Lavirint na kraju sveta - Marčelo Simoni

42. Injacio pogleda kroz prozor, privučen jatom jastrebova u letu između planinskih vrhova. Pratio je jedrenje tih veličanstvenih krila dok se nebo smrkavalo, a onda se vratio figurama od slonovače poređanim ispred njega. Mikele Škot se blago nagnuo s druge strane šahovske table kako bi pomerio jednu figuru. Obeshrabrujuć, ali ne i napadački potez. Trgovac se bezmalo začudi. Astrolog kao da je bio obzirniji prema tim figurama nego prema ljudskom životu. Činilo se da je naumio da sačuva sve figure na tabli, i svoje i protivnikove, kao da cilj igre nije uklanjanje što više protivnikovih figura, već postizanje savršene ravnoteže. Škot odigra potez, pa krišom osmotri suparnikov izraz lica. – Bili ste u pravu – najednom reče. – Konrad fon Marburg je opasan neprijatelj. – Zašto ga ne uklonite? – predloži trgovac, pa mu „pojede” isturenog pešaka. Astrolog ljutito iskrivi lice. – Takvog čoveka ne možete ubiti bez straha od posledica – odvrati, proučavajući tablu kako bi uzvratio ravnom merom. – Nema sumnje da je već obavestio papu o svemu. Ako on umre, neko drugi će zauzeti njegovo mesto. – Kako onda mislite to da rešite? – Smisliću neki izgovor da ga udaljim. Injacio klimnu glavom pokazujući da odobrava tu strategiju. – Jeste li me zato pozvali u svoju radnu sobu? – S oduševljenjem je prihvatio poziv, uveren da će to iskoristiti da ukrade knjigu o Nimrodu, ali čim je ušao, primetio je da su sva postolja za knjige prazna. Da bi izbegao iznenađenja, astrolog je sakrio sveske i pergamente u veliki orman prislonjen uza zid, zaštitivši ih tako od radoznalih pogleda. – Zato, ali i zbog još ponečeg – odvrati Škot, učvrstivši odbranu horizontalnim pomeranjem topa.

Trgovac je u tom potezu video potvrdu svojih pretpostavki. Sklonost da se ušanči ne bi li se zaštitio predstavljala je prevladavajuću crtu protivnikovog karaktera. Kao što je već bio primetio prilikom njihovog prvog susreta, takav stav otkriva nagon da zabašuri unutrašnju slabost, ali i napor da obuzda prikrivenu nasilnost. – Previše pešaka čuvate – primeti. – Figure treba žrtvovati kad za to dođe vreme. Trgovac se priseti žrtava koje je usmrtio tajanstveni vitez. – A šta je s onima koje ste već žrtvovali? – Obični pešaci, kao taj kojeg ste mi upravo pojeli. Injacio se ponovo usredsredi na tablu. Naslutivši da mu preti opasnost od topa, pomeri svog kralja ulevo. – Zaključujem da mene ne smatrate beznačajnim pešakom. Astrolog se osmehnu, a iz očiju mu blesnu detinjasto likovanje. Mora da je primetio nešto povoljno u rasporedu figura. – Vi ste jedna od onih figura koju igrač od samog početka želi da ukloni, ali često se ispostavi da je korisnije ostaviti je do kraja u igri. – Dakle, zasad sam bezbedan. – Zasad – potvrdi mu astrolog, ne skidajući s lica onaj izraz tananog zadovoljstva. – Odlučio sam da vas zadržim u palati dok ne razjasnim okolnosti. Uostalom, Fon Marburg ne zna da ste ovde. On misli da tek treba da stignete. – Pre ili kasnije će otkriti prevaru. Škot slegnu ramenima. – Ne treba meni mnogo vremena – pa se nepredviđenim potezom obruši svojim lovcem na Injaciovu kraljicu. Razoran potez, odavno smišljen i izveden s neizrecivim zadovoljstvom. Injacio je morao da se povuče, nazrevši ushićeno dete skriveno u čoveku što je sedeo naspram njega. – Da li ste primetili... – upita astrolog, uklonivši protivničku kraljicu s table – kako se u ovoj igri muška snaga krije u jedinoj ženskoj figuri? Injacio se sarkastično zagleda u njega. – Dobro, sad kad ste mi oslabili kralja, šta nameravate? – Odugovlačiću – odvrati Škot, svakako ne misleći pritom na

partiju. – Kad se uverim da nema opasnosti, sprovešću vas negde drugde, krišom, pod pratnjom svojih ljudi. Postaraću se da vaše zarobljavanje izgleda kao slučajnost i obaviću to daleko odavde. Onda ću o tome obavestiti Konrada fon Marburga koji će se ustremiti na vas kao soko na plen. Više neće dolaziti u ovu palatu. Trgovac obuzda drhtaj. – Gde ste to naumili da me „nađete”? – U nekom gradu u kojem će na licu mesta moći da vas osude, kako bih ubrzao proceduru. Možda u Monrealu ili čak ovde u Palermu, još nisam odlučio. – Zadivljujuće – procedi Injacio kroz zube. Vreme mu je isticalo, a još nije otkrio Nimrodovu tajnu, kao ni razlog astrologovog primetnog straha pred Konradom fon Marburgom. Ali još nije sve izgubljeno, pomisli, pa se uhvati za jedinu preostalu nadu. – Kako god bilo, prevideli ste rizike – odvrati – u suprotnom me ne biste obavestili o svojim planovima. Leonardo Fibonači je zaključio da je Brunhildin izveštaj veoma zanimljiv. Nije ga zanimao identitet neznanca kojeg je Škot ugostio u odajama u prizemlju palate, niti se pitao zašto ga astrolog skriva od svih na dvoru. Kopkalo ga je zašto je slagao i pre svega kako će reagovati ugledni Germanin, sveštenik iz Majnca, kad to otkrije. Kao prepredenom Pizancu, Leonardu nije dugo trebalo da sastavi kockice mozaika. Nije znao šta to Škot smera, ali je naslutio da su okolnosti vrlo ozbiljne i da bi mu, možda, vredelo pomrsiti konce. Naravno, ako Konrad fon Marburg sazna da se u palati krije čovek koga traži, to će podići mnogo prašine. A ceo slučaj će doći i do cara. Fridrih II neće dozvoliti da bilo šta pogorša njegove razmirice sa Crkvom i možda će skloniti tog osornog Škota kako bi napravio mesta za nekog drugog, daleko zaslužnijeg. Kako god bilo, Leonardo će morati oprezno da deluje; svakako neće moći lično da stane pred Fon Marburga i da mu otkrije istinu. Moraće da pošalje nekog drugog. Zaputi se na sprat palate gde je ukazano gostoprimstvo uglednim posetiocima pa

sačeka paža zaduženog da posluži večeru germanskom svešteniku. Sluga se uskoro pojavi. Bio je to dečkić od petnaestak godina, ne baš bistar i toliko bojažljiv da se plašio i sopstvene senke. Nosio je gostu činiju lazaguma 29 . Leonardo mu naredi da stane, pa mu poverljivo spusti jednu ceduljicu na poslužavnik. Momak ga zbunjeno pogleda, pa pošto napokon dokuči Leonardov naum, pristade da je sakrije ispod činije. Matematičar ga otpravi uz zaverenički osmeh i zadovoljno ode ka svojim odajama. Stigli su do polovine partije. Injacio je i dalje bio u nepovoljnom položaju, ali ispostavilo se da nije uzalud žrtvovao kraljicu. Napokon je prozreo način razmišljanja svog protivnika koji se dugo branio da bi na kraju otkrio sklonost da koristi skakača. Trgovac je poteze te figure smatrao podmuklim i nimalo prefinjenim; besmisleno skakanje unaokolo putanjama pod pravim uglom. Uostalom, astrolog je upravo tako i razmišljao, ispoljavajući nesumnjiv dar za preokretanje situacije iznenadnim potezima. Injacio je daleko više cenio dijagonalne protivnapade lovcem, koji u tom prelepom kompletu šahovskih figura nisu bili prikazani na uobičajen način, u obličju slonova, već kao suvonjavi zastrašujući sveštenici. Potpuno drugačiji od Konrada fon Marburga koji ga je mnogo više podsećao na težak i neumoljiv pohod topova na tabli. – Znate, gosparu Injacio – Škot se i dalje smeškao zbog svoje privremene nadmoći – ja sam rođen pod uticajem Merkura, te sam sklon umetnosti i proučavanju zvezda, no ujedno progonjen zebnjom i zlom kobi. To me tera da budem oprezan i dalekovid. – Ipak – primeti trgovac – Fon Marburgove poteze ne možete predvideti. – A vi me uporno upozoravate ne biste li me naveli da vas zaštitim. – Rekao sam vam suštu istinu. Konrad veruje da sam ja učenjak iz Toleda, Homo Niger odgovoran za niz ubistava,

umešan u luciferijansku sektu. – To je vaš problem – odbrusi mu astrolog. – Zna li za zodijački ogrtač? – Nije isključeno. – A za tetovaže? Jel’ otkrio njihovo značenje? – Ne bih znao. Škot se uhvati za naslone za ruke, kao da će ustati. – Imam utisak da ste me bez razloga zaplašili – reče najednom. – Priznajem da ste svojom predstavom uspeli da me raskrinkate, no ubeđen sam da mi ne preti nikakva opasnost. Mislim da vas je Fon Marburg pratio sve dovde zato što nije mogao da otkrije tajno značenje ogrtača i tetovaža... Kao što ni vi u tome niste uspeli. Injacio skupi hrabrost da mu uzvrati: – Ipak, poznata mi je tajna Etiopijskog Lovca. Škot skoči na noge i ošinu ga pogledom od kojeg se ledi krv u žilama. – Delo svedoka kojeg ste mi pomenuli, pretpostavljam... – Plod mog nagađanja. – Sami to nikad ne biste rastumačili! – uzviknu astrolog, kružeći oko njega. – Ali ko je mogao da vam pomogne... Ko, ako su svi mrtvi... – mrmljao je za sebe, zavirujući u svaki ugao, kao da strahuje da će ga neko iz zasede zaskočiti. Onda stade iza Injacija. – Ona vam je to rekla, zar ne? – prosikta, grčevito se uhvativši za naslon stolice. – Ona vas je poslala ovamo! Da, požele da kaže Injacio. Remigarda od Akvanegre, žena koju ste voleli, majka vaše kćeri. Ostavljena žena, čiji je život obeležen mržnjom i žrtvovanjem. Poželeo je da mu saspe istinu u lice, od reči do reči, ali je sačuvao hladnokrvnost. – Samo bi ona imala hrabrosti da progovori! – nastavi astrolog, gotovo ojađen. Injacio zausti da mu odvrati, ali se uzdrža kad je čuo teške korake ispred vrata. Jedan vojnik proviri u sobu. – Gospodaru, germanski sveštenik zahteva da vas neizostavno vidi. – Šta hoće u ovo doba? – Škot se ražesti. – Usred noći!

– Besan je, gospodaru. Kaže da je obmanut i zahteva objašnjenje. – Gde je on sad? – Čeka vas u dvorskoj kapeli. Astrolog zastade da razmisli, a onda pokaza na trgovca. – Neka se neko postara za njega – pa se zaputi ka vratima. – Ja idem da vidim tog prokletog sveštenika. Injacio je shvatio da su se u mreži laži koju je Škot ispleo pojavile pukotine. A to bi moglo da znači i njegov kraj.

43. – Idi u Palermo i ukrcaj se u lađu za Španiju – bile su poslednje reči koje mu je otac uputio. Uberto je stigao u grad dok su se svetla sutona gasila nad morem, oprezan, njuškajući vazduh kao neka grabljivica. Konjušar iz palate mu je dao neku staru kobilu koja nije mogla da izdrži galop. Na takvoj životinji ne bi mogao da pobegne ako bi ga neko napao, a to saznanje ispunjavalo ga je strepnjom. Sa Škotom se ne treba šaliti. Ne bi ga čudilo da je za njim poslao nekog plaćenika s vatrenim kopljem. Zato je Uberto odlučio da jaše poljima, daleko od glavnog druma, no time je produžio put i izmorio jadnu kobilu koja je bezmalo lipsala. Tek kad je ušao u grad osetio se bezbednim, ali nije krenuo u luku. Iako je obećao ocu da će se ukrcati na lađu, naslutio je da bi upravo u luci mogao da doživi neprijatnosti. U tom delu grada sve vrvi od ljudi spremnih da zarade neku crkavicu pomoću svog noža. Još nešto ga je podstaklo da se ogluši o očevo naređenje. Nije imao srca da ostavi Injacija, da se ukrca na prvu lađu koja plovi ka Španiji. Sigurno postoji neki način da mu pomogne. Zaključi kako bi najbolje bilo da prenoći na nekom mirnom mestu. Žudeo je za okrepljujućim snom. Zato je prodao kobilu i dobijenim novcem platio prenoćište u jednoj gostionici. Ali njegovo jutro nije bilo pametnije od večeri. Noć mu je donela samo košmare u kojima je njegov otac goreo na lomači, a njegova žena i ćerka pružale ruke prema njemu. Te slike su se preplitale sa zastrašujućim prikazima: njegove najmilije zahvatila je buktinja koju je bljuvala ogromna prilika u obličju Konrada fon Marburga.

