Slavomir Nastasijevic - Hannibal ante portas

SLAVOMIR NASTASIJEVIĆ
HANNIBAL ANTE PORTAS

Novinsko izdavačko preduzeće
STOŽER

BEOGRAD 1958.

By

2

SADRŽAJ:

1. GLAVA
2. GLAVA
3. GLAVA
4. GLAVA
5. GLAVA
6. GLAVA
7. GLAVA
8. GLAVA
9. GLAVA
10. GLAVA
11. GLAVA
12. GLAVA
13. GLAVA
14. GLAVA
15. GLAVA
16. GLAVA
17. GLAVA
18. GLAVA
19. GLAVA
20. GLAVA
21. GLAVA
22. GLAVA
23. GLAVA
24. GLAVA
25. GLAVA
26. GLAVA
EPILOG
O GLAVNOJ LIČNOSTI ROMANAI PISCU OVE KNJIGE

3

4

1. GLAVA

Zaklinjem se da ću celog života mrzeti Rimljane.
Hanibal

Put od Kartagine prema morskom pristaništu vijuga između gustih

žbunova i sitnogorice. Visoke palme, izrasle bez reda desno i levo,
bacaju po putu guste senke. Bujna trava dozreva i širi opojne mirise.
Na krunicama cvetova suše se kapi rose na jutarnjem suncu. Nebesko
plavetnilo je sveže i svetlo kao lice bezazlenog deteta. S planinskih
grebena gorostasnog Atlasa tihi povetarac, kao da plovi iznad
brežuljaka i dolina, njiha vrhove žbunova i gubi se u krošnjama visokog
drveća. Iz trave izleću šarene ptice i cvrkućući hvataju bubice u letu.
Oko duplje jednog debelog kestena roje se pčele. Tanka krilca preteći
zuje. Odjednom, matica poleće, a za njom hiljade nežnih zvukova slivaju
se u jednu zlokobnu pesmu.{1} Novo društvo prelete žbunove, dohvati
se travne livade i izgubi se iza brežuljka. U dolini se čuje štektanje
divljih pasa koji gone lisicu.

Na putu, iza okuke, pojavljuju se slepac prosjak i dečak, njegov
vođa.

— Zuje pčele? — reče starac.
— Jeste. Roj prelete preko puta — odgovori dečak.
— Čujem i glasove divljih pasa. Gone neku divljač. Čudno je to i
strašno znamenje! Bogovi neka nam se smiluju! — dodade slepac
skrušeno.
Njihove bose noge opet zatapkaše po putu. Išli su prema
pristaništu žureći da ih ne stigne povorka konjanika koja se kretala od
grada. Zraci jutarnjeg sunca zlatili su sitnu prašinu koja je lebdela u
vazduhu. Iz daleka se čuo topot kopita. Starac i dečak siđoše s puta i
skloniše se iza žbuna.
Na putu se pojaviše konjanici, raskošno obučeni. Njihove šarene
toge označavale su gospodstvo i dostojanstvo. Nosili su purpurne
ogrtače, meke i lepršave, i mačeve, na čijim su se nožnicama blistali
dragi kamenovi. Lakovani kaiševi i pozlaćena pucad na konjskoj opremi

5

izazivali su divljenje prostog sveta i robova koji su pristajali za
povorkom. Tri stotine naočitih momaka sačinjavali su pratnju. Oni su
jahali s isukanim mačevima, ističući istovremeno dostojanstvo
senatora, odavajući počast vojskovođi i služeći im kao zaštita.

Povorka se kretala prema pristaništu. Za njom, na pristojnom
odstojanju, išli su robovi koje je Hamilkar Barka oslobodio, svojeručno
im predao mačeve, koplja i štitove i proglasio ih svojom telesnom
gardom. Njih su predvodili surovi oslobođenik Sagarion i Sozil
Spartanac, filozof i učitelj grčkog jezika Hamilkareva sina, malog
Hanibala.

Međutim, u pristaništu, na morskim talasima, ljuljuškalo se
dvadeset i osam trirema.{2} Iz bokova lađa, kao džinovske ruke,
izvirivala su po tri reda vesala, spremnih da svakog trenutka
zapljeskaju po vodi. Krmanoši su bili na svojim mestima. Centurioni i
dekurioni{3} stajali su na palubama brodova motreći na svoje vojnike.

Jedan snažni Numiđanin, po imenu Masiva, glavni zapovednik nad
veslačima, obilazio je robove koji su, okovani po dvojica za veslom,
sedeli na klupama učvršćenim za pod. Masiva, u pratnji dvojice
pomoćnika, koji su nosili bičeve s tri kraka, pregledao je okove na
nogama robova.

Nagi do pojasa i zarasli u kosu i bradu sedeli su robovi za veslima.
Patnje i poniženja urezali su na svakom licu grč. Kod nekih su, ispod
kosmatih obrva, sevale oči mržnjom, dok je pogled drugih izražavao
ravnodušnost prema svemu ili potpunu otupelost. Neki među njima
smežurani i zgureni davno su zaboravili šta znači sloboda. Na svim
brodovima bilo ih je preko hiljadu za veslima, a isto toliko u rezervi.
Okovanih ruku i nogu sedeli su oni zbijeni u mračnim odajama na dnu
brodova, čekajući smenu.

Trireme su bile krcate vojskom spremnom za polazak. Prekaljeni
ratnici, veterani iz dugogodišnjeg rata s Rimljanima,{4} a posle toga tri
godine u neprekidnoj borbi s pobunjenicima,{5} stekavši veliku slavu i
bezbroj rana, bili su ukrcani u devet lađa. Sedeći ili leškareći na krovu,
razgovarali su i posmatrali svetinu koja se tiskala na pristaništu. Na
tom prostoru nalazila se tribina, a ispred nje žrtvenik za koji su bile
privezane dve bele i dve crne junice, namenjene bogovima gornjega i
donjega sveta.

Na ostalim brodovima bila je drugačija vojska. Nju su, za novac,
skupili i opremili senatori i bogati trgovci. Pokupljeni sa svih strana
među skitnicama, kesarošima, odbeglim robovima oguljenih vratova i

6

nogu, ti vojnici bili su razuzdani i gotovi na sve. Bilo je među njima
Libijaca, Sirijaca, Egipćana, Persijanaca, Skita, Ilirskih gusara,
Kampanaca, a naročito mnogo Numiđana, strašnih ratnika, čija je
surovost bila na glasu. Ta vojska izgledala je kao ogromna gomila
gusara, i lopova, ubica svake vrste. Između sebe sporazumevali su se
nakaznim jezikom, nekom mešavinom, punskog,{6} latinskog i grčkog.

Iznad svega, oni su smatrali da čine osobitu čast senatu, bogatim
trgovcima i vojskovođi Hamilkaru, kome su povereni da ih vodi u
Španiju na osvajanje i pljačku. Ti neobuzdani i verolomni najamnici, u
nedostatku drugog plena, napali bi i na senatore, i na vojskovođu
Hamilkara, čija slava za njih nije imala nikakvog značaja, pa i na same
bogove na Olimpu.

Oni su nemarno slušali grdnje oficira koji su prozivali i prebrojavali
ljudstvo. Jedni su se kockali, svađali i tukli, drugi, već pijani, drali su se
iz sveg glasa kao da se trude da nadviču aulos{7} koji je uz pratnju
bubnja pištao na palubi jedne lađe. Orila se pesma raskalašna, divlja i
unosila strah u srca ljudi, žena i dece koji su stajali na obali jedva
čekajući da se ta vojska otisne na široko more.

Uzalud su oficiri pokušavali da zavedu red. Njihove lepe reči i
psovke dočekivane su podrugljivo, propraćene prezirom ili bezočnim
smehom. Na krovu jedne lađe podoficiri su tukli mačevima, pljoštimice
po leđima razuzdanu gomilu vojnika. Tuča se završila grohotnim
smehom. Jedan dekurion bio je bačen u more. Kašljući i pljujući slanu
vodu isplivao je na obalu gde je bio dočekan novim smehom i
dobacivanjem robova i svetine.

Takva je bila vojska koju je Hamilkar Barka, kartaginski
vojskovođa, dobio od senata i bogatih trgovaca. S njom je trebalo da
izvrši vojni pohod na Španiju, da je vodi na osvajanja i da zauzme
rimsku tvrđavu Sagunt. Senat je uvideo da sve poreze i globe na narod
ne mogu da popune praznine i provalije u državnoj blagajni. Zbog toga
mu je i dao takvu vojsku koju je s mukom skupio i jevtino platio.{8}

Numiđanin Masiva pregledao je svaki brod, ulazio u njegovu
utrobu, peo se na krov i niz konopac se spuštao u čamac. Pošto je
utvrdio da je sve u redu i svako na svom mestu, sede u čamac i
preveze se na obalu gde se tiskao svet.

Stražari, naoružani kopljima i mačevima, održavali su red,
potiskujući masu koja je navaljivala da se što više približi tribini i
žrtveniku. Iz gomile se čula vika i preteći glasovi, jer su stražari drske i
uporne nasrtljivce udarali kopljima po nogama, ili ih muvali balčakom

7

mača u slabine.
Između skitnica ogrezlih u prljavštinu, izgladnelih robova, koščatih

lica i natečenih usana, prosjaka s izbuljenim očima, kesaroša,
oslobođenika i klijenata podmukla pogleda, mogla se videti poneka
šarena toga aristokrate, okruženog robovima i tako zaštićenog od
navale. Podbule, polunage, javne žene vukle su se po pristaništu,
bezočno se smejale i zadirkivale svakog dobacujući ružne dosetke.

S mora je duvao topal vetar i zagrevao zajapurena lica ljudi na
pristaništu i znojava leđa i prsa robova koji su dovršavali utovar u lađe.
Prašina pomešana sa zadahom ljudi otežavala je disanje. Vreli sunčevi
zraci, zagrevajući kamene ploče na pristaništu, stvarali su
nepodnošljivu vrućinu. Rojevi muva, leteći i zujeći oko žrtvenika, padali
su na postolje koje je zaudaralo na užeglo meso i usirenu krv.

Kad se povorka konjanika pojavi na drumu u blizini pristaništa,
hiljade glava stadoše da se krive i da gledaju prema senatorima,
odevenim u purpurne toge. Na nekoliko mesta red se pokvari. Ljudi
jurnuše na raščišćeni prostor prema tribini i žrtveniku. Ali stražari
navališe, pa tukući sve odreda pljoštimice mačevima preko leđa, začas
uspostaviše red.

Vojskovođa i velikodostojnici stigoše do tribine i sjahaše. Momci,
njihova oružana pratnja, ostadoše na konjima povukavši se malo
ustranu. Dobro očišćeni šlemovi i oklopi blistali su se na suncu,
izazivajući divljenje prostoga sveta.

Hamilkar se pope na tribinu ukrašenu cvećem. Preko trideset
senatora stadoše iza njega, a sasvim pozadi bila je muzika sastavljena
od trubača.

Hamilkaru Barki u to vreme{9} moglo je biti oko pedeset godina.
Bio je stasit i snažan. U njegovoj crnoj bradi, kratko potšišanoj, nije se
mogla videti nijedna seda dlaka. Ispod tankih, u luk izvijenih obrva,
bljeskale su crne oči, malo ukoso usađene u glavu. Iz njih su izbijali
lukavost i nepoverenje prema svakome. Širok nos i jaka donja vilica
nagoveštavali su despotski karakter. To lice, naizgled spokojno,
skrivalo je divlju neobuzdanost i neiscrpnu energiju. Senatori su mu se
divili, bojali ga se i mrzeli ga.

Na drugom kraju tribine stajao je njegov najveći protivnik u javnom
životu, Hanon Veliki, lukav i moćan velikodostojnik i bogataš. On je bio
vođa aristokratske stranke. Njegove podmukle oči sa žutim
beonjačama bacale su brze poglede na svetinu koju je iz dubine duše
prezirao, na brodove i na Hamilkara i njegove pristalice.

8

Dva augura{10} priđoše žrtveniku i dadoše znak svojim
pomoćnicima. Četiri sekire istovremeno padoše između rogova dve
bele i dve crne junice. Kad se životinje opružiše ispred žrtvenika,
momci ih noževima preklaše, auguri poturiše srebrne zdele za krv.
Posle toga povadiše utrobu iz žrtava.

Dok su oni vračali prizivajući bogove, vrhovni prvosveštenik obrati
se vojskovođi, senatorima i masi ljudi koji su u potpunoj tišini pratili tok
žrtvovanja:

— Skrušeni u pokornoj molitvi prinosimo na žrtvu boginji Beloni{11}
dve crne junice. Strašna boginja okrenula je od nas svoje božansko
lice, pa smo rat protiv Rimljana izgubili. Naša nesreća nije se na tome
svršila. Vojskovođa Hamilkar, slavan sa svojih pobeda i poraza, morao
je s veteranima da ugušuje pobunu verolomnika i bezbožnih najamnika
kojima su prišli robovi uvek željni krvi svojih gospodara, potsticani
Libijcima koji su bili pod našom vlašću. Zbog toga rata izgubili smo
Sardiniju i Korziku.{12} Taj gubitak je za nas od životne važnosti. U oba
rata uzalud je poteklo naše zlato pomešano s krvlju boraca. Blagajne
su ostale prazne, a krv je, skoro sva, istekla iz žila naših ratnika. Sad
smo primorani da tražimo nove izvore odakle ćemo crpsti snagu. Neka
je slava i hvala besmrtnim bogovima i neka se vrši njihova volja! Oni
nas upućuju u Španiju gde se naši posedi već pružaju do Gadesa. Zet
našeg glavnog vojskovođe, Hazdrubal, neumorno se bori s lukavim i
podmuklim Iberima da bi očuvao naše granice. Njegova snaga iz dana
u dan sve više se topi. Zbog toga mu sad šaljemo pojačanje u vojsci i
oružju.

Prvosveštenik se obrati Hamilkaru:
— Preslavni vojskovođo, senat ti poverava vojsku koju je s teškom
mukom skupio i opremio. Vodi je, s pomoću bogova, u nova osvajanja i
ne vraćaj se s njom bez pobede, jer ćeš u domovini zateći glad i
poslednju bedu. Neka iz Španije uskoro poteku povorke brodova, neka
stižu naše moćne trireme i petoveslarke, sve natovarene hranom,
srebrom, zlatom i robovima. Mi ovde nećemo žaliti žrtava da
umilostivimo bogove da bi vam bili na pomoći preko širokog mora i u
Španiji. Nama je potrebna snaga kakvu svet još nije video da bismo
novim ratom protiv Rimljana osvetili stare nepravde i povratili što smo
izgubili. Taj rat će biti mnogo teži i strašniji od prvog, jer znamo da se
treba boriti protiv naroda koga, posle Gala, niko nije mogao pobediti.
Njihovi konzuli, pretori i tribuni ne znaju za umor i strah. Slučaj Marka
Atilija Regula{13} potstiče ih na istrajnost i hrabrost. Zbog toga, molimo

9

se boginji Beloni da svoje strogo lice ne odvraća više od nas, već neka
ulije hrabrost u srca naših ratnika...

