Slavomir Nastasijevic - Hannibal ante portas

Peruzije.
— To nije bilo nikad! — prkosno reće Nefarijus. — Pa šta? Je li ti

dao?
— Dao mi sedam udaraca štapom, jer sam odbio da mu pokažem

put. Mrzim Rimljane.
Odred je išao bezbrižno sve do grada Volsinija. Spartanac je bio

uveren da do jezera nema razloga da bude oprezan. Međutim, samo
dva časa po izlasku iz Kluzije za petama mu je bio Asop s trideset
konjanika. Oko podne na levom boku Spartanca visio je Crvenokosi
Kota, a s desne strane Ceteg s dve stotine Rimljana i Italika
dobrovoljaca. Tri odreda, održavajući vezu dimom, ostadoše
neprimećeni do zalaska sunca.

Punci sjahaše da odmore konje. Sumrak je počeo da se spušta.
Vetrić je pirkao s juga noseći mirise vrbe i lokvanja. Jezero Volsinije
nije bilo daleko. Preko prostranih livada na vidiku, ocrtavale su se
prema nebu krošnje visokih topola. Ptice su preletale tražeći mesto za
noćište.

Ne ložeći vatre ratnici posedaše između žbunova na livadu i
stadoše da jedu, dok su konji navalili da pasu. Spartanac je poslao dve
izvidnice od po deset ljudi i čekao ih da se vrate. Gips i centurion su se
došaptavali, dva starca iz Kluzije. Anksijus i Nefarijus, spavali su na
toploj zemlji, ratnici su tiho razgovarali. Mesec se pojavi na istoku i
osvetli prostrane livade, žbunove i usamljeno drveće. Odnekud se začu
štektanje prerijske lisice, jednom, pa drugi i treći put.

Nefarijus se pridiže, pa sedeći na zemlji stade se češati po glavi i
zevati, pa, kao da sam sebi govori, reče:

— Močvara je puna lisica. Da sam poveo kerove, uhvatio bih dve-
tri.

— Kakve lisice! Šta pričaš... — promeškolji se Anksijus pa se i on
pridiže.

Veličanstveni mir prirode remetilo je samo frktanje konja i šuštanje
trave pod njihovim zubima. Vreme je prolazilo, patrole se nisu vraćale.

— Starce treba vezati i držati ih na konopcu — šapnu centurion.
— To ćemo i uraditi — odvrati Gips.
Toga trenutka začu se topot konjskih kopita. Ratnici se prenuše. U
daljini, prema mesečini, ugledaše pet konja bez jahača. Spartanac i
centurion potrčaše im u susret.
— Ovo su naši konji! — viknu Gips. — Neprijatelj je uništio patrolu!
S druge strane dojuriše još tri konja.

201

— I druga patrola... — škrgutnu zubima centurion. — Svi na
konje!...

Začas nastade pometnja, dovikivanje, uzjahivanje i zveket oružja.
Neko zavika:

— Držite starce!... Pobegoše starci!... Anksijus i Nefarijus polegli
po konjskim vratovima

za trenutak ukazaše se na mesečini i nestade ih iza žbunova. Niko
ih ne pogna, jer se ispred očiju punskih ratnika, na nekoliko stotina
koraka, ukazaše konjanici. Jašući jedan za drugim kao utvare se
pojaviše i iščezoše.

— Izdaja! — viknu centurion. — Namamljeni smo u klopku.
— Da se povučemo... Još imamo vremena... — povikaše ratnici.
— Napred! — podviknu Gips vitlajući golim mačem.
Išli su hodom, oprezno, osluškujući šumove u noći, dok se ne začu
u daljini kreketanje žaba. Vetar donese miris ustajale vode i majčine
dušice. Rojevi komaraca učestaše oko ušiju ratnika zujeći i padajući im
po licu i rukama. Močvara je bila blizu, a iza nje obraslo u gustu trsku
jezero Volsinije. Punci su osećali kako ih hvata strah. Činilo im se kao
da ih neko vreba iza žbunova i stabala usamljenog drveća rasturenog
po prostranim livadama.
Odnekud, kao ispod zemlje, začuše se zvuci trube. Punski ratnici
uzalud su se trudili da uhvate odakle ti glasovi dolaze. Ali začu se i
topot konjskih kopita kako udaraju o tvrdu zemlju.
— Napašće nas s nekoliko strana — reče Gips.
— Da se odmah podelimo u tri grupe? — upita centurion. —
Sigurno nas ima više nego njih!
Spartanac se složi. Podeliše odred na tri dela. Konjanici se opet
pojaviše ispred Punaca. Bilo ih je oko trideset.
— Pognaću ih! — viknu centurion i dade znak za pokret svome
odredu. Dve stotine ratnika obodoše konje i u galopu jurnuše. Svima se
činilo da se odstojanje između njih i neprijatelja smanjuje. Lišće na
topolama šuštalo je pod vetrom. Žalosne vrbe bacale su mračne senke
po zemlji, žbunovi su bili sve veći i gušći. Gonioci za trenutak izgubiše iz
vida konjanike, jer zemlju pokri mrak. Mesec, zaklonjen crnim oblakom,
zamre. Punci naleteše na žbunove, goneći konje najvećim trkom,
preskočiše ih, pognaše dalje i jedan za drugim konji do trbuha utonuše
u blato. Stenjanje, vrisak, zapomaganje, prolomiše noćnu tišinu. Prvi
red ratnika potonu u blatište, drugi padoše po njima, ostali
zaprepašćeni i s leđa bodeni, sečeni i tučeni, ubojnim sekirama svi

202

popadaše s konja.
Do ušiju Gipsa i njegovih ratnika dopreše samo krikovi ljudski i

konjski za kratko vreme i noćna tišina opet ovlada.
Pored močvare Gerion, džinovski Eritrejac, držao je za vrat

Libijca, jedinog koji je ostao živ, tresući ga kao da će na taj način iz
njega izvući reči:

Govori ko vam je vođa i koliko vas ima!
Libijac, obamro od straha, ćutao je. Iz mraka se pojaviše Anksijus
i Nefarijus. Nekoliko ratnika jurnuše na njih.
— Anksijus i Nefarijus! — viknuše starci u jedan glas prilazeći
gomili ratnika.
— Gips Spartanac s pet stotina konjanika ide na vas! — reče
Nefarijus.
— Od toga odbijte polovinu. Dobar deo ste posekli i udavili u
blatu.
— Mi smo ih namamili... — dobaci Anksijus. Toga trenutka pisnu
truba sad već bliže.
— Falkon daje znak za napad! — viknu Venilija i baci se na konja.
I ostali ratnici uzjahaše.
Gerion slomi vrat zarobljenom Libijcu, baci ga u močvaru, uzjaha
konja i poteče za drugovima. Starci iz Kluzije jahali su pozadi odreda.
Borba nije trajala dugo. Mesečeva svetlost opet je obasjavala
prirodu. Protivnici su dobro raspoznavali jedni druge. Punci su se
pomamno tukli i ginuli napadnuti s tri strane. Gips se borio hladno i
smišljeno. Okružen grupom Spartanaca koji su mu štitili bokove i leđa,
neodoljivom silom je prodirao kroz gomilu Italika, žudeći da se sukobi s
Falkonom ili Kotom. Najpre ubi dva Kotina varvarina, onda strahovitim
udarcem mača obori s konja četiri Italika, nalete na dekuriona Cetega i
tresnu ga po glavi mačem. Tvrdi šlem odole. Rimljaninu se smrče pred
očima, ali samo za trenutak. Spartanac pomisli da ga je ubio i
zanemari ga. Ceteg diže ubojnu sekiru, zadade udarac protivniku i
odseče mu ruku s ramenom. Gips pade s konja. Njegovo telo
razmrskaše konjska kopita. Asop, Kota, Falkon, Ombolt i Gerion kao
vuci navališe na Spartance koji su ginuli ne odajući glasa od sebe.
Kotini varvari tukli su se noževima s libijcima. Lucija i Venilija na brzim i
lakim konjima obletale su oko boraca zadajući brze udarce.
Smrt izbegoše svega osam punskih ratnika. Oni zamakoše u mrak
na brzim konjima, jer je oblak opet zaklonio mesec. Oko trideset
ranjenika poklaše Kotini varvari i dva starca iz Kluzije svađajući se i

203

otimajući oko plena.
Venilija je te noći ubila petnaestog neprijatelja, a Lucija desetog.
Vika Pota sjaha s konja i između leševa kleče na zemlju

zahvaljujući bogovima što su joj podarili snage da ispuni zavet. Kad
ustade, obrati se drugovima:

— Radujte se, prijatelji!... Moj zavet je ispunjen. Sad, priklanjam
se želji svoga oca i pripašću ratniku najboljem i najhrabrijem.

— Živela Vika Pota!... Živeo Falkon! — zavikaše ratnici.
Lucija priskoči i zagrli drugaricu. Gerion kleče ispred nje i zaplaka.
Venilija ga zagrli pa i sama zaplaka:
— Petnaest neprijateljskih života prinela sam na žrtvu svome ocu.
Bogovi neka se smiluju njegovoj duši! — pa se obrati Gerionu. — Bio si
rob u mojoj kući. Kupljen na tržištu i plaćen novcem. A ja kažem: nema
toga blaga koje bi isplatilo čoveka i prijatelja kao što si ti.
— Tvoja dobrota i ljubav više vrede nego sve blago na svetu —
reče Eritrejac jecajući.
Falkon zagrli devojku i uzbuđenim glasom progovori:
— Godinu dana drhtao sam za tvoj život. Strepeo sam da ću te
svakog časa izgubiti. Neka je slava i hvala besmrtnim bogovima,
ispuniće se želja i tvoga slavnog oca i nas dvoje.
— Ako je po volji — umeša se Nefarijus — neka svadbena
svečanost bude u mojoj kući, u Kluziji, pod zaštitom moga žrtvenika i
mojih penata koji su svim Nefarijusima, od mene pa za dve stotine
godina unatrag, osiguravali dug život.
— Moji su penati jači! — dobaci Anksijus. — Zahtevan da se pod
mojim krovom proslavi bog Himenej,{127} jer moji preci ništa nisu gori od
predaka ovoga jarca, a nisu bili ni manje dugovečni.
Oduševljeni ratnici pojahaše konje i kretoše prema Kluziji da obave
svadbenu svečanost između Falkona i Venilije. Nekoliko stotina ratnika i
ne misleći na opasnost išlo je pravo prema Hanibalovom logoru, jer
Kluzija je udaljena za svega dva časa hoda na konju od punskog
logora.

204

18. GLAVA

Posle bitke prebrojaćemo konje pa
ćemo videti koliko je bilo Punaca.

Nefarijus

Italici kojima je Hanibal poklonio slobodu išli su u manjim i većim

grupama putem prema Kluziji. Izmršaveli, bosi, podbijenih tabana,
sporo su odmicali. Rob iz Turije, Pamfilije Acer, govorio je:

— Hanibal nas je pustio da bi lakše porobio celu Italiju. Kad osvoji
Rim, i mi ćemo postati njegovi robovi.

Jedan Lukanac dobaci:
— Punac ničim nije pokazao da je lud! Zašto bi nas puštao na
slobodu, da nas posle ponovo hvata!
— Afrički lisac kazao je Maharbalu i drugim vojskovođama kad su
se ljutili što nam poklanja slobodu, da će nas opet porobiti, čim osvoji
Rim. Govorio je punskim jezikom i dobro sam ga razumeo. Pomoću
naše izdaje osvojiće Italiju.
— Što to nisi govorio dok smo bili u logoru? Ja bih te dostavio.
Zaslužio si da visiš na krstu, jer bogovi se svete nezahvalnima, —
pretećim glasom odvrati Lukanac.
Drugi Lukanac prihvati:
— Hanibala oslobodioca slavićemo dok smo živi. Ja ću u svome
domu podići svetište i posvetiću ga Puncu. Obožavaću ga kao i ostale
bogove.
Jedan mladić po imenu Publilije približavajući se Aceru kao da želi
njegovu zaštitu, reče:
— Da li ste videli one krstove na kojima su razapeti Rimljani? Na
putu između logora i Kluzije dve stotine robova je razapeto. A znate li
zbog čega? Zato što je tribun Marko Novijus pljunuo Hanibalu u lice.
— Za takvu uvredu ja bih razapeo i hiljadu robova! odvrati prvi
Lukanac.
Niko mu ne odgovori. Išli su kolskim putem obijajući noge o
džombe i kamenje. Za njima je ostajala prašina lebdeći u vazduhu na

205

tihom vremenu Ljude oblivene znojem sunce je tuklo pravo u teme. U
daljini se videla seoska kuća. Između lipa i dudova strčala je uvis oblica
od đerma.

