Lavirint na kraju sveta - Marčelo Simoni

prepoznao. Bila je udovica jednog od njegovih kolega koji je poginuo u tuči. Zato se osvrnuo u uzaludnoj nadi da će je ugledati. Ni traga ni glasa. – Šta tražiš, vojniče? – prenuo ga je muški glas. Vinčenco se okrete i ugleda jednog plaćenika. Nije bio od njegovih, ali poznato mu je bilo to lice. Klaviđer koji je stigao s germanskim sveštenikom. Učini mu se da je bleđi no dan ranije, a glava mu je bila previjena slojevima zavoja. Biće da je povredio uvo, što đavolski boli, pomisli. – Tražim jednu drolju – odvrati mu. – Bila je s ostalima, ali više je ne vidim. Klaviđer sa zanimanjem odmeri najpre Vinčenca, a onda i plavokosu devojku pored njega. Kao da ju je prepoznao. – Crnokosa, bujnih oblina? – Da. – Hajde onda da je zajedno potražimo – reče Punđilupo i zacereka se ulivajući mu strah u kosti.

23. Umesto da se opire, Ermelina pohotno uzdahnu i stade da se trlja o vojnika koji ju je držao. Predvidela je i tu nepriliku. Štaviše, priželjkivala ju je. Taj nije običan vojnik, već tamničar. – Šta tražiš ti ovde, krmačo? – promrmlja tamničar. – Poslali su me vaši drugovi – prošaputa ona – da vam pravim društvo. Čuvar zadovoljno zareža, pa popusti stisak. Čim ju je pustio, Ermelina ga blago pritisnu uza zid i brzo ga odmeri. Bio je visok i krupan pedesetogodišnjak, ali njenu pažnju pre svega je privukao veliki prsten s ključevima koji je držao okačen o pojas. Nije mogla da sakrije zadovoljan osmeh. Jedan od tih ključeva otvoriće Injaciovu ćeliju. Ali moraće da dođe do njega. Bestidno ga je uhvatila za međunožje, na šta vojnik krotko odveza učkur, a pantalone mu skliznuše do listova. Bludnica mu je milovala međunožje, nateravši ga da se odmah uzbudi. Polako je radila svoje, samouverena i opuštena. To je bio najrizičniji deo plana. Ključar je bio krupniji i snažniji od nje, ne računajući da bi mogao i pojačanje da pozove ako bilo šta posumnja. Sve u svemu, mogla je da se osloni samo na stilet skriven među naborima haljine. Ali da bi ga upotrebila, moraće da sačeka pravi trenutak. Tamničar je iznenada uhvati za bokove pa je grubo obori na tlo. Ermelina spremno zadignu haljinu. Tek tada se pokoleba. Nikad nikog nije ubila i podozrevala je da ni sada to neće moći da učini. Mora da joj se nesigurnost videla u očima, jer joj ključar reče, pogrešno je protumačivši: – Šta je, krmačo, prošla te volja? – pa se zacereka i brže-bolje se baci na nju. Ermelina onda izvuče stilet i zadrža ga u ruci. Zatim oseti kako se zariva u tamničarevu kožu, obuzeta gađenjem izmešanim s ushićenjem, koje odagna nesigurnost, izazvavši u

njoj neobuzdano zadovoljstvo. Kao da je tim činom ispravila sve nepravde koje su joj nanete. Pokajanje i iskupljenje odjednom joj više nisu bili važni. Stalo joj je samo da se osveti. Da se osveti svakom ko ju je bezobzirno, čak nasilno i okrutno uzeo. Nisam ja kurva, urlala je u sebi, oteravši dođavola pokojnog muža, sveštenike i njihove teorije o Božjoj kazni. Taj trenutak je doživela kao liturgijski, kao liturgiju promene. Da je još malo potrajao, doveka bi se naslađivala blagodetima tog preobražaja. Trzaji tela koje ju je pritiskalo vratiše je u stvarnost. Videla je ključara kako u agoniji krivi usta i izvija se kao da ga razapinju pomoću stega. Natopljena njegovom krvlju, Ermelina pokuša da se oslobodi. U tom trenutku čovek se naglo okrenu na bok pa iščupa stilet iz slabina. Pokuša da ustane, ali saplete se o spuštene pantalone. Onda pokuša četvoronoške da se udalji, puzeći kao ogroman crv koji za sebe ostavlja krvav trag. I dalje obuzeta zanosom, Ermelina podiže stilet pa zajaha tamničara ne bi li ga zaustavila. Isprva je mislila da to radi zbog Injacija, ali sad joj je bilo jasno da ga je ubola zbog same sebe. Tamničar se slabašno branio, ali činilo se da će svakog trenutka da zaurla upomoć. Bludnica se naježi pri pomisli da će stražari nagrnuti, te ga dohvati za kosu, povuče ga i prekla ga. Ni sama nije znala koliko je dugo sedela na beživotnom telu dok joj je u grudima kuljao plamen izmešanih osećanja. Uživala je u toj svirepoj toplini, no kad se plamen ugasio, ponovo oseti tamničku studen. Ustade. Učini joj se ponižavajućim da ostavi svoju žrtvu sa spuštenim pantalonama. Kad bi ga obukla, povratila bi mu malo dostojanstva. Onda se priseti zašto se obrela tu. Brzo uze prsten s ključevima pa potrča hodnikom, zaustavljajući se nakratko ispred svakih vrata. Mišići su je boleli kao da ih je satima naprezala. Stade da doziva Injacija sve dok se on ne odazva. Odmah mu je prepoznala glas, uzbuđen i obuzet nevericom. Krenula je za glasom, ustreptala, isprobala gotovo sve ključeve kad je stigla pred njegovu ćeliju, strahujući da možda i nema onaj pravi.

Ali vrata se otvoriše. Iz tame izađe jedna prilika. Čovek kojeg je volela. Nije bio ponosan i elegantan kao onog dana kad ga je srela. Sad je na sebi imao poderanu košulju i iznošene pantalone. Lice obeleženo tamnovanjem zgrčilo se od straha. Načas joj se Injacio iz Toleda učini krhkim i bespomoćnim, ali kad joj je odlučno prišao i zagledao se u nju zelenim očima, u njoj odjednom buknu stari plamen. Ermelinu savlada uzbuđenje i osetivši blagu vrtoglavicu, pade mu u naručje. Trgovac je pridrža i dalje zureći u nju. A ona potraži nešto u njegovom pogledu. Nešto čega nije bilo. Pomisli kako je glupa, najgluplja žena na svetu. Satima je zamišljala taj trenutak. Gajila je jalovu nadu da će u njemu pobuditi još nešto osim zahvalnosti. Nešto više od naklonosti. Ali taj pogled nije lagao. Nije bio onakav kakav je sanjala. Više nije bio takav i više nikada neće ni biti. – Moramo da idemo – reče mu, potisnuvši gorčinu. Pre no što su krenuli, neko se oglasi iz obližnje ćelije. Injacio prisloni lice uz otvor na vratima i ugleda Sužea od Peti-Ponta. – Ne ostavljajte me ovde! – preklinjao je lekar. – Povedite me. – A zašto bih vas poveo? – ozlojeđeno će trgovac. – Vašom krivicom sam osumnjičen za zločine koje nisam počinio. – Smilujte se! – zavapio je Suže. – Praznoglavče, vi ne zaslužujete milosrđe. I bez imalo dvoumljenja Injacio mu okrenu leđa pa krenu za Ermelinom ka izlazu. Krajičkom oka spazio je beživotno ključarevo telo. Malo ga uznemiri pomisao na ono što je učinila njegova spasiteljka. Ali nije bio trenutak da postavlja pitanja. Prilika usredsređena na molitvu klečala je na hladnom podu. Svetlost svega nekoliko sveća treperila je oko njega, milujući ukrase kapele sazidane u vizantijskom stilu. Svuda unaokolo širila se tama ispresecana lukovima, stubovima i kapitelima koji bi tu i tamo sinuli pod iskrama plamičaka, da bi odmah zatim

ponovo utonuli u mrak. Konrad fon Marburg nikad nije pomislio da će u Crkvi San Salvatore naići na takve oblike. Na oblike koji pripadaju ranom hrišćanstvu, temeljno očišćene od ostataka paganizma. Bio je prijatno iznenađen. Ugodno mu je bilo u toj rajskoj tišini, daleko od meteža i jarkih boja Napulja. Tu je mogao da se moli i okrepi duh kako bi se pripremio za konačno sučeljavanje s Injaciom iz Toleda. Nekoliko sati ranije, oklevao je da se ponovo suoči s njim, ubeđen da nema dovoljno dokaza koji ga terete. Optužba se zasnivala isključivo na iskazima Alfana Imperata i Sužea od PetiPonta i sve u svemu, bila je labava, nedovoljna da osudi čoveka na lomaču. Ali sada je Fon Marburg bio siguran da su njegove sumnje potvrđene. Kad je naleteo na trgovčevog sina nagnutog nad kanonikovim lešom, ugledao je na pokojnikovom telu iste one opekotine kakve je zapazio na telu Gebearda fon Kverfurta i na truplu Vilfridusa, onog jeretika iz Majnca zatvorenog u papskoj bazilici u Zeligenštatu. Istini za volju, nije ga uhvatio na delu, ali Uberto Alvarez je bio jedini čovek na mestu zločina. Taj čovek verovatno nastavlja očevo delo, primenjujući nekromantska učenja. Konrad će se i za njega pobrinuti čim Injacija iz Toleda svede na šaku pepela. Goniće Uberta na kraj sveta ako treba. Razdražiše ga nečiji koraci. Izričito je stavio do znanja monasima Svetog Vasilija da ga te noći niko ne uznemirava. Ali ti koraci nisu odzvanjali kao monaški. Konrad se prekrsti i pogleda ka pridošlici. Ugleda vojnika. – Šta se dogodilo? – upita ga, kad je primetio da je ovaj namršten. – Oprostite što vam smetam, preuzvišeni. Hispanac je pobegao. Te tri reči su kao malj razbile mir koji je postigao dugom molitvom. Obuzet neobuzdanim gnevom, Konrad fon Marburg se dugim koracima zaputi ka glasniku pa ga uhvati za gušu. – Kako je to moglo da se desi?! – prosikta, unoseći mu se u lice. Iako je bio jak kao bik, mišićavih ruku i ramena, samo je

preklinjuće zaroptao, ne mogavši da se oslobodi stiska. Sveštenik ga je i dalje stezao, prisilivši ga da klekne. On je pred sobom video samo neprijatelja kojeg treba uništiti. Injacija iz Toleda, đavolovog sledbenika. Napokon se pribra i popusti stisak. – Zvonite na uzbunu! – naredi, ponovo delotvoran. – Nije mogao daleko da odmakne! Hodnici prokopani u porfiru preplitali su se ispod Spasiteljevog ostrva kao lavirint. Injaciju se činilo da se vrti ukrug, oko nekog središnjeg prostora. Možda je to bila tajna odaja Zamka na moru, o kojoj je toliko slušao. I dalje je gledao u Ermelinu koja ga je vodila. Kosa joj je bila raščupana, a haljina umrljana krvlju. Njeno prisustvo na trenutke ga je ohrabrivalo, da bi ga odmah zatim uznemirilo. Još jedno skretanje i izbili su na površinu. Prošli su zatim kroz nekakvo skladište puno amfora i žita. Ermelina pođe ka izlazu, odškrinu vrata i proviri napolje. – Dođite da proverite – reče potom. Trgovac smesta stade pored nje pa i sam osmotri pomrčinu kroz prorez. Oči naviknute na tamu nisu ga izneverila, iako je mrak bio gust kao testo. Ugledao je plato na kojem se isticao kameni luk, a iza tog luka zidine zamka kao da su bile isprekidane. Prolaz su čuvala dve stražara naoružana kopljima. – Iza luka je čistina koja vodi do obale – objasni mu žena. – Moraćete da je pretrčite. – Prvo treba odvući pažnju stražarima. – Za njih ću se ja pobrinuti. – Ali kako... Ermelina ga ućutka, pomilovavši ga po licu. – Neko vas čeka s druge strane. – Oklevala je da povuče ruku. – Dok ja budem zamajavala vojnike, vi izađite i otrčite ka obali. Usredsredite se na to, a za mene ne brinite. Delovala je previše odlučno da bi mogao da je odvrati. Namestila je haljinu koliko je mogla, šalom pokrivši mrlje od krvi, spremna da krene. Injacio je s negodovanjem pratio te pripreme. Nije želeo da se

