koraka, istog trena zaćutaše. Koraci su odjekivali sve glasnije, sve dok Fridrih II nije ušao u dvoranu, okružen nekolicinom vitezova. Na sebi je imao elegantnu, ali jednostavnu odoru, čiji su detalji otkrivali njegovu sklonost ka arapskom stilu odevanja. Pored njega je koračao Tadeo iz Sese. Vitezovi narediše prisutnima da ustanu kako bi ukazali poštovanje caru. Jedino se Fon Marburg pobuni. – Nečuveno! – primeti, očiju iskolačenih kao da će mu izleteti iz očnih duplji. Tadeo iz Sese ga prezrivo odmeri. – Na kolena, fratre! – prosikta, kako bi ga doveo u red. – Pred vama je Fridrih II Hoenštaufen, Imperator Romanorum. – A ja sam izaslanik Njegove svetosti, Hristov predstavnik na Zemlji. – Konrad izazivački skoči na noge. – Stajati preda mnom isto je što i stajati pred pomenutim, prema tome... Fridrih II prođe pored njega ne udostojivši ga ni trunke pažnje. – Papa Grgur mora da je sišao s uma kad nam šalje svoje prezvitere da nam dodijavaju – pa pokretom ruke umiri vitezove. – Neka taj sveštenik slobodno sedne, ionako ne znamo šta bismo s njegovim uvažavanjem. – Sačeka da mu biskup ukaže poštovanje pa sede na sredinu stola s juristom s desne strane i astrologom s leve. Progutavši poniženje, Konrad zauze mesto pored starog Berarda od Kastanje, dok su monasi iz Monreala bili prinuđeni da stoje. Njegovo veličanstvo osmotri dvojicu optuženih, a zatim i Fon Marburga. – Preuzvišeni oče – obrati mu se – nadamo se da imate valjano opravdanje za ovaj upad. Možda vi i jeste papina produžena ruka, ali ova palata nije prikladno mesto za zasedanje crkvenog suda. – Bio sam primoran, veličanstvo – Povrativši samopouzdanje, Konrad grabljivim netrpeljivim pokretom pokaza na Injacija. – Ovaj mi je jednom već pobegao i svakako mu neću pružiti još jednu priliku.
– Nepromišljeni ste i neoprezni, dakle – podsmehnu mu se car. – Njegova svetost sve nesmotrenije bira svoje pse tragače. Germanin odmahnu glavom. – Bekstvo tog smutljivca ne može se pripisati mojim nesposobnostima. Taj je đavolski podmukao, sposoban da obmane i najrevnosnijeg istražitelja. Fridrih II je bio sumnjičav. – Mislite? Nama deluje kao sasvim običan čovek. – Nije tako, gospodine – umeša se Škot. – Preuzvišeni Konrad fon Marburg je ubeđen u ono što je upravo rekao i tvrdi kako nam to može pokazati bez ijedne senke sumnje. – Ne pre no što ispitam optuženog – naglasi Germanin. – Takva je procedura. Stoga, uz dopuštenje vašeg veličanstva... – Dopušteno vam je, ali budite kratki – reče vladar. – Da bismo udovoljili vašim hirovima, morali smo da odgodimo hitne obaveze. Za to zahvalite Tadeu iz Sese. Da me on nije posavetovao, došli bismo u iskušenje da vas otpravimo u Rim na leđima kakvog magarca. Konrad klimnu glavom u znak zahvalnosti, ali Uberto je jasno primetio zlurad osmeh koji mu je krivio lice. Fon Marburg ustade pa se isprsi, potom zaobiđe sto i stade pred optužene. – Jeste li vi Injacio Alvarez iz Toleda, trgovac relikvijama? – upita, metalnim glasom. – Jesam. – A ovo je vaš sin, Uberto Alvarez? – Jeste. – Potvrđujete li da ste se obreli u Napulju dana trinaestog aprila tekuće godine i da ste prodali lažne relikvije jednom božjem čoveku, kanoniku Alfanu Imperatu, iako vam je poznata zabrana koja je na snazi vezi s tom delatnošću? Pre no što je trgovac stigao da odgovori, Fridrih II udari pesnicom o sto, tako da je pero na njemu odskočilo. – Preuzvišeni! Niste valjda digli svu tu prašinu zbog beznačajnog slučaja trgovine lažnim relikvijama! – To je tek početak, veličanstvo – uveri ga Germanin
nadmeno. – Optužen je za jeres i nekromantiju. – Onda se obrati Injaciju: – Čekam vaš odgovor, gosparu. Injacio je zadržao hladnokrvnost. – Potvrđujem da sam se obreo u Napulju i da sam se pomenutog dana sastao s prečasnim Alfanom – reče, odmeravajući svaku reč. – Ali kao što sam već bio u prilici da vam objasnim, nismo se sastali radi prodaje nekakve relikvije. Pre bi se moglo reći... – Znam ja dobro o čemu se radi – ućutka ga Konrad. – Sam Alfano mi je pričao o tome, neka mu je pokoj duši, pre no što je postao žrtva vašeg napada. Zar nije tako? – Sećanje vas vara, preuzvišeni – odvrati trgovac. – Kad je kanonik Alfano napadnut na svega nekoliko koraka od Katedrale Santa Restituta, ja sam još bio zatvoren u Zamku na moru, po vašem naređenju. To ubistvo svakako nisam mogao ja počiniti. Fon Marburg kao da mu je bio zahvalan na tom pojašnjenju. – Tačno, počinio ga je vaš sin, u vaše ime. – Prekrsti ruke na grudima. – Svojim očima sam ga video. Osetivši se prozvanim, Uberto iskorači. – Ono što ste vi videli – kivno reče – bio je moj pokušaj da spasem Alfanu život. Nažalost, u tome nisam uspeo, ali nisam ga ja ubio. Da ste stigli samo malo ranije, primetili biste ubicu kako beži... – Vi da ćutite! – prosikta Germanin. – Još niste prozvani. – Ipak – umeša se Tadeo iz Sese – ne možemo se oglušiti o tu primedbu. Istine radi, pozvao bih Alvarezovog sina da nastavi. Uberto zahvalno pogleda juristu, pa se obrati prisutnima: – Naumio sam bio da ubedim Alfana da se zauzme za mog oca, kojeg je Fon Marburg nepravedno zatočio. S tom namerom sam otišao u Katedralu Sante Restitute i razgovarao sam s njim ispred crkve, posle večernje službe. Tada se pojavio istinski krivac. Jedan vitez. – Brzo pogleda u Injacija, pa u Škota, koji je odjednom prebledeo. Zapita se da li dogovor s astrologom i dalje važi, no kako nije bio siguran, odluči da ga ne umeša u slučaj. – Vitez za kojeg ne znam ni ko je ni odakle je došao, kao što su mi nepoznati i motivi njegovog zlodela – naglasi. – Ipak, reč je o istom čoveku koji je ubio Gebearda fon Kverfurta u napuljskim