— Tamo je bunar! — uzviknu Lukanac i ubrza korak.
Ostali zatapkaše bosim nogama po prašini.
— Voda! — promuca jedan oblizujući jezikom ispucale usne.
Podbijenih i ranjavih nogu posrtali su i stenjali ostavljajući za
sobom krvave stope.
Acer i Publilije skretoše s puta i sedoše pod jedno drvo. Još
šestorica im se pridružiše. Iz nedara stadoše da vade komadiće tvrdog
ovsenog hleba. To su bili poslednji zalogaji hrane koju su dobili pri
polasku iz punskog logora. Mada su bili preterano gladni, ljudi su
mnogo žvakali da bi što duže osećali ukus hleba u ustima. Kad i
poslednju mrvicu pojedoše, Publilije progovori:
— Odavde do moje kuće treba da idem najmanje trideset dana.
Šta ću jesti za to vreme?
Niko mu ne odgovori. Dremljive oči mladića gledale su za gomilom
drugova koji su se približavali đermu.
— Da li je istina da je ono rekao Hanibal? — upita.
— Istina je, — odgovori Acer.
Videći grupu ljudi kako sede u hladu, s puta počeše da silaze i
drugi Italici koji su pristizali. Najposle ih se skupi oko dve stotine. Među
njima su bili Anksijus i Nefarijus. Oba starca nosila su po jednu veliku
testiju, obe pune vina. Bivši robovi moljakali su ih da im dadu da piju.
Uzalud. Tek kad su stigli do drveta na livadi, dadoše svima da piju
pomalo. Za to vreme Publilije je pričao došljacima šta je Hanibal rekao
Maharbalu.
Italici su te reči prepričavali između sebe i onima koji su pristizali.
— Šta je?... Šta se zbilo? — pitali su došljaci.
— Zlo. Gore biti ne može.
— Šta je?... Šta je?... Govorite!
Oko drveta u livadi već ih je bilo preko tri stotine. Obe testije bile
su ispražnjene. Anksijus dohvati jednu i tresnu o drvo uzviknuvši:
— Neka ovako propadnu svi neprijatelji slobodne Italije!
— Govorite već šta je bilo! — vikali su došljaci.
— Ja ću da vam kažem — otpoče Nefarijus. — Hanibal se
pokajao što vas je pustio. Naredio je Maharbalu, Boraksu Insuberu i
Debelom Kolontaju da vas sve ponovo pohvataju!
— To je laž!... Ovaj laže! — viknu jedan krivonogi konjanik iz

206

Pandozije.
— To je čiča izmislio! — dodade drugi. Ali mnogi se zaprepastiše:
— Propali smo! Stići će nas! Mi se jedva držimo na nogama, a oni

su na konjima.
— Ljudi, spasavajmo se! — zavikaše neki. Odjednom, Acer

povika:
— Ja sam onaj što je čuo Hanibalove reči! Svi ćemo biti nanovo

porobljeni! Treba bežati što dalje od puta.
— Ja ću vas odvesti na sigurno mesto — dobaci Anksijus.
— Nećemo... Idemo svako svojoj kući. Dosta je bilo rata i ropstva!
Gomila je postajala sve veća. Na nekoliko mesta izbi svađa. Zubi

su škrgutali, pesnice se stezale. Onaj iz Pandozije diže motku kojom se
poštapao i nasrnu na Acera vičući:

— Ti si nas uzbunio!
Ali ne stiže da spusti motku na mladića. Anksijus ga tresnu
testijom po glavi. Italik se izvrte koliko je dug.
Tada nastade tuča kakvu svet nije video. Ljudi izgladneli, iznureni,
klecavih nogu, tukli su se mlitavo, bez krvi i mrtvih glava. Ko bi bio
udaren ili gurnut, padao je i ostajao ležeći na zemlji i ne mogući da
ustane. Psovke pomešane s lelekanjem pretvarale su se u stenjanje i
cviljenje.
Dva starca iz Kluzije prema iznemoglim robovima bili su kao
džinovi. Njihove koščate pesmice obarale su sve odreda. Acer i
Publilije bili su na njihovoj strani. Njima se priključilo još nekoliko
desetina robova boreći se više rečima, nego mišicama.
U nedostatku snage, ljudi su se čupali za kose i brade. Potmula
vika, psovke i stenjanje kao balast razvlačili se po polju. Iz opšteg
meteža čuli su se povici:
— Živeo Hanibal oslobodilac!... Dole punski razbojnici!... Smrt
kartaginskim lopovima!... Živeli rimski orlovi!... Dole Scipion!...
Odjednom opštu galamu probi vrisak:
— Ljudi, spasavajte se! Hanibalovi konjanici idu na nas!
Tuča smesta prestade. Robovi krvavih noseva, raščupanih brada i
kose, unezverenih lica i preneraženi, upreše poglede uz put prema
Kluziji. Preko hiljadu konjanika jezdelo je u oblaku prašine. Italici ostaše
nekoliko trenutaka kao skamenjeni. Onda izbi očajanje i užas. Jedni su
plakali jecajući kao deca, drugi su vrištali grizući svoje prste, a treći su
tupo gledali u daljinu kao da su im sva čula zamrla. Mnogi polegaše po
zemlji drhteći od užasa.

207

Konjanici, približavajući se, skretoše s puta i pognaše konje preko
livada.

Ljudi, ovo su Rimljani! — povika Nefarijus. — Rimski legionari
dolaze... Ustajte!... Ništa vam neće biti!

Italici se prenuše, zagrajaše veselo i stadoše da se grle i ljube.
Acer se približi Anksijusu i šapnu mu na uho:

— Ovo su Hanibalovi ljudi, Gali u rimskom odelu, oklopima i
šlemovima. Vođa im je Boraks Insuber. Dobro ga poznajem.

— Živeli Rimljani!... Živela rimska vojska!... — zavikaše robovi.
Ali i drugi poznadoše Gale u rimskoj nošnji i počeše da se
komešaju. Acer im doviknu:
— Pravite se da verujete da su Rimljani. Oni ne idu na nas.
Gomila zamuče. Samo se čulo uzbuđeno i isprekidano disanje.
— Idu da hvataju Falkona! — reče tiho Anksijus Nefarijusu.
— Otkud znaš?
— Ne znam, nego pretpostavljam... Idi... Izvuci se. Beži... Skloni
se u „Lisičiju rupu"!
Nefarijus šmugnu iza jednog velikog žbuna. Konjanici stigoše do
gomile Italika. Galski vojskovođa se razvika:
— Ko ste?... Ko vam je starešina?
— Ovo su Italici koje je Hanibal pustio na slobodu — reče
Anksijus. — Idu ljudi svojim kućama. A vi?...
— Mi smo iz legije Marka Minucija — odgovori Boraks lošim
latinskim jezikom.
— Onoga u Rimu? — začudi se starac.
— Jeste. On nas je poslao da smenimo Falkona i njegove ljude
koji se nalaze u močvarama jezera Volsinija. Znaš li za taj rimski
odred?
— Znam! — reče Anksijus. — Pre dva dana ti ratnici bili su u
Kluziji.
— U Kluziji?...
— Jeste... Imali su svadbu. Gal razrogači oči od čuda.
— A sad gde su?
— Kod jezera, u močvari...
— Odvešćeš nas tamo...
— Odvešću vas...
Za to vreme Nefarijus, vukući se od žbuna do žbuna, stiže do
jedne uvale obrasle u sitnogoricu. Tu nađe dva konja koje su ostavili on
i Anksijus. Starac uzjaha jednog, pa s drugim u povodu odjezdi prema

208

jugu. Dan se već približavao kraju kad stiže do močvare.
Falkon, Ombolt i Gerion saslušaše starca čudeći se Hanibalovom

lukavstvu.
— Ko bi mogao pomisliti da su Gali u rimskoj nošnji! — reče

Ombolt... Bogovi su nam poslali ovoga starca.
Dok su pravili plan kako da dočekaju neprijatelje, Nefarijus se

krepio debelom ovčetinom zalivajući je dobrim vinom.
— Koliko ih ima? — upita ga Falkon.
— Koga?
— Gala.
— Valjda hiljadu ili više. Nisam ih brojao. Posle bitke prebrojaćemo

konje pa ćemo videti koliko ih je bilo.
Međutim, dođoše i drugi ratnici i odmah se stadoše raspitivati za

novosti.
— Gali dolaze! — reče Falkon. — Hanibal ih je opremio za nas.

Obučeni su u rimska odela, oklope i šlemove.
— Divota! — uzviknu Ceteg. — Ko ih predvodi?
— Boraks Insuber...
— Oho! On je ubio tribuna Maksencija u bici ispod Kortomske

planine. Sad mi se daje prilika da osvetim smrt svoga zapovednika.
— Anksijus će ih namamiti ovde — reče Nefarijus. Rekao mi je da

bežim i da se sklonim u „Lisičiju rupu".
Svi se nasmejaše.
„Lisičija rupa" pružala se kao jezik između guste trske. To je bila

poduža poljana opkoljena močvarom, s pristupom samo s jedne
strane. Falkon tu postavi zasedu. Dve stotine Etruraca pod Cetegovim
zapovedništvom prividno se ulogoriše na poljani. Falkon uhvati levu
stranu postavivši u trskama stotinu ratnika. Na desnoj strani prikriše se
Gerion, Ombolt i Venilija s tri stotine Rimljana. Crvenokosi Kota, Asop,
Lucija i trideset brđana izjahaše ispred zasede kao istureno odeljenje.

Galski ratnici se pojaviše pred zalazak sunca. Videvši izdaleka
mali odred, odmah počeše da mašu rukama i kopljima u znak
prijateljstva. Brđani im odgovoriše pokličima povlačeći se lagano
prema zasedi.

Na čelu galskog odreda jezdio je Boraks Insuber. Pored njega bio
je Anksijus. Starac je jahao iza leđa jednog galskog ratnika.

— Ehej, mi smo Rimljani... Živeo Rim! — zavikaše mnogi.
Odstojanje se sve više smanjivalo.
— Živeli Rimljani!... — razdra se Kota. Njegovi ratnici prihvatiše

209

poklič mašući rukama, ali su se stalno povlačili prema „Lisičijoj rupi".
Odjednom, Gali ugledaše ispred sebe logor. Cetegovi ljudi

naizgled bezbrižno su sedeli na travi ili leškarili. Boraks pomisli da je to
cela Falkonova grupa, pa trgnuvši mač podviknu:

— Napred!... Udri!...
Gali položiše koplja konjima između ušiju i jurnuše. Kotin odred
naže bežati pravo prema Cetegu. Etrurci se smesta baciše na konje.
Anksijus zbaci ispred sebe galskog ratnika i pobeže ustranu.
Borba otpoče. Gali odmah pritiskoše Etrurce i stadoše ih goniti
ispred sebe. Ali, iza njihovih leđa pisnu truba. Zdesna i sleva nagrnuše
Falkonovi borci. Gali su bili zapanjeni.
Iz močvare se dizala izmaglica zasićena mirisima ustajale vode i
barskog cveća. Šljuke i vodene kokice, preplašene vikom ljudi,
vrištanjem konja i zveketom oružja, krešteći preletele su preko bojišta.
Gali, videći da su upali u zasedu, okretoše konje s namerom da se
probiju. Kota i Ceteg napadoše ih s leđa, Izvežbani u mnogim bitkama
borci su zadavali brze i strahovite udarce, kao da su se žurili da ih ne
uhvati mrak. Boraks Insuber ubi tri Etrurca, probi se kroz gomilu i
napade na Rimljane. Jednog mladića skoro preseče napola, dekurionu
odseče ruku i napade na Veniliju. Ona odbi prvi udarac, bocnu konja i
odskoči ustranu. Gal jurnu prema njoj vitlajući mačem. Odjednom,
ispred galskog ratnika, stvori se Asop.
— Numiđanin! — viknu Boraks.
— Jeste. Numiđanin — odvrati Asop i napade ga. Gal tresnu
njegovog konja mačem između ušiju.
Životinja se raskorači i pade, mladić odskoči, pa stavši na noge,
poče obletati oko protivnika.
Međutim, borba se vodila svuda, na celoj poljani. Polovina Gala
već je bila oborena s konja. Vrisak, zapomaganje i smrtni krici
ispunjavali su bojište. Mnogi galski ratnici bacali su oružje preklinjući za
milost, a Boraks se još uvek borio. Dvadesetak njegovih ratnika koji su
ga okruživali padoše, a on se svim silama trudio da ubije Numiđanina
koji je kao vuk s golim mačem obletao oko njegovog konja. Najposle, u
borbu se umeša Gerion. Odbivši nekoliko udaraca, uzdignuvši se u
sedlu iz sve snage, tresnu protivnika. Mač se prebi, a Gal s
rascepljenim šlemom i okrvavljene glave pade s konja.
Zaokruženi kao u kotlu svi galski ratnici bili su pobijeni.
Iste moći Crvenokosi Kota, brđani, Anksijus i Nefarijus jurili su
prema putu koji vodi od Kluzije na Volsiniju. Kad se mesec pojavi i

210

obasja zemlju, ratnici ugledaše gomili Italika, oslobođenih robova, kako
se vuku po putu. Bilo ih je u nekoliko grupa blizu hiljadu. Videći
konjanike oni zapanjeni stadoše.

— Čujte Italici... — viknu Anksijus. — Galski odred je uništen.
Pred vama se nalazi rimska vojska. Polazite odmah s nama da se
borite protiv Hanibala. Dobićete oružje i konje.

Italici zagrajaše:
— Nećemo... Kuda nas vodite?... Kako ćemo?...
— Ko neće? — prodra se Kota.
— Svi nećemo...
— Vadite mačeve... — obrati se Kelt varvarima. Četrdeset
mačeva blesnuše na mesečini.
— Hoćemo... Svi hoćemo... Idemo svi... — začuše se glasovi
oslobođenika.
— Onda je druga stvar — reče Anksijus. — Mačeve u korice! —
komandova.
Brđani su ga gledali čudeći se otkud starcu pravo da zapoveda.
Italici se nekako svrstaše i pođoše preko strnjika i livada. Tek pred
zoru stigoše do jezera, gde, u blizini „Lisičije rupe" zatekoše Falkonov
odred. Iznemogli, oslobođenici popadoše po zemlji stenjući. Ali kad im
ponudiše hranu, svi zaboraviše na umor i svojski se predadoše jelu.
Onda polegaše gde se ko zatekao i pospaše.
Sledećeg dana Italici poskidaše s galskih leševa tunike, obuću,
oklope i šlemove i pokupiše razbacano oružje. Svaki dobi konja s
opremom.
Tri dana kasnije Falkon ih postroji i izvrši smotru. Kad se uveri da
je sve u redu, reće im:
— Italici... Vi ste ratovali za Rim i Italiju, pali ste u ropstvo i uvideli
šta znači izgubiti slobodu! Mislim da svi želite da se borite za
domovinu.
— Borba do istrage!... — viknu Acer.
— Do istrage! — zaori se iz hiljade grla.
— Hanibal vas je pustio na slobodu, ali se prevario u računu! —
dobaci Ombolt, pa se obrati Falkonu: — Šta ćeš uraditi s ovim
ratnicima?
— Poslaću ih u Rim našem prijatelju Gabiniju Kervusu. To je moj
poklon tribunu za učinjeno gostoprimstvo. Postaviću im za zapovednika
mladića iz Turije, Pamfilija Acera.

211

***

U Rimu je vrvelo. Vojska je stizala sa svih strana. Grupe i grupice
ratnika skupljale su se u manipule, kohorte i legije. Tribuni i zapovednici
manjih jedinica nisu se odvajali od vojske. Ćutljivi i mrgodni izazivali su
kod ratnika odlučnost i rešenost da se ulože i snage i život u borbi za
opstanak. Odlučna bitka bila je na pomolu. Stajaća vojska popunjena je
rezervistima, saveznicima iz cele Italije i beguncima koji su učestvovali
u bitkama kod Ticina, Trebije i Trazimenskog Jezera.

Građani su besprekidno, danju i noću, prema svetlosti buktinja,
osiguravali zidove i bedeme, gomilali kamenje, grede, balvane, čitave
hrpe koplja, falarika, lukova i tobolaca sa strelama. Katapulte i baliste
smeštali su na isturena mesta, vešali gvozdene korpe o zidove
stavljajući u njih buktinje koje će upaliti u slučaju noćnog napada.

Čitave kolone kola natovarenih ljudskom i stočnom hranom
neprekidno su prolazile kroz kapije. Krda ovaca i svinja i dželepi rogate
marve doterivani su u Rim iz daljine od dva-tri dana hoda.

Vojska, građani, žene, deca i robovi sve je bilo u pokretu, svi su
grozničavo radili bodreći jedni druge, zaklinjali se na žrtveniku, činili
zaveštanja bogovima, odricali se uživanja, šibali se uzajamno i spremali
se da poginu, jer su svi bili uvereni da će Hanibal od Kortonske planine
krenuti na Rim.

— Sagunćani su pokazali kako se treba boriti — govorili su na
forumu. — Oni su klali svoje žene i decu, a sami skakali u vatru ili se
probadali mačevima.