44. – Da vas sačekam ovde, u vašoj radnoj sobi? – osmeli se trgovac da upita. – Ni slučajno – odvrati mu Škot. Pošto je astrolog odjurio da se sastane s Fon Marburgom, onaj stražar je uhvatio Injacija pod mišicu kako bi ga odveo u njegov sobičak. Nedugo zatim ponovo je bio zatvoren, suočen sa sve dramatičnijim okolnostima. Iako nije znao razlog Germaninovog poziva u taj pozni čas, mogao je da ga protumači na samo jedan način. Konrad fon Marburg je otkrio da je on u palati! Prerano, pomislio je. Knjiga o Nimrodu sigurno je i dalje u astrologovoj radnoj sobi, a jedini način da Injacio izgradi uverljivu odbranu ili bar da poljulja Germaninova uverenja jeste da se dokopa te knjige. Bez nje, mogao je da se osloni samo na keramičku loptu koju je našao Uberto. Prilično mršav dokaz! Taj projektil nije bio dovoljan da ga oslobodi optužbe. Ipak, najednom mu sinu da bi to moglo nekako da mu posluži. Obuze ga zamisao toliko bezumna da se gotovo pokajao što se za nju uhvatio. Na kraju krajeva, nema šta da izgubi. Ako ne pokuša da pobegne, Fon Marburgovi žbiri će ga odvući pred crkveni sud, a zatim na lomaču. Morao je odmah nešto da preduzme. Pažljivo je oslušnuo, pa kad se uverio da pred vratima nema stražara, uzeo je keramičku loptu ispod ležaja, gurnuo kljunasti završetak u ključaonicu i uzeo svećnjak. Načas je oklevao, setivši se razornog dejstva eksplozije. Ako ne bude oprezan, izgubiće život. Vratio je svećnjak na mesto, pa dovukao sto, postavivši ga uz sama vrata, kao barikadu, onda se umota u pokrivače s ležaja kako bi se zaštitio od varnica. Tako umotan, ponovo uze svećnjak pa prinese plamen lopti. Nekoliko sekundi ništa se nije događalo te Injacio zaključi kako je ispao pravi magarac. No uto blesnu varnica, a za njom suknu crveni plamen. Usledi prodorno šištanje praćeno

sumpornim isparenjima. Trgovac se sklupčao iza stola, nadajući se da buka neće privući ničiju pažnju. Ali početno cvrčanje nije bilo ništa u poređenju s onim što je usledilo. Silovita tutnjava prolomi se kroz sobu, doprevši i do najudaljenijeg ugla. Injacio se iz predostrožnosti još neko vreme nije pomerao, a onda je podigao glavu, udišući suv zagušljiv vazduh. Sva sreća što se bio zaklonio! Deo stola bliži vratima bio je zahvaćen plamenom. Gorela su i vrata, a plameni jezici kuljali su ka gredama na tavanici. Ključaonica je bila razneta. Ne časeći ni časa, Injacio zbaci pokrivače, preskoči sto, pa izvali vrata snažnim udarcem nogom. U hodniku nije bilo nijednog stražara. Pre no što je potrčao ka Škotovoj radnoj sobi, vratio se u sobu da uzme svećnjak. Onda je krenuo hodnicima utonulim u noćnu tminu. Uzbuđeni glasovi bili su sve bliže. Iako se odavno spustila noć, još je bilo toplo i bez daška vetra, a iz zemlje je još isparavala vrelina. Konrad fon Marburg nije podnosio tu zagušujuću sparinu poznog proleća. Vrućina izaziva tromost u ljudima, i bestidnost u ženama. Hladnoća je mnogo bolja, pogodnija za očuvanje hladne glave i pristojnosti. I kao da to nije bilo dovoljno, obreo se u hrišćanskoj bogomolji naruženoj arapskim stilom. Uostalom, ceo zamak Favara je podignut u skladu s islamskim pravilima gradnje. Posluga mu je već otkrila da je taj posed, pre no što je nekada davno postao normanska kasarna, bio sedište emira Džafera i da se otad nije mnogo promenio. Pomisao da između tih zidova postoje tursko kupatilo i izdvojene odaje u kojima nastupaju plesačice, ispunjavalo ga je gnušanjem i željom da ih vidi razrušene, da od te palate ni kamen na kamenu ne ostane. Visoka vitka prilika uđe u kapelu mrzovoljno, gotovo prezrivo. Konrad se učtivo nakloni, no kako mu nije bilo uzvraćeno na isti način, isprsi se onako krupan pa se obrati pridošlici: – Slagali ste me, gosparu. Škot je izgledao kao da će ga opsovati. – Nisam imao izbora –

ledeno odvrati. – Šta vas tera da branite to jeretičko pseto? – Zapretio je da će me pogoditi nekom vradžbinom ako otkrijem da je ovde. Fon Marburg se u neverici zagleda u njega. – I to je bilo dovoljno da vas zaplaši? Astrolog ne odgovori. Samo mu je bez zazora uzvratio pogled, netrpeljiv i prkosan. Kao da mu je poručio da uzme ono zbog čega je došao i da nestane. Konrad ga malo blaže pogleda. Uživao je da zbuni sagovornike pre no što ih zgrabi za gušu. Time bi ih delotvorno naveo na tanak led, naročito one koji lažu. – Mnogo toga sam ja čuo o vama, astrologuse, a nisu sve priče bile laskave – reče, naslađujući se zlovoljom od koje su se Škotu usne iskrivile. – Neki čak tvrde da podržavate Averoesovo učenje. Učenje koje je u suprotnosti s crkvenom doktrinom. – Ako sam nekada i širio izvesne Averoesove zamisli – branio se Škot – to svakako nije bilo u suprotnosti s hrišćanskom verom. – To važi i za onu neobičnu teoriju o selidbi duša, za koje vi kažete da se posredstvom vatre i vode sele iz jednog tela u drugo? – Dobro ste obavešteni, koliko vidim. – Astrolog se nije zbunio. – Pa dobro, treba da znate da sam je odbacio kao bogohulnu, pošto sam je prethodno proučio u osnovnim crtama. Preko Konradovog lica prelete senka nezadovoljstva kad je primetio da sagovornik svaki čas podiže pogled ka zasvođenoj tavanici, kao da strahuje da će se iznenada obrušiti. Ipak, građevina je delovala čvrsto. Škot nastavi slatkorečivo: – Preuzvišeni oče, često mi pripisuju teorije mislilaca čija sam dela prevodio, iako ih ja ne podržavam. – Pognu glavu, pa kao da mu ne bi pravo što se postavio tako pomirljivo, nadmeno podiže glas: – Kako god bilo, vaši skriveni nagoveštaji nimalo me ne pogađaju. Uživam poštovanje Svetog oca, a cenio me je i njegov prethodnik i mogu

se pohvaliti prijateljstvom mnogih prelata. Nema razloga da vam se pravdam. Konradu je poznat bio vrtoglav uspon Mikela Škota u krugovima moćnika svetovnjaka, ali i onih u okrilju Crkve. Znao je i da ga je za Honorija III i Grgura IV vezivalo njihovo izuzetno poštovanje, pa čak i naklonost, što je išlo dotle da su mu nudili razne povlastice i posede, između ostalog i jedan u Angliji. Pričalo se da se Škot odrekao ponuđenih povlastica kako bi se pridružio Fridrihu II u zamenu za još veće privilegije i bogatstva. Ipak, Konrad je znao da ga mora slomiti. – Oprostite mi što sam toliko revnostan – odvrati – ali najnovija saznanja do kojih me je dovela moja istraga, navela su me da sumnjam u sve one koji žive u ovoj palati. – Najnovija saznanja? Na šta mislite? – Na priznanje onog Jevrejina kojeg sam doveo sa sobom. Škot se prezrivo zacereka. – Nemojte mi reći da verujete naklapanjima jednog Jevrejina. – Kako god bilo, taj čovek je svedok izvesnih događaja. – Niste pomislili da je u dosluhu sa čovekom kojeg proganjate? – Možebiti. Ali ne mogu da zanemarim ni pretpostavku da je rekao istinu. – Čak ni ako to dovodi u pitanje moju reč i dobronamernost dvorske svite? Škota je tobože ozlojedila ta mogućnost, no svejedno se i dalje pravdao. Posle stotina obavljenih ispitivanja, Konrad je naučio da nanjuši strah iza maski najumešnijih lažova. – U svakoj priči, pa neka je i izmišljotina, krije se zrnce istine – reče, s izvesnom gorčinom. – Zato ćete me razumeti, gosparu, ako odlučim da produžim boravak u ovoj palati, kako bih sačekao Fridriha II, za kojeg, uprkos svim predviđanjima, tvrdite da se uskoro vraća. – Verujte mi, preuzvišeni oče, da nema potrebe za tim. – Astrolog se, zajapuren, nakloni. – Ovog trenutka vas mogu odvesti čoveku kojeg tražite. Konrad se zadovoljno isprsi. – Onda zahtevam da to odmah

učinite. Injacio se umalo saplete kad je uleteo u astrologovu radnu sobu. Pre toga se još jednom osvrnuo kako bi se uverio da ga ne prate. Prasak keramičke lopte i širenje buktinje svakako su privukli pažnju stražara. Uostalom, on se i nadao da će ga zateći upravo kad bude pronašao dokaz dovoljan da optuže Škota. Dramski efekat bio je nužan da bi plan uspeo. Dobro je znao da sama knjiga neće biti dovoljna da rasvetli činjenice. Trebao mu je astrolog. Injacio se nadao da će uz stražare naterati i njega da dotrči, da će izazvati njegovu neobuzdanu reakciju i naterati ga da prizna. Još ako s njim dođe i Konrad fon Marburg... Napet kao struna, kružio je svećnjakom ispred sebe tražeći orman u kojem su, kako je naslutio, skrivene knjige. Ugleda ga, priđe, širom ga otvori... i potisnu psovku. Orman je bio prazan! Injacio pade na kolena, obeshrabren. Kako je moguće? Malo ranije te večeri svojim očima je video da u radnoj sobi nema više knjiga na vidnim mestima. Škot ih je zacelo sklonio negde drugde, kako bi prikrio svaki dokaz Nimrodovog zvezdanog kulta. I mada je taj prokleti orman prilično banalno skrovište, morao ih je upravo tu sakriti! To je bilo jedino skriveno mesto u sobi. Ipak, police su bile prazne! Injacio je bio poražen. Nije video izlaz iz neprilike. Sve nade su mu potonule. Stražari će svakog časa banuti na vrata. A kad dođe i Fon Marburg, neće mu ostati više ništa osim očajanja i kazne. Nagla promena svetla uguši mu krik koji mu se rađao u grlu. Podiže pogled i primeti da plamen sveće podrhtava na laganoj promaji. Isprva se bezmalo nasmejao samom sebi što mu je to privuklo pažnju, ali kad plamen ponovo bezmalo utrnu, natera se da potraži izvor promaje. Nije dopirala od prozora, koji je bio predaleko, kao ni od vrata. Ostalo je samo jedno objašnjenje. Moli se da se nisi prevario, reče u sebi, pa primaknu sveću ormanu i stade da je pomera odozgo nagore, sleva nadesno, sve dok nije primetio da plamen sve snažnije podrhtava. Onda ubedi sebe da je bio u pravu. Pređe prstima preko tačke iz koje je

