Slavomir Nastasijevic - Hannibal ante portas

Merkurovih sandala,{143} pogrešio sam što nisam počešao njime po
trbuhu ono debelo bure...

Starac je šištao na nos od ljutine i umora.
— A Lucija?... — reče Nefarijus. — Jesi li je video pod
Hanibalovim šatorom?
— Video sam je... Zarobljena je. Sama je tako htela i neka joj
bude!
— Oslobodićemo je...
Anksijus ga pogleda:
— Pomakni se s mesta! — reče. — Iz Hanibalovih ruku neće se
ona izvući.
Sumrak je počeo da se spušta. U logoru je vrvelo. Ratnici su se
skupljali oko vatri, pevali smejali se i igrali uz svirku aulosa i bubnja. Na
starce niko nije obraćao pažnju. Sivas ih nađe pored jednog šatora
ispred koga su se rvala dva Sirijca, obojica do pojasa goli i namazani
uljem.
Numiđanin ščepa starce za mišice i povuče ih za sobom. Otimajući
se, obojica su drekali na sav glas.
Anksijus je vikao:
— Mi smo slobodni ratnici... Služimo Hanibalu... On nas plaća da
dovedemo Italike u punski logor... Ta puštaj nas, ti ispečena deveriko,
dok ti nisam iskopao oko ovom drugom rukom!
Nefarijus, zabadajući nokte u nagu mišicu Sivasa, vikao je:
— Ja sam prorok!... Proričem Hanibalu i svim ratnicima!... Moje
kletve slušaju bogovi... Puštaj me, ili sutrašnji dan nećeš dočekati!
Na viku i zapomaganje staraca okupiše se ratnici tiskajući se.
Smeh se orio na sve strane, jer je Anksijus pokušao bezubim ustima
da ujede Sivasa za mišicu.
Tako stigoše do Hanibalova šatora. Starci uđoše vičući:
— Bogovi neka pobiju sve nasilnike!... Zar se tako postupa s
prijateljima.
Sivas ih gurnu i doviknu Hanibalu:
— Evo ti staraca i usreći se s njima!...
Anksijus i Nefarijus sedoše na jednu klupu pored vatre i zagledaše
se u Luciju. Devojka stavi prst na usta dajući im znak da ćute. Ćinilo se
da starci ništa ne primećuju. Oni stadoše gledati srebrni oklop, sanduk
s blagom, gavrana u obruču i Hanibala koji je sedeo na postelji.
— Vi ste moji prijatelji, — otpoče Punac — jer ste dokazali koliko
ste mi odani.

251

Starci se smemo nasmešiše. Hanibal produži:
— Stari ste, ali mnogo vredite. Onih tri stotine Italika odlični su
borci, mrze Rimljane i dobro su mi došli. Morate ići opet, još nekoliko
stotina da dovedete u moj logor.
— Tvoja volja je isto što i zapovest — reče Anksijus. — Ići
ćemo...
Hanibal mu priđe i zagleda ga u lice zdravim okom ne trepćući,
kao da traži išta što bi bilo sumnjivo. Najposle, zavuče ruku pod
slamnjaču, izvadi jednu kesu s novcem i baci je starcu:
— Uzmi ovo — reče. — Zlato koji put bolje i korisnije ubeđuje
nego lepe reči i oštar nož.
Anksijus strpa kesu u nedra. Iz logora su dopirali glasovi aulosa i
bubnja i žagor ljudi pomešan sa smehom i dovikivanjem. Hanibal
ustade i ishoda se pod šatorom. Gavran, osvetljen buktinjom, izbacivao
je iz kljuna šiljat jezik mučeći se da grakne. Lucija je kunjala u uglu.
— Poznajete li ovu devojku? — odjednom upita Hanibal.
Anksijus se zagleda u Luciju, odmahnu glavom i sleže ramenima.
Nefarijus je i ne pogleda.
— To je Falkonova sestra — reče Hanibal.
— Za Falkona smo čuli! — odvrati Anksijus. — Pričali su nam
seljaci da se njegova družina nalazi u Spoletijumu kod onog ludaka
Septimija.
— Tako je — dobaci Nefarijus. — S njim je i onaj Kelt za koga se
priča da je ustao iz groba...
Hanibal se zagleda u Luciju:
— Ova devojka — reče — ubila mi je dva ratnika. Obojicu
pogodila strelom u glavu. Uhvatili su je Libijci i doveli u moj šator.
Ratnici zahtevaju da je rastrgnemo konjima, Kolontaj je traži jer su je
njegovi Libijci zarobili, Sivas mi nudi gomilu zlata za nju. Lepa je i
mlada. Prodaću je grčkim trgovcima. Oni će platiti više... Nego vas
dvojica treba da nađete Falkona.
— Mi?... Falkona?... Zašto?...
— Da mu predate jedan papirus.
— Pobiće nas! — izbeči oči Nefarijus.
— Neće biti nikakva šteta! — nasmeja se Hanibal i izađe iz šatora.
Lucija iz svog ugla tiho progovori:
— Nađite Dedalionovu manipulu. U njoj je Asopov brat Not. Kažite
mu, ako je živ, da me spase, jer ja sam Asopa spasla i za njega
značim više nego život...

252

— Znamo, znamo, luda ženska glavo! Upropastila si sebe, sad
hoćeš i nas...