njegova spasiteljka i dalje izlaže opasnosti. Pomalo ga je grizla savest, a osim toga, nazreo je njen strah. – Sigurno postoji još neki način da pobegnemo – reče. – Bezbedniji za oboje. – Ne postoji – odlučno će Ermelina. – Neću dozvoliti da se zbog mene izlažete opasnosti – nije odustajao Injacio. – Jednom davno vi ste to učinili zbog mene. – Ali sada je drugačije. Ona ga oštro pogleda, gotovo prekorno. – Morate se vratiti svom sinu, svojoj porodici. Trgovac zausti da odgovori, ali se uzdrža. Niz Ermelinino lice tekle su suze. Nije mu bilo jasno čemu te suze, ali osetio se obaveznim da je uteši. Ostalo mu je samo da je prati pogledom i nada se najboljem. Video ju je kako korača ka platou. Kao što je predvidela, stražari je primetiše i potrčaše prema njoj, ostavivši prolaz ispod luka bez nadzora. Injacio potisnu uzbuđenje i ugrabi priliku. Lukava je ona, pomisli, zacelo je isplanirala kako da se izvuče živa i zdrava. Neopaženo je prošao ispod luka držeći se senki, ali čim je izbio na čistinu začu crkvena zvona. Zvona za uzbunu! Sigurno su otkrili da je pobegao. Stražari istog časa zaboraviše na Ermelinu i stadoše da osmatraju okolinu kao kopci. Jedan od njih dvojice pogleda iza luka i uoči ga. – Ko je to tamo?! – prodera se, pokazujući mu da se zaustavi. Drugi se već pripremao da ga gađa kopljem, ali Ermelina je bila brža: izvukla je stilet skriven u naborima haljine i zarila mu ga u levu mišicu, Već spreman da joj pritrči u pomoć, Injacio vide svoju spasiteljku kako se okreće prema njemu, usta razjapljenih u vrisak: – Bežiteee! Zgranuto je zurio u nju; načas se pred njim, umesto obične žene, ukaza ratnica iz najuzbudljivijih chansons de geste. 15 Zanesena, snažna, beznadna. I dalje obuzet nagonom da se vrati kako bi joj pomogao, ugleda kišu kamenja kako pljušti s bedema. S vrha zidina gađalo ga je nekoliko praćkaša.

Samo što ih je primetio, pogodak u desno rame natera ga da se okrene oko sebe i da se sruši. Brzo ustade, više ošamućen nego povređen. Zakašlja se, osvrćući se oko sebe i primeti da stražar trči ka njemu s podignutim kopljem. Moraće da požuri. Trčao je preko čistine, a progonitelj je smanjivao rastojanje. Čim je stigao do školja na obali, nagnu se i osmotri ukotvljene lađe ni sam ne znajući šta čeka. Trčite ka obali, rekla mu je Ermelina. Možda ga tu neko čeka, skriven tu negde. Predugo je oklevao. Stražar ga sustignu pa mu s leđa prebaci koplje preko glave i pritisnu mu ga uz grudi, ne dozvolivši mu da se pomeri. Injacio pokuša da se oslobodi trzajem tela, ali kad je shvatio da se previše izvio već je bilo kasno. Protrese ga jeza kad se sunovratio sa stenja zajedno s progoniteljem. Oseti udar i ledenu vodu, slankast ukus koji mu je ispunjavao usta i nozdrve. Izroni kroz zapenušane talase i grčevito se uhvati za stenu pokrivenu algama. Stražar je ostao malo dalje, glave razbijene o stenu. – Poješće ga murine – prosikta neko iz mraka. Injacio se okrete i ugleda nečije lice među talasima. Plutao je ne pokrećući ni ruke ni noge, kao meduza. Tako nepomičan, bio je gotovo nevidljiv. – Jeste li vi Injacio iz Toleda? – upita ga plivač. Trgovac potvrdi. – Izvući ću vas odavde. – Sačekajte. – Begunac se seti Ermeline. – Prvo moram da pomognem nekome. – Prekasno? Ne čujete viku? Injacio oslušnu galamu nošenu vetrom i na ivici školja ugleda mnoštvo vojnika koji su krenuli da ga uhvate. – Idemo – doviknu mu Niko Riba. – Strelci s kula samo što nas nisu zasuli paljbom. – podiže ogromnu bačvu iz vode. – Morate da se zavučete ovde... Ali pre toga se skinite. Usplahireni glasovi bili su sve bliži. Ermelina ih je jedva čula.

Zurila je u stilet zariven u stražarevu mišicu. Mali bodež, beznačajan, ali ne bi se osećala tako bespomoćnom kad bi ga imala u ruci. Stražar kao da joj je pročitao misli, dohvati stilet, izvuče ga iz ruke i baci ga na zemlju. Ermelina se očajničkim gestom izvi da ga dohvati, ali vojnik je dograbi za haljinu i silovito je odgurnu. Padajući nauznak, Ermelina oseti kako joj nešto hladno i oštro probija kožu. Isprva nije shvatila. Onda je, gušeći se od razdirućeg bola, ugledala vrh mača kako joj izbija iz stomaka. Ponovo pomisli kako je najgluplja žena na svetu. Čovek s mačem dohvati je za kosu, pa joj zlurado šapnu na uho: – Rekao sam ti, droljo matora! Rekao sam ti da ćeš mi platiti. Žena se jedva okrenu i susrete pogled izgladnelog vuka. – Mene ste uhvatili... – stisnu zube, a umesto bolno iskrivljenog lica ukaza se izazivački osmeh. – Ali njega nikad nećete uhvatiti... Klaviđer joj jetko uzvrati, ali ona ga nije čula. To su samo reči. I više nisu važne. Sklopila je oči, uživajući u to malo života što joj je ostalo. I pre no što je izdahnula, pomolila se Gospodu da se ponovo rodi u svetu u kojem će Injacio moći da je voli. U svetu u kojem će ona biti smerna supruga. Ili da je pusti da je proguta tmina. Zauvek. Bez sećanja.

24. Pritisnut zaglušujućom tišinom, Injacio je na telu i nogama osećao ledene podvodne struje, ali od ramena naviše bio je suv u onoj bačvi u kojoj je bilo dovoljno vazduha da može da diše. Strahujući da će ga struja odvući, čvrsto se držao za drvenu prečku na vrhu bačve. Neobičan izum, razmišljao je, iako prilično delotvoran. Zahvaljujući njemu neopaženo će se udaljiti od Spasiteljevog ostrva, van domašaja strelaca s bedema zamka. Začuđen što bezmalo ne oseća težinu svog tela, nije se uznemirio što se obreo u toj uskoj i mračnoj bačvi. Mlatarao je nogama kroz vodu sa čuđenjem deteta koje otkriva nešto novo, gotovo zaboravivši dramatične događaje koje je ostavio za sobom. Očaran je bio činjenicom da može da diše u toj bačvi pod vodom, a da pritom ne mora da izroni kako bi udahnuo. To ga je podsetilo na Aleksandra Makedonskog za kojeg se pričalo da je istraživao morske dubine u lađi sa staklenim dnom. Niko Riba je plivao pored bačve, za koju je bio vezan kanapom i snažno ju je vukao ka pučini, povremeno izranjajući da udahne. Injacio nije mogao da ga vidi, ali sudeći po pokretima, naslućivao je njegovu sposobnost da dugo zadrži vazduh u plućima. Odjednom oseti da se nešto promenilo. Neko je podigao bačvu uvis. Oseti bol u ušima, ali nije ni stigao da se prilagodi promeni pritiska kad začu lupanje o bačvu. Naslutivši šta se dogodilo, odvoji ruke od prečke za koju se držao, i za tren oka se nađe na površini. Izronio je na pučini naspram Napulja. Ispred sebe ugleda malu lađu kako se belasa na mesečini i pokuša da dohvati užad koja su visila sa strane, ali noge i ruge su mu bile utrnule od hladnoće. Zapljusnu ga talas i oseti kako ga težina sopstvenog tela vuče u dubine. Preplavi ga strah da će se utopiti i načas mu sva čula otupeše.

Nešto se praćnu u vodi i pored njega izroni Niko Riba, pa ga pridrža kako bi se održao na površini. U međuvremenu, jedan čovek se nagnuo preko palube, uhvatio ga za ruke i izvukao ga na lađu. Kad se obreo na palubi, Injacio uzdahnu i zahvalno pogleda onog koji ga je izvukao iz mora. Prijatno se iznenadio kad je ugledao svog sina. – Kako si, oče? – upita ga Uberto. Injacio je sedeo naspram njega, umotan u grubo platno. Obrisao se, ali nije mogao da se zgreje, kao da mu je ledena voda prodrla u kosti. Htede da zausti nešto, ali shvati da mu zubi cvokoću. – Dobro je – odgovori Niko Riba umesto njega. Baranin je nešto petljao oko jarbola, dok je voda kapala s njega. Njemu kao da nije smetala noćna hladnoća. – Samo treba da se odmori. – Čista odeća – reče Uberto, pružajući ocu neki smotuljak. – Nadam se da će ti odgovarati, nisam mogao mnogo da biram. – Bilo je izvesne oštrine u njegovom glasu. Injacio na brzinu navuče crne pantalone, tamnu košulju i ogrtač s kapuljačom. Dok se oblačio, oseti bol u desnom ramenu od udarca onog kamena koji je doleteo s bedema. Beznačajna cena za slobodu, pomisli. Onda protrlja mišice kako bi se ugrejao i stade da gleda po menaiki. Sedeo je u pramčanom delu palube, dok je svuda unaokolo bilo svega i svačega, od umršenih mreža do različitih alatki. Na kraju primeti da je sidro podignuto a jedra raširena. Niko Riba je vredno radio, a na kraju je stao za kormilo, pogleda uprtog u zvezde. – Kuda idemo? – upita ga, kad se malo povratio. Mornar napravi neodređen pokret. – Ako krenemo na sever, preti nam opasnost da naletimo na neku lađu s klaviđerima, ali s obzirom na veličinu naše barke, moramo se držati obale. – To znači da plovimo na jug – zaključi Injacio, pa se neprimetno okrenu ka sinu. – Ovaj je pouzdan? – prošaputa. Uberto slegnu ramenima. – Preporučila mi ga je Ermelina. Kad je čuo njeno ime, trgovac se priseti svog bekstva, i obuze

ga griža savesti. Ostavio ju je tamo, u Zamku na moru, odakle nije imala izlaza. Ostavio ju je u opasnosti, misleći samo na sebe. Bežite, doviknula mu je, dok se borila da mu obezbedi odstupnicu. Taj uzvik mu je sad sasvim drugačije odzvanjao u ušima, gotovo kao prezir, nateravši ga da se oseća kao bednik koji je ostavio jednu ženu da umre umesto njega. Nisam zaslužio njeno žrtvovanje, pomisli. – Te žena... – reče Uberto, prenuvši ga iz obamrlosti. – Ne sad – prekide ga Injacio. Teško mu je bilo da misli na Ermelinu, još teže bi mu bilo da priča o njoj. – Prvo treba da vidimo šta ćemo. – Kući se svakako ne možemo vratiti. Trgovac osmotri sina, svestan koliko mu je mrsko bilo da to izgovori. Patio je za ženom i majkom, a sad kad je postao otac, čežnja za domom sigurno mu je bila nepodnošljiva. – U pravu si – potvrdi, prikrivši osećanja. – Fon Marburg bi nas gonio sve do Kastilje, a time bismo ugrozili svoje najmilije. – Jedini način da se izvučemo jeste da dokažemo tvoju... Štaviše, našu nevinost. – Zašto kažeš „našu”? – Podozrevam da me Fon Marburg smatra krivim za smrt Alfana Imperata – odvrati i uz očevo negodovanje, ispriča mu šta se dogodilo tokom njegovog tamnovanja. Onda je Injacio njemu prepričao svoj razgovor s germanskim sveštenikom. – Taj Konrad je fanatik – primeti Uberto, smrknut. – Ipak – odvrati trgovac – nema neoborive dokaze, jer me u suprotnom ne bi samo zatvorio. – Sad jedan dokaz ima. Ili bar on veruje da je to dokaz. Mislim na Alfanovu smrt. Sigurno misli kako sam ga ja ubio da ne bi mogao tebe da optuži. – Još jedan nesporazum. Nema nam druge, moramo naći ubicu. – Opasno je, oče. – A šta nam preostaje? Moraćemo da pratimo tragove koji vode do pravog učenjaka iz Toleda.