Prvosveštenik zavapi podižući ruke prema nebu:
— Belona, smiluj se na nas i na našu decu! Iz hiljade grla odjeknu:
— Belona... Belona... Belona...
Sveštenik okrete prema nebu svoje mršavo i koščato lice čekajući
da se glasovi ljudi utišaju. Kad se sve smiri, on htede da produži
molitvu. Ali toga trenutka na pristaništu, iza leđa mase ljudi, začu se
graja pijanih vojnika koji su zakasnili i vraćali se iz grada. Njihova divlja i
raskalašna pesma poremetila je najsvečaniji trenutak molitve.
Sveštenik i senatori s tribine upreše poglede preko glava ljudi iza čijih
leđa su dopirali glasovi.
Hamilkar je stajao po strani, na kraju tribine, bacajući pogled na
masu ljudi zanemelih od čuda i straha. Svi su smatrali da je to rđavo
znamenje.
Vojskovođa se obrati džinovskom Numiđaninu:
— Masiva, dovedi ih ovamo povezane!
Idući ispred dvadeset stražara, Numiđanin je laktovima krčio put
kroz gomilu ljudi. Međutim, sveštenik produži:
— Molimo se bogovima koji vladaju nad morskim talasima i
beskrajnim dubinama mora da štite lađe i vojsku koju smo s toliko
muke skupili. Molimo Eola{14} i njegove pomoćnike da uprave vetar
pravo u krme naših brodova, i da ih srećno otprate do Španije. Njima u
čast i slavu prinosimo na žrtvu dve bele junice.
Auguri su završili vračanje i proricanje iz utroba zaklanih životinja i
našli da je znamenje povoljno i budućnost vojske i vojskovođe srećna.
Oni pružiše svešteniku srebrnu zdelu punu krvi. Obraćajući se još
jednom morskim bogovima, on je izli u more.
Senatori, stražari i masa ljudi na obali u dubokoj tišini pratili su
obavljanje verske svečanosti, ali u svačije srce uvukla se bojazan zbog
ispada pijanih vojnika koji su poremetili molitvu upućenu boginji Beloni.
Pijanice su se svađale s nekoliko podoficira, veterana, koji su
pokušavali da ih umire, bar dok se ne završi verska svečanost. Vojnici
su larmali uzvraćajući kletvama i psujući na sav glas, rugali se i govorili
da se oni ne boje nikoga i da je njihova glavna i jedina snaga i zaštita u
maču i koplju.
Numiđanin Masiva s dvadeset stražara stiže do njih. Vojnici
smesta osetiše šta im se sprema pa stadoše da se pravdaju i da
bacaju krivicu jedan na drugog. Ali kad čuše da treba da budu

10

povezani, zgledaše se bodreći se pogledima i, škrgućući zubima,
potrgoše mačeve. Borba nije trajala dugo. Zaopkoljeni od stražara,
tučeni, gurani i sečeni, jedni padoše mrtvi ili ranjeni; ostali, pohvatani,
razoružani i povezani. Masiva i njegovi ljudi pokupiše ranjene i leševe
pobijenih koji su krvarili i podrhtavali i pobacaše ih u more. Ostale, njih
oko dvadeset, dovedoše pred Hamilkara.

Sad već svesni kakav su prestup učinili, stajali su oni ispred
vojskovođe pogruženi i pokorni. Izgledalo je da su se namah istreznili.
Jedan među njima, najratoborniji i najgrlatiji, bivši gusar, usudi se da
progovori:

— Nama se čini nepravda!... Mi smo vojnici proslavljenog
vojskovođe Hamilkara, kome su bogovi dali...

Hladan pogled vojskovođe preseče mu reč. Hamilkar se obrati
Numiđaninu:

— Masiva, svima kamen o vrat pa u more!... Rekavši to, okrete
se i pođe prema tribini. Hanon, duša protivničke stranke, priđe mu, pa
gledajući ga svojim žućkastim očima, iz kojih je sevala mržnja,
progovori:

— Zašto ih ubijaš? To je vojska koju smo jedva skupili. Ako
produžiš tako, svi će se razbeći i ti ćeš sam ratovati u Španiji.

Hamilkar se nasmeja:
— Tako mi Melharta,{15} moga zaštitnika, prestaću da verujem da
je pamet vezana za starost! Vama, senatorima, zlatne mine{16} toliko su
zasenile oči da ništa drugo i ne vidite! Ovo, što ste mi dali pod imenom
„vojska", suviše je mršavo i jevtino meso. Ja više vere imam u svoje
robove nego u njih.
S brodova je dopirala razuzdana galama, smeh i psovke, sve to
izmešano s drečanjem aulosa i tutnjavom bubnja.
— Da li čuješ? — produži Hamilkar. — To je vojska za koju ni
bogovi nisu svetinja! Ona treba da vodi osvajački rat, da se bori u
Španiji protiv ljudi koji brane svoju zemlju.
Vojskovođa okrete leđa Hanonu Velikom i obrati se
prvosvešteniku:
— Da li je svečanost završena?
— Jeste, s pomoću bogova.
— Onda meso zaklanih žrtava razdelite narodu, a meni dozvolite
da otputujem.
Toga trenutka jedan dečak od devet godina provuče se između
dva stražara koji su održavali red i dotrča do tribine. Bio je to sinčić

11

vojskovođe Hamilkara. Kad ga vide, otac se nasmeši:
— Gle, mali Hanibal pobegao od grčkog jezika i svog učitelja,

Sozila Spartanca. Njegovu pažnju više privlače glasovi truba, zveket
mačeva i ubojnih sekira... Šta je? Ne voliš više grčki jezik?

Mališan, zadihan od trčanja i uzbuđenja, upre u oca svoje crne oči
i reče:

— Došao sam da te molim da me povedeš u Španiju. Pobegao
sam od roba Silena, koga si mi odredio za čuvara.

— Šta ćeš ti u Španiji?
— Da budem vojnik.
Kao topuz žućkasto lice Hamilkarovo razvuče se u osmeh.
Međutim, rob Silen, koga je mališan prevario i pobegao mu,
svađao se i gurao sa stražarima da bi se približio žrtveniku gde su
stajali otac i sin, okruženi senatorima.
— Ja sam rob Velikog gospodara! — vikao je. Njegov sin iskrao
mi se i pobegao. Pustite me...
Dok su se stražari zgledali u nedoumici šta da rade, rob ih gurnu
desno i levo i pritrča tribini. Uzbuđen i preplašen, drhtavim glasom
reče:
— Veliki gospodaru, tako mi Reje,{17} dobro sam ga čuvao! Za sve
vreme svečanosti držao sam ga za vrat i tuniku. Ali on je nožićem
odsekao parče svoje haljine i pobegao mi. Evo...
Rob je držao komadić krpe u ruci. Hamilkar i senatori prsnuše u
smeh. Hanibal se čvrsto držao za nožnicu od mača svoga oca gledajući
u mladog roba prkosnim pogledom. To izazva još žešći smeh.
Silen priđe mališanu:
— Moli za oproštaj što si bio nevaljao — reče — i odmah polazi
sa mnom kući.
Hamilkar se obrati sinu:
— Pusti taj mač i smesta idi kući! Istući ću te! Mališan zatrepta:
— Istuci me. Neću plakati, samo me povedi u Španiju.
Otac se zamisli. Milujući grguravu kosu deteta, zagleda se u
njegovo lice koje je plamtelo od iščekivanja.
— Kad si tako uporan, — reče, povešću te sa sobom. Ali upamti
dobro šta ću ti reći... Neće ti poći za rukom da pobegneš od grčkog
jezika. S tobom će poći i tvoj učitelj, Sozil Spartanac{18} i rob Silen. Oni
će te tući kadgod ne naučiš lekciju. Gde je Grk? — obrati se robu.
— Tu je, na pristaništu, među tvojim robovima, kojima si poklonio
slobodu. Uči ih kako treba da se drže i ponašaju kao slobodni ljudi,

12

pošto među njima ima i takvih koji nisu slobodnorođeni.
Hamilkar se obrati dečaku:
— Povešću te u Španiju, ali se moraš zakleti ovde na žrtveniku da

ćeš mrzeti Rimljane dokle god živiš.
Mališan, kao da je baš to čekao, bez reči priđe žrtveniku, stavi

obe ruke na njega i glasno, zvonkim, detinjim glasom izgovori zakletvu:
— Zaklinjem se svim bogovima osvetnicima, da ću celog svog

života mrzeti Rimljane i boriti se protiv njih! Ako pogazim ovu zakletvu,
neka me Moloh{19} gvozdenim ustima proždere i neka me svari u svojoj
plamenoj utrobi!

Sve prisutne iznenadi čudna zakletva deteta i način kako je
izgovorena. Ali toga trenutka nikome nije moglo pasti na pamet s
kakvom će strahovitom žestinom ona biti iskupljena.

Posle toga Hamilkar se obrati snažnom Numiđaninu:
— Masiva, jesu li moji robovi spremni?
— Jesu. Svi su gotovi da se ukrcaju u tvoju lađu. Ima ih sto
četrdeset... Neki od njih plaču od radosti što si im poklonio slobodu.
— Sve ih odvedi na moj brod. Neka se s vama ukrcaju Sozil, Silen
i mali Hanibal... Čuvajte dobro ovo dete, jer tako mi Melharta, ako mu
se šta rđavo desi, svima ću vam iščupati utrobu!...
Masiva i Silen pokloniše Se duboko i krupnim koracima se
udaljiše. Dečak, srećan, trčkarao je za njima.
Trubači, poređani na zadnjem delu tribine, na dati znak dunuše u
trube i objaviše polazak. Toga trenutka počeše da pljuskaju u more tela
osuđenih vojnika. Stražari su ih bacali s obale jednog po jednog. Oni su
odmah potanjali, jer je svaki imao oko vrata konopac s kamenom.
Njihovi drugovi, zanemeli od straha, gledali su s krovova lađa ovaj
prizor i dobro osetili da je Hamilkar Barka preuzeo komandu nad njima.
Senatori pojahaše konje i postrojeni u dva reda stajali su na obali
čekajući polazak brodova. Uz zvuke truba Hamilkar uđe u čamac i dade
znak veslačima.
Kad stiže do svoga broda, pope se uz lestvice od konopaca i
ostade na krovu lađe.
Trube umukoše.
Iz utrobe svake trireme začu se ritmična tutnjava. Bubnjevi su
davali takt veslačima. Vesla zaškripaše u ležištima i zapljeskaše po
vodi. Dvadeset i osam lađa počeše da se kreću. U četiri reda po
sedam najpre lagano, pa sve brže, udaljavale su se trireme od obale.
Senatori okretoše konje. Njihovi pratioci ih zaopkoliše. Cela

13

povorka krete prema gradu. Tada masa ljudi, kao izgladnele životinje,
jurnu prema žrtveniku zaklanim junicama. Otimali su se, tukli, obarali
jedni druge i gazili one što su pali. Mačevima i noževima začas
iskomadaše zaklane junice.

Kad se i to svrši i od žrtava ne ostade ništa, ljudi počeše da se
razilaze. Uskoro celo pristanište opuste. Sunce je upiralo svoje zrake u
kamene ploče. Jara je treperila u vazduhu. Rojevi muva zujali su
padajući na usirenu krv oko žrtvenika.

A na pučini četiri puta po sedam brodova odmicalo je sve dalje.
Vesla, kao krila čudovišta, mahala su na njihovim bokovima, skladno,
kao po jednoj volji.

Vetar je duvao i na mahove donosio zvuke ritmičnih udaraca u
bubnjeve iz utroba brodova.

14

2. GLAVA

Dobro plačena vojska mora biti
u svakom pogledu dobra.
Hamilkar Barka

Hamilkar Barka je govorio da dobro plaćena vojska mora biti u

svakom pogledu dobra. Odmah, po dolasku u Španiju, preduze
potrebne mere kako bi najamnici, koje je dobio od senata, postali bolji.
Jedni pomreše pod udarcima biča, drugi, povešani o drveće u blizini
logora, služili su svima kao opomena da vojska i disciplina predstavljaju
jedno isto, da jedna bez druge ne vrede ništa. Hamilkar je, uostalom,
govorio i to da je vojnik isto što i mrtav čovek i potpuno je svejedno kad
i na koji način će umreti.

Tako od neobuzdanih i poludivljih vojnika za kratko vreme
postadoše poslušni i pokorni ratnici, gotovi na jedan mig vojskovođe da
napadnu deset puta jačeg neprijatelja, jer oni su se manje bojali smrti
nego Hamilkara. Na njegovo ime lica su im bledela, a srca premirala.
Zbog toga se u Španiji brzo rasprostre glas o toj vojsci. Tukući se
gotovo neprekidno s domorocima, Oklanđanima, Vakcejcima,
Karpetancima i drugim plemenima, pomerali su granice kartaginske
vlasti prema severu i stigli do reke Ebro, obilazeći grad Sagunt i
njegova polja, prividno poštujući ugovor o miru zaključen s Rimljanima
posle Prvog punskog rata.{20}

Sagunćani su bili rimski saveznici i zbog toga je njihov grad prkosio
kartaginskim osvajačima, koji su bacali lakome poglede na njihova
bogata polja, čopore svinja, stada ovaca, krava i volova i ergele konja.
Dirnuti u to blagostanje značilo je nanovo zaratiti s Rimljanima.
Hamilkar je dobro znao kolika i kakva vojska je potrebna za nov rat.
Zbog toga se godinama spremao. Umnožavao je svoju vojsku
regrutujući je među domorocima, pridobijenim u pokorenim plemenima
po Španiji, usavršavao je i nadom na pljačku pridobio za sebe. Osim
toga, iz Afrike su pristizali Numiđani, Nubijci, crnci i melezi iz Utike i
Hadrumeta, silni borci, na besnim konjima, izvežbani za grupne i

15

pojedinačne borbe, iznad svega surovi i željni pljačke.
Na desetak hiljada robova, radilo je u rudnicima srebra, nikla i

bakra. Španija otvori svoja nedra i njena prirodna bogatstva potekoše
obilato. Izgladnela Kartagina crpla je životne sokove iz te bogate
zemlje. Brodovi, natovareni hranom, metalima, vunom, uljem, vinom,
žitom, stokom i robovima odlazili su gotovo neprekidno za Afriku i otud
se vraćali natovareni novim ratnicima i dobrim konjima i oružjem.