katakombama, pred mojim ocem i Alfanom. – Pod uslovom da govorite istinu – nadoveza se Tadeo – da li biste mogli pozvati pred sud nekoga ko bi potvrdio da taj vitez uistinu postoji? – Sužea od Peti-Ponta – reče mladić, obuzet nadom. – Poverio mi je da ga je video u Parizu. – Suže od Peti-Ponta je nestao – brže-bolje se umeša Škot – posle požara u palati. – Sa žaljenjem pogleda u juristu, pa u germanskog sveštenika. – Sasvim je izvesno da ga je, kad je pokušao da pobegne, progutala vatrena stihija. – Kao i još jednog svedoka – ljutito dodade Konrad. – Jevrejina okulistu – istaknu astrolog, kao odgovor na upitan pogleda Fridriha II. Monarh klimnu glavom, sve pometeniji. – Pravi pomor – primeti biskup Palerma, izvivši sede obrve. – Do kojeg svakako nije slučajno došlo – primeti Konrad, ponovo uzevši reč. – Požar je buknuo upravo u odaji u kojoj je bio zatvoren ovaj čovek. – Pokaza na Injacija, pa ga upita: – Zar niste upravo vi bili vinovnik tog meteža? – Priznajem da sam pokušao da pobegnem – odgovori trgovac – ali nisam nameravao nikome da naudim. – Ipak, ti ljudi su izgubili život – nepopustljivo će Fon Marburg. – I gle čuda, njih dvojica su jedini mogli da svedoče protiv vas. – To su vaša nagađanja. – Videćemo – odvrati Germanin, pa se piskavim glasom obrati prisutnima: – Šta je bilo zajedničko Alfanu Imperatu, Sužeu od Peti-Ponta i Benvenutu Grafeu, kao i svim ostalim nesrećnim žrtvama u ovom slučaju? Ja ću vam reći, gospodo! Svi su oni bili povezani s učenjakom iz Toleda, poznatijem kao Homo Niger! A on je... – Nemate dokaza za to! – umeša se Uberto, ne dozvolivši mu da završi. – Nijedan od trojice pomenutih nije imao tetovaže! Konrad potisnu poriv da ga rastrgne, pa se iskezi kao šakal. – O, vrlo dobro! Tetovaže! Umalo da zaboravim. – Pa se s još većom
žestinom obrati posmatračima: – Vaša uvažena gospodstva možebiti ne znaju da sledbenici učenjaka iz Toleda kao znak raspoznavanja imaju tetovaže na desnoj ruci, kao Frigijci, sledbenici Sabazija. Obratite pažnju! Ovde nije reč o bilo kakvoj zajednici, u pitanju je Luciferianum secta, koja se poput zaraze širi po celom Svetom rimskom carstvu. Njihov kult toliko je gnusan, da ne zaslužuju ničiji oproštaj. A sve je to nastalo na osnovu učenja samo jednog čoveka. Učenjaka kojeg, bez ikakve sumnje, prepoznajem u hispanskom trgovcu koji stoji pred nama! Injacio mu ne uzvrati, već se ogorčeno zagleda u Fridriha II. – Nagađanja, vaše veličanstvo. – Ali nije mogao da izbegne Germaninov dijalektički bič kad se ovaj u skoku ustremio na njega. – Zar niste prepoznali nekromantske znake u odajama Gebearda fon Kverfurta? – upita ga Fon Marburg. – Izneo sam pretpostavke u vezi s tim – reče trgovac – ali... – I zar mi niste tada govorili o magiji, prizivanju i okultnoj filozofiji? – Tražili ste moje mišljenje o tome i ja sam vam ga predočio. Konrad zaškrguta zubima, kao da se sprema da ga ugrize. – I mene ste pokušali da izopačite, zar ne? Hteli ste da me uvedete u svoja gnusna učenja! – Ne čekajući odgovor, raširi ruke preobrazivši se u raspeće što je podrhtavalo od opsednutosti. – Ali ja sam umeo da prepoznam gnusobu tamo gde se ugnezdila! Kažite mi sad, gosparu Injacio, ili bi trebalo da vas nazivam učenjakom... Kažite! Hoćete li da nam otkrijete pravu prirodu tajanstvenog viteza koji se tokom proteklih meseci pojavio u Napulju, Salernu, pa čak i u Parizu? Trgovčevo lice je bilo napeto i obliveno znojem. Pogled mu načas odluta do Škota, no onda se vrati tužiocu. I dalje se nadao da će spasti Uberta i s tim ciljem pokuša da se izbori za astrologovo saučesništvo. – Ni ja ni moj sin nemamo ništa s tim vitezom, ko god da je on. Što je dovoljno, budući da vi niste u stanju da dokažete suprotno.
– Jeste li sigurni? – podrugljivo će Fon Marburg. – Ja sam, međutim, uveren da ste vi i vaš sin imali udela u ubistvu najmanje troje sledbenika Homo Nigera. Gebearda fon Kverfurta, Alfana Imperata i Remigarde od Akvanegre. Svi troje su podlegli u plamenu koji im je spržio meso... Usuđujete se da mi protivrečite? – Naglo se okrenu ka caru. – Kakva je to drskost, veličanstvo! – pa ponovo ka Injaciju, koji je tvrdoglavo ćutao. – Ne treba meni vaš odgovor! Slobodno zadržite za sebe svoje laži, ali recite nam nešto o smrtonosnom plamenu. Svakako nije od ovoga sveta, jesam li u pravu? Pretpostavljam da potiču od nekog paklenog lovca ili kakvog drugog zlog duha. Zacelo ste ih prizvali zahvaljujući onim magičnim krugovima čiju prirodu tako temeljno poznajete! Trgovac zavrte glavom, preplavljen prezirom prema tom besmislenom trabunjanju. – Preuzvišeni oče – reče – kad biste svoju ostrašćenost podredili oštroumlju, shvatili biste da ta ubistva nisu posledica nikakvih čini, već plamenih projektila. Te naprave su, priznajem, bez sumnje nenadmašne, no ipak su delo čoveka od krvi i mesa. – Čim je to izgovorio, shvatio je da je ko zna koji put upao u zamku. – Još jednom pokazujete da vam nema premca u obaveštenosti – odvrati Konrad, pa se okrenu ka Tadeu iz Sese. – Zar ovo nije priznanje krivice? Osetivši se prozvanim, jurista slegnu ramenima. – Ne bih znao da vam kažem, oče. Umešanost optuženih je očigledna, kao što je očigledan i nedostatak dokaza koji ih terete. Zato se izvinjavam što ću u vezi s optužbom za jeres potražiti mišljenje njegove ekselencije biskupa. Uvučen u raspravu, Berardo di Kastanja načini neodređen gest. Kao da mu je poodmakla starost oslabila pažnju, no nije ga sprečila da uzme reč: – Nije mi dopušteno da se izjašnjavam in spiritualibus, 34 budući da do ovog trenutka nije rečeno ništa određeno o toj luciferijanskoj sekti. Ja za nju dosad nisam čuo, a puko pominjanje Homo Nigera nije dovoljno kako bi se shvatilo o čemu je zaista reč.
