazao mu da pođe za njim. – Kuda me vodite? – Na sigurno mesto. Prošli su duž mermerne kolonade nalik onima u nekom drevnom hramu, pa produžili kroz portu i ušli u crkvu. Suže je u prolazu zadivljeno posmatrao kupolu tog velelepnog svetilišta. Kad je spustio pogled, primetio je da je neznanac skrenuo desno u bočnu kapelu i požurio je da ga stigne pre no što je ovaj nestao iza malog prolaza u zidu, skrivenog iza statue nekog sveca. Obreše se na vrhu prilično strmog stepeništa. Kako su silazili, postajalo je sve mračnije, sve dok se u jednom trenutku ni prst pred okom nije video. Uto sevnu varnica kremena, a potom zapalacaše plameni jezici. Čovek u odori izniknu iz mraka s bakljom u ruci te njih dvojica produžiše. Suže je isprva mislio da su sišli u kriptu, ali ubrzo shvati da se podzemni hodnici pružaju i izvan temelja crkve. Prolaz je bio nizak i uzan, stari mozaici prekrivali su zidove s nišama izdubljenim u steni. Plamen baklje pravio je senke, osvetljavajući nizove skeleta uvijenih u rite. Malo-pomalo katakomba se proširi u prolaz ozidan ciglama i zasvođen arkadama od polukružnih lukova a nedugo zatim obreše se u nekakvom predsoblju gde su vredne pažnje bile samo dve kamene stolice smeštene ispod zidne niše. Na jednoj je sedeo neki čovek. Sužeu se načas učini da je to truplo, a onda primeti da mu se očne jabučice pomeraju. Bio je to starac duge sede brade, u odori dominikanskog fratra. Starina mu pokaza da se približi i pošto ga je pažljivo osmotrio, ispruži desnu ruku. Cela šaka mu je bila obmotana vunenim krpama, a kad ih je jednu po jednu skinuo, pred Sužeom se ukazaše tetovaže. Evo znakova, reče u sebi. Takve je i Švaba imao. Prepoznao je

Bogorodicu s malim Hristom i golubicu na dlanu, zmiju na malom prstu i pehar na domalom. No tek je sad, na starčevoj ruci, ispod prizora viteza, primetio kratak tekst. Pokuša da ga pročita, ali slova mu behu nepoznata. Starac je zacelo prozreo njegovu znatiželju, jer je rekao: – Mnogi veruju da je to Satanino ime. E pa, varaju se, siroti praznoglavci. Iza ove reči krije se tajna božanske moći. – Ne znam šta to znači – promrmlja Suže, nestrpljiv. – Eritis sicut Deus, scientes bonum et malum6 – navede starina, skrivajući pogled ispod gustih veđa. – A sad, gosparu, pokažite mi Strelčev ogrtač. Lekar posluša. Spusti vreću na zemlju pa izvadi ogrtač. Čovek s bakljom budno je pratio svaki njegov pokret. Suže je bio siguran da on nije monah i da ispod odore skriva oštar bodež. Starac spusti ogrtač u krilo, znalački ga premećući po rukama, proučavajući svaki izvezeni motiv. Tu i tamo bi zastao nad nekim i sve vreme je klimao glavom kao da se suočio s teškom istinom. Dok je čekao njegov odgovor, Suže je pomislio na reči koje mu je ovaj malo ranije izdeklamovao. Citirao je Satanu, a zatim i zmiju pred drvetom dobra i zla. Reči koje su dovele do prvobitnog greha i večnog prokletstva. Uznemiren tim mislima, nije više toliko žudeo da sazna tajne ogrtača. Sada je samo želeo da izađe na svetlost dana. – Ogrtač je pravi, nema sumnje – reče najednom starac, pa dodade ozbiljno: – Sad ću vam otkriti gde treba da ga odnesete. – Mora da je u pitanju nesporazum – primeti Suže. – Ja sam mislio da treba ovde da ga predam. – Istini za volju, tako je trebalo da bude – objasni mu starac. – Ali dogodilo se nešto nepredviđeno. Okolnosti zahtevaju promenu plana. – Nešto nepredviđeno? – Izgleda da je u Milano stigao neki čovek sa severa, da istražuje o meni i mojoj sabraći. Eto zašto je Gebeard fon