Tako se Kartagina neumorno i uporno spremala za obračun sa
Rimom.

Ali devete godine po dolasku u Španiju Hamilkar je ubijen. Da li su
Rimljani najmili ubice, ili njegovi protivnici iz Kartagine, ili je neko iz lične
osvete potrgao nož, nije poznato.{21}

Ovaj događaj izazva veliku zabunu i metež u vojsci. I protivnici i
nesigurni saveznici Kartaginjana u Španiji počeše da se komešaju.
Neredi učestaše. Činilo se da je opšta pobuna na pomolu.

Međutim, Hazdrubal, zet Hamilkarov, u korenu preseče pometnju.
On se odlučno stavi na čelo obezglavljene vojske, koja je brojala u to
vreme preko sto hiljada ljudi.

Za nekoliko godina vladavine ovaj vojskovođa stade pridobijati
vođe i velikodostojnike iberskih plemena. Lepim postupanjem i
poklonima neke od njih privoli na prijateljstvo, a uporne, zaklete
neprijatelje Kartaginjana, posmica mučkim ubistvima. Hazdrubal je u
Španiji produžio Mihailovu taktiku i još više povećao vojsku. Osim toga,
on podiže na morskoj obali grad Novu Kartaginu, stvorivši tako glavnu
bazu za kretanje brodova koji su plovili između Španije i Afrike. U tom
gradu je s pritvornim počastima primio rimske poslanike da s njima
potvrdi ugovor koji je još Hamilkar zaključio i utvrdi granice između
punskih{22} i rimskih poseda u Španiji. Reka Ebro delila je interese
jednog i drugog naroda. Domoroci, mada nepouzdani kao saveznici,
nagrnuše u kartaginsku vojsku. Pored toga, Hazdrubal zagarantova
potpunu sigurnost građanima Sagunta. Taj grad bio je moćni čuvar
rimskih interesa u Španiji.

Mnogi u Rimu, gledajući naglo oporavljanje i uzdizanje Kartagine,
mada su osećali strah, grčevito se uhvatiše za taj ugovor. Činilo im se
da su izgledi za nov rat uklonjeni. Ali su neki senatori posmatrali" naglo
snaženje starog protivnika ozbiljno i s velikim nespokojstvom u srcu
pratili događaje u Španiji.

Jednoga dana u toku svečanosti prinošenja žrtve velikom i
nepobedivom Herkulu u Novoj Kartagini, neki rob, gotovo na očigled

16

celokupne vojske, mačem probode Hazdrubala.{23} Uhvaćeni ubica,
smejući se, govorio je da je ubio vojskovođu, jer je on na prevaru
uhvatio njegova gospodara i umorio ga. Polomljenih kostiju na mučilištu
rob ubica rugao se dželatima sve dok nije izdahnuo.

Tako završiše život dva najistaknutija člana Barkine stranke,
Hamilkar i Hazdrubal, njegov zet. Treći, Hanibal, Hamilkarov sin, imao
je tada dvadeset i pet godina. Pred njim je bio otvoren put slave.

Međutim, posle ubistva Hazdrubalova, u kartaginskom senatu stari
protivnik Barkine stranke, Hanon Veliki, žestoko diže svoj glas:

— Odabrani oci, obraćam vam se s molbom da dobro razmislite o
stanju u kome se naša država i vojska nalaze. Oni koji su doneli vest o
smrti Hazdrubalovoj tvrde da ratnici u Španiji nameravaju da proglase
za glavnog zapovednika vojske jednog mladića od dvadeset i pet
godina. Hvale ga i njegovo junaštvo uzdižu i veličaju. U svojoj ludosti oni
ga upoređuju s Agatoklom i Aleksandrom Makedonskim. Nama je
dobro poznato da su Barkisti pohlepni na slavu, bezobzirni i debela
obraza. Oni će u svojoj drskosti toga mladića upoređivati s Tezejem i
Ahilom, kao da je njihov ljubimac došao među njih s Olimpa... Njegov
otac bio je kraljevski zet, pa su mu slučajne okolnosti išle na ruku da se
proslavi u dva neslavna rata. Znači li to da njegov sin, koji, osim
drskosti i neobuzdanosti, nema u sebi više ničega, treba da bude vođa
vojske od preko sto hiljada ratnika?... Mladi Hanibal nema dostojanstva
ni koliko jedan običan podoficir. On, pokriven vojničkom kabanicom,
spava na goloj zemlji među prostim vojnicima i robovima. Zar će senat
dopustiti da ga takav čovek zastupa pred vojskom? Ja vas, oci
senatori, s ovog mesta pitam: ima li na svetu vojske koja bi pod takvim
vojskovođom mogla biti disciplinovana i kakvi se uspesi od nje mogu
očekivati?... Mislim da toga mladića treba držati kod kuće, pod
kontrolom, i nipošto ne verovati u njegove dobre namere, jer on
pripada porodici onih koji su umeli silom i svakojakim prevarama da se
dočepaju vlasti. Hanibala treba naterati da shvati ono što svi dobro
znaju: da očeva slava nije i njegova slava i da svako ne može biti
vojskovođa ma koliko bio drzak i nametljiv!... Zar on da bude glava
vojsci spremnoj da ratuje protiv naroda koji je dao Mucija Scevolu,
Junija Bruta, Atilija Regula i tolike druge koji su išli u smrt kad god je to
od njih otadžbina zahtevala.

Kad Hanon završi govor, u senatu nastade graja kakvu niko nije
očekivao. Preteći glasovi Barkista ispuniše većnicu. Povici, upadice i
podrugljivi smeh umalo ne nateraše Hanonove pristalice da potrgnu

17

mačeve. Ipak, pod uticajem nekoliko starijih senatora, galama se utiša.
Većanje senata toga dana bilo je izuzetno kratko. Odluka je

doneta brzo. Prilikom raspravljanja manjina senatora, ali najistaknutijih,
zahtevala je da se Hanibalu onemogući svaka vlast. Ali veća stranka
nadvlada aristokratsku. Rešeno je da se Hanibalu poveri komanda nad
celokupnom vojskom u Španiji.

Kažu da se Hanibal nasmejao kad je čuo kako se u senatu
odlučivalo o njegovoj sudbini, jer on je već od vojske bio izabran za
glavnog zapovednika. Tako događaji kojiput idu ispred odluka i uzimaju
tok koji niko ne može zaustaviti. Mladog, temperamentnog i
neustrašivog ratnika vojnici su obožavali. Hamilkarovi veterani
uzbuđeni, sa suzama u očima, gledali su mladića i govorili da se
Hamilkar vratio među njih. Toliko je sin bio sličan ocu. Stari ratnici videli
su u Hanibalu istu odvažnost, snagu i silu u očima. Oni su toliko puta
bili svedoci kad ga je Hazdrubal, kao zapovednik, slao u najopasnije
pohode na čelu boraca koji su se, pod njegovom komandom, borili s
neprijateljima do samouništenja. Iskusni veterani dobro su znali da u
celoj toj mnogoljudnoj vojsci nema nijednog čoveka koji bi se u smelosti
i opasnosti svake vrste mogao meriti s Hanibalom. Zbog toga nije
nikakvo čudo što je vojska pre odluke senata izvikala za vojskovođu
mladog ratnika.

Hanibal je bio umeren u jelu i piću. Jeo je i pio samo koliko je
najneophodnije. Zimu i vrućinu mogao je podnositi bolje nego iko.
Često su ga viđali kako se vežba u borenju oružjem i pesničenju s
običnim vojnicima. Odelo mu je bilo prosto i ni po čemu se nije
razlikovalo od vojničkog. Jeo je prostu vojničku hranu i spavao na goloj
zemlji ne obzirući se na metež i galamu u logoru.

Njegov učitelj, Sozil Spartanac, filozof, govorio mu je:
— Ko hoće da se uzdigne iznad ostalih i da bude prvi, mora se
naviknuti na sve. On treba da služi za primer kako valja živeti, boriti se i
umreti. Vođa mora uvek da bude spreman na samoodricanje, trpljenje i
muke, pošto oni koji idu za njim otvorenih očiju gledaju svaki njegov
postupak.
Među konjanicima i pešacima Hanibal je bio uvek prvi. Prvi je
ulazio u bitku, a poslednji se iz nje vraćao.
To su bile vrline mladog junaka kome su se mnogi divili, ali su se
bojali njegovih mana. Hanibal je bio nemilosrdan do surovosti. Nikakav
zakon ljudski nije poštovao, zadatu reč je gazio. Njegova verolomnost,
koja je za njega bila obična i prirodna stvar, brzo se raščula.

18

Podmuklost i lukavstvo on je smatrao vrlinama. Toliko obdaren i
nenadmašan vojskovođa i strateg imao je potpuno naopake poglede i
osećanja za čast.

S takvim vrlinama i manama, Hanibal je služio kao mladić tri
godine pod vođstvom Hazdrubalovim, i pročuo se toliko da je postao
za punske surove ratnike pravi idol.

***

U Hanibalovoj vojsci osobito su se istakla dva ratnika, obojica
sposobni kao vođe manjih odreda. Jedan je bio Hamilkarov
oslobođenik, Sagarion. Nekoliko godina bio je drugi zapovednik nad
robovima u rudniku srebra, dokle ga zbog njegove surovosti robovi
gotovo namrtvo ne isprebijaše. Krivci su pohvatani svi osuđeni na smrt.
Međutim, na molbu Sagarionovu, Hanibal dozvoli da se izvršenje kazne
odgodi dok se premlaćeni oslobođenik ne oporavi. Šest nedelja robovi
su čekali da bi iskusili kaznu. Tada je Sagarion svojeručno razapeo na
krstove dvadeset i četiri buntovnika, pošto im je najpre prebio noge
ispod kolena. Zbog toga omile Hanibalu. On ga javno pohvali i postavi
za glavnog dželata. Godinu dana docnije dade mu čin centuriona i
odred od pet stotina konjanika.

Drugi je bio Grk iz Sparte, mračan, ćutljiv i bezgranično neustrašiv.
Niko mu nije znao ni imena, ali zbog njegovih osobina svi su ga zvali
Gips.{24} On jednim svojim potezom uđe u volju vojskovođi. Otišao je
noću u logor Bargužana{25} i u šatoru zaklao glavnog starešinu Briksa,
zakletog neprijatelja Kartaginjana. Neometen ni od koga, Spartanac se
vrati u Hanibalov šator i baci Briksovu glavu pred noge svoga
gospodara.

Španska plemena i građani Sagunta odmah osetiše ćud ova dva
ratnika, a preko njih i namere punskog vojskovođe.

Jednoga dana njih dvojicu pozva Hanibal u svoj šator, pa govoreći
nemarno, kao da se tiče najobičnijeg posla, reče:

— Izaberite iz vojske svaki po dve hiljade konjanika. S njima ćete
napasti Oklanđane i Turdetance.{26} Nijedan vaš ratnik ne sme poneti
hrane ni za jedan dan. Ko hoće da jede neka se postara da uzme od
neprijatelja. Ako doznam da je neki vojnik poneo ma i mrvicu hleba,

19

narediću da mu se udari dvadeset štapova. Ovo važi i za vas dvojicu.
Naređujem vam da među neprijateljima napravite pokolj i pustoš, da
njihovi jauci dopru do ušiju Sagunćana, da im ukoče srca od užasa.
Mislim da sam vam rekao sve... Osim toga, objavite svojim borcima da
ću dati četiri zlatne mine onome ko mi donese glavu vođe pobunjenih
Turdetanaca, Falkona ili onog crvenog Kelta, što ga zovu Kota. Čuo
sam da se njih dvojica sa svojim odredom nalaze u blizini Dertoze.

Dva ratnika, natmurenih lica, bez reči se udaljiše iz Hanibalova
šatora.

Istoga dana, dva odreda, u svakom po dve hiljade konjanika,
kretoše u ratni pohod.

Sagarion udari na severozapad pustošeći zemlju Oklanđana.
Prema dogovoru trebalo je da stigne do reke Ebro i idući nizvodno da
se sastane s Gipsovim odredom. Kuda je ovaj ratnik prolazio, ostavljao
je za sobom pustoš. Požari i ljudski leševi obeležavali su put
ozloglašenog Sagariona. Oklanđani, izbezumljeni od straha, sklanjali su
žene i decu po planinama, a sami bežali ispred neprijatelja desno i levo
održavajući vezu dimom, ali se povlačili u dubinu mameći neprijatelja za
sobom. Usput su umnožavali svoju vojsku i postajali sve drskiji. Kojiput
su noću vršili prepade s manjim grupama boraca, uznemiravali
neprijatelja i dovodili ga do besa. Sagarionovi ratnici slušali su danju i
noću lupanje u bubnjeve i talambase, spreda i pozadi, iz šuma i lugova,
i osećali nespokojstvo i strah.

Dani su prolazili a do većeg sukoba ne dođe. Manji punski
izviđački odredi i patrole, odvojeni od glavne vojske, ako bi se malo
više udaljili, nestajali su bez traga. Jedne noći buknuše suve trske
kojima je bio okružen Sagarionov logor. Svi bi njegovi ratnici bili
pogušeni dimom ili sprženi vatrom, da iz tmurnog neba ne pljusnu
obilata kiša i ne ugasi požar.

Pod takvim okolnostima nadirala je punska vojska ostavljajući za
sobom svoje i neprijateljske leševe. Čopori hijena, šakala i divljih pasa
u stopu su pratili ratnike, skičali i brektali od presitosti i valjali se za
odredom.

Oklanđani su za sobom uništavali hranu, ljudsku i stočnu. Ne
nalazeći usput gotovo ništa za jelo, Sagarion, pošto je izgubio skoro
bez bitke dobar deo ratnika, ubrza hod i stiže do reke Ebro pre
zakazanog roka. Tada njegovi vojnici navališe da hvataju ribu u tršću i
močvarama pored reke, kako bi se, bar donekle, prehranili.

Pred noć vojska postavi logor i kad pade mrak, ratnici polegaše

20

po zemlji gde se ko zatekao i utonuše u san. Gotovo neprozirni mrak
ovlada nad rekom i njenim obalama pokrivenim visokim žbunovima.