– Da bih vam razjasnio, ekselencijo – odvrati Konrad – reći ću vam da je ta sekta posvećena bogohulnom trojstvu koje postavljaju ispred istinske vere. Trojstvo za koje tvrde da je najdrevnije, blateći time tajnu Oca, Sina i Svetoga duha! Više o tome ni sam ne znam, ako se izuzmu zagonetni crteži na podu i kult jednog neobičnog ogrtača, za koji sam saznao tokom ispitivanja. Biskup Palerma pokaza da je razumeo, iako nije skrivao podozrenje. – Ipak, jeste li ikad zatekli optužene na delu, to jest, tokom izvođenja rituala koje ste opisali? – Nisam, vaša milosti. Berardo di Kastanja se obrati trgovcu: – A vi, gosparu, imate li, možda, ogrtač koji je pomenuo preuzvišeni Fon Marburg? Injacio mu se zbunjeno osmehnu. – Osim ovog na sebi, drugih ogrtača nemam – pa teatralno zadiže skute, izmamivši smejuljenje onih koji su sedeli ispred njega. – Ipak – Konrad je bio sve ratoborniji – ne može se prenebregnuti da je ovaj čovek došao čak ovamo... U samo središte carskog dvora. – Pogleda u trgovca. – Priznajte! I ovde ste hteli da posejete seme jeresi? – Ni govora – prostodušno će Hispanac, ponovo izazvavši opšti smeh. – U Palermo sam došao kako bih zamolio cara za milost i da bih stavio tačku na ovaj groteskni nesporazum. – Što bi se reklo – umeša se Fridrih II, gotovo likujući – niste isterali mečku iz rupe. Ali Fon Marburg svakako nije delovao poraženo. – Nije rečeno, veličanstvo. – Osmotri trgovca s mešavinom gneva i uzbuđenja. – Još nismo pristupili mučenju – pa se u potrazi za krvnikom okrenu ka stražarima raspoređenim na vratima i među njima ugleda jednog kako maše rukom ne bi li privukao njegovu pažnju. Jedan od vojnika kojeg je doveo sa sobom iz Zamka na moru. Konrad iza njegovih leđa primeti nekoga, pa kad ju je prepoznao, nešto mu sinu. Stade da maše rukama ispred sebe, kao da povlači ono što je upravo rekao, a onda spoji dlanove pa reče: – Molim vas da načas prekinemo – reče, unapred se
naslađujući narednim napadom. – Hteo bih da se osamim i usredsredim, da zatražim savet od Gospoda. I ne čekajući dopuštenje, izađe iz dvorane pa se upusti u razgovor s onim vojnikom. Kad su ga ponovo doveli pred Fon Marburga, Injacija sačeka potpuno neočekivan prizor. Germanin je ušao u društvu jedne devojčice. Držao ju je za ruku, vukući je kao jogunastu mazgu, sve dok nije stigao pred članove sudskog veća. – Ali, to je Adelizija... – zabrinuto promrmlja Uberto. – Otkud ona ovde? Injacio odmahnu glavom, jednako iznenađen. One noći, pre no što ga je Škot predao stražarima iz palate, razgovarao je s njim o devojčici, uputivši ga u tužnu Remigardinu tajnu. Kad je shvatio da ima kćer, astrolog je bio gotovo ganut i mnogo se ražalostio zbog njenih nedaća. Postaraću se za nju – bile su njegove poslednje reči te večeri. Injacio u to nije sumnjao, jer je tada pred sobom video čoveka sasvim drugačijeg od prepredenog protivnika koji mu je ulivao strah u kosti. Mikele Škot je, rođen pod znakom Merkura, umeo da bude koliko nemilosrdan, toliko i zaštitnički nastrojen. Zato je trgovac do ovog trenutka i verovao da je Adelizija bezbedna, pod Ulfusovim okriljem... Otkud ona sad u Fon Marburgovim kandžama? Astrolog kao da je postavio isto uznemirujuće pitanje. Sve bleđi, razdraženo je stezao naslone za ruke, boreći se protiv poriva da skoči na noge. – Preuzvišeni oče, zašto ste nam doveli tu devojčicu? – ogorčeno upita. Iako se trudio to da sakrije, zacelo je bio van sebe od besa i straha. Germanin ga je nadigrao. Sve ih je nadigrao. Konrad nehajno izvi obrve. – Jedan moj vojnik ju je našao kako trči hodnicima palate. – I onda? – nastavi astrolog. – Ovo nije mesto za decu. Adelizija ga pogleda kao da ga preklinje. Delovala je previše uplašeno da bi progovorila, ali zurila je netremice u njega kao da joj je on jedina slamka spasa.
– Varate se, gosparu, ona nije obična devojčica – objavi Germanin vrlo glasno. – To je kći jedne sledbenice Injacija iz Toleda, vračare Remigarde od Akvanegre, koja je ubijena iste noći kad je Hispanac pobegao iz Salerna. – Onda izazivački pogleda trgovca. – Gosparu Alvareze, jel’ i ovo neki nesporazum? – Remigarda od Akvanegre nije bila vračara, već isceliteljka – reče Injacio, naslutivši sveštenikove skrivene namere. – Prvi put sam je video tek pre nekoliko dana, a otišao sam bio u njenu kuću samo da bih je upozorio na predstojeću opasnost, ali moj trud je bio uzaludan. I nju je ubio onaj isti vitez... – Opet vi o vitezu! – prasnu Germanin. – Krijete se iza bezvrednih argumenata, laži i praznoslovlja... Ja, međutim, napokon mogu da iznesem neosporan dokaz vaših demonskih moći! – Povuče Adeliziju preda se tako okrutno da je devojčica vrisnula. – Ova curica, iako je još dete, već je zaražena vašim zlom – pa slobodnom rukom pokaza prisutnima neki sitan predmet s beličastim odsjajem. – Vidite li ovaj kamenčić, uvažena gospodo? Da li ga svi vidite? E pa, dobro, to nije nastalo kao bilo koji drugi kamen! To je iz vradžbine proizašlo, nastalo u očima ove nesrećne devojčice! – Gospode na nebesima! – uzviknu biskup Palerma, pogledavši odjednom optuženog s loše prikrivenom netrpeljivošću. – Gosparu Injacio, kako objašnjavate ovo... izopačenje? – Kao bolest, ekselencijo – odgovori trgovac, svestan da se uzalud trudi. I sam bezmalo nije verovao da je Adelizijin poremećaj posledica prirodnih uzroka, pa kako bi onda u to poverovali ljudi koju u svemu vide đavolju rabotu. – Kao retko i teško oboljenje – ponovi. Stari prelat se nagnu preko stola. – Možete li da budete malo precizniji? Ne mogavši da ponudi iscrpnije objašnjenje, Injacio zaćuta. On nije medikus, i premda je učen čovek, nije znao ništa o očnim bolestima. Da je bar Benvenuto Grafeo tu... – Pretpostavljam da je reč o boljci sličnoj kamenoj bolesti –