Po krčmama ratnici su zaklinjući se uzvikivali:
— Varvarska noga neće kročiti u Rim!... Pre ćemo svi izginuti!...
Saveznička vojska iz dana u dan stizala je iz svih krajeva Italije.
Dobro opremljeni konjanici i pešaci besprekorno su ulazili u grad. Bilo
je među njima mladića od dvadeset godina, zdravih, jedrih i smeonih
pogleda. Dolazili su i ratnici do trideset godina, svesni opasnosti u kojoj
se našla domovina. Među njima su se videli i stariji ljudi koji su se borili
kao mladići u Prvom punskom ratu i iz njega izneli mnogo uspomena,
odlikovanja i rana.
Ratnici su odvođeni u kasarne, beleženi u spiskove i prebrojavani.
Broj legija sve se više povećavao.
Međutim, isteče rok od četiri nedelje, za koje vreme su se mnogi

212

saveznici Italici odazvali pozivu senata i poslali odgovarajući broj
vojske.

Dani su prolazili. Stražari sa zidova motrili su danju i osluškivali
noću. Uzalud. Hanibal se nije pojavljivao.

Po ulicama, krčmama, na forumu, po kućama i bogataškim
palatama samo se govorilo o ratu, o diktatoru Fabiju Maksimu i o
zapovedniku celokupne konjice, Marku Minuciju Rufusu. Ratnici su
dobili čvrst borbeni izraz, a građani samopouzdanje.

Rim je bio spreman da dočeka Hanibala.
Ljudi i žene danju su ispunjavali hramove i prinosili žrtve, palili
tamjan i izmirnu, a noću čistili oklope i šlemove, mazali uljem remenje,
oštrili mačeve i vrhove kopalja i poklanjali slobodu pouzdanim robovima
koji su se zaklinjali da će se boriti za rimske penate.
I vesti počeše da stižu u grad: — Hanibal ide kroz Italiju kao kroz
prijateljsku zemlju, seljaci mu iznose hranu za ljude i stoku i dočekuju
ga kao oslobodioca. Govorilo se da je pustio na slobodu sve robove
Italike, a Rimljane raspinje na krstove. Drugi su glasovi bili da iza
neprijatelja ostaju samo leševi, zgarišta i gola ledina. Punska vojska
ide kao potop ništeći sve ispred sebe.
Zapovednik konjice posla jedan odred od tri stotine ratnika da
izviđa i proveri koje vesti odgovaraju istini. Posle fri dana izvidnica se
vrati bez preciznih izveštaja, jer su protivničke vesti kružile po celoj
Italiji. Izviđači izvestiše da je Hanibal prešao Tibar južno od Peruzije i
da je krenuo prema gradu Spoletijumu. Rekoše da su doznali da sve
živo beži ispred punske vojske, ali ne prema Rimu. Italici se sklanjaju u
pokrajine Picenum i Apuliju. Toliko je izviđački odred saopštio Diktatoru
i senatorima.
Među građanima pojavi se nespokojstvo koje se pretvaralo u
strah. Uprkos svemu, nikad pozorišni amfiteatar nije bio posećeniji.
Pred hiljadama gledalaca glumci su svakodnevno predstavljali Plautove
komedije. Rimski narod, bar za nekoliko časaka, hteo je da se
oslobodi tereta koji mu je kao kamen pritiskivao dušu. Hanibalove
pobede, očajna stvarnost i neizvesna budućnost kao mora, lebdeli su
nad Rimom, pa je utoliko neobuzdaniji bio smeh, nervozan, iskidan,
gotovo ludački. Tit Makcije Plaut postade najomiljenija ličnost u gradu.
Jednoga jutra stražari na zidovima ugledaše odred konjanika.
Ratnici su dolazili sa severa. Znajući da je rok za pristupanje
savezničke vojske odavno prošao, stražari pomisliše da je to
Hanibalova izvidnica. Centurion naredi da se svira uzbuna. Najedanput

213

graja i komešanje pokrenuše ceo grad. Diktator i zapovednici legija bili
su u Rimu, jer su čekali da vide šta će Hanibal preduzeti. Svi oni,
vojska i građani, nagrnuše na zidove.

Odred konjanika se približavao. Odjednom, neko s bedema
uzviknu:

— Ljudi, ono je rimska vojska!
Iz svačijih grudi ote se uzdah olakšanja. Uskoro se pred gradskom
kapijom zaustavi rimska konjica. Oni na zidovima pitali su se u čudu:
otkud dolazi, jer je niko nije očekivao.
Zapovednik odreda viknu:
— Otvorite kapiju!... Mi smo Italici, rimska vojska... Dok su ratnici
ulazili i smeštali se na forumu, Diktator, zapovednici legija i kohorti i
senatori povukoše se u većnicu izdavši naređenje da zapovednik
odreda i njegov pomoćnik odmah dođu za njima.
U senatu se pojaviše Acer i Publilije. Stari ratnici se iznenadiše
kad videše dva mladića. Fabije Maksim, diktator, okružen senatorima i
vojnim zapovednicima, dokazivao je da s Hanibalom treba do krajnosti
biti oprezan i nipošto se ne upuštati u odsudnu bitku.
Minucije Rufus, zapovednik konjice, obrati se Aceru:
— Ko si i kakva je to vojska što si je doveo?
— To su bivši robovi, ja sam im zapovednik. Ime mi je Pamfilije
Acer iz Turije.
— Robovi?... — začudi se Rufus.
— Robovi!
— Čiji robovi?
— Hanibalovi!...
Zapovednik konjice zatrepta očima, pa misleći daj nije dobro čuo,
ponovo upita:
— Čiji reče da su robovi?
— Hanibalovi!...
Senatori, pretori, kvestori i tribuni se prenuše. Diktator ustade i
priđe Aceru, zgrabi ga za ruku i viknu:
— Mladiću ti si lud!... Nije vas valjda Hanibal pustio iz ropstva?
— Jeste — odvrati Acer. — Pustio nas je i naredio da nam se
skinu okovi i da nam se da hrana za tri dana.
U skupu nastade žagor.
— Ima li među vama Rimljana? — upita Fabije.
— Nema. Pustio je samo Italike.
— Dakle, istina je! — jeknu Diktator. — Italici ga dočekuju kao

214

prijatelja... Svršeno je s Rimom! — obrativši se mladiću, produži: i dao
vam oklope, šlemove i oružje? m

— E, to nije! Oružje nam je dao Falkon.
— Falkon!... Odakle dolazite?
— Od jezera Volsinija.
— Iz Hanibalovih čeljusti! — dobaci Gabinije.
— Pričaj sve redom! — viknu Diktator i sede.
— Jeste, — otpoče Acer. — Falkon je uništio jednu vojsku
sastavljenu od Gala naoružanih rimskim oružjem, zaplenjenim u bici kod
Trazimenskog Jezera. Obučeni u rimske tunike, oklope i šlemove,
trebalo je da prevare Falkona, da ga namame i unište. Ali Španjolac je
ispao lukaviji. Namamio je Gale u zasedu i potpuno ih satro. Tu je
poginuo i njihov vođa Boraks Insuber, strahoviti ratnik, Hanibalov
ljubimac.

***

Među slušaocima čuđenje je došlo do vrhunca. Nestrpljivi, stadoše
upućivati mladiću bezbroj pitanja. Acer ispriča kako je Hanibal naredio
da se dve stotine rimskih zarobljenika razapnu na krstove zbog toga
što mu je tribun Marko Novijus pljunuo u lice.

— Šta je bilo posle s Novijusom? — upita Diktator.
— Isekli su ga Numiđani.
Žagor i galama ispuniše većnicu. Čuo se škrgut i preteći glasovi.
Ratnici su stezali mačeve i gruvali se pesnicama u grudi. Marko Antilije,
tribun, viknu Fabiju:
— Vodi nas, šta čekaš!
— Na Hanibala... U borbu... Smrt punskim dželatima! — zagrajaše
ostali.
— Tako vam Jupitera Sotera, — povika Fabije. — Pustite mladića
neka ispriča sve što zna!
Acer nastavi:
— Nekoliko godina služio sam kao mornar na brodovima koji plove
između Italije i Kartagine, pa sam naučio punski jezik. Ispod Kortonske
planine Hanibal nam je govorio latinskim jezikom da bi ga svi robovi
Italici razumeli. Rekao je da je doveo vojsku u Italiju da nas oslobodi od

215

rimskog jarma. On hoće da obori vašu vlast pa da zavlada Italijom.
Robovi su oduševljeno slušali njegove reči, padali na kolena, ljubili
zemlju ispred njega i plakali od radosti... Nemojte se mrštiti, Rimljani,
jer ropstvo kod Numiđana gore je od smrti! Italici su se radovali kao da
su iz groba ustali. Hanibal je toga dana bio izuzetno raspoložen.
Gledao nas je blaženim pogledom, kao da je najplemenitiji čovek na
svetu. Bio sam udaljen od njega svega nekoliko koraka i video sam i
čuo sve. Maharbal, Sivas, Magon, Debeli Kolontaj i drugi zapovednici
stadoše mu prebacivati što oslobađa robove koji pripadaju celoj vojsci.
On im smejući se odgovori: „Oslobađam Italike. Oni će nam pomoći da
zauzmemo Rim, a tada cela Italija je naša. Svaki od vas može uzeti
robova koliko hoće." Ja sam jedini razumeo te reči, jer su izgovorene
punskim jezikom. Preneo sam ih drugovima, ali mnogi mi nisu verovali i
otišli su svaki svojoj kući hvaleći Hanibala i njegovu dobrotu.

— Tako mi Herkula, nismo dorasli lukavom Puncu! — uzviknu
Rufus.

— A Falkon? — upita Gabinije.
— Falkon je uništio onoga odljuda Spartanca što ga zovu Gips...
Uzalud se Hanibal trudi. Neće on uništiti Turdetanca!
— To se zove borba! — uzviknu Diktator. — To je pravi način
ratovanja s protivnikom kao što je Hanibal!... Napadati, uništavati...
Danju i noću ne dati neprijatelju mira!..
Gabinije se obrati Aceru:
— Koliko ima ljudi u Falkonovom odredu?
— Oko šest stotina. On i ne želi da ih ima više. Kaže da mu je
toliko dovoljno da može zagorčavati život Hanibalu i njegovim vojnim
zapovednicima.
— Tako je!... Živeo!... — oduševiše se Rimljani.
— Imaš li još štogod da kažeš? — upita Diktator.
— Imam... Onaj Kelt, što ga zovu Crvenokosi Kota, uništio je
jedan punski odred od dve stotine Libijaca. Četrdeset i dva je razapeo
na krstove. Među njima je bio i Eban, jedan od najsposobnijih
centuriona u Hanibalovoj vojsci. Mi smo tada bili u ropstvu, ali smo čuli
da je Maharbal kukao u glas kad je doznao da je Eban razapet.
— A Hanibal? — upita Rufus.
— Hanibal?... Njemu su predali komad ovčije kože na kojoj su bile
ispisane katranom neke reči...
— Kakve reči?
— Ja znam — dobaci Publilije. — Galski ratnici govorili su o tome

216

i smejali se... Koža je bila zakačena na Ebanovim grudima. Na njoj je
pisalo: „Vivant bellatores expungnatoris Hannibalis."

Grohotan smeh zaori se u senatskoj većnici.
— Gali su pričali — produži Publilije — da Hanibalu od besa umalo
nije iskočilo i drugo oko iz glave.
Diktator potapša po ramenu oba mladića:
— Za ovo što ste nam ispričali — reče — dobićete |po četiri
srebrne mine.
— I od mene po dobrog konja s opremom! dodade Gabinije.
— Osim toga, — reče Acer — ovaj odred Italika, koji ima hiljadu
ljudi, Falkon poklanja tribunu Serviju Gabiniju, kao uzvrat za
gostoprimstvo.
— Kako?... Zašto?... — začudi se tribun.
— Zato što je taj Gabinije valjamo ugostio Falkona i njegove
drugove... Italici će se žestoko boriti pod mojim zapovedništvom. Svi
smo se zavetovali pre da izginemo nego da padnemo nanovo u
ropstvo.
— Ja sam taj Gabinije — reče tribun grleći mladića.
— Bogovi neka štite tebe i tvoje i sve one koji poštuju zakon
gostoprimstva! — uzbuđenim glasom reče Acer.
Diktator se obrati mladiću:
— Da li ti je poznato da je Hanibal krenuo od Trazimenskog
Jezera i da je prešao Tibar.
— Dok smo mi bili kod Volsinija, nije. Prešao je samo debeli
Kolontaj s dve legije da udari na grad Spoletijum.
Sada tek nastade iznenađenje među senatorima, jer nijedan
izveštaj nije se slagao s ovim...

217

19. GLAVA

Voleti i umreti: opravdanje života
i njegovih radosti i muka.
Asop

Otkako je izgubio oko u Etrurskim močvarama, Hanibal je osećao

strahovite bolove u glavi. Isto tako morila ga je nesanica pa je noću po
nekoliko puta pio tej od opojnih trava. Kod ratnika se često izmenjivala
mrzovolja i ravnodušnost. Retko se osećao dobro. Tada je bio veseo i
oran za šalu. Pozivao je pod svoj šator Sivu Sidonjanina, postavljao mu
zamršena pitanja, dobijao glupe odgovore i smejao se s budalom
kojiput i na račun Maharbala i Debelog Kolontaja.

U nastupu glavobolje postajao je manje osetljiv i tada su njegovi
komandanti bivali smeliji. Posle tri pobede nad Rimljanima mnogi su se
osilili, prilikom većanja nisu birali reči, u toku raspravljanja padali su u
vatru i postajali drski.

Svi ratnici očekivali su dan polaska na Rim, bivali nestrpljivi i
gunđali protiv Hanibala. Zapovednici su tražili da se sazove veće, on je
odlagao ne iznoseći razloge zbog čega ga ne saziva. Ipak, jedne
večeri sve ih pozva pod svoj šator. Kad se iskupiše, žagoreći
posedaše ma klupe poređane oko vatre, očekujući reči zapovednika.
Hanibal je ćutao oborivši glavu na prsa. Svima se činilo da spava
sedeći. Niko se ne usudi da poremeti tišinu.

Ipak, Maharbal otpoče tiho:
— Moji konjanici ne mogu više da čekaju: hoće na Rim. Vojna se
otegla. Svi žele da je završe i da se vrati svako svojoj kući. Uzalud
gubimo vreme. Zašto ne dižemo logor?
Pitanje ostade bez odgovora.
— Posle tri dobijene bitke — reče Kolontaj — Rimljani su izgubili
samopouzdanje. Oni se ne mogu odbraniti. Napadnimo na Rim! Ako ga
sad opkolimo, za osam dana bićemo u gradu.
Magon je bio nestrpljiviji:
— Daj mi — reče — dvadeset hiljada pešaka i pet hiljada

218

konjanika i za tri dana zauzeću Rim.
Hanibal podiže glavu i svojim zdravim okom pogleda po ratnicima:,
— Zaboravili ste Sagunt! — reče. — Osam meseci trebalo je da

osvojite taj grad, za Rim će vam biti potrebno deset godina.
Jedan bivši gusar, po imenu Bakston, razvika se:
— Nismo valjda prešli Alpe zato da hvatamo seljake po Italiji i da

koljemo žene i decu! Nama je potrebno blago, zlato, svila i otmene
rimske žene i devojke.