Kad je prevalilo pola noći, Oklanđani svom žestinom navališe na
logor. Napadoše odjednom sa svih strana derući se i vrišteći divljački.
Boreći se u mraku i gušajući se s neprijateljima, toliko se izmešaše i
napraviše nered, da se nije znalo ko koga hvata za gušu, davi i kolje. U
zoru gomile leševa ukazivale su na strahotu koja se odigrala protekle
noći pored reke.

Sagarion, okružen preživelim ratnicima, lagano i oprezno se kretao
kroz gustu maglu koja je visila nad rekom. S rukom na balčaku prezao
je na najmanji šušanj koji bi se čuo iz trstika i žbunova na obali.
Njegovih tri stotine preostalih ratnika, bledi, unezverenih pogleda, još
uvek premoreni od noćne borbe, jašući iznurene konje, zgledali su se i
obazirali oko sebe gotovi svakog trenutka da se razbegnu. Svi su
osećali prisustvo nevidljivog neprijatelja. Dobro su znali da se šunja oko
njih kroz maglu i gusto šiblje. Zbog toga, svaki ratnik držao je u
pripravnosti luk sa strelom na tetivi, očekujući svakog trenutka lupanje
o štitove i neljudsku dernjavu varvara.

Međutim, Spartanac sa svojim odredom prođe pored grada
Sagunta. Građani su sa zidova gledali njegovu vojsku psujući na sav
glas, jer po ugovoru punska vojska nije se smela približavati gradu više
od pet hiljada koraka. Gipsovi konjanici skoro se očešaše o gradske
zidove i uputiše građanima nekoliko pretnji.

Taj odred ratnika udari na Turdetance, tukao se s njima i
potiskivao ih prema planinama i klancima. Obe strane postavljajući
zasede i čineći noćne prepade, uništavale su se uzajamno. Gipsovi ljudi
ulagali su sve napore da se dočepaju, živog ili mrtvog, Falkona, vođe
Turdetanaca, jer je svaki želeo da dobije četiri zlatne mine za njegovu
glavu.

Vođa Turdetanaca, Gonko Brevikalo, nazvani Falkon,{27} imao je
tada oko dvadeset i sedam godina. Omalena rasta, ali širok u plećima,
bio je okretan kao panter. On je u najvećem trku skakao s jednog
konja na drugog izazivajući opšte divljenje. Uprkos hrabrosti i
hladnokrvnosti u toku borbe, u njegovim zelenim očima blistala je
dobroćudnost kao u bezazlenog deteta. Mnogi su mislili da je
neuračunljiv, iako su dobro znali s kakvom sigurnošću i veštinom prati
tok borbe. Starešine Turdetanaca smatrale su ga za lakrdijaša, jer je
ratnik mogao da jaše konja natraške, bežeći da pušta strele na
gonioce i da ih sa sigurnošću pogađa. Uostalom, starešine su ga

21

smatrale za buntovnika, jer se nije pokoravao ni njima, ni Hanibalu, s
kojim su hteli da stupe u savez. Dva puta su ga oni hvatali i bacali u
okove, oba puta im je pobegao odvodeći sa sobom po nekoliko
desetina mladića, nezadovoljnih, buntovnili i željnili plena.

Falkon je imao odred od pet stotina konjanika. S njim se povlačio
ispred Gipsa Spartanca, a dvaput toliko ratnika bilo je skriveno u
gustim šumama, jarugama i jendecima Iberskili Planina.

Između pet stotina ratnika osobito su se isticali Crvenokosi Kota i
Decije, rimski građanin.

— Oni su moja krila — govorio je Falkon. — Bez njih ne bih
mogao leteti.

Prvi je bio snažan i koščat Kelt iz plemena Dukarija Akvitanca,
koje je boravilo ispod Pirineja, na obalama reke Segre. Kota je bio
prebeglica iz Hazdrubalova logora i postao zakleti neprijatelj
Kartaginjana i njihovih saveznika, jer mu je Maharbal ubio brata. Kelt je
jahao kosmatog i poludivljeg ždrepca, toliko pomamnog, da nijednog
drugog jahača nije trpeo na sebi. Ratnici su s čuđenjem gledali kad
životinja u ubojnoj vrevi pobesni i uleće u najgušće redove boraca
obarajući sve odreda. Kota se borio ubojnom sekirom s dva reza.
Njegovi udarci cepali su oklope i izazivali užas kod protivnika. Crvenog
Kelta španski i afrički ratnici smatrali su za avet. Zbog toga su i njegovi
drugovi zazirali, gledali ga u strahu i trudili se u borbi da su što dalje od
besomučnog ratnika. O njegovom konju pričalo se da je bio nekad
ptica pa su je Erinije{28} pretvorile u konja. Ratnici su šapatom govorili
da ga je oždrebila paklena kobila, koja se posle bitke, noću, pojavljuje
na bojištu i proždire leševe palih boraca. Stari ljudi su tvrdili da je Kota
jednom umro, da je bio sahranjen bez pogrebnog odreda, da je ustao
iz groba i ponovo se uvrstio među žive ratnike.

Drugi ratnik, Decije, bio je rimski građanin. Za vreme
Hazdrubalovo pobegao je iz ropstva u koje je slučajno pao. Uhvatili su
ga kao brodolomnika ilirski gusari na Kritu i prodali ga kartaginskim
trgovcima. Najpre je bio među robovima veslačima. Kao rimski
građanin, izuzetno mučen i zlostavljan, izdržavao je najgora poniženja i
patnje. Docnije je prebačen u Španiju gde je u primorju radio na solani.
Tu je pokušao bekstvo, ali uhvaćen sa šest drugova, bačen je u okove i
odveden u Novu Kartaginu, gde je radio u mlinu. Izranavljenih grudi i
vrata i izbrazdana tela od udaraca biča, Decije se razboli na smrt.
Zapovednik nad robovima naredi da mu skinu okove i da ga bace iza
mlina da umre. Ali iste noći robovi poskidaju okove, poubijaju čuvare,

22

uzmu Decija, koji je još bio živ, i pobegnu. Potera ih nije uhvatila, jer su
begunci već bili među Turdetancima koji su u to vreme krstarili i
pljačkali oko Nove Kartagine. Začudo, Decije ozdravi i, iz zahvalnosti,
ponudi bratstvo Falkonu, vođi Turdetanaca.

Falkon sa svojim konjanicima vešto je izmicao ispred neprijatelja
zavaravajući trag. Raštrkani po topoljarima i vrbacima njegovi ratnici
pojavljivali su se neočekivano, sa strane odakle ih niko ne očekuje,
vršili munjevite napade na neprijatelja, uvek u manjim grupama, i
nestajali. Tek petog dana dođe do prave bitke. Turdetanci navališe na
gonioce s nekoliko strana, a najviše sleđa. Borba je bila kratka, ali
žestoka. Oko šest stotina Gipsovih ratnika je poginulo. Spartanac
uvide da mu je Falkon u svakom pogledu dorastao.

Tako su se Punci i Turdetanci kretali prema okuci koju reka Ebro
pravi blizu ušća u more. Severoistočno od Dertoze, na samom laktu
okuke, Gips postavi logor. Patrole, poslate na sve strane, vratiše se
ne primetivši neprijatelja. Međutim, u toku noći došlo je iznenađenje
druge vrste, neočekivano i za Spartanca neverovatno Kad su umorni
punski ratnici utonuli u san, začu se najpre komešanje, pa topot
konjskih kopita, povici i galama. Zatim se sve utiša.

Te noći tri stotine Vakcejaca{29} odbegoše iz punskog logora.
Grupa ratnika začas se izgubi iza šumovitih i krivudavih klanaca na koje
se nastavljala močvara. Gips smesta posla poteru za njima s
naređenjem da sve Vakcejce stavi pod mač. Uzalud. Po mračnoj i
maglovitoj noći potera se gotovo prepolovljena vrati u logor. Nevidljivi
neprijatelji puštali su strele iz šipražja na punske konjanike. Falkonovi
ratnici ubijali su ih iz blizine.

Gips, ne čekajući da svane, diže logor i pođe u ponoć uz reku da
se što pre sretne sa Sagarionom. U svanuće još stotina Vakcejaca
odbeže iz njegovog odreda.

Sagarion i Spartanac sastadoše se na desnoj obali reke Ebro i s
užasom uvideše: od četiri hiljade ratnika, koje su poveli iz tabora,
ostala je jedva četvrtina.

Razapevši na krstove dvadeset i sedam zarobljenih Turdetanaca,
dva ratnika odlučiše da se vrate u Hanibalov logor preko zemlje
Karpetanaca, njihovih prividnih saveznika.

Falkonovi ratnici ne gubeći iz vida neprijatelje, išli su za njima na
podužem odstojanju prateći im tragove. Tako stigoše do poslednjeg
odmorišta Punaca i nađoše krstove na kojima su njihovi drugovi bili
razapeti. Svi su bili mrtvi s probodenim grudima.

23

— Gips i Sagarion ovako postupaju s ljudima koji brane svoju
zemlju i slobodu! — škrgutnu zubima Falkon.

Crvenokosi Kota dodade:
— Njihov gospodar bira komandante za svoju vojsku među
razbojnicima i bivšim gusarima koji su stotinama puta zaslužili da im
dželat odseče glavu. — Crveni ratnik ne povišavajući ton produži! — Za
svakog od ovih dvadeset i sedam razapetih Turdetanaca izvadićemo
utrobu, bubrege i srce dvostrukom broju zarobljenih Numiđana ili
Libijaca.
Ratnici su pogruženo gledali leševe svojih drugova koji su visili na
krstovima.
— Dosad smo neprijatelje ubijali samo u borbi. Zarobljenike smo
zamenjivali ili puštali na slobodu — reče Decije. — Odsad više neće
biti tako. Koga zarobimo, odmah glavu dole ili na konopac.
Dok su ratnici skidali s krstova svoje mrtve drugove, iz šume se
pojaviše ljudi, žene i gomila dece. To su bili Turdetanci iz Falkonova
plemena. Oni rekoše da su se njihove starešine pokorile Hanibalu i da
su svi, njih sedam ukupno, poneli zlato i srebro, koje su imali da mu
lično predaju i ponude svoju pomoć u vojsci i hrani!
Falkon, pokazujući unakažene leševe svojih ljudi, reče:
— Pogledajte!... Eto, šta radi Hanibal, a naše starešine smatraju
ga za prijatelja! Još mu nose zlato i srebro na dar!...
Jedan starac se izdvoji iz gomile, pa drhteći od uzbuđenja reče
Falkonu:
— Za sramotu koju podnosimo, bogovi neka pobiju naše
starešine! Neprijatelji, prokleti da su, na njihove oči ubili su u našem
naselju preko stotinu ljudi i žena... Ubili su i tvoju majku...
Falkon se trže i preblede. Suze mu se zavrteše u očima.
— A moja sestra Lucija, je li živa? — jedva čujno upita.
Starac uzdahnu:
— Živa je, ali je odvedena u ropstvo. I nju i još dvadeset četiri
devojke odveli su razbojnici onog Spartanca, što ga zovu Gips. Bogovi
neka pošalju kugu na njega i njegov rod!
Falkon saže glavu i ostade neko vreme ćuteći. Međutim, neke
žene poznadoše u razapetim Turdetancima svoje sinove i rođake i
udariše u kuknjavu preklinjući ratnike da ih osvete.
Crvenokosi Kota baci se na konja i viknu:
— Za mnom, u poteru!... Falkon se prenu i obrati starcu:
— Sahranite ove ljude po običaju!

24

Svi pojahaše konje i potekoše za Kotom koji je već izmakao.
Goneći najvećim trkom ratnici stigoše starešine Turdetanaca sa
zlatom i srebrom. Strašni Kelt poteže sekiru gotov sve da ih poubija, ali
se umeša Falkon i zadrža ratnike da ne izvrše pokolj. Zatim se obrati
starešinama:
— Zahvalite bogovima što Falkon neće da izvrši rodoskrnavljenje,
a sad biste svi vi ležali obezglavljeni! Mene ste oglasili za izdajnika, jer
se borim protiv Hanibalovih lopova i ubica, a vi se bratimite s njim!
Upamtite dobro što vam kažem: uđete li u sastav njegove vojske kao
saveznici, ja ću se boriti s vama kao s najžešćim neprijateljima. Na
vama ću osvetiti smrt svoje majke i čast svoje sestre. A sad, predajte
nam zlato i srebro što ste poneli ili ću vas povezati za drveće i ostaviti
da vas izedu vukovi i šakali!
— Zlato nije tvoje! — ispreči se jedan od starešina.
— Ako treba da ga predate Hanibalu, onda neće biti ničije! —
viknu Decije i skoči s konja. Za njim sjaha još nekoliko ratnika pa
gurajući starešine jedan na drugog i vitlajući im konopcima više glave,
nateraše ih u bekstvo, a zlato i srebro, u četiri džačića, ostade na putu.
Nikome ne pade na pamet da goni turdetanske starešine. Oni,
bojeći se za svoje živote, brzo zamakoše za jednu okuku odakle je
počinjala velika šuma.
Pokupivši zlato i srebro, sve u vrednosti od sto pedeset talenata,
{30} Falkon i njegovi drugovi odjuriše po tragu neprijatelja. Gonili su
premorene konje do poslednjeg daha. Sunce se približavalo zapadu
kad ugledaše neprijateljske konjanike kako u razvučenoj koloni stižu na
domak svoga tabora.
Turdetanci uvideše da nema nikakvog smisla ići dalje.
Gips i Sagarion s hiljadu vojnika preko zemlje Karpetanaca vratiše
se u Hanibalov logor. Njihovom pohodu bila je svrha da pokoleba i
zaplaši sva plemena domorodaca i da poljulja samopouzdanje
Sagunćana. Međutim, od svega toga ne bi ništa, nikome ne zadadoše
strah. Takav je bio početak Hanibalove vojne.