objasni Škot, izvukavši ga iz neprilike. Strahovao je za Adeliziju, pošto je procenio njen položaj i nadao se da će je tom upadicom osloboditi sumnje. Da sukob između trgovca i germanskog sveštenika nije privukao opštu pažnju, svako bi primetio njegov trud da prikrije osećanja. – Profesore! – dreknu Fon Marburg. – Poričete delo Nečastivog iako je toliko očigledno? Astrolog pokri lice tobože zamišljen, posmatrajući devojčicu koja se i dalje opirala, zureći u njega. – Majkle... – obrati mu se Adelizija plačnim glasom, privukavši sumnjičav pogled svog mučitelja. Injacio se uplaši da bi Germanin mogao da nasluti njihov odnos. – Kažite mi, preuzvišeni – naglo uzviknu, kako bi ga sprečio da se posveti zaključivanju. – Po vašoj proceni, kakva sudbina očekuje devojčicu? – Egzorcizam – odvrati Konrad – kako bismo je očistili od izopačenja. – No ako i posle toga bude stvarala kristalne suze? – Vatra. Trgovac klimnu glavom, značajno pogledavši u Škota. Kocka je bačena, pomisli. Da je Injacio bio cinik, neosetljiv prema patnjama bližnjih, s nekoliko reči je mogao da preokrene okolnosti u svoju korist. Dovoljno bi bilo da otkrije odnos između Adelizije i astrologa, potežući Remigardinu sentimentalnu vezu s njim, kao i Ulfusovu poslušnost, pa da spase i sebe i Uberta. Konrad je ostrašćen, ali njegov nagon lovačkog psa ne bi ga izneverio i ubrzo bi nanjušio mrežu koju je Škot ispleo oko sebe. Povrh svega, astrolog je bio previše uzdrman da bi još dugo mogao da nastavi s tom komedijom. Ne bi bilo teško navesti ga da prizna... Ali šta bi se u tom slučaju dogodilo Adeliziji? Pri pomisli na to krhko stvorenje u rukama nekog krvnika, Injacija podiđe jeza. – Devojčica je nevina – nagonski reče. – Pustite je, sve ću priznati. Uberto ga ganuto pogleda. Zacelo je shvatio i saglasio se. Konrad fon Marburg zadrhta opijen pobedom pa naglo pusti
Adeliziju, koja pade na pod. – Potvrđujete, dakle, moje optužbe? – Ja sam jedini krivac – uzviknu trgovac, fizički i duhovno iscrpljen. – Neka se zabeleži! – odmah naredi sveštenik, ne odvajajući pogled od Injacija. – Dakle, gosparu, priznajete da ste vi učenjak iz Toleda? – Nije mi poznato da me tako zovu – odvrati Injacio – no istini za volju, i te kako znam da predstavljam sve ono što vi istinski mrzite. Fon Marburg se dugim koracima zaputi ka njemu, pa mu se unese u lice, zapahnuvši ga gorkim dahom. – A vaš sin? Optuženi izdrža njegov pogled. – On je bio prisiljen da me posluša, protiv svoje volje. Nevin je, kao i devojčica. – Ali on je vaš sin... – istaknu sveštenik nepoverljivo. – Ja sam jedini krivac! – uzviknu Injacio, nateravši ga da uzmakne. – Ovo se tiče samo vas i mene, zar ne? Prokleti da ste, ja sam jedini krivac! – To ne mogu da dopustim. – Konrad zaškrguta zubima pod naletom silovitih emocija. – Uberto Alvarez neće izbeći pravednu kaznu. – Ja kažem da hoće, ako mu naredite da klekne i poljubi krst! – Trgovac nije popuštao, iako je sve u njemu žudelo da se povuče i optuži Škota. Ali nije mogao da prepusti Adeliziju tako okrutnoj sudbini. Kako bi živeo sa saznanjem da je jedno dete poslao na lomaču? Pade na kolena, preplavljen neizrecivim strahom kakav nikad dotad nije osetio. Uprkos strahu, smogao je snage da moli svog tužioca. – Preklinjem vas, preuzvišeni! Moj sin je posvećeni hrišćanin. Ako mu pružite priliku, tražiće oprost od Hrista Spasitelja i Svete rimske crkve... i biće spasen! Fon Marburg se nadneo nad njega, tamna i neumoljiva prilika. – A vi niste spremni to da učinite? – Ne, ja neću. – Injacio podiže glavu, oličenje bola. – Zato što vi žudite da nađete žrtvu i nećete se smiriti dok je se ne dokopate. Ja sam onaj kojeg tražite. Ja sam krivac. – Reklo bi se – oglasi se biskup, ušančen iza stola – da
optuženi odbija poslednju priliku za iskupljenje. – Amin – presudi Konrad. – Na lomaču s njim. – Ne tako brzo. – Reči Mikela Škota nateraše ih da se okrenu. – Ako se njihova gospodstva slažu, etičke norme nam nalažu da postupimo savesno. – Pogleda u Fridriha II, pa u Tadeja iz Sese. – S obzirom na potpuni nedostatak dokaza, ne može se isključiti mogućnost da se Injacio iz Toleda žrtvuje kako bi zaštitio dvoje nevinih, mladića i devojčicu. U tom slučaju, njegovo držanje se ne bi moglo pripisati nekom nepopravljivom nekromantu, već čoveku veoma plemenite duše. – Priznao je! – zareža Fon Marburg, u strahu da će mu oteti plen. – Priznao je krivicu! – Priznao je i da nije učenjak iz Toleda – primeti jurista, zamolivši ga da se smiri. – Pa šta? – Germanin je upitno pogledao svakoga ko je sedeo za stolom. – Šta je valjanije od priznanja krivice? Monasi iz Monreala stadoše da se došaptavaju, dok je većina ostalih pogledala u astrologa. I zaista, upravo je on našao rešenje. – Predlažem da Injacija iz Toleda podvrgnemo božjem sudu pomoću vatre – reče, gotovo bezazleno. – Neka vatra odluči da li će biti osuđen ili spasen, u skladu s Božjom voljom. Niko se nije usprotivio. Kameni mangal ličio je na štit kakvog drevnog božanstva poniklog u dubinama nekog vulkana. Položen na fini metalni tronožac, bio je obrubljen neobičnim reljefom. Doneli su ga iz radne sobe Mikela Škota. Injacio pomisli kako se astrolog zacelo veoma zabavio pri pomisli kako će mu dosuti soli na ranu. Naravno, niko nije očekivao da će ga božanska milost zaštititi, kao što bi, poslovično, trebalo da zaštiti pravedne, ali nazad nije mogao. I dok mu je strah kidao utrobu, zavrnuo je rukav na desnoj ruci, koju je potom primakao mangalu. – Nemoj! – doviknu mu Uberto. – Poreci. – Lice mu se iskrivilo od suza i gneva, ali Injacio je na njemu video samo beskrajnu ljubav. Ljubav sina kojeg još nije sasvim upoznao, sina koji je