Kverfurt pobegao. – Čovek sa severa? – trže se lekar. – Da nije to neki vitez s neobičnim kopljem? Starac ga radoznalo pogleda. – Ne, gosparu, ja sam mislio na jednog sveštenika. Dolazi iz dijeceze u Majncu. Suže zaneme i, poslušavši nagon, osvrnu se u potrazi za izlazom. Čovek s bakljom preteće ga pogleda, kao da mu govori da odatle nema izlaza. Svuda unaokolo pružali su se samo tuneli i niše. Starac se udari po kolenima, privukavši njegovu pažnju. – Taj o kojem vam govorim radi u papino ime, razumete? Ako ogrtač ostane u Milanu, u našem bratstvu, ugroziće nas. Vi ste stranac, niko vas ovde ne poznaje i ni na koji način niste povezani s našom ložom. Ne znate ni ko smo mi uistinu. Eto zašto ćete ga upravo vi predati Gebeardu fon Kverfurtu. Lekar odmahnu glavom. – Nisam ja pravi čovek za to. – Činjenica da ste ga doneli čak dovde potvrđuje suprotno – odvrati starac sa znalačkim osmehom. – I, kao što pretpostavljate, umemo da iskažemo zahvalnost onome ko nam pomaže. – To rekavši izvadi iz džepa odore veliki kamen i pruži mu ga. Pošto je odmerio njegovu težinu u ruci, Suže ga pohlepno osmotri pod svetlošću baklje i prepozna zelenkasti odsjaj prošaran skerletom. Eliotropija, izuzetno vredan lekoviti kamen koji potiče iz Afrike ili možda s Kipra. Pričalo se da smanjuje krvarenje i deluje kao protivotrov. Marbodo mu u Knjizi dragog kamenja pripisuje izuzetna svojstva: pomoću eliotropije može se videti budućnost, a onaj ko je drži će, izgovarajući određene reči, postati nevidljiv. Nehajno je spustio kamen u džep. – Obećan mi je i drakonit – hrabro dodade. Razdražen takvom drskošću, čovek s bakljom zavuče ruku pod odoru kao da će izvući oružje. Starac ga zadrža brzim pokretom. – To će vam dati Gebeard fon Kverfurt lično – reče. – A njega ćete naći u Montekasinu, u tvrđavi San Đermano. Tamo

treba da odete. Suže više nije mogao da odbije. Pošto se dogovorio sa Sužeom od Peti-Ponta, starac sa sedom bradom upozori ga da bude oprezan i zagrli ga na rastanku. Kad je ostao sam, pohita u tunel koji ga odvede do klaustra Sant’Eustorđa, pa produži zasvođenim tremom kuda su se dominikanci šetali s misnom knjigom u ruci, meditirajući i mrmljajući molitve. Pastva koja ni slutila nije šta se događa u obližnjim katakombama. Tek malobrojni su znali i za tajni prolaz koji povezuje tu crkvu s Bazilikom San Lorenco. Godinama starac nije izlazio iz Sant’Eustorđa, no to ga nije sprečavalo da održi desetine tajnih sastanaka u tim prolazima, kako bi kult Istinskog Trojstva mogao da se proširi po svetu kad za to kucne čas. Još malo i svi će slediti Drevnog Lovca kao najvećeg među bogovima. To je bila volja učenjaka iz Toleda, jedinog koji je znao najskriveniju tajnu Strelčevog ogrtača. Jedinog koji je, posle vekova neznanja, spoznao sjaj istine. Ali učenjak iz Toleda imao je jednog jedinog pouzdanog čoveka, Gebearda fon Kverfurta. Zato je Suže od Peti-Ponta morao što pre da pronađe Fon Kverfurta. – Fra Benijamino – pozva ga neko. Naglo se okrenuvši, starac se nađe oči u oči s nekim strancem. – Da, to sam ja – reče. – A vi ste? Nepoznati je nesumnjivo bio sveštenik. Ispršen, četvrtastih ramena, ličio je na prekaljenog vojnika, ali ljubazan pogled i glatko obrijano lice ublažili su prvi utisak. – Ja sam Konrad fon Marburg. – Nakloni se, učtivo, ali uzdržano. – Treba mi vaš savet. – Moj savet? – Starac se tobože začudi. Posle toliko godina dvostrukog života, umeo je da prepozna opasnost na prvi pogled. Ovo je zacelo taj neprijatelj od kojeg toliko strepe, čovek koji je po papinom naređenju došao sa severa. – Ja sam samo ubogi fratar i ne znam kako bih vam mogao pomoći. – Nije nimalo teško, časni oče – nastavi Konrad, naglo