Ovakve lepotice samo Španija rađa! viknu Nefarijus. Hanibal uđe
pod šator.

— Da sam malo mlađi i bogatiji, otkupio bih ovu robinju — reće
Anksijus.

— Ubila bi te tikva u glavu! — dobaci Nefarijus.
— Papirus ćete predati Falkonu. Možete mu reći da ćemo ovde s
devojkom lepo postupati sve dok ne dobijemo od njega odgovor. —
Rekavši to, Hanibal leže na postelju. — Imam glavobolju, — dodade,
pa dohvati sa stočića ćupče s tejom i ispi ga.
Odjednom, Lucija ustade i priđe starcima:
— Kažite mome bratu da ne veruje u reči koje su ispisane na
papirusu, jer ovaj čovek nikad nije ispunio svoje obećanje. To je tiranin
najgore vrste... Razbojnik, pljačkaš, decoubica. Sve su to ništavne reči
kojima se ne mogu obuhvatiti grozote koje on stvara!...
Starci su ćutali i zagledali se bacajući brze poglede na devojku i
Hanibala. Punac se nasmeja i reče:
— Valjda vam je jasno zašto su Grci dali najsvirepije uloge u
donjem svetu ženama!...
— Jeste, jeste, potpuno jasno! — promrmlja Anksijus. Pod šator
uđe jedan centurion i donese papirus zamotan i privezan vrpcom. Za
njim uđoše dve snažne žene. Hanibal se pridiže na postelji i odmah se
obrati ženi starijoj i snažnijoj:
— Vodi ovu devojku i dobro je čuvaj, Tinea!
— Maharbalova tetka! — progunđa Anksijus.
— Čuvaj se da ti ne razlupam nos... — reče Tinea pokazujući
pesnicu. Zatim zgrabi Luciju za ruku i odvuče je iz šatora.
— Uzmite papirus i sutra zorom na put — reče Hanibal starcima.
Iste večeri Anksijus i Nefarijus nađoše Dedalionovu manipulu i
Nota, Asopovog brata. Numiđanin je bio stasit i snažan i bar za deset
godina stariji od Asopa. Bio je centurion.
Starci ga izazvaše iz gomile oficira koji su žagorili ispred
Dedalionovog šatora. Kad posedaše kraj jednog jarka, Anksijus reče:
— Da li znaš zašto smo te izdvojili iz društva. Numiđanin ga
pogleda i ne reče ništa.
— Hteli smo da te pitamo koga imaš od rođaka u životu?
— Zašto? — iznenadi se Not. — Imam u Cirti oca i majku. Imao
sam i jednog brata, ali taj više nije u životu. Ubili su ga Kolontajevi

253

Libijci kod Spoletijuma. On je prebegao još u Španiji Turdetancima...
— Kako se zvao?
— Asop!
— Vrlo dobro! — uzviknu starac. — Mi ti donosimo vest da je

Asop živ i zdrav i da se nalazi u Spoletijumu. Sutra idemo tamo, pa ako
imaš šta da mu poručiš, reci nam.

Numiđanin se zagleda u starca i odlučnijim glasom reče:
— Ako vas je Hanibal poslao da me iskušate?...
— Jupiter neka nas sprži munjom! — viknu Nefarijus. — Volimo
Asopa kao rođenog sina. Nema tu nikakve prevare.
Not je neko vreme ćutao gledajući u zemlju i odjednom, kao da se
odluči, reče:
— Vi ste doveli onih tri stotine Italika u naš logor?
— More, doveli su oni nas! — odvrati Anksijus.
— Izgleda da ste stekli Hanibalovo poverenje?
— Jesmo. On nas šalje u Spoletijum da odnesemo papirus
Falkonu, jer je sestra toga Španjolca zarobljena i nalazi se među
robinjama kod Tinee... Za tu ženu pričaju da je Maharbalova tetka.
— I da je bila muško, pa je bogovi za kaznu pretvorili u ženu! —
dodade Nefarijus.
— I šta sad hoćete od mene? — upita Not.
— Da spaseš devojku iz ropstva, jer ako ona propadne, Asop će
se ubiti.
— Idite vi samo i gledajte svoja posla, a kome je život omrznuo,
neka se ubija! — Numiđanin ustade i pođe, ali se okrete i dobaci: meni
je život mio, premda mi je dozlogrdilo slanje nevinih ljudi i pljačkanje.
Toliko možete reći i Hanibalu i svakom drugom...
Starci ostadoše sami pored jarka.
— Ovaj misli da smo Hanibalove uhode, — reće Anksijus. — Ne
veruje nam.
— Pogodio si! — dobaci Nefarijus. — Tvoja bistrina me zadivljuje.
Sutradan uzoru starci iz Kluzije pojahaše dobre konje i napustiše
punski logor.

254

22. GLAVA

Besmrtni bogovi nisu podarili ratniku bolju
sudbinu, nego da pogine za domovinu.