uvek bio uz njega, mada nije odobravao njegove odluke. Uberto je ono čime se najviše ponosio, iako je bio potpuno drugačiji od njega. Ispravan čovek. Čovek koji će biti bolji otac od njega. Pokuša da mu uputi ohrabrujuć osmeh, a onda kivno pogleda Škota. Stisnu šaku u pesnicu pa je prinese plamenu praćen pogledima svedoka. Vatreni jezici obaviše mu se oko prstiju, zglavaka i nadlanice. Trgovac se zapita šta se događa. Obuzet neopisivim čuđenjem, gurnu ruku još malo napred, izloživši vatri zglob, a onda i celu podlakticu. I dalje mu nije bilo jasno. Prepoznao je čuđenje i na licima svih onih koji su prisustvovali tom prizoru. Osećao je blago peckanje, video je kako mu se malje na ruci uvijaju na koži, izgarajući malo-pomalo... Ali bol nije osećao. Koža mu nije izgorela! Ostade tako skamenjen, obuzet nevericom, okružen opštim zaprepašćenjem, sve dok njegovo veličanstvo Fridrih II ne ustade sa svoje stolice pa pljesnu rukama, očaran tim čudesnim događajem. – Božja volja se oglasila kroz vatru – uzviknu uzbuđeno. – Nevin je! Konrad fon Marburg je otvorenih usta zurio u ruku Injacija iz Toleda, opkoljenu plamenom, ali neozleđenu. – Nemoguće... – promrmlja, pometen. – Bože moj, to nije moguće... Prenu se iz smušenosti kad je odjeknuo astrologov glas: – Možete da sklonite ruku s mangala, gosparu. Trgovac povuče ruku, pogleda prikovanog za taj plamen koji je goreo, ali nije pržio. Zar je moguće da je to delo božje volje? Ponovo ga obuze umor i on se zatetura. Pomisli kako će se sručiti na pod, no onda ga pridržaše dve snažne ruke. Bio je to Uberto. Ljudi su se okupljali oko njega. Činilo mu se da ih je mnogo više od desetorice članova saveta koji su prosuđivali njegovu krivicu. Onda začu Fon Marburgov glas. Ugleda ga kako se probija između okupljenih, pa se zaustavlja ispred njega,
dobroćudno ga gledajući. Kao da je uklonio i poslednji trag netrpeljivosti. – Kako bi optužba bila konačno povučena – reče germanski sveštenik – optuženi mora da poljubi krst. – I s tim rečima skinu metalno raspeće koje je nosio oko vrata, pa ga prinese Injaciovom licu. Kad se primakao da mu udovolji, Injacio opazi iznenadni blesak i shvati da to nije obično raspeće... U njemu se krio bodež! Ustuknu kako bi zaštitio vrat. Konrad se ustremi na njega, mašući krstolikim bodežom. – Doći ću vam glave! – uzviknu s bezumnim gnevom, pa laktom udari jednog monaha koji je pokušao da ga zaustavi. – Doći ću vam glave, prokletniče! Sečivo sevnu u vazduhu. U poslednjem trenutku dva stražara dograbiše sveštenika pristiglog iz hladnoće i tmine i na silu ga odvukoše iz dvorane. Njegovi gnevni krici odjekivali su odajama palate.
Epilog Već su odvezivali užad na lađi, ali Uberto je oklevao da se ukrca. Bilo je nečeg neizgovorenog u njegovom pogledu. Nečega čemu je samo delimično mogao da dā oduška rečima. – I dalje mi ne ide u glavu – uzdahnu, potresen – kako je moguće da taj plamen... Injacio mu se zagonetno osmehnu. Mnogo toga je želeo da mu kaže, a taj čudesan događaj kojem su prisustvovali svakako je spadao u ona lakša priznanja. – Nije to bilo nikakvo čudo, već dovitljivost Mikela Škota – otkri mu. – Na svojim putovanjima, taj čovek je prodro u najnerasvetljenije tajne ljudskoga znanja. Ulfusovo koplje, na primer, plod je eksperimenata s pirotehničkim prahom. Priznao mi je da ga je napravio po ugledu na slične naprave koje se koriste na Dalekom istoku... Ali to nije ništa u poređenju s njegovim mangalom! – Injacio podiže ruke, naglašavajući svoje reči. – Jesi li ikad čuo za legendarnu jerusalimsku „svetu vatru”? Priča se da u Crkvi Svetog groba gore baklje koje ne prže! Vekovima o tome svedoče crkveni oci, pa čak i krstaši... E pa, Škot je otkrio tajnu „svete vatre” i uspeo je da je napravi. Uberto klimnu glavom, gotovo ne verujući. – Astrolog ti je otkrio i zašto ti je pomogao? – Nije – odvrati trgovac. – Pretpostavljam da je to učinio zarad Adelizije. Možda se plašio da se Konrad neće zadovoljiti samo mojim pogubljenjem... Kako god bilo, ne isključujem mogućnost da je posumnjao u moju dobronamernost. Možebiti da je pomislio kako ću, suočen s lomačom, poreći priznanje i optužiti njega kako bih se spasao. Mislim da zapravo nije bio tako siguran da će se lako izvući. Njegov položaj je bio neizvesniji no što ga je on prikazao. – Slažem se. Kako bi se, u suprotnom, objasnila njegova drastična odluka da ukloni svoje nekadašnje sledbenike, jednog po jednog, uključujući i Remigardu. Injacio nije bio sasvim ubeđen u to. Zatajio je od sina svoje
pretpostavke o Sužeovom i Grafeovom nestanku, jer nije mogao da ih dokaže, no bio je uveren da astrologova okrutnost prevazilazi čak i Fon Marburgovu. – Škotu je svakako jasno da će morati da porekne stavove koje Crkva osuđuje, kao i da bi ga njegove teorije o astrologiji daleko skuplje koštale. Ne računajući pritom posledice careve umešanosti... Ipak – nastavi, pokazavši sinu da pođe za njim ka lađi – podozrevam da je Nimrodov kult daleko rasprostranjeniji no što možemo da zamislimo. Škot je tokom svojih putovanja sigurno ostavio mnogo tragova iza sebe. Možebiti da ni onaj Lovčev ogrtač nije jedini, a možda ni najopasniji. Uberto se načas zagleda u ustalasano more iza doka, a onda se okrenu ka ocu, ogorčen. – Kako možeš da živiš prepušten na milost i nemilost takvom čoveku? Trgovac slegnu ramenima. – Nemam izbora, rekao sam ti. Nikad nam ne bi obojici dopustio da odemo – odvrati, pa rečitim pokretom pokaza na Ulfusa, kao od brega odvaljenog, koji ga je čekao dvadesetak koraka dalje. – Drugim rečima, držaće te kao taoca kako bi bio siguran da ja nikome neću otkriti njegove tajne. Trgovac odmahnu glavom, pa bodro reče: – Ne žalosti se, sine! Mikele Škot nema nikakvog interesa da me ubije. Naprotiv, treba mu čovek koji mu je dorastao, koji će mu pomoći da nastavi svoja proučavanja, ali i da ga podrži u zamršenim dvorskim spletkama. Carski dvor može da bude opasno mesto bez valjanih saveznika, a Ulfusova snaga svakako nije dovoljno jemstvo za njegovu bezbednost. – To znači da te želi za saveznika – reče Uberto, primetno iznenađen. Načas se zamisli, pa klimnu glavom. – Kad bolje razmislim, sećam se kako te je posmatrao tokom našeg prvog razgovora... Sad možda razumem i zašto je odlučio da te spase od Fon Marburga. Od prvog trenutka te je cenio! Na pomen Konrada fon Marburga, trgovca podiđe jeza. – Taj Germanin! Do poslednjeg trenutka nije odustao, čak ni pred dokazom božjeg suda! – uzviknu. – Kad sam ugledao njegov