– Do Homo Nigera... Jel’ tebi jasno da je to možda samo mit? – Ogrtač. Tetovaže. Magični krugovi. Ubistva. – Trgovac se namršti. – Svi ti elementi su nesumnjivo povezani, i sasvim je očigledno da se iza njih krije neki vođa. – Deluje uverljivo, ali ne sviđa mi se. Pre no što mu je odgovorio, trgovac se udubi u misli. Pogodilo ga je nešto u Ubertovoj priči. – Maločas si mi rekao kako ti je Alfano poverio nešto o Strelčevom ogrtaču, sećaš se? – Poverio mi se čas pre no što je ubijen, ali bio je vrlo neodređen. Pomenuo mi je osobu kojoj je taj ogrtač trebalo predati, neku ženu koja isceljuje suzama. Tako je rekao. Isceliteljka živi u Salernu. – I to je sve? – Prošaputao mi je i dve reči. Ali bojim se da su to besmislice. Ako i znače nešto, ja ih nisam razumeo. – A šta ti je rekao? – Aqua nigra. – Crna voda. – Injacio se zamisli. Možda je Uberto u pravu, možda to ništa ne znači. Sigurno su samo jedna kockica u ogromnom mozaiku. Ipak, njihovo novo odredište im je bilo poznato. Okrenu se ka Napuljskom zalivu posmatrajući obrise Vezuva pod zvezdama, pa se obrati Nikoli Ribi. – Jel’ biste mogli da nas odvedete do Salerna? – upita ga. – Dobro ćemo vam platiti. Baranin nakrivi glavu kao da osluškuje vetar i na kraju potvrdi. – Sutra ćemo, u ovo doba, biti tamo. Trgovac još nije bio načisto da li može da se uzda u tog osobenjaka, ali to mu je zasad bio najmanji problem. Ruku na srce, nije ni mogao bogzna šta da preduzme. Ostalo mu je samo jedno, da otkrije šta je ta crna voda pre no što ga Konrad fon Marburg ponovo uhvati. Taj sveštenik neće prestati da ga progoni. Ispitao je Alfana i Sužea, što znači da je i sam došao do istih saznanja. Injacio nikad to tada nije toliko zazirao od nekog božjeg čoveka. U njemu je nazirao nešto novo, klicu neke institucije u

kojoj su se zavetovali da će očistiti hrišćanstvo od svake, i najmanje sumnje na greh. Za razliku od sveštenika koji su crkvenim sudovima predsedavali površno, Konrad fon Marburg je delovao ciljano, uz papino ovlašćenje i odrešene ruke. Zbog toga je bio veoma opasan. Injacio se zapita šta bi se dogodilo u budućnosti kad bi pojedinci takvog kova osnovali svoj red i naježi se pri samoj pomisli na to. Jevreji, navodne veštice ili jeretici ne bi imali izlaza. A ljudi kao što je on, posvećeni potrazi za istinom, bili bi optuženi što gledaju ono što se ne sme gledati, izgovaraju ono što se ne sme izgovarati, čitaju knjige koje se ne smeju čitati. I bili bi oslepljeni, ućutkani i spaljeni zajedno s tim knjigama. In nomine Patri et Filii et Spiritus Sancti. Ubertov glas ga trgnu iz tog košmara na javi. – Šta se dogodilo s Ermelinom? Trgovca pogodi griža savesti. – Nije se izvukla – promrmlja. Taj odgovor nije izazvao žaljenje, već pitanje: – Moja majka zna za nju? Zatečen, Injacio se zagleda u sina. Oštrina koju je isprva bio osetio samo u njegovom glasu, sad je izbijala iz pogleda i zgrčene vilice. Trgovac se žacnu. Njegov sin dovodi u pitanje jedan od malobrojnih sigurnih oslonaca u njegovom životu, njegovu ljubav prema Sibili i vernost toj ženi. – Nije onako kako ti misliš – odvrati pa pogleda u Nikolu Ribu. Neprijatno mu je bilo da razgoliti svoja osećanja, naročito pred nekim strancem. Ali mornar kao da je bio zadubljen u sopstvene misli. – Umem ja i sam da zaključim – odvrati Uberto, rešen da nastavi razgovor na tu temu. – Sigurno si već bio oženjen kad si je upoznao. Posle mog rođenja. – To je tačno. Ali ostalo nije onako kako ti misliš. – Ipak, očigledno je da te je ta žena volela, bezmalo obožavala. Trgovac uzdahnu, svestan da se neće izvući s kratkim odgovorom. – Upoznao sam je pre dvadeset godina – reče – u Kataniji. – Mislio sam da si u to vreme bio u severnoj Africi, a ne na

Siciliji. – Tačnije, bio sam u Tunisu kad sam saznao za vrednu knjigu koja se čuva u jednoj cistercitskoj opatiji u Kataniji. Himnarijum posvećen Svetoj Agati, ukrašen predivnim minijaturama. Odlučio sam bio da odem tamo i da kupim jednu kopiju, kako bih je zatim prodao onom ko ponudi najviše. – Sećam se te knjige. Nekoliko puta si mi je pomenuo... izostavivši sve ostalo. – Smatrao sam da to nije važno, sve dosad – objasni Injacio, razdražen tim optuženičkim tonom. – Kad sam stigao u opatiju u Kataniji, jedan prepisivač u skriptorijumu pristao je da mi izradi kopiju i obećao je da će to završiti za nekoliko meseci. Onda sam se vratio u Tunis, a po ponovnom dolasku u Kataniju doživeo sam neobičan susret. Ušao sam u opatiju i zaputio se ka skriptorijumu, ali sam se izgubio i nabasao na klauzuru. Pre no što sam našao put, otkrio sam da tu drže jednu mladu zatvorenicu. – Ermelinu – nagađao je Uberto. Trgovac klimnu glavom. – Sažalio sam se nad njom i upitao je zašto je zatvorena. – Injacio se zagleda u more, rastrzan između tuge i griže savesti. – Ermelina je bila sirotica i radila je kao sluškinja u kući jedne bogate porodice u Kataniji. Gazda joj je bio čuveni juvelir, ali glavnu reč u kući vodila je njegova žena, bolesno vezana za jedino muško dete. E upravo se taj sin bio zagledao u Ermelinu, toliko da je hteo da se oženi njome, ali njegova majka nije želela snaju skromnog porekla. Nekoliko dana pre venčanja, ta veštičara je optužila Ermelinu da je prevarila verenika, da je spavala s jednim od mavarskih robova koji su takođe živeli pod gazdinim krovom. Devojka je tvrdila da je nevina, ali gazdarica je iskoristila svoj uticaj da je zatvore i osude na proveru nevinosti ognjem. – A Ermelinu su zatvorili upravo u opatiju u kojoj se čuvao himnarijum posvećen Svetoj Agati – zaključi Uberto. – Tu si naišao na nju? – Upravo tako. Poverila mi je da nije zaljubljena u juvelirovog

sina, ali da ga nikad nije prevarila. Previše je žudela da se oslobodi svog sužanjstva u toj kući da bi počinila nešto tako nedostojno. Ne znam da li je bila iskrena, ali mislio sam da svakako ne zaslužuje da je podvrgnu proveri ognjem. Poznate su mi bile posledice tog iskušenja iz kojeg niko nije izašao bez teških opekotina. – Svirep metod, slažem se, što i klerici dobro znaju, jer sveštenike koji treba da dokažu nevinost ne podvrgavaju proveri vatrom, već hlebom, što ne izaziva nikakvu patnju. – Onda ti je jasno zašto sam odlučio da izbavim Ermelinu. Pre no što sam otplovio sa Sicilije s kopijom himnarijuma, jedne noći sam se zavukao u opatiju, oslobodio je i poveo sa sobom. Kad smo stigli u Napulj, poverio sam je monahinjama u jednom manastiru. – Tokom plovidbe do Napulja, Injacio je morao da odbije Ermelinino udvaranje jer se devojka, povrativši se od straha, zagrejala za njega. Taj deo priče trgovac je prećutao i prisetivši se izvesnih detalja, zapitao se da li je ta žena, sve odonda, osećala prema njemu nešto više od obične očaranosti. – Pre no što sam pošao iz Napulja – priveo je priču kraju – poklonio sam kopiju himnarijuma posvećenog Svetoj Agati nadstojnici manastira, kao nadoknadu za Ermelinino iskušeništvo. – Otad je više nisi video? – Nikad više do pre neki dan. Zamisli kako sam se iznenadio kad sam je ugledao u onakvim okolnostima. – Nije važno čime se bavila da bi preživela – zaključi Uberto, umiren. – Pomogla nam je. Bila je dobar čovek. Ili zaljubljena žena, pomisli Injacio. I osmehnu se sinu.

25. Suže je mrzeo Injacija iz Toleda. Više od Filipusa Kancelarijusa, više od bilo koga ko mu je pomrsio planove. Na pomisao da je ovaj uspeo da pobegne, dok on trune u toj ćeliji, žuč bi mu navrla na usta. Pre svega, osećao je da mu je nešto nezasluženo oduzeto. Trgovac ga je nadigrao u lukavstvu i preoteo mu privilegiju da kaže poslednju reč. Ne zaslužujete nimalo milosrđa, rekao mu je. Posle tog moralnog šamara Suže se sklupčao u jednom uglu da sažaljeva sebe, s gorčinom u ustima i prstiju isprepletenih na stomaku. Strahovao je da će Fon Marburg održati obećanje i da će uistinu poslati goluba pismonošu u Francusku. Pred tom pretnjom, osećao je kako se bude svi njegovi strahovi. Nije mogao dozvoliti da taj sveštenik otkrije istinu o njegovom odlasku iz Pariza. To bi bio njegov kraj. Baš sad kad mu je Salerno blizu! Još nekoliko dana putovanja i mogao bi da stvori novi život, bez mrlja i nesporazuma. Umesto toga, upleo se u taj slučaj sa Strelčevim ogrtačem i drakonitom... Odsad će, ogorčeno pomisli, jedini kamen koji će videti biti porfir od kojeg su podignuti zidovi njegove ćelije. Do svitanja je razmišljao. Zatočeništvo mu svakako nije prijalo, ali nije mu tako teško padalo kako je mislio. Neko drugi na njegovom mestu, neko ko je navikao da radi izvan četiri zida, brzo bi izgubio razum. Suže je, međutim, dane provodio u tamnim odajama, u tišini i osami svoje radne sobe. To mu je pomoglo da sačuva razum. Kako bi ubio vreme, razmišljao je o nevoljama s kojima se nedavno suočio. O pretnjama Filipusa Kancelarijusa i Rolanda iz Kremone. O ubistvu u pariskoj luci. I o Bernaru. Da je samo ozbiljnije saslušao tog mladića, da mu je govorio uverljivije... Frknu. Na kraju krajeva, čemu sve to? Ljudi se ne menjaju, idu kud oni hoće, postajući jedini krivci za sopstvene nevolje. A

Suže svakako nije mogao da preuzme na sebe krivicu za sva zla ovoga sveta! Dosta mu je bilo sopstvene muke da bi ga još grizla savest zbog nekog drugog. Zato je stavio krst na uspomenu na Bernara. Njegov istinski problem bio je Fon Marburg. Nije bilo svrhe prenebregavati tu činjenicu. Iza svake pretpostavke, iza svakog prisećanja krila se senka tog sveštenika. Obuzeo bi ga nemir pri samoj pomisli na njega jer je Konrad bio prava zver. Imao je pogled noćne grabljivice, čeljusti mesoždera. Ipak, svoju nasilnu ćud kanalisao je u verbalnu manipulaciju, istančanu i opasnu. Svaka njegova reč bila je zamka, svaki pokret udarac kandžom. Onesposobljavao je žrtve pre no što im zarije očnjake u vrat. Kad su se vrata otvorila, Suže se nesvesno uhvatio za vrat. Konrad fon Marburg uđe u ćeliju. I dalje u crnom, s ogromnim metalnim raspećem nasred grudi. U levoj ruci je držao sveću, a u desnoj glinenu činijicu. – Doneo sam vam da jedete – staloženo reče. Sužea iznenadi njegov briga. – Veoma ste ljubazni, nije trebalo da se mučite. – Nije to iz ljubaznosti – sveštenik mu pruži hranu – već iz milosrđa. Lekar osmotri hranu u činijici: komadići bajatog hleba plivali su u masnom čorbuljaku. Zgađen, spusti činijicu na pod. Konrad ga razočarano pogleda. – Nije vam po volji? – Nisam gladan. Sveštenik nehajno odmahnu rukom. – Onda dobro, treba da znate da sam prilično neodlučan u vezi s vama. – Šta to znači? – Mogao bih da vas pustim odavde, kad biste sarađivali. – Zar nisam dovoljno sarađivao? Rekao sam vam sve što znam! – Od vas ne očekujem reči, već dela. – I dalje mi nije jasno. – Shvatićete – uveri ga Marburg, osvetlivši mu lice svećom. – Noćas ste sigurno nešto primetili.