dopirao dašak vazduha, pa napipa prorez na mestu gde se orman oslanjao na zid. Obuzet znatiželjom, podiže se na noge pa stade da lupka u unutrašnji zid ormana, a onda se njegove sumnje obistiniše. S druge strane je bila nekakva šupljina. Osokoljen tim otkrićem, nastavi da istražuje sve dok nije primetio da su police pričvršćene tako da pritiskom na određenu tačku mogu da skliznu naviše. Pošto ih je podigao, začu otkucaje nekakvog skrivenog mehanizma, a orman se uto lagano zaljulja, kao da više nema oslonca. Injacio ga odgurnu, okrenuvši ga kao vratnice kapije. Ispred njega se ukaza hodnik koji se spuštao u podzemlje. Ponovo u tamu, pomisli. I ne časeći ni časa zagazi u mračan prolaz. Adelizija se probudi urlajući. Dok ju je Benvenuto Grafeo pregledao, Suže je i dalje osluškivao naslonjen na vrata, ne bi li dokučio šta se događa u palati. Posle Fon Marburgovog susreta sa Škotom, zatvorili su ga u taj sobičak sa starcem i devojčicom. Pošto je odbacio planove za bekstvo, nemoćno je čekao razrešenje. Ali pre nekoliko minuta pažnju su mu privukli usplahireni povici i užurbani koraci, koji su odjekivali hodnicima palate. – Ništa strašno, malena – rekao je Grafeo. – Vaše oči su sasvim dobro. Ali Adelizija je i dalje bila uznemirena. – Ponovo sam usnila onaj san! – cičala je. – San s konjima! – Ućutkajte to dete – naredi mu Suže, goreći od želje da sazna šta se događa s druge strane vrata. Uto začu kako neko dotrčava i u poslednjem trenutku se izmaknu pred vratima koja se širom otvoriše. U sobu upade jedan od Fon Marburgovih žbira. – Moramo da izađemo – izusti, zadihan – u prizemlju je izbio požar! Lekar ga upitno pogleda. – Izgleda da je plamen zahvatio jednu sobu – objasni

pridošlica, pokazujući im da pođu za njim. Sledećeg trenutka potrčali su hodnikom ispunjenim sve gušćim dimom i desetinama žitelja dvora. Većinom su to bile sluge, mada je među njima bilo i vojnika i visokih dostojanstvenika. Svi se zaputiše ka zadnjem izlazu palate, prema obali jezera.

45. Kad je zakoračio u podzemni hodnik, Injacio nije više mogao nazad. Onaj orman se uz škljocanje zatvori za njim. Sigurno je tu negde skriven i mehanizam za otvaranje, ali sad mu je nešto drugo bilo daleko važnije. Pod svetlosti sveće ugleda tunel, iskopan verovatno još u vreme Normana, kako bi omogućio bekstvo iz palate. Injacio oprezno produži, nadajući se da neće naleteti na neku zamku. Upustio se u otkrivanje tajni zadivljujuće oštroumnog, zbunjujućeg čoveka. Koliko god se trudio, nije mogao da ga smatra neprijateljem. Video je u njemu istomišljenika, čoveka koji svet posmatra iz istog ugla iz kojeg mu i sam prilazi. Istomišljenik koji ne bi oklevao da ga ubije kako bi sebe zaštitio. Baš kao on sam. Odjednom se pred njim ukaza izlaz, i on požuri na tu stranu pa izađe kroz šupljinu između stenja, zaklonjenu kaskadom puzavica. Svuda unaokolo prostirale su se šume pod zvezdanim nebom. Injacio se osvrnu. Mora da je izbio na obronak Grifona ili neke druge gore, ali nije video ni svetla zamka Favara ni drugih građevina. Produži stazom koja je vijugala uzbrdo, ne znajući kuda će ga odvesti. Nije dugo hodao kad začu neko šuškanje u drveću. Strahujući da mu je neko za petama, ugasi sveću pa se sakri iza jednog stabla, zureći u sve bližu svetlost. Nedugo zatim ugleda konjanika s bakljom. Oblik njegovog šlema i krzno na ramenima delovali su mu odnekud poznato, ali sumnju mu je konačno razbilo neobično koplje pričvršćeno za sedlo. Sačeka da ovaj prođe, pa izađe iz skrovišta, zaprepašćen. Taj vitez je ubica Gebearda fon Kverfurta, Alfana Imperata, a zacelo i svih ostalih koji su znali za Nimrodov kult. Bez oklevanja bi i njega spržio, da ga je primetio. No Injaciju nije samo strah goreo u grudima. Moglo bi se reći da je bio bezmalo ushićen. Prisustvo tog viteza dokazivalo je

nesumnjivu umešanost Mikela Škota u sve te surove događaje. Sasvim je izvesno da cilj nije daleko. Produži stazom sve dok nije naišao na ulaz u jednu pećinu, no ubrzo otkri da to nije prirodan otvor, već zasvođeni prolaz isklesan u kamenu. Iznutra je dopiralo prigušeno svetlo. Oprezno uđe, svestan da više ne može da se osloni na skrovišta koja pruža drveće u pomrčini. Ušao je u zatvoren prostor koji možda neko nadzire. Svetlo je dopiralo iz prostora u obliku kupole isklesane u steni, s dve baklje pričvršćene za zidove. Svod je bio ukrašen mnoštvom simboličnih crteža koji su prikazivali zvezdano nebo. Trgovac pomisli kako su ti piktogrami veoma stari i kako su ih verovatno naslikali neki istočnjački majstori. Pažnju mu potom privukoše police pune knjiga, poređane duž zidova, a zatim i nešto na sredini. Zaboravivši na opasnost, Injacio krenu ka centru. Ispod kupole ugleda stalak za knjige i visok tronožac sa iskošenim metalnim valjkom. Na stalku je bila samo jedna knjiga. Injacio je otvori na prvoj strani i obuze ga ushićenje kad je prepoznao rukopis koji je već bio primetio u Škotovoj radnoj sobi. Na istoj strani ugleda tajanstveni napis: Mercuri Trismegisti liber de motu spherae coeli inclinati, qui intitulatur Nembrot ad Ioanton. Ako je dobro razumeo, neko je tim rečima izjednačio Nimroda s Merkurom Trismegistosom, bogom Hermesom, uz obećanje da će širiti njegova učenja o kretanju nebeskih tela, posredstvom sledbenika po imenu Joanton. Na belinama pored teksta ugleda belešku zapisanu sitnim slovima, možda napomenu Škota lično. Kao što nas uči Abu Mašar, div Nimrod stiže u Persiju pošto je proširio sedamdeset dva jezika i preuzeo od duhova kult vatre. Drugi pak tvrde da je njegov praunuk, takođe Nimrod, sastavio ovu knjigu, u kojoj su sabrane tajne astronomije. Ispod te napomene ugledao je crtež, prikaz čoveka koji

posmatra sazvežđa pomoću sprave slične onoj što je stajala pored stalka za knjige. Nestrpljiv, Injacio stade da proučava taj predmet pa primeti kako je uperen ka otvoru u kupoli, kroz koji se nazirao komad zvezdanog neba. Prisloni oko bližem kraju valjka, oponašajući čoveka sa crteža, pa začuđeno uzviknu. Vid kao da mu se nezamislivo izoštrio, dopustivši mu da se divi prizoru sazvežđa nesrazmerno uvećanih. Isprva požele da ispruži ruku kako bi dotakao zvezde, zavaran iluzijom da su mu blizu, no onda se naviknu na to čudesno izoštravanje čula i nastavi da posmatra, opčinjen kao neko dete. U međuvremenu je razmišljao kako su u taj valjak zacelo ugrađena stakla koja uvećavaju sliku, no nije odbacio ni mogućnost da prisustvuje nekoj čudesnoj pojavi. Prizor je bio toliko lep da ga je gotovo ganuo. – Teško je odvojiti pogled od takve divote, zar ne? Injacio se naglo okrenu pa ugleda Mikela Skota na ulazu u pećinu. Delovao mu je zadovoljno, nimalo netrpeljivo. – Predivno je – odvrati mu. – Lavirint beskrajne svetlosti – astrolog pokaza na zvezdani svod – na rubu mundusa 30 . Tamo gde je zapisana naša sudbina. – Čovekova sudbina ne zavisi od zvezda – primeti trgovac – već od njegovih odluka. A one pak zavise od učenosti. – Slažem se s vama, gosparu. No imajte na umu da postoje dva odvojena oblika učenosti, mathesis i matesis, spoznaja i predskazanje. Ja se mogu pohvaliti ovim drugim, jedinim

pomoću kojeg čovek može uistinu zagospodariti svojom sudbinom. I svakako se ne plašim napada Crkve! Sam Bog je stvorio zvezde kao predznake budućih događaja, te je i njihovo proučavanje ne samo dopušteno već je i najplemenitija naučna disciplina, plemenitija i od teologije. Injacio u tim rečima nazre načela veštine koja umnogome prevazilazi astrologiju obeleženu sujeverjem kakvu su prezirali Isidor iz Sevilje i Ugo di San Vitore. Škot je govorio o nauci pomoću koje se božanski plan vidi izvan uzročno-posledičnih odnosa. Potez lovcem, pomisli, osvrćući se. – Pretpostavljam da je ovo vaša prava radna soba. – Upravo tako. – Astrolog se ponosno osmehnu. – Oskrnavili ste utočište u koje se povlačim da razmišljam i posmatram zvezde, daleko od dvorskih razonoda. Potiče iz vremena emira Džafera, ali samo ja znam za ovo mesto. Osmeh mu se preobrazi u strogu grimasu. – Kad sam saznao za vaše bekstvo, proverio sam svoj armarium, te mi nije bilo teško da pretpostavim gde ste stigli. Trgovac izvi obrvu. – Poveli ste i Fon Marburga? – Obuzdajte duhovitost, gosparu. Nije mi bilo lako da se oslobodim tog čoveka. I nemojte misliti da ste stekli neku prednost. Ujutru će, još pre svitanja, prolaz u podzemni hodnik već biti zazidan. Nećete moći da dokažete da ova pećina postoji i budite sigurni da se drugim putem ovamo ne može stići. – Dakle, nema nade da ću uteći Germaninu? – Možete da pokušate, ali ja vam to ne bih savetovao. Tek tad bi bio ubeđen u vašu krivicu, ne računajući da bi vas pre ili kasnije svakako uhvatili. – Priznajem da ste me matirali – reče Injacio, tobože pomiren s neizbežnim. Nije krivio Škota, ali je bio ubeđen da partija još nije završena. S druge strane, bolje je da protivnik misli kako ga je porazio. Bar neće odbiti da mu pruži izvesne odgovore. – Zašto ste osnovali Nimrodov kult? – upita zato, pokazujući knjigu na stalku. – Kakve veze to ima sa svim ovim? Astrolog kao da se začudi. – Vi, dakle, znate...

– Dovoljno da rastumačim one zagonetne tetovaže – odvrati trgovac, primakavši mu se za jedan korak. – Pomoću jednog ključa, Lingua ignota Hildegard iz Bingena, otkrio sam ime drevnog diva, a samim tim i ime Etiopijskog Lovca izvezenog na ogrtaču. A kad sam ga ponovo ugledao u vašoj radnoj sobi, u onoj knjizi... – Uistinu zadivljujuće. – Astrolog ritmično zapljeska rukama. – Ipak, da ste pročitali Liber Nembrot sa stalka, znali biste da Lovac nije bio Etiopljanin, već Haldejac. A nije bio ni div. Zabuna potiče od Svetog Avgustina, koji je u svom prevodu svetih tekstova pogrešno napisao gigans umesto potens. – Reklo bi se da ste se temeljno posvetili proučavanju te teme. – Cilj tog proučavanja je iskupljenje jednog velikog čoveka – odvrati Škot. – Nimrod je bio moćnik iz Vavilonskog carstva, istinski vladar. I prvi je primenio magiju zahvaljujući poznavanju zvezda. Injacio je bio sve znatiželjniji. – Idolopoklonik. – Preteča idolopoklonika. – I to je učenje koje krijete od Konrada fon Marburga? Astrolog prezrivo podiže ruke. – Kad bi me taj Germanin razotkrio, nema sumnje da bi citirao odlomak iz dela Rabana Maura, Commentarii in Genesim, u kojem Nimroda izjednačavaju sa đavolom usled njegove žudnje da prodre u tajne nebesa... Dovoljno da mi uništi ugled! No i to je beznačajno u poređenju s onim što bi učinio kad bi saznao istinu o Trijadi. Injacio je pratio njegov pogled uprt u tlo, još jednom doživevši iznenađenje. Ni primetio nije da stoji usred kruga nacrtanog na zemlji, između znakova alfa i omega. Tad mu sinu, okrenu se i u polumraku ugleda tri stolice okrenute ka stalku za knjige. – Trijada... – ponovi, i ne sluteći šta to može da znači. Čak i da otkrije tu zagonetku, neće moći da se oslobodi optužbi, ali shvatiće zašto je toliko ljudi nasilno izgubilo život. – Možda vam je promakao jedan detalj – reče Škot, kao da ga ohrabruje. – Magični krugovi uvek su iscrtani u blizini prozora ili nekog otvora koji omogućava da se iskoriste sazvežđa.