bodež, na tren sam se setio nečega što se davno dogodilo... – Krstoliki bodež. – Uberto je prozreo njegove misli. – Kao onaj koji su koristili plaćenici iz Sent-Vema! Misliš da Konrad pripada tom tajnom sudu? – Sent-Vem je udruženje poteklo u Germaniji, prema tome, ne isključujem tu mogućnost – odvrati Injacio, pa se smrknu kad se setio šta je sve pretrpeo te davne godine zbog Tajnog suda. – Ali ne bih mogao da dokažem da je Fon Marburg umešan u njihov rad... Kako god bilo, taj prokletnik je već otputovao u Majnc, podvijena repa. – Posle poraza koji je doživeo, pretpostavljam da će se zaustaviti u Rimu da se požali pontifeksu – reče Uberto, gledajući lađu koja će ga vratiti u Španiju. Lice mu se razneži pri pomisli na Mojru i Sanču. – A ti... Ti ćeš se vratiti onome što ti je bilo suđeno još od vremena školovanja u Toledu. Od vremena Gerarda iz Kremone. Bićeš jedan od učenjaka na Dvoru Čudesa! Otac ga uhvati za ruke, pa savlada nelagodu i zagrli ga. – Ali biću daleko od Toleda... Od vas! Mladiću se steglo srce od tih reči. – A moja majka... Šta da joj kažem? Kako da se pomiri s ponovnom razdvojenošću? Injacio pognu glavu kako bi sakrio suze, pa mu pruži mali svitak od pergamenta. Uberto ga odmeri u ruci, kao da pokušava da pogodi šta u njemu piše. Trgovac nasluti o čemu njegov sin razmišlja pa se osmehnu. – To je obećanje – tiho reče. Otprati ga preko doka, poslednji put ga zagrli pa se oprosti od njega, gledajući ga zatim kako se ukrcava u veliku galiju. Onda je posmatrao lađu kako isplovljava ka pučini i pratio ju je pogledom sve dok nije iščezla na obzorju, tamo gde je more zapljuskivalo vedro nebo. I načas zavara bol zamišljajući kako lebdi ispod tog plavog svetlucavog svoda, koji se prostirao mnogo dalje od ruba sveta.
Napomena autora (Istorija, roman, lavirint) Dok sam sređivao beleške koje su mi pomogle u pisanju ovog romana, osetio sam potrebu da rasvetlim značajne elemente Lavirinta na kraju sveta. Uistinu je reč o lavirintu, bar u dokumentarnom smislu, budući da se na ovim stranicama pojavljuju mnogi neobični detalji, mada potpuno objašnjivi, počevši od naslova. Latinska reč mundus, u značenju vasione, pominje se u jednoj tvrdnji Svetog Avgustina: firmamentum unde corporeus incipit mundus (De Genesi ad litteram, V.14), po kojoj je nebeski svod početak i kraj materijalnog sveta. Naime, drevna astronomija tumači nebeski svod kao kristalnu loptu na samim rubovima kosmičkog sistema, nepomičnu pozadinu nepokretnih zvezda. Kao u zodijaku. Ako pažnju preusmerimo s nebeskih tela na ville lumière, 35 ne možemo zanemariti tragičan sukob između Aristotelovog učenja i teologije koji je u XIII veku izbio u Studijumu u Parizu. Još 1210. godine, kad su u krugovima obrazovanih ljudi već uveliko kružili latinski prevodi Aristotelovih dela, regionalni sinod osudio je njegova učenja, kao i filozofiju prirode i komentare takvih tekstova. Suže od Peti-Ponta samo je jedan primer među mnogim predavačima koji su zbog te cenzure morali da odustanu od svoje profesije. S druge strane, on ovaploćuje duh profesora poniklih u čuvenoj Školi u Peti-Pontu koji su se, po mišljenju nekih učenjaka, otisnuli u Salerno u potrazi za novim tekstovima koje će prevoditi i komentarisati. Ali kao što to obično biva, likovi iz romana daleko su obrazovaniji od onih koji su ih stvorili. Osim što je bio sposoban lekar, Suže se mogao pohvaliti i poznavanjem principa Aristotelove fiziognomike, koja omogućava tumačenje duševnih osobina ljudi na osnovu njihovih telesnih karakteristika, kao i poznavanjem dobrog dela srednjovekovnih zbirki lekovitog kamenja navedenog u ovom romanu.
Što se tiče tragičnih događaja u Parizu na Čisti utorak 1229, jedini raspoloživ izvor je Historia Maior Matea iz Pariza, u kojoj se pominje incident u gostionici u četvrti Sent- -Marsel. U tom smislu opisuje se sukob između grupe studenata i gostioničara, koji je izbio zbog računa i sutradan se izrodio u nerede (i uništavanje gostionice) u centru grada. Paroh pomenute četvrti obavestio je o tome biskupa, a ovaj se potom obratio papinom izaslaniku koji je tih dana boravio u Parizu, da bi na kraju slučaj dospeo i do kraljice Bjanke od Kastilje. Upravo je po njenom naređenju došlo do oružane intervencije koja je dovela do ubistva nekoliko stranih studenata. U to vreme, Filipus iz Nojona bio je kancelar Kapitola, a fra Rolando iz Kremone je bio je član Studijuma Notr Dam. Istorijska ličnost je i monah Rikardo od San Đermana. Zahvaljujući njegovom delu Chronica, rekonstruisao sam događaje iz 1229, povezane s napadom klaviđera (ili klavesinjata, papinih vojnika) na Regnum Siciliae, kao i poduhvate Velikog Sudije, zatim Raona od Balbana i Adenulfa Akvinskog. Kad je reč o akvinskoj lozi, nije isključeno da se u to vreme mladi Tomazo (Toma) Akvinski, koji je kasnije postao crkveni učenjak i svetac, već nalazio u Kasinatu. Tačan datum njegovog rođenja nije poznat, zna se da se rodio između 1220. i 1227. i kad mu je bilo pet godina, otac ga je odveo u opatiju u Montekasinu kako bi postao kaluđer svetovnjak. Rekao bih nešto i o Konradu fon Marburgu. Član sekularnog klera u Majncu i iudex sine misericordia 36 , bio je vinovnik mnogih spaljivanja na lomači i svakako jedan od prvih sveštenika koji je postao inquisitor haereticae pravitatis 37 , i još 1227. je dobio od pape Grgura IX odobrenje da okupi istomišljenike u lovu na jeretike. Ipak, njegova opsesija pokretom luciferijanaca ostaje nepoznanica (ovaj pokret ne treba mešati s pristalicama šizmatskog biskupa Lucifera iz Kaljarija, koji je živeo u IV veku). U vezi s tim, monah Alberiko dele Tre Fontane u svom delu Chronicon pominje sektu Luciferianorum, čiji su sledbenici istrebljeni u Alemaniji 1233. godine. Facta est