Pustošeći oblast Picena punski odredi kretali su se obalom

Jadranskog Mora. Od Askula udariše na Adriju, pregaziše zemlju
Fucensku, rasteraše Peligne, obiđoše grad Bovijan i ulogoriše se kod
Arpe blizu Siponta. Odatle je Hanibal slao najkrvoločnije vojskovođe da
pustoše i pljačkaju stavljajući sve živo pod mač. Numiđanin Sivas zauze
grad Teleziju i napravi pokolj, najsvirepiji u ovom ratu. Osvajač naredi
ratnicima da nijedno ljudsko biće u gradu ne ubiju, dokle ga najpre ne
stave na najteže muke. I divljim afričkim ratnicima dizala se kosa na
glavi od grozota koje su morali da vrše, pa počeše otkazivati
poslušnost navlačeći na sebe bes zapovednika. I svirepe kazne
učestaše. Jednoga dana Sivas svojeručno odseče uši sedmorici
ratnika. Ali iste noći nečije snažne ruke zadaviše surovog vojskovođu.
Uzoru Sivas je nađen mrtav u svome šatoru.

Tako su Hanibalove vojskovođe širile užas kroz Srednju Italiju
hoteći po svaku cenu da razdraže Diktatora i da ga navedu na odsudnu
bitku. Ali Fabije Maksim izbegavao je veće sukobe, Italici, čuvši za
pokolj u Teleziji, listom ustadoše protiv Punaca. Manji i veći odredi sve
više su nicali mešajući se s Rimljanima. Strašni konjanici noću su kao
utvare ispadali iz mraka i napadali svom žestinom bokove i začelje
Punaca. Osveta italiskih ratnika bila je strašna, neljudska. Do Hanibala
dopreše glasovi da njegovi odredi nalaze pored puteva i jaraka punske
ratnike s polomljenim nogama i rukama, s iskopanim očima i prosutom
utrobom. Rimski pretori i tribuni molili su, pretili i izricali najteže kazne
svojim ratnicima da ne preteruju u zločinima i ne navode Punce da još
gore postupaju. Uzalud. Osvetnici su prevazilazili neprijatelja, jer u ratu
ljudi se izobliče i smatraju za vrlinu ono što je gnusno i sramno. Likuje
zlo i ljudska beda. Travne livade, plodne oranice, gorostasne šume,
pretvaraju se u pustoš i pepeo. Po zgarištima, gde su bila naselja, niče
korov; mesto belih stada, urlaju vuci. Trunu raspadnuta tela ljudska,

255

vetrovi nose zadah truleži. Umiru dobri i zli, i hrabri i plašljivi. Leže gde
je koga smrt zatekla gledajući mrtvim očima u tmurno nebo. Ginu
osvetnici. Sve proždire ratna neman. Kužne i smrtonosne ratne
strahote valjaju se iznad ljudskih glava kao gusti oblaci, preteći da
svakog trenutka prospu ubilačku tuču. Pored žrtvenika leži mrtva žena.
Leva ruka steže na grudi preklano odojče, a desna, stisnuta u pesnicu
drži grumen mirišljave izmirne, namenjen neosetljivim bogovima.
Nemaju oni milosti za ljudski rod.

U rimskoj vojsci nastao je rascep. Tribuni, pretori, edili i niži
zapovednici udariše u svađu: jedni su zahtevali da se neprijatelju
odmah da odsudna bitka. Napadali Fabija Maksima nazivajući ga
Kunktator.{144} Drugi su odobravali taktiku Diktatorovu. To stanje
produžavalo se iz dana u dan, iz meseca u mesec. Nezadovoljstvo je
stvaralo zlu krv među rimskim ratnicima. Ali, uprkos tome, neprestano
su išli ispred Hanibala uništavajući ljudsku i stočnu hranu. Punci su

256

jahali izmršavele konje, a žalosna rika izgladnele marve zlokobno se
razlegala danju i noću.

A Diktator nije davao odsudnu bitku.
Zapovednik rimske konjice Marko Minucije Rufus, gledajući s
planine Masike kako plamte stogovi žita, sena i slame i kako se oblaci
dima dižu iznad kuća i staja, pun besa, progovori:
— Mesecima vatra proždire naše saveznike, a neprijatelju se ne
daje bitka! Mi palimo, on kolje. Ceri se nad mrtvim ljudima,
obeščašćenim ženama i rastrganom decom. Kao kuga ide kroz Italiju,
siguran da ga niko neće napasti. Najstrašnije je što se zbog našeg
oklevanja niko ne stidi. Dim od požara štipa nam oči. Do ušiju nam
dopiru jauci i kuknjava naših saveznika... U svojoj ludosti smatramo da
se rat može dobiti kolanjem oko neprijatelja i mlitavim savetovanjima.
Reči zapovednika rimske konjice stigoše do ušiju svih ratnika i
izazvaše veliko uzbuđenje. Sad već gotovo svi su hteli da napadnu
neprijatelja. Da je tada vojska glasala, Marko Minutije postao bi
diktator.
Tako se Fabije Maksim nađe u položaju da bude dvostruko
obazriv: strepeo je od Punaca i bio na oprezi od svojih, jer je i u Rimu
uveliko bio osuđivan. Ipak ratnik ostade pri svojoj taktici ništeći ispred
Hanibala sve što bi mu bilo od koristi, napadajući s manjim odredima
neprijatelja i ne dajući mu priliku za odsudnu bitku.

***

Falkonov odred smanjio se na polovinu. Svega oko tri stotine
ratnika bilo je u životu i nepovređeno. Od Kotinih varvara ostalo je
dvanaest. Osim toga, poginuo je Gerion, a Lucija nestala. Asop,
Falkon i Ombolt, raspitujući se među građanima i ratnicima, ništa ne
doznadoše. Devojku niko nije video, a Venilija je ćutala. Mlada žena,
potištena, prvi put u životu pitala se: da li je imala pravo da drugoga
gurne u sigurnu propast ako ne ispuni zavet. Zbog toga je prebacivala
sebi i mučeći se najposle odluči da Falkonu i ostalima prizna svoju
krivicu.