spustivši pohlepan pogled, privučen nečim. – Ali možda sam došao u nezgodan čas, vidim da vam je ruka previjena. Povredili ste se? – Kostobolja me je primorala da stavljam ove zavoje – slaga starac, ustreptao. – Ništa strašno. Konrad uzvrati kao da ga je ovaj uvredio: – Naprotiv, oče Benijamino, vaša boljka izuzetno je ozbiljna. – Naglim pokretom dohvati ga za zglob, razvi zavoj pa prinese svetlu tetovirane simbole. – Toliko ozbiljna da vam je i dušu zarazila! Dok ga je inkvizitor stezao za ruku kao da mu zariva orlovske kandže u kožu, starac oseti da mu mora reći istinu, ne iz straha da će ga optužiti za jeres ili da će ga mučiti, već da bi se što pre oslobodio stiska tog zastrašujućeg Germanina koji se nadvio iznad njega kao ogroman tamni oblak, spreman da ga obavije i proguta. Fra Benijamino je bezmalo s olakšanjem pomislio na žrtvu koju će podneti. Umreće kako bi sačuvao Lovčevu tajnu. Da, učiniće on to... Smisliće i kako... Ali pre toga moraće da mu kaže za Strelčev ogrtač i za učenjaka iz Toleda. I za Sužea od Peti-Ponta.

7. Tvrđava San Đermano, 17. Mart Papini vojnici su poput skakavaca pohrlili na kapije Montekasina. Klaviđeri su se zvali, jer su na stegu imali ključeve Svetog Petra. Plaćenici ambicioznog i okrutnog pontifeksa, koji je doneo propast zemljama Svetog Benedikta 7 . A ja sve to posmatram iz ove tvrđave i molim Gospoda Boga da car Fridrih II nije nastradao među Saracenima kao što mnogi tvrde. Molim se za njegov povratak, jer nam je on jedina nada protiv osvajača. Posle iscrpljujućeg otpora, naše milicije su se predale. Veliki Dželat, grof Raone od Balbana i Adenulfo Akvinski, sin gospodara Ačere, našli su utočište među ovim zidinama. Čak ni ratnici takvog kova nisu mogli da se suprotstave klaviđerima... Rikardo od San Đermana odvoji pero od pergamenta i odmahnu glavom, nezadovoljan onim što je upravo napisao. Obećao je sebi da će verno preneti u izveštaju ono što se dogodilo, a umesto toga je dao oduška osećanjima. Nevolja je u tome što je imao dobro srce. Nije mogao da ostane nepristrasan pred događajima u kojima je lično učestvovao, ali ako želi da sastavi valjan letopis, moraće da promeni stav. Moraće da sastruže napisane redove i da počne od početka, koristeći uzdržaniji ton. Za početak, izbaciće poređenje sa skakavcima. Izbaciće i reči nade u cara, i pre svega one kojima krivi papu. Samo Bog može da sudi. Bog i onaj – ko god to bude – koji će jednog dana procenjivati taj događaj s istorijske distance. Dok se trudio da preobliči misli, začu galamu koja ga natera da otrči na prozor. Pogleda ka zidinama San Đermana, u logor u njihovom podnožju i shvati da su uhvatili nekog čoveka. Verovatno još jedna uhoda klaviđera. Vojnici su ga vodili ka tvrđavi Januli, srce varoške odbrane, gde će ga ispitati i podvrći