Trgovac se zamisli nad tim rečima, podiže pogled ka otvoru u kupoli, pa zamoli za dopuštenje da ponovo pogleda kroz onaj metalni valjak okrenut ka nebu. Tek tad primeti divovskog lovca, njegove veličanstvene svetlucave obrise. Pomisli kako je bio glup, jer mu je on sve vreme bio ispred nosa. – Naravno! – uzviknu, prisetivši se učenja istočnjačkih mudraca. – Nimrod je jedan od naziva sazvežđa Orion. – Odvrati pogled od zvezda, zadubljen u misli. – Ipak, nije mi poznata nikakva božanska trijada. – Zato što je njen kult negovan u pradavna vremena, među Vaviloncima. – Škot je ponovo likovao. Retko mu se pružala prilika da se suoči s tako učenim ljudima i da ih pritom zadivi svojim obrazovanjem. – Nimrod je bio na čelu trijade, simbolično predstavljan u obličju ribe ili zmije. Drugi deo trijade je, međutim, bila jedna žena. Injacio se namah seti razgovora koji je vodio s Ubertom dok su plovili ka Siciliji. – Da ne mislite na Semiramidu? Škot klimnu glavom. – Upravo na nju, kraljicu prikazanu u obličju golubice. Injacio je napokon mogao da sastavi kockice mozaika. Iako mu je poznata bila priča o Nimrodu i Semiramidi, sve vreme je bio zaveden zbrkanim sledom događaja. – Riba i golubica pored magičnog kruga... Istetovirani simboli... Koji takođe predstavljaju njih dvoje... – promrmlja za sebe. – To znači da slika žene s detetom ne prikazuje Bogorodicu, već Semiramidu. A to dete je... – Treći član Trijade – potvrdi astrolog. – Tamuz, Nimrodov i Semiramidin sin. Simbolično prikazan kao baklja. – To jest kao sveća postavljena pored magičnog kruga, zajedno s golubicom i ribom. – Injacio više nije sumnjao: sve nedoumice u tom slučaju našle su objašnjenje u rečima Mikela Škota. Ipak, i dalje mu nije bilo jasno šta je smisao svega toga. – Ne poričem da sam opčinjen Nimrodovom ličnošću – priznao je. – Ali zašto bi se neko posvetio jednom drevnom kultu? – To je odraz mog poštovanja – objasni astrolog ushićeno. – Ne samo prema Nimrodu, prvom buntovniku koji je proučavao nebesa. Ja sam pre svega privržen kosmičkom lovcu, simbolu

sile koja tera nebeska tela da opisuju svoje putanje poput mnogih vatrenih vitezova. Njegova povezanost s golubicom i bakljom seže u pradavno doba mraka, utiče na religije i podstiče umove učenjaka. To su večni simboli, gosparu, razumete? Simboli najdrevnijeg učenja, jedinog u koje istinski verujem. A odanost Nimrodu, Semiramidi i Tamuzu dosad me je uvek štitila. – Što se ne može reći i za vaše sledbenike – odvrati Injacio, uhvativši ga na prepad. Škot preblede. – Ti nesrećnici... – reče, pa mu okrenu leđa. Ali trgovcu ni na kraj pameti nije bilo da ga ostavi na miru. Ono što je upravo saznao nije mu bilo dovoljno da dokaže svoju nevinost. Međutim, ako dokuči motiv tih ubistava, moći će da se spase. – Da li je ono što vidim u vašem pogledu kajanje? – upita, uhvativši ga za mišicu. – Na šta ciljate? – Znam za vašeg viteza! Za tajanstvenog krvnika koji ubija vatrenim projektilima. Astrolog se istrgnu iz stiska, izobličen. – I to ste, dakle, otkrili! – Stade da kruži oko njega kako bi savladao gnev, a onda se nasloni na stalak za knjige. Delovao je iscrpljeno i utučeno. – Morao sam da ih ubijem. Injacio shvati da je napokon uzdrmao osećanja tog čoveka. – Zbog jednog ogrtača? – Taj ogrtač je ključ, razumete? – odvrati Škot kao da se pravda. – Njegov zlatovez slavi tajnu Trijade, to je bogosluženje zvezdanih simbola koji se okreću oko Lovca. – Spusti ruku na knjigu, pa pređe prstima preko stranica. Više nije gledao Injacija, govorio je za sebe. – Isprva je trebalo da bude dar. Naumio sam bio da uvedem Fridriha II u Nimrodov kult kad je stigao u Bolonju i u tu svrhu sam naredio svojim sledbenicima da ga naprave. Ali car je preko noći odlučio da krenem s njim, a ja sam s vremenom zaboravio na ogrtač, sve dok nisam dobio poruku iz Rajnske oblasti. Moj stari sledbenik mi je, sav ponosan, objavio da je ogrtač završen i da će mi ga uskoro poslati... Međutim, vremena su se promenila! Fridrih II se sukobio s papom, izašao

je na rđav glas kao antihrist. Njegova blagonaklonost prema arapskoj kulturi i savez koji je sklopio na Istoku svakako mu neće pomoći da se umili onima na čelu Crkve. Šta bi se tek desilo da ga povežu s Nimrodovim astrološkim kultom! Bio bi to njegov kraj; i njegov i moj. Učenjaci danas završavaju na lomači i zbog daleko manjih grehova. – Zato ste – zaključi Injacio – ušli u trag svojim sledbenicima i postarali se da ih uklone, jednog po jednog, kako biste otklonili pretnju koja se nadvila nad vama. Zar nije bilo dovoljno da uništite ogrtač i naterate ih na ćutanje? – Bilo bi, da nisam saznao da je protiv njih već pokrenuta istraga. – To znači da ste i ranije znali za Fon Marburga! – Malo toga može da promakne nekome kao što sam ja. – Astrolog udari pesnicom o stalak. – Ipak, tada još nisam znao ime tog prokletnika! Eto zašto sam morao da sasečem problem u korenu, uklanjajući jednog po jednog svedoka. Injacio ga prvi pogleda sa sažaljenjem. – Profesor nedostojan svog zvanja! Ničemu nisu vredela ta silna znanja koja ste stekli, ako ste morali da pobijete sopstvene sledbenike da biste sebe zaštitili. – Pa šta? – gnevno će astrolog. – I vas je trebalo da ubijem, i to odavno! Ali sad to neću učiniti. Bar ne odmah. Mislili ste da ste me nadmudrili? Ništa od onoga što sam vam otkrio neće vam pomoći da se iskupite. Konrad fon Marburg neće poverovati ni u jednu vašu reč, niti će poverovati da sam ja čovek kojeg proganja! Njemu samo treba žrtva da je baci na lomaču, a ja ću mu izaći u susret. Šah-mat, gosparu. Neočekivanim skokom Injacio odgurnu protivnika pa dograbi Liber Nembrot, spreman da pobegne. Još nije gotovo, reče u sebi. Ali pre no što je stigao do izlaza, oseti neki pokret iza leđa. Okrenu se i ugleda naoružanog čoveka kako izlazi iz prolaza skrivenog među policama. Nije se skamenio zbog njegovog zastrašujućeg stasa, već zbog čudesnog oružja koje je ovaj uperio u njega.

– Stani, Ulfuse! – naredi mu Škot odlučno. – On mora da preživi! – Neznanac krotko spusti oružje. – Jesi li obavio svoj zadatak? – upita ga zatim astrolog. Ulfus klimnu glavom. – A ona? Gorostas načas zastade, a onda pognu glavu. – Nije htela da dođe, gospodaru. Injaciju odmah bi jasno o kome je reč. – A devojčica? – omače mu se, kad ga je strah ščepao za srce. Mikele Škot se okrenu ka njemu u neverici. – Kakva devojčica? Ulfus se uto izvi pa uperi oružje. Začu se prasak. Injacija i astrologa zaslepi iznenadan svetlosni talas. Projektil prolete kraj njih okrznuvši ih usijanim repom, pa se zari u nekog čoveka skrivenog u ulazu u pećinu. Nesrećnik se sruši na tlo, pogođen u rame. Injacio ga prepozna. Bio je to Galvano Punđilupo. – Živ ne sme izaći odavde! – naredi Škot. Ulfus odbaci koplje koje se dimilo pa se goloruk ustremi na klaviđera koji zaurla od bola kad je istrgao onaj projektil iz ramena i bacio ga na napadača. Ulfus izbegnu vatrenu loptu sagnuvši se pod kišom varnica, onda pojuri kroz koprenu sumpornog dima, a Škot i Injacio krenuše za njim, držeći se na odstojanju. Punđilupo šmugnu napolje, saplete se o šiblje pa se otkotrlja, završivši na obali potoka. Htede da ustane, ali prekasno je reagovao. Ulfus se već nadvio nad njim. Divovski Tračanin zgrabi ga za gušu i za pojas, podigavši ga kao da je perce. Njegovi crni obrisi načas blesnuše na mesečini, dok je visoko podizao svoj plen. Onda zaurla poput zveri, pa tresnu klaviđera o oštro stenje koje je izvirivalo iz potoka. Zastrašujuć tresak odjeknu kroz noćnu tišinu i trenutak kasnije Punđilupovo beživotno telo skliznu u vir. Injacio se još nije bio pribrao kad mu je Škot spustio ruku na rame.

– Ulfus će vas vratiti u zamak Favara, gde ćete sačekati Fon Marburgovu odluku – reče mu astrolog, gotovo ravnodušno. – Osim ako ne želite da skončate kao njegova uhoda. – Zapovedničkim gestom dozva Ulfusa, pa se ponovo obrati trgovcu: – Ali pre toga ćete mi, gosparu, pričati o toj devojčici.

46. Stanovnici palate su se okupili u južnom krilu zdanja, tamo gde veličanstveni luk od porfira razdvaja dvoranu za gozbe od velikog jezera što se prostire do podnožja planine Grifon. Pričalo se da je vatra savladana, ali stražari su pozivali na oprez. Zato su i dalje svi stajali tu, dvorani, vojnici i sluge, uz tamne vode koje su zapljuskivale zamak Favara. Među njima je bio i Konrad fon Marburg, besan kao ris i obuzet nelagodom. Nedugo pre toga vodio je veoma osetljiv razgovor sa Škotom, kad su stigli stražari da ih upozore na požar. Astrolog je munjevito reagovao, naredivši da odvedu Konrada na obalu jezera, dalje od vatre, a onda se izgubio u opštem metežu. Ali Fon Marburga je razbesnela druga vest, ona koju je saznao naknadno; požar je podmetnuo upravo Hispanac koji je, povrh svega, netragom nestao. Izgubio se i Punđilupo kojeg je bio poslao u potragu za nečim nepriličnim što bi dovelo u škripac ovog Škota i omekšalo ga u slučaju da mora da ga ispita. Od popodneva nije imao vesti od klaviđera. Besmisleno je bilo prepuštati se besu. Zato se natera da se usredsredi na blagodeti strpljenja, koja je uzdizao Sveti Kiprijan, ne bi li ugasio vatru koja se, izgleda, i u njemu bila rasplamsala. No bio bi to uzaludan trud da je Konrad spazio barku kako se odvaja od obale jezera i brzo se udaljava ka zapadu, iščezavajući iz vidokruga. U tom malom čamcu sedele su tri osobe, njemu dobro poznate. Kad god bi se zagledao u noć, Sužea bi obuzela zebnja, ali veslanje mu je pomagalo da ostane pribran. Ni sanjao nije da će tako lako umaći nadzoru. Zahvaljujući metežu koji je nastao usled požara, udaljio se od stražara i neopaženo šmugnuo do obale. Čak je dopustio Grafeu i Adeliziji da pođu s njim, pod uslovom da mu ne smetaju. Na kraju krajeva, njihovo prisustvo

ga je ohrabrivalo. Još nije znao kako će dalje ni šta mu valja činiti ako zaista utekne Konradu fon Marburgu. Nagon da pobegne čim mu se ukazala prilika bio je toliko nezadrživ da mu se nije mogao suprotstaviti. Posle bekstva iz palate odmah se zaputio ka delu obale bez stražarskog nadzora; dok je puzio između grmlja spazio je barku privezanu za kočić. Namah mu sinu rešenje, nateravši ga da je odveže i da se ukrca. Onda pozva ono dvoje da mu se pridruže, odlučan da isplovi. Sve bi proteklo glatko da se nije ispostavilo da je jezero ogromno. Samo je Suže imao dovoljno snage da vesla, ali kako u onoj pomrčini nije znao na koju će stranu, bio je prinuđen da tera barku naslepo. Nije znao gde će pristati i ta pomisao mu je uterivala strah u kosti. Jedino se Adelizija nije plašila. Kao da je prema svemu bila ravnodušna. Trudeći se da ni na šta ne misli, Suže je srčano veslao. Sve dok mu se oči nisu sklopile.