Začudo, izgledalo je da se Asop mnogo ne uzbuđuje zbog
sastanka Lucije. Bio je ćutljiv kao i uvek, nije pominjao njeno ime i činilo

257

se da izbegava da sluša razgovore o njoj. Ipak, jednog dana progovori:
— Čekam da doznam ma šta i, onda, poći ću njenim tragom.
I čekao je. Čekali su i ostali drugovi. Međutim, svima je palo u oči

da su iste noći nestala i dva starca iz Kluzije.
Kota je govorio:
— Ako je Lucija s njima, ništa joj se rđavo neće desiti, jer oni su

gotovi samog Tanatosa{145} da prevare.
— Pitanje je da li je s njima? — reče Falkon.
Tada Venilija progovori:
— Ja znam gde je Lucija. Ratnici se prenuše.
— Otišla je za Puncima kad su se povukli od grada — produži

Venilija.
— Otkud znaš? — viknu Ombolt.
— Sama mi je rekla. Ona Asopa mnogo voli. Pobojala se da ne

prekrši zavet i otišla je za neprijateljima da ubije dvojicu; toliko joj još
nedostaje da ispuni broj dvanaest.

— I ti nam to tek sad govoriš! — zgranu se Falkon.
— Dala sam joj reč da ću ćutati... Starci su otišli za njom da je
traže.
— I ja idem... Odmah ću poći! — viknu Asop.
— Ja sam joj skrenula pažnju da se čuva da ne prekrši zavet, a
ona je otišla. — Veniliji zablistaše suze u očima. — Bojim se da je
nikad neću videti.
— Zavet... Zavet... — hvatao se Ombolt za glavu. Kao da se ne
može ratovati bez toga! I čemu zavet kad su bogovi hladni!
— Polazim odmah! — ustade Asop. Falkon ga uhvati za ruku:
— Ne. Nećeš ići!... Ja sam zapovednik ovog odreda. Svi moraju
da slušaju... Sutra polazimo svi. Možda ćemo štogod doznati o devojci.
— Prvog Punca koga uhvatim odraću — reče Kota. — On će nam
reći šta je bilo s Lucijom, jer dosad su sigurno svi doznali ako je
Falkonova sestra ubijena ili zarobljena.
— Deset dana se već odmaramo u ovom gradu — dobaci Ceteg.
— Zahvalićemo se našem dobrom domaćinu Septimiju i, pomoću
Jupitera, sutra zorom na put, da nastavimo borbu.
— Rimljanin je u pravu! — dodade Ombolt. — Sutra polazak.
Međutim, toga dana stigoše u grad Anksijus i Nefarijus. Venilija im
prva potrča u susret vičući:
— Šta je?... Gde je Lucija?
— Živa, zdrava, ali u ropstvu kod Punaca.

258

— A vi?
— Mi?... Mi smo sad Hanibalovi klijenti. On nas je i poslao ovamo
da donesemo poruku Falkanu.
Kota pršte u smeh:
— Za Hanibala pričaju — reče — da ga niko nikad nije prevario,
ali kad dozna za ovo što mu spremaju starci iz Kluzije, pući će od jeda
kao grčki bog Momos.{146}
Falkon razmota papirus i pročita:
„I bogovi greše, ali opraštaju jedan drugom. I ja tebi opraštam.
Dođi u moj logor. Bićeš zapovednik španske legije."
— On sebe uvršćuje među bogove! — reče Ceteg.
— Tačno — dodade Ombolt. — Ćoravi potomak Herkulov
velikodušno prašta Falkonu, dokle ga ne namami u svoj logor.
— Ima još — primeti Falkon i pročita:
„Tvoja sestra Lucija kod mene je, u ropstvu. Ubila mi je dva
ratnika. Zbog toga će biti najpre mučena pa onda prodata. Tako će
biti, u slučaju da odbiješ moj poziv.”

259

— Zlo! — reče Kota.
— Još gore! — dodade Ombolt.
— Otići ću! — viknu Falkon.
— I ja! — dobaci Asop.
— I ja!
— I ja!... — zavikaše ratnici.
— Znači, svi idemo? — odlučno reče Falkon.
— Svi!...
Venilija je razrogačenim očima gledala drugove. Od uzbuđenja
jedva progovori:
— Uhvatiće vas, baciti u okove i sve razapeti na krstove. Dosta
ste vi jada zadali Hanibalu.
— Zar ti nećeš s nama? — upita Ombolt.
— Ako misliš da sam se uplašila, varaš se. Ići ću i ja. Razgovor
se vodio u većnici pred nekoliko građana i istaknutih ratnika iz
Spoletijuma. Septimije Skura ćuteći je pratio svaku reč. Najposle
progovori:
— Niko nije umro u tuđi dan. Svakome je određeno kad će da
napusti ovaj svet. Ali, ako ste se odlučili da odete u Hanibalov logor,
bolje vam je da se odmah obesite... Ili se valjda uzdate u reč toga
lopova? Nema od toga ništa... Zapovednik grada obrati se, odjednom,
starcima iz Kluzije:
— Vi ste doneli ovaj papirus?
— Jeste.
— I videli ste Hanibala i s njim razgovarali?
— Tako je!
— I niste ga ubili?
Anksijus i Nefarijus stajali su zapanjeni. Ovakva mogućnost nije im
pala na pamet.
— Vi ste dva ćurana! — završi dostojanstveno Septimije.
Međutim, starci ispričaše sve što su uradili i videli u punskom
logoru. Napomenuše da je Lucija poručila Falkonu da ne poveruje u
Hanibalove reči, i najposle rekoše da im Not, Asopov brat, mije
poverovao ništa, jer se bojao da su uhode.
— Hanibal nam je naredio da skupljamo Italike i da ih vodimo u
njegov logor — završi Anksijus.
— Ove starce treba iseći na komade! — viknu Septimije. —
Izdajnici!...

