Lavirint na kraju sveta - Marčelo Simoni

mučenju. Ipak, pomisli, taj zarobljenik ne izgleda kao uhoda. Nije ličio na uobičajenog vojnika prerušenog u čobanina; na sebi je imao tamnu odoru i pristigao je na mazgi. Iako je bio bespomoćan, držao se nadmeno. Uobičajen stav učenog čoveka kojeg kinje neuki. Znatiželjan, Rikardo odluči da siđe i lično proveri stranca. Sužeu je došlo da zaplače od muke, ali podozrevao je da to neće umilostiviti vojnike. Zato je ćutke hodao isturene brade, dostojanstveno uzdržan, proklinjući nedaće koje su ga i dalje pratile. Proteklih dana je bez prepreka putovao od Milana do Rima, priobalje Kampanje prešao je u društvu putujuće glumačke družine i naposletku se zaputio uz brežuljke, ka Montekasinu. Usput je saznao da se varoš San Đermano uzdiže u dolini u kojoj se nalazi čuvena opatija, nadomak obala reke Rapido. Ali kad je stigao pred sam cilj, uhvatio ga je odred vojnika. Sudbina je htela da ga sprovedu upravo tamo gde je trebalo da potraži Gebearda fon Kverfurta, ali ti seljani u oklopima nisu hteli da saslušaju objašnjenje. Umesto toga, optužili su ga da je uhoda. Kad je prošao kroz kapiju San Đermana, zatekao se u tvrđavi u kojoj se isticala kula s petougaonim podnožjem i još dve manje. Bio je to vojni logor u kojem je sve vrvelo od ljudi. Vojnici u uniformama umrljanim blatom i krvlju, pretrčavali su dvorište, prezauzeti. Izgledali su kao da su se upravo vratili iz surovog okršaja. Sužea odvedoše pred veoma visokog čoveka plave duge kose i ispletene brade. Kao što će kasnije saznati, plavokosi je bio Raone od Balbana, poreklom Normanin iz dragonijske loze. Od oca je nasledio grofoviju Konca i kneževinu Apiče, kao i okrutnost varvarskih ratnika. Naoružan do zuba, oslanjao se o štit bademastog oblika, zariven u zemlju. – Ovoga puta su nam one svinje klaviđeri poslali sveštenika –

šaljivo primeti kao da su mu doneli neki lep poklon. – Nisam sveštenik, gospodaru – reče Suže, koji je tokom putovanja naučio narodne italske jezike – već magister medicinae. – Utoliko gore – odvrati Raone, izazvavši smeh među saborcima. – Čuo sam optužbe vaših ljudi – nastavi lekar. – Ja nisam uhoda. Ne podržavam klaviđere, ko god da su oni. Ne znam ni kakvu bitku vodite. Dolazim iz pariskog Studijuma i... – Francuske žabare do sada nam nisu slali. – Ratnik zagladi plavu nauljenu bradu. – Kažite mi, profesore medicine, otkud vi ovde? – Tražim jednog čoveka. Raone izvi obrvu, tobože vragolasto. – Svog verenika? – Vojnici iza njega ponovo se zacerekaše, ali on ih ućutka pokretom ruke. – Treba da mu predam jedan ogrtač – naglasi sagovornik, obliven znojem. – Odlučite se. – Iako mu se Balbano obraćao šaljivim tonom, činilo se da će svakog trena gnevno prasnuti. – Jeste li lekar ili krojač... ili papina uhoda? Govorite, na ivici sam strpljenja! – Okolnosti su malo zamršene, gospodaru. Ako mi dopustite da vam objasnim... – Nemam vremena za igrarije. – Raone obori štit i isuče bodež. – Hoću da čujem istinu, dođavola! Odmah! Suže ustuknu, no dva vojnika ga zadržaše. Gotov sam, pomisli kad je osetio oštricu noža na slabini. – Cap! – prošaputa mu neko na uvo. Onda se sve preokrenu. Raone povuče oružje i potisnu psovku kad ga je neko pozvao na red. Bio je to monah, običan monah koji je izašao iz jedne kule tvrđave Janula. Vojnici se razmakoše da ga propuste, naklanjajući se. – Oče Rikardo, otkud vi ovde? – Balbanove reči zvučale su kao negodovanje, iako ih je izgovorio s uvažavanjem.

Monahu je bilo šezdesetak godina, imao je hitar korak i pronicljiv pogled. – Obavljam svoju dužnost, grofe. Baš kao vi – odvrati, gledajući ga pravo u oči. – Obuzdajte bes. Ako je taj uistinu lekar kako tvrdi, sam Gospod nam ga je poslao. – Onda se obrati zarobljeniku: – Jedan od naših je ranjen u mišicu, plemeniti Adenulfo Akvinski, sin gospodara Ačere. Jedino rešenje je da mu odsečemo ruku, ali možda bismo, uz vašu pomoć, to mogli da izbegnemo. – Odvedite me njemu – reče Suže, obuzet olakšanjem – i dokazaću sam vam da sam ono za šta se izdajem. – Ne verujte mu, oče – pobuni se Raone, mašući bodežom. – Ne znamo u kakvoj je vezi ovaj Gal s klaviđerima. – Smirite se, grofe – staloženo će monah. – I vi ćete poći s nama, kako biste se lično uverili. – Ponovo se zagleda u zarobljenika i predstavi se: – Ja sam Rikardo od San Đermana, notarius cara Fridriha II. Pođite sa mnom, profesore, dok ne bude kasno. Adenulfo Akvinski, snažan mladić od dvadesetak godina, bio je prenet u jednu kulu tvrđave Janula, u sobičak u prizemlju. Ležao je na slamarici natopljenoj krvlju, iscrpljen od bolova, stežući desnicu na grudima. Rana je zjapila iznad lakta, udarac bojne sekire razderao je kožu i tkivo i zdrobio kost. Sužeu se steglo srce kad ga je ugledao. Biće da su se umor i strah poigrali njime, jer mu se učini da u Adenulfovim crtama lica prepoznaje Bernara. Ne razmišljajući, grubo odgurnu hirurga koji se spremao da mu odseče ruku, pa stade da zagleda povredu pod budnim okom oca Rikarda i grofa Raona. Teško mu je bilo da savlada osećanja, ali nije želeo da pokaže slabost. Više nije znao ni šta oseća, žal ili zahvalnost što može da se postara za mladića koji liči na njegovog Bernara. Dok je opipavao ranjenikovu ruku, zamoli jednog slugu da mu nađe gavez, lekovitu biljku listova dugih kao magareće uši, a dok ga je čekao, stade da objašnjava prisutnima šta će preduzeti. Slomljenu ruku trebalo bi imobilisati udlagom pa

zašiti posekotinu, ali pre toga valjalo bi očistiti ranu i pobrinuti se za frakturu. Zbog velikih bolova koje će pacijent trpeti, predložio je da ga napiju. Zato Adenulfo sasu u grlo pola čuture vina, pa stade da pijucka ono što je ostalo. Čim je stigao gavez, Suže izdrobi koren u avanu, pa naredi da ga razblaže s vodom i skuvaju. Postavi eliotropiju pored rane, nadajući se da će nekako pomoći, a onda zapovedi ljudima da drže Adenulfa, dok je drugima objasnio kako da mu pridržavaju slomljenu ruku. U tom trenutku momak zaurla da se sve zatreslo. – Morate istrpeti bol, gosparu – molećivo će Suže, pa razmaknu rubove poderane kože ne bi li pogledao frakturu. Krpom natopljenom sirćetom obrisa skorelu krv. Primetio je da je zglob ispao iz ležišta pa snažno povuče ranjenikovu ruku kako bi ga vratio u čašicu. Adenulfo je urlao kao da ga muče i otimao se, psujući one što ga drže. Uto jedan paž donese činijicu s uvarkom od gaveza. Lekar zahvati malo drvenom kašikom pa nanese tečnost najpre na površinu rane, a onda i u unutrašnjost, na živo meso, objašnjavajući da će gavez potpomoći zarastanje tkiva i, pre svega, zaceljivanje slomljene kosti. Sad mu je ostalo još samo da ušije ranu i namesti udlagu. Već je bio pri kraju kad mu je prišao Rikardo od San Đermana. Ostali su bili izašli, a Adenulfo Akvinski se onesvestio, iznuren od bolova. Suže s uvažavanjem klimnu glavom ka monahu. Svidela mu se njegova delotvornost, a naročito ga je zadivila njegova harizma. – Hvala vam što ste mi ukazali poverenje, prečasni oče. – Hvala vama što ga niste izneverili – odvrati Rikardo. – Umešni ste, a povrh toga, u očima vam se vidi da ste humani. Vi ste dobar čovek. – Pogrešno ste protumačili, oče. Samo su mi navrle uspomene. Monah slegnu ramenima i prišavši jednoj bifori, reče,

promenivši temu: – Sigurno ste se zapitali šta se ovde događa. Suže klimnu glavom. – Iako dolazite izdaleka – započe Rikardo – pretpostavljam da ste čuli za nesuglasice između pape i cara. Fridrih II je krenuo u krstaški rat, no umesto da izvrši pokolj nad Saracenima, potpisao je primirje s egipatskim sultanom. Odličan potez, po mom mišljenju, ali ne i po mišljenju Svete stolice. Pontifeks ga optužuje da se stavio na stranu muhamedanaca i da je otelotvorenje Nečastivog, Antihrist... Shvatate li šta se događa? Reč je o onom istom čoveku kojeg Vizantinci zovu Soter, Spasitelj. – Tiho se zasmejulji. – Kako god bilo, papa je iskoristio njegovo odsustvo da osvoji zemlje na kojima žive Fridrihovi podanici. Klaviđeri su već zauzeli zamkove u Pasteni i San Đovaniju di Inkariko. Na redu su Montekasino i San Đermano. Očekujemo opsadu. Suže samo klimnu glavom, pa završi s previjanjem i ispra ruke u lavoru. Opsada. Nije mogao ni da zamisli koliko će to mrtvih i ranjenih doneti. – Carski vojnici su se suprotstavili papinim plaćenicima – nastavi monah – ali su poraženi. Zato su se povukli ovamo, u San Đermano. – Primetivši da lekar okleva s odgovorom, priđe mu pod izgovorom da hoće da pogleda Adenulfovu ruku. – Briljantno odrađeno. Hoće li se oporaviti? – Naravno – odvrati Suže pomalo zlovoljno. – Ja, međutim, upadam iz nevolje u nevolju. Rikardo ga radoznalo osmotri. – Još mi niste rekli zašto ste došli u San Đermano. – Kao što sam pokušao da objasnim pre no što sam bezmalo izboden, tražim jednog čoveka, Gebearda fon Kverfurta. Monah mu začuđeno uzvrati: – Poznajem ga. – Sužeov pogled sinu ispunjen nadom, ali monah odmah zatim odmahnu glavom. – Žao mi je, ali on nije više ovde. Otišao je pre nekoliko dana, strahujući od najezde klaviđera. Zaputio se u Napulj. Lekar udari pesnicom u dlan. Gebeard fon Kverfurt mu i dalje izmiče, kao da se poigrava njime. – Kako ste se upoznali s njim?