25

26

3. GLAVA

Uskoro će u ovoj zemlji morati
svako da ratuje.
Falkon

Jednoga dana pred zidove grada Sagunta pojavi se vojska od

hiljadu i pet stotina konjanika. Vođa se izdvoji iz gomile i pritera konja
do velike kapije. Preko trideset strelaca na zidovima podigoše lukove i
naperiše ih na ratnika. Ali na jednoj visokoj kuli centurion mahnu rukom
i viknu konjaniku:

— Ko sr?... Čija je to vojska?
— Otvorite kapiju i pustite me pred svoje starešine. Ja sam
Falkon, vođa Turdetanaca.
Zapovednik straže naredi stražarima da spuste lukove i otvore
kapiju. Falkon uđe u grad. Među građanima nastade komešanje kad
ugledaše ratnike; zapitkujući jedni druge, neki pokazaše
nezadovoljstvo, jer su im Turdetanci bili nepouzdani saveznici.
Glavni vojskovođa i zapovednik grada, Aurelije Bibakul, odmah
pozva senatore na većanje.
Kad se svi iskupiše i sednica otpoče, zapovednik grada dade reč
Falkonu i on otpoče:
— Evo, oci senatori, ispred gradskih zidova, na širokom polju leži
moja vojska, ukupno hiljadu i pet stotina konjanika, svi na zauzdanim
konjima. To su ratnici koji su ostali bez ičega, jer im je okrutni neprijatelj
opustošio polja, žene i decu poubijao ili odveo u ropstvo. On napada
bezobzirno, robi i pljačka ne poštujući nikakve ljudske zakone. Moji
ratnici su oni Turdetanci koji nisu hteli da se pokore Hanibalu. Sa
sobom smo doneli zlato i srebro u vrednosti od sto i pedeset talenata.
Sve vam to sa svojim mišicama stavljamo na raspolaganje za odbranu
vašega grada. Doznao sam za Hanibalove namere preko Vakcejaca
koji su pobegli iz njegove vojske. Oni su govorili i kleli se u sve bogove
da se Hanibal sprema da napadne Sagunt i da je o tome govorio
ratnicima podstičući ih na hrabrost. Tom prilikom obećao im je poklon,

27

celokupnu pljačku u osvojenom gradu i svakom borcu po tri roba.
U većnici nastade žagor i objašnjavanje: „To nije istina", „Laž je to",

„Turdetanci su varalice i izdajnici".
Jedan od senatora se razvika:
— Gde su ti Vakcejci?... Dovedi ih ovamo da i nama kažu šta su

čuli!...
Falkon odgovori:
— Vakcejci, njih oko četiri stotine, pobegli su iz Hanibalove vojske,

bili kod nas svega pola dana i otišli Bargužanima.
— A, znači, nema ih! Nestali!... — nasmeja se senator.
Opšti smeh zavlada u većnici. Kad se galama utiša, Falkon

produži:
— Čuo sam ovde smeh i upadice... To svedoči koliko su glupi oni

koji tako olako shvataju ozbiljnost položaja u kome se ovaj grad nalazi.
Ne mislite valjda, da će vas poštedeti onaj koji se ne ustručava i s
Rimljanima da zarati?... Ja vas molim za vaše dobro: spremajte se za
rat! Skupljajte hranu, ljudsku i stočnu. Pokrenite ratare neka ostave
plugove i motike, neka dođu u grad pre nego što se neprijatelj približi
vašim zidovima. Osigurajte bedeme i kule. Šaljite poslanike u Rim i
tražite zaštitu dok još ima vremena, jer mnogo dana treba da prođe
dok vam saveznici, Rimljani, ne priteknu upomoć. Ja sam sa svojim
ljudima mogao otići Hanibalu. On bi me rado primio iako je ucenio moju
glavu. Jer to je čovek koji iznad svega ceni junaštvo. Nisam otišao u
njegov logor. Došao sam vama, jer želim da se borim za vas, protiv
njega i njegovih vojskovođa koji su, svi do poslednjeg, razbojnici. Meni
je stalo do vaše bezbednosti, ali mi više na srcu leži osveta. Gips
Spartanac, Hanibalov centurion ubio mi je majku, a sestru zarobio i
odveo sa sobom. Zbog toga, goniću ga i do hada,{31} ako bogovi budu
tako hteli, sve dok ne vidim pred svojim nogama njegovu bezbožničku
glavu.

Nepoverenje, koje je kod slušalaca u početku Falkon osećao, sve
se više gubilo. Ali među senatorima istakoše se dvojica koji ne
promeniše mišljenje o Turdetancima i njihovom vođi. To su bili Alkon
Sagunćanin i Alorko Španac, obojica mladi, ratoborni, i iznad svega
nestrpljivi i svadljivi. Kad ću da neki od senatora predlaže da se kapija
otvori i Turdetanci puste u grad, Alkon Sagunćanin skoči i mlatarajući
rukama dade znak da želi da govori:

— Ne verujem Turdetancima i njihovom vođi Falkonu! — otpoče.
— Podmuklost Ibera pomešana s keltskom lukavošću i verolomstvom

28

pre će služiti Hanibalu nego ma kom drugom. To su ljudi nepouzdani i
kao saveznici nemogući. Njihov vođa, Gonko Brevikalo, nazvani Falkon,
ništa nije bolji. On se četiri puta tukao s Karpetancima i Vakcejcima i
toliko puta s njima pravio savez i prijateljstvo! Pitam vas, oci senatori,
ima li među vama ijednog koji bi sa sigurnošću smeo tvrditi da iz ovog
čoveka ne govori izdaja? Ja ne tražim da se on i njegovi ljudi oglase za
naše neprijatelje, ali sam daleko od toga da ih smatram prijateljima.
Mesto svega, savetujem im: neka nas ne nagovaraju da od pouzdanog
mira s Hanibalom stvaramo rat. Mi ne želimo da pravimo neprijatelja od
onoga koji je deset puta jači od nas. Neka Turdetanci idu kud hoće.
Neka napuste naš grad... Falkon pominje nekakvo zlato i srebro koje je
doneo da ga, tobože nama preda. To blago nama nije potrebno. Neka
ga nosi kome drugom.

Alkon Sagunćanin završi. Pogledi svih senatora behu uprti u
Falkona. Očekivali su da će mladić odmah skočiti i početi da se brani.
Ali on je bio miran. Sumnjičenje i optužbe kao da se nisu odnosile na
njega. Ipak progovori:

— Došao sam u vaš grad kao prijatelj i saveznik. Ponudio sam
vam pomoć i ukazao na smrtnu opasnost koja vam preti. Ako vi to
odbijate i moju dobru nameru smatrate za izdajstvo, to je vaša stvar.
Ko hoće samom sebi da namakne omču oko vrata, tome ni bogovi
neće pomoći! Kažem vam: Hanibal će proždreti sve bezazlene ovčice
kao što ste vi!

Alorko Španac zatraži reč:
— Kao poslanik ovoga senata ranije sam nekoliko puta odlazio
Turdetancima i nijednom nisam čuo da Falkon ima majku i sestru. To
sam samo spomenuo, onako, uzgredno. Naš prijatelj Alkon pokazao je
nepoverenje prema tim došljacima i njihovom vođi. Ja se tome mišljenju
pridružujem i savetujem Falkonu da smesta napusti ovu većnicu i izađe
iz grada. Mi smo uvereni da nas Hanibal neće napasti, jer poštuje
ugovore isto onako kao što su ga poštovali njegovi prethodnici,
Hamilkar i Hazdrubal.
Falkon ukratko odgovori:
— Uskoro u ovoj zemlji neće biti nikoga koji neće morati da ratuje.
Alkon i Alorko smatraju da sam došao ovde kao izdajnik. Molim i ostale
senatore da se izjasne, jer ja ovoga trenutka zastupam hiljadu i pet
stotina ratnika koji me ispred zidina grada očekuju željni da čuju vašu
odluku. Obraćam se, dakle, senatorima i vojskovođi i zapovedniku
grada da se izjasne, da li veruju ovoj dvojici koji me optužuju na ovako

29

bezdušan i bogomrski način.
Posle podužeg savetovanja u senatu je rešeno da se Turdetanci

puste u grad i smatraju kao prijatelji i saveznici.
Falkon se zahvali senatorima, po običaju, pa nastavi:
— Alkon Sagunćanin i Alorko Španac moćni su na jeziku. Nadam

se da će umeti da se pokažu i na megdanu? Velika je smelost nazvati
nekoga izdajnikom. Mislim da u ovom skupu nema nijednog čoveka koji
ovo moje izazivanje neće odobriti. Tući ćemo se sutra, ovde, u gradu,
na trgu, pred očima svih građana. Borba će biti na život i smrt.

— Falkon je hvalisavac. Ja ću ga lično ubiti! — reče Alkon.
— Ja ću se boriti prvi — dodade Alorko.
— Biće posla za obojicu — reče Falkon. — S jednim od vas tući
će se Crvenokosi Kota.
— Bogovi neka se smiluju Alkonu i Alorku — dobaci jedan mlađi
senator. Ostali se nasmejaše, jer je ovaj megdan svima obećavao
izvanrednu zabavu.
Ali sutradan ne dođe do megdana, jer u zoru sa gradskih zidova
pisnuše trube. Ti zvuci objavljivali su da se približava neprijatelj. Glavni
vojskovođa i senatori pojuriše prema najvišoj kuli i stadoše da
posmatraju. U daljini videše nepreglednu masu konjanika i pešaka. Sva
ta sila kretala se u oblacima prašine valjajući se prema gradu. Seljaci
sa polja i njiva bežali su kao bez duše, izmičući ispred neprijatelja.
Ipak, pojedini konjanici počeli su da ih pristižu probadajući ih kopljima.
Vrisak i zapomaganje pomešani s konjskim topotom i ljudskim žagorom
u talasima su dopirali do gradskih zidina.
Aurelije Bibakul, zapovednik grada, naredi da se otvori kapija.
Odred Turdetanaca, koji je prenoćio na polju, a za njima gomile
zemljoradnika, ljudi, žena i dece, koji su se zatekli u polju, uđoše u
grad. Kapija, napravljena od debelih hrastovih greda i okovana
ogromnim čavlima, s treskom se zatvori za njima. Oni koji ne stigoše
da uđu, jer su bili daleko, padoše pod neprijateljski mač.
Punska vojska približavala se gradu širokim frontom. Napred, na
krupnim konjima, jahali su Numiđani, pod vođstvom Maharbala,
Hamonova sina; žestoki ratnici, preko deset hiljada na broju, svi u
oklopima i sa šlemovima na glavi. Za njima opet konjanici u neprekidnoj
gomili: Sarmati, naoružani kratkim mačevima, kopljima i malim okruglim
štitovima, pa onda Libijci s dugačkim lukovima i kratkim kopljima,
zgodnim za bacanje na daljinu, zvanim falarike. O bokovima nosili su
tobolce dobro nabijene strelama. Iza njih su bili praćkaši s Balearskih

30

Ostrva, krupni i snažni borci s golim rukama do ramena, s čvornovatim
mišicama i debelim butinama. S obe strane fronta i pozadi jahali su na
nezauzdanim konjima brđani s Iberskih Planina, poludivlji, zarasli u kosu
i bradu. Izmešani s afričkim crncima, obučeni u žute i crvene bluze,
upućivali su jedni drugima krvničke poglede, ali sputani strahovitom
disciplinom išli su prividno smireni kao čopor vukova.

U sredini je bila pešadija zbijena u gomilu. Kratka i dugačka koplja
talasala su se iznad ljudskih i konjskih glava. Na začelju se kretala
konjica sastavljena od domorodaca iz južnog dela Španije: ratnici, mali
rastom, krupnih i svetlih očiju, crnomanjasti i lepi, još nepomešani s
Keltima. Svi oni nagrnuli su u Hanibalovu vojsku, jer im je dozlogrdila
rimska vlast.

Ogromna Hanibalova vojska nadirala je prema gradu Saguntu u
nepreglednim gomilama. Bila je sastavljena od Punaca iz Kartagine i
Hadrumeta, meleza iz Utike, Numiđana, Libijaca, Grka, afričkih crnaca,
i bezbroj španskih domorodaca. Silni kartaginski vojskovođa hteo je
jednim potezom da zastraši neprijatelja, da ga zbuni i parališe. Zbog
toga je krenuo sto pedeset hiljada ratnika.

Na tri strelometa od grada konjanici se zaustaviše i sjahaše.
Pešaci se razmileše na sve strane i odmah počeše da podižu šatore i
da prave nastrešnice i zaklone od granja.

Sagunćani su sa zidova gledali neprijateljsku vojsku i sa zebnjom u
srcu utvrdili da ne mogu sagledati kraj šatora. Do njihovih ušiju dopirao
je neprekidni žagor ljudi, rika marve i rzanje konja.

Naređenje zapovednika grada prenelo se od usta do usta duž
bedema, zidina i kula. Borci, naoružani kopljima, mačevima, lukovima i
snopovima strela zauzeše svaki svoje mesto. Aurelije Bibakul ode
žurno prema gradskoj većnici i uskoro otpoče zasedanje.

Ne gubeći vreme u praznim razgovorima i nadmudrivanju, senatori,
zapovednici većih odreda i oficiri brzo doneše odluku: da se smesta
pošalju poslanici u Rim, da podnesu izveštaj senatu i rimskom narodu
da je Hanibal prekršio ugovor o miru. Poslanicima je naređeno da traže
hitnu pomoć, pošto se oko grada slegla ogromna neprijateljska vojska.

Većanje još nije ni završeno, a dvanaest odabranih ratnika pod
vođstvom Multona Sabinjanina, pojahaše konje i izjuriše kroz gradsku
kapiju, okrenutu prema moru. Izišli su pre nego što je neprijatelj dovršio
zaopkoljavanje grada.

Senatori doneše odluku da se saopšti vojsci i građanima, da se
grad neće predati i da će odbrana trajati do poslednjeg čoveka. Ko

31

prvi bude pomenuo predaju, biće pogubljen javno, na trgu.
Grad Sagunt bio je udaljen od morske obale oko hiljadu koraka.

Naseljavali su ga ljudi koji su poticali sa ostrva Zakinta, izmešani s
došljacima iz Ardeje. Svojom sposobnošću u toku godina toliko
ojačaše, da su od svoga grada napravili neosvojivu tvrđavu. O
njihovom bogatstvu kružile su priče po celoj Španiji, Severnoj Africi i
Italiji. Tvrdi i debeli zidovi i visoke kule ulivali su strahopoštovanje onima
koji su pomišljali da napadnu na grad, a snažili spokojstvo i hrabrost
dobro snabdevenih i naoružanih građana. Sagunt je prkosio svakom
neprijatelju. Građani, među kojima je bilo i Italika rutulskog porekla,
važili su kao nepokolebljivi saveznici Rimljana.

Hanibalova vojska ništila je sve ispred sebe. Seljaci s polja, koji
nisu stigli da se sklone u grad, poubijani su, zarobljeni ili naterani u
bekstvo. Njihove kućice i kolibe neprijatelj je porušio i popalio, a stoku
poterao sa sobom. Istoga dana, popodne, iz neprijateljskog logora
izjaha jedna grupa konjanika od svega šest jahača i u kasu stiže na
strelomet od gradskih zidova. Vođa je mahao rukama i vikao iz sveg
glasa da dolazi kao poslanik.