260

Kota se nasmeja:
— Ne — reče. — Oni će skupiti Italike i odvesti ih u punski logor.
Ja se prvi javljam kao dobrovoljac.
Ratnici smesta razumedoše našta Kelt misli i zažagoriše. Anksijus
je šištao ma nos, a Nefarijus bečio oči. Obojica su proždirali pogledima
Septimija.
Međutim, zapovednik grada zahtevao je da se starcima smesta
odseku glave.
— To su izdajnici! Za njih nema milosti — vikao je Septimije. — Tri
stotine Ankonaca odveli u Hanibalov logor, mesto da ih dovedu ovde!...
Uzalud su Falkon, Ombolt i Venilija dokazivali dasu starci već
nekoliko puta učinili ogromne usluge Rimljanima, tvrdoglavi zapovednik
grada ostade pri svome:
Najposle Ceteg reši pitanje vrlo jednostavno:
— Ljudi koji imaju toliko zasluga za rimsku stvar, ne mogu biti
pogubljeni bez suda. Zbog toga, odvešćemo ih u Rim.
Svi se složiše s tim, pa i Septimije popusti:
— Razlog je jak i opravdan — reče. — Neka im se sudi u Rimu.
Zasluge treba poštovati, ali Junije Brut{147} je ubio svoga sina.
— Niti si ti Junije Brut, niti smo mi tvoji sinovi! — prosikta Anksijus.
— Zato ćuti i ostavi pametnijima da govore.
— Treba odlučiti šta da preduzmemo — reče Falkon. — Palo mi
je na pamet da bismo se lako mogli uvući u punski logor kao Italici...
A?...
— Najveća ludost! — prasnu Venilija. — Poznali bi nas odmah...
Važnije je odlučiti šta da se odgovori Hanibalu.
— Ne treba ništa, ja ću otići makar me i ubio — odgovori Falkon.
— Neka ode Septimije — viknu Nefarijus. — To mu je zgodna
prilika da ubije Hanibala.
Ratnici se nasmejaše, ali zapovednik grada bez dvoumice prihvati
predlog:
— Otići ću i ubiti tiranina!
— Nema od toga ništa! — dobaci Kota.
— Ja ću ići — reče Ceteg. — Mene tamo niko ne poznaje.
Skupiću stotinak dobrovoljaca i prijaviću se Hanibalu kao Italik. Odavde
ćemo poći svi. Kad stignemo na domak neprijatelja, ja ću se odvojiti d
otići u punski logor. Žalosno je da cela kohorta Italika služi neprijatelju.
Pokušaću da te ljude pobunim.
— Rimljanin je u pravu — mirno reče Asop. — Nego među

261

robovima koje smo pohvatali ranjene u borbi oko grada, ima nekoliko
Numiđana. S njima sam već razgovarao i zakleli su mi se da će raditi
za mene, ako im poklonimo slobodu.

— Šta da rade za tebe? Ko si ti i šta si? — prasnu Septimije.
— Oni pripadaju stranci koja je protiv Sifaksa{148} i rekli su mi da
ima veći broj Numiđana koji bi prebegli Rimljanima...
— Ništa ne razumem! — viknu Septimije. Asop produži:
— Naš budući kralj je Masinisa... Za njega se treba boriti.
Falkon se uhvati za glavu:
— Ako je to istina, Rimljani će te pozlatiti! — viknu. — Zašto si
ćutao dosad?
— Zato što je naša, numidska, stvar...
— Idi, dovedi te robove.
Asop izađe iz većnice. Malo zatim vrati se s robovima. Bilo ih je
svega osam.
— Nezadovoljstvo protiv Punaca počelo je još u Španiji, — otpoče
Asop — a sad već uzima sve šire razmere. — Mladić se obrati
robovima:
— Smrt Sifaksu!
— Živeo Masinisa! — odvratiše svi uglas.
— Vratićete se u Hanibalov logor i odnećete poruku mome bratu
Novu — reče Asop. Pristajete li?
— Smrt Sifaksu! — viknuše robovi.
— Ovo je više nego zakletva! — reče Asop drugovima.
— Onda, skidajte im okove!

***

Istoga dana osam oslobođenih robova, Numiđana, izađoše iz
grada na konjima i kretoše prema jugu. Predvodio ih je Nefarijus da ne
bi bili usput pobijeni od Italika. A u noći Falkonova grupa konjanika,
dopunjena sa sto dvadeset dobrovoljaca iz grada pod Cetegom pođe
njihovim tragom. Ispred ratnika jahao je Anksijus.