– Dugo smo razgovarali dok je bio u San Đermanu. Neobičan čovek, ali pametan. Prodao mi je jednu relikviju. – Kosti iz Milana, pretpostavljam – reče Suže. – Otkud znate? Platio sam ih čitavo bogatstvo, pedeset tarija 8 ... Lekar ne odgovori. Malo-pomalo, stekao je sliku o Gebeardu fon Kverfurtu. Smatrao ga je bezobzirnim čovekom koji po svoj prilici trguje relikvijama ne bi li mogao da putuje. Vešto stiče poverenje nepoznatih ljudi i brzo nestaje. Gotovo mu je zavideo. Rikardov glas ga je vratio razgovoru: – Pretpostavljam da želite što pre da ga nađete. – Našao bih ga da mogu. Osim toga, put do Salerna, mog krajnjeg odredišta, vodi preko Napulja. Međutim, ako je, kako vi kažete, opsada klaviđera pitanje dana, bila bi ludost izaći iz ovih zidina. – U pravu ste. Ipak, čak i da ostanete, ne možete biti sigurni da ćete sačuvati živu glavu. – Imam li izbora? Rikardo klimnu glavom i pošto mu je spustio ruku na rame, tiho dodade: – Mogli biste da odete noćas s nekoliko vojnika koji treba da izađu iz San Đermana pre opsade. To su pouzdani ljudi, koji ne žele da padnu u ruke neprijatelju. Pobeći će tajnim prolazom, pod okriljem mraka. Ako hoćete, možete da im se pridružite. Sužea podiđe jeza od uzbuđenja. – Hoćete li i vi poći? – Ne, ja ostajem. Želim da prisustvujem događajima. – Ne razumem zašto mi pomažete. – To je nadoknada za vaše delo. – Monah pokaza Adenulfa opruženog na slamarici, i dalje u nesvesti. – I zato što mi, da budem iskren, treba jedna usluga. Hoću da povedete jednog dečaka u Napulj. – Dečaka? – Ime mu je Tomazo Akvinski. On je sin gospodara Rokaseke, neprijatelja klaviđera. Otac ga je poverio monasima u Montekasinu kako bi ga podučili i uveli u monaški život. Ali s

obzirom na okolnosti, više bih voleo da dečak bude u Napulju, kod rođaka. Biću mirniji ako dotad bude pod vašim nadzorom. – Ako mi poveravate tog dečaka, to znači da će bekstvo biti sigurno. – U to ne sumnjajte. Bićete u rukama hrabrih ljudi. – Onda prihvatam. Kad je Suže saznao da treba da beži s Raonom od Balbana, umalo da odbije ponudu. Plašio se tog čoveka, iako mu je njegova varvarska narav ulivala sigurnost. Međutim, petogodišnji Tomazo Akvinski neprekidno je brbljao i bio je toliko bistro dete da je izazivao odbojnost. Pod okriljem mraka, grupica od dvadesetak ljudi krenula je iz San Đermana. Raone ih je poveo ka tajnom prolazu u zidinama, stazom skrivenom rastinjem. Sigurno se probijao kroz žbunje vodeći za uzde ratnog konja natovarenog oružjem i delovima oklopa. Nekoliko puta su izbegli straže klaviđera pre no što su sišli u dolinu, ka Crkvi Činkve Tori, u močvaran i blatnjav teren, savršen za skrivanje. Suže je išao na začelju kolone, trzajući se na svaki šum lišća, dok je mali Tomazo nemarno trčkarao pored njega. Lekaru je nepodnošljiv bio taj mir koji se graniči sa stoicizmom, mada nije mogao poreći da ga donekle i ohrabruje, bar onoliko koliko je dovoljno da se posveti drugim mislima. Pre no što se Suže oprostio od Rikarda, monah mu je detaljno objasnio kako će naći Gebearda fon Kverfurta kad stigne na odredište. Fon Kverfurt mu je nagovestio da treba da sklopi izuzetno važan posao u vezi s jednom relikvijom, krvlju nekog sveca. Zainteresovani je bio kanonik napuljske katedrale. Gebeard je trebalo da posreduje u toj trgovini, da pregovara s vlasnikom relikvije, izvesnim trgovcem iz Toleda kojeg bije glas da je nekromant.

Drugi deo KRUG ZLA „Ako makar i prst izbaciš iz tog kruga, umrećeš, jer će te demoni istoga trena odvući i to će biti tvoj kraj.” Cezarijus fon Hajsterbah De daemonibus, II

8. Napulj, 13. april Injacio iz Toleda prinese bočicu svetlosti vatre. Čvrsto ju je držao u ruci, lagano ju je trljao, dok su se crvenkaste naslage u njoj postepeno rastvarale, pretvarajući se u tečnost. Iako je očekivao takvu reakciju, zadrhtao je od oduševljenja. – Krv – reče kanonik Alfano Imperato kao da najavljuje neki čudesan događaj. Reč odjeknu u tami katakombe, dok je plamen jedine baklje titrao, stvarajući luciferske senke na licima trojice muškaraca. Na površini, na grebenu Kapidimonta, mnoštvo vernika tiskalo se pod suncem, ispred Bazilike San Đenaro i Agripino, ali tu dole vladala je grobna tišina. Zidovi od porfira nisu sačuvali ni trag života i svetlosti u tim katakombama. – Nije krv, iako tako izgleda. – Injaciov pogled, razborit ali nedokučiv, otkrivao je čoveka naviklog da razrešava zagonetke samo da bi stvarao nove. – To je naročit kompozit koji zagrevanjem na niskoj temperaturi prelazi iz čvrstog stanja u tečno. – Kompozit? Objasnite mi malo podrobnije, molim vas. Molbu je uputio treći među njima, jedini koji je dotad ćutao. Bio je to Tevtonac s licem koje je odavalo iskusnog čoveka, monah lutalica po imenu Gebeard fon Kverfurt. U Napulju se zatekao u prolazu i pristao je da se pridruži kanoniku u toj katakombi, postavljajući pitanja u njegovo ime. Injacio ga pogleda ispod oka. Dobro je poznavao tu vrstu ljudi, navodne poznavaoce relikvija koji su poštovanje sticali ispraznim brbljanjem. Zaštitnik tih trgovaca svetinjama bio je legendarni začetnik njihove loze, Deusdona, skrnavitelj katakombi u službi karolinških prelata. No eto i samog Injacija iz Toleda u jednoj katakombi, nimalo ponosnog na sebe što se cenka oko predmeta koji simboliše

najgore izopačenje vere: praznoverje. U suštini, nije mnogo mario za to jer je bio ravnodušan prema mišljenju svojih klijenata, kao što je ravnodušan bio prema mišljenju bilo kog čoveka. Kako je i sam bio trgovac relikvijama, naučio je da čuva tajne kako bi sačuvao živu glavu, mada se opametio prekasno da bi izbegao optužbe za nekromantiju i sumnju mnogih prelata u svoje sklonosti. Pomisli kako svakako nije previše oprezan, kako su smatrali njegovi neprijatelji. O tome je razmišljao kad je malo promuklim glasom odgovorio na pitanje: – Kompozit je, po alhemijskom učenju, mešavina više sastojaka. – Protrese bočicu. – U našem slučaju, glavni sastojak je mineral sa Vezuva, podvrgnut kalcinaciji. – Okolišate – primeti Gebeard fon Kverfurt. – Kao i vi kad je reč o sumi koju ćete mi platiti – odvrati Hispanac, nimalo ljubazno. – Da ste bar pustili kanonika Alfana da pregovara umesto vas... – Vi biste iskoristili njegovu velikodušnost. – Tevtonac stade da kruži oko njega odmerenim koracima. – Da li biste bili tako ljubazni da nam kažete kako ste došli do te... supstance? – Poklonio mi ju je jedan alhemičar, smatrajući je beskorisnom. – Beskorisnom? Naprotiv – umeša se Alfano Imperato. – Ta drangulija će nam poslužiti da osnažimo veru naroda u San Đenara, našeg zaštitnika. Mogla bi da prođe kao njegova čudesna krv. – Pravo kažete, časni oče – odobravajuće odvrati Gebeard. – U poslednje vreme, čudesna krvarenja izazivaju veliko uzbuđenje. A kako je za tri dana Uskrs... – Mene se ne tiče kako ćete je vi upotrebiti – naglasi Injacio. I pre no što je pristao na ovaj susret, naslutio je namere Alfana Imperata i Fon Kverfurta. Tragali su za lažnim relikvijama, naročito za onima koja mogu da izazovu „čudesne događaje”. Eto zašto su zahtevali da sam siđe u te podzemne prolaze. Čak su i njegovom sinu Ubertu zabranili da se meša u pregovore i naredili

mu da čeka napolju. Sada je trgovac iz Toleda jedva čekao da mu se pridruži, jer je osećao teskobu u katakombama. Gušio se pri pomisli da je sa svih strana zatvoren, da se iznad njega nalaze slojevi zemlje i kamenja. Osim toga, nimalo nije sumnjao da mu podzemni hodnici donose nesreću. Jedanaest godina ranije je bio zatočen u kripti jedne venecijanske bazilike i zadrhtao bi kad god bi se setio toga. Kasnije je, 1227. istraživao podzemne lavirinte jednog zamka u Sevenu i umalo nije zauvek ostao tamo. Taj strah potiče iz njegovog detinjstva, kad je izgubio starijeg brata Leandra u jednoj podzemnoj grobnici. To se dogodilo jednog letnjeg popodneva, u podnožju Pirineja. Jureći se između stabala, stigli su u podnožje planine i naišli na ulaz drevne grobnice. Podstaknuti znatiželjom, ušli su da se igraju i Leandro se izgubio. Injacio ga je dugo uzalud tražio prateći kroz podzemne hodnike njegovo zapomaganje. I sam se bio izgubio i dva dana je ostao pod zemljom, sve dok ga otac nije našao i spasao. Posle te nesreće, Injacio je nedelju dana bio u bunilu, sanjajući prestravljene bratovljeve krike. I dan-danas bi mu se povremeno učinilo da čuje te krike i tada bi se probudio usred noći, očajnički plačući. Bili su to retki trenuci u kojima trgovac iz Toleda nije mogao da sakrije osećanja iza prividne ravnodušnosti. – Sto tarija. – Ponuda Gebearda fon Kverfurta prenu ga iz razmišljanja. – Mora da se šalite – odvrati Injacio, tobože uvređeno. – Vredi najmanje dvostruko. – Sto pedeset – umeša se kanonik. Trgovac iz Toleda zadovoljno pogleda Alfana. – To bih mogao da prihvatim, časni oče. Ako dodate i troškove za prevoz lađom do Španije, smatrajte da smo sklopili posao. Kanonik klimnu glavom i ispruži ruku da uzme bočicu. Kad mu ju je predao, Injacio ga pogleda u oči i shvati da sveštenik nije nimalo naivan. Iza tog pohlepnog pogleda zacelo se krije oštrouman čovek, možda čak i obrazovan. Ali to trgovac nije stigao da otkrije.

Nešto zapišta, skarletni blesak sinu sa dna katakombe i pogodi Gebearda s leđa. Injacio istog trena pogleda u njega i primeti da mu je nešto užareno proburazilo potiljak, ispunivši mu usta komadićima stvrdnute lave i tečnošću koja je cvrčala. Ponovo se začu buka, još prodornija i duža; bili su to kanonikovi krici. Alfano Imperato je stezao bočicu s lažnom krvlju na grudi kao da ona može da ga zaštiti. Ujedno je pokazivao ka ulazu u katakombu, gde su se, naspram svetla, ocrtavali obrisi čoveka sa šlemom, ogrnutog krznom. Dok je Gebeardovo beživotno telo padalo na tlo, Injacio primeti da se uljez naglo okrenuo i otrčao ka izlazu. Ali pre no što je neznanac nestao, trgovac je primetio njegovo koplje. Bilo je masivno, a iz vrha su praštale varnice i pramenovi dima. Uberto nije mogao da odvoji pogled od priveska od ahata izloženog na jednoj pijačnoj tezgi. Mislio je na Mojru, svoju ženu, koja ga je čekala u Kastilji, u njihovoj kući u Mansili de las Mulas. No pre svega je mislio na Sanču, njihovu ćerkicu rođenu pre nekoliko meseci; i od nje je morao da se oprosti kad se s ocem ukrcao na lađu za Napulj. Obe su mu neizrecivo nedostajale i kad god bi pomislio da se izborio sa setom, nešto u njemu ponovo bi je razbuktalo. Tako je bilo i s tim priveskom od ahata. Video ga je u prolazu, dok je tumarao tržnicom ispred Bazilike San Đenaro i Agripino i odmah je pomislio kako bi to bio savršen poklon za Mojru. Lepo bi joj se slagao s očima i tenom, iako je po Ubertovom mišljenju ona toliko lepa da nikakav ukras ne može nadmašiti njenu lepotu. Pre no što ju je upoznao ni sanjao nije da bi mogao da oseti nešto tako snažno, a sad ju je iz dana u dan sve više voleo. Kad se rodila Sanča, srce mu je bilo puno. Nije propuštao priliku da bude uz malenu, da je drži u naručju, da se igra s njom. Obećao je sebi da će joj, čim malo poraste, pokloniti jednog od onih konjića s baskijskih brda, malih i robusnih, kako bi je naučio da jaše. Po cenu da je previše razmazi i napravi od nje malu muškaraču. – Sviđa li vam se taj privesak, gospodine? – upita ga starica