— Mene je kao najboljeg u svoj vojsci izabrao silni i nepobedivi
Hanibal, potomak boga Melharta, ljubimac Astarte i Tanide,{32} Jupitera
i Marsa. To je čovek koga se svi, osim mene boje.

Aurelije zaokruži usta šakama i viknu:
— Priđi bliže i govori šta hoćeš! Moji ratnici ne ubijaju poslanike!
Glasnik potera konja nekoliko koraka pa stade. Njegovi ljudi ne
pomakoše se smesta. On se okrete prema njima kao da traži
ohrabrenje, pa se pomače napred još desetak koraka i opet zaustavi
konja. Senatori i ratnici na zidovima gledali su čudnog poslanika i s
nestrpljenjem očekivali njegove reči.
Međutim, Falkon viknu:
— Hej, ti, što se ne bojiš nikoga osim Herkula i Hanibala, priteraj
tu svoju kljusinu s gukavim nogama i bezubim ustima, i kaži šta imaš, ili
ću ti odavde strelom probiti vašljivi kožuh!
Jedan ratnik iz pratnje bocnu mačem u sapi glasnikova konja.
Životinja poskoči, ritnu se nekoliko puta i začas se nađe pod zidinama
grada.
— Ako samo jedna strela bude puštena na mene, cepteo je od
straha glasnik — znajte da će moj veliki gospodar porušiti i spaliti ceo
vaš grad... Donosim vam naređenje... Odmah ću vam reći... Odnosno,
ne mogu vam reći, jer ne znam da čitam... I zašto da vam govorim,

32

kad je to sve ispisano ovde na ovom papirusu... Ako ne izvršite sve što
moj gospodar traži od vas, on će, uz pomoć bogova, sve da vas
uništi...

Konjanik je mahao svitkom papirusa primičući se, sad već
slobodnije, kapiji. Tada oni sa zidova primetiše na njemu preterano
šareno odelo i žutu kapu. O bedrima glasnika visio je mač od drveta.

Falkon Turdetanac reče senatorima:
— Ovo je Siva Sidonjanin, ludak koji uveseljava Hanibala i njegove
vojskovođe. Eto, kakvog vam glasnika šalje neprijatelj! Bolji način nije
mogao naći da vas ponizi.
Siva, iako je bio skoro do zida, namesti obe šake oko usta i
razdra se iz sveg glasa:
— Naši ovnovi, kule, katapulti i baliste doterani su i stoje spremni
da udare na vaš grad... Teško vama!... Da li čujete šta vam govorim?
— Ne čujemo! Zapni jače, jer mi ovde na zidovima svi smo gluvi!
— dobaci Decije.
Ludak istrže drveni mač pa vitlajući njim više glave izbeči oči i još
jače dreknu:
— Predajte se! Građani prsnuše u smeh.
— Priđi još bliže i dodaj nam taj papirus! — reče Aurelije.
Jedan vojnik pruži dugačko koplje sa zida, glasnik sa žutom
kapom na glavi natače svitak papirusa na njegov vrh.
Hanibal je zahtevao da mu građani predaju Falkona i Turdetance i
zlato i srebro koje su doneli u grad. Osim toga, tražio je da mu
saguntski senat pošalje pet stotina talaca i hiljadu talenata, kao globu
što je dozvolio da njegovi neprijatelji, buntovnici, uđu u grad.
Vođa, senatori i istaknuti građani zgledaše se i skoro ćutke
doneše odluku:
— Dajete li, ili ne dajete? — viknu Siva.
— Ne dajemo! — odgovori Aurelije.
— Hm! — počeša se luda po glavi i zablenu se ispred sebe u zid.
Najposle se prenu:
— Ne dajete? — reče. — Kako to?
— Tako!
— Znači, vi se ne bojite Hanibala?
— Ne!
Siva se zbunio, jer se nije nadao takvom odgovoru.
— To vam ne verujem! Njega se svi boje, osim mene. Građani su
očekivali da ode, ali on se beše zaneo.

33

— Čuo si naš odgovor i tornjaj se ispred zida! — viknu Kota.
Ali Siva je bez ikakvog izraza na licu blenuo u zid. Izgledalo je da
ne čuje i ne prihvata što mu se govori. Odjednom poče da brblja
ponavljajući istu rečenicu:
— Petorica obešenih o gradsku kapiju pokazaće put onima koji se
ne boje.
Falkon dohvati grudvu zemlje, baci je na njega i pogodi ga u glavu.
Ludak se trže, preneraženo pogleda one na zidovima i toliko dreknu da
se konj poplaši, prope se, ritnu se nekoliko puta i zbaci jahača sa
sebe. Prevrnuvši se nekoliko puta po zemlji, Siva skoči i vrišteći odjuri
svojima. Grohotan smeh orio se na zidovima.
Kad glasnik sa žutom kapom stiže do svojih drugova, privedoše
mu konja, koji je pre njega stigao do njih, i on ponovo uzjaha. Građani
sa zidova videše zatim kako ludak mlatara rukama, kao da nešto
dokazuje, pipajući se uzgredno po glavi gde mu je svakako izašla
čvoruga.
— Ja sam prva žrtva ovoga strašnog rata — viknu svojima. —
Neprijatelj md je razbio glavu. Neću žaliti ako poginem... Neka se zna
za mene.
Rekavši to, potera konja i opet se stvori ispod zida.
— Šta sad hoćeš? — viknu neko.
— Niste mi rekli šta da kažem Hanibalu?
— Kaži mu da je svinja! — dobaci Falkon.
— Hm... — Siva se duboko zamisli. — Dobro, reći ću mu.
Odjednom, kao da se priseti, reče:
— A ja šta sam?
— Ti si njegov brat!
— Vrlo dobro. Sve ću mu to kazati, — reče ludak sasvim ozbiljno,
ošinu konja i krete prema svojima potpuno uveren da je valjano izvršio
zapovest svoga gospodara.
Decije se obrati Koti i Falkonu:
— Hanibal tera šegu s nama, ali će se iskidati od smeha kad mu
Siva kaže da je svinja.

***

34

Glasnik određen za Rim, Multon Sabinjanin sa svojim pratiocima,
brzo stiže do mora. Na pristaništu se iskupiše osam zapovednika
brodova i primiše naređenje od senata napisano na papirusu. Posle
kratkog savetovanja odrediše najveći brod da s poslanicima krene za
Rim. Ostali brodovi imali su odmah da krenu prema Tarakonu i da tamo
čekaju dalje zapovesti. Naređeno im je da plove dalje od obale da ne bi
bili na domaku neprijatelju koji će svakako posesti sva pristupačna
mesta u blizini mora, računajući do reke Ebro.

Pripreme su brzo izvršene, jer su zapovednici bili svesni da svakog
trenutka mogu biti napadnuti. Za manje od pola časa svi se brodovi
otisnuše na pučinu. Ali tek što su odmakli od obale, pojaviše se
Hanibalovi konjanici. Oni zastadoše na pristaništu gledajući za
brodovima, preteći kopljima i mačevima i psujući, sve dok ih ne otera
dim i vrućina od zapaljenih magacina, postaja i daščara koje su mornari
zapalili pri polasku.

Sedam trirema kretalo se prema Tarakonu, a osma, najveća i
najsolidnije građena, na kojoj su bili poslanici, grabila je punom brzinom
prema istoku. Gonjena snažnim i odmornim veslačima i povoljnim
vetrom lađa udari na Balearska Ostrva i obiđe ih, jer su ih naseljavali
punski saveznici, koji odavno priželjkuju da se dočepaju saguntskog
bogatstva. Posle osam dana brod stiže do Korzike, a odatle za četiri
naredna dana baci kotvu u pristaništu kod Ostije. Tu se poslanici
iskrcaše i pojahaše svoje konje. U vreme prve buktinje stigoše pred
istočnu kapiju Rima. Bili su poslednji putnici koje straža toga dana
propusti u grad.

Tadašnji konzuli u Rimu, Publije Kornelije Scipion i Tit Sempronije
Longus, obojica zdravi, snažni i hrabri, uživali su glas autoritativnih i
nepokolebljivih ljudi. Baš kao takve, ozbiljne i energične, očekivale su ih
važne dužnosti: da iduće godine sprovedu izbore novih konzula i
okončaju pobunu Gala oko reke Pada zbog naseljavanja Italika.
Pobunjena galska plemena, Albingavni, Liguri, Insubri, najzad i Boji, na
desnoj obali reke, najpre su napala, ubijala i zlostavljala merače
zemlje.

Pokušaji senata s poslanstvom od šest ljudi propali su. Gali ih
baciše u okove, i tek na pretnju Marka Minucija, tribuna, da će pogubiti
stotinu galskih talaca u Kremoni, pustiše poslanike ali ne dobiše svoje
taoce.

Tako, umesto da se pobuna, započeta pojedinačnim ubistvima,
zasedama i noćnim prepadima, smiri, ona se razbukta, i konzuli su slali

35

legije za legijama u Galiju. Zbog toga su oba konzula nameravala da
krenu prema reci Padu. Još nekoliko razloga potsticalo ih je da što pre
okončaju taj rat. Prvo: u Rimu se uveliko govorilo da Hanibal ne poštuje
ugovor o miru, obnovljen i potvrđen s Hazdrubalom. Vesti su iz Španije
stizale jedna za drugom osnovane, iako uveličane. Pričalo se o
Hanibalovim namerama da ratuje ne samo u Španiji nego i u Italiji, da
već priprema i vojsku za napad na grad Sagunt.

U početku, svi ti glasovi primani s rezervom, vremenom dobiše
svoju potvrdu i sigurno obeležje osobito posle jednog izvanrednog
slučaja. Među pobunjenim Insubrima ratnici Manlija Korbulona, rimskog
tribuna, uhvatiše nekoliko ljudi za koje se utvrdilo da nisu Gali. Uzeti na
saslušanje i stavljeni na muke, svi priznadoše da su iz Hadrumeta, da
ih je Hanibal poslao iz Španije pobunjenim Galima sa zlatom kojim bi
mogli da prošire rat protiv Rimljana. Neki od njih rekoše da su se
Hanibalove uhode razmilele po Galiji, a čak i po Italiji. Izgleda da je s
tim u vezi bio i slučaj Anija Geminija, istaknutog pretora u bici kod
Eriksa. Pretor je nađen jednog jutra zaklan u svojoj postelji.

I druga stvar bacala je u brigu oba konzula i rimski senat, maltene
isto tako ozbiljno. Lukavi, rimski saveznici, otkazaše Rimu pomoćnu
vojsku od dve hiljade pešaka i tri stotine konjanika, izgovarajući se na
razne načine: dok ne prođe oranje, zatim setva, žetva, pa berba
grožđa i naposletku predzimski ribolov. Za njima se povedoše
Pandozija i Konosa.

Ipak, sve te okolnosti padoše u zasenak kad stiže vest i tresnu
kao grom među senatore i rimski narod da Hanibal opseda Sagunt.

— Ovaj će rat biti žešći nego prvi, Hamilkarov! — govorilo se u
senatu, u raskošnim palatama, po hramovima, na gradskim ulicama i
bedemima, po periferijskim krčmama i jazbinama Subure,{33} među
klijentima na forumu, skitnicama i robovima.

Najčudnovatija pojava sastojala se u tome što niko nije znao
odakle potiču te vesti, ko ih je doneo u Italiju, i kako su se prenele u
Rim. Taj glas se širio mnogo pre nego što je Hanibal krenuo s vojskom
na Sagunt. Međutim, mnogima pade u oči da se ustanak Gala širi
paralelno s vestima. Obe pojave uzimale su sve veće razmere.

Među senatorima se pojaviše dva mišljenja: da treba poslati u
Španiju nekoliko ljudi da izvide pravo stanje, dok neki od senatora
zauzeše gledište da ne treba istrčavati ispred događaja, da se ne bi
prenaglilo u izazivanju rata od tolikog zamaha. Ovi drugi smatrali su da
treba sačekati poslanike od saveznika iz Španije, a oni će svakako

36

stići, ako stanje ima ozbiljniji značaj.
U senatu su se ređali govornici želeći svaki da istakne svoju

ubedljivost, pa se sticao utisak kao da se takmiče u tome. Ali kod svih
se osećalo nestrpljenje, neizvesnost i bojazan. Jedni su zahtevali brze
akcije, dok su drugi oklevali. Ipak pade odluka o upućivanju poslanika u
Španiju, da se po mogućstvu spreči rat. Ako, međutim, utvrde da je
ugovor zaista prekršen, zahtevaće od Kartaginskog senata da se izda
Hanibal, da bude doveden u Rim. Tu da mu se sudi. Izabrani poslanici,
Publije Valerije Flak i Kvint Bebije Tanfil, da odu u Španiju, da obiđu
grad Sagunt i sastanu se s Hanibalom, a odande u Kartaginu.

Ali tri nedelje prođoše a poslanici ne odoše u Španiju, ne svojom
krivicom nego zbog oklevanja senata. Međutim, stigoše i poslanici iz
Sagunta. Oni potvrdiše tačnost svih vesti koje su više od šest nedelja
kružile o događajima u Španiji. Baš u to vreme policija uhvati na forumu
jednog Egipćanina koji proriče ljudsku sudbinu iz zrna peska. Taj vrač je
govorio da je Sagunt već pao u Hanibalove ruke. Stavljen na muke
Egipćanin otkri čitavu organizaciju uhoda i provokatora. Tako bude
uhvaćeno oko trideset špijuna. Pre nego što su im otsekli glave, svi
rekoše da Hanibal redovno pušta vesti ispred događaja i na taj način
stvara pometnju, kolebanje i strah kod protivnika.

Multon Sabinjanin izjavi u senatu: da je Hanibal opseo Sagunt sa
sto pedeset hiljada ratnika, pošto je najpre opustošio polja rimskih
saveznika, ljudstvo pobio, zarobio ili naterao u grad.

— Mi smo kao poslanici jedva uspeli da izbegnemo iz grada, —
reče — pre nego što je neprijatelj dovršio zaopkoljavanje. Na brzim
konjima stigli smo do pristaništa, dočepali se lađe i krenuli za Rim...
Sad molimo: ako nas rimski senat i oba konzula smatraju još uvek za
saveznike za koje treba nešto učiniti, onda šaljite pomoć u Sagunt, dok
još ima vremena! Naša odbrambena snaga je jaka, ali neprijatelj ima
deset puta više ratnika. Zidovi grada su čvrsti i visoki, ali nema te
tvrđave koja bi mogla odoleti tolikoj sili!