Idući za punskom vojskom sustigoše Hanibala kod Adrije. Nefarijus
s osam Numiđana priključi se skoro nezapažen koloni. Bivši robovi
rasturiše se. Svaki ode u svoju jedinicu. Debeli Kolontaj primeti starca i

262

viknu ga, ali Nefarijus šmugnu u gomilu ratnika i začas ga nestade.
Kolontaj se nasmeja obraćajući se zapovednicima koji su ga

okruživali:
— Starac se boji mene, — reče — jer sam hteo njegovog druga

da stavim na kocku.
Punska vojska, pustošeći polja Marutina, Fucenska i Peligne nije

se zaustavljala sve do Arpe. Tu tek Hanibal postavi logor nameravajući
da vojsci da duži odmor.

Ceteg, odvojivši se od Falkonove grupe, obrati se dobrovoljcima,
Septimijevim ratnicima:

— Spolećani, neprijateljski logor nalazi se pred nama. Sad treba
imati hrabrosti. Ako neko među vama oseća strah, neka se izdvoji i
može se vratiti...

Italici su ćutali. Ceteg nastavi:
— Naša uloga je i teška i opasna. Ako uspemo, steći ćemo
besmrtnu slavu, ako poginemo, neka je slava rimskom imenu, jer
besmrtni bogovi nisu podarili ratniku bolju sudbinu, nego da pogine za
domovinu. Čitava jedna kohorta Italika služi neprijatelju. Naša je
dužnost da je pobunimo...
Italici se stadoše zaklinjati dodirujući rukama zemlju da će izvršiti
svako naređenje koje im budu dali Ceteg i dva starca iz Kluzije.
Posle toga mali odred Italika krete prema punskom logoru. Ovoga
puta bili su razoružani tek kad ih izvedoše pred Hanibala:
— Evo nove grupe Italika — reče Anksijus. — Došli su čak iz
Kalesa, Nucerije i Firna. Hrabri momci. Svi će se boriti za slobodu
Italije. Rimsko savezništvo skupo ih je koštalo, jer sve što su imali,
oteto im je.
Hanibal ne obrati mnogo pažnje na došljake, jer su ga iscrpli umor
od puta i glavobolja. Italici položiše zakletvu i dobiše svoje oružje i
konje. Istoga dana priključeni su Kartalonovoj legiji.
Anksijus je tek pod šatorom rekao Hanibalu Falkonovu „poruku".
Turdetanac najpre dugo nije verovao da je papirus poslao Hanibal,
mada je bio ispisan španskim jezikom. Najposle, rekao je da će doći u
punski logor s celom svojom družinom. Falkon moli Hanibala da se lepo
postupa s njegovom sestrom dok on ne stigne. U znak prijateljstva i
naklonosti šalje glavnom vojskovođi Punaca luk i tobolac pun strela, a
on ma šta to znači.
Anksijus položi ispred Hanibala luk i strele.
— Bogovi neka mi oduzmu pamet ako znam šta taj poklon znači!

263

— reče Hanibal.
Po izlasku iz šatora, Anksijus pođe u društvu jednog centuriona.

Dobio je dozvolu da odnese poruku Falkonovoj sestri Luciji. Međutim,
njima se pridruži i Nefarijus, koji se nalazio u blizini.

Robinje su bile pod šatorima. Čuvalo ih je svega nekoliko stražara,
ali su one više strepele od strašne Tinee, koja ih je tukla nemilosrdno.
Centurion reče nekoliko reči čuvarki i ode. Malo zatim iz jednog šatora
izađe Lucija.

Anksijus joj reče da je preduzeto sve za njeno oslobođenje, da se
Falkon s družinom nalazi u blizini, da je Ceteg sa sto dvadeset Italika u
punskom logoru i da će verovatno Asopov brat sudelovati u njenom
oslobođenju.

— Ukratko, — završi Anksijus — poći ćeš s čovekom koji ti bude
rekao: „Smrt Sifaksu".

— Ko je taj Sifaks? — upita Lucija.
— Šta te se tiče! — reče starac i udari devojku šarkom po
obrazu. Tinea im je prilazila.
— Koliko tražiš za ovu robinju? — upita starac.
— Nije za prodaju — odvrati žena. — Ona je Hanibalova ljubimica.
— Drska i nevaljala! Samo što sam joj progovorio nekoliko reči,
počela je da me vređa — reče Anksijus odlazeći.
Nefarijus je za to vreme piljio u Tineu, smeškao se i namigivao. A
ona, okrenuvši mu leđa, dobaci:
— Imala sam četiri muža, sve jaki i snažni ljudi. Mogli bi te nositi u
zubima, mrcino!
— Bogovi neka se smiluju njihovim dušama — reče Nefarijus. —
Njima su otvorena rajska vrata, jer su pored tebe ovde na zemlji okajali
sve svoje grehe!
Tinea zamahnu bičem, ali Nefarijus se blagovremeno izmače i
požuri da stigne druga.
Iste noći pobeglo je iz Hanibalovog logora sedam stotina Italika,
hiljadu i dve stotine Numiđana, dva starca iz Kluzije i Falkonova sestra
Lucija. Kod grada Lucerije begunci naiđoše na Falkona i svi skupa
pođoše prema Sori. Četiri dana docnije Rimljani sa zidova grada
ugledaše gomilu Numiđana izmešanih s Italicima kako se približavaju
kapiji. Zaprepašćenje se pretvori u radost kad Ceteg viknu:
— Falkon. Turdetanci, Etrurci i Spolećani vode prijatelje
Numiđane...
Velika kapija širom se otvori, most pade preko jarka. U grad

264

počeše ulaziti Falkon, Kota, Ombolt, Lucija, Venilija, Ceteg, Asop i
njegov brat Not. Za njima masa ratnika, a na začelju povorke dva
starca iz Kluzije, Anksijus i Nefarijus.