Galski vojskovođa Merteks, prihvati:
— Pobedili smo triput. Govorio si da ćeš nas posle prve bitke
povesti na Rim. Slagao si nas!
— Imamo pravo da te uzmemo na odgovornost — škrgutnu
zubima Bakston. — Takav vojskovođa nije nam potreban!
Svi se zaprepastiše. Maharbal je otvorenih usta od čuda gledao
po prisutnima. Kolontaj je žmirkao, šmrktao na nos i zatezao usne kao
da se uzdržava od smeha
Hanibal lagano ustade sa svoje postelje, priđe ulazu šatora i
doviknu dežurnom centurionu:
— Dovedi ovamo šest ljudi!
Rekavši to, vrati se i nanovo sede na postelju. Stražari uđoše s
isukanim mačevima i stadoše očekujući zapovest. Hanibal im pokaza
rukom Bakstona:
— Obesite ovog čoveka! — reče.
Gusar skoči ustranu i lati se mača, ali zakasni za jedan trenutak.
Stražari se baciše na njega, razoružaše ga i izvukoše iz šatora.
U skupu niko se ne usudi reč da progovori. Hanibal ustade i priđe
Kolontaju, munu ga pesnicom u debeli trbuh i reče:
— Tebe naši ratnici iz milošte zovu skafijum...{128} Ti i ovaj hrabri
Gal Merteks sutra ćete poći ma grad Spoletijum. Čujem da je to jaka
tvrđava. Želim da oprobam vašu snagu i sposobnost. Ako zauzmete taj
grad za osam dana, poći ćemo na Rim.
Svi ratnici živnuše. Pod šatorom nastade žagor.
— Dobićeš deset hiljada pešaka i dve hiljade konjanika — završi
Hanibal.
Merteks i Kolontaj gledali su u njega očekujući podrobnija
uputstva.
— Je li to sve što imaš da nam kažeš? — upita Kolontaj.
— To je sve... Idite napolje... Ne mogu više da vas podnosim.
Imam glavobolju... Kroz osam dana reći ću I vam da li će se ići na

219

Rim...
Hanibal leže na postelju stavljajući mokru krpu preko očiju. Ratnici

polako izađoše.
Buktinja zaglavljena u raklju osvetljavala je šator. Zelenkasta

svetlost treperila je odbijajići se o srebrni oklop prislonjen uz jedan
masivni sanduk okovan debelim šinama. To je bila Hanibalova riznica.
Tu je ležalo zaplenjeno blago u toku rata. Pored sanduka bila je
pobodena motka i na njoj metalni krug u kome je, vezan za nogu,
čučao pripitomljen gavran. Izgledalo je da crna ptica bdi nad blagom
kao ukleti čuvar. Gavrana je još Hamilkar Barka poneo iz Kartagine
kad je polazio za Španiju. Veliki vojskovođa smatrao je da mu ta ptica
čuva sreću, da na sebe privlači kob i prokletstvo i svojim promuklim
glasom razgoni zle duhove. Gavran je bio toliko star, da mu je iz grla,
mesto gakanja, izbijalo krkljanje, kao ropac samrtnika. Od toga je i
Hanibal osećao nespokojstvo i potištenost. Gnusni čuvar bio mu je
odvratan ali ga je čuvao kao domaću relikviju.

Stojeći u obruču gavran je buljio u blješteću buktinju. Oči su mu
bile ukočene. Bele skramice ugasile su mu vid. Bio je slep.

Hanibal, ležeći na postelji, otvori svoje zdravo oko i oseti bol u
slepoočnici. Gavran se naprezao da grakne. Iz otvorenog kljuna
izvirivao je šiljat jezik, u grlu mu je krkljalo.

— Šta je, stari?... Još nije zora...
Hanibal nasloni glavu na ruku i zagleda se u pticu:
— Nas dvojica imamo samo jedno oko. Da li će nam ono biti
dovoljno do kraja života?
Gavran nakrivi glavu kao da osluškuje. Pokuša još jednom da
grakne.
Glava ratnika klonu na uzglavlje. Bolovi su mu tukli u
slepoočnicama. Ne otvarajući zdravo oko, Hanibal pruži ruku, napipa
sud s tejom na stočiću pored postelje i ispi ga do dna. Neko vreme
osećao je kao da pada u bezdan, onda mu se po telu razli prijatna
klonulost. Svest poče da ga napušta. Pod šatorom začu se hrkanje.
Rob Silen uđe lagano, izvadi buktinju iz raklje, bojažljivo bacajući
poglede na gavrana i zaspalog gospodara.
Otkako je počeo da stari, Silen se pribojavao i gavrana i Hanibala.

***

220

Merteks i Kolontaj krenu s vojskom, udare na Kluziju s namerom
da je unište, a stanovništvo stave pod mač. Ali grad je bio pust. Sve se
razbežalo ispred punske vojske. Građani su potovarili na kola ljudsku
hranu, a stočnu zapalili. Ovce, koze, svinje i rogatu marvu oterali su
ispred sebe. Tako punska izvidnica nađe samo napuštene kuće i
odmah stade da ih pali. U mraku nebo se crvenelo od požara, odsjaji
su se videli s velike daljine.

Dva starca iz Kluzije, Anksijus i Nefarijus, stojeći na jednom
brežuljku s druge strane Tibra, gledali su rumeno nebo iznad svoga
grada i zaklinjali se dodirujući rukama zemlju da svoje nove kuće
podignu na kostima neprijatelja. Starci, žene i deca stajali su zapanjeni,
jer su znali, kad se vrate, da će mesto kuća naći zgarište.

— Budite zahvalni bogovima što ste živote spasli! — tešio ih je
Falkon. — Da ste ostali u Kluziji, Punci bi vas pobili.

Pod zaštitom Falkanovih ratnika napustili su grad i prešli Tibar
svega dva časa pre neprijatelja. Turdetanac naredi svojim ljudima da
razvale splavove i cela masa krete prema gradu Spoletijumu.

U taj grad, bežeći ispred Punaca, nagrnuše Italici odasvud. Kapije
se otvoriše i begunci su odreda prihvatani pod jednim uslovom: da se
svi sposobni ljudi i žene late oružja, ako neprijatelj udari na grad. Zbog
toga, sve je bilo u grozničavom pokretu. Kovačnice su neprekidno
radile kujući mačeve, vrhove za koplja i strele.

Zapovednik Spoletijuma, Septimije Skura, stari vojnik, centurion
još pod Gajem Lutacijem, znao je kakvog neprijatelja ima pred sobom.
Zidove i bedeme dobro je utvrdio, hrane ljudske i stočne blagovremeno
naneo i zaveo strahovitu disciplinu među ratnicima i građanima.

Jake posade danju i noću bdele su na zidovima, a u gradu je
polovina ratnika bila pod oružjem, uvek spremna da pritekne u pomoć
gde se ukaže potreba ili da zameni one koji padnu u borbi.

Kad se doznalo da je punska vojska prešla Tibar, Septimije naredi
trubačima da sviraju zbor. Uskoro ceo trg se ispuni ratnicima.
Zapovednik grada bio je težak na reči. Vičući na sav glas, on objavi da
je neprijatelj skoro pred vratima grada i da svako bude spreman za
borbu.

— Ovaj grad neće se predati dokle god ovom desnicom mogu da
izmahujem! — reće. — To važi za svakoga ko se zatekne ovde... Ako
ima nekoga među vama koji misli da se treba predavati, neka iziđe
nastranu da mu smesta odrubim glavu!

221

— Ne verujem da će se iko javiti, — reče Ombolt Veniliji — jer
uslovi su neprihvatljivi. Ja se nikad ne bih javio.

— Bogme, ni ja! — nasmeja se Venilija.
Septimije je preteći gledao po ratnicima, pa valjda uverivši se da
nema plašljivaca i izdajnika, iznenada ščepa Falkona za ruku i dovuče
ga na govornicu vičući:
— Bogovi su nam naklonjeni... Neka se slave njihova imena... Ovo
je Falkon Turdetanac...
U skupu nastade metež. Neki, koji nisu čuli za ime ratnika
Španjolca, pomisliše da je to taj kome treba otseći glavu, jer namerava
da se preda — tako ga je Septimije čvrsto držao za ruku — da se
stadoše gurati i tiskati da što bliže priđu govoreći. Drugi su vikali:
„živeo"...
Zapovednik grada opet progovori:
— Tu je i onaj Kelt za koga pričaju da se povampirio... Evo ga
ovde...
Nastade još veće guranje. Zadnji su potiskivali prednje, istežući
vratove i podižući se na prste da što bolje vide čudnog ratnika.
— Ako bude pokazivao svakog pojedinačno iz Falkonovog odreda,
polovina slušalaca popadaće mrtva pre nego što dođu Punci — reče
Ombolt.
Međutim, probijajući se kroz gomilu na trgu, dopadoše šest
izviđača. Zadihani i prašnjavi, vikali su:
— Hanibal ide!... Neprijatelji dolaze... Na bedeme... Na,
bedeme!...
— Što urlate!... To već svi znamo!... — preseče ih Septimije pa se
obrati Falkonu:
— Hajde, govori!
— Šta da govorim?
— Govori šta hoćeš. Svi žele da te čuju. Ohrabri ih. Znam iz
iskustva da dobre reči date u pravi čas nikad nisu na odmet... Penji se
na ovaj sto i govori!
Falkon sleže ramenima bacajući pogled na svoje drugove, pa kad
primeti da se smeju, nasmeja se i on. Ombolt se cerekao na sav glas.
— On se smeje! — viknu neko iz gomile. — Smešno mu...
— Smej se i ti budalo, ako ti je smešno! — viknu Septimije.
Falkon otpoče:
— Građani Spoletijuma, odmah vam mogu reći da ne mogu da
govorim... Boli me grlo... Nazebao sam...

222

— Uhvatila ga promaja kad je prelazio Tibar! — viknu Ombolt.
Grohotan smeh razleže se na sve strane.
— Ipak ću vam reći... Sve što ima da se kaže, čuli ste od vašeg
mudrog zapovednika Septimija Skure... Nadam se da niko od vas ne
misli na predaju?...
Ratnici zagrajaše. Falkon produži:
— Slušajte pametne savete svoga zapovednika i uvek će vam biti
dobro. A sad svega tri reči: borba, borba i borba...
— Podvala!... To je samo jedna reć izgovorena tri puta — dobaci
Ombolt.
— Tako je! Živeo!... — razvika se Kota.
— Živeo... Živeli... — prihvatiše ratnici i građani. Septimije se
šepurio, hvatao se za balčak od mača, duvao na nos i podizao obrve.

***

Merteks i Kolontaj, prebacivši vojsku preko Tibra, išli su pravo na
Spoletijum. Seljaci iz okoline, naklonjeni Hanibalu, davali su ratnicima
prasad, ovce i kokoške. Oni saopštiše Puncima da se u gradu
Spoletijumu nakupilo mnogo begunaca, osobito iz Kluzije i Peruzije i da
im hrane neće dostati ni za sedam dana. Seljaci su govorili da je
Septimije Skura, zapovednik grada, neuračunljiv, gotovo lud čovek, da
ga zbog svireposti i ratnici i građani mrze, i da je moguća čak i izdaja.

— Zahvalni smo vam što ste nam pustili iz ropstva sinove —
rekoše seljaci. — Pomagaćemo vam zbog toga da osvojite Spoletijum.

Galski ratnici išli su kao na veselje, pevali, šalili se i smejali na
račun zapovednika grada. Ali Libijci i Numiđani bili su ozbiljni i ćutljivi.
Prekaljenim ratnicima borba je bila i zabava i opasnost u kojoj se može
izgubiti život. U vojsci je bilo nekoliko manipula sastavljenih od robova
kojima je Hanibal poklonio slobodu uoči bitke kod Ticina. Bilo je
Liguraca, Egipćana, Persijanaca, Grka, divljih brđana pohvatanih po
alpskim kosama i, začudo, oko stotinu Cenomana, jedinog galskog
plemena koje je ostalo verno Rimljanima.

Oko podne, toga dana stražari iz grada ugledaše punsku vojsku
kako se približava zidovima. Septimije, Falkon i ostale starešine,
gledali su kako se neprijatelji smeštaju po njivama i livadama oko

223

grada. Pešadija se primakla bliže od jednog strelometa. Žagoreći,
punski ratnici zaokruživali su grad, lagano, smišljeno, kao da će
opsadu držati bar tri meseca.

— Ovi mnogo ne žure — reče Falkon.
Septimije baci pogled na njega, pa na Punce po polju, pa opet
pogleda Turdetamca, klimnu glavom i potvrdi:
— Istina je, ne žure!
Po polju počeše da se dime vatre. Punci su se spremali da peku
ovce, prasad i kokoške što su dobili od seljaka Italika.
— More, ovi su se mnogo primakli zidinama! — reče Venilija. —
Dobar strelac mogao bi oboriti koga od njih.
Ombolt se obrati Septimiju:
— Je li slobodno da ih nešto pitam?
— Koga?
— Punce.
— Pitaj, brate, ko ti brani!
Ratnik zaokruži usta šakama i viknu:
— E-hej, vi afrički lešinari... Ko vam je zapovednik? Pošaljite ga
ovamo da ga vidimo!
— Uskoro ćete ga i videti i osetiti — odgovori jedan grlati Libijac,
odbegli rob.
— Kažite mu da će ga Crvenokosi Kota pojesti! — opet viknu
Ombolt.
— Držite se dobro, vi u gradu... Imamo dva zapovednika, —
dobaci jedan Gal.
— Odlično! — prihvati Ombolt. — Jedan za ručak, drugi za
večeru.
Na zidovima se zaori smeh.
Međutim, centurion priđe grupi Libijaca i stade nešto da im govori
pogledajući na bedeme.
— Šta je, španski lopovi i konjokradice? I vi ste tu! — viknu.
— Tu smo svi, — odvrati Ombolt i dobro zateže luk. Tetiva puče
kao bič, strela blesnu na suncu, centurion dreknu, obema rukama
uhvati se za glavu i pade na leđa.
Na zidovima se zaori pljesak.
— Tako mi svih bogova hada, oduševi se Septimije — ovo se zove
zategnuti luk i pustiti strelu!
Ombolt opet podiže luk, ali ga odmah spusti, jer se Libijci
razbežaše.