– Mislite na bekstvo Injacija iz Toleda? Sveštenik klimnu glavom. – Virio sam kroz prozorče na vratima – otkri mu Suže. – Video sam da je pobegao s nekom ženom. – Jel’ vam nešto rekao? – Nije – slaga lekar. Da je rekao istinu, samo bi pogoršao svoj položaj. – Zašto bi? Konrad ništa ne reče. – Jeste li čuli njihov razgovor? – upita zatim. – Ništa značajno. – A po vašem mišljenju, šta će sada učiniti? Suže je oklevao, a onda je to pitanje shvatio kao nekakvu proveru. Možda Konrad želi da se uveri u njegovu pouzdanost. – Nije isključeno da će se zaputiti u Salerno, onoj isceliteljki. U potragu za crnom vodom. – Istini za volju, nije bio tako siguran u to. Taj podatak Alfano je rekao samo njemu. Ipak, opasno bi bilo da ništa nije rekao. Inkvizitor zevnu. – Kažite mi nešto što ne znam. – Šta ste naumili? – Ako vas baš zanima, posle ovog razgovora ću krenuti u potragu za Hispancem. U zavisnosti od vašeg odgovora, odlučiću da li da vas ostavim da trunete u tamnici ili da vas povedem sa sobom. – Ali obećali ste da ćete me pustiti! – Nikad ja to nisam rekao. Jednostavno sam razmišljao da li da vas izvedem odavde... ali tako da ostanete uz mene. – A zašto? – U Salernu bi moji vojnici previše upadali u oči. S druge strane, jedan lekar, neka je i stranac, ostao bi neprimećen u gradu u kojem ima mnogo lekara. Bićete moj čovek ubačen u to okruženje. Ali pre toga morate mi dokazati da zaslužujete moje poverenje. Suže proceni ponudu i zaključi kako bi mu bolje bilo da sarađuje. Možda će na kraju biti slobodan. – Dobro, treba da znate da sam razmislio i o Alfanovim uputstvima – reče.

– Znači li to da ste dokučili šta je crna voda? – I više od toga. Mislim da znam gde je možemo naći. Konrad mu se naglo približi kao divlja mačka. Suže uzmaknu, nagonski zažmurivši. Kad je otvorio oči, Fon Marburgove crne dužice bile su na manje od pedlja od njega. – Samo jednom ću vas pitati – preteće mu se obrati Germanin. – Da li me lažete? – Ni govora, preuzvišeni. Ja sam vam odan. Sveštenik se umiri. – Onda ćete poći sa mnom. Ali pre toga... – Podiže činijicu, izvadi jedan komad natopljenog hleba iz čorbe pa je prinese Sužeovim ustima. – Pre toga morate da jedete. Lekar je bio prinuđen da otvori usta. Pripade mu muka od masnog zalogaja, no ipak natera sebe da podnese tu žrtvu. Progutao je pa zinuo da nešto kaže, no Konrad je već spremio drugi zalogaj. Potisnuvši nagon za povraćanje, Suže pokaza da je sit. Sveštenik se anđeoski nasmeši. – Nećete valjda da odbacite moj milosrdni gest – reče, pa mu na silu gurnu onaj hleb u usta. Ta sitna pakost kao da ga je razveselila. A Suže se na kraju oseti bezmalo osokoljenim.

Četvrti deo KRISTALNE SUZE „A prokleti, teškim patnjama izmučeni, rekoše: ’Smiluj nam se, Arhanđele Mihailo. I ti, Pavle, Božji miljeniče! Zauzmite se pred Gospodom za nas’. Arhanđel im reče: ’Plačite. Ja ću plakati za vama i Pavle će plakati. Molimo se milosrdnom Bogu da se sažali nad vama i pruži vam malo utehe’.” Vizija Svetog Pavla 16

26. Usidrili su se u Salernu pre svitanja. Plovili su celu Uskršnju nedelju i celu noć. Najteže je bilo uz obale Sorenta s veličanstvenim šumovitim rtovima, ali i ogromnim podvodnim grebenima koji su štrčali iz vode. Injacio nije propustio nijedan trenutak stečene slobode, očaran tom obalom i lebdenjem belih morskih ptica. Zatvoreništvo je bilo kratko, ali mučno iskustvo. Nije ga iznurila čamotinja koja je vladala između četiri zida, već nemilosrdno prosuđivanje koje kažnjava ideje umesto zlodela. A Ermelinina tragična smrt i dalje ga je proganjala. Uskoro ga je, međutim, nešto drugo zabrinulo. Na pučini nadomak Napulja, Niko Riba je s krme primetio jedro galije koja je plovila uz obalu, prateći njihovu rutu. Izgubio ju je iz vidokruga obilazeći sorentinsko poluostrvo i celo prepodne je nije video, ali ponovo ju je uočio u amalfitanskim vodama. Iako ogromna, lađa je brzo napredovala. – Templarska galija – primetio je Baranin, pokazujući oznake sa crvenim krstom na belom polju. Injacio se okrenuo ka njemu, uzbunjen tim mrzovoljnim tonom. – Nevolje? Mornar je odmahnuo glavom. – Juče sam je video usidrenu u Vulpulumu, napuljskom velikom doku. Sigurno je isplovila noćas, kao mi. – Pa? – Pa čudi me to, gosparu, budući da car nije naklonjen templarima. Proterao ih je iz Sicilijanskog kraljevstva, a priča se i da im je oduzeo posede kako bi njima nagradio tevtonske vitezove. Injacio je ćutao. Napredovanje klaviđera i glasine o smrti Fridriha II bili su dovoljan povod viteškom redu templara da preotmu svoje posede. Osim toga, trgovac je osećao da se nad njim nadvija neka lična pretnja. Kako se galija približavala, sve

više je strahovao da se na njoj nalazi neko ko se upravo za njega zanima. Jedan sveštenik koji je isplovio u gluvo doba noći da bi njega pratio. Možda je samo umislio, ali nije mogao pobeći od pomisli da je na toj galiji belih vitezova i Konrad fon Marburg. Privezali su čamac u Salernu i jutro su dočekali u jednoj gostionici u lučkoj četvrti, mada bi Injaciju prijatnije bilo da su odspavali pod vedrim nebom, dok talasi ljuljuškaju menaiku, a on uživa u neobuzdanom osećaju slobode. Kad je svanulo, platio je Nikoli Ribi, zahvalio mu na pomoći i zapitao ga da li bi mogao da ih sačeka dan-dva. U slučaju da mora navrat- -nanos da napusti grad, Baraninove usluge bi mu dobro došle. Mornar je rado pristao. Pošto su se dogovorili, Injacio i Uberto izađoše iz luke priobalnom stazom koja je vodila do gradskih kapija. Put se protezao duž same obale, između stenja i grmlja, kroz šumarke mirte i zanoveti. More je bilo s desne strane, dok su se s leve uzdizale zaštitne zidine, a iza njih se naziralo uzvišenje sa zamkom. Najzanimljiviji su im bili visoki akvedukti čiji su lukovi nadvisili drveće i ostale građevine. Uberto je imao dovoljno novca za obojicu, a poneo je i Strelčev ogrtač, koji je i dalje ležao na dnu Sužeovih bisaga. – Čemu tolika žurba? – upita oca, kad ga je video kako hita stazom. – Bolje je stići što pre – odvrati trgovac – budući da nam je onaj Germanin za petama. – Sigurno će potrajati dok pronađemo isceliteljku suzama. – Neće, ako saznamo gde da je tražimo – reče Injacio, ponovo pomislivši na zagonetku crne vode. Samo dve reči, prilično mršav trag. – Ja mislim – odvrati Uberto – da potragu treba da počnemo u Medicinskoj školi ili u nekom ženskom samostanu. – Slažem se, iako na tim mestima rizikujemo da naletimo na Fon Marburga. Vešt je lovac, nikad ga nemoj potceniti. – Onda?

– Onda ćemo poći drugim putem. Stigli su pred zasvođenu kapiju okrenutu ka moru, iza koje se pružala prometna ulica s ribljom pijacom. Izmešaše se s prolaznicima pa produžiše ka centru, dok je gradsko tkivo postajalo sve gušće, podeljeno na četvrti ispresecane širokim ulicama, trgovima i vrtovima. Bilo je i uskih uličica i prolaza koji su vijugali između zgrada i nestajali u mračnim delovima grada. Začudo, najšire ulice nisu olakšavale kretanje. Baš tu je vrvelo od sveta koji je nagrnuo sa svih strana, a bilo je i žena u arabijskim odorama, u haljinama od svilenog damasta i sa šakama ukrašenim kanom. Produžiše do trga u Četvrti bradatih kako bi potražili najčuvenije gradske dućane. Trgovac upita za ulicu u kojoj se prodaju začini i lekovito bilje pa skrenu s Ubertom u uličicu punu tezgi sa raznim semenom, korenjem i životinjskim kostima. – Svaki lekar koji drži do sebe koristi bilje i prirodne sastojke – objasni, nadovezavši se na prethodan razgovor. – Nešto od ovog izobilja raste u gradskim povrtnjacima ili u šumama u zaleđu, ali ima i vrlo retkih biljaka. Možeš ih naći jedino ovde, među začinima. Uberto klimnu glavom. – Sad mi je jasno na šta si mislio. Naša isceliteljka po svoj prilici redovno dolazi ovamo. – Ako se malo raspitamo, sigurno ćemo naići na nekog ko je poznaje – reče Injacio, pa pokaza na grupu starijih žena, okupljenih oko tezge s voćnim sirupima. Zaputiše se pravo ka njima. – Možda je – dodade trgovac – baš jedna od njih.