265

23. GLAVA

Ti, Hanibale, znaš pobediti,
a ne umeš iskoristiti pobedu!

Maharbal

Nezadovoljstvo protiv Diktatora sve je više raslo. Najpre su

pravljene šale na račun Fabija Kunktatora, ali vremenom i narod i
senatori stadoše sve više zahtevati da se ukine diktatura i da se opet
izaberu konzuli, sposobni da napadnu Hanibala i da ga proteraju iz
Italije. Protivnici Fabijevi govorili su da je u najkritičnijem trenutku
rimske istorije izabran najneodlučiniji i najslabiji vojskovođa. Ali dobar
deo senatora i istaknutih ratnika, vatreno je zastupao taktiku
nenapadanja.

— U tri bitke se pokazalo — govorili su — da nismo dorasli
protivniku kao što je Hanibal. Taktika Fabija Kunktatora iscrpljuje
neprijatelja i vodi ga u sigurnu propast.

— Dosta nam je kunktatorske strategije odvraćali su protivnici. —
Pre će propasti Rim i njegovi saveznici, nego Hanibal.

Zaoštravanje između dve stranke pojačavalo se i pretilo da
izazove ozbiljnije sukobe, kad iznenada stiže u Rim vest da je Hanibal
sa svojom vojskom zatvoren u klancu između grada Kazilinuma i
planine Kalikule. Ogromna radost zavlada u Rimu. Na forumu i po
ulicama ljudi su se grlili i ljubili, narod ispuni hramove i krv poteče na
žrtvenicima, Senat se spremao da, u slučaju pobede rimskog oružja,
priredi gladijatorske borbe u čast Jupitera i Marsa. Posle toliko
poraza, žalosti i nespokojstva ova vest stigla je kao s neba. Narod i
senatori osetiše ogromno olakšanje.

Hanibal je iz Arpa prešao Samnijum i krenuo prema Kampaniji
nameravajući da se zadrži između Formijanskog krša, Lateranske
pustare i baruština okruženih džinovskim šumama. Ali prethodno
trebalo je preći planinu Kalikule. Između te planine i grada Kazilinuma
bio je zastao da se vojska odmori i okrepi od duga puta.

Međutim, Diktator i Minucije Rufus, šaljući izvidnice na sve strane i
održavajući vezu između sebe, nađoše se kod Taracina, posedoše

266

klanac i utvrdiše da je neprijatelj potpuno zatvoren. Dobro osiguravši
put prema Apiji Diktator i zapovednik konjice stadoše se dogovarati
kako da izvrše napad.

Ali Hanibal, ne oklevajući, zametnu bitku. Punski konjanici i pešaci
jurišali su svom žestinom da bi se probili. Uzalud. Rimski ubojni red
ostao je na svom mestu. Borba nije trajala dugo, a ipak, na bojištu je
ostalo osam stotina punskih i dve stotine rimskih leševa.

Onda se stadoše ređati dani jedan za drugim. Rimljani, zatvorivši
klanac, nisu žurili, a Hanibal je smišljao kako da se izvuče. Brižna lica
njegovih vojskovođa ukazivala su da se punska vojska nalazi u
bezizlaznom položaju. Ratnici su uzalud pravih planove kako da se
izvuku iz klanca.

Na savetovanju starešina sve oči su bile uprte u Hanibala, a Punac
je ćutao.

— Udariću s celom konjicom! — viknu Maharbal. Polovina će
izginuti, ostali će se probiti!

— Nećete uspeti! — dobaci Hanibal.
— Pokušaćemo.
I pokušali su. Pet hiljada konjanika tiskalo se u klancu ne mogući
da se razviju u širok front. Na dati znak prolomi se vika i ratnici, zbijeni
u gomili, jurnuše, ali ne stigoše ni do pola puta, kad rimski pešaci,
postavljeni po kosama i grebenima, stadoše otiskivati stene i začas
napraviše pustoš među punskim konjanicima. Nekoliko stotina konja i
ratnika valjalo se između stena zakrčivši prolaz. Maharbalova konjica
udari natrag.
Posle ovog drugog pokušaja u punskoj vojsci zavlada očajanje.
Svakom je bilo jasno da iz klanca niko ne može izaći. Istoga dana
savetovanje punskih starešina bilo je kratko i završilo se grohotnim
smehom. Hanibal je pronašao način kako da se izvuče iz klanca.
U toku noći, pod zaštitom mraka, punska vojska se primakne
rimskom logoru. Za to vreme jedna velika grupa ratnika skupljala je
suvo granje, seno, slamu i sparušenu travu, sve to vezujući u velike
snopove. Drugi su među zaplenjenom stokom odabirali junce pitome i
poludivlje goneći ih ispred borbenog reda. Preko pet stotina čobana
naoružanih kopljima i falarikama stajalo je spremno. Treći su vezivali na
rogove junaca snopove od granja i slame. Pripremljeno je oko dve
hiljade junaca.
Oko ponoći, na dati znak, čobani, svi odjednom, zapale snopove.
Blešteća svetlost obasja klisuru. Zvuci truba, vika čobana, rika

267

pobesnele marve, strahovito se prolome i odbijajući se o krošnje
visokog drveća po liticama i kosama planine. Bodeni kopljima, tučeni
močugama i prljeni vatrom, junci su besomučno jurili pravo na rimski
logor. Živa, pokretna vatra kao uragan hujala je u klancu.