224

— Tako, — reče ratnik. — Sad znaju s kim imaju posla.
Falkon i Septimije pođoše duž zida da obiđu sve posade. S jednog
mesta ugledaše mnoštvo punskih vojnika kako seku mladu šumu.
— Prave opsadne mašine — reče Septimije. — Sutra će nas
napasti.
Dva ratnika obišavši ceo grad, utvrdiše da je sve u redu i svako na
svom mestu.
Na zapadu nebo je dobijalo sve tamniju boju, vatre u
neprijateljskom logoru su svetlije. Mrak je počeo da se spušta. Spolja
se čuo žagor, dovikivanje i rzanje konja. Na drugoj strani grada, prema
šumi, odjekivali su udarci čekića i sekira. Punci su dovršavali opsadne
mašine.
U gradu niko nije spavao. Septimije Skura, stari ratnik, stizao je
svuda, nadgledao i grdio, iako je sve bilo u redu.
Asop i Lucija sedeli su na bedemu i gledali u daljinu, uzalud se
trudeći da izbroje vatre u punskom logoru. Otud su dopirali zvuci
aulosa. Dolazeći iz daljine bili su mekani i zanosni.
Mladić zažmure, spusti glavu na grudi i uzdahnu. Devojka ga uhvati
za ruku. On je pogleda i prošapta:
— Znam tu pesmu.
— Znaš?
— Znam... U njoj se peva o životu, o sunčanom danu, travnim
livadama sa šarenim cvećem, žbunovima i pesmi ptica... Čuješ li tu
melodiju?... Niko ne može tako umilno da je peva ili svira kao Gethen,
{129} Grk sa Samotrake. Zovu ga Gethen, jer su mu pesme tužne i
nagone na plač... Kao da dolaze iz donjeg sveta. I on je iz Dedalionove
manipule u kojoj sam nekad služio. Mladić peva o ljubavi nedokučnoj,
božanstvenoj...
— Gethen... Gethen... — šaptala je devojka. On peva o ljubavi
koja nije od ovoga sveta.
Asop se okrete prema Luciji i zagleda se u njene oči svetle i tople,
pa glasom kao da nije njegov progovori:
— Nijedna prava ljubav nije od ovoga sveta. Ona je tajanstvena i
strašna. Grci su joj dali dva božanstva: Afroditu i Erosa.
Noćni povetarac nanese glas aulosa.
— Čarobni Gethen! — produži mladić. — Bogovi su u njemu upalili
svetu vatru. Toliko sam ga puta slušao kako peva ili svira posle bitke,
među leševima i ranjenicima koji su umirali stapajući svoje duše...
Čuješ: samo u ljubavi i u smrti smešaju se duše i postaju jedno... Voleti

225

i umreti! Opravdanje života i njegovih radosti i muka.
Devojka oseti kako iz njegovih očiju izbija beskrajna blagost.
— Tvoja duša zrači! — prošaputa devojka. — Mi smo jedno: ti i

ja!
— U životu i u smrti! — dodade Asop.
Lucija oseti izmaglicu pred očima, još jednom raširi zenice,

zažmure i pade mladiću u zagrljaj.
Na polju se prolomi vika. Falkon i Kota napravili su ispad. Tutnjanje

konjskih kopita, zveket oružja i neljudski glasovi zlokobno su odjekivali
kroz noć.

— Naši su izvršili napad, a nas nisu obavestili — reče mladić.
U mraku su se nazirale grupe ljudi i konja kako se sudaraju,
kovitlaju i mešaju.
Devojka pruži ruku:
— Pogledaj! — reče. — Tamo drugi bogovi vladaju, oni iz
podzemnog sveta. Njihova je žetva najbogatija, a nikad ne seju. Oni
kose sve odreda i korov, i travu i najlepše cvetove!...
Lucija zagnjuri glavu u šake.
Punska pešadija razbegla se po polju. Mesto nje nastupila je
konjica.
Iz opšte graje Asop i Lucija začuše glas jedne trube, dobro
poznat. To je Falkon pozivao svoje da se povlače u grad. Na vidiku,
prema istoku, pojavi se pun mesec, velik i crvenkast kao bakarna
ploča. On svojom beživotnom svetlošću obasja bojno polje i širom
otvorenu kapiju na gradu, u koju su, kao u čeljust čudovišta, uletali
konjanici.
Na trgu su buktala četiri bureta s katranom. Lepljivi dim širio je
smolasti miris i otežavao disanje. Lucija i Asop žurno su koračali prema
svetlosti. Na trgu se nije čula uobičajena galama. Falkonovi ratnici
stajali su pogruženi. Rumeni odsjaji vatre padali su na njihova ozbiljna
lica.
— Nešto se dogodilo! — drhtećim glasom reče devojka
ubrzavajući hod.
Krvav, s rascepljenim oklopom na grudima, ležao je Gerion.
Falkon ga je prskao vodom i tražio u njemu znake života. Uzalud.
Ratnik je bio mrtav. Pored njega klečala je Venilija plačući. Lucija priđe
i kleče pored nje.
— Ko ga ubi? — šapatom upita Asop Falkona.
— Merteks, galski vojskovođa. Ubio je preko deset naših ratnika...

226

— Strašan je to borac! — klimnu glavom Ombolt. — Ko se s njim
sretne u borbi, zapisana mu je smrt. Nismo mogli da osvetimo smrt
svoga druga.

Iste noći prema svetlosti buktinja telo Gerionovo spušteno je u
grob.

— Jedan od najboljih ostavio nas je — reče Asop. — Neka se
bogovi smiluju njegovoj duši.

Falkon zakla crno jagnje i krvlju poprska grob. Venilija suznim
očima pogleda po ratnicima:

— Merteks sutra mora biti mrtav — reče. — Neka to bude žrtva
dostojna čoveka i junaka kakav je bio Gerion.

Sutradan, uzoru, Punci otpočeše juriš na grad. Napadali su sa svih
strana, tukli ovnovima o zidove i prislanjali lestvice pokušavajući da
uskaču u grad. Celo polje vrvelo je od ratnika. Nekoliko puta činilo se
da je otpor građana popustio. Debeli Kolontaj gurao je u borbu sve
nove i nove mainipule kao da je hteo za jedan dan da osvoji grad.
Najveštiji strelci gađali su i obarali ratnike na zidovima, ali su na mesta
mrtvih dolazili živi, bacali kamenje, falarike, i čitave balvane na
napadače. Ispred zidova leševi Punaca padali su jedan preko drugog
isprobadani kopljima i strelama. Ranjenici su stajali i jaukah, uzalud
prizivajući upomoć. Živi su se tukli preko mrtvih. Niko nije mislio na
ranjenike. Pripeklo sunce pržilo je i zagrevalo oklope i šlemove
izazivajući vrtoglavicu kod boraca. Zadah usirene krvi i znoja mešao se
s prašinom. Do podne je palo preko hiljadu i pet stotina punskih
ratnika, a Kolontaj nije prekidao borbu.

Na jednom mestu ovan je probio zid. Gali besomučno jurnuše kroz
prolom i kao poplava pređoše preko branilaca. Dok su jedni proširivali
prolom oburvavajući zid, drugi su se tiskali i hrpimice ulazili u grad.
Anksijus i Nefarijus puštajući s jedne kule strele na neprijatelje vikali su
na sav glas bodreći svoje. Uzalud. Klužani su ginuli ili bacali oružje iz
ruku i bežali prema trgu. Ali Septimije Skura dopade s tri stotine
ratnika, pa potiskujući one koji su nadirali kroz prolom, odseče oko
četiri stotine Gala. Dekurion Ceteg s Etrurcima grunu svom snagom po
onima koji su ostali u gradu, polovinu pobi, ostali se predadoše.
Građani im staviše okove i oteraše celu grupu na trg.

Na svim mestima juriš je odbijen. Kolontaj naredi odstupanje tek
kad ga jedan brđanin pogodi kamenom iz praćke u glavu. Slem zveknu,
vojskovođa ošamućen zaljulja se i umalo ne pade s konja.

Kota priđe brđaninu i od milošte čupnu ga za kosu. Varvarin, sav

227

blažen, kezio se kao majmun.
— Večeras, na trgu, bićeš pohvaljen javno — reče Kelt. — Daću ti

pola ovce da ispečeš i meščić kiselog vina... Da si malo niže pogodio,
ispod šlema, nagrada bi bila bolja.

Ombolt je saslušavao zarobljene Gale. Ratnici doznadoše da je
Spoletijum opselo svega dvanaest hiljada Punaca pod vođstvom
Merteksa i Kolcntaja, i da Hanibal nije ni krenuo logor da pređe preko
Tibra. Gali zamoliše da im skinu okove i dadu oružje, pošto žele da se
bore na strani opsednutih.

— Upotrebićemo vas — reče Septimije. Prvi vam je posao da
zatrpate i zazidate onaj prolom u zidu koji ste napravili, a to možete
raditi i u okovima!...

Predveče Punci nanovo izvršiše juriš. Napadali su do mrklog
mraka. Na mesto gde je provaljen zid branioci su nabacili čitavo brdo
kamenja. Tu se vodila najžešća bitka sve dok trube iz punskog logora
ne odazvaše napadače. Oni, izranavljeni, znojavi i prljavi, jedva
dočekaše da se povuku. Tada se otvori kapija okrenuta prema jugu
gde su mnoge vatre pokazivale da je tu glavnina punske vojske.

Zapovednik grada s odredom konjanika i Falkonovom grupom
jurnu na punsku pešadiju i odmah njihovo odstupanje pretvori u
bekstvo. Razbijeni i prestravljeni pešaci su bežali po mraku spotičući
se i padajući. Mnogi su ginuli pod udarcima mača ili ispod kopita konja.
Ostali, kao bez duše, jurili su prema svome taboru. Gonioci prodreše u
punski logor. Tu im tek izađe konjica ususret. Prava bitka otpoče u
mraku, jer su konji izgazili vatre. Kolontaj napade Septimijev odred, a
Kota se stade probijati prema jednoj vatri koja je osvetljavala
vojskovođin šator. Brđani i Etrurci ništili su sve ispred sebe, nagoneći
konje na protivnike, potiskivali ih ne zastajući ni za trenutak. Vrišteći
kao divlje životinje, brđani su zadavali brze udarce desno i levo i uskoro
nateraše Gale u bekstvo. Kota se probi do vatre, poseče nekoliko
stražara i nađe se ispred Merteksa. Galski vojskovođa izlete iz mraka i
nađe se ispred Kelta. Dva ratnika pogledaše se za trenutak.

— Živoga hvatajte! — viknu Kota i napade protivnika. Mač i ubojna
sekira s treskom se sudariše. Gal oseti da mu je samo balčak ostao u
ruci. Tri brđanina baciše se na njega, svukoše ga s konja i oboriše na
zemlju. Za to vreme Etrurci pod Cetegom i Rimljani pod Asopom bili su
iskomadali mačevima i sekirama Gale. Merteks je bio vezan.

— U grad ga nosite! — viknu Kota brđanima.
Oni smesta baciše na konja kao vreću galskog vojskovođu, i

228

nestade ih u mraku.
Ali Kota s brđanima i Etrurcima bio je zaopkoljen. Oko pet stotina

punskih konjanika i pešaka navališe svom žestinom. Oko šatora
galskog vojskovođe vodila se borba za uništenjem. Brđani i Etrurci tukli
su se kao mahniti, ali za kratko vreme polovina ih popada s konja.
Buktinja koja je osvetljavala šator zapali platno i slamu na postelji.
Začas buknu vatra i osvetli bojište i Kotine varvare koji su se provlačili
između boraca koljući se s pešacima i bodući noževima konje u trbuh.
Debeli Kolontaj, sejući smrt desno i levo, ugleda Kotu, pa viknuvši
svojima da se razmaknu, izmahnu mačem i svom žestinom napade
Kelta Punci prestadoše da se bore. Brđani i Etrurci, zbijeni u gomilu, s
krvavim mačevima i sekirama, stadoše kao psi gotovi svakog trenutka
da nastave seču.

Dva strašna ratnika pogledaše se u oči. Kotin ždrebac poigravao
je kao besan potiskujući sapima druge konje. Silna snaga Debelog
Kolontaja, pomešana s lukavstvom, proslavila ga je kao nepobedivog
borca na megdanima. Njegovi Libijci užagrenih očiju pratili su borbu
pozdravljajući vikom i pokličima svaki udarac. Sekira i mač sudarali su
se trešteći. Žilavi Kelt branio se i napadao smišljeno i s tolikom
veštinom da je izazvao divljenje. Udarci su padali po šlemovima i
oklopima, ali ublažavani mačem i sekirom ili zadati iskosa gubili su
snagu. Vatra je dogorevala. Na borce pade mrak. Toga trenutka
nastade nanovo opšta bitka. Klanje, jauci, vika, lupa mačeva o štitove,
primamiše Septimija i Falkona koji su se na drugom mestu borili. Oni
navališe na neprijatelje i začas se izmešaše. Tukući se u mraku ratnici,
ne raspoznavajući jedni druge, počeše se ubijati bez reda, dok Falkon
ne dunu u trubu. Konjanici potekoše prema gradu, neprijatelji izmešani
s njima stadoše ih žestoko tući. Kotini varvari hvatali su konje bez
jahača, bacali se na njih u trku i jurili prema gradu.

Te noći Falkon i Septimije izgubili su oko šest stotina ratnika.
Zapovednik grada hvatao se za glavu ričući kao vo. U nastupu besa,
izdade naređenje da se nanovo učini ispad. Falkon, Venilija i Ombolt
jedva ga smiriše.

Na trg dovedoše Merteksa, zarobljenog galskog vojskovođu.
Septimije ščepa za gušu ratnika, vičući:

— Ko te je poslao ovamo, galska lopužo!...
Gal je ćutao.
— Što ne govoriš! — produži Septimije. — Doveo si ovamo
Trikastince i Trikorone i sve moguće galske razbojnike da pljačkate i

229

ubijate poštene Italike. Pohvatali smo u borbi tri stotine tih lopova. Sve
ćemo ih razapeti na krstove!

— Hanibal će za njih razapeti tri hiljade Italika — hladno reče
Merteks.

Septimije je cepteo od besa.
— Neka razapne svaku rimsku i italisku budalu koja dozvoli da
bude zarobljena.
— Uskoro ćemo zauzeti Rim, — dobaci Gal — i vi ćete svi biti
robovi.
— Ko, robovi?... Mi?...
— Svi Italici. Prodavaće vas po tri groša na trgovima u Kartagini,
Utici i Hadrumetu.
Jedna žena progura se do roba vrišteći:
— Taj mi je ubio sina... On ga je ubio svojom rukom... Jedinca sina
mi ubio...
Dok su svi stajali bez pokreta, žena izmahnu iz sve snage i zabode
nož u grlo roba. Krv šiknu i isprska sve naokolo. Sledećeg trenutka
žena zabi nož sebi u grudi i pade preko roba.
Ratnici zanemeše. Mrtva tišina zavlada na trgu. Prvi Septimije
otpoče da gunđa.
— Ubila je roba, pa lepo... Ali šta joj bi da sebe ubije!... Hm... Ja
to nikad ne bi učinio.
Sutradan je Merteksova glava ubačena u punski logor.