tanta haereticorum conbustio 38 , zapisao je Alberiko. Dana 25. jula iste godine u Majncu se sastao veliki savet kako bi utvrdio proceduru koju valja primeniti u lovu na jeretike. Na tom skupu učestvovao je i Konrad fon Marburg, koji je tri dana kasnije ubijen iz odmazde, zajedno s dvojicom fratara iz reda Male braće; jedan od njih bio je Gerhard fon Licelkolb. Iz pisama koje je Konrad slao papi Grguru 10. i 13. juna 1231, dolazimo i do drugih podataka. Saznajemo da je papa ovlastio prelate iz Majnca i one iz Hildeshajma da kažnjavaju ili vrate na ispravan put jeretike, i to uz pomoć biskupa dijeceza u Rajnskoj oblasti, ali i uz pomoć Fridriha II. Posle smrti tog neobuzdanog inkvizitora, pontifeks je sačinio tekst kojim luciferijance opisuje kao izuzetno opasnu sektu, čiji sledbenici veruju da je Lucifer istinski stvoritelj sveta. Vratimo se Alberiku dele Tre Fontane, koji, takođe 1233, pominje varoš po imenu Mastriht, smeštenu između Brabancije i Kelna, gde je izvesni učenjak iz Toleda, nigromanticus totus dyabolo deditus 39 na prevaru namamio nekoliko klerika da prisustvuju obredu prizivanja. Taj tajanstveni čovek je: fecit maximum circulum cum caracteribus suis 40 i poređao tri stolice oko ruba pomenutog kruga, tvrdeći da će na njih sesti tri mudraca iz Jevanđelja. Nemoguće je utvrditi da li je on bio zastrašujući Homo Niger, ali zna se da je u ponoć svoje molitve usmerio ne trojici mudraca, već trojici demona. Reč je o tipičnom slučaju, budući da se upravo tih godina širio koncept poznat kao crimen magiae, i da ga je Crkva smatrala grehom protiv Boga, jer se zasnivao na kultu demona. Ipak, prečesto okrivljujemo đavola kad se nađemo pred pojavama koje ne umemo da objasnimo. Adelizijina bolest, na primer, nije posledica prokletstva. Reč je o hroničnom oboljenju poznatom kao cistinoza, koja i dan-danas pogađa otprilike dve hiljade ljudi širom sveta, uglavnom decu. Malo je mogao da učini kako bi je izlečio Benvenuto Grafeo, jevrejski okulista i istorijska ličnost, autor dela Liber sanitate oculorum, a možda čak i izumitelj sočiva za korekciju vida. Dokumentovan je i lik Ursa,
uglednog profesora salernitanskog Studijuma, kojem se pripisuju mnoga pisana dela, između ostalih i traktat o urinu, kao i onaj o anatomiji svinje. Niko Riba je, naprotiv, plod ukrštanja jedne bajke, jedne legende i stihova Remona Žordana. Ali Zamak na moru zaista postoji na ostrvu naspram Napulja, kao i sve ostale građevine opisane u romanu. Reč je o zdanju danas poznatom kao Zamak Ovo. Pre no što pređemo na Mikela Škota, zacelo najzanimljiviji lik u romanu, važno je istaći da je o njemu objavljen veliki broj dela. Čitao sam mnoge od tih tekstova, među prvima biografiju Lin Torndajk Majkl Škot (London, 1965), koja opisuje beskrupuloznog, ali i harizmatičnog učenjaka. Neću se upuštati u raspravu o ulozi astrologije na dvoru Fridriha II, ali valja naglasiti da je Škot nesumnjivo poznavao Liber Nembrot (Nimrodovu knjigu), te da i dan-danas postoji nekoliko primeraka tog dela; jedna kopija se čuva u venecijanskoj biblioteci Marčana, a druga u Nacionalnoj biblioteci Francuske. U svom tekstu Liber introductorius (delo o astronomiji zasnovano na sličnosti između prirode i duše, dakle, potencijalno bogohulno), Škot je pomenuo diva Nimroda, koji je „stigao u Persiju posle širenja sedamdeset dva jezika i preuzimanja kulta vatre od duhova”. Potom pominje Nimrodovog istoimenog praunuka koji je „napisao knjigu o celokupnoj astronomiji”. Poznata je i strast Mikela Škota prema crtežima zodijačkih znakova; kad je o njegovim crtežima reč, nalazimo se pred istinskom novinom u ikonografskoj tradiciji. No njegov crtež čoveka koji posmatra nebo pomoću uveličavajuće sprave zaista je revolucionaran! Taj crtež stvarno postoji u nekolikim srednjovekovnim dokumentima, među kojima su i oni iz Vatikanske biblioteke (šifra: Vat. Lat. 644, sastavljen u manastiru San Galo u X veku) i dokumenti iz venecijanske biblioteke Marčana (Marc. Lat. VIII.22, upravo iz dela Liber Nembrot) i dokaz je da je prvi prototip teleskopa smišljen najmanje pet vekova pre Galilea. Za Mikela Škota se pričalo da je uspeo da predvidi sopstvenu smrt. To pominje dominikanski hroničar Frančesko Pipino iz
Bolonje (XIII–XIV vek), koji otkriva kako je Škot navodno znao da će umreti kad mu neki kamen padne na glavu te je, kako bi to sprečio, počeo da nosi čelični šlem. Po jednoj drevnoj škotskoj legendi, međutim, Škot je preminuo zbog uroka jedne žene. O toj ženi ne znamo ništa, ali zato znamo ponešto o Ulfusu. Pričalo se da je astrolog u svojoj službi imao viteza Ulfusa, mada to ime po svoj prilici nije dobio po Ulfu Noćobdiji (KveldUlf), „ratniku vukodlaku” , opisanom u sagi dvorskog pesnika Egila Skala-Grimsona (X vek). Gotovo je izvesno i da Ulfus nije poticao iz Tikili Taša, Strašne šume u okolini mesta Ruse u Bugarskoj, na desnoj obali Dunava. Tu je 1931. godine na zidu jedne pećine otkriven prvi crtež „tračkog viteza” , božanske figure koju su slavili drevni narodi u tim zemljama. Nisam odoleo da ga ne poistovetim s Orionom i Nimrodom, ali i s temom iz Helekina i paklenog lova. Na kraju krajeva, roman se i sastoji od više slojeva i lavirinata. Škotu se pripisuje i pronalazak baruta. Otud zamisao da Ulfusa naoružam „vatrenim kopljem” sličnim onom – primitivnijem – koje je izvezeno na svilenoj lenti iz X veka u Dunhuangu u Kini. Reč je o koplju povezanom sa cevi koja se puni barutom, a zatim se u nju ubacuje projektil. Slični eksperimenti svakako nisu bili nepoznati i u zemljama koje su osvojili krstaši. Postoji objašnjenje i za veliku lobanju sa samo jednom očnom dupljom. Izgleda da su legende o kiklopima na Siciliji povezane s pronalaskom fosilnih ostataka lobanja nekog stvorenja višeg od metra, ali to ne znači da je reč o mitološkim bićima. Te lobanje ostaci su vrste poznate kao patuljasti mamut (Deinotherium Giganteum), koji je živeo na sredozemnim ostrvima pre otprilike sedam miliona godina. Šupljina ispod čela pogrešno je u prošlosti protumačena kao očna duplja, jer je zapravo reč o nosnoj šupljini. Na kraju ostaje da objasnim zašto sam za ključ jedne jezive tajne odabrao baš ogrtač. Jednostavno stoga što sam tragao za nečim što bi ličilo na šahovsku tablu izrađenu od simbola i
nebeskih tela... I našao sam! S druge strane, mašta često teče uporedo s istorijskom realnošću, što nam pokazuje i činjenica da su zodijački ogrtači zaista postojali. Dovoljno je pomisliti na ogrtače careva Otona III i Anrija II, kako bismo shvatili da ljudi oduvek teže da svoju sudbinu i smrtno biće povežu s lavirintom veličanstvenih i nedostižnih stvorenja. S lavirintom u kojem je svako od nas, bar jednom u životu poželeo da se izgubi.