47. Zora još nije bila granula kad se Uberto prenuo. Obliven znojem, iznuren košmarima, pitao se šta ga je trglo iz sna. Protrljao je lice i čim se rasanio shvatio je da ga je probudila galama s ulice. Sumnjičav, prišao je prozoru i video da na ulicama sve vri. Žitelji Palerma kao da su se dogovorili da pre svitanja izađu iz kuća i udare u veselje nekim tajanstvenim povodom. Većina se, u talasima i uz svetlost baklji, kretala ka luci. Momak se na brzinu obuče, sjuri se niz stepenice pa čim izbi na ulicu zaustavi prvog prolaznika na kojeg je naleteo. – Šta se događa? – upita ga. – Vi ne znate? – odvrati čovek, ushićen. – Car se iskrcava u Palermu! Onda odjuri, a Ubertu se smela misao zače u umu. Fridrih II je, dakle, živ, vratio se s Istoka i eto ga gde pristaje u gradskoj luci. Brzo se izmeša sa svetinom pa pusti korak ka moru, probijajući se laktovima i psovkama ne bi li što pre stigao. Mnogo toga je čuo o Fridrihu II. Možda nije bio najplemenitiji vladar na Zemljinom šaru, no činjenica je da su ga opisivali kao mudrog čoveka, opčinjenog učenjacima. Ako je ta poslednja tvrdnja tačna, možda bi ga Uberto mogao izmoliti da se smiluje njegovom ocu. Ali kako da stigne na vreme i da dopre do njega? Izgledi su bili mali, no on se i dalje nadao. Probio se do glavnog doka uzavrele luke. Nadomak doka ugleda ogromnu lađu. U pratnji je bilo desetak teretnih brodova i manjih galija spuštenih jedara. Uberto pomisli kako će iskrcavanje potrajati jer na tim drvenjacima nije bilo samo ljudi, već i robe i konja. Pažljivije osmotri najveću lađu, najprikladniju za cara i njegovu svitu, a nedaleko od nje ugleda šalupu koja se ljuljala na talasima. U njoj je bilo nekoliko vitezova, među kojima se isticao visok, dostojanstveni čovek, verovatno Fridrih. Gledao je ka pučini, u određenu tačku, gde su petorica-šestorica muškaraca

zaranjali i isplivavali na površinu. – Šta to bi? – upita nekog starog ribara pored sebe. – Caru je ispao prsten dok se spuštao u šalupu – odgovori mu starac. – Skupocena đinđuva, kažu ljudi. Upao mu je u more, a onom ko ga izvadi, platiće sto tarija. Uberto osmotri ljude u moru. Uporno su zaranjali, ali nisu imali daha da dosegnu dno, te su ubrzo isplivavali da uzmu vazduh. Poduhvat je bio teži no što su se nadali, ali ti ljudi nisu odustajali, po cenu da se utope. Nije njih podsticala samo obećana nagrada. Injaciov sin je poznavao ljudsku prirodu i znao je da je za neke među njima nema veće nagrade od prilike da se poklone pred svojim vladarem. One mudrije više je zanimalo sto tarija. U tom trenu nešto mu sinu. Možda će ipak uspeti da razgovara s njegovim veličanstvom! Nadajući se da nije zadocnio, izdvoji se iz gužve pa potrča duž dokova. Trebala mu je pomoć Nikole Ribe. Nije zaboravio njegovu sposobnost da zaroni i ostane pod vodom daleko duže no što je to uobičajeno. Kad je stigao do njegove menaike, i dalje privezane tamo gde su se otac i on iskrcali, stade da se osvrće u potrazi za Baraninom. Ugleda ga gde sedi na jednoj steni i jede još živu hobotnicu. – Hoćete li da zaradite sto tarija? – upita ga Uberto. Mornar zubima otkinu jedan pipak. – Koga treba da skratim za glavu? – upita. – Nikoga. Treba samo da zaronite i izvadite nešto iz mora, carev prsten. Mislite da ćete moći? – Mačji kašalj. – Niko Riba obrisa usta nadlanicom. – A vi, lepi gospodičiću, šta vi imate od toga? – Ako uspete, morate da mi učinite jednu uslugu. – Uslugu? Uberto klimnu glavom. – Kad se nađete pred carem, izmolite ga da me primi.

48. Suže otvori oči i ugleda ptičicu kako čuči na stranici čamca. Pokuša da se seti šta se dogodilo, ali krilata životinjica mu je odvlačila pažnju. Sudeći po živopisnom perju zaključio je da je to neka egzotična vrsta, verovatno pobegla iz kaveza u palati. Nije cvrkutala. Samo ga je radoznalo posmatrala mrdajući glavicom tako jarko zelenom da je bola oči. Lekar nagonski posegnu da je uhvati, ali je promaši i kad je ptica prhnula okrznuvši ga krilima, on se priseti prethodne večeri: uzbudljivog bekstva, napornog veslanja i strepnje da se izgubio u mraku. Istegnu bolna leđa i ruke, primetivši da se čamac nasukao na obalu. Nije znao koliko je daleko od zamka Favara, ali pomisao da stigao na čvrsto tlo ispuni ga olakšanjem. Zahvali Gospodu pa se oprezno iskrca. Pred njim se prostirao proplanak u podnožju planine, o koji su se odbijali prvi jutarnji zraci. Ovlaš se umi pa udahnu hladan vazduh, okružen potpunom tišinom. Tek tada primeti da je sam. Kud se dedoše starac i devojčica? Zapita se da nisu upali u vodu, no onda odbaci tu pomisao. Ljuljanje čamca, galama i pljuskanje vode sigurno bi ga probudili. Pre će biti da su izašli na obalu dok je on spavao. I zaista, primeti sveže tragove u travi, koji su vodili ka podnožju planine. Ne znajući na koju bi stranu, odluči da prati tragove. Konji su imali pitom pogled i blistavu dlaku. Nisu bili izranavljeni kao oni koje je Adelizija videla u snu, već su jedva primetno krvarili. Grafeo joj objasni da su im ti mali rezovi ispod ušiju napravljeni kako bi im ukrotili ćud. U svakom slučaju, konji su bili tu, u podnožju planine koju je devojčica sanjala desetine puta, na pašnjaku na kojem se isticala velika jela. Iako zemlja nije bila spaljena i pocrnela od požara, mirisala je na nesreću. Okulista se približi najpitomijem u krdu. – Hoćete li da ga pomilujete, malena moja? – upita je.

– Ne – odvrati Adelizija. – Neću. – Primetivši da starac više ne obraća pažnju na nju, povuče ga za rukav. – Vratimo se na jezero, molim vas. Grafeo je i dalje nije primećivao. Ljutita, devojčica podiže pogled ka njegovom licu pa vide da, ubledeo, razrogačenih očiju zuri nekud niz dolinu. Kolena su mu bila blago savijena, ramena ukočena, kao da se skamenio u trenutku kad je pokušao da pobegne. Zbunjena, Adelizija pogleda na istu stranu... I ugleda viteza na dvadesetak koraka od njih. Krupan kao div, kratkog koplja uperenog u Grafea. Odmah ga je prepoznala. Priseti se skerletnog talasa i majčinog zapomaganja, svojih opečenih šaka. Požele da se pretvori u zver kako bi se ustremila na njega, no obuze je strah tako žestok, da nije ni prst nije mogla da pomeri. Prevelik je i previše bolan bio njen strah da bi mogla da ga potisne. Nahrupi kroz vrisak od kojeg su joj zatitrale slepoočnice. Urlala je iz sveg glasa. I načas se oseti gotovo srećnom. Ali kad je krik zamro, grlo joj ispuni neki mrak, gust i gorak. Tmina koja se rađala duboko u njoj. Tad shvati da nikad neće uspeti da se oslobodi straha. Postao je deo nje, kao kristalne suze. Ponovo vrisnu, ali ovoga puta kako bi uzbunila prijatelja. Grafeo se i ne pomeri. Netremice je gledao u vrh koplja, koje već preteće blesnu... Pre no što je projektil izleteo, neki čovek iskoči niotkuda pa zgrabi ata za uzde, a vitezu zadrhta koplje u ruci. Projektil izlete pišteći pa udari u onu jelu i rasprsnu se, zapalivši je. Devojčica je zgranuto zurila u neočekivanog spasitelja. Bio je to Suže od Peti-Ponta. Pao je na zemlju, obeznanjen od udarca koji mu je vitez zadao stopalom. Onda se začu topot kopita i devojčica se nagonski okrenu, prestravljena. Krdo konja, preplašenih od vatre, raspomamljeno je jurilo ka njoj u neobuzdanom stampedu. Kao u njenom snu. Pregaziće je. U tom trenu, razdirući bol pogodi joj oči, iznenadan i silovit. Ostade obnevidela i prestravljena pred smrću. Onda oseti kako

je neko obori na tlo pa se nadnese nad nju ne bi li je zaštitio, dok su oko njih tutnjali konji. Učini joj se da je ta grmljavina trajala beskrajno dugo. Čim je buka uminula, Adelizija pokuša da se oslobodi ispod tela koje ju je zaštitilo, no bilo je preteško i toliko ju je pritislo da nije mogla ni da viče. Onaj bol u očima ju je razdirao, ne dopuštajući joj da razmisli. Požele da je proguta zaborav, da sklizne u tamu, no uto pritisak popusti i ona oseti zrake sunca na koži. Začu Sužeov drhtav glas: – Jevrejin se nije izvukao. – A devojčica? – odvrati promukao glas. – Oči joj krvare. – Ja ću ih zaceliti, video sam ga kako to radi – reče lekar, gotovo uslužno. – Ali morate mi poštedeti život. Na kraju Adelizija oseti kako je dve snažne ruke podižu s tla.