Rimskim ratnicima činilo se da zažarena gora tutnji, juri kao
poplava, gazi i ništi sve pred sobom. Ne znajući šta da preduzmu,
preneraženi, nagoše u bekstvo desno i levo, pentrajući se po kosama
klanca, verući se po liticama i skrivajući se između drveća. Razbuktala
lavina projuri kroz logor obarajući konje, kola, šatore i gazeći ljude koji
ne stigoše da se sklone.

Uzoru Diktator i zapovednik konjice s užasom uvideše da je
Hanibal razbio, izgazio, zgnječio rimski logor, preko njega prešao sa
svom vojskom i krenuo prema Apiji.

Debeli Kolontaj s dve hiljade konjanika štitio je leđa kolone koja je
daleko izmakla. Minucije Rufus stiže punsku zaštitnicu i zametnu boj. Ali
Hanibal je već postavio španske pešake desno i levo po šumi. Oni
zasuše rimsku konjicu strelama i nagnaše je na povlačenje.

***

Dok se to događalo u Italiji, Gnej Servilije, bivši konzul s flotom od
dvadeset pet lađa krstario je oko Sardinije i Korzike, odbijajući punske
brodove od dva ostrva. Oprezni Rimljanin za svaki slučaj uze taoce od
ostrvljana preteći da će ih pogubiti ako primeti znake izdaje. Rimske
lađe, ploveći između Sardinije i Afrike, u nekoliko mahova dopreše do
Hipona nagoneći Afrikance da se late oružja.

Međutim, na poziv senata, Servilije napusti svoju flotu i požuri u
Rim gde je već bila istaknuta kandidatura za nove konzule. Izabrani su
Kaj Terencije Varon i Lucije Emilije Paulus. Prvi je bio plebejskog
porekla, neustrašiv i temperamentan ratnik, a drugi kandidovan od
plemića, bio je prijatelj Fabija Kunktatora i vatreni pristalica njegove
taktike u ovom ratu. Bio je i ranije dvaput biram za konzula.

Dva nova konzula odmah stadoše umnožavati vojsku hoteći i
brojem i vrstama ratnika da nadmaše neprijatelja. Registrovano je
deset hiljada novih vojnika, četiri nova legiona pridodata su vojsci od
osam legija, od kojih je svaka uvećana sa po hiljadu pešaka i po stotinu

268

konjanika. Tako je svaka legija imala pet hiljada pešaka i trista
konjanika. Italski saveznici dadoše dvostruki broj konjanika, a pešaka
koliko i Rimljani. U toku zime rimski logor imao je osamdeset i sedam
hiljada ratnika. Nada na pobedu ispuni svačiju dušu. Ratnici su bili
uvereni da će potući Punce.

Kad se sva vojska iskupila i razvrstavanje i prebrojavanje
završeno, tribuni stadoše uticati na ratnike da se zaklinju između sebe i
da polože zavete određenog dana. Taj dan proglašen je za veliki
praznik i, po zapovesti konzula, niko nije mogao ući u logor, niti iz njega
izaći. Konjanici i pešaci zaricali su se između sebe da ih strah neće
naterati da se i za jednu stopu povuku u ubojnom redu. Ovo
dobrovoljno zaklinjanje prihvatiše i tribuni i ostale starešine.

Međutim, oskudica u hrani gonila je Hanibala da se stalno pomera
s mesta na mesto. Zbog toga, nezadovoljstvo stade hvatati ne samo
vojnike nego i starešine. Najpre se pojavi pritajeni bes, pa protesti, a
zatim, ratnici pretećim glasovima počeše zahtevati da im se daje
dovoljno hrane. Najveći nered stvarali su Španci. Oni su vikali da se
neće boriti sve dok „ne utole glad". Pretili su da će pobeći iz vojske, da
će napadati koga stignu i da se neće ustručavati i konje da pokolju.
Govorilo se da je i Hanibal smišljao da napusti sve i da, makar i
pešice, ode u Galiju, ako se konjanici razbegnu. Ovakvo stanje u
punskom logoru nateralo je Hanibala da krene u Apuliju, oblast koju nije
zahvatio rat, a isto tako da se što dalje odmakne od neprijatelja.

Punska vojska, prošavši pored Beneventa i Herdonije, stigne u
Apuliju i ulogori se u blizini sela Kane. Rimljani, idući tragom Punaca,
prikuče se reci Aufidusu. Konzuli, bojeći se zasede, najpre dobro
ispitaju okolinu i tek onda postave ma drugoj obali reke dva logora:
veći i manji.

Dve ogromne vojske stajale su jedna do druge spremajući se za
odlučnu borbu. Punci, nezadovoljni što ih Hanibal vucara po Italiji,