230

20. GLAVA

Ko zna kad ćemo dobiti prvi obrok u donjem
svetu! Za svaki slučaj treba umreti sit.
An k s i ju s

Odmah, po odlasku Merteksa i Kolontaja, Hanibal krene vojsku,

pređe Tibar i ulogori se kod Interamna. Izvešten od svojih izvidnica da
je Diktator izveo legije iz Rima i postavio logor kod Preneste, Punac
naredi Kolontaju da digne opsadu sa grada Spoletijuma i da se smesta
povuče.

Debeli Kolontaj napusti opsadne mašine i sa smanjenim brojem
ratnika i čitavom povorkom kola natovarenih ranjenicima dođe do
Interamna, ali Hanibala stiže tek kod Askula.

Kada se sve vojskovođe iskupiše pod Hanibalov šator, saslušaše
izveštaj, da se opsada Spoletijuma završila bez uspeha. Ratnici su
ćutali očekujući da čuju Hanibala. On, pokazujući Merteksovu glavu,
reče:

— U ovoj glavi plamtela je misao da se po svaku cenu udari na
Rim, a bogovi nisu njenom vlasniku dopustili da zauzme jedan ništavni
gradić u Italiji... Merteksa su živog uhvatili varvari s Iberskih planina,
koje vodi Crvenokosi Kelt. Čujem da se i Kolontaj sukobio u borbi s tim
ratnikom i da se nekim čudom spasao... Spasao se zahvaljujući tome
što je na bojištu nastao mrak...

— Ja bih ubio Kelta, da se nije vatra ugasila — dobaci Kolontaj.
— To je pitanje — nasmeja se Hanibal. Osim toga, dobio si
kamenicu u glavu. Neko te pogodio iz praćke. Da nije bilo šlema, sad
bismo ovde mesto jedne, gledali dve odsečene glave.
Rimski diktator idući oprezno po dobro ispitanim putevima
primakne se Hanibalovu logoru na, pola dana hoda. Glasnici iz
savezničkih gradova svakodnevno su stizali moleći Diktatora da im
pošalje pomoć u ljudstvu i oružju. Fabije, ne savetujući se ni s kim,
stade slati pojačanja svim jačim gradovima i tvrđavama na putevima
Hanibalovog kretanja. Ostalima naredi da beže ispred punske najezde

231

pošto prethodno sve svoje popale. Zapovednicima gradova posla
naređenje pod pretnjom smrtne kazne da niko ne može napustiti svoje
imanje dok ne uništi sve: kuće, staje, ljudsku i stočnu hranu, da za
sobom poruše mostove, kvare puteve i na njih stavljaju prepreke od
kamenja. Rimski konjanici rastureni po oblasti Picena, među
Samnićane i sve do obale Jadranskog Mora gonili su Italike da
izvršavaju Diktatorova naređenja.

Jedan odred rimskih konjanika pod tribunom Servijem Gabinijem
nalete na Hanibalovu izvidnicu u blizini Reate i gotovo je celu uništi. Oko
tri stotine punskih ratnika ostade na mestu borbe. Otada, po celoj
Srednjoj Italiji manji i veći odredi rimskih ratnika krstarili su napadajući
na punske izvidnice. Jedne noći Panfilije Acer napade na Hanibalov
logor, uništi sedamdeset kola natovarenih ljudskom i stočnom hranom i
oslobodi četiri stotine robova. Čarke i prepadi učestaše noću i danju.
Rimljani, postavljajući zasede, hvatali su manje odrede i patrole
punske, uništavali pljačkaše i snabdevače hrane. Paleći i pustošeći sve
ispred sebe rimski konjanici nateraše Hanibala da dobro razmisli šta
da čini. Fabije Maksim, poučen primerom konzula Sempronija i
Flaminija, dobro se čuvao da se ne sukobi s Hanibalom u otvorenoj
bici.

Italici, u početku oduševljeni što je Punac pustio robove na
slobodu, odjednom promeniše raspoloženje pa stadoše na stranu
Rimljana. Zbog toga Hanibal nanovo stade da ubija. Nekoliko manjih
gradova sravni sa zemljom, a stanovništvo, koje ne stiže da se
razbegne, stavi pod mač. Tako u Italiji zavlada pustoš i uništenje.
Diktator je ispred sebe brisao sve s lica zemlje, a Hanibal je klao.
Numiđani su u svome besu i decu raspinjali na krstove. Punski odredi
sve manje su nailazili na stanovništvo, a mesto kuća i staja crnela su
se zgarišta.

Pretpostavke Fabija Maksima bile su opravdane: Hanibal nije
napadao. On je čekao da bude napadnut kao kod Ticina, Trebije i
Trazimenskog Jezera.

Jednoga dana u punski logor stigoše tri Italika iz Kampanije i
rekoše da su došli iz svoje pokrajine kao poslanici. Hanibal ih sasluša:

— Što dvadeset Kampanaca pustio si na slobodu, — reče jedan.
— Zbog toga svi smo ti zahvalni. Naša zemlja primiće tvoju vojsku
prijateljski. Mi vam se nudimo za saveznike.

Punske vojskovođe začudiše se što je Hanibal, uvek oprezan,
poverovao Kampancima.

232

Kad poslanici napustiše većnicu, Maharbal prvi progovori:
— Ne verujem Italicima i nikad im neću verovati.
— Ovoga puta promenićeš mišljenje — odgovori Hanibal. —
Uzećeš pet hiljada konjanika i poći preko Samnijuma na Falernum sve
do Sinuese.
Debeli Kolontaj grunu u smeh. Hanibal buknu:
— Bogovi će valjda jednom osloboditi svet od ovog debelog
vepra! Šta se smeješ, naduvena kobasice?.
— Kako se ne bih smejao, kad veruješ trojici Italika koji tvrde da
su poslanici iz Kampanije! Šta će biti ako našu konjicu stanu da
napadaju Samnićani, Kampanci i drugi? To će se desiti. Siguran sam
kao što sebe vidim živa!
Hanibal pogleda po prisutnima i mirno odgovori:
— U tom slučaju naša konjica primeniće taktiku uništavanja. Treba
biti velikodušan onda kad se niko ne nada, a na najmanji znak
nepokretnosti primeniti što veću surovost! Govoriti jedno, raditi drugo.
To stvara zabunu i strah. Što manje logike, tim su veći izgledi za
pobedu.
Sozil Spartanac s oduševljenjem je slušao svoga učenika. U
poslednje vreme filozof nije mnogo govorio. Ali ovoga puta uze reč:
— Život je uslovljen prilikama u kojima se čovek nalazi. Svaki treba
da nađe najbolji odgovarajući put kojim će poći. A kad se jednom
odluči, treba da ide smelo, bez kolebanja, da gazi sve na šta naiđe.
Cenim iznad svega vernost, odanost, čovečnost, poštenje i ljubav kao
vrline, ali iznad svega stoji cilj. To je ona tačka kojoj svaki čovek teži.
Pred njom padaju sve vrline kadgod predstavljaju smetnju. Zbog toga
slobodno je odbaciti ih.
Od najranijeg detinjstva takvu nauku Hanibal je slušao od svog
učitelja. Zbog toga su kod njega svi pojmovi bili posuvraćeni.
Verolomnost, izdaja i surovost bile su glavne komponente izopačene
vrline.
— Ja tu filozofiju ne razumem — reče Kolontaj.
— Ne razumeš, — odgovori Hanibal — jer ti se pamet nalazi u
trbuhu.

***

233

Punska vojska naglo je odstupila od Spoletijuma. U gradu je
nastalo opšte veselje. Septimije Skura priredio je gozbu na trgu.
Ratnici su debelu ovčetinu i masnu svinjetinu zalivali starim vinom koje
su bogati trgovci velikodušno izneli iz svojih podruma. Pesma pijana,
neskladna i raskalašna cepala je noćnu tišinu.

Lucija i Venilija, još u početku gozbe, povukle su se s trga i otišle u
kuću zapovednika grada, gde su Falkon i Venilija stanovali. Drugarice
su sedele u vrtu punom cveća, okružene bokorima raznobojnih božura,
crvenim i belim karanfilima i gladiolama. Posle dnevne žege, tuje i
omorike odavale su miris smole. Velika buktinja osvetljavala je vrt. Iz
suve zemlje izbijala je toplota. Popci, kao crne tačke, skakali su po
šljunkovitoj stazi. Iz bokora božura čulo se cvrčanje skakavaca.

Lucija reče:
— Moja ljubav prema Asopu nema granica.
Venilija je uhvati za ruku, pa gledajući joj pravo u oči upita:
— Da nisi prekršila zavet? Devojka zatrepta:
— Bogovi neka mi se smiluju — reče. — Ja više ne mogu da se
borim sa sobom... Nisam prekršila zavet, ali prezirem Erinije, boginje
osvete. Sad drugo božanstvo, plemenito i puno ljubavi, obuzima moju
dušu.
— Ja ne poznajem to božanstvo — reče Venilija mršteći se. —
Videla sam ruševine svoga rodnog grada, pobijene ljude koji nikome
zla nisu činili, obeščašćene žene i poklanu decu. Gledala sam svoga
mrtvog oca... Iz grla mu je izvirivala drška od strele... U mome srcu
nema ljubavi!
— Ti moga brata ne voliš! — drhtećim glasom reče Lucija.
— Ljubavlju kakvu ti osećaš ne mogu ga voleti. Ispunila sam
amanet svoga oca i postala mu žena. Obožavam njegovu hrabrost i
zahvalna sam mu. To je sve. Falkon nije imao vremena da u meni
probudi božanstvo koje obuzima tvoju dušu. On misli samo na rat, ja
sam mu više ratni drug, nego žena. Baš takav on mi je draži od svega
na svetu, jer ja živim samo za osvetu.
Venilija ućuta i zagleda se u nebo osuto zvezdama. S trga su
dopirali glasovi raskalašni, divlji.
— Osećam da ću prekršiti zavet, — prošapta Lucija. Venilija je
svojim dugačkim prstima uhvati za ruku i toliko joj steže zglavak, da
devojka umalo ne zaplaka.
— Bićeš prokleta!... — reče. — Ja ću te izmlatiti lukom i isterati iz

234

družine!... Dvadeset i dve naše drugarice poginule su u borbama i
otišle u grob sa svojim zavetom... A ti?...

— Tražim od tebe savet — plačući reče Lucija.
— Savet?... Reći ću ti ga... Izađi iz grada, idi za neprijateljima, ubi
dvojicu i ispuni broj dvanaest. Onda možeš postati Asopova žena!...
Lucija pognu glavu i zamisli se. Crna, talasasta kosa devojke
presijavala se pod svetlošću buktinje:
— Ubiću još dvojicu, — reče — a onda prelomiću svoj mač, baciti
oklop, šlem, luk i strele. Bog mržnje neće imati više mesta u mom srcu.
— Istina je — dodade Venilija. — Ljubav i mržnja ne mogu biti
istovremeno u duši čoveka.
— Otići ću... — reče devojka odvažno.
— Kad?
— Ne znam. Možda još noćas... Za moj odlazak, osim tebe, niko
neće znati. Ako se ne vratim za petnaest dana, možeš reći Asopu i
Falkonu kad je otišla Lucija.
Iz suve zemlje izbijala je toplota. Buktinja je dogorevala. Crne kapi
smole kao suze su padale na kamenu ploču.
— Strašno je to prekršiti zavet — reče Venilija. — Ako odeš iz
grada, poginućeš, ako ostaneš... Zakuni se da ćeš održati reč koju si
dala Erinijama.
— O tome sutra, a sad idem na trg da vidim kako naši ratnici
proslavljaju pobedu.
Drugarice se rastadoše.

235

***

Pod svodom južne kapije grada Spoletijuma sedela su dva starca
iz Kluzije. Ispred njih je gorela vatra, iako je bila topla letnja noć.
Mirišljavi dim se širio, jer na žaru se peklo sirovo meso. Između njih,
obojici pri ruci, stajala je velika testija s vodom. Nju su starci
povremeno natezali ne mogući nikako da je ispiju.

Anksijus i Nefarijus, određeni za stražare, čuvali su kapiju.
Nefarijus je dremljivim očima gledao svoga druga. Anksijus je
štapićem okretao meso na žaru da se i druga strana ispeče. Njegove
su oči bile zakrvavljene od dima i ljutine.
— Neka bogovi umlate onog ludaka, Septimija, — reče — što je
sam sebe proglasio za zapovednika ovoga grada! Nije mogao drugoga
da postavi ovde da mu čuva kapiju, nego našao nas dvojicu!... Ostali

236

ratnici jedu i piju neprekidno, valjda celu noć, a mi tek treći put
večeramo... Slušaj samo koliko se one pijanice deru na trgu. Siguran
sam da nazdravljaju Septimiju, blagosiljajući tog mazgova! Neka Jupiter
gromovima pobije celu tu gomilu majmuna!

— Ne huli, nezahvalniče! — odvrati Nefarijus. — Uvek ti je malo.
Gladan si kao prokletstvo. Treći put se spremaš da jedeš. U životu
nisam video oblapornijeg starca!

— A ti ne jedeš! — ljutnu se Anksijus. — Kad iznesem pečeno
meso ispred tebe, ti tako munjevito grabiš kao da imaš šest ruku.
Mora biti da ti je Brijarej{130} predak.

Starac ljutito pljunu ustranu i naže testiju. Nefarijus ga je gledao
izbuljenim očima.

— Tebi je prababa bila Hekata,{131} jer ždereš kao da imaš troja
usta. Od zalaska sunca dosad pojeo si pola svinje.

Ispod svoda začuše se koraci. Prema svetlosti vatre pojavi se
Lucija. Devojka im priđe vodeći konja.

— Bogovi vam svako dobro dali, valjani stražari! — reče.
— I tebi Venera i Apolon i Kupidon i svi bogovi koji ljudima daju
lepotu i ljubav — prihvati Nefarijus.
— I devica Minerva, čije koplje nikad ne promaši — dodade
Anksijus. — Da nisi došla da nas smeniš na straži?
— Nisam, reče devojka. — Tražim od vas da me propustite da
prođem kroz kapiju. Želim da izađem iz grada.
Anksijus diže meso s vatre pa skidajući zalepljeni žar i oduvavajući
debelim usnama pepeo, pruži jedan komad Luciji. Nefarijus joj dodade
parče hleba.
— Hvala vam — reče devojka. — Ogladnela sam. Nisam
večerala.
— Dabome! — zgranu se Anksijus. — Oni volovi što riču na trgu
celu noć nisu te se setili. Jedi koliko možeš. Evo i vina...
Starac mućnu testiju, otpi malo i tutnu je Luciji u ruke.
— Dakle, hoćeš da izađeš iz grada? — upita Nefarijus.
— Moram da idem — odgovori devojka. — Treba da ispunim
jedan zavet.
Starci se prenuše, zgledaše se i kao po dogovoru ustadoše.
Anksijus se ushoda pored vatre bacajući ispod oka pogled na devojku.
Nefarijus ostade stojeći. Trudeći se da nađe pravo pitanje, progovori:
— Kakav zavet?
— To se vas ne tiče!...