za tezgom. Uberto se prenu. Ta žena mu se obratila s preteranim poštovanjem, kao da stoji pred nekim aristokratom. Ruku na srce, svakako nije ličio na običnog prolaznika. Zahvaljujući očevom zanimanju, stekao je izvesno obrazovanje kao i mogućnost da vodi razgovore s plemićima i prelatima, a da pritom ne mora da se postidi. Nije imao gospodara ni obaveza ni prema kome i bio je imućniji od većine ljudi koje je poznavao. A sad je, stojeći ispred te tezge, shvatio da njegov baršunasti ogrtač, nove čizme i otmen šešir odaju utisak čoveka visokog porekla. Povrh svega, Uberto je bio lep, njegove oči boje ćilibara, crna kosa i široka ramena izazivali su znatiželju nekoliko žena koje su sedele ispod jednog trema. Ubertu bi neprijatno i požele da zameni svoju odeću jednostavnom hodočasničkom odorom, kako bi prošao nezapažen. Kad bi njegov otac znao o čemu on razmišlja, rekao bi mu da je šašav. Injacio je bio čovek na svoju ruku i mogao je da se podiči veštinama zbog kojih Uberto nije znao da li da mu se divi ili da se sablazni. Kao maločas, kad je njegov otac pristao da siđe u katakombe San Đenara s Alfanom Imperatom i Gebeardom fon Kverfurtom. Iako su njih dvojica bili božji ljudi, nisu ulivali poverenje, no Injacio uprkos tome nije oklevao da im udovolji. Uberto je glasno negodovao, želeo je da pođe s njim, ali otac nije hteo ni da čuje. Isprsio se i nemarno se zaputio za dvojicom kupaca. – Privesak, gospodine? – ponovi starica sa uslužnim osmehom. Ali Uberto je već gledao negde drugde. Na trg su ulazila kola sa statuom nekog sveca, a za njima su hodali vernici. Pojanje i molitve zaglušilo je prizivanje Boga grupe žena umotanih u crne šalove, koje su urlale kao da su zaposednute nekakvim mističnim priviđenjima. Procesija povodom Velikog petka nastavila je duž portika Kapodimonta, prošla pored jednog manastira i produžila ka bazilici. U tom času, ljudi se uznemiriše i odvojiše se od

procesije, razmilevši se po trgu. Metež je nastao baš ispred ulaza u katakombe. Strahujući za oca, Uberto otrča ka okupljenima probijajući se kroz gomilu sve dok ga neko ne odgurnu. Uto u bujici svetine ugleda viteza u sedlu krupnog ratnog konja. Životinja se prope, nateravši desetine ljudi da ustuknu. Uberto pade na tlo, obuzet panikom i umalo ne završi pod kopitima ata. Morao je da se prevrne na bok i nekako da se podigne, a da ga ljudi u bekstvu ne izgaze. Miran aprilski dan u tren oka pretvorio se u pakao. Izletevši kao furija iz meteža koji je izazvao, vitez podbode konja i potera ga u galop. Ne mareći što ostavlja kanonika Alfana samog u mraku, Injacio iz Toleda uze onu jedinu baklju i polete ka izlazu iz katakombe. Pogled na ubicu probudio je u njemu nešto nasilno i neobuzdano. Nije to bio strah, pa čak ni zbunjenost, već želja da sazna ko je to. Naslutio je da je prisustvovao nečem izuzetnom i dok je plamen baklje senkama šarao zidove podzemnog hodnika, on je jurio koliko ga noge nose kako bi sustigao Fon Kverfurtovog ubicu. Sputavao ga je široki ogrtač i tunika do kolena, a naročito su ga usporavale čizme sa špicastim vrhom. Rado bi ih izuo kad tako ne bi izgubio dragoceno vreme. Trčao je kao bez duše, dok mu je radoznalost nadvladavala zdrav razum. Nemam čega da se bojim, rekao je u sebi. Da je hteo, ubica bi svojim čudesnim kopljem već skratio za glavu i njega i Alfana Imperata. Trgovac iz Toleda je bio siguran da su onaj blesak, buka i užareni projektil izleteli upravo iz tog neobičnog oružja. Ali pre no što je stigao do izlaza iz katakombe, umalo nalete na dve prilike koje su iznebuha iskrsle iz bočnog prolaza. Injacio ustuknu ispred nekog neznanca s dečakom. – Možda biste mogli da mi pomognete, gosparu – reče čovek koji je govorio s francuskim naglaskom. – Tražim oca Gebearda fon Kverfurta.

Injacio se već bio sagnuo da uzme kamen kojim će se odbraniti kad shvati da je čovek koji stoji ispred njega bezopasan. – Zakasnili ste – reče i nepoverljivo se pridiže. – Mrtav je. Francuz prinese ruku ustima, skrivajući nevericu. Delovao je pristojno ali iznureno. Mršav, zarastao u bradu, reklo bi se da je upravo stigao s dugog puta. Trgovac pogleda ka izlazu i pokaza da bi da nastavi svojim putem. – Sačekajte – zadrža ga stranac. – Ne razumete, moram da stignem nekoga! – uzviknu Injacio, a onda mu sinu kako nema svrhe da žuri. Ubica je zacelo već dobrano odmakao... Proklinjao je svoje čizme i poodmakle godine. – Čoveka u oklopu – promrmlja, pomiren sa sudbinom – s kopljem koje ispaljuje užarene strele. Francuzova neverica preobrazi se u zgranutost. – Znam o kome govorite. – Videli ste kad je izašao iz katakombe? – Nisam. Moje sećanje na njega zadire u malo dalju prošlost; video sam ga pre nekoliko meseci u Parizu. Injacio izvi obrvu. – Ali, vi... Možete li mi reći ko ste vi? – Ja sam Suže od Peti-Ponta, magister medicinae. Trebalo je da se sastanem s Gebeardom fon Kverfurtom, da mu predam nešto. Već sat vremena tumaram po ovim katakombama. Već sam bio pomislio da sam se izgubio kad sam nabasao na vas... – Kako ste znali da je Fon Kverfurt ovde? – Tako su mi rekli u Crkvi San Đenarelo, gde je odseo. – A rekli su nam i da on nije dobar čovek... – naglasi dečak, zbunjen. – Tišina, Tomazo – ukori ga Suže. – Oglasiš se baš kad ne treba. – Pustite dečaka i pođite za mnom – naredi mu Injacio, pa krenu ka izlazu. Suže ga pogleda ispod oka. – Da pođem za vama? A zašto bih?

– Zato što vam je to najpametnije, osim ako ne želite da vas optuže za ubistvo – odvrati Hispanac. – Napuljski žbiri uskoro će biti ovde, a kad naiđu na leš Gebearda fon Kverfurta, krenuće u potragu za vinovnikom tog zločina. Bilo bi dobro da nas ne zateknu ovde.

9. Iako je Uberto navikao da svašta očekuje od oca, ponekad nije mogao da razume njegovo ponašanje. Zato ga je pomalo malodušno posmatrao kako izlazi iz katakombe San Đenara s dvojicom stranaca: čovekom i dečakom. Ni traga od Alfana Imperata i Gebearda fon Kverfurta. Nešto je bez sumnje pošlo naopako, pomisli, i zapita se da li je to povezano s onim tajanstvenim vitezom. Uberto je i dalje bio uzdrman njegovom pojavom i jedva je sabrao misli. Opšti metež nije mu išao naruku. Svuda naokolo video je preplašene ljude, klonule gospe i žbire spremne da reaguju. Čak su i volovi upregnuti u kola iz procesije bili zahvaćeni panikom i tumarali su Kapodimontem vukući statuu, izazivajući opštu pometnju. Nimalo neodlučan, Injacio se probi kroz metež i pridruži se sinu. – Idemo – reče i uhvati ga za mišicu. Uberto požele da mu postavi sijaset pitanja, ali kad je zinuo, shvati da nijedno ne može da uobliči. Zato stade kao ukopan, rešen da se ne pomeri dok mu otac ne objasni šta se dogodilo. Injacio ga ozbiljno pogleda. – Jesi li video čoveka s neobičnim kopljem? – Viteza – naglasi Suže. – Svi su ga videli – odvrati Uberto, pribravši se. – Maločas je izleteo iz katakombi i pobegao, poteravši konja u galop. Pritom je napravio pravu pometnju. – Uradio je on nešto mnogo gore – primeti trgovac. Uberto pokretom brade pokaza na dvojicu neznanaca. – A ko su ova dvojica? – Oni idu s nama – reče Injacio. – Moraju nešto da mi objasne. Za sobom ostaviše Kapodimonte pa kroz gradsku kapiju San Đenaro krenuše kroz napuljske uličice, između zbijenih kuća obasjanih suncem. Popodnevna svetlost prodirala je u svaki kutak, izazivajući nezdravu dremljivost. Zvuci, ljudi i pokreti, sve

je u Napulju bilo usporeno poput malih talasa koji se odbijaju o obalu; sve se odvijalo laganim ritmom kao da je sve u tom gradu deo beskonačnog životnog ciklusa. Grad u iščekivanju, pomisli Uberto. Grad dokolice. Kad su izašli iz Jevrejskog prolaza, naiđoše na grupu bludnica. Jedna od njih sa zanimanjem pogleda Injacija. Vrane kose i bujnih oblina, iako nije bila u cvetu mladosti, zrelom lepotom pozivala je na sladostrašće. Jedva primetno ga pozdravi, a Ubertu se učini da joj je njegov otac uzvratio pogledom i nije mogao da potisne zgroženost. Ali sve se dogodilo previše brzo te nije bilo svrhe bilo šta reći. Uđoše u gostionicu u Devičanskoj ulici, sedoše u udaljen ugao, ali tako da mogu da prate šta se događa na ulici, pa odmah naručiše da ih kasnije ne bi prekidali. Gostioničar im donese bokal belog vina i riblju čorbu sa sirćetom. Tomazo je sa uživanjem jeo, pomažući se kriškom hleba. Suže, međutim, nije ni pogledao hranu. Delovao je nervozno i utučeno, no ujedno nije mogao da sačeka da progovori. Samo što je zaustio, Uberto ga prekide i zamoli oca da mu potanko ispriča šta se dogodilo. Tako je saznao za lažnu krv, za svetlosni blesak i ubicu Gebearda fon Kverfurta. – Neverovatno – primeti na kraju. – A šta se dogodilo s kanonikom Alfanom? – Ko zna – odvrati Injacio slegnuvši ramenima. Sin ga prekorno pogleda. – Nemoj mi reći da si ga ostavio, ne naplativši mu! – Bio je prestravljen, te sam zaključio da nije trenutak da mu tražim pare – podsmešljivo će trgovac iz Toleda, dok je gadljivo posmatrao riblju čorbu. – A bočica s mešavinom? – Samo je to moglo malo da ga umiri. Okrutno bi bilo da sam mu je, nesrećniku, istrgao iz ruke. – Gospodo, izvinjavam se – umeša se Suže, prekinuvši prepirku. Uberto ga ljutito pogleda. – A šta ovaj hoće? – upita, pa udari pesnicom o sto.

Lekar se trže, uvređeno, ili čak uplašeno. – Zamolio bih vas samo za nekoliko informacija, a onda ću otići – jetko uzvrati. – I to vrlo rado. – Ne pre no što nam ispričate za viteza s kopljem – odlučno će Injacio. – O tome znam vrlo malo. – Ali više od mene. Zaćutaše. Tomazo je gledao s kraja na kraj stola, proučavajući lica prisutnih. Ubertu se taj maleni odmah svideo. Nagnut nad činiju, sav raščupan, delovao je daleko bistrije od dece svog uzrasta i činilo se da bi se rado priključio razgovoru, ali je, ko zna zašto, uporno ćutao. Ubertu je i te kako poznat bio taj osećaj nelagode koji je i sam iskusio u detinjstvu, u onom osamljenom manastiru među lagunama. Naslućivao je nemir u duši tog dečaka koji je sedeo naspram njega. Ipak, bilo je tu još nečeg. Tomazo mu je ličio na nekog malog odmerenog monaha snažne volje, krajnje neuobičajenu za tako malo dete. Ali Suže mu se nimalo nije svidelo. Ponosit i uzdržan, nije skrivao netrpeljivost prema dečaku niti je propuštao priliku da je pokaže. Sve vreme ga je prekorevao kao ona bogata gospoda koja ponižavaju svoje sluge ne bi li dali oduška sopstvenom nezadovoljstvu. Lekar je nastavio razgovor, pošto je popio malo vina. – Već sam video tog viteza na delu, ako je reč o istom, ali ništa o njemu ne znam. – Dopuni čašu pa je stavi preda se. – Ubio je čoveka tim kopljem. Video sam kako se iz tog oružja širi vatreni oblak koji je žrtvi razderao leđa. – Iz tog koplja ne izlazi samo vatra – reče Injacio. – U Fon Kverfurtovom telu je bilo ostataka projektila koji mu se zario u kožu. Ali bilo je previše mračno, a ja u onoj žurbi nisam stigao pažljivije da zagledam. – I u telu prethodne žrtve bilo je komadića projektila – potvrdi Suže. – Ali ja sam, za razliku od vas, mogao da ih proučim. Ličili su na krhotine nekog ovalnog predmeta, keramičkog. – Keramička jaja – frknu Uberto, koji se, i protiv svoje volje,