Među senatorima nastade žagor. Čuli su se povici iz opšteg
meteža: „Sto pedeset hiljada ratnika”!... „Rat s Galima”... „Sagunt je
dobro utvrđen”.

Sednica se na tome završila. Posle toga, senat je još neko vreme
odugovlačio slanje poslanika u Španiju, a o pomoći Sagunćanima niko
ni reči ne progovori.

37

38

4. GLAVA

Među Turdetancima istače se
Crvenokosi Kota.

Hanibal je naredio da se na grad Sagunt napada sa svih strana.

Punski ratnici su jurišali pod zaštitom opsadnih mašina. Pokretne
kućice kretale su se na točkovima, kao da se valjaju po ravnom polju, i
stizale do zidova. Ispod njihovih krovova, napravljenih od debelih
borovih greda, skrivali su se ratnici. Zaklonjeni, oni su ovnovima tukli u
zidove i kapije, dok su ih strelci štitili gađajući neprijatelje na
bedemima. Katapulti i baliste izbacivale su čitave hrpe kamenja i velika
koplja na čijim su vrhovima buktale gužve kučine zamočene u smolu.

Jedan veliki zid bio je isturen između dve visoke kule. Ispred njega
bilo je ravno polje. Dok se na sva mesta jurišalo, neprijatelj usredsredi
svu pažnju na taj zid. Osam ovnova radilo je gotovo bez prestanka na
tom mestu. Ali Sagunćani su poseli dve visoke kule, odapinjali strele
iskosa i obarali napadače ispod krovova kućica.

Branioci su se žestoko borili, jer je taj zid bio preterano visoko i
tvrdo izgrađen, a za neprijatelja pristupačan zbog ravnice.

Tri nedelje, svakodnevno, Punci su napadali, a građani se
zadovoljavali da odbijaju juriše. Ubojna vreva, zveket oružja, psovke,
jauci, zapomaganje ranjenika i lupa ovnova o zidove odjekivali su na
sve strane. Hanibal i njegove vojskovođe smatrali su da će mnoštvom
ljudi i silovitim naletima lako osvojiti grad, ali vreme je prolazilo, a borbe
su bivale sve žešće. U gradu niko nije pomišljao na predaju.

Punci su nekoliko puta, u doba punog meseca, vršili noćne
napade. Zbog toga su ratnici u gradu bdeli na zidovima. Dok su jedni
spavali, drugi su bili uvek spremni da dočekaju neprijatelja. Osobitu
upornost u odbrani pokazivale su žene. One su, noseći decu na
rukama, svakodnevno bodrile ratnike na izdržljivost i hrabrost. Snažnije
i odvažnije borile su se naporedo s muškarcima izazivajući divljenje i
oduševljenje za borbu, ginule su i bile ranjavane. Izuzetnu hrabrost
među njima pokazivala je Venilija, divna ćerka zapovednika grada,

39

Aurelija Bibakula. Ona je sa zidova puštala strele i bacala falarike, tako
da su je i neprijatelji s polja zapazili i trudili se da je smaknu.

Hrane u gradu bilo je u izobilju, a bogati trgovci otvoriše svoje
podrume s vinom. I dok se Hanibal sa svojim vojskovođama zanosio
očekujući svakoga časa predaju grada, branioci su išli u borbu kao na
veselje. Među starešinama u gradu niko se nije nadao da će
oduševljenje za odbranu do te mere doći. Ratnici su mrtve i ranjene
sklanjali i odmah zauzimali njihova mesta.

Jednoga dana, dok je bitka bila u najvećem jeku, otvori se srednja
kapija na gradu. Hiljadu Falkonovih konjanika izlete u polje. Punci nisu
ni slutili da će biti ispad, pa zbunjeni i zaprepašćeni udariše u bekstvo
zbijajući se u gomile. Turdetanci navališe na pešake strelce i balearske
praćkaše. Tukući ih i obarajući, prodirali su sve dublje, dok ne stigoše
blizu neprijateljskog tabora.

Lom i pometnju koju napraviše, htede da spreči Maharbal. On sa
tri hiljade konjanika Numiđana udari s levog krila da odseče Turdetance
od grada. Razgoneći i obarajući punske pešake, koji su prestravljeni
bežali po polju, numidski konjanici stigoše blizu gradskih zidova, onda
okretoše leđa gradu, razviše front u obliku polumeseca i jurnuše na
Turdetance koje su uveliko tukli strelci iz punskog logora. Braniocima
na zidovima grada činilo se da Falkonu i njegovim borcima nema
spasa. Bili su pritešnjeni između dva neprijateljska fronta. Međutim,
strele koje su Punci puštali iz tabora ne nanesoše im mnogo štete, jer
su Turdetanci bili u oklopima i pod šlemovima. Falkon naredi
odstupanje. Konjanici raštrkani polegaše po konjima i okretoše prema
gradu i u gomilama naleteše na Maharbalovu konjicu. Tada nastade
žestoka borba, jer je udarao borac na borca kao u pojedinačnim
megdanima. Ogorčenost i žestina borbe plamtele su na bojnom polju.

Punski konjanici brzo izvršiše zaopkoljavanje i stadoše sve više da
stežu obruč oko protivnika. Turdetanci su se pomamno borili. Međutim,
kroz gradsku kapiju ispadoše novi konjanici pod vođstvom zapovednika
Aurelija Bibakula. Stari ratnik s tri hiljade konjanika jurio je Falkonu
upomoć.

Sagunćani grunuše pravo u leđa Punaca. Tučeni s dve strane,
Maharbalovi ratnici pokolebaše se i pojedinačno i u grupama udariše u
bekstvo. Falkon i njegovi borci gonili su ih po polju, nagonili jedni na
druge i toliko udarali po njima, mačevima i sekirama da su im ruke
malaksavale. Aurelijevi konjanici potrgoše lukove i napraviše lom među
prestravljenim neprijateljima.

40

Među Turdetancima istače se Crvenokosi Kota. Njegov kosmati
ždrebac uleteo je u najgušće gomile boraca. Pobesneo od ubojne
vreve kvario je i svoje i neprijateljske redove. Kota se borio sekirom s
dva reza, protiv običaja svojih saplemenika.{34} Njegovi udarci obarali su
konje i jahače. Građani i ratnici sa zidova ushićeno su gledali kako
ispred njega beže čitave gomile neprijateljskih konjanika. Udarci
njegove sekire o oklope čuli su se čak do grada, a leševi ljudski i
konjski ostajali su za njim.

Desno i levo od njega pravili su pustoš Falkon i Decije.
Maharbal je iz sveg glasa vikao i pretio svojim Numiđanima, iako je
pored njega jahao trubač i davao trubnim znacima naređenja ratnicima.
Oko tri stotine konjanika branilo je vojskovođu. Ostali, razbijeni i
zaopkoljeni po grupama, trudili su se iz sve snage da se probiju do
svoga vođe. Jednima to pođe za rukom, dok drugi padoše pod
neprijateljski mač.

Međutim, Decije se odvoji od svojih drugova. Za njim poteče jedna

41

grupa od stotinu konjanika. Svi se oni nadadoše za gomilom
neprijatelja koji su mahnito bežati ispred njih, sustizali ih i obarali jednog
po jednog s konja, dokle i begunci i gonioci ne zamakoše za breg
obrastao u sitnogoricu.

Maharbal, iako je izgubio dobar deo ratnika, nije se povlačio. Svi
okupljeni oko njega žestoko su se tukli pomičući se prema gradu,
lagano, gotovo neprimetno. Turdetanci, kojima su manje i veće grupe
neprijatelja nekoliko puta izmicale ili uspevale da se probiju i da izbegnu
zaopkoljavanje, naposletku napraviše krug oko Maharbala. Radosni
uzvici građana i vojske na zidovima pozdraviše Falkona i Turdetance.
Maharbal, glavni zapovednik konjice i najsposobniji Hanibalov
vojskovođa, bio je zaopkoljen s najmanje pet stotina konjanika.

— Maharbal zaopkoljen!... Živa uhvatiti!... Živa uhvatiti!... — vikali
su ratnici sa zidova.

Aurelije sa svojim konjanicima, završivši gonjenje neprijatelja,
poteče upomoć Turdetancima.

Crvenokosi Kota izdaleka ugleda Maharbala u gomili punskih
ratnika. Džinovski Numiđanin gromkim glasom je izdavao naređenja
svojim zaopkoljenim borcima. Oni, vešti manevrisanju i u tako teškoj
prilici, pravili su borbeni red na tri strane stvarajući trougao oko svoga
starešine. Kota podviknu borbeni poklič i dobro ošinu svoga ždrepca.
Konj poskoči nekoliko puta u mestu pa ulete u gomilu neprijatelja.
Tukući sekirom desno i levo koščati Kelt krčio je put svojim ratnicima
koji su kao vuci nadirali za njim. Punski konjanici pokolebani i
preneraženi razmicali su se desno i levo potiskujući i obarajući jedni
druge. Prolaz se sve više širio. Ko god je bio na putu Crvenog ratnika,
padao je pod njegovim udarcima. Jedni su obarani s konja razmrskanih
šlemova, drugi s odvaljenim ramenima, treći se valjali ispod ubijenih
konja. Mnogi Numiđani, čuveni borci, uzmakoše i ukloniše mu se s
puta. Ali dvojica mu pođoše ususret. Bili su to Numerije Oslobođenik i
Kaska Utičanin, obojica silni borci i nepobedivi u pojedinačnim
megdanima, slavni još u doba Hamilkarovo. Ne vodeći računa o svome
viteškom ugledu, Kaska i Numerije odjednom napadoše Kelta.
Numerije zamahnu sekirom, a Kaska uperi mač u slabinu protivnika.
Dve sekire se sudariše i strahovito zveknuše. Ždrebac Kotin odskoči
ustranu, a Kaskin mač ne dopre do cilja. U ponovnom naletu dva
neprijatelja zamahnuše u isto vreme. Kelt opet podbaci sekiru. Kaskin
mač pršte u paramparčad i slomi se do balčaka, a Numerijeva sekira
zaseče štit i oklop Crvenog ratnika i dobro ga obrani po levom ramenu.

42

Tada Kota svojim štitom tresnu Kasku po glavi. Ratnik se zaljulja na
konju i pade na ruke svojih ratnika, koji ga onesvešćena uvukoše u
gomilu punskih konjanika. Kelt svom žestinom navali na Numerija.
Njegov ždrebac se prope nekoliko puta ričući kao divlja zver i tukući
prednjim nogama protivnikova konja. Numerije se vešto branio
odbijajući strahovite udarce sekire ali osećajući kako mu desna ruka
sve više trne i obamire. Treći Hanibalov borac i megdandžija,
proslavljeni Pamfilije iz Sarda, kad vide da njegov drug malaksava i
gubi samopouzdanje, udaljen svega nekoliko koraka od boraca, trže
luk i strelu da spase Numerija. Ali ne stiže da odapne. Crveni ratnik
zavitla sekiru, iz sve snage je izbaci iz ruke i tresnu Sarđanina posred
grudi. Pamfilije jeknu, raširi ruke i pade s konja. Krv mu udari na usta i
poprska ugaženu travu. Kota munjevito istrže mač i jurnu na Numerija i
probode mu slabinu.

Skoro na celom bojištu bitka se pretvorila u pojedinačne megdane.
Numiđanin Grumion, čuveni borac u rvanju i pesničenju, ubivši šest
Turdetanaca, navali na Falkona. Strašni ratnik htede da pokaže svoju
snagu i veštinu i pokuša da protivnika uhvati živa. Ali okretni Falkon
izbeže strašni zagrljaj i iskosa zabi mač pod grlo neprijatelja. Krv šiknu
kao iz zaklanog bika i poprska sve unaokolo.

Na gradskim zidovima načičkani ratnici gledali su bitku na polju
gde su se tukle dve vojske, sastavljene od najboljih boraca. Izvanredan
prizor, ispunjen zveketom oružja, jaucima i neljudskim glasovima. Konji
bez jahača vitlali su se po bojnom polju. Drugi su posmatrali svoje
pešake koji su izašli na kapiju i lomili i palili napuštene neprijateljske
opsadne mašine.

Crvenokosi Kota je sve dublje prodirao kroz neprijateljske redove.
Iako ranjen u levo rame i bez štita i ogrezao u krvi, ratnik je hteo da se
dočepa Maharbala živog ili mrtvog. Kad vide da mu se već primakao,
podviknu ratni poklič i još bešnje napade na neprijatelja. Dvanaest
Turdetanaca štitili su mu bokove.

Međutim, s jedne visoke kule u gradu pisnu truba. Taj znak svi
saguntski ratnici dobro su znali. On je ukazivao borcima na krajnju
opasnost. Među građanima i vojnicima nastade zaprepašćenje. Oni su
sa zidova vikali mašući rukama, jer su svi videli kako iz Hanibalova
logora kreće konjica, čitavo more ljudskih i konjskih glava. Dobre oči
mogle su u daljini primetiti Hanibala kako jezdi ispred svih. Njegovi
konjanici jurili su u oblaku prašine i razređivali se praveći ogroman
polumesec koji je svojim kracima pretio da obuhvati u polju sve

43

Turdetance i Sagunćane.
— Ehej!... Gonko Brevikalo, drži se dobro!... Hvatajte Falkona!...

— začu se jedan gromki glas. To je Maharbal bodrio svoje ratnike.
Vođa Turdetanaca viknu svojim borcima da smesta odstupaju, pa

ošinuvši konja, jurnu prema gradu. Turdetanci potekoše za njim.
Neprijatelji ih odmah pognaše. Ogromna kapija na gradu, širom
otvorena, stade da guta konjanike, najpre pojedinačno, zatim u manjim
i većim grupama.

Aurelije je iskosa jurio prema gradu. Njegovi ratnici, pristižući jedan
drugog, izmešaše se i napraviše nered pred kapijom. Maharbalovi
konjanici stizali su ih i, kivni zbog svoga poraza, besno navališe s leđa
na begunce i mnoge poubijaše ili žive pohvataše na zamku. Ali
zaslepljeni borbenim besom, Numiđani se povukoše blizu kapije.
Strelci, poređani po zidovima, zasuše ih strelama, pokolebaše ih i
odbiše.

Kad Hanibal stiže s konjicom, kapija je već bila zatvorena, a svi
borci iz grada van domašaja neprijatelja. Numiđani potrgoše lukove i s
konja stadoše da streljaju branioce po zidovima. Građani, krijući se iza
ispusta, počeše bacati falarike sa zapaljenom kučinom na vrhu. Borci
su padali pogođeni strelama, a konji se propinjali vrišteći, zbacivali
jahače sa sebe i kao besni jurili preko polja noseći u bedrima ili sapima
zapaljene falarike.