237

— Hm... — učini starac. — Izaći ćeš iz grada, otići ćeš, ali ne
verujem da ćeš se vratiti. Uhvatiće te Punci, mučiće te i prodati kao
robinju. Bolje ti je da umreš, nego da padneš Numiđanima u ruke.

— Otvorite mi kapiju! — reče devojka.
— Polako... Ne moraš žuriti — odvrati Anksijus. — Nego, zna li
Falkon za tvoju nameru.
— Ti si glup! — obrecnu se Nefarijus. — Kad je zavet u pitanju,
svejedno je šta će ko reći. Pustićemo devojku neka ide za svojim
poslom.
Anksijus se počeša po ćelavom temenu i iskrivi usta razroko
gledajući Luciju:
— Da je pustimo kažeš?
— Da je pustimo!
— I da se obojica zakunete da nikom nećete reći da sam otišla iz
grada?
— Da se zakunemo?
— Da se zakunemo!
— Da se zakunete u božanstva donjega sveta?
— Da se zakunemo! Starci se stadoše zaklinjati:
— I da nam se osvete Erinije i Tisifona i trolika Hekata{132} i Eak i
Radamant i Minos,{133} i Alkesta{134} i sedmoglava Hidra kojoj je Herkul
odsekao svih sedam glava... Svi oni neka nas kazne ako nekom
budemo rekli da si otišla iz grada.
— Anksijus još dodade:
— Neka nas boginja Reja{135} primi u svoja nedra pre roka, ako te
odamo.
Starci htedoše i dalje da se kunu i da prizivaju božanstva za
svedoke. Gotovi su bili da izređaju sve bogove gornjeg i donjeg sveta,
ali ih Lucija prekide, zahvali im se i pođe prema kapiji.
Starci, otvarajući vrata, poželeše joj srećan put, uzgred moleći
Apolona, Dijanu, Minervu i ostale bogove borce i strelce da se nađu
devojci pri ruci kako bi uspešno ispunila zavet.
Lucija izađe kroz kapiju, baci se na konja i začas se izgubi u
mraku.
Starci sedoše pored vatre i nanovo počeše da jedu. Anksijus prvi
progovori:
— Ti si lud!
— A ja sam to isto hteo tebi da kažem! — dobaci Nefarijus preko
zalogaja. — Bogovi su me kaznili kad su me sastavili s tobom, ti izlizani

238

đone! Kako si mogao pustiti devojku da ode sama, kad neprijatelj ni za
pola dana nije izmakao!

A ja sam hteo to tebe da pitam! — reče Anksijus. — Zapeo si pa
se zaklinješ u sve bogove da ćeš čuvati njenu tajnu! Kao da besmrtni
bogovi, slava im i hvala, slušaju takvog gusana! Trebalo bi te ubiti i
baciti na đubre!

Ispod svoda nastade tišina. Starci su ućutali. Samo su im se od
ljutine grudi nadimale i nosevi šištali. Izgledalo je da pribiraju snagu i da
traže što pogrdnije reči da nanovo napadnu jedan drugoga.

Kad je Venilija ostala sama, oseti nespokojstvo. Činilo joj se da je
Luciju gurnula u sigurnu smrt. Otkako je izgubila oca duša joj je
ogrubela i postala neosetljiva. Žudnja za osvetom i ratne strahote,
ugušile su u njoj plemenita osećanja. Odjednom, neočekivano, uhvati je
žalost.

— Ako je izišla iz grada, propašće, pomisli, a i Asop s njom, jer
mladić neće preživeti smrt devojke koju voli više nego život.

Ponoć je prevalila. Na nebu nije bilo ni jednog oblačka. Rojevi
zvezda plovili su prema zapadu. Blistavi Sirijus kao dijamant raskošno
je rasipao kristalnu svetlost. U vrtu je bio mrak, jer se buktinja ugasila.
Venilija zaplaka. Činilo joj se da je drugaricu izgubila.

— Možda je na trgu — pomisli i pođe prema štali. Pod svod kod
južne kapije dođoše dva nova stražara da smene starce iz Kluzije.
Obojica su bili pijani. Anksijus i Nefarijus gledali su u njih kao da ih vide
u duplikatu, jer testija, ispijena, ležala je izvrnuta, bez života. Novi
stražari, pridržavajući jedan drugog, povodili su se ispod svoda, onda
se nasloniše uza zid, srozaše se na zemlju i zagrljeni, mljackajući
ustima kao odojčići, zaspaše.

Nefarijus zatrepta očima, prenu se i gurnu druga laktom:
— Ova četvorica — reče — došla su nas da smene...
— Ja vidim svega trojicu! — dodade Anksijus.
— Vidiš trojicu, jer si podvaladžija... Podvaljuješ i kad gledaš.
Mora biti da si otvorio samo jedno oko?...
Anksijus protrlja oči:
— Bogme, tu su svega dvojica — reče.
U blizini se začu topot konjskih kopita. Venilija se pojavi pod
svodom i sjaha...
— Da li je kroz ovu kapiju izašla Lucija? — upita.
— To jest, kako to misliš... — reče Anksijus.
— Moja drugarica... Ko je dosad bio ovde na straži?

239

Nefarijus odgovori:
— Ovaj, što se toga tiče, ko je bio ovde na straži, najbolje će reći
Anksijus... On tvrdi da je pametniji od mene, pa sad neka kaže...
— Pijani stražari... — gnevno reče Venilija. — Sutra će i vama i
ovoj dvojici što spavaju Septimije udariti po pedeset batina...
— Kako... Zašto?...
— Zato što ste pijani!...
— Ej, kuku!... — viknu Anksijus.
— Tek ćeš sutra kukati! — dodade Nefarijus. — Popio si punu
testiju vina!...
— Zar ja?
— Ti...
— A meni se čini da si je ispio ti!...
— Ko je bio prvi na straži? — strogo upita Venilija.
— Pre ova dva ćurana što spavaju kao blizanci u majčinoj utrobi,
stražarili smo nas dvojica — reče Anksijus.
— Je li ovuda prošla Lucija?... Zahtevam odgovor. Starci stadoše
slegati ramenima gledajući jedan dru
goga. Nefarijus bećeći oči progovori.
— Niko ovuda nije prošao! Zakleli smo se da ćutimo i ćutaćemo.
— Kome ste se zakleli?
— Pa... Neka kaže Anksijus. On svima govori da je pametniji od
mene.
— I jesam pametniji praseća glavo!... Devojka je tražila od nas
zakletvu da ne kažem nikome da je prošla kroz ovu kapiju. Mi ćemo
održati reč i nećemo kazati.
— Gde su vam konji! — viknu Venilija.
— Tu, iza zida, u udubljenju. Ostavili smo ih ispred gomile sena...
Tu su, ako ih neko nije ukrao!
— Brzo na konje pa za devojkom. Ako je ne stignete, po sto
batina vam ne gine!...
Starci se pogledaše. Vatra je obasjavala njihova zgranuta lica i oči
mlade žene koje su blistale kao u tigrice. Dva nova stražara hrkala su
na sav glas.
Odjednom, Anksijus se razvika:
— Ko si ti da nam zapovedaš! Nećemo da te slušamo!
— Dobro vi znate ko sam! Ako se ne vratite s devojkom, ja lično
ću vas obesiti...
Starci, gunđajući, zamakoše za ugao i malo zatim vratiše se s

240

konjima. Venilija otvori kapiju.
Nefarijus, gledajući dva zaspala stražara, prosikta:
— Kakvi zapovednici, takva im i vojska!... A ko će čuvati kapiju

dok se mi ne vratimo?
— Ja... — reče Venilija. — Do svanuća biću stražar. Kada se

nađoše napolju, ispred gradske kapije, Anksijus i Nefarijus zgledaše se
u čudu. Jezdili su kroz mrak ćuteći. Konji su išli oprezno, jer je put bio
džombast i kamenit. Prvi progovori Anksijus:

— Mi smo stari ljudi, izbeglice, i moglo nam se da sedimo lepo
negde pored vatre, da pečemo meso i da pijuckamo vino, da se
prenemažemo i da kukamo na zlu sudbinu kao i ostali srećni starci.
Ovako idemo pravo u čeljusti aždaje... I progutaće nas, zahvaljujući
dvema guskama kojima se prohtelo da prave pozorište. Pašćemo u
ruke neprijatelja, to je sigurno kao u krpče zavezano, ako već ne
pocrkamo od gladi.

Išli su neko vreme ćuteći, onda, progovori Nefarijus:
— Ovoga puta ja sam ispao pametniji. Dok si ti nagvaždao s
onom suludom devicom, digao sam torbe onih zlosrećnih stražara što
su zaspali uza zid i privezao ih za sedlo svoga konja.
— Nefarijuse, Junonino čedo! — oduševi se Anksijus. — Pola
veka sumnjao sam u tvoju pamet, a sad, priznajem te!
— Torbe su nabijene pečenim mesom i hlebom — ponosito reče
Nefarijus. — Čim svane, sešćemo pod neko drvo i dobro se najesti, jer
ne želim da umrem gladan.
— Tako je — složi se njegov drug. — Ko zna kad ćemo dobiti prvi
obrok kad odemo u donji svet. Za svaki slučaj treba biti sit.
Konji su lupali kopitima o džombasti put. Starci pridremaše na
konjima.
Probudi ih hladan vetrić pred zoru, kad se rumenilo pojavi na
istočnom nebu. Anksijus kinu i probudi se.
Ptice počeše da izleću iz žbunova, da cvrkuću i lepršaju. Sobe
strane puta njive su bile ugažene, trava i stabljike pšenice nabijene u
zemlju. Konjska kopita sve su utabala.
— Ovuda su prošli Punci — reče Nefarijus zevajući i protežući se.
— Ovim tragom stići ćemo devojku.
— I neprijatelja! — dodade njegov drug.
Do podne su jeli dvaput i ne naiđoše ni na kog živog. Po podne
rasedlaše konje i pustiše ih da pasu. Odjednom, iz šipražja, pojavi se
grupa žena, dece i staraca. Preplašeni, unezverena, pogleda, izađoše

241

pred starce galameći u sav glas.
— Sve su nara uništili!... Ništa nisu ostavili!... Prokleti varvari, čak

iz Azije došli ovde da nas pljačkaju i ubijaju...
— Kakva Azija! — dreknu Anksijus. — Daću ja vama Aziju!
— Pa iz Kartagine... — protepa jedan starac.
— Kartagina je u Africi, očerupana, sovuljago!... Živiš sto godina,

a ne znaš da je Kartagina u Africi...
— Pa neka je i u Africi — dobroćudno reče starac
— Meni je svejedno.
— Ako pocepam batinu, neće ti biti svejedno!... Starac se povuče

u gomilu, ostali zagrajaše.
— Preslavni junaci, kojoj vojsci pripadate?
— Mi smo zasebna vojska! — isprsi se Nefarijus.
— Oho! — viknu neko iz gomile. Bogovi nek vam daju snage da

isterate Hanibala iz Italije.
— Da li ste videli jednu devojku na konju, u oklopu i sa šlemom na

glavi? — upita Anksijus.
— Devojku na konju, u oklopu i sa šlemom na glavi!... —

zagrajaše mnogi.
— Ne ponavljajte moje reči, majmuni! — obrecnu se Anksijus. —

Pitam, da li ste videli devojku?
— Takva devojka ne postoji, osim u priči — dobaci jedan starac.
— Ja kažem da postoji!...

242

— E, onda sigurno postoji... Nismo... Nismo je videli.
— A neprijatelje?
— Oni su kod Interamna... Zemlji je teško pod njima.
— Trk! — viknu Anksijus i ošinu konja.
— Imate li hleba?... Hleba nam dajte... — zavikaše begunci.
Starci iz Kluzije prečuše ovo moljakanje. Ubrzo se udaljiše od
begunaca.
Dva starca ratnika, približavajući se neprijatelju, postajali su sve
više oprezni i lukavi. Međutim, kod Interamna doznadoše da je Hanibal
krenuo vojsku prema Askulu i Adriji, gradovima na obali Jadranskog
Mora. Raspitujući se za Luciju dva dana su proveli u blizini Interamna.
Od zaplašenih seljaka ne saznadoše ništa o devojci. Niko je nije video.
Anksijus i Nefarijus, posle poduže prepirke i svađe, odlučiše da krenu
tragom kuda je prošao Kolontaj idući za Hanibalom. Ali, istoga dana
naleteše iz jedne okuke na gomilu ratnika. Oni opkoliše starce. Bilo ih
je oko tri stotine.

243

Odmah učestaše pitanja:
— Stojte, starci!... Ko ste?... Kuda idete?...
— Mi smo Italici, slobodni ljudi, — reče Anksijus — i šta vas se
tiče, prokleti da ste!
Ratnici se nasmejaše. Nefarijus ih upita:
— A vi ko ste?
— I mi smo Italici — reče jedan. — Idemo iz Ankone, čak tamo od
reke Metaurusa. Hoćemo da se priključimo Hanibalovoj vojsci. Dosta
nam je bilo Rima i njegove tiranije. Željni smo slobode. Hanibal će nam
je dati...
— I plena i stoke i dobrog oružja — dodade drugi. Oba starca
kao po dogovoru dobiše blažen izraz na licu. Anksijus, mlatarajući
rukama, razvika se:
— O, neka je slava besmrtnim bogovima, kad su nas uputili na
vas! I mi idemo Hanibalu! Idemo velikodušnom ratniku, nosiocu slobode
i pravde... Idemo osvajaču prema kome je Aleksandar Makedonski
prava strina!
Među Italicima zaori se smeh. Nefarijus progovori:
— Moj drug se šali... Istina je da idemo u punsku vojsku da
obiđemo svoje sinove koji u njoj služe.
Italici veselo prihvatiše starce pa zapitkujući ih i smejući se,
kretoše prema Adriji. Ali smeh i šala prestadoše. Idući Kolontajevim
tragom Ankonci stadoše nailaziti na zgarišta i na leševe ljudi, žena i
dece. Čopori pasa skitača rastrzali su leševe, a jata vrana skoro se
nisu ni plašila konjanika. Debeli Kolontaj kao kuga išao je kroz oblast
Picena.
Jašući lagano ratnici su bledih lica i unezverenih pogleda ostavljali
za sobom neljudsku pustoš punske vojske. Uskoro, naiđoše na
Kolontajevu izvidnicu. Libijci smesta okružiše Ankonce, oduzeše im
oružje i poteraše ispred sebe.

244

21. GLAVA

Samo strašno ime Hanibala moglo je da održi
red i disciplinu u tolikom šarenilu naroda.