27. Sužeu je teško bilo da poveruje kako je taj raskošan vrt oivičen porticima unutrašnje dvorište Katedrale San Mateo. Da bi ušao, morao je da se popne stepenicama s ogromnim pragovima i da prođe kroz kapiju koju su čuvala dva kamena lava, dostojna kakve palate. A sad, dok je posmatrao skulpture u portiku i male lukove zvonika od raznobojnog kamena, navikavao se na tu arapsko-normansku umetnost zastupljenu u celom gradu. Tu je bilo sedište salernitanske Medicinske škole. Mladi koji su ispunili vrt nisu bili iskušenici, već studenti usredsređeni na razgovor pokraj jedne fontane. Ostali su sedeli u hladu portika, pored drevnih sarkofaga izloženih između stubova. Načas je zaboravio okolnosti koje su ga tu dovele. Obreo se u hramu Hipokratove nauke, gde je, po priči, studirao čak i veliki Pjer-Žil de Korbel, lični lekar kralja Filipa Avgusta. Nevažno je bilo što je tu stigao za račun Konrada fon Marburga i što ga ispred čeka Galvano Punđilupo. To mesto nadoknađivalo je sve njegove jade. Malo se oraspoložio kad su se ukrcali na jednu templarsku galiju, ukotvljenu u napuljskoj luci, kako bi njena posada mogla dostojno da obeleži Uskrs. Brod je doplovio iz Langdoka i zaputio se u Kalabriju, i nije primao putnike. Uprkos tome, germanski sveštenik je uspeo da se ukrca, zajedno sa Sužeom, Punđilupom i dvojicom vojnika iz Zamka na moru, s kojima je trebalo i da se iskrca u Salernu. Suočeni s njegovim papskim ovlašćenjem, templari nisu mogli da ga odbiju. Francuz se oraspoložio zahvaljujući poslednjem sveštenikovom obećanju. Ako mu pomogne da uhvati Injacija iz Toleda, moći će da ostane u Medicinskoj školi u Salernu. Ipak, Hispancu je bilo teško ući u trag. Suže je sumnjao da će ga naći u Salernu i nije imao nikakvih naznaka o tome gde bi mogli da ga traže. Možda bi mu pomoglo kad bi našao isceliteljku suzama, ali pre toga će morati da dokuči smisao one dve

tajanstvene reči koje mu je otkrio Alfano Imperato. Pre no što se ukrcao, razgovarao je s Fon Marburgom. Podozrevao je da izraz crna voda koriste salernitanski lekari, kao opis jedne od četiri tečnosti koje ispunjavaju ljudsko telo. Uz sluz iz disajnih puteva, krv i žutu žuč, postoji i crna žuč koju luči slezina. Ako se ispostavi da je njegova pretpostavka tačna, to znači da su „suze” tajanstvene isceliteljke zapravo supstanca kojom se leči preterano lučenje crne žuči, uzrok takozvanog melanholičnog temperamenta. I onda će sve dobiti smisao. Kako bi proverio svoje pretpostavke, Francuz je tražio i dobio dozvolu da se posavetuje s jednim profesorom salernitanske Medicinske škole. Fon Marburg je za to vreme trebalo da ga čeka u jednog gradskoj crkvici. Zato se, ne časeći ni časa, Suže sad obratio jednom od studenata u vrtu i raspitao se gde može da nađe profesore Studijuma. – Savetujem vam da se obratite profesoru Ursu – predloži mu momak. – Malo čas je ušao u salu, da operiše – i pokaza mu građevinu na rubu unutrašnjeg dvorišta. I pre no što se zaputio na tu stranu, Suže je iznutra čuo viku, ali nimalo se ne zbunivši, odluči da krene upravo za tom galamom. Dugo se bavio medicinom i čuo je i strašnije urlanje. Prešao je armamentarium pigmentariorum17 pa prošao kroz vrata iza kojih se ona vika pojača. Obreo se u odaji sa zidovima oblepljenim crtežima ljudske utrobe. Na sredini odaje, grupa studenata držala je nekog čoveka prikovanog za veliki drveni sto. Operacija je bila teža no što su predvideli i nesrećnik se otimao mlatarajući rukama i šutirajući one oko sebe, sve dok ga kožnim kaiševima nisu privezali za sto. Nizak snažan čovek stajao je sa strane i davao im uputstva. Čim su onesposobili pacijenta on mu se približi pa mu pažljivo ispipa prepone, nateravši ga da prigušeno jaukne. Načas se zamisli, a onda umoči jednu spongiu somniferu 18 u lavor pa mu je gurnu u usta da bi ga uspavao. Dok je čekao da sastojci počnu da deluju izdao je naređenja svojim studentima. Suže ga

je čuo kako izgovara reči kao što su „zaseći” , „ukloniti” i „ušiti”. Zapazio je da su ga učenici slušali pažljivo, gotovo posvećeno i obuze ga mešavina divljenja i zavisti. Profesor na kraju reče studentima da počnu. Sada već siguran da je on taj kojeg traži, Suže mu priđe. – Imam li čast da razgovaram s profesorom Ursom? – Da – odvrati sagovornik, ne odvajajući pogled od učenika koji su pacijentu brijali prepone. – Ja sam Suže od Peti-Ponta i dolazim iz Pariza. I ja sam magister medicinae. Urso ga napokon udostoji pogleda. – Neću vas zadržavati – umiri ga Francuz. – Došao sam da vas nešto upitam. Ali pre toga... – Iako je imao sasvim jasan zadatak, nije mogao da potisne znatiželju. – Zašto se taj čovek otimao? – Pati od preponske kile i treba ga lečiti. Moramo ga otvoriti i izvaditi je. – Profesor uzdahnu. – Negodovao je kad je saznao da ga neću ja operisati. Suže ga zgranuto pogleda. – Dopustićete svojim studentima da ga operišu? – Pod mojim nadzorom, razume se – objasni Urso, razdražen. – Kako deca da steknu iskustvo bez prakse? Svakako nije dovoljno da seciraju svinje! Na te reči, Suže se priseti onih crteža utrobe koje je u prolazu video i shvati da to nije ljudska već svinjska utroba. Izgleda da je u Salernu bilo zabranjeno secirati ljudske leševe u medicinske svrhe. Smešan paradoks, s obzirom na to da svakodnevno sakate zločince, ali i posmrtne ostatke svetaca koje proglašavaju relikvijama. Ali Crkva se pravila da to ne vidi, zabranjujući ujedno proučavanje anatomije. Kad su obrijali pacijenta, studenti su napravili mesta najstarijem u grupi koji se, sa skalpelom u ruci, spremao da zaseče. Profesor mu pokaza da počne. – Još mi niste rekli zašto ste došli – reče potom posetiocu. – Zanima me... – Suže zastade. Nije želeo da ispadne naivan

ili ne daj bože glup. Zato se odluči za direktan pristup. – Treba da razjasnim nešto u vezi sa crnom vodom – reče. Nije dobio odgovor. Sačekao je da student zaseče kožu skalpelom, pa dodade: – Pretpostavljam da je to zapravo crna žuč. – Patite od melanholije? – upita ga Urso, dok je pokazivao studentu da pažljivije zaseca. – Ne, nije o tome reč... Tražim jednu ženu. Isceliteljku koja suzama ublažava dejstvo crne žuči. Ili se bar tako priča... – Kakve sve gluposti neću čuti! – prasnu Salernitanac. – I vi imate smelosti da sebe nazivate profesorom medicine? Suže pocrvene od stida pa požuri da mu objasni. No Urso ga prekide kako bi proverio rez. Nekoliko studenata je prislanjalo komadiće gaze na ranu kako bi zaustavili krvarenje, dok su se ostali izvijali da vide utrobu. – Ta isceliteljka... – nastavi Suže čim mu se ukaza prilika, ali profesor ga nestrpljivo prekinu širokim pokretom ruke pokazavši na celu odaju. – Vidite li vi ovde neku ženu? – pa mu uperi kažiprst u grudni koš. – Ovde nećete naći ni isceliteljke ni babice, već samo prave lekare. Pred takvom reakcijom, Sužea obuze sumnja. Biće da je Urso i te kako razumeo o čemu mu on priča, ali nije hteo da prizna. Kao većina akademskih lekara, prezirao je drskost žena koje se bave isceljivanjem. – Nisam došao da dovodim u pitanje vašu stručnost – brže-bolje ga uveri, posluživši se lukavstvom – već da uhvatim tu vešticu. Gnev u profesorovom pogledu povuče se pred iznenađenjem. – E pa dobro – nastavi Francuz – gde mogu da je nađem? – Mogli ste to odmah da mi kažete – progunđa Urso. – Crna voda nije naziv za telesnu tečnost, već ime jedne osobe – objasni, prezrivo kriveći usne. – Obratite se benediktinkama u Manastiru San Đorđo. One je vrlo dobro poznaju. Sužeove oči zahvalno sinuše. – Hvala vam – reče pa se nakloni. Pre no što je otišao, s nadom u glasu dodade: – Uskoro ćemo se ponovo videti. – Ako baš bude neizbežno, a sad se sklanjajte – odbrusi mu

Salernitanac, pa se hitro uputi ka operacionom stolu. Istrgnu skalpel iz ruke studentu koji je načinio rez. – Nesrećniče! – ukori ga. – Umalo da ga rasporiš!

28. Žene okupljene oko tezge nimalo im nisu pomogle. Tvrdile su da nikad nisu čule za isceliteljku suzama, kao ni za crnu vodu. Onda rekoše da su i one isceliteljke i ponudiše svoje usluge po pristupačnim cenama. Injacio odmahnu glavom, pitajući se da li te žene govore istinu ili samo hoće da se dokopaju klijenta. Pošto se oprostio od njih, isto pitanje postavio je trgovcu koji je sedeo za tezgom i naizgled pažljivo pratio razgovor. Taj je bio konfekcionarijus, 19 mutan tip koji je pravio preskupe sirupe, lekove i lekovite napitke, ali je nudio i različite narkotike. Trgovcu iz Toleda dovoljan je bio jedan pogled da ga svrsta među varalice koji obolele pretvaraju u zavisnike od supstanci koje ublažavaju bol, a ne leče boljku. – Šta će vam isceliteljka suzama – odvrati konfekcionarijus s udvoričkim osmehom. – Ja ću vam obezbediti lekove za sve što vam treba. – Dakle, poznajete je – zaključi Injacio, ne skrećući s teme. – Naravno da je poznajem i savetujem vam da je se klonite. Priča se da je veštica. – To ćemo sami proceniti. – Uberto baci novčić na tezgu. – A vi budite ljubazni pa nam kažite nešto o isceliteljki i o crnoj vodi... – Akvanegra – ispravi ga prodavac sirupa, gurnuvši onaj novčić u džep. – To joj je ime, Remigarda od Akvanegre. Uberto se zagleda u oca, ne mogavši da sakrije čuđenje. – Eto šta je hteo da mi poveri Alfano Imperato! Otkrio mi je ime isceliteljke, a ja sam bio toliko glup da ga nisam razumeo. – Kako i da razumeš? – pravdao ga je Injacio. – Verovatno ni sam Alfano nije znao šta to znači – reče, pa se okrenu ka konfekcionarijusu. – Remigarda od Akvanegre, rekli ste. Znate li gde živi? – Ne – odvrati ovaj. Ali kad je video Uberta kako vadi još jednu kovanicu, odmah mu se razvezao jezik: – Ali poznajem

nekog ko je često posećuje. Jednog okulistu, Benvenuta Grafea. Injacio ga sumnjičavo odmeri. – Zašto bi okulista išao isceliteljki? – Da leči Remigardinu kćer – objasni trgovac, pa ispruži ruku da uzme onaj novčić. – Kažu da ju je pogodila neka neobična očna bolest. Neko prokletstvo ili možda čudo. Zavisi od sklonosti. – A gde možemo da nađemo tog Grafea? Prodavac sirupa pokaza ka ulici koja počinje u Četvrti bradatih. – Tamo, u Judejskoj četvrti, nedaleko od Crkve Santa Marija de Domno. – Benvenuto Grafeo je, dodade na kraju, Jevrejin. Judejska četvrt nije bila geto, već otvoren deo grada, sedište napredne zajednice uključene u gradski život. Pričalo se da tu živi oko pet stotina Jevreja. Injacija to nije začudilo, primetio je raznolikost u tom gradu, jer otkako se iskrcao, na ulicama je sretao one s turbanima i biskupskim kapicama. Uostalom, po legendi, i Medicinsku školu su osnovala četiri lekara iz četiri različite kulture: latinski, grčki, arapski i jevrejski. Nije bilo teško naći dom Benvenuta Grafea. Uzdizao se na nekoliko koraka od Crkve Santa Marija de Domno, nadomak samog ulaza u Judejsku četvrt. Bila je to dvospratnica od kamena, s tremom poduprtim lukovima i stubovima. Injacija i Uberta dočeka mladi sluga koji ih preko predvorja uvede u odaju ukrašenu tepisima, jastučićima i skupocenim nameštajem. Odatle produžiše do zadnjeg dvorišta, do raskošnog viridarijuma u kojem su cvetale svakojake biljke. Tu im sluga ponudi da sednu na stolice od pruća, poređane u hladu platana. Nedugo zatim, u vrt izađe i Benvenuto Grafeo. Sitan starčić delovao je ponizno no ujedno i autoritativno. Na sebi je imao crvenu tuniku na koju se spuštala seda kovrdžava brada. Čelo mu je bilo izbrazdano borama koje su se malo-pomalo ispravljale, ostavljajući utisak da je netom prekinuo neko naporno izučavanje. – Gospodo, dobro došli u moj dom – obrati im se,

diskretno ih odmerivši. – Ne bih rekao da smo se već sretali. – I nismo. – Trgovac ustade i nakloni mu se. – Ime mi je Injacio Alvarez i dolazim iz Toleda – predstavi se, a Uberto se povede za njegovim primerom. Grafeo im reče da sednu, no on ostade da stoji. – Vaše odelo ukazuje na skromno poreklo, ali vaši maniri otkrivaju suprotno. – Ovde smo samo u prolazu – odvrati Injacio, zaobišavši odgovor na prećutano pitanje. Jevrejin se namršti. – Pa dobro, kako mogu da vam pomognem? Nadam se da znate da ja nisam običan medikus, bavim se samo očnim oboljenjima. – Nama ne treba lečenje, već informacije. – Pre no što je nastavio, trgovac razmeni pogled s Ubertom. – Zanima nas jedna vaša pacijentkinja. Remigarda od Akvanegre, isceliteljka. – A zašto, moliću lepo? – Da bismo se raspitali o nekom slučaju. Okulista prekrsti ruke, naglasivši tim gestom svoje neodobravanje. – Nadam se da nije nikakva neprijatnost u pitanju. – Prilično ste zaštitnički nastrojeni – primeti Uberto. – Remigarda je dobar čovek, malo je takvih kao što je ona – odvrati Grafeo, učtivo, ali ratoborno. – Ne bih voleo da je iko uznemirava. Ne želeći da podstiče domaćinovu prikrivenu netrpeljivost, trgovac raširi ruke. – Ni u kakvu je nepriliku nećemo dovesti, obećavam. Dobro znam kako je to brinuti za nekoga. – Onda znate i koliko daleko je čovek spreman da ode ne bi li zaštitio nekog ko mu je drag. – Nažalost, znam. Kako god bilo, nismo mi ti od kojih treba da je zaštitite. – Šta hoćete da kažete? – Uskoro će vam na vrata pokucati još neko. Germanski klerik zadužen za istragu u vezi s jednom jeretičkom sektom. – Ne mogu ni da pretpostavim šta bi takav hteo od Remigarde.