49. Niko Riba se toliko dugo zadržao pod vodom da je Uberto već pomislio da se utopio. Rastuži se zbog mornara, mada ne toliko da bi mu oprostio što mu se zbog njega izjalovila jedina nada da stane pred cara. Šalupa Fridriha II i dalje je plutala, čekajući, dok je svetina posmatrala nadmećući se u najneobičnijim pretpostavkama. Neki su tvrdili da je izgubljeni prsten dar od carice, drugi da ta đinđuva ima čudesne moći. Uberto se priseti kako je slušao o prstenju s kamenjem koje menja boju ako dođe u dodir s otrovom. To prstenje bilo je omiljeno među vladarima. Prenu se iz misli kad ugleda bačvu Nikole Ribe kako izranja na površinu. Ali od Baranina ni traga ni glasa. Onda ga opazi malo dalje, kako pliva ka carskoj šalupi. Taj prizor povrati mu nadu. Niko Riba se uhvati za čamac, pa onako iz vode pruži nešto caru. Uberto zamisli čuđenje na licu Fridriha II, koji posle izvesnog oklevanja stade oduševljeno da tapše. Ljudi iz njegove pratnje brže-bolje se povedoše za njegovim primerom, a svetina stade da kliče. Niko Riba je zaradio sto tarija, a on, možda, priliku da opravda oca. Kad je pristala uz dok, carska svita se iskrca pa se povuče pod jedan šator podignut za njegovo veličanstvo. Niko Riba ispliva na obalu pa utrča pod šator, a nedugo zatim izađe s povećom kesom i zadovoljnim osmehom. Jedan stražar ga otprati donekle, kako ga ne bi opljačkali. Kad je stražar hteo da se oprosti s njim, Baranin ga zamoli da sačeka, pa u gužvi potraži lice mladog Uberta, koji se probijao između okupljenih radoznalaca. Niko Riba ga ugleda pa mu pokaza da priđe. – Njegovo veličanstvo pristaje da vas primi – reče stražar, naredivši svetini da ga propusti. Uberto nije čekao da mu dvaput kaže, ali pre no što je krenuo

za stražarem, prišao je mornaru i stegao ga za mišicu. – Vaš sam dužnik! – reče mu, gotovo ganut. Niko Riba uzvrati na taj gest potapšavši ga po leđima. Onda odoše svaki na svoju stranu. Fridrih II je bio okružen sluškinjama i paževima koji su mu skidali verižnjaču od zlata. Osim njega u tom krugu isticao se samo jedan dostojanstvenik, nizak i gojazan čovek koji mu je upravo predočavao niz problema. Uberto obojicu osmotri s uvažavanjem, pa kleknu, čekajući da mu dopuste da se oglasi. Iako zapetljan u oklopima koje su mu skidali, car je zračio autoritativnošću, ali i neusiljenošću – najprikladnija reč bi bila humanošću – često nepoznatoj plemićima i prelatima. Ispod grive plave kose krio se pažljiv i živahan pogled, kakav se pre može sresti na trgovima i pijacama, nego u gospodskim odajama. Dostojanstvenik završi izlaganje pa se okrenu ka Ubertu, pokazavši mu da ustane. – E pa, dobro, gosparu, njegovo veličanstvo je bilo izuzetno blagonaklono prihvativši da vas primi – reče. – Ja sam Tadeo iz Sese, jurista i beležnik u njegovoj službi. Kažite brzo i sažeto šta ste hteli, jer me čekaju druge obaveze. Uberto otmenim pokretom ustade pa zahvali nebesima što je u pristojnoj odeći, te ne izgleda kao kakav seljanin. – Molim za oproštaj za svoju smelost da izađem pred vas – reče – no drugačije nisam mogao. Došao sam da vas molim nešto, ne za sebe, već za svog oca. Vladar ga radoznalo osmotri. – Strani akcenat – reče, pa se obrati dostojanstveniku. – Kao da i nije naš podanik. – Zapravo i nisam, veličanstvo – reče trgovčev sin. – Ime mi je Uberto Alvarez, i dolazim iz Kastilje, no kako bilo da bilo, moj otac je zatvoren u Palermu, u vašem zamku nadomak planine Grifon. – Po čijoj volji? – upita Tadeo iz Sese, pažljivije ga odmeravajući. – Po volji jednog germanskog sveštenika po imenu Konrad fon

Marburg, u službi Njegove svetosti. – Nikad čuo. – Monarh odgurnu sluškinju koja mu je odvezivala kapu od verižnjače pa zgrabi juristu za okovratnik. – S kakvim se pravom, moliću lepo, jedan sveštenik drznuo da naređuje u našoj kući? Dostojanstvenik mu se hrabro zagleda pravo u oči, izražavajući neslaganje. – Tja, ako taj uistinu radi u ime Njegove svetosti... – Njegova svetost, kako da ne! – prasnu Fridrih II, pa mu pusti okovratnik. – Papa Grgur je u našem odsustvu pustio s lanca svoje klaviđere u Sicilijanskom kraljevstvu, a mi treba da se pravimo kako se ništa ne događa?! Znate li vi koliko vojske treba pokrenuti ne bi li se ti šakali poterali tamo odakle su došli! A sad, evo, jedan Hispanac priča o pontifeksovom neobičnom izaslaniku koji je stigao, ni manje ni više, nego do Favare... – Još znatiželjnije osmotri Uberta. – Dobro, gosparu – reče, odobrovoljen – šta je to učinio vaš otac da zasluži kaznu jednog sveštenika? – Ništa, veličanstvo, kunem vam se. On je žrtva nesporazuma. – A ko nije? – osmehnu se Fridrih II. – Objasnite mi podrobnije i ne pokušavajte da lažete. – Bez ikakvog razloga je optužen za jeres – reče mladić nadajući se da je prikladno istakao te reči. – Čak su ga proglasili đavoljim sledbenikom, ali to nije istina, uveravam vas. Jednostavno, našao se na pogrešnom mestu... Tadeo iz Sese ga ućutka gestom. Monarh se najedi. – Dobro, Tadeo, zašto ga ućutkujete? – Nema svrhe da ga sada saslušamo, veličanstvo – objasni dostojanstvenik. – Problem se ne može rešiti ovde, bez svedoka, a svakako ne pre no što saslušamo argumente tog sveštenika... tog Fon Marburga. Osim toga, ako mi dopuštate da budem sasvim iskren, znam da ste i odviše skloni saosećanju s izvesnim ludostima. Dužnost mi je da vas podsetim na vaše obaveze prema Njegovoj svetosti, kad je reč o jeresi...

– Moj otac nije jeretik! – prekide ga Uberto srdito. – Zatvorite gubicu, drzniče – prekori ga jurista, ošinuvši ga pogledom. – Kako se usuđujete da me prekidate? – Brzopleti ste u podsećanju na naše dužnosti, Tadeo. – Razdražen, Fridrih II delovao je daleko strašnije nego kad je ljut. – Papa ne zaslužuje našu odanost. – Okolnosti su previše osetljive da bismo gajili gorčinu – hladnokrvno mu predoči beležnik. Car odmahnu glavom. – Zaboravljate da smo poneli krst u njegovo ime! – Poslednje reči je prosiktao. – A on... on... Kako nam on uzvraća? – U pravu ste – umiri ga Tadeo – ali morate biti dalekovidi, veličanstvo, ako težite kompromisu sa Svetom rimskom crkvom. Vi znate da ne možete dopustiti sebi da narušite ravnotežu moći... Vladar ga je dugo netremice gledao, gladeći svetlu bradu, dok je pokušavao da povrati mir. – U pravu ste – reče naposletku, pa sede na stolicu. – Onda, šta zapovedate, veličanstvo? – Idemo u zamak, pa ćemo tamo razgovarati o tom... svešteniku. – Zatim kao da se nečeg setio, mrzovoljno pokaza na Uberta. – A šta ćemo s njim? – Ovde ga ne možemo ostaviti – odvrati beležnik zlurado se zacerekavši. – Predložio bih njegovom veličanstvu da ga okuje u lance i povede s nama u palatu.

50. Ulfus se plašio te devojčice. Načas se čak ponadao da će je krdo pomahnitalih konja pregaziti, ali stari Jevrejin se žrtvovao za nju, zaklonivši je svojim telom ne bi li je zaštitio. Čak se i onaj francuski lekar, koji svakako nije imao lavlje srce, umešao, braneći je, jer je pomislio da je plamen vatrenog koplja njoj namenjen. Ali Mudrac mu je naredio samo jedno među njima da ubije. Benvenuto Grafeo je upućen u previše tajni, rekao mu je, ne otkrivši mu koje su to tajne. Ulfus je jednostavno poslušao, iako nije razumeo. Naslućivanje neke opasnosti bilo je za njega toliko nedostižno, da je pred bilo kakvom pretnjom ostajao ravnodušan. Mudrac je, međutim, uvek upirao pogled u maglovitu budućnost, kako bi osujetio pretnje za koje nije bio ni siguran da će se obistiniti. A svojim večitim slutnjama možda je i sam doprinosio tim opasnostima. Bilo kako bilo, Mudrac kao da je prevideo najveću opasnost. Ulfus nikako nije mogao da shvati šta se događa. Činilo mu se da su svi spremni da zaštite Adeliziju, po cenu sopstvenog života. Pitao se da li ta mala nosi sa sobom neko prokletstvo. Svakako nije u pitanju bila obična devojčica, o čemu su jasno govorile njene oči. Upravo se tih očiju Ulfus plašio, iako je bio prinuđen da se postara za nju. Mudrac mu je to naredio, posle dugog razgovora s hispanskim trgovcem, zahtevajući da je otme iz palate i dovede njemu. Kad je stigao u zamak Favara, Ulfus je saznao da su Suže, Grafeo i Adelizija pobegli i morao je da ih nađe pre stražara. Mudrac je strahovao za sudbinu te malene, kao što nikad ni za koga nije strahovao. Uostalom, otkako je saznao za Remigardinu smrt, promenio se. Kad mu je Ulfus saopštio tu vest, oči su mu se napunile suzama, a usne zadrhtale. Kao bilo kom čoveku. Ali iza te tuge Ulfus je primetio blesak demonskog gneva. Isti takav gnev ponekad bi sinuo u Adelizijinom pogledu. I mada je bio jednostavan čovek, Ulfus je nešto prozreo. Čak

je i Mudrac, najopasniji čovek kojeg je dosad sreo, bio spreman na sve ne bi li zaštitio onu u kojoj teče njegova krv.

51. Astrolog i devojčica su sedeli jedno naspram drugog. Odavno se Škotu nije dogodilo da ne zna šta da kaže ni kako da se postavi. Bio je nespreman, gotovo prestravljen razvojem događaja. Za sve je kriv Injacio iz Toleda, koji ga je uvukao u šahovsku majstoricu, da bi ga potom matirao nametnuvši mu očinski odnos prema tom detetu. Teško je bilo dokučiti da li je to strateški potez, improvizacija, ili obična slučajnost. Činjenica je da je postupio razorno delotvorno. A sad, dok su se večernje senke uvlačile između poslednjih odblesaka svetlosti, shvatio je koliko njegova radna soba liči na šahovsku tablu. Na šahovsku tablu proširenu u prostoru i vremenu kao zodijački ogrtač na kojem su raspoređene zamisli, sećanja i nebeska tela. Usred te tamne vasione prošarane svetlom sedeo je on, naspram ćerke za koju do juče nije ni znao. – Kako se zovete? – upita ga devojčica. Tragovi straha i bola još su joj se videli na licu, no kao da se polako oporavljala. – Majkl – odvrati, nagonski izgovorivši to zabranjeno ime, relikviju detinjstva žrtvovanog zaboravu, kao damnatio memoriae 31 . – Majkl... Kao arhanđel? Astrolog joj se osmehnu i klimnu glavom. Nešto ga je u njoj podsećalo na Remigardu. Možda njen iskren glas. Ili nežne crte lica, iz kojeg su izbijali ponos i žustra narav kakvi su krasili njenu majku. Najednom mu se čak učini da je ponovo vidi, onakvu kakvu ju je video poslednje noći. One noći kad ga je ošamarila. Ispruži ruku da pomiluje Adeliziju, tragajući ujedno za ostalim sličnostima koje bi ga mogle podsetiti na jedinu ženu koju je uistinu voleo, ali zastade pre no što ju je dodirnuo. Na vratima je stajao Suže od Peti-Ponta. Škot se istog trena ukoči i klimnu mu glavom u znak pozdrava. Skriven u senci iza dovratka, Ulfus je držao lekara za

mišicu. Nepotrebna predostrožnost, budući da Suže svakako nije izgledao kao da će mu se suprotstaviti. Astrolog ustade, pa pokaza Adeliziji da izađe. – Izvinite, mila moja, ali moram nešto da obavim. Devojčica se trgnu. – Ne ostavljajte me samu s njim! – pobuni se, kad je Ulfus krenuo prema njoj. – Neće vam nauditi – umiri je Škot, prošaputavši joj na uvo. – Naprotiv, skloniće vas na sigurno, gde ćete me čekati. Adelizija neubedljivo klimnu glavom. Ulfus je uhvati za ruku pa klimnu glavom na odlasku. No pre no što je izašao, susretnu astrologov pogled, saučesnički mu uzvrati pa izađe s malenom. Adelizija načas zastade, opirući se. – Obećali ste – upozorila ga je, kao što je to činila njena majka. – Obećali ste mi, Majkle. On se ponovo osmehnu, a onda se stroga lica obrati lekaru koji je čekao na vratima. – Uđite, gosparu. Suže oprezno uđe, ruku prekrštenih na trbuhu. Iako je delovao skromno, stupao je ponosno, gotovo nadmeno. Škot je bio ubeđen da način hoda otkriva nečiju narav. Držanje, polet i ritam koraka nepogrešivo su ukazivali na nečiju neusiljenost ili pak nespretnost, na sigurnost ili na strah. U ovom slučaju, čovek koji je stajao pred njim kao da je bio na granici između nadmenosti i kukavičluka, ali pre svega je delovao iscrpljeno. – Ne nameravam da vas kaznim zbog vašeg pokušaja bekstva – umiri ga, nehajno prišavši vratima kako bi ih zaključao. – Ipak, moraćemo štošta da raspravimo. Lekar ga zbunjeno pogleda. – Da budem iskren, gosparu, ne razumem čemu ovaj susret. Već sam vas video ovde, no i dalje ne znam kakva je vaša uloga na dvoru. – Bez žurbe, uskoro ćete saznati. – Saznaću i šta vas povezuje s tajanstvenim vitezom koji me je uhvatio i doveo ovamo? – Francuz se smrknu. – Pretpostavljam da on ubija po vašem naređenju. – Jedno po jedno pitanje – oprezno će astrolog. – Za početak, ispričajte mi kako ste vi završili u ovom neprijatnom slučaju. – Usled nesporazuma, očigledno.