Međutim, Falkon je na trgu prebrojavao svoje ljudstvo i utvrdio da
mu nedostaje oko četiri stotine boraca, a polovina od toga izranavljena.
Uzalud je ratnik pitao drugove o Deciju i Koti. Svi su se zgledali, a niko
ne mogade o njima reći ništa određeno. Falkon je bio uveren da su i
oni poginuli ili pali u ropstvo s ostalim borcima. On je video kako je
Crveni ratnik naletao na gomile Numiđana, koji su okruživali Maharbala.
Primetio je i grupu Turdetanaca oko njega. I to je sve. Decija je izgubio
iz vida još u početku bitke.

Falkon otpusti svoje ljude i lagano se uputi prema velikoj kapiji
odakle se čula graja i jauci ranjenika. Neustrašivi vođa Turdetanaca,
možda prvi put u životu, oseti da gubi samopouzdanje. Gubitak tolikog
broja boraca, a među njima i dva najveća prijatelja, koje je izuzetno
voleo, pritiskivao mu je dušu. Ispad iz grada on je naredio, iako ga niko
na to nije gonio. Hteo je da pokaže Sagunćanima kako se Turdetanci
bore za njihov grad i slobodu. Mislio je da ih kazni za sve sumnje koje
su pokazivali prema njemu i njegovim drugovima. Falkon je gorko
uviđao koliko ga skupo staje ta odluka.

44

Smrknuta pogleda i ojađene duše ratnik je lagano išao prema
velikoj kapiji. Odjednom iza sebe začu zvonki glas:

— Falkon je danas pokazao kako treba da se bore sinovi
Viktorije.

Ratnik se okrete. Iza njega je stajala Venilija, ćerka Aurelija
Bibakula, zapovednika grada, lepa i stasita devojka, plave kose i očiju,
otmenih pokreta i odvažna držanja. Govorilo se da je bila po majci
sabinskog{35} a po ocu rutulskog porekla. Zbog njene srčanosti ratnici
su je prozvali Vika Pota.{36} Viđali su je često kako s nekoliko svojih
drugarica sa zidova pušta strele i baca zapaljene falarike na
neprijatelje. Venilija se borila kao prost vojnik, sve dok joj neprijateljska
strela nije probila mišicu. Posle toga, po očevom naređenju, nije se
više kao borac pojavljivala na zidovima. Mnogi hrabri ratnici takmičeći
se pred njom u junaštvu, ispod oka su pogledali divnu Amazonku{37} i
uzdisali. Ali njen otac je obećao da će je dati najboljem i najhrabrijem,
ako bogovi dopuste da se grad oslobodi opsade.

Ona, gledajući ratnika svetlim očima, produži:
— Sa svojim Turdetancima stigao si čak do neprijateljskog logora.
Koliko ste se zaleteli, svi smo mislili da ćete uhvatiti Hanibala živog ili
bar nekog od njegovih vojskovođa!
Falkon se bolno osmehnu:
— Moje današnje junaštvo skupo je plaćeno. Oko četiri stotine
ljudi propalo mi je, a među njima i dva najbolja prijatelja, Crvenokosi
Kota i Decije.
— Šta?... Crveni Kelt je poginuo?
— Poginuo ili zarobljen!
— A Decije, onaj mali Rimljanin što je pobegao iz Hazdrubalova
ropstva?
— I on — reče ratnik, a suze mu se zablistaše u očima. — Nikad
ih više neću videti.
Devojka uzdahnu i prošapta:
— Kad takvi junaci ginu, onda nam nema spasa!
— Sve je u volji bogova — odvrati Falkon i oborene glave produži
put.
Venilija je neko vreme gledala za njim gotova da zaplače. Zatim
lagano krete prema svojoj kući koja je bila u prekrasnom vrtu, punom
maslina i narandži. Kad prođe pored mermernog hrama posvećenog
Junoni, devojka sklopi ruke i prošapta:
— O, Magna Sospita,{38} da salutem nobis infelicibus!{39}

45

***

Odred od stotinu konjanika predvođen Decijem pošto je rasterao
neprijatelje i gonio ih nekoliko hiljada koraka iza brega, obraslog
šumicom, vraćao se prema gradu. I ti ratnici čuli su trubu koja je
pozivala borce da se vrate u grad. Ali je za njih već bilo kasno. Decije
se pojavi iza šumice i ugleda nepreglednu masu neprijateljskih
konjanika. Ratnik se odmah povuče svojima koji su ga očekivali iza
brega. On im saopšti:

— Neprijateljska konjica pokrila je celo polje i odsekla nas od
grada. Tamo ne možemo ići, ali možemo napasti neprijateljski tabor.
Ako udarimo iznenada, uspećemo, jer nam se tu niko ne nada. Sad su
sve oči uprte u borbu oko grada, u logoru je pažnja olabavila... Proći
ćemo kroz veliku šumu i prikrasti se ivici neprijateljskog logora...
Ratnici, drugovi i prijatelji moji, ovaj poduhvat je opasan. Ako neko od
vas oseća strah, neka se izdvoji i sačeka nas dole, u potoku...

Svi ratnici su ćutali.
— Znači, idemo svi? — upita Decije.
— Svi! — odgovori nekolicina.
Sunce se lagano primicalo zapadu. Njegovi zraci padali su iskosa
po drveću i stvarali sve duže senke. Iznad grada lebdela je sitna
prašina kao izmaglica. Kroz nju su se nazirali krovovi visokih kuća,
Junonin mermerni hram i kule koje su se isticale na zidovima. Izdaleka
su dopirali glasovi truba, ljudska graja, vrištanje konja i lupa ovnova o
zidove.
Decijevi konjanici u trku su se udaljavali od brežuljka, obraslog u
sitnogoricu. Praveći veliki luk kretali su se prema šumi iza koje je bio
početak neprijateljskog tabora. Kad uđoše u šumu, ratnici usporiše hod
obilazeći debele hrastove i bukve. Ali, gusti žbunovi uskoro počeše
otežavati kretanje i ratnici sjahaše vodeći svaki svoga konja. Idući
lagano niz brdo stigoše do jednog potoka. Decije i dva ratnika
predadoše vođice svojih konja drugovima i pođoše u izviđanje. S druge
strane potoka šuma je bila posečena. Samo gusti žbunovi pokrivali su
brežuljak iza koga je počinjao neprijateljski tabor. Između šiblja videle
su se izukrštane staze. Očevidno, tuda se mnogo prolazilo.

46

Tri druga pođoše niz potok krijući se iza žbunova. Decije je išao
napred i već se spremao da pređe na drugu stranu potoka, kad ću
sasvim blizu ženske glasove. Ratnik pobauljke krenu dalje i stiže do
jedne okuke gde je potok pravio zaokret. Odatle, ležeći, ugleda tri
devojke. One su prale rublje i tiho razgovarale:

— Prokleti Spartanac — reče jedna — sve će nas upropastiti pre
nego što nas proda.

Druga, plačući dodade:
— Ja sam odlučila da se ubijem pre nego što me se dotakne.
Nabavila sam nož. Stalno ga nosim sa sobom u nedrima.
— Kad imaš nož, ubi njega. Biće jedan neprijatelj manje — reče
treća devojka i ispravi se.
Decije umalo ne viknu od uzbuđenja, jer poznade Luciju, Falkonovu
sestru. Stasita devojka, s dugom crnom kosom, stajala je uspravno i
ponosito kao boginja. Ona dodade:
— Naš čuvar nije daleko. Govorite tiho. Mladić je pozva šapatom:
— Lucija... Lucija...
Sve tri devojke se prenuše gledajući naokolo.
— Lucija... opet reče Decije.
Devojka ga primeti iza žbuna, trže se i preblede. Ali odmah stavi
prst na usta dajući znak i njemu i drugaricama da ćute. Obazirući se
oko sebe, Lucija preskoči potok i zamače za žbun, gde je ratnik
dočeka na ruke.
— Spasi me ili ubi, samo da ne padnem u ruke Gipsovim
razbojnicima! — drhteći od uzbuđenja reče devojka.

47

Toga trenutka, s druge strane potoka, iza žbunova, pojavi se
stražar držeći dugačak luk u ruci.

— To je Lanikus, najkrvoločnija zver među Gipsovim ljudima. On
će ubiti i tebe i mene! — prošapta Lucija.

Međutim, njene dve drugarice, kad videše da se pojavi čuvar i da
im možda leži spas na drugoj strani potoka, baciše rublje i potrčaše
prema Deciju. Lanikus brzo izvadi strelu iz tobolca i nameštajući je na
tetivu viknu:

— Od moje strele još niko nije uspeo da pobegne. Ali, odjednom,
ispusti luk, stade da posrće, da se hvata rukama za gušu i da krklja.
Onda se okrete u mestu i pade na leđa. Jedan od Decijevih drugova
pogodio ga je strelom u vrat.

Devojke, plačući od radosti i uzbuđenja, grlile su Decija i njegova
dva druga koji su već prišli do njih.

— Spasite nas!... Spasite nas!... Bežimo odmah!.... — govorile su
devojke šapatom.

Pođoše svi uzbrdo kroz šumu.

48

— Gde je moj brat?... Je li živ? — upita Lucija.
— Živ je... bar dok sam ja bio s njim... Bori se za Sagunćane. U
gradu je — odgovori Decije.
— Neka je hvala bogovima! Bojala sam se da ga više nikad neću
videti!
Nisu izmakli ni pedeset koraka, kad jedan ratnik koji je išao
poslednji, obazre se i između drveća ugleda s druge strane potoka
grupu konjanika. Bilo ih je oko petnaest. On skrenu pažnju Deciju i
začas se svi sakriše za drveće.
Iza konjanika privezani konopcima za sedla vukli su se privezani
robovi, njih šest. Neprijateljski ratnici bili su udaljeni od potoka oko
stotinu koraka.
— To su Gipsovi — šapnu Lucija. — Svakoga dana prolaze tuda,
jer to je put za gubilište... Gledajte gore, uz potok. Valjda vidite ona
četiri usamljena hrasta na livadi? Tamo gde leti jato vrana... Da li vidite
štogod?
Ratnici su ćutali, iako su svi videli između debelih stabala u šumi
četiri hrasta na livadi, privezane ljude za njih i razapete na krstove. Neki
su visili obešeni o grane, drugi raskinutih udova bačeni na gomilu.
Dok su ostali gledali prema gubilištu, Decije je pratio pogledom
konjanike i robove. Kad povorka izbi na jednu čistinu, Rimljanin jeknu i
preblede. Njegovi pratioci se prenuše. Robovi koje su vodili na gubilište
bili su Turdetanci, a među njima i Crvenokosi Kota. Mada iskrvavljen,
ratnik je išao pravo i ponosito. Njegovi drugovi posrtali su i vukli se za
konjima. Na kraju povorke dva neprijateljska vojnika vodila su Kotinog
ždrepca. Konj se stalno trzao, strigao ušima i propinjao.
— Oni hoće i konja da ubiju — reče Decije.
— Da, — dodade Lucija — jer veruju da ga je oždrebila paklena
kobila.
Glavni dželat, Skrofa, mesnata ljudina, zadrigla vrata i debelih
nogu kao dva stuba, išao je pešice pored Kote šibajući ga bičem:
— Crvenokosi đavole, neće ti pomoći čudovište iz donjeg sveta!
Prikovaćemo te za krst tako dobro, da se više nećeš povampiriti!... Tu
ćeš da praviš društvo svojim Turdetancima. Posle ćemo zabiti mač
među rebra tvojoj kljusini, a od njenih creva praviti tetive za lukove.
Kota je ćutao. Išao je lagano vezanih ruku na leđima, gledajući
Skrofu pogledom vuka kome nije mogućno ščepati pseto.
Povorka zamače iza žbunova.
Decije i njegovi pratioci trčeći stigoše do svojih drugova. Ratnici se

49

iznenadiše kad videše devojke. Lucija i njene drugarice poznadoše
mnoge među njima, jer su skoro svi bili Turdetanci.

— Tri ratnika, dole s konja! — viknu Decije. — Devojke moraju da
odjašu do Tarakona!

Trojica odmah sjahaše i ustupiše svoje konje.
Rimljanin odvoji pedeset ratnika koji će pratiti devojke. One se
baciše na konje i povorka krete udaljavajući se od šume.
— Čekajte nas u Tarakonu! — dobaci im Decije, pa se obrati
ostalima:
— Turdetanci, napad na neprijateljski tabor odlaže se. Sad imamo
preča posla. Treba da oslobodimo nekoliko zarobljenika koje Punci
vode na gubilište. Polazite za mnom u najvećoj tišini.
Odred neprijateljskih konjanika sa zarobljenim Turdetancima išao
je utabanom stazom kroz visoko šiblje iznad koga se videla livada i na
njoj četiri usamljena hrasta. To je bilo gubilište, a odatle, oko dve
stotine koraka, iza brega, počinjao je punski logor.
Jato vrana šušteći krilima polete uvis. Ne udaljavajući se od
mesta, ptice su krstarile iznad hrastova i padale po visokim granama
gačući neprestano. Nekoliko pasa skitača, podavijenih repova i
podmukla pogleda šmugnuše u gust šibljak pored potoka.
Zarobljeni Turdetanci potišteni i unezverena pogleda gledali su
leševe od kojih se širio neizdrživ smrad. Njihovi dželati sjahaše i odmah
vezaše marame preko usta i nosa.
Na krstovima bilo je razapeto nekoliko ljudi koji su još bili u životu.
Numiđani im probodoše grudi mačevima, svukoše ih s krstova i baciše
pored potoka. Za to vreme drugi su sekli konopce na kratko, kojima će
privezati ruke i noge osuđenika za krstove. Ostali priđoše robovima i
odmah počeše da im vezuju ruke pozadi. Zatim ih oboriše na zemlju
potrbuške spremajući se da ih bičuju, jer to je bila uobičajena predigra
za one koji su osuđeni na krst.
Jedan od dželata, snažna ljudina, sa zapuštenom kosom i gustom
čekinjastom bradom, vitlajući bičem s tri kraka, priđe žrtvama. Njegovo
lice imalo je izraz čoveka koji revnosno i sa zadovoljstvom obavlja svoj
svakidašnji posao. On se približi jednom robu:
— Hej, momci, — reče — sad ćete videti kako moj novi bič s tri
kraka, od goveđe kože, kida meso.
— Stoj! — reče glavni dželat Skrofa. — Daj bič ovome mulatu koji
danas prvi put prisustvuje izvršenju smrtne kazne. Treba i on da izuči
zanat.

50