– Ne treba mnogo da vas brine ono što bi hteo – Injacio mu pokaza da sedne pored njega. – Pitanje je na šta je sve spreman da bi to dobio. Posle kratkog oklevanja, Grafeo ipak sede naspram trgovca. – Ne bojim se ja za Remigardu, već za njenu kćer – objasni. – Za malu Adeliziju. – Ona je vaša pacijentkinja? – upita Uberto. Okulista klimnu glavom s gorčinom u pogledu. – Devojčicu je pogodila retka boljka. Retka i neizlečiva. – O čemu je reč? Pre no što je odgovorio, Grafeo je zavukao prste za pojas pa izvadio nekoliko kamenčića sličnih sedefu, ali providnih. Spustio ih je na dlan da ih pokaže gostima. – Ovo su – reče – Adelizijine suze. – Žao mi je što smo vas tako zbrzali – reče Injacio Benvenutu Grafeu. Istini za volju, sve je ispalo i bolje no što se nadao. Izašli su bili iz Jevrejske četvrti i žurili su salernitanskim ulicama, ka kući Remigarde od Akvanegre. Posle kratkog razgovora, okulista se predusretljivo ponudio da ih lično odvede isceliteljki. Na izlasku iz kuće navukao je sandale i širok zeleni ogrtač, ne zaboravivši da okači o vrat žuti krug, obavezan za Jevreje. Osim toga, pod miškom je poneo drvenu kutiju s lekarskim priborom. – Nimalo me niste zbrzali – odvrati Grafeo. – Navikao sam da obilazim Adeliziju svakog dana. Čim završim s obavezama, otrčim da vidim kako je. Vi ste mi danas odličan povod za posetu. – Kažite nam još nešto o njenom oboljenju – obrati mu se Uberto. Okulista slegnu ramenima. – Malo toga mogu da vam kažem, osim da luči staklo. Vid joj je izuzetno oslabio, oči su joj stalno nadražene i osetljive na sunčevu svetlost. Sve sam pokušao, ali nijedna terapija nije bila delotvorna. Mogu samo da joj ublažim bol naročitom tečnošću za ispiranje očiju. – Posavetovali ste se s drugim lekarima? – upita ga Injacio.

– Ne samo sa onima iz Salerna; slao sam pisma najboljim lekarima u Konstantinopolju i Monpeljeu, gde sam nekada studirao. Ali niko od njih nije došao do rešenja. Trgovac klimnu glavom. – Zato se Remigarda pročula kao isceliteljka suzama? – Upravo tako – uzdahnu Grafeo. – A to predstavlja još jedan problem. – Na šta mislite? – Prosti puk pripisuje Adelizijinim kristalima čudesne moći. Unesrećeni plaćaju Remigardi da ih leči kćerinim suzama. Kao da je to moguće... – Nisam najbolje razumeo. – Postoji jedno drevno verovanje – nevoljno će okulista – po kojem čarobnice mogu da ublaže ljudima bol lijući suze. Još ako je reč o kristalnim suzama...! Narod je uglavnom toliko naivan da se zavarava kako takve budalaštine uistinu deluju. – A kako to utiče na Adeliziju? – Mnogi je uzdižu kao da je svetica. Ostali, međutim, veruju da je prokleta.

29. Dok je čekao da Suže izađe iz Medicinske škole, Galvano Punđilupo je sedeo na nasipu uz kanal Labinario, koji je tekao pored nove katedrale. Povremeno bi odvratio pogled s ulaza u San Mateo i s prolaznika i posmatrao vodeni tok i krupne pacove na nasipu s druge strane. Bol u desnom uvetu – to jest, na mestu gde mu je nekad bilo desno uvo – i dalje ga je mučio, ali sada je bilo podnošljivije. Više nije imao vrtoglavice i kretao se sigurno. Uskoro će moći da skine zavoje i da sakrije ožiljak pramenom kose, kao što je video kod jednog starog veterana. No glavni uzrok njegovog raspoloženja tog jutra nije bila povreda, već Suže. Smatrao ga je potpuno beskorisnim za njihov zadatak, a morao je da mu izigrava dadilju, umesto da lično preuzme istragu. Fon Marburgova naređenja bila su izričita. Moraće da ga trpi, štaviše, da ga podstiče u potrazi, ni trenutka ga ne gubeći iz vidokruga. Zato je klaviđer morao da zauzda svoje nagone, koji bi ga naterali da temeljno pročešlja lučku četvrt, te da umesto toga otprati tog nesrećnika do ulaza u San Mateo. Usput mu se samo jednom obratio, upitavši ga šta je smislio. Suže mu je svojim akcentom koji para uši profrfljao nešto o Medicinskoj školi i ljudskim temperamentima, ne zalazeći u detalje. Njegov akademski stav mudrijaša teško je bilo spojiti sa čovekom koji je samo dva dana ranije cmizdrio u podrumima Zamka na moru. Galvano je progutao psovku i ostavio ga da sam pređe poslednji deo puta. Kad ga je video kako pokušava da se pribere pre no što je ušao u dvorište, nije mogao da potisne nemilosrdan osmeh. Petliću francuski, rekao je u sebi, srediću te ja, pre ili kasnije. Zapitao se kako bi se osećao kad bi ga ubo u stomak, kad bi mu zario vrh u utrobu i rasporio je. Tako bi Suže uistinu naučio nešto o raspoloženjima koje prouzrokuju jetra, slezina i ostale koještarije! Pola sata kasnije, kad se već umorio od razmišljanja, od

zurenja u vodu, pa čak i od pacova, ugledao ga je kako izlazi iz bazilike. Delovao je zadovoljno, a stoga mu je bio još mrskiji. Klaviđer neprimetno pođe za njim, približi mu se pa ga uhvati za mišicu, nateravši ga da iznenađeno cikne. Priredio je sebi sitno zadovoljstvo, u očekivanju velikog. – Kuda ste krenuli, ptičice? – zareža mu na uvo. Kad ga je prepoznao, lekar odahnu i pribra se. – Možda sam našao isceliteljku suzama – reče, nepodnošljivim tonom. – Ali treba mi vaša pomoć. Dok je koračao uz klaviđera, Suže je sređivao misli. Zahvaljujući Ubertovim uputstvima, zaključio je da isceliteljka suzama živi u salernitanskom Manastiru San Đorđo, kao monahinja i preobraćenica. Bio je pomalo kivan na sebe što je pogrešno protumačio izraz crna voda, iako je ispravno naslutio da najpre treba da ode u Medicinsku školu. U svetlu novih otkrića, odluči da pred Fon Marburga ode tek kad bude imao nešto opipljivo, kako bi mogao da pregovara o uslovima svog oslobađanja. Ženski Manastir Sam Đorđo bio je velelepno zdanje okruženo pomoćnim zgradama za potrebe monahinja, a tu je bila i čuvena ambulanta. Suže je imao osećaj da će se uskoro obreti pred isceliteljkom suzama. Na tu pomisao preplavi ga talas ushićenja, osećaj sasvim drugačiji od onog koji je vodio Injacija iz Toleda u njegovoj potrazi. On nije bio kao Punđilupo, nije bio ni kao Fon Marburg. Nije uživao u lovu. Njegovo zadovoljstvo rađalo se iz radoznalosti, pa čak i kad je potisnuo san o drakonitu, otkrio je da gori od nestrpljenja da sazna tajnu Strelčevog ogrtača. Očekivao je da će ta Akvanegra moći da mu je otkrije. Pokaza prstom ka građevini. – Sudeći po uputstvima koja sam dobio u Medicinskoj školi, možebiti da isceliteljka suzama živi u Manastiru San Đorđo – objasni svom pratiocu. – Moramo to da proverimo. – Monahinje neće pustiti muškarce u svoj samostan – primeti klaviđer. Lekar mu pokaza da ne brine.

– Šta ste smislili? – upita ga Punđilupo. Umesto odgovora, Suže ćutke pređe kratko rastojanje koje ih je delilo od samostana, pa stade da lupa na kapiju. – Podržite moju malu predstavu. Iza kapije odjeknuše koraci, a onda se otvori prozorčić na ulazu. – Ko lupa? – upita monahinja s druge strane. – Mi smo stranci – reče lekar, tobože usplahiren. – Treba nam medicinska pomoć. – Meni delujete zdravo – primeti žena, gotovo neljubazno. – Ali moj prijatelj je ostao bez uveta! Monahinja zadrža pogled na Punđilupovim zavojima, a klaviđer bolno iskrivi lice. Prozorčić se zatvori, škljocnuše brave. Kapija se otvori. Ponosan na svoju prepredenost, Suže uđe u dvorište sa svojim kompanjonom. – Saznali smo da ovde živi jedna isceliteljka... – reče. Monahinja mu pokaza da treba da ćuti u skladu s pravilom samostana, a sve mlade sestre izroniše iz senovitog hodnika da pogledaju Punđilupovu ranu. – Ovo je sveže spaljeno, ali nema dovoljno gnoja – tiho primeti jedna od njih. – Zar nije bolje da rana bude suva? – upita klaviđer, u strahu za svoje zdravlje. – Naprotiv, pus est bonum et laudabile 20 – ispravi ga druga monahinja. – Ali bez brige, gosparu – ohrabri ga – popravićemo. – I s tim rečima, uvede ga u ambulantu. Suže krenu za njima, ali monahinja koja im je otvorila kapiju zadrža ga. – Vi ste zdravi. Sačekajte ispred – naredi mu. Pre no što je nestao u lavirintu hodnika, klaviđer mu se osmehnu nimalo prijateljski. Kapija se odsečno zatvori, a Suže se ponovo nađe na ulici kao kažnjeno dete. Sad on mora da čeka kao neki paž. Još ako Punđilupo nabasa na Akvanegru, preuzeće sve zasluge, a on neće moći da pregovara s Fon Marburgom o oslobađanju, niti će

moći nasamo da ispita isceliteljku o ogrtaču. Doveo je sebe u opasnost da postane suvišan i beskoristan zarobljenik, kojeg treba pustiti niz vodu. Obeshrabren, posmatrao je osunčani trg i odjednom mu sinu nešto rizično. Nije mogao da veruje. Otkako je izašao iz Zamka na moru, prvi put je potpuno sam. Zavrte mu se u glavi kad je shvatio da slobodno može da se izmeša s gužvom na ulici. Već je zamišljao sebe kako se probija između ljudi i grabi kroz četvrti u potrazi sa skrovištem ili nekim izlazom. To je bilo i više od prilike za bekstvo za koju se molio Gospodu. Ipak, nije mogao ni korak da načini. Oseti se nemoćnim, stopala su mu bila teška kao nakovnji. Nije mogao da reaguje. Nije mogao da razmišlja. To mu se već dogodilo dok je bio dečkić, kad je prvi put legao sa ženom. Nelagoda izazvana iznenadnom mogućnošću da ostvari svoju želju bila je ogromna, a osećaj nemoći još veći. Tada se pravdao potežući kao izgovor posledice napetosti i stida, ali znao je da laže i sebe i tu ženu. Istini za volju, bilo ga je strah da se prepusti nagonima. Sada ga je obuzeo isti osećaj. Kao da ga neke nevidljive stege vezuju za Konrada fon Marburga. Stege kojih nije bio u stanju da se oslobodi. Dođavola, reče u sebi. Punđilupovo odsustvo nije mu bilo dovoljno da se oseti slobodnim. Bez novca i poznanika u tom gradu, ne bi daleko otišao. Osim toga, Germaninovi plaćenici sigurno bi ga za tren oka uhvatili i skupo bi mu naplatili nesmotrenost. A klaviđerov osmeh bio je više nego rečit. Bilo je u njemu pretnje i upozorenja, ali i loše prikrivene želje da ga uhvati na delu. Nije morao da bude mnogo pametan kako bi prozreo da Punđilupo jedva čeka da ga umlati. A Suže nije nameravao da mu ponudi povod za to. Još nešto je primetio u tom osmehu, kao da je klaviđer znao da će ga Suže čekati kao poslušan pas. Biće da ga je Galvano Punđilupo, za kojeg se moglo reći svašta, osim da je bistar, proučavao i shvatio da je kukavica. Sužea je toliko razdražila ta pomisao da je pokušao da prevari strah, hodajući ispred pročelja San Đorđa.