– Umanjujete razmere svojih neprilika. Putovanje od Pariza dovde zacelo je bio pravi pakao, naročito ako vam je za petama bio jedan nepopustljiv čovek kao što je Fon Marburg. – Priznajem da nije bilo prijatno. Škot zagladi bradu, sređujući misli. Dva razloga su ga navela da upriliči ovaj susret. Sad kad je Injacio iz Toleda van igre, ovaj čovek bio je jedini svedok koji ga može povezati sa zločinima, a samim tim i skrenuti Fon Marburgovu pažnju na njega. – Injacio iz Toleda mi je pričao o vama – reče, iskušavajući ga. – Reklo bi se da ne uživate njegovo poštovanje. Suže samo ljutito iskrivi lice. – On tvrdi da je od vas dobio Strelčev ogrtač – nastavi, pa sačeka odgovor. Kako je Suže i dalje ćutao, on pojača pritisak: – Pitam se zašto ste vi bili zainteresovani za taj ogrtač i kako ste došli do njega. Sužeove ruke, i dalje prekrštene na trbuhu, kao da se zgrčiše. – Ne vidim zašto vas to zanima. Škotu je mrsko bilo to neuhvatljivo držanje, a dodatno ga je razdraživalo saznanje da mu vreme ističe. – Doveo sam vas ovamo kako bih procenio koliko ste umešani u događaje, a ne da bih vam pružio objašnjenja. – Stade da kruži oko njega kao grabljivica. – Savetujem vam da se ne pravite nevešti, gosparu. Na te reči, Suže naglo promeni raspoloženje. – Nije mi jasno zašto me ispitujete – ratoborno uzvrati, uperivši mu prst u lice – ali budite sigurni da će Konrad fon Marburg biti obavešten o ovom razgovoru! Astrolog se nije obeshrabrio. U Sužeu od Peti-Ponta prepoznao je stav sitnih pasa, sklonih da ugrizu na najmanji znak opasnosti. Ipak, ovaj čovek nije bio naivan, naprotiv, delovao je oštroumno i ponosno. Možda je čak ambiciozan, a samim tim i podmitljiv. Vredelo je pokušati. – Ponavljam da nemam neprijateljskih namera prema vama – umiri ga. – Štaviše. Kad biste mi objasnili kako ste došli do tog ogrtača, možda biste uz moju pomoć dobili ono što vam je obećano. Lekar se dvoumio, kao da želi nešto da otkrije. Onda ga

pogleda očima preplavljenim neizrecivim strahom. – Posle svega što me je snašlo, gosparu, zahvalan sam što sam sačuvao živu glavu. Osmeh koji se ukaza na Škotovom licu bio je istinsko remekdelo, mešavina ljubaznosti i zavereničke zakletve na ćutanje. Francuz je, izvesno, izvukao neku pouku iz svojih nedaća. Ili je, što ne bi bilo dobro, bio svestan u kakav se rizik upušta. Astrolog odmeri mogućnosti, pa odluči da postavi sledeće pitanje koje mu je ležalo na srcu. – Izvinjavam se što sam toliko navaljivao, tek sad mi je jasno koliko su vas ti događaji uzdrmali... Dakle, ako vam je tako lakše, možemo da promenimo temu. Pričajte mi o devojčici, na primer. Nova tema podstaknu lekarevu blagoglagoljivost: – Ne mogu vam mnogo reći – odmah odvrati, već opuštenije – ali znam nešto veoma važno o njoj. Pati od teškog poremećaja. – Objasnite mi. – Pretpostavljam da ste zapazili njene oči. – Kratko sam bio s njom... Da, video sam da su joj očne jabučice upaljene. I? – Luči kristalne suze. Škot prinese ruku ustima, krijući uznemirenost. Isprva pomisli da ovaj izmišlja, ali onda mu poverova. – Vrlo neuobičajeno – primeti. – Istini za volju, deluje kao nešto čudesno. – Ostavimo čudesa sveštenicima i maloumnicima. Vi ste medikus, pretpostavljam da imate neko objašnjenje. Sužeu kao da je bilo milo što to čuje. – Koliko god to deluje neuverljivo, Adelizijini simptomi me podsećaju na kamenu bolest. Bio sam u prilici da razgovaram o tome s Benvenutom Grafeom, okulistom, ali po njegovim rečima, leka nema. Astrolog se trudio da prikrije osećanja, ali jedva se obuzdao. To ga je zaista pogodilo, jer ga je podsetilo na događaj iz detinjstva, na jednu rođaku koja je umrla vrlo mlada zbog nekog nepoznatog očnog oboljenja. Majkl je nikad nije video, roditelji su je skrivali od pogleda jer je rođena kao nakaza. Ipak, često je

slušao o njoj. Pomisao da je Adelizijina bolest posledica nečeg što teče njegovim venama, namah izazva u njemu osećaj krivice. Sužeov glas povrati ga u stvarnost. – Jedine mere koje se mogu preduzeti jesu zaštita od sunčeve svetlosti, mir i uklanjanje kristala kad se pojave. Adelizijino stanje bilo je vrlo ozbiljno, no Škota je još nešto brinulo. – Pretpostavljam da je Fon Marburg upoznat s tim. Šta on misli o tome? Gorak osmeh iskrivi Sužeu lice. – Da je to delo demona. Astrolog u njegovom pogledu nazre senku nezadovoljstva. – Draga vam je ta malena – zaključi. – I vama, i to ne malo – odvrati Suže – iako ne mogu da dokučim otkud to. Primetio sam kako je gledate i to me je nateralo da se nešto zapitam. Vidite, činjenica je da sam ja bio u prilici dobro da je upoznam, da budem uz nju i sažalim se nad njenom nesrećom. Ali, vi... zašto bi vas ta devojčica zanimala? Škot prozre neizrečeno pitanje, ali i opasnost koja se iza njega krije. Nije mogao da proceni da li lekar samo sumnja ili je pak upoznat sa svim detaljima, no to nije ni bilo važno. Više nije bilo važno. Taj čovek ne sme ni sa kim da razgovara, naročito s Fon Marburgom. Priđe jednoj polici na kojoj je stajao servis za vino, pa uze stakleni bokal sa crvenim napitkom. – Dragi moj gosparu – reče – nemojte me tako olako osuđivati. – Onda napuni dve čaše s visokom stopom, jednu dade njemu, a onu koju je prvu napunio, zadrža za sebe. – Ljubav i nagon za samoodržanjem su sile koje pokreću celu vasionu, a ne samo ljudski život. A mi se moramo potčiniti njihovoj tiraniji, ili ćemo joj podleći. Francuz ga upitno pogleda kao da ne razume, pa prinese čašu i otpi jedan gutljaj. Mikele Škot, međutim, nije pio. Prineo je čašu s visokom stopom sveći i zagledao se u tečnost u njoj, a onda mu je okrenuo leđa. Nije želeo da Suže primeti njegov pogled. Kao da je vino, skliznuvši mu u stomak, za sobom ostavilo usijan trag. Suže se uhvati za vrat, drugu ruku prisloni na stomak, pa

pade na kolena, presečen paklenim bolom. Zinu da vikne, ali iz grla mu se ote samo isprekidan ropac. Onda stade da puzi po podu ka čoveku koji mu je okrenuo leđa, pa ga uhvati za skute i povuče. Ali astrolog ga odgurnu. Lekar pade nauznak dok mu je kiselina nadirala kroz jednjak, izazvavši nadražaj na povraćanje. – Žao mi je što je moralo ovako da se okonča – reče Škot, ledeno – ali mnogo ste nevolja mogli da mi prouzrokujete. Suže nije mogao da mu vidi lice, obnevideo od suza i agonije. Kao da mu je tečni plamen razjedao utrobu probijajući se sve dublje. Poče da se prevrće po podu, kidajući se od sve jačih bolova. Grčevi su bili tako siloviti da ni strah nije mogao da oseti. Ostalo je mesta samo za bes, očajnički bes koji se rađao iz nemoći i saznanja da je obmanut. Ponovo je neko drugi odlučivao umesto njega, iskoristio ga kao piona i čak prisvojio pravo da raspolaže njegovim životom, lišivši ga mogućnosti da ostvari svoje ambicije, svoje snove. Pronađe utočište u priviđenju, u prizoru četiri zida što su okruživali postelju na kojoj je počivao samrtnik. Suže ga je milovao, ohrabrujući ga nežnim rečima. Bio je to njegov otac. Trebalo je samo da bude malo strpljiv i ozdravio bi. Veoma bleda devojčica izađe iz senke pa ponudi da mu pomogne svojim kristalnim suzama, no Suže joj reče kako nema potrebe. Napokon je znao šta mu valja činiti. Trebalo mu je hrabrosti. Samo hrabrosti. Hrabrosti koje nikad nije imao. Nešto mu zamagli vid, nečiji nokti koji su grebali po podu, grč prenadražene utrobe. Onda se sve umiri, iščezavajući oko zahvalnog osmeha njegovog oca. Škot je gledao lekarevo telo sve dok neko nije pokucao na vrata. Onda se prenu iz obamrlosti, potisnuvši nalet gađenja. Otključa bravu i pusti unutra Ulfusa, pokazavši mu na truplo. Ovaj ga uhvati za gležnjeve pa ga odvuče na tepih, ostavljajući trag krvi izmešane s ostalim telesnim tečnostima. Astrolog je u međuvremenu prišao ormaru i otvorio tajni prolaz.

Ulfus umota u tepih posmrtne ostatke Sužea od Peti- -Ponta, bez imalo napora ga prebaci na rame pa se zaputi ka podzemnom hodniku i nestade u tmini. Škot zatvori tajni prolaz podsetivši sebe da ga što pre zazida, kao što je obećao Injaciju iz Toleda. Onda osmotri mrlju od sveže krvi na podu, pa pomisli kako će morati da pozove slugu da je očisti, pre no što Ulfus dovede devojčicu. Onda sede ispred kamina, gde se ispod daha sivog dima još crveneo pepeo ogrtača. Lovčevo ime prekriće tišina. Zauvek.