Debeli Kolontaj sasluša tri stotine Italika iz Ankone i dva starca iz

Kluzije i povede ih sa sobom. U Askulu ih sve izvede pred Hanibala. U
prisustvu vojskovođa Punac ih oslovi:

— Ankonci, ako želite da se svetite za nepravde nanete od
Rimljana, dobro ste mi došli! S mojim ratnicima imaćete podjednak
udeo u slavi i plenu. Jeste li zadovoljni?

— Jesmo! — odgovoriše Italici uglas.
— Neka je slava bogovima! — produži Hanibal. — Danas ćete
položiti zakletvu na žrtveniku. Služićete mi verno, pod platu, kao
najamnici. Ali, u slučaju izdaje, svakoga od vas čeka krst...
Hanibalu se ućini da se Italici snebivaju, da gube samopouzdanje i
volju. Zbog toga htede još nešto da kaže, ali ga preduhitri Anksijus:
— Gore glave, Italici! — reče. — Godinama smo čeznuli za ovim
trenutkom. Sad nam se daje prilika da se osvetimo Rimljanima za sve
nepravde... Neće u ovom odredu biti izdajnika!...
Hanibal upre svoje zdravo oko u starca, pa žmirkajući upita:
— A ti, ko si?
— Ja sam iz Arecije. Ime mi je Lutacije. Rimski poreznici ogulili su
mi kožu s leđa. Zato sam i došao ovde: uz vašu pomoć da uzmem sve
što mi je oteto... Ja sam doveo u tvoj logor ove Italike iz Ankone, i još
ću dovesti. U ovoj zemlji ima mnogo nesrećnika koji žele da se svete!
— Istina je... Tako je... On mas je doveo... — viknuše nekoliko
Italika. — On i ovaj drugi starac vodili su nas...
— Iako ste stari, primam vas u moju vojsku — reče Hanibal. —
Danas ćete se i vi zakleti i dobićete obojica po trideset dinara. To vam
je nagrada što ste doveli Italike. Ako dovedete još koju grupu, dobićete
više... Nego, da li ste bili skoro u Rimu?
— Bio je ovaj moj drug pre dvadeset dana, — reče Anksijus. —
Hajde, Narcise, govori šta si video u Rimu!

245

Nefarijus se stade snebivati, pogleda Hanibala značajno i tiho
reče:

— U Rimu je haos. Mogućna je čak i izdaja. Hanibalovo zdravo
oko blesnu:

— Narcise, usamljeni cvete — reče — lepo govoriš, ali ako budeš
lagao, iščupaću te iz korena!

Ratnici se nasmejaše.
— On je i prorok — dobaci Anksijus — zovu ga Vaticinus.{136} On
će ti reći kako ćeš osvojiti Rim.
Hanibal je bio raspoložen.
— I proricaćeš mi, Narcise, — reče — i pogoditi pravi put za Rim,
ali čuvaj se da me ne navedeš na stranputicu!
Punski ratnici pratili su razgovor, došaptavali se i smejali. Jedini
Maharbal streljao je očima Italike i dva starca. Anksijus i Nefarijus
izdržaše njegov pogled ne trepnuvši, čak i kad Numiđanin progunđa
Magonu i Kolontaju:
— Ovim starcima trebalo bi udariti po pedeset batina i isterati ih iz
logora.
Tri stotine Italika položiše zakletvu i istog dana stupiše u kohortu,
sastavljenu od dobrovoljaca iz Kampanije, Lukanije, Pandozije i Turije.
Svi su bili pod zapovedništvom Kartalona, istaknutog ratnika i odličnog
Hanibalovog savetnika.
Dva starca iz Kluzije iznenadiše se kad videše kakav red i
disciplina vladaju u punskoj vojsci. U logoru je bilo ratnika gotovo svih
boja i nacija. Bilo je: crnaca iz zaliva Male Sirte, Nubijaca, Masilijaca iz
Ikozije, ribara s reke Amasaha, meleza iz Hadrumeta, Hipona, Utike i
Tabraka, Španjolaca s reke Botisa, od Segobre i Dertoze,
crnomanjastih Persijanaca, koščatih Etiopljana, krupnookih Egipćana,
kosmatih Liguraca. Boja, Veneta, Insubra, Libijaca, Sirijaca, Skita,
Sarmata, Tračana, Grka iz Sparte i Beotije, Ilira s Jadranskog
primorja, Balearaca pohlepnih na žene, ćutljivih Korzikanaca, lakrdijaša
sa Sicilije i mnogih drugih koji su izgubili ili zaturili svoju nacionalnost.
Iznad svih isticali su se Numiđani, nepobedivi konjanici na otvorenom
polju.
Samo strašno ime Hanibala moglo je da održi red i disciplinu u
tolikom šarenilu od naroda.
Ratnici su bili odvojeni po narodnosti u manipule, kohorte i legije.
Boravili su pod šatorima ili hladnjacima napravljenim od granja i trske.
Na mnogo mesta gorele su vatre, iznad njih o verigama visili su

246

bronzani bakrači u kojima se kuvala čorba od svinjskog, konjskog ili
magarećeg mesa, omiljena hrana punskih ratnika. Činilo se da je u
logoru sve u pokretu: jedni su se vežbali u borenju mačem, kopljem ili
ubojnom sekirom, drugi su bacali falarike, ili gađali strelama u metu,
treći se rvali ili pesničili. U Hanibalovoj vojsci niko nije mogao biti
besposlen. Manji i veći odredi odlazili su u izviđanja i pljačku i vraćali se
goneći ispred sebe stoku i robove. Preko dvadeset manipula uvek je
bilo pod oružjem, spremno da se suprotstavili iznenadnim napadima
rimskih konjanika, koje je počeo sve češće da šalje zapovednik konjice
Minucije Rufus.

Anksijus i Nefarijus, obilazeći logor, raspitivali su se za mesto gde
su smešteni robovi. Usput su govorili svakome da traže svoje sinove
koji su se posle bitke kod Trazimenskog Jezera priključili punskoj
vojsci.

Jedan debelousni Nubijac, centurion, gledao ih je sažaljivo,
govoreći:

— U našoj vojsci se mnogo gine. Vaši sinovi su verovatno poginuli!
Starci tužno zaklimaše glavama brišući dlanovima oči.
— Zli duhovi su nas doveli ovde — reče Anksijus kad ostadoše
nasamo. — Glave ćemo izgubiti, a devojku nećemo naći.
— Ovde nas smatraju za svoje — odvrati njegov drug, — a
možemo pobeći kadgod mam je volja.
— Pobeći?... Zašto si se onda zakleo na vernost Hanibalu,
majmune?
— Ta zakletva ne važi! — otpljunu Nefarijus. — Zakleli smo se
punskim bogovima.
Anksijus ga mrko pogleda:
— Svejedno. Bogovi su bogovi, a zakletva je zakletva!
— Ho-ho! — nasmeja se njegov drug. — Ja se mogu zakleti i u
truli panj... Takva zakletva je lakrdija!
— Podlac si, — reče Anksijus, — iako sam ti dao čedno ime
Narcis... Fuj!... Ti Narcis... Kopriva si ti, boca. Tvoja luda glava dovela
me je ovde.
Međutim, našavši mesto gde su bili robovi, ugledaše pred šatorom
zapovednika kako peće ma ražnju svinjski but. Zrikavi Gama gledao ih
je očima koje se seku pod oštrim uglom. Preko niskog čela pala mu je
kosa. Ispod šopavog nosa naziralo se nekoliko dlaka, kao brkovi. Žilavi
vrat, preterano dugačak, izvirivao je ratniku iz pletene tunike žute boje.
Glavni zapovednik nad robovima imao je preko ramena prebačen

247

dugačak bič, a o bedrima mač, širok kao satara.
U blizini vatre leškarilo je dvadesetak stražara, a dvaput toliko

šetkalo je između robova koji su okovani sedeli na travi. Stražari su bili
Balearci, kažnjeni sramnom kaznom: svima je odsečen palac na desnoj
ruci,{137} jer su bacili lukove i pobegli u bici kod Trebije. Oni su određeni
za čuvare robova.

Gama pogleda starce i iskezi se kao pseto.
— Ovo mora da je Haronov{138} brat! — šapnu Anksijus drugu.
— Ne znam — izbeči se Nefarijus. — Sličnoga gada nisam video
među smrtnima! Nego, hoćemo li osloviti ovo Apolonovo posmrče?
— Hoćemo, svakako... Vidiš da peče but na ražnju.
— Šta je starci? — viknu Gama. — Zagolicala vam nozdrve ova
svinjetina na žaru? Uzalud. Nećete dobiti ni trunke!
Anksijus i Nefarijus sedoše na zemlju malo podalje od vatre. Četiri
patuljka iz Sirije igrala su se valjajući se po zemlji kao mačići. Razroki
čuvar robova bacao je na njih nemarne poglede.
— Sine moj, dobri, — otpoče Anksijus — kad smo nas dvojica
gladni, mi jedemo i platimo. Ništa ne tražimo badava. Danas smo ručali
za Hanibalovim stolom. Umalo nismo popucali od prejela.
— S Hanibalom, vi? začudi se Gama.
— Mi... Doveli smo u logor sedam stotina Italika i dobili za tu
uslugu od Hanibala po tri stotine zlatnih dinara.
— Oho!
— Još kako. I više ćemo dobiti kad dovedemo drugu grupu...
— Gde vam je novac?
— Zakopali smo ga u zemlju. Kod sebe imamo samo po pet
dinara... Nego, gledam te i ne mogu da se nadivim.
Ti si ovim robovima i otac i majka; hraniš ih, pojiš i čuvaš od
svakog iskušenja... Da li ti je koji pobegao?
— Nijedan! — isprsi Gama mršave grudi. — Od dobra niko nije
bežao.
— Ho-ho... — dobaci Nefarijus. — Ovo si rekao kao pravi filozof iz
Grčke.
Gama razvuče usta u osmeh, oči mu zablistaše.
— Ja sam Grk — reče. Rodio sam se pored reke Almakamon,
ispod samog Olimpa...
— Srećni čoveče! — uzviknu Anksijus. — Zato su te bogovi
nadahnuli!...{139} Imate li žena i devojaka, robinja?
— Imamo... — odgovori Gama. — One su odvojene, jer Hanibal

248

ne da ratnicima da se mešaju s njima pred bitku. Robinje čuva Tinea,
snažna žena. Za nju govore da je Maharbalova tetka.

— Pa to je slavan rod! Božansko poreklo, isto kao i tvoje! —
začudi se Nefarijus. — Da li bi mogli da je vidimo?

— Možete, — reče zapovednik robova i nateže povelik vrč s
vinom. Pošto dobro otpi, spusti ga kraj sebe. Onda skide but s vatre i
baci ga u karlicu.

— Možete je videti — ponovi. — Ona je nekad bila muško, pa su
je bogovi pretvorili u žensko.

— Neka im je slava i hvala! — uzviknuše starci primičući se karlici.
— Bogovi i ljudi vole čoveka koji poštuje zakon gostoprimstva kao
ti — reče Anksijus. — Doveli smo Hanibalu Italike, silne ratnike; svima
nasela krv u očima koliko mrze Rimljane. Našom zaslugom došli su u
punski logor da se svete za nepravdu.
Gama i dva starca navališe na but bacajući koske patuljcima.
Anksijus produži:
— Bogat sam kao Aleksandar Makedonski. Imam u Ankoni
dvadeset kuća i osam hiljada robova. Moje njive i livade ne možeš za
dva dana obići na konju... Ako nemaš oca, usiniću te, sinko...
Gama obori glavu na prsa i duboko se zamisli. Najposle reče:
— Pristajem. Biću ti sin...
— Sine moj, hteli smo da kupimo jednu robinju Španjolku, mladu i
lepu!
— Robinju mladu i lepu!... — naceri se Gama. — Šta će vama
mlada robinja?
— Moj drug ima skabijes,{140} pa da ga češe po leđima — odvrati
Nefarijus.
— A ti?
— Ja?... Meni robinja ne treba... Nego, ako hoćeš, odvedi nas do
te Maharbalove tetke da vidimo robinje?
— Nema od toga ništa — ispreči se Grk. — Ja se nikad ne
odvajam od svojih robova.
— Onda te neću usiniti! — buknu Anksijus a žile mu nabrekoše na
vratu.
— I ne moraš, ti matora i očerupana kokoško! — viknu Gama.
Anksijus zinu da mu odgovori, kad naiđe jedan centurion i odmah
reče:
— Starci, odmah za mnom. Čeka vas Hanibal u svome šatoru.
Anksijus i Nefarijus se pogledaše, slegoše ramenima i pođoše.

249

— Ehej! — doviknu Gama. — Ko će meni da plati meso što ste
pojeli?

— Neka ti plati tvoj čukundeda Kalhant!{141} — doviknu mu
Nefarijus.

***

Pod Hanibalovim šatorom bili su Kolontaj, Sivas, Magon i Kaska
Utičanin. Ratnici su se kockali, smejali se i larmali, ne obazirući se na
Hanibala koji je ležao na postelji. Ispod svakog stajala je gomilica
sitnog novca i mali vrč s vinom. U jednom uglu sedela je Lucija, bleda,
s modrim kolutovima ispod očiju, bez šlema i oklopa. Crna kosa,
raspuštena, zaklanjala joj je polovinu lica.

Anksijus i Nefarijus uđoše pod šator i stadoše, ne usuđujući se da
progovore. Pošto ih poduže niko ne oslovi, starci se stadoše
iskašljavati da skrenu pažnju na sebe. Uzalud. Hanibal je nepomično
ležao, a ratnici su bili zaneti kockom.

Odjednom, Kolontaj se razvika:
— Razbojnici!... Sve ste mi pare digli! Ovaj Numiđanin Sivas
mućka kocke na lopovski način. Neka bi bogovi učinili da se zadaviš
mojim novcem, nekadašnji prosjače, premda su ti usta velika kao
polovina čamca.{142} Sve ste mi uzeli. Nemam više u šta da se kockam!
Ugledavši Anksijusa i Nefarijusa smejući se viknu: — Stavljam na kocku
ova dva starca! Pristajete li?
— Pristajemo! — rekoše ratnici.
— Napred ovamo, stari golubovi... Sada se kockam u vas... —
dobaci Kolontaj.
Anksijus i Nefarijus šmugnuše iz šatora. Hanibal se pridiže na
postelji:
— Napolje iz moga šatora, kockari! — viknu. — A ti, Sivas, trk za
starcima i ne vraćaj mi se bez njih!
Anksijus i Nefarijus bežali su kao bez duše kroz logor, ali uskoro
noge im otkazaše i usporiše.
— Zli dusi su me naveli da dođem ovde — jedva dišući reče
Anksijus. — Onom debelom vepru palo na pamet da nas stavi na
kocku. Lepo, divno, uzvišeno, čarobno... Imam u nedrima nož. Tako mi

250