Odjednom nasluti opasnost. Kao da je primetio neki pokret na ulici, neku pretnju, i pre nego što mu je to došlo do uma. Zavuče se u neki prolaz, prestravljen, pokušavajući da se priseti šta je video. Prvo je to bilo samo mnoštvo prolaznika, u kojem nikog nije prepoznao. Onda mu sinu i skameni se. Još nije mogao da se seti gde ga je tačno video, ali sad je znao. Znao je da je on tu negde. Sledećeg trena uoči ga između dva niza kuća, na suprotnoj strani ulice. Vitez. Sjahao je kako bi napojio konja na jednom pojilu. Suže ga je pre toga video samo jednom, na obali Sene, ali bio je siguran da je to on. Smeđe krzno, neobično koplje pričvršćeno za sedlo, odsečni pokreti... Da, to je on. Švabin ubica. Konrad fon Marburg ga je nekoliko puta pomenuo. Bio je ubeđen da taj vitez nije čovek, već duh kojeg je prizvao učenjak iz Toleda. Gnojni iscedak iz pakla, rekao je. Jedan od onih noćnih demona u ljudskom obličju, koji u mahnitom lovu jurcaju na atu s bakljom u ruci. Ipak, ovaj u kojeg je Suže gledao nesumnjivo je bio čovek. Čovek strašniji od bilo kakvog duha ili demona jer je stvaran i deluje preteće pod sunčevim sjajem. Njegova prilika nije maglovita kao sena i neće ga zaustaviti nikakva molitva niti egzorcizam. Lekar ga je i dalje posmatrao, prestravljen. Vitez njega nije primetio, te je uskočio u sedlo i udaljio se ka jugu. Kad je Punđilupo izašao iz Samostana San Đorđo, osvrtao se unaokolo dok nije ugledao Sužea na pločniku, bledog i skamenjenog kao leš. Brzo mu je prišao i, zbunjen, protresao mu rame. Lekar žmirnu, gotovo srećan što ga vidi. – Kao da ste upravo videli Nečastivog – primeti klaviđer, zaboravivši načas netrpeljivost koju je gajio prema njemu. Suže se rastrojeno zasmejulji. Galvano nije bio raspoložen za smeh. Monahinje su mu stavile vrelo ulje na spaljenu ranu. Rado bi uzvratio uslugu

Francuzu, da zahvaljujući njemu nije otkrio nešto veoma važno. – Bili ste u pravu, monahinje poznaju isceliteljku suzama – reče. – Ne živi u samostanu, ali rekle su mi gde se nalazi njena kuća.

30. Adelizija je i te noći sanjala konje. Videla ih je kako se spuštaju niz crnu kamenitu padinu, celo krdo, uzjogunjeni i zapenjeni. I kao uvek, krv im je izbijala na uši. Blistavocrveni mlazevi slivali su se niz njihove moćne vratove, ostavljajući tragove na dlaci, grivi i nogama. Devojčica je bila previše preplašena da bi shvatila šta se događa. Čula je njištanje, mahnitu tutnjavu kopita pod kojima je sve nestajalo. Onda je probode razdiruć bol u očima. Probudi se s nagonom da dodirne kapke, ali se uzdrža. Nije je zadržao instinkt, već sećanje na bol. Bol prokletstva kojem je suđeno da nestane, kako je često govorila njena majka. Kad god bi čula te reči, Adelizija se osmehivala. Ne zato što je verovala u njih, već zato što su izgovarane s ljubavlju. A ta ljubav je za nju bila sve. – Mama! – pozva je, meškoljeći se u mraku. Puzeći se dovukla do vrata, dok joj je krhotina ni iz čega nastala vređala desnu zenicu. San s konjima već je bio daleko. Želela je samo da to mučenje prestane. Prošla je kroz mračan hodnik i začula glasove koji su dopirali spolja, s verande. Njena majka je razgovarala s nekim. Krenula je da joj se pridruži, ali čim je prešla prag, vrisnula je, pogođena zaslepljujućim sjajem sunca. Pokrila je lice rukama i krajnje oprezno razmakla prste kako bi videla majku. Ugledala ju je naspram svetlosti, kako stoji s trojicom muškaraca. – Mama! – pozva. Žena pokaza sagovornicima da je sačekaju pa se okrenu ka njoj, gledajući je najpre iznenađeno, a onda uplašeno. Već je htela da joj pogleda oko kad ju je zaustavio muški glas: – Smirite se, gospo. Ja ću se pobrinuti za to. Devojčica je poznavala taj glas. Pripadao je starom prijatelju, Benvenutu Grafeu. Okulista joj priđe, uhvati je za ruku pa je uvede u kuću, u hladovinu. – Malena, kako ste? – upita je zatim,

pa je stavi da sedne na hoklicu. – Oko... – požali se Adelizija. – Dajte da vidim. Grafeo joj nežno razmaknu kapke pa ugleda sitan kristal zariven u donju ivicu rožnjače. Bio je jedva primetan i beličast, ravnih površina i oštrih uglova. Skliznuo je ispod suzne žlezde ne izazvavši oštećenja. – Vidim ga – reče. – Kad se pojavio? – Dok sam spavala. – Devojčica iskrivi lice. – Boli me. – Ne bojte se – ohrabri je Jevrejin. – Sad ću ga ukloniti. Adelizija promrmlja „hvala” , pa ga zamoli da požuri. On joj je bio najdragoceniji prijatelj. Poznavala ga je već dve godine, otkako su se pojavili ti kristali. Majka nije mogla da je izleči pa je za pomoć zamolila učenog Grafea. Odmah je stekao devojčicino poverenje. Njegova pouzdana pojava, kovrdžava brada i bore oko očiju podsećali su je na svece naslikane u crkvi. Okulista otvori svoju drvenu kutiju, pa izvadi iz nje metalnu pincetu. Proveri da li je čista, pa je prinese bolnom oku. Uhvati njome donji kapak i pažljivo ga spusti, kako bi imao bolji pregled. Potom desnom rukom uze drugi pincetu, manju i oprezno je približi kristalu. Kad je prvi put videla taj pribor, Adelizija se uplašila, ali Grafeo joj je objasnio da je to koristan alat za pomaganje ljudima i pokazao joj jedan po jedan, izgovarajući njihove latinske nazive kao da joj predstavlja svoje male prijatelje. Bilo je tu pinceta ad evellendos pillos i ad retinendum palpebras, igla ad catiractas i mala špatula ad coquendum fistolam... Veštim pokretima okulista obuhvati kristal pincetom i ukloni ga. – Jel’ vas bolelo? – upita zatim. – Nije – odvrati Adelizija. – Dobro – osmehnu se on. – Još malo strpljenja i završili smo. – I dalje držeći spušten donji kapak, izvadi iz kutije trbušastu staklenu bočicu izduženog grla pa istrese nekoliko kapi iz nje na rožnjaču. Devojčici odmah laknu i napokon je bezbolno mogla da trepće. Zagrli Grafea i poljubi ga u obraz.

U tom trenu je ugledala neku priliku na vratima. Imao je crnu kosu i ljubazno lice. Na sebi je imao fratarsku rizu, ali ličio je na princa, plemenitog i lepog. Iako ju je gledao nežno, činilo se da ga je obuzela neka teška tuga. Klimnu joj glavom i bez reči se udalji. Nije pošteno. Uberto okrenu glavu, ne mogavši da podnese pogled na tu bledu devojčicu gotovo bele kose i crvenih očiju. Potreslo ga je to, nikad nije video takvu sliku bola, bola toliko izopačenog da izaziva očajanje svakog odraslog čoveka. Bola koji je ćerka Remigarde od Akvanegre stoički podnosila. Nije bilo nade na tom lišcu koje ga je podsećalo na vrapčića. Uberto je pažljivo posmatrao kako se na njemu smenjuju gotovo iskonski osećaji: bol, strah i na kraju uteha, praćeni ogorčenim potisnutim gnevom. Gnevom onog ko ne zna zašto pati. I samog ga je obuzeo gnev. Osetio je kako mu nadire u grudi zajedno sa ozlojeđenošću koja bi obuzela dušu svakog dobrog čoveka. Pitao se kako je moguće da jedno dete kojem nema ni sedam godina pati, pogođeno tako okrutnom boleštinom. Da je Gospod uistinu milosrdan i samilostan, da uistinu voli svoje stado, nikad ne bi dopustio tako nešto. Kao univerzalni stvoritelj, on je čak prouzrokovao tu patnju. Zašto je surov prema tom nevinom stvorenju? Uberto je ta pitanja postavljao kad god bi naišao na decu pogođenu patnjama. Toliko bi se zgrozio da bi posumnjao u božansku dobrotu, u poredak kojim su dobro i zlo ravnomerno raspoređeni. Potisnuvši bes, udalji se od ulaznih vrata pa pređe preko čistine koja se pružala uz pročelje kuće. Nedaleko odatle, njegov otac je razgovarao sa ženom iz Akvanegre. Napokon su je našli. Remigarda je živela u predgrađu Kraljevska carinarnica, nedaleko od obale. Njen dom – skromna prizemna kuća od drveta – uzdizala se pokraj Manastira San Benedeto i visoke kule

nalik svetioniku. Pročelje je bilo okrenuto ka nizu sličnih kućeraka izniklih oko velikog vrta, tačnije zajedničkog povrtnjaka u čijem se središtu nalazio bunar. Na rubovima tog malog naselja pružala se muljevita baruština koju su meštani zvali jezero. Tu je živela sa ćerkom; nije imala ni muža ni rodbinu. Izdržavala ih je baveći se isceljivanjem, što im je omogućavalo da nekako prežive. Uberto je bio zatečen njenom lepotom, upečatljivom uprkos jednostavnoj odeći; na sebi je imala samo skromnu sivu tuniku s kaišem oko struka, a glavu je povezala turbanom. Nije nosila ni nakit ni đinđuve, no njeno lice maslinastog tena i iskošene oči opčinili su ga. Bila je visoka, vitka, skladno građena. Verovatno je bila nekoliko godina mlađa od njega, iako je zbog natuštenih veđa delovala starije. Ipak, u njenoj namrgođenosti je bilo više prkosa no zlobe. Dočekala ih je podozrivo, no kako je imala poverenja u okulistu, pristala je da razgovara s Injaciom. Kad im se pridružio, Uberto je video da joj njen otac već pokazuje Strelčev ogrtač. Žena je pažljivo posmatrala tu skupocenu odoru. Kao da je oklevala da je dodirne, ali činilo se da joj je dobro poznata. Dok je čekao da mu Remigarda nešto kaže, Injacio se trudio da deluje ravnodušno. Bio je u stanju nedeljama, čak mesecima da zauzdava znatiželju, ali kad bi stigao na korak od otkrića, duša bi mu se uzburkala kao olujno more. S godinama čovek postaje sve strpljiviji, kaže jedna poslovica, ali s njim je bilo upravo suprotno. Što je bio stariji, to su ga sve silovitije obuzimale mladalačke strasti, te se dešavalo da nije u stanju da odmeri držanje, reči, pa čak ni boju glasa. Remigarda mu pruži Strelčev ogrtač. – Gde ste ga našli? – U Napulju – odvrati joj – ali rekao bih da potiče nekud izdaleka. Sa severa. – A zašto ste ga, moliću lepo, meni doneli?