52. Injacio je još nije bio video, ali je znao da je lomača već spremna. Sluge su je podigle ispred zamka, na obodu prostrane čistine kojom su prolazila kola i konji. Otkrivanje Nimrodovog kulta nije mu pomoglo da se oslobodi optužbi, niti da pridobije Škotovu naklonost. Predali su ga straži iz palate i zatvorili po Fon Marburgovom naređenju intra arctos muros, 32 u tamnici daleko skučenijoj i neudobnijoj od prethodne. Uzalud je bilo pozivati se na nevinost. Neizbežnost poraza polako mu se probijala kroz svest, sazrevala tokom poslednjih nekoliko dana. Uostalom, od samog početka je slutio da se upušta u borbu s nečim što prevazilazi njegove sposobnosti, i govorio je sebi da je zadovoljan što je bar Uberta spasao. No nije mogao da podnese pomisao da će skončati u plamenu, u patnji i poniženju. Prevelik je bio strah da bi ga potisnuo, ali nije mu zamaglio moć rasuđivanja. Trgovac je odmalena poznavao taj osećaj. Zato ga proguta kao crnu žuč. Poslednji put. Kad su se vrata ćelije otvorila, staviše mu lance pa ga povedoše pred sudije. Nije se opirao. Umoran je bio od borbe, umoran od traženja izlaza. Jasno je video ivice šahovske table, nepremostive međe koje ne može preći. Koračao je u pratnji stražara kroz mrežu sve prozračnijih i svetlijih hodnika sve dok se nije obreo u velikoj dvorani u kojoj se isticao dugačak pravougaoni sto. Za stolom je sedela šarolika grupa. Konrad fon Marburg sedeo je na sredini, Mikele Škot na levom kraju. Ostala petorica, svi sveštenici, zauzeli su preostala mesta. Injacio ih je posmatrao, desetak koraka udaljen od stola, ruku spuštenih uz telo, otežalih usled lanaca kojima su mu okovali zglobove. Nije delovao poraženo. Svestan zanimanja koje je izazvao, stajao je pravo, ponosnog pogleda. Život mogu da mu oduzmu, pomislio je, ali ne i ponos i snagu da čista srca gleda svoje neprijatelje. Konrad fon Marburg ga nehajno osmotri, pa dade znak pisaru

koji je sedeo levo od stola da zabeleži izjavu. – U ime Njegove svetosti pape Grgura IX, episkopa Katoličke crkve i sluge raba Božjih, dolepotpisani Konradus de Marburk, predicator verbi Dei, 33 pod teretom dužnosti da istraži pošast jeresi, latio se, uz pomoć Božju, zadatka da ispita glavnog osumnjičenog za niz zlodela počinjenih u sprezi sa sledbenicima bogohulnog i nekromantskog kulta posvećenog jednom luciferijanskom trojstvu. – Sačeka da pisar zabeleži tu uobičajenu uvodnu izjavu, pa nastavi: – Došavši čak ovamo, na krajnju granicu Svetog rimskog carstva, dolepotpisani će sprovesti quaestio svim dozvoljenim sredstvima, isključivo zarad istine i pravde. Da bi se izbegli propusti i proceduralne greške, ispitivanje će se odvijati u prisustvu svedoka, Mikela Škota, carskog savetnika i Berarda di Kastanje, nadbiskupa Palerma – s uvažavanjem se nakloni vremešnom prelatu koji je sedeo pored njega – kao i u prisustvu četvorice monaha iz katedrale u Monrealu, čija će imena biti zabeležena ispod ove izjave. Trgovac sasluša ne odajući osećanja, i dok ga je grlo stezalo, posmatrao je pisara kako hitro beleži. Načas je jedini zvuk u dvorani bilo škripanje pera po pergamentu. Germanski sveštenik je uto zastao i osmotrio prisutne. – Pre no što počnem, dobro bi bilo da vašim uvaženim gospodstvima predočim činjenice, kako biste svi bili upoznati sa slučajem. Time ćemo izbeći nesporazume tokom ispitivanja – pa zadrža pogled na Škotu, kao da traži dopuštenje. – Izvolite, preuzvišeni oče – ravnodušno će astrolog – nastavite. Blesak nemira sevnu iz Ulfusovog pogleda. Adelizija ga je načas bila primetila, pre no što je nestao iz vidokruga njenih zamagljenih očiju. Nije mogla da zamisli šta je moglo da prestraši tako krupnog čoveka, ali da je makar i naslutila, njegov nemir bi preobrazila u smrtonosan otrov. Nimalo nije marila što se taj vitez stara o njoj, što ju je sakrio u pećinu i donosi joj hranu. On je ubica njene majke. Mrzela ga je i plašila ga se, toliko da nije

mogla da podnese njegovu blizinu. Srećom, u astrologovoj radnoj sobi, prepunoj tajanstvenih predmeta, mogla je da se udalji od njega. Sve joj je u toj odaji govorilo o Majklu, ulivajući joj sigurnost i mir. S njim joj je od prvog trenutka bilo prijatno, kao da ga oduvek poznaje. No nešto ju je, ipak, zbunjivalo. Taj uzdržan i brižan čovek koji je nosio ime arhanđela bio je povezan s ubistvom njene majke. Pri samoj pomisli na to poželela bi da pobegne, daleko od svega. – Zašto ste je ubili? – upita najednom, ne mogavši da potisne ozlojeđenost. Ulfus je stajao kraj prozora. Pogleda je iskosa, pomno izbegavajući njen direktan pogled. – Po naređenju – odvrati joj promuklim glasom. – Po čijem naređenju? Ulfus pokaza na sto sa šahovskom tablom, za kojim je malo pre toga sedeo Majkl. – Nije istina! – odvrati Adelizija, uzdrmana. Ulfus se ponovo okrete ka prozoru. – Nije istina! – ponovo uzviknu devojčica. Ulfus je više nije slušao, pogled mu je već bludeo po nekim drugim carstvima. Lice mu je ličilo na bezizraznu masku, a telo na nepomičnu gromadu. Ali kad su šarke zaškripale, trgnu se. Naglo se okrenu, pogleda uperenog u vrata. Odškrinuto krilo... Adelizija je nestala! Proklinjući sebe, odjuri da je nađe. Konrad fon Marburg je završio iznošenje činjenica, navevši zločine u Zeligenštatu, Parizu, Napulju i Salernu, koji su se dogodili četiri meseca ranije. Osim toga, u kratkim crtama je opisao rituale sramnog kulta povezanog s Homo Nigerom, poznatijem kao učenjak iz Toleda, za kojeg je saznao tokom svojih istraga. Majkl Škot je krišom posmatrao njegovo lice prožeto svetim gnevom, trudeći se da prikrije razdraženost i prezir. Taj prokleti sveštenik je pred sobom imao gotovo sve važne detalje, no ipak nije bio u stanju da sagleda lepotu

Nemrodovog kulta. Lovac predstavlja mistično nasleđe iz doba divova, zaveštanje poteklo u drevnoj Haldeji, oplemenjeno egipatskim, grčkim i istočnjačkim hermetičkim učenjima. Po tim učenjima, nebeska tela nisu samo beživotni obrisi koji tumaraju nebesima, već složen sistem simbola i prvobitnih sila koje određuju odnose između ljudi, prirode i Boga. Ne postoji istina tako iskonska niti tako tajanstven kult. A Nimrod je bio njegov prvi prvosveštenik. Činilo se da je jedino Injacio iz Toleda prozreo tu tajnu, ispoljivši zanimanje koje je daleko prevazilazilo njegovu potrebu da nađe spas. Škotu je još uvek pred očima bilo njegovo opčinjeno lice dok je posmatrao zvezde. Napokon je naišao na čoveka koji zna gde treba da gleda, pomisli u naletu sažaljenja. Bio je siguran da mu je taj trgovac u svemu dorastao. Eto zašto mu je objasnio sve što je ovaj želeo da sazna. No taj čovek mu je ujedno i neprijatelj. Uzdahnu pa ga pogleda kako se smelo isprsio ispred Germanina, ponosno ćuteći. Šteta što će takav čovek podleći sudbini zbog uskogrudosti jednog zanesenjaka. Iznenada, Konrad fon Marburg nastavi: – Ako niko među prisutnima nema primedbi – reče – prešao bih na ispitivanje. Niko nije nagovestio da želi bilo šta da kaže. Izveštaj je bio iscrpan i kristalno jasan. Ali pre no što je Germanin zaustio da se napokon obrati optuženom, prekinu ga usplahireno lupanje na vrata. Monasi iz Monreala iznenađeno se trgoše. Škot, međutim, skoči na noge pa pokaza dvojici stražara da otvore. Ulete paž, lica preobražena od neobičnog oduševljenja. – Onda? – upita astrolog, jednim pokretom prekinuvši Fon Marburgovo negodovanje. – Njegovo veličanstvo! – reče paž, kad je došao do daha. – Njegovo veličanstvo je stigao u Favaru! Adelizija je trčala kao bez duše hodnicima palate, ne gledajući kud ide. Nije istina!, urlala je u sebi. Nije mogla da poveruje kako je Majkl naredio da ubiju njenu majku. Zašto bi to učinio? On je blagorodan čovek, želeo je da je zaštiti.

Odjednom oseti da je neko prati pa primeti Ulfusa koji joj je bio za petama. Neće mu dopustiti da je uhvati. Potrča još brže, obuzeta zbrkanim osećanjima. Poželela je da ode odatle, da sve zaboravi. Brzo prođe ispod luka od porfira pa skrenu desno, pognute glave i stisnutih pesnica. Čula je samo šum svog disanja, dok su joj se misli sve mahnitije vrtložile u glavi. Odjednom nalete na nešto. Pade nauznak, leđima udarivši o pod. Pometena i obamrla, ipak se smesta podiže na kolena kako bi ponovo potrčala. Ali ispred nje se ukaza jedan vojnik. Injaciju su se mišići grčili, talasi osećanja preplavljivali su mu stomak i grudi. Pitao se da li bi dolazak njegovog veličanstva mogao da promeni njegov položaj, no nije mogao da zna da li će ga popraviti ili pogoršati. Za stolom ispred njega, više niko nije delovao ledeno odmereno. Škot je delovao krajnje uznemireno. Trgovac ga vide kako se obraća Fon Marburgu sa zahtevom da obustavi ispitivanje pa izlete iz dvorane u pratnji onog paža. Usledilo je dugo iščekivanje, tokom kojeg je Injacio i dalje stajao, pogledom odmeravajući snage s Germaninom. Konradovo držanje bilo je oličenje besprekorne vojničke discipline. Ukočen i nepomičan, Fon Marburg je strpljivo čekao da obavi svoju dužnost, kao da je prekid nastao usled neke beznačajne formalnosti. Jedino su mu crne dužice odavale teško prikrivanu srdžbu, zversku žudnju da uništi plen. Injcio se pravio da to ne primećuje, gajeći nadu da će dolazak Fridriha II bar odložiti suđenje. Ali nije se zavaravao. Njegovu smrt nije želeo samo Fon Marburg već i Škot. Astrolog bi sve učinio da ubrza njegovo smaknuće, ne bi li se oslobodio jedinog čoveka koji je mogao da ga raskrinka, ali i papinog izaslanika. Vrata se uto otvoriše, propustivši Škota. – Dobro – objavi astrolog, nedokučiv – s velikom radošću najavljujem dolazak njegovog veličanstva. Fridrih II je stigao u Palermo posle zadržavanja u Brindiziju i sad je ovde, u zamku Favara. Upravo sam se susreo s njim kako bih ga obavestio o

ovom suđenju, ali čini se da je njegovo veličanstvo već bilo upoznato s događajima, te je zahtevao da nam se pridruži, zajedno s uvaženim Tadeom iz Sese. Konrad fon Marburg poskoči. – Kako to da je već upoznat? Od koga je saznao? – Izgleda da je tokom iskrcavanja naleteo na još jednog osumnjičenog – objasni Škot, uputivši trgovcu pogled bremenit skrivenim značenjem. Injacio se sledio dok je slušao Germanina kako izgovara pitanje koje je i sam želeo da postavi: – Kakvog osumnjičenog? – Uberta Alvareza. U lancima su ga dovukli i postavili pored oca. Dugo je posmatrao sto koji se isticao u dvorani i ljude koji su sedeli s druge strane, zaustavivši pogled na Konradu fon Marburgu. Od Napulja ga nije video, posle smrti Alfana Imperata, ali istog trena ga obuzeše ozlojeđenost i prkos, kao da je od te kobne noći prošao samo jedan dan. Čim je primetio da je privukao njegovu pažnju, Uberto se netremice zagleda u njega tako prezrivo da se njegov pogled graničio s bestidnošću. Da se niste usudili!, pomisli. Da se niste usudili tako da me odmeravate, jer ja sam pošten čovek. Umalo da naglas izgovori te reči, no onda se uzdrža, pa se obrati ocu: – Hteo sam da te oslobodim – ojađeno reče. – Praznoglavče – prekori ga Injacio. Nije odvajao pogled od Germanina, kao da očekuje iznenadan napad. Čelo mu je bilo orošeno znojem, izbrazdano borama od besa i straha. Bes i strah kojima sam ja doprineo, pomisli Uberto. Otac je sve učinio da ga spase, a on je svojom nepromišljenošću prokockao tu žrtvu. – Izgleda – zajedljivo naglasi Fon Marburg, prenuvši ga iz misli – da nam valja podići još jednu lomaču. – Ne mora da znači, preuzvišeni – umeša se palermitanski biskup, ne shvativši žaoku. – Ako se dobro vežu jedan za drugog, dva čoveka mogu goreti na jednoj lomači. Monasi iz Monreala u po glasa zažamoriše, ali kad su čuli bat