zainteresovao. Onda se obrati ocu: – A šta ti tražiš? Nas se ovaj slučaj ne tiče. – Zar nisi znatiželjan? – upita ga otac. – Znatiželjan? – Uberto ljutito iskrivi lice. – Možda bih i bio da nisam besan što si propustio zaradu. I jedva čekam da se vratim kući, ženi i detetu. Injacio ga zamoli za malo strpljenja pa se ponovo okrenu ka Sužeu: – Zašto taj vitez ubija ljude? Lekar se smrknu pa u po glasa opsova, otkrivajući ozbiljnu duševnu iscrpljenost i nepodnošljiv osećaj nemoći. Šta god da mu je pritiskalo pleća, jasno je bilo da je na izmaku snaga i nestrpljiv da se tog tereta reši. Nestrpljiv i prestravljen. Uberto primeti još nešto, izvesnu ozlojeđenost ili možda grižu savesti i zaključi da ga je olako procenio. Gledao ga je kako klima glavom, više za sebe, kao da je doneo neku važnu odluku. Potom je otvorio bisage koje je nosio prebačene preko ramena. Izvadi iz njih uredno savijen ogrtač sa zlatovezom, nesumnjivo veoma vredan. – Bojim se da ovog hoće da se domogne – reče Francuz. – Strelčevog ogrtača. Injacio je sa sve većim zanimanjem proučavao vez na sredini ogrtača. Vitez koji prinosi kažiprst usnama. Jezik za zube, govorila je ta figura, ćuti ili si mrtav. U drugoj ruci držao je luk, nisko, ali ipak preteće. Vitez nije bio ratnik, već lovac. To se moglo naslutiti po lakoj konjskoj opremi, po dostojanstvenom držanju viteza koji nije imao ni šlem ni štit. Duge kose i brade, izgledao je kao kralj, ali ne kao neki običan monarh. Bilo je nečeg drevnog i iskonskog u njegovom gospodstvu, kao u asirskih vladara. – Ovo je nedavno izvezeno, ali motiv je vrlo star – zaključi trgovac. – Izuzetno star. Suže slegnu ramenima. – Svakako krajnje neobičan ogrtač – nastavi Injacio. – Kome je bio namenjen?

– Ne mogu ni da nagađam – odvrati lekar. – Moje je bilo samo da ga predam Gebeardu fon Kverfurtu, u ime onog ubijenog. – Govorite o čoveku u Parizu, kojeg je ustrelio onaj vitez? Suže klimnu glavom. – O onom koji je čuvao ogrtač pre mene. – Nije isključeno i da je Fon Kverfurt bio samo posrednik, sumnjam da je bio toliko imućan da bi mogao da priušti ovako nešto. S druge strane, takva dragocenost zacelo ima vrlo preciznu svrhu, u suprotnom ne bi sejala smrt za sobom. – Pod uslovom – umeša se Uberto – da je to motiv ubistava. Lekar se ravnodušno osmehnu. – Kako god bilo, Gebeard fon Kverfurt je mrtav. Ostalo je manje važno, budući da ne znam kome sada da se obratim. Injacio ga osmotri. Šta god da ga je nateralo da se ne odvaja od tog ogrtača, jasno je da mu je sada svega dosta. Bio je prestravljen, iako se trudio da sakrije strah. U uobičajenim okolnostima, takav čovek se nipošto ne bi poverio strancima, a on je to učinio svojevoljno. Kako bi potvrdio svoje pretpostavke, trgovac mu ponudi rešenje: – Da sam na vašem mestu, upitao bih kanonika Alfana – reče. – Dobro je poznavao Gebarda fon Kverfurta. Možda bi on mogao da vam pomogne. Sužeovo lice sinu. – Zahvalan sam vam za savet, gosparu. Gde mogu da ga nađem? Injacio se osmehnu. – Živi nadomak katedrale. Ako je živ i zdrav izašao iz katakombi, čemu se iskreno nadam, tamo ćemo ga naći. – Naglo ustade, pa lupnu Uberta po ramenu. – Moj sin i ja ćemo poći s vama. Časni Alfano nam duguje novac za pružene usluge. Suže ne bi mogao da objasni zašto je ukazao poverenje upravo toj dvojici Hispanaca, ali posle dugog putovanja osetio je potrebu da se nekome poveri. Osim toga, još se nije oporavio od dvonedeljnog druženja s Raonom od Balbana koji se, kako bi izbegao klaviđerske straže, zaputio kroz apeninske šume. Iscrpljujuć poduhvat koji je Suže delio s neotesanim i nasilnim

vojnicima, ne računajući Tomazovo nepodnošljivo prisustvo. Kratak predah nadomak tvrđave Mondragone donekle ga je okrepio, ali sada je, u srcu Napulja, ponovo upleten u tragediju. Nije ga potresla samo Fon Kverfurtova smrt. Prekasno je shvatio da je naleteo na opasnog čoveka. Taj Injacio iz Toleda sigurno je trgovac relikvijama na kojeg ga je upozorio Rikardo iz San Đermana. Nekromant, po monahovim rečima ili bar osumnjičen za bavljenje nekromantijom. Nažalost, Suže je to sa zakašnjenjem dokučio, te je morao da spase što se spasti može, trudeći se da prikrije iznenađenje ali i što više podataka, mada je ponešto ipak morao da mu kaže. Osim toga, ako što pre ne nađe rešenje, preti mu opasnost da skonča kao onaj Švaba i Fon Kverfurt. A trgovac iz Toleda delovao je dovoljno razborito da bi se pouzdao u njegove savete. Ali njemu nije mogao da veruje. Čak i da nije nekromant, taj Hispanac je delovao mutno. Dok je koračao pored njega, ka domu kanonika Alfana Imperata, Suže shvati da mu se zagonetni trgovac nimalo ne sviđa. Pokušao je da mu „pročita” lice, usredsredivši se na istaknuta svojstva. Nemirne bore na čelu svedočile su o dugim putovanjima i rasplinutim mislima, a oči boje smaragda sve vreme su ga gledale iskosa, kao u kakvog prepredenog stražara. Nije ni čudo, zaključi. Otac ga je naučio da ne veruje Hispancima, naročito onima koji liče na Mavre, a Injacio iz Toleda je imao izražene mavarske crte lica. Čak je i govorio nekim egzotičnim naglaskom, a smeh mu je bio potuljen, podmukao kao oštrica bodeža. Za razliku od njega, Uberto je delovao uravnoteženo. Otvoreno je govorio šta misli, gotovo impulsivno, no iako predvidiv, delovao je kao tvrd orah. Bio je previše pronicljiv i previše sumnjičav da bi se Suže ponadao kako će ga pridobiti. Osim toga, mogao se zakleti da tom momku nije drag. Kad je malo bolje razmislio, uplašio se da je reagovao nerazborito. Čemu može da se nada od te dvojice? Sa smrću Gebearda fon Kverfurta nestala je i mogućnost da se dokopa drakonita. Možda bi najbolje bilo da pošalje dođavola ceo taj

slučaj, dok još ima vremena da se povuče. Treba da pobegne u Salerno. Njegova budućnost je tamo, a ne u napuljskim uličicama. Što dalje od vitezovog koplja. Međutim, nešto je ostalo nerazrešeno. Ogrtač. Nije bilo svrhe da se zavarava. Nosio ga je stotine kilometara, sa svakim korakom se sve više približavajući istini. A posle Švabinih reči i posle milanske avanture, Suže je postao opsednut tom pričom. Nije isključeno da još može nekako da se okoristi tim slučajem... Zato je, uprkos želji da se što pre reši tog Injacija iz Toleda, naterao sebe da istrpi. Još malo, hrabrio se. Kuća Alfana Imperata uzdizala se u centru grada, nadomak Katedrale Santa Restituta. Prizemna građevina sazidana od drveta i porfira kao većina okolnih zdanja. Nedaleko od nje, ispred katedrale, ogroman bronzani konj propeo se na mermernom postolju privlačeći poglede prolaznika. Injacija i njegovu družinu dočeka žena bujnih prsa, s držanjem ugledne gospe. Trgovac joj se nakloni pa je upita za kanonika, naglašavajući da je reč o izuzetno važnoj stvari. Istini za volju, samo je želeo da pronikne u srž događaja, da otkrije stranu koju mu je Suže od Peti-Ponta prećutao. Bilo je očigledno da taj francuski lekar zna mnogo više no što je rekao. Žena se zagleda u njega podbočivši se, a onda ih pusti u kuću. Izvesti ih da se kanonik nedavno vratio pa ih provede kroz prljave i neuredne odaje. Stigoše u sobičak bez prozora, pun knjiga, svetih ikona i figurica. Alfano je sedeo na drvenoj stolici s krpom na čelu i nogama u lavoru s vodom. Delovao je prilično iznureno; ruke su mu mlitavo počivale na naslonima kao da u njima nema trunke snage. – Monsinjore, evo vam još gostiju – najavi gospa kad je ušla u sobu. Prelat se polako okrenu ka pridošlicama. Čovek na umoru, reklo bi se, no kad je ugledao Injacija, iz očiju mu sevnu gnev. Baci onu krpu na pod pa skoči na noge, uperivši prst u njega. –

Vi... Vi! – prosikta. – Kako se usuđujete da mi se pojavite pred očima?! Trgovac raširi ruke, praveći se da ne razume. – Nitkove! – prasnu Alfano. – Ostavili ste me samog u onom mraku! – Časni oče, u pitanju je nesporazum. To sam učinio kako bih vas zaštitio – slaga Injacio. – Pošao sam za ubicom kako bih se uverio da vam neće nauditi. – Kako da ne! Umalo sam umro od straha! – Alfano ponovo sede pa sačeka da mu sluškinja obriše noge, a onda navuče pantofle pa se ratoborno dogega do trgovca. – Da nije bilo žbira, i dalje bih čučao tamo, u katakombama! Niste znali da je bez osvetljenja praktično nemoguće izaći iz napuljskih katakombi? – Najvažnije je da se vama ništa nije desilo – slatkorečivo će Injacio, pokušavajući da ga odobrovolji. – Šta su to katakombe? – oglasi se Tomazo, privukavši pažnju na sebe. Uberto ga pomilova po glavi pa mu šapnu nešto na uvo, ujedno prateći razgovor. Kanonik je i dalje bogoradio, ali sa sve manje žestine. Zacelo nije bio zlopamtilo, ali ne zato što je imao dobru dušu, već zato što je previše lenj da bi istrajao u gnevu. Nedugo zatim, lice mu se smrknu. – Siroti Gebeard... reče, pa se lupi po čelu. – Mnogo mi je žao zbog njega! Bio je tako pouzdan... Tako pošten... Trgovac samo izvi obrvu. Alfano je u tom gestu nesumnjivo nazreo izvesno neslaganje i prekorno ga je odmerio. – Dobro, šta hoćete od mene? – Da zaključimo posao – odvrati Hispanac. – Časni otac sigurno nije zaboravio da je zadržao... kompozit. – Mislite na krv. – Kanonik pokaza na bočicu, već izloženu na jednoj polici. – Čudesnu krv. – Zovite je kako vam je volja. U svakom slučaju, zaboravili ste da je platite. – Stvarno? Ja sam mislio... – Biće da ste se zbunili usled onog meteža – prekinu ga Injacio. – Činjenica je da nisam dobio ugovorenu nadoknadu.

– U pravu ste, sad se sećam. – Alfano priđe stolu zatrpanom pergamentima. – Ako se ne varam, reč je o sto tarija – pa prinese svetlu škrinjicu punu novca. – Sto pedeset – ispravi ga trgovac, zagledavši se u zlatne skude pred sobom. Trgovina na italskom poluostrvu prilično je zamršena rabota zbog raznih valuta koje se koriste u gradovima. Tari, denari, mankuzi, venecijanski groši... Trebalo je biti vešt u računanju da bi se izbegle prevare. – Osim toga, rekli smo da ću dobiti i novac za plovidbu do Španije. Alfano je rasporedio tarije na gomile od po deset kovanica. – Već odlazite? Tako brzo? Neobično pitanje, pomisli Injacio. – U današnje vreme nije mudro predugo se zadržavati u Sicilijanskom kraljevstvu – odvrati, pa stavi novac u džep. – Potpuno vas razumem – reče kanonik. – Neredi koje su prouzrokovali klaviđeri, glasine o carevoj smrti... U tom trenutku Suže istupi, nakašljavši se. – Ako časni otac dozvoli, nešto bih vas pitao. Alfano ga radoznalo osmotri, kao da ga dotad nije ni primetio. – U vezi sa čim, gosparu? – U vezi s Gebeardom fon Kverfurtom. – A ko ste vi, kad se zanimate za njega? – Magister medicinae. Dolazim iz pariskog Studijuma. – Zadivljujuće. Slušam vas. – Hvala vam – reče Suže, pa nepoverljivo pogleda Injacija i Uberta. – Ali radije bih nasamo da popričamo.

10. Ulfus je bio rodom iz Tikili Taša, Šume straha. Detinjstvo je proveo na obalama Dunava, u zemlji na tromeđi latinskog, grčkog i slovenskog jezika, nikad ne dokučivši od kojeg potiče jezik kojim se on služi. Kad malo bolje razmisli, nije znao ni kom bogu upućuje molitve. Onom kojeg slavi Rimska crkva, u kojem su sjedinjeni Otac, Sin i Sveti duh, ili onom vizantijskom, s kojim je Sveti duh povezan posredstvom Sina, a ne ishodi direktno iz Njega. Sve u svemu, zanemarljiv problem, budući da je Ulfus u svome umu zamišljao samo jednog boga: troglavog lovca koji na konju prelazi preko zvezdanog neba. O njemu su pripovedale legende predaka, Tračana i drevno nadgrobno kamenje zaboravljeno na rubovima šuma i u nekropolama. Ulfus se često pitao zašto lovac ima tri glave i zašto jedan bog mora da dokazuje svoju nadmoć posredstvom čudovišnog obličja. Onda je shvatio. To obličje je čudovišno samo za smrtnike, jer oni u svom umu ne mogu da dokuče ideju božanske ili paklene moći. Baš kao u onom slovenskom spevu, kojim se tvrdi kako junak Musa ima tri srca i tri para rebara. Videh u Musi tri srca junačka. Tri niza rebara videh, jedan iznad drugog. To ne svedoči o Musinom izobličenju, već o njegovoj veličanstvenosti. Triput je veličanstveniji od čoveka. Toj veličanstvenosti i Ulfus je stremio, a dostići će je tek kad okonča svoju misiju. Moraće da se dokopa Strelčevog ogrtača, po cenu da ubije svakoga ko pokuša u tome da ga spreči. Trojicu je već uklonio. Zbog trećeg smaknuća morao je da siđe s konja i da se spusti u katakombe San Đenara. Nerado je tako ubijao, čak i kad okolnosti zahtevaju. Kako god bilo, uzalud se trudio. Ogrtač kao da je u zemlju propao. Ostalo mu je još malo vremena da okonča zadatak i već je strepeo da mu nije dorastao. Ako omane, Mudrac mu nikad neće oprostiti. Mudrac. Ulfus ga je gledao kako čini nezamisliva čudesa. Slušao ga je kako izgovara proročanstva koja su se kasnije

obistinila. Gledao ga je kako leči ljude od opakih zastrašujućih boleština. Čuo ga je kako otkriva tajne nebesa i podzemnog sveta. I dobio je dar od njega. Vatreno koplje. U pakao bi sišao kad bi mu on naredio, samo da bi mu udovoljio. Kada bi odbio, Mudrac bi ga podvrgao kaznama kakve nije mogao ni da zamisli.

11. – Bednik! – zareža Injacio, ostavljajući iza sebe kuću kanonika Alfana. – Na šta se ti žališ? – upita ga Uberto. – Papreno smo naplatili, a pritom nismo dovedeni u vezu s ubistvom Gebearda fon Kverfurta. Odgovor je izostao, kao i bilo kakva primedba. Sa svakim korakom, Injacio je postajao sve natmureniji. Uberto ga je krišom pogledao, očekujući neku reč, mada je dobro znao da je neće dočekati. Bar zasad. Injacio je imao običaj da kinji ljude svojim ćutanjem. Samo neki ćuti, pomisli mladić. Jasno mu je bilo zašto je ovaj toliko gnevan. Keramički projektil, vitez izvezen na ogrtaču, kao i onaj od krvi i mesa koji je izjurio iz katakombi... Taj sled događaja zaveo je njegovog oca, koji je sve zaboravio, povevši se za pesmom sirena. A bednik kojeg je pomenuo bio je Suže od Peti-Ponta, onaj nadrilekar odbojnog lica koji je odlučio da tu priče istrese Alfanu Imperatu i to nasamo. Uostalom, imao je pravo na to, samo što Injacio, izgleda, nije bio saglasan s tim. Ali Uberto je želeo da se vrati svojoj porodici i ništa ga drugo nije zanimalo. Zapravo, skoro ništa. Ruku na srce, žao mu je bilo da ostavi malog Tomaza sa Sužeom. Rado bi ga poveo sa sobom i starao se o njemu, da mu maleni nije rekao da u Napulju ima rođake kojima će se uskoro pridružiti. Ali Injacio je bio drugačiji. Pod izgovorom da trguje relikvijama, dobar deo života proveo je razotkrivajući misterije. Radoznalost ga je poput vučjeg nagona vodila stazama znanja i pustolovina, sprečavajući ga da se zaustavi. Uberto nije odobravao takav život. Da se on pita, nikada ne bi zanemario svoja osećanja da bi jurcao za senkama. Kad su s Gornjeg trga zašli u Virovitu ulicu, suton je već klizio kroz mrežu rublja okačenog da se suši. Uberto namesti kapu pa pogleda uvis, privučen obrisima morskih ptica koje su

osvajale nebo. Kad ih je izgubio iz vidokruga, nije više mogao da podnese tišinu. – Suže od Peti-Ponta nije naša briga – promrmlja, zabacivši udicu. Otac ga rasejano pogleda. – Možda si u pravu. Ipak... – Znao sam da će uslediti „ipak”. Injacio je to shvatio kao poziv da nastavi. – Šta je to nateralo jednog pariskog lekara da putuje čak do Napulja samo da bi predao neki ogrtač? – Priznajem da deluje pomalo neobično. – I šta to tera jednog viteza da ubije svakog ko zna za pomenuti ogrtač? – Mislim da sam ti to već rekao. Ne možeš dokazati da je Fon Kverfurtovo ubistvo povezano s ogrtačem. – Ipak, to je vrlo uverljiva pretpostavka. Imaj na umu da se Suže prihvatio zadatka u ime ubijenog čoveka... Čoveka koji je pre njega čuvao ogrtač. Dva ubistva povezana s istim neznancem donekle izazivaju sumnju, zar ne? – Verovatno si u pravu. Ali potraga za istinom mogla bi nas naterati da se pridružimo tim leševima, što bih ja rado izbegao. Istini za volju, čak ni Francuz mi ne odaje utisak čoveka spremnog da se žrtvuje. – Možda si bliži istini no što misliš. – Šta hoćeš da kažeš? – upita Uberto i odmah se pokaja što nije oćutao. Otac je uspeo da mu pobudi radoznalost. – Reklo bi se da Sužea ne pokreću ideali. Biće da je umešan u slučaj koji prevazilazi njegove sposobnosti, te sad gleda da se što pre izvuče kako i njega ne bi ubili. – Tim gore po njega. – Ne bi to rekao tako nehajno da si video Fon Kverfurtovo ubistvo. Zaista jeziv prizor. Da budem iskren, ne znam kako bi se završilo da je Suže naleteo na tog viteza. A imajući u vidu da lekar nije bio sam... – Nije pošteno – prekide ga Uberto. – Zašto? – Navodiš me na pomisao da ni Tomazo nije bezbedan.

Primetio si da mi je taj dečak prirastao srcu i nadaš se kako ćeš me navesti da krenem za njim i njegovim zaštitnikom ne bih li se uverio da ih vitez neće napasti. A onda ćeš se velikodušno ponuditi da mi pomogneš kako bi zadovoljio svoju radoznalost. – Zadovoljan sam – osmehnu se Injacio. – Postaješ nedokučiviji od mene. – Čak i da je tako, nećeš me uvući u to. Tomazo ima rođake u Napulju, uskoro će biti bezbedan. Trgovac podiže ruke u znak predaje. – Onda je sve rešeno. – Biće, kad odemo odavde – odvrati Uberto, pustivši korak. – Nije mudro zadržavati se među ovim zidinama, i to ne samo zbog ogrtača. Priča se da su klaviđeri pred gradskom kapijom, da ne pominjem papine uhode koje već vršljaju unutar zidina. Podsećam te da ovde nismo dobrodošli. I zato ću, uz božju pomoć, ujutru zaploviti ka Španiji, s tobom ili bez tebe... Nije dovršio rečenicu. Jedna žena izbi iz sporedne uličice i stade ispred njih. Uberto ju je odmah prepoznao, bila je to bludnica koja je nešto ranije gledala njegovog oca. Nije stigao ni da se zapita otkud ona tu, kad ga pogodi neprijatno iznenađenje. Injacio je nesigurno prišao ženi. – Ermelina, to ste zaista vi – reče joj. – Ono danas, na ulici, pomislio sam da sam se prevario. Žena uzmaknu za jedan korak. – Dvoumila sam se da li da vam se javim, gosparu – odvrati. – Bilo mi je neprijatno što ste me videli ovakvu... Onda sam se predomislila, pobedila je želja da razgovaram s vama. Uberto je ćutao rastrzan između srdžbe i znatiželje. – Mnogo je vremena prošlo – nastavi Injacio nešto tiše. – Šta vam se dogodilo? – Šta mi se dogodilo? – Gorak osmeh zalebde na ženinim usnama. Lice propale i razočarane žene za kojom su nesumnjivo čeznuli mnogi muškarci. Ipak, Ermelina reče da se udala za pogrešnog, za jednog napuljskog vojnika, kockara i pijanicu, uz to sklonog nasilju. Poverila mu je kako je godinama trpela batine i poniženja, ne mogavši da načini preokret. – Ne znate vi kako je

to, gosparu – reče na kraju. – Tako dobar čovek ne može to znati. Nisam ja dobar čovek, kao da su govorile trgovčeve oči. Ja sam sebičnjak koji zapostavlja svoju ženu, lažljivac oguglao na životne nepravde. Na kraju pogleda sina, kao da mu duguje objašnjenje. Ali Uberto je odbio da shvati, budući da ta žena nije njegova majka. Nema razloga da bude toliko kivan, pomisli Injacio. Ermelina kao da nije prozrela napetost koja je zavladala između njih dvojice i nastavila je da priča. Nedugo posle venčanja, njen muž je proćerdao svu imovinu i kako bi se izvukao iz besparice, prisilio ju je da se prostituiše s vojnicima iz njegove kasarne. – Tada mi je pogazio ponos – rekla je. – Pretvorio me je u krpu, bez volje i samopouzdanja. – Sve se okončalo smrću njenog muža kojeg je neko u tuči među vojnicima ubo u stomak. Odjednom je bila slobodna, ali i primorana da se sama o sebi stara. Kako nije videla drugi izlaz, nastavila je da prodaje svoje telo. – Dopustite mi da vam pomognem – ponudi trgovac. Ermelina odmahnu glavom. – Vi ste već dovoljno učinili, Injacio iz Toleda. Nekada davno, u drugom životu. Sad je kasno, ne možete me spasti. – Spustila mu je ruku na rame i još jednom ga prodorno pogledala. – Drago mi je što sam vas videla. To rekavši, okrenu se i ode. Uberto bi se zakleo da ju je, trenutak pre no što se okrenula, video da plače. Injacio je gledao za njom, ćutke, skupivši se u svom ogrtaču, a na kraju odmahnu glavom kao da se budi iz ružnog sna. – Pomenuo si da treba da idemo na spavanje – reče sinu, ponovo ravnodušan. – Rekao bih da je to odlična zamisao. Uberto je ćutao. Prizor kojem je prisustvovao pokazao mu je da i dalje zna vrlo malo o svom ocu. Za neke događaje nikad nije čuo; nerasvetljeni i nedokučivi, prisiljavali su ga da oca gleda kao potpunog stranca. Dok ga je obuzimala emotivna iscrpljenost, rasprava o Sužeu od Peti-Ponta sve više je bledela,

gotovo beznačajna. Ušli su u gostionicu nadomak južnih zidina, nedaleko od luke. Naumili su da tu sačekaju prvu lađu koja plovi za Španiju. Iako im je upravo kanonik Alfano preporučio to mesto, obreli su se u sobi u kojoj je bilo već šestoro gostiju, sa slamaricama odvojenim običnim zastorima. Bolji smeštaj neće naći, rekao im je gostioničar. Napredovanje klaviđera naterao je stotine izbeglica da krenu put Napulja, gde su zauzeli sve gostionice i konake. Nije im bilo druge do da se zadovolje ponuđenim, te su polako počeli da se pripremaju za počinak. Uberto je oduvek muku mučio da zaspi u takvom okruženju. Obično bi do svitanja lebdeo u nepodnošljivom dremežu, ne mogavši da razdvoji stvarnost od sna. Zato nije ni mogao, dok je ležao pod pokrivačima koji su odisali mirisima drugih ljudi, odmah da se seti odakle mu je poznat glas koji ga je dozivao po imenu. Otvori oči i pred sobom ugleda obrise nekog deteta u senci. Uspravi se na slamarici i spusti mu ruke na ramena, kako bi se uverio da to nije samo priviđenje. Ne, reče u sebi. To je Tomazo, oznojen i prestravljen. – Šta se dogodilo? – upita ga, primetivši da je gluvo doba noći. – Kako si nas našao? – Gosparu Uberto, hvala bogu što ste živi i zdravi! – reče maleni i ne osvrnuvši se na njegova pitanja. – Uhapsili su Sužea! – Zašto? Zastori pored slamarice se razmakoše, otkrivši Injaciovo lice. Dečak se trže, no Uberto mu pokaza da nastavi. – Neki germanski sveštenik – pričao je Tomazo – došao je u kanonikovu kuću pošto ste vi otišli, dok je Suže razgovarao s Alfanom Imperatom. – I onda? – upita trgovac. – Obojicu je ispitivao, pitao ih je da li su čuli za neku sektu... Ne sećam se kako se zove. Uberto klimnu glavom, kako bi mu pokazao da mu veruje. –

Nastavi. – Isprva je taj sveštenik bio dobar i ljubazan, a onda je optužio Alfana i Sužea za nekromantiju, uveo je žbire i uhapsio ih. Obojicu. Hvala nebesima da na mene niko nije obraćao pažnju, pa sam pobegao. Uberto je bio zadivljen dečakovom prisebnošću. Uostalom, čim ga je upoznao, shvatio je da Tomazo nije obično dete. Ipak, nešto mu nije bilo jasno. – Trebalo je da odeš svojim rođacima, umesto što si došao ovamo. Zar nisi rekao da žive u Napulju? – Znam kako se zovu, ali ne znam gde žive. Za razliku od vas dvojice, ja sam bez po muke stigao do luke... – Ali kako si znao? – upita trgovac. – Samo je Alfanu bilo poznato gde ćemo odsesti. – Od njega sam i čuo – odgovori Tomazo, nateravši ih da se trgnu kad je dovršio: – kad ih je germanski sveštenik pitao za vas. Injacio skoči na noge. – Pitao je za nas? – Da, dolazi po vas. Sa žbirima. Spakovaše stvari u zavežljaj i navrat-nanos izleteše iz gostionice. Odlučiše da bi najbolje bilo da krenu ka doku i ukrcaju se na prvu galiju koja isplovljava, ali Injacio je znao da nijedan brod neće isploviti pre svitanja. Zato predloži da se negde sklone i da sačekaju jutro, a da se zatim neprimetno ukrcaju. Strah da će upasti u kandže tajanstvenog germanskog sveštenika nadvladao je želju da sazna istinu o Strelčevom ogrtaču. To saznanje trgovca je bezmalo razočaralo. Nikad mu se još nije dogodilo da strah pretpostavi svojoj žeđi za znanjem. Možda sam ostario, pomisli, ali osećao je da nije to u pitanju. Bar ne sasvim. Obuzeo ga je osećaj opasnosti kakav dotad nije iskusio. Tokom svih tih godina lutanja uspevao je da izbegne svakojake zamke, a te noći nije bio dovoljno oprezan da oseti Lovčev dah na sopstvenom vratu. Da nije bilo Tomaza, završio bio kao Suže i Alfano. Nije smeo ni da zamisli kakva sudbina čeka tu dvojicu nesrećnika... I dok je hitro napredovao kroz mrak, nastavio je da ispituje

dečaka. Tomazo mu je otkrio da je slušao Sužeov i kanonikov razgovor, pre no što ih je Germanin prekinuo. Razgovarali su o Gebeardu fon Kverfurtu i o Strelčevom ogrtaču, o kojem je Alfano, izgleda, mnogo toga znao. Pošto je shvatio da se ogrtač nalazi kod Sužea, prelat je zahtevao da mu ga pokaže, pomenuvši izvesnog učenjaka iz Toleda o kojem lekar ništa nije znao. Na svoje iznenađenje, Injacio nasluti da je i kanonik bio umešan u slučaj s ogrtačem, iako to nije mogao da dokaže. Dečak opisa šta se dogodilo kad je upao germanski sveštenik po imenu Konrad fon Marburg, kojeg je zanimalo ubistvo u katakombama. Tvrdio je da je video telo Gebearda fon Kverfurta i da je prepoznao znake na njegovoj ruci. Iste znake video je i na rukama ostalih žrtava. Da, ponovio je Tomazo. Konrad je rekao ostalih žrtava, ne navevši njihova imena. Ali trgovca je uznemirilo ono što je posle toga čuo. Konrad je zahtevao da mu kažu ko je treći čovek iz katakombi ispod Kapodimonta, a ona dvojica su mu istog trena rekla da je to Injacio iz Toleda, detaljno ga opisavši. Kako izgleda, odakle je došao, šta se o njemu priča, s kim putuje... Germanski sveštenik sve je hteo da zna, a naposletku je uhapsio Sužea i Alfana, otkrivši da radi po papinom nalogu. – Baš tako je rekao? – prekinu ga Uberto, smrknut. – Po papinom nalogu? – Da – odgovori dečak. – A Strelčev ogrtač? – upita trgovac. – Jel’ i to odneo? – Ni Suže ni Alfano ga nisu pomenuli – otkri Tomazo. – Sigurno je ostao u kanonikovoj kući. – A ti si pobegao – nadoveza se Injacio, pokušavajući da rekonstruiše događaje. – Ali kako si stigao pre tog Konrada fon Marburga, ako je i on pošao za nama? Trebalo ti je mnogo vremena da se snađeš. – U pravu ste, gosparu – potvrdi Tomazo. – Stigao sam pre tog sveštenika zato što je on najpre hteo da ode negde drugde.

– Gde? – Ne znam, nije rekao. Ali videlo se da žuri. U međuvremenu su izašli iz uličice u kojoj se nalazila njihova gostionica. Injacio je naumio da krenu ka doku, kako bi se sakrili između čatrlja moreplovaca i ribara. Zurio je čas u Tomaza, čas ispred sebe, obuzet brigom koja je rasla sa svakim otkucajem srca. Zašto je taj Fon Marburg uhapsio Sužea i Alfana? I šta hoće od njega? U tom trenutku sva pitanja padoše u vodu. Na kraju ulice ugleda četvoricu vojnika. – Dečak! – uzviknu jedan od njih, pokazavši na Tomaza. – Prepoznao sam ga. – To su sigurno oni! – doviknu drugi. – Za njima! I potrčaše za malom družinom. Uberto zgrabi dečaka za ruku i potrča, a Injacio za njima. Skrenuše u prolaz između niza drvenih kuća i mnoštva amfora, gazeći po barama. Progonitelji su vikali za njima. Prolaz se pretvori u lavirint zamandaljenih kapija, razlabavljenih i klizavih kocki pod nogama. Injacio zape za jednu i pade. Uberto se vrati do njega, uhvati ga za ogrtač pa snažno povuče ne bi li ga osovio na noge. Trgovac zadihano produži, ali jedan žbir ga sustiže. Pokuša da se otme, ali ovaj ga savlada. Uberto zastade da mu pritekne u pomoć, kad ugleda još jednog stražara u seni. Izbegnu ga i potrča, ali pade nauznak, primetivši da je izgubio Tomaza. Treći vojnik približavao se psujući, a za njim još jedan. Uberto se okrenu na stomak pa krenu četvoronoške, a onda se ispravi i potrča hitro kroz mrak, s progoniteljima za petama. U jednom trenu ulica se zatvori ispred njega. Zastade gledajući u istrulela vrata, a onda svom silinom jurnu na njih i izvali ih ramenom, srušivši se u nekakvom skladištu. Zapahnu ga vonj starudije, ribarskih mreža, krhotina amfora i... uto ugleda stepenice koje su vodile u podrum. Ne razmišljajući, sunovrati se niz deset, dvadeset stepenika, jedva se držeći na nogama. Iza

njega su odjekivali glasovi. Zastao je tek kad je shvatio da se obreo u nekakvoj kripti. Načas pomisli da je u klopci, a onda u mraku ugleda zasvođen prolaz. Zaputi se ispod luka, pređe još jedan hodnik, pa ponovo niz stepenice, sve vreme se pitajući šta se dogodilo njegovom ocu i dečaku. Ali nije imao izbora, zaustaviti se nije smeo. Produžio je s rukama ispruženim preda se, napipavajući oguljene zidove i paučinu. Ne zaustavljaj se, ponavljao je sebi kad je kročio u ko zna koji po redu hodnik. Ne zaustavljaj se inače će i tebe uhvatiti. A ako se to dogodi, njih dve nikad više nećeš videti. Skrenuo je već drugi ili treći put, budno osluškujući. Ništa se nije čulo osim udaljenog žubora vode. Možda su njegovi progonitelji odustali, možda je spasen. Ali nije smeo da rizikuje. Sačekaće kako bi se uverio da je bezbedan, a onda će smisliti kao da spase Injacija i Tomaza. Uto mu sinu da najpre mora da reši jedan problem. Izgubio se.

12. Nečastivi je bio u toj odaji. Još je osećao njegovo prisustvo, njegov koban dah. Čak i predmeti, njihov raspored, otkrivali su nešto zlokobno, a o simbolima da i ne govori... Ali Konrad fon Marburg je osećao to pre svega u sebi. Poznat mu je bio taj nadražaj u nozdrvama i u donjem trbuhu, koji se zatim širio do slepoočnica, izazivajući sve veći nemir. Rođen je s tim darom. Od malih nogu je mogao da oseti vonj greha, a s vremenom je naučio da ga prepozna ne samo u ljudima već i u raznim odajama, poput masnog traga koji je ostao iza nečistih reči i dela. Izučavanje teologije pomoglo mu je da shvati kako to nije običan dar, već predodređenost za sveštenički poziv. Zato je i postao sveštenik i negovao je tu sposobnost, učeći da u grčevitim kricima i samrtnom hropcu razluči istinu od laži. Uverenje da izvršava božje poslanje – misiju – podsticalo ga je da se usavršava. Tako je postao lovac. Omiljen plen bila mu je jeres. Najpodmuklija duševna boljka, sposobna da se krišom uvuče u ljudski um, ne odajući svoje prisustvo i da malo-pomalo podrije pravu veru, sve dok je ne svede na trulu lešinu. Kad se pokaže, već je prekasno i može se iskoreniti samo čistotom vatre. Ali postoji još jedna vrsta jeresi naročito gnusna i zastrašujuća, jer je plod slobodne volje. U tom slučaju jeretici su potpuno svesni da protivreče pravilima katoličanstva i uporno ih krše, do samoga kraja bogohulno kaljajući veru s plamenih lomača. Njih pokreće gordost. Evina gordost. Luciferova gordost. Ne postoji teži greh. Gordost navodi čoveka na neposlušnost, na pomisao da je mudriji od ostalih i na poricanje božanskih zakona zarad stvaranja sopstvenih. I mada neki to brkaju sa slobodom, Konrad fon Marburg je u tome video samo Zmijinu zamku. Nije imao iluzija u vezi s tim, znao je da mnogi ne misle tako. Ali istinska sloboda je samo jedna i svodi se na

prepuštanje Pastirovom vođstvu. Drugačije ne može biti, jer onaj ko ne sledi Hristosa, sledi Satanu. Extra Ecclesiam nulla salus, 9 često je voleo da kaže. I svakome ko se drzne da se odvoji od stada kako bi se odmetnuo stazom kojom ga samo sopstveni pogled vodi, on bi pre oči iskopao no što bi ga prepustio spletkama Nečastivog. Učinio bi to iz hrišćanskog milosrđa. I iz čistog zadovoljstva. – Preuzvišeni oče – začu se glas, a Konrad se priseti da se nalazi u jednoj odaji, u gluvo doba noći, s poslanjem koje treba da izvrši. Okrenu se ka čoveku koji mu se obratio. Galvano Punđilupo, plaćenik klaviđer, koji je u njegovu službu dospeo milošću papinom. Nikakvih zamerki Fon Marburg nije imao na tu hulju plaćeničku koja je isplivala iz nekog kanala na severu Italije. Ni valjan ratnik nije bio, kako se pričalo, ali odlikovao se izvrsnim sposobnostima psa tragača. Od malih nogu je navikao da njuška po blatu. Sam je to otkrio Konradu prilikom njihovog prvog susreta. Ako Konrad traži nekoga ili nešto, Punđilupo ga neće izneveriti. Pričalo se da je upravo on pronašao skriveno blago Montekasina, a zahvaljujući tom blagu papski izaslanik Pelagije platio je klaviđere. On je našao i Sužea od Peti-Ponta kad mu je Fon Marburg naredio da prati njegov trag iz Milana. Odlično je obavio posao. Sad je trebalo pokazati gvozdenu pesnicu i smrviti neprijatelja. Konrad se ustumarao po sobi, razmišljajući o znacima Nečastivog koje je video među tim zidovima. Proveravao ih je, jedan po jedan, pod svetlošću sveće, sve dok nije obnevideo. Uskoro je trebalo da odmeri snage sa izuzetno pronicljivim čovekom i ništa nije hteo da prepusti slučaju. Tek kad se uverio da je sve sagledao kako treba, obrati se klaviđeru: – Kažite mi, Galvano, jeste li našli Hispanca za kojim tragamo? – Jesam, gospodaru – odvrati vojnik. – Ali sin je pobegao. – Pobegao? – Zavukao se u podzemne prolaze. Ljudi su se plašili da siđu

za njim. Sveštenik se namršti. – Četvorica vojnika su se plašila da zgrabe jednog begunca? – Sujeverni su. – Punđilupo je iznosio činjenice ne otkrivajući osećanja, kriveći lice poput iskusnog grabljivca. – U napuljskim katakombama počivaju davno upokojeni. Konrad ukrsti prste iza leđa i stade ispred njega. Bio je viši i krupniji od Punđilupa. Metalno raspeće na crnoj odori svetlucalo je kao oružje spremno da udari. – A vi, Galvano? Plašite li se vi pokojnika? – Mene nešto drugo plaši – priznade vojnik. – Dobro. – Sveštenik se osmehnu. – Treba ga uhvatiti. Mislim na sina. – Prepustite to meni, preuzvišeni oče. – Punđilupo se udari pesnicom u prsa. – Molim za dopuštenje da radim sam, biće mi lakše. – Samo napred – reče Konrad. – Ali pre no što odete, uvedite Hispanca. Injacija su dva vojnika sprovela ka zapadnim zidinama Napulja. Isprva se uplašio i za sebe i za Uberta, ali usput je potisnuo brigu za sina i postarao se da umiri Tomaza, koji je hodao pored njega, obuzet sve većim strahom. Tako je, kad su stigli do Crkve San Đenarelo, primetio promenu u njegovom držanju, kao da mu je to mesto poznato. Onda se priseti Sužeovih reči: Gebeard fon Kverfurt se smestio u konaku te crkve. Možda ju je dečak prepoznao, budući da je koliko juče bio tu s francuskim lekarom. I na trgovčevo iznenađenje, vojnici ih uvedoše upravo u to zdanje. Injacio je znao šta ga čeka. Nimalo nije sumnjao da će se suočiti sa čovekom koji je naredio da se uhapse Alfano i Suže, ali podozrevao je da to neće biti zvaničan susret. Svakako ga neće izvesti pred crkveni sud, a još ga nisu obavestili ni za šta ga optužuju. Konak San Đenarela nije ličio na gostionicu; bio je to pravi

dormitorijum za sveštenike, sa dodatnim sobama za hodočasnike koji se duže zadržavaju u gradu. Prođoše hodnikom sve do vrata na kojima je stražario vojnik sa njuškom izgladnelog vuka. – Klaviđer – prošaputa Tomazo Injaciju. Trgovac se odmah i sam uveri u to kad je na kopči plaćenikovog opasača uočio grb s dva ukrštena ključa. Simbol plaćenika Svete stolice. – Uvedite Hispanca – začu se s druge strane vrata. Izgladneli vuk klimnu glavom pa naredi jednom vojniku da uvede zarobljenika. Injacio se obreo u maloj radnoj sobi u kojoj nije bilo ničeg osim velike škrinje i radnog stola i nagonski se zaputio ka jedinom izvoru svetla, ka sveći koju je u ruci držao krupan čovek širokih ramena, možda i viši od njega. Čovek sa svećom stajao je nasred sobe, s osmehom na licu, ljubaznim, no ujedno i pretećim. Oči su mu ličile na dve crne jame, bezizrazne kao u ribe. – Dakle, vi ste Injacio Alvarez – reče s preteranom, gotovo grotesknom predusretljivošću. – Injacio iz Toleda. – A vi ste? – Otac Konrad fon Marburg iz Majnca. – Crne oči skoro neprimetno začkiljiše. – A ovo nije bilo pitanje. Trgovac klimnu glavom, trudeći se da prikrije uznemirenost. – Pa dobro, preuzvišeni oče, zašto su me doveli vama? Umesto odgovora, usledi pitanje: – Znate li gde smo sada? – Ne mogu ni da naslutim – slaga Injacio, glumeći žaljenje. – U sobi u kojoj je boravio Gebeard fon Kverfurt – objasni sveštenik – dok nije ubijen. Trgovac raširi ruke. Još jedan tugaljiv gest, još jedna laž. – Izvinjavam se, ali to mi nimalo ne pomaže da dokučim zašto sam se obreo ovde. – Kao da se branite – primeti Konrad. – Možda su moji ljudi previše grubi? Hapšenje vas je potreslo? – Ovo nije hapšenje, već otmica – pobuni se Hispanac pomalo zajedljivo. Uzvraćeno mu je istom merom. – Samo polako, burgmajster mi je dao odrešene ruke.

Injacio nikad nije doživeo tako nešto. Kao da je čovek ispred njega ispuštao nekakvu otrovnu tečnost koja ga je sprečavala da se brani. Biće da je to zbog njegovog pogleda, pomisli. Te proklete dužice nalik crnim ogledalima. Ipak, njegov neprijatelj je bio ljubazan, gotovo blagonaklon. No samo njegovo prisustvo teralo ga je na pokornost, jer je njegov neprirodan mir zapravo samo varka kojom vešto skriva jezivu pretnju. Da bi se oslobodio tog nevidljivog stiska, trgovac se osvrnu unaokolo. Sa svih stana tamni zidovi. Osim vrata kroz koja je ušao, primetio je još jedna, verovatno vode u spavaću sobu. Osim njega, tu je bio još samo sveštenik i vojnik koji ga je uveo. Nešto je nedostajalo. – Gde su francuski lekar i kanonik? – Sve u svoje vreme, gosparu Injacio. – Konrad zavuče ruku u džep odore i izvadi neku staklenu bočicu. Prinese je svetlu. – Znate li šta je ovo? Trgovac pažljivo osmotri, tobože se naprežući da se seti. Šegačenje na račun sagovornika, jedino koje je u tom trenu mogao da dopusti sebi. Prepoznao je tu bočicu na prvi pogled. – Bočica s nepoznatim sadržajem – reče zatim. – Jeste li je već videli? – Pripada monsinjoru Alfanu Imperatu, kanoniku katedrale. – Nije bilo svrhe da se i dalje pravi nevešt. Jasno je bilo da Fon Marburg zna. – Danas ju je kupio od mene. Konradu se omače netrpeljiv uzdah. – Prodajete lažne relikvije – reče, kao da ga upozorava. – Nikad nisam tvrdio da je ono što se u toj bočici nalazi relikvija. Ako je Alfano drugačije razumeo... – Dovodite u sumnju reč kanonika Alfana? Božjeg čoveka? Jedan crkveni zakon odnosi se upravo na ovakve slučajeve. Iako je namirisao zamku, Injacio nije uspeo da je izbegne. Nije predvideo ovakav razgovor. Mislio je da je uhvaćen zato što je umešan u smrt Gebearda fon Kverfurta, štaviše, sam sveštenik ga je naveo na taj zaključak. Možda je Konrad naumio da ga zavara sporednim optužbama, pre no što pređe na suštinu. Trebalo je da prođe probu izdržljivosti. – Nisam

nameravao da prodam tu bočicu kao relikviju – preoblikovao je odgovor s odlučnošću koja je otkrivala izvestan ponos. – Nisam ja kriv što je kanonik pogrešno razumeo. Fon Marburg klimnu glavom. – Uprkos tome, supstanca u ovoj bočici ima neobična svojstva, zar ne? – Ništa posebno. Dobijena je od vulkanskog kamena i na toploti prelazi u tečno stanje. – Niste mi odgovorili. Smatrate li da ta supstanca ima naročita svojstva? – Nema sumnje da su neuobičajena. – Onda ćete se složiti sa mnom da je sve što je neuobičajeno... kako bih to rekao... izopačeno. – Kada je um dokuči, onda to više nije izopačenost. – Zadivljujuće zapažanje. – Nešto blesnu u Konradovom pogledu. – Nego kažite mi, gosparu Injacio, kako objašnjavate ubistvo Gebearda fon Kverfurta? Kao još jednu neuobičajenu pojavu? – Nesumnjivo. Sveštenikov glas pretvori se u šapat: – I to biste pripisali vatrenom principu kao i lažnu relikviju u ovoj bočici? – Ne bi trebalo odbaciti tu pretpostavku. – U strahu da će ga Konrad pogrešno razumeti, trgovac pokuša preciznije da obrazloži: – Možda je reč o reakciji zasnovanoj na principu aristotelovske sympátheiae 10 . Konrad prinese ruku bradi i kao da se osmehnu. – Znate Aristotelovu filozofiju? – Samo osnove. – A alhemiju? I to znate? Injacio poreknu. Konrad je delovao razočarano. – Kanonik Alfano tvrdi suprotno. Rekao mi je kako ste u njegovom prisustvu upotrebili izraze kao što su kompozit i kalcinacija. – Trgovac zausti da objasni, ali ga sveštenik prekinu. – Ne, molim vas, nemojte poricati. Bilo bi ponižavajuće. Osim toga, Crkva ne zabranjuje alhemiju... zasad. Ali bez brige, pitao sam vas iz puke

radoznalosti. Jednostavno me je zanimalo kako ste stekli obrazovanje. – Nemam šta da krijem. Školovao sam se u Toledu, uz učenjaka Gerarda iz Kremone, u katoličkoj školi pod okriljem Crkve. – U školi za tumače – dovrši sveštenik. Injacio klimnu glavom. – U školi u kojoj kruže prevodi knjiga s grčkog, hebrejskog, arapskog. – Konrad je nabrajao na prste, a onda je stisnuo pesnicu. – Prevodi tekstova za koje se, u izvesnim slučajevima, ispostavilo da su prevratnički. Jeretički. Nekromantski. Trgovac zausti da se pobuni, ubeđen da je brižljivo odabrao reči: – Pokazalo se da su mnogi među tim traktatima bili prosvetljujući za medicinu, pa čak i za izučavanje nebeskih tela. Koristili su ne samo laicima već i Crkvi. – Umešni ste u vođenju razgovora, znate da sačuvate ravnotežu – priznade mu sveštenik. – Uostalom, od vas ništa manje nisam ni očekivao – dodade, pa spusti sveću na sto. U tom trenutku Injacio primeti nešto na drvenoj površini. Neki duguljast zavežljaj. – E pa dobro – Konrad spusti šaku na zavežljaj. – Da li ste, u traktatima koje pominjete, ikada videli ovakve simbole? – I to rekavši, razmota zavežljaj otkrivši njegov sadržaj. Injacio ustuknu, užasnut, ali zadrža ga vojnik koji je stajao iza njega. U zavežljaju se nalazila ljudska ruka, tačnije, podlaktica, uredno odsečena. Cela šaka je bila prekrivena tetovažama. Simbolima. – Molim vas da mi oprostite. – Lice Konrada fon Marburga se iskrivi u nemilosrdnu grimasu. – Nisam mogao da dovučem ovamo celo truplo Gebearda fon Kverfurta, te sam doneo samo najzanimljiviji deo.

13. Sestra Kjara iz Grotaferate se okrenu u postelji, uljuljkujući se u ranojutarnjoj svežini. Najslađe je spavala u svitanje, znajući da može još malo da se izležava pre jutarnje službe. Iako se uzdizao u srcu Napulja, Manastir Svetog Grgura Jermenskog predstavljao je oazu mira, omogućavajući odmor monahinjama koje su živele među njegovim zidovima. Ali manastirskom miru nije bilo suđeno da potraje, u šta se sestra Kjara uverila upravo tog jutra. Glas njene sluškinje Patricije odjeknu iz prizemlja, nateravši je da poskoči u krevetu. Monahinja ustade, upali sveću, pa se odgega ka stepeništu koje je vodilo u prizemlje. Raščupana i snena, zastala je na prvom stepeniku zevajući i osluškujući nečije korake kako joj se približavaju odozdo. Iz mraka izroni lice mlade služavke koja vrisnu, prestravljena: – O, bože, o, bože... Bunar mrtvih! Sestra Kjara je pogleda pravo u oči, dve tirkizne iskre pod plamenom sveće. Iste takve oči imala je njena baka. Kad god bi ih ugledala, vratila bi se u detinjstvo i setila bi se te starice koja ju je podigla, do poslednjeg daha se protiveći njenoj želji da se zamonaši. „Lepa si” , neumorno joj je ponavljala, „a lepe devojke se udaju, ne zatvaraju se u manastir”. Ali Kjara je, gledajući kako joj otac muči majku koja je na kraju umrla na porođaju, odlučila da služi Gospodu, a ne nekom čoveku. – Bunar mrtvih? – ponovi, potisnuvši uspomene. – O čemu ti to? – Poklopac se pomera! Kao da neko hoće da izađe odande! – Mora da si to sanjala. Previše se prepuštaš mašti, kao tvoj otac. Nije to bio prekor. Patricija nije bila obična sluškinja, već ćerka Kjarinog jedinog brata, koji je, zajedno sa ženom, umro od groznice pre tačno dve godine. I kako je svaka monahinja u Svetom Grguru Jermenskom imala pravo na sluškinju, Kjara je

dovela bratanicu da joj služi i da je skloni s ulice. – Nisam sanjala – odvrati devojka. – Dođite da vidite, tetka, i požurite! Monahinja klimnu glavom. Zajedno su sišle, držeći se za ruke, do Patricijine kelije. Kjara priđe prozoru i zagleda se u vrt oivičen sobama ostalih monahinja. Nasred vrta nalazio se stari bunar. Istini za volju, nije to bio pravi bunar, budući da niko ne pamti da je u njemu ikada bilo vode. Zvali su ga bunar mrtvih jer se verovalo da je povezan s katakombama i – u najgorem slučaju – s ruševinama jednog paganskog hrama. Zato je bio zapečaćen poklopcem od drvenih gredica. Kjara izađe napolje. – Čuvajte se, tetka! – doviknu joj bratanica, zabrinuto je prateći. Pokazavši joj da ostane tu, monahinja priđe bunaru, primorana da prizna kako se iznutra uistinu nešto čuje. Isprva pomisli da to fijuče promaja ili da je u pitanju neka druga prirodna pojava, ali kad se sasvim primakla, shvati da neko pokušava da pomeri drveni poklopac kako bi izašao. Kraja ustuknu, naježivši se. U trenu je pomislila na mnoge legende o đavolu koji zauvek odvlači ljude u bunare, pećine ili jaruge i već je zamišljala kako bi se pričalo o nesrećnoj sestra Kjari koja je upala u bunar mrtvih ili o mladoj monahinji koju je oteo demon. Možda bi je čak proglasili sveticom... Budalaštine, hrabrila je sebe. Ali iz bunara su i dalje dopirali zvuci. Monahinja se okuraži pa stade pored poklopca. – Ima li nekog tu dole? – glasno upita. Buka uminu, a ona oseti olakšanje. Onda se začu muški glas. Neko je zapomagao. Kjara se skameni. Nisi đavo, jelda?, požele da upita dete u njoj, ali onda savlada strah pa ispruži ruke prema poklopcu; tu zastade, dok se ponovo ne razlegnu onaj glas. Osetila je očajanje u njemu.

Kjara se okrenu ka Patriciji: – Pomozi mi da ga otvorim! – Ali, tetka, ne znamo ko je tu... – Čovek je u nevolji – odvrati joj monahinja, pa zgrabi ivice poklopca. – Hoćeš li mi pomoći ili moram sama? Drveni poklopac bio je pričvršćen običnim konopcima te ga je uz brataničinu pomoć bez po muke podigla. Dve žene se izmakoše kako bi omogućile nesrećniku da izađe. Iz bunara iskrsnu blatnjav i prašnjav čovek na izmaku snaga. Kjara se nagnu preko ivice bunara pitajući se kako je uspeo da stigne i primeti unutra spiralne stepenice koje su se gubile u mračnoj dubini. Onda se pribra i upitno pogleda neznanca. – Ime mi je Uberto... – reče ovaj, pa se ispruži u travu, iznuren. – I tako mi boga, zauvek ću vam biti zahvalan.

14. Odsečena ruka isticala se pod svetlošću sveće poput mrtve životinje. Injacio pomisli kako s tim tetovažama koje su ukrašavale šaku, uključujući i prste, podseća na skulpturu. Delo nečijeg nožića, posvećeno nečemu na razmeđi svetog i profanog, simbolima drevnim koliko i sam čovek. Na dlanu je prepoznao sliku Bogorodice s malim Hristom i golubicu, koji su se mogli protumačiti na samo jedan način: talismanska magija, mešavina stvorena iz preplitanja jezika, vera i filozofija. Ali najčudnije je bilo to što pre njim nije stajala nekakva išarana amajlija ili pergament, već ljudska šaka. Šaka koja treba da se sklopi u blagoslov. Signum, kao u ritualnim orgijama u drevnoj Frigiji. Splet zagonetki, rekao bi trgovac. Ali u pogledu Konrada fon Marburga nazreo je sasvim drugačiji odgovor: izopačenost. – Nikada nisam video ništa slično – iskreno reče Injacio. Onaj vojnik je i dalje stajao pored njega i, nem kao grob, držao ga za rame. Samo da bi ga zaplašio, jer ionako nije imao kud da pobegne. Na Fon Marburgovom licu smenjivali su se svetlost i senke. – Ja, međutim, već treći put nailazim na ovo – otkri. – Kod tri čoveka, na tri različita, međusobno veoma udaljena mesta. – Niste valjda svoj trojici odsekli ruku – zajedljivo će trgovac. Konrad mu ne uzvrati na ironiju. – Jeste li zapazili natpis ispod crteža viteza? Injacio se pažljivije zagleda u ruku i na zglobu uoči sedam hijeroglifa. – Na prvi pogled bi se reklo da su to rune, ali nisu. Znate li šta to znači? Sveštenik je hladno zurio u njega. – Potpuno je nevažno. Trgovac nimalo nije sumnjao u to. Fon Marburgu je jedino važno bilo da otkrije da li je on umešan u taj slučaj, kako bi ga

do kraja života držao u nekoj tamnici. Izvesni ljudi kao da su rođeni za mučitelje u paklenim krugovima i kao da im je jedini cilj da ubiju svaku volju i misao u čoveku. – Žao mi je što ću vas razočarati – reče, praveći se da ga nije čuo – ali ni ja ne znam šta znači taj natpis. Konrad se nimalo ne zbuni. – Ali možda nešto znate o ostalim simbolima. – Bilo je izvesne dosade u njegovom glasu, ili je to bilo prikriveno nestrpljenje. Uzeo je sveću sa stola i zaputio se u susednu sobu. – Dopustite da vam ih pokažem. Injacio pođe za njim, dok ga je vojnik u stopu pratio i, kao što je i pretpostavio, iza tih vrata nalazila se spavaća soba. Ostali simboli bili su prepoznatljivi i iznenađujuće jednostavni. Nasred poda ugljenom je bio nacrtan krug, dovoljno velik da se u njemu opruži čovek. U krugu su bila ispisana dva grčka slova, alfa i omega. Izvan kruga su bile postavljene tri drvene stolice, na prvoj je ležala golubica zavrnute šije, na drugoj riba, a na trećoj istopljena sveća. – Ovde je neko pokušao da izvrši... – Injacio se ujede za jezik. Nije želeo da izgovori tu reč, ne pred čovekom koji je stajao naspram njega. – Zazivanje? – Konrad mu zadovoljno priskoči u pomoć. – Slažem se s vama, gosparu Injacio, uz jednu ispravku. Ovde nije reč o običnom pokušaju. Ovde je Nečastivi uistinu pokazao svoju moć. – Imate li dokaze? – Dokaze? Imam ih i previše! Iste simbole našao sam i u Majncu, u kući jednog jeretika, koji je skončao kao Gebeard fon Kverfurt, a imao je i iste tetovaže na desnoj ruci. – Priznajem da je reč o uznemirujućim događajima. Uprkos tome, mislim da se mogu objasniti i bez mešanja natprirodnih sila. – Vi biste, dakle, isključili mogućnost prisustva posrednika? Umešanost nekoga ko je potpomogao te pojave? – Mislite na nekog magusa? – nagađao je Injacio, koji se i

protiv svoje volje zainteresovao za taj slučaj. Nije verovao u magiju, ali je smatrao da se izvesnim ritualima mogu osloboditi nepoznate moćne sile koje izazivaju čudesne događaje, naoko neobjašnjive. – Ne magus, već učenjak – ispravi ga sveštenik. – Poznat je kao Homo Niger i pripada grupi zaverenika, jeretika. Sigurno je putovao u Germaniju, Francusku, Italiju, i ko zna gde je još stigao, okupljajući oko sebe sledbenike koji primenjuju njegova učenja. Priča se da potiče iz Toleda i da ima obličje visokog mršavog čoveka, uvek u tamnoj odeći. Drugim rečima, Hispanac upućen u okultnu filozofiju, baš kao vi. Trgovac se trže. – Ne mislite valjda da sam ja... – Ništa ja ne mislim, gosparu Injacio. Ja zaključujem. Maločas ste se pohvalili kako ste se školovali u Toledu i kako ste izučavali nekromantske knjige koje se tamo prevode. – Ne izvrćite moje reči! Ničim se ja nisam hvalio, a nisam izjavio ni to što vi tvrdite u vezi s nekromantskim knjigama. Konrad se prepredeno osmehnu. – Ali niste ni porekli. Injacio kao da se zatekao na rubu ponora. Napokon je shvatio! Odmah je naslutio da je upao u neku zamku, ali nije mogao ni da pretpostavi da će ga Fon Marburg optužiti za ubistvo u katakombama. Ipak, nije mogao da prikrije ogorčenje, jer su se reči koje su mu upućene graničile s klevetom. – Mnogi su u Toledu izučavali isto što i ja – pokuša da se odbrani. – Ipak, upravo ste se vi obreli u ovoj sobi, umešani u ove događaje. Zar niste bili na licu mesta kad je ubijen Gebeard fon Kverfurt? – To ništa ne znači. – Zbilja? Zašto ste sišli u katakombe? – Maločas sam vam objasnio. Zaključivao sam pregovore s kanonikom katedrale. – Laž! – Ništa na Fon Marburgu nije otkrivalo njegov gnev. Ništa osim glasa koji postade promukao i preteći: – Kvarili ste jednog božjeg čoveka nudeći mu lažne relikvije! Onda ste ga prisilili da posmatra Fon Kverfurtovo svirepo ubistvo. Svirepost

koja je delo Nečastivog, paklenim ognjem sprovedena! – Optužujuće je podigao kažiprst. – To je bio čin žrtvovanja vašeg sledbenika, zar ne? Priznajte! Injacio potisnu osećanja. Strah i uznemirenost samo bi mu pogoršali položaj. – Nemate dokaze za svoje tvrdnje – odvrati, dok ga je vojnik gvozdenim stiskom stezao za rame. – Juče sam prvi put video Gebearda fon Kverfurta. I nijedan događaj iz moje prošlosti ne može me dovesti u vezu s tim zločinom. Konrad kao da htede na nasrne na njega, ali obuzda gnev koji ga je obuzeo, rečima mu dajući oduška: – Nijedan događaj, kažete? – prosikta, obilazeći onaj krug i ne skidajući pogleda s Injacija. – U Kelnu vas i te kako pamte, i ne samo tamo već i na drugim mestima. Priča se da ste mnogo putovali poslednjih godina. Bili ste čak i na Istoku, među Saracenima, a neki tvrde da ste nekromant. Iste stare priče, pomisli trgovac, koje nepogrešivo isplivaju u najnepovoljnijem trenutku. – Od tog događaja u Kelnu prošlo je trideset godina. A što se tiče uspomena na moju malenkost, koje čuvaju u drugim mestima, mogu samo da kažem da sam uvek delao iz najbolje namere. – Sad je iz njegovog glasa izbijala dosada. – To što vi iznosite nisu čak ni optužbe, već klevete zasnovane na neutemeljenim glasinama. Kako se usuđujete da ih potežete?! Načas je izgledalo da je Injaciovo držanje uzdrmalo Konrada. Međutim, kad je na njega došao red da odgovori, odlučno je rekao: – Osim što je beskorisno, vaše poricanje očiglednog krajnje je bestidno. Gosparu Injacio, zar ste toliko gordi da mislite kako možete da me obmanete? E pa dobro, treba da znate da optužba za nekromantiju potiče iz vrlo uverljivih izvora, na koje sam nedavno naišao. Trgovac ga pogleda s nevericom. – Kakvi izvori? – Suže od Peti-Ponta. – Sveštenik je s uživanjem izgovorio to ime. S uživanjem pauka koji plete mrežu oko još živog plena. – Jasno vam je, dakle, zašto sam ubeđen da ste upravo vi Homo Niger, učenjak iz Toleda, vinovnik ovih mutnih događaja. Veliki