– Zato što imam razloga da verujem kako je upravo vama trebalo da bude predat, gospo. Dva čoveka su, a možda i više od dvojice, izgubila život u tom pokušaju. Blesak straha prelete isceliteljkinim licem, koje se potom ozlojeđeno iskrivi. Trgovac pokuša da protumači njen pogled, no u njemu naiđe samo na tragove dubokog ogorčenja i dalekih osećanja koja nije umeo da prepozna. – A vi se ne plašite da ćete doživeti istu sudbinu? – upita Remigarda, prenuvši ga iz misli. – Smrt ili spasenje – reče Injacio, slegnuvši ramenima. – Trećeg nema. Sve zavisi od toga šta ste spremni da mi otkrijete. Dugo je zurila u njega, a onda je odmahnula glavom. – To što ste se dokopali autentičnog ogrtača ne daje vam nikakvo pravo da saznate istinu. – Šta hoćete da kažete time da je autentičan? – Zavisi od toga koliko ste upućeni u značenje zodijačkih ogrtača, gosparu. – Da budem iskren, ne znam ništa o tome, osim da postoje veoma skupoceni ogrtači te vrste. Na primer, poznato je da oni koji pripadaju Otonu II i Anriju II, nisu obični ogrtači. – Verovatno su – umeša se Uberto – povezani s nekim drevnim ritualom. – Nema to nikakve veze s ritualima – odbrusi mu isceliteljka. – To je samo plod ljudske taštine, kojem se pripisuju moći nebeskih tela. – Ipak, iza Strelčevog ogrtača zacelo se krije nešto sasvim drugačije – nadoveza se trgovac. – Zašto je toliko zlokoban? Remigarda načini pokret kao da će prekinuti razgovor. – Zla kob ne potiče od ogrtača – reče potom kao da se oprašta od njih – već od onog ko ga je načinio. Injacio joj se primaknu i uhvati je za ručni zglob. – Mislite na učenjaka iz Toleda? Žena se trže. – Poznajete ga? – Otrgnu se iz stiska, mršteći se i u tom času je delovala mnogo starije. Iz pogleda joj je izbijao jed.

Trgovac podiže ruke, pokajavši se što je reagovao impulsivno. Ali previše je toga bilo u igri da bi se obazirao na manire. Osim toga, podozrevao je da tu ženu nije ozlojedio njegov gest, već nešto u vezi sa čovekom kojeg je upravo pomenuo. Zausti da joj odgovori, ali sin ga preduhitri. – Do pre nekoliko dana nismo ni čuli za njega. – Uberto nastavi ubedljivim tonom. – Ali moramo da se sastanemo s njim. Remigarda potisnu gnev pa se udalji ka vratima. – To vam ne bih savetovala. Odustanite od svog poduhvata. – Ne razumete, gospo – nastavi mladić. – Ako odustanemo, moj otac i ja ćemo morati da se skrivamo i da više nikad ne vidimo svoje najmilije. Ako biste mogli da nam kažete još nešto... – Ne – prekide ga Injacio – vi nam morate reći nešto više. Nerado je nametao svoju volju, ali kad zatreba, umeo je i te kako da potčini sagovornike, čak i one ratoborne i ponosne. No umesto da se obeshrabri, Remigarda mu priđe i pogleda ga pravo u oči. – Zar mislite da vam to što ste došli ovamo sa čovekom kojeg cenim daje pravo da podignete glas u mom prisustvu? – reče, uperivši mu prst u grudi. – Zašto bih vam pomogla? – Zbog tetovaža na vašoj ruci – odgovori trgovac, pokazujući na njenu desnu šaku. Bila je išarana istim simbolima kakve je imao Gebeard fon Kverfurt. Injacio je bio ubeđen da ne greši, jer mu se slika one odsečene ruke urezala u pamćenje. – Svako ko ih ima, u ozbiljnoj je opasnosti, a po mom mišljenju, ta opasnost je vrlo blizu. Možda bismo mogli jedno drugom da pomognemo. Žena skrušeno pogleda svoju šaku kao neko ko ne može da sakrije da je leprozan, pa klimnu glavom. – Kažite mi, gosparu Injacio, da ste vi čuvar paklene kapije, da li biste nekom dopustili da zaviri iza nje? – Bilo je gorčine u njenom uzdahu. – Pretpostavljam da ne biste. Trgovac joj se zajedljivo osmehnu. Da je uistinu imao ključeve pakla, sam bi, iz radoznalosti, zavirio u njegove jaruge. Po cenu da izgori. – Kažite vi meni nešto. Kad bih ušao u vašu kuću, da li bih zatekao tri stolice raspoređene oko magičnog kruga?

– Da ste došli nekoliko godina ranije, zatekli biste ih. – Zbunila ga je Remigardina iskrenost. – Ali sada ne. Više ne. – Podučavao vas je učenjak iz Toleda? Žena je oklevala, još jednom razdražena pri pomenu tog čoveka. Pre no što je stigla da odgovori, pojaviše se Grafeo i Adelizija. Sad kad je sunčev sjaj izbledeo, okulista je odlučio da izvede devojčicu napolje. Remigarda je klekla ispred nje i obuhvatila joj lice dlanovima, pa se osmehnula. Ponovo je delovala očaravajuće. – Kako tvoje oči, dušo? – Dobro – odvrati Adelizija. – Grafeo me je izlečio. – A leđa? – Više me ne bole. – Kakvi bolovi u leđima? – upita okulista, namrštivši se. – Od pre nekoliko dana ima bolove u bubrezima – objasni Remigarda, zabrinuta. Grafeo zavrte glavom, pokazujući da to ne ume da objasni. – Kako god bilo – dodade – oči su joj i dalje upaljene. Savetujem vam da ih ispirate crvenom metvicom. Žena klimnu glavom. – Imam nešto osušenih cvetova. – To će biti dovoljno. – Dosta mi je obloga! – pobuni se Adelizija. – To je za tvoje dobro – objasni joj majka. Devojčica frknu, pa neočekivano uperi pogled crvenih očiju u Uberta. – Gosparu, zašto ste bili ljuti? – upita ga. Zatečen, trgovčev sin pokaza da ne razume šta ga pita. – Maločas, dok ste me gledali – objasni devojčica – bili ste ozlojeđeni. – Nisam bio ozlojeđen – slaga Uberto. – Bio sam setan. – Zašto? – Zato što i ja imam malu ćerku, mlađu od vas i dugo je nisam video. Adelizija se zamisli. – Ja nemam oca – reče naposletku. – Sad je dosta – umeša se Remigarda. – Ne uznemiravaj gospodu.

Ali isceliteljka nije više gledala u kćer. I dalje namrštena, zurila je u tri starice koje su se približavale njenoj kući. Koračale su sporo i nesigurno, držeći se podruke kao da pridržavaju jedna drugu. Pošto su prešle dvorište, stale su ispred Remigarde i njenih posetilaca i pale ničice, spojenih dlanova, kao da kleče pred relikvijom nekog sveca. Ali tu nije bilo nikakve relikvije. Samo je Adelizija stajala malo podalje. Zureći u devojčicu, počeše da zapevaju: Dva oka te pogledaše, tri žene odlučiše da ti pomognu, Sveta Ana, Sveta Jelena i Sveta Magdalena. Remigarda je reagovala koliko neočekivano toliko i grubo. – Odlazite! – uzviknula je, pa podigla kamen sa zemlje pripretivši im da će ih gađati. Ali tri babetine nastaviše svoju litaniju, pružajući ruke ka Adeliziji. Isceliteljka baci onaj kamen podigavši prašinu ispred njihovih stopala, pa ih u očajanju odgurnu. – Odlazite, bezumnice! Mi vam ne možemo pomoći! No starice ničim ne pokazaše da će otići. Onda Remigarda podiže kćer u naručje pa se zaputi ka kući. Pre no što je zalupila vrata, obrati se Grafeu. – Uđite – reče, pomalo prekorno. – Poziv važi i za tu dvojicu nametljivaca koje ste doveli sa sobom. Injacio je osećao da je na korak od rešenja misterije, ali pre no što je krenuo u kuću za Benvenutom Grafeom obuze ga sumnja i on ga odvuče u stranu. – Nije mi jasno – tiho reče – kako jedna žena koja živi u ovakvoj oskudici može da priušti vaše usluge. – Remigarda od Akvanegre svakako nije sirotica – odvrati okulista, nestrpljiv da se udalji od one tri babetine. – Ipak – umeša se Uberto – tečnost kojom ste devojčici isprali oko zacelo je vrlo skupa. – Šta hoćete da kažete, gospari? – Nemojte me pogrešno razumeti, molim vas – umiri ga Injacio. – Samo sam hteo da saznam nešto više o toj ženi.

– Ako vas baš zanima, velikodušno mi je platila. Knjigama. Velikim brojem knjiga. Trgovac radoznalo izvi obrvu. – Kakvim knjigama? – Tekstovima iz medicine i filozofije, veoma vrednim rukopisima – odgovori Grafeo. – Dao sam da se prepišu, a originale sam poklonio Bogorodičinoj crkvi u zamenu za dopuštenje da se nastanim u Jevrejskoj četvrti. Kao što znate, ta četvrt je biskupovo vlasništvo, a Jevreji ne mogu da kupuju zemlju, osim ako ne učine kakvu uslugu nekom prelatu. – Drago mi je što to čujem. Ali pitam se odakle joj te knjige. – To ćete morati nju da pitate – odvrati starac kad je prešao prag. – Te knjige su deo njene prošlosti.

31. Uska ulica između Konopljarske i četvrti u kojoj se nalazi katedrala vodila je do kućerka skrivenog među starim prolazima. U tom kućerku je Konrad fon Marburg čekao Punđilupa i Sužea. Pokušao je da ubije vreme molitvom, ali nije mogao zbog prezvitera koji je tu držao službu. Kad ga je video kako ulazi, prišao mu je i počeo da se žali kako sve manje vernika posećuje njegov voljeni hram. Germanin je samo klimao glavom, nadajući se da će ga se time rešiti, ali nametljivac je njegovu ćutnju shvatio kao odobrenje da nastavi pa je stao da raspreda o crkvi i njenoj prošlosti, o drevnim patricijskim porodicama koje su finansirale njenu izgradnju. Razdražen tolikom bezobzirnošću, Konrad se zaputio ka oltaru i kleknuo je spojenih dlanova, kako bi mu stavio do znanja da mu treba mir. No dokoni čovečuljak je nastavio da mu dodijava. Prisećajući se onog što se tad dogodilo, Konrad je ubedio sebe da se nimalo nije ogrešio o nametljivca što ga je ućutkao šamarom. Štaviše, učinio je dobro delo, pruživši mu priliku da razmisli o svojoj drskosti. Ipak, dok je gledao za prezviterom koji je otpuzio ka sakristiji, osetio je izvesno zadovoljstvo koje je pratilo svaku njegovu nasilnu reakciju. Nije bilo svrhe poricati da se sve teže obuzdava. Što je duže boravio daleko od Germanije i strogosti uređenog života, sve više je divljao. Lov na neprijatelja vraćao ga je neukroćenoj nasilnosti njegovih predaka, koja je bila magistra barbaritas 21 tevtonskih ratnika. U drugačijim okolnostima, njegova nemilosrdna priroda predstavljala bi mu smetnju. Ali sad ju je Konrad iskoristio da se okomi na Injacija iz Toleda, ne bi li ga zauvek uništio. A kad ga bude video kako gori, s radošću će se vratiti samostanskom spokoju. Odjednom je živnuo. Dve prilike upravo su ušle u crkvu,