Zahvalnost Pisanje romana samo je jedan od načina – mada je ovaj moj omiljeni – da govorimo o samima sebi. To je i način da se sakrijemo u igri ogledala, jer verujem da niko nije u stanju potpuno da prihvati sebe onakvim kakav uistinu jeste. Ipak, onaj ko je odlučio da ceo život bude uz nas, svakako primećuje i onu našu stranu koja nam uglavnom izaziva nezadovoljstvo ili čak razočaranje. Tim ljudima dugujem zahvalnost. Hvala Đorđi, mojoj životnoj saputnici, Luiđiju i Rozauri, mojim roditeljima, jer su uvek verovali u moje snove i planove. Hvala mojim literarnim agentima Roberti Olivi i Silviji Arijenti, zato što su uvek bile uz mene. Na kraju zahvaljujem Rafaelu Avanciniju, svom uredniku i Alesandri Peni, svojoj lektorki, koji su zajedno sa ostalima iz izdavačke kuće Njuton Kompton delili sa mnom zadovoljstvo napornog i strastvenog rada.
1 Lat.: Neka bude volja tvoja. (Prim. prev.) 2 Lat.: U ime Gospoda Isusa Hrista. (Prim. prev.) 3 Karnevalski običaj prerušavanja u crkvene velikodostojnike, izvrgavajući ih podsmehu. (Prim. prev.) 4 Srednjovekovno izučavanje „filozofije prirode” uglavnom se zasnivalo na Aristotelovim tekstovima, u kojima su objašnjeni principi i zakonitosti univerzuma. (Prim. aut.) 5 Lat.: dozvola za podučavanje. (Prim. prev.) 6 Lat.: Bićeš kao Bog, spoznaćeš dobro i zlo. (Prim. prev.) 7 Odnosi se na srednjovekovne oblasti Montekasina i okoline, pod uticajem opatije u Montekasinu. (Prim. prev.) 8 Stari arapski zlatnik, u upotrebi u Napuljskom kraljevstvu. (Prim. prev.) 9 Lat.: Izvan Crkve nema spasenja. Sv. Kiprijan. (Prim. prev.) 10 Starogrčki: saosećanje. (Prim. prev.) 11 Starogrčki: zmija. (Prim. prev.) 12 I vidjeh, i gle, konj blijed, i onome što sjeđaše na njemu bješe ime smrt i pakao iđaše za njim. Novi Zavjet, Otkrivenje Jovanovo 6.8. Prevod Vuka Karadžića. (Prim. prev.) 13 Norv.: snažan vir izazvan plimom, karakterističan za atlantske obale Norveške, nadomak ostrvlja Lofoten. (Prim. prev.) 14 Lat.: vojno utvrđenje iz doba starog Rima. (Prim. prev.) 15 Fr.: junački spevovi. (Prim. prev.) 16 Lat.: Visio sancti Paoli, deo iz apokrifnog teksta Otkrivenje Pavlovo. (Prim. prev.) 17 Odaja u kojoj se čuvalo sušeno lekovito bilje. (Prim. aut.) 18 Lat.: „uspavljujući sunđer” , natopljen opijumom, mandragorom i sličnim supstancama; koristio se kao anestetik. (Prim. aut.) 19 Lat.: apotekar. (Prim. prev.) 20 Lat.: (u ovom kontekstu) „gnojenje je dobro i poželjno”. (Prim. prev.)
21 Lat.: učiteljica varvarstava. (Prim. prev.) 22 Alabasterski ili glineni ćupovi u kojima su stari Egipćani u procesu mumifikacije čuvali unutrašnje organe pokojnika. (Prim. prev.) 23 Lat.: Uzroci i lečenje. (Prim. prev.) 24 Lat.: nepoznat jezik; njegovo pismo sačinila je opatica iz manastira u Rupertsbergu, Hildegard iz Bingena i koristila ga je u mistične svrhe. (Prim. prev.) 25 Staronordijski: pesnici na islandskom dvoru, iz doba vikinga. (Prim. prev.) 26 Staronordijski: (doslovno: medveđa koža) drevni nordijski ratnici, sledbenici boga Odina, koji su se tokom obreda pred bitku ogrtali medveđim kožama; sinonim za neustrašive i nemilosrdne ratnike. (Prim. prev.) 27 Lat.: kraljevski savet ili kraljev dvor. (Prim. prev.) 28 Arapski: utvrđeni zamak. (Prim. prev.) 29 Tanke kore od testa; u to doba su se služile u vodi u kojoj su se kuvale. (Prim. aut.) 30 Lat.: reč mundus u ovom kontekstu označava celu vasionu, to jest sva nebeska tela. (Prim. aut.) 31 Lat.: osuda na zaborav; u Rimskom carstvu, posthumna kazna čiji je cilj bio da se onaj koji se izdajom ili na bilo koji drugi način ogrešio o državu, zauvek postisne iz javnog sećanja. (Prim. prev.) 32 Lat.: unutar tamnih zidina. (Prim. prev.) 33 Lat.: propovednik Božje reči. (Prim. prev.) 34 Lat: (u ovom kontekstu): kao pripadnik Crkve. (Prim. prev.) 35 Fr.: grad svetlosti. (Prim. prev.) 36 Lat.: nemilosrdni sudija. (Prim. prev.) 37 Lat.: inkvizitor jeretičke izopačenosti. (Prim. prev.) 38 Lat.: mnogi jeretici izgoreše. (Prim. prev.) 39 Lat.: nekromant potpuno đavolu posvećen. (Prim. prev.)
4 0 L a t.: n a p r av i o j e v e l i k i k ru g s a s l o v i m a. ( P r i m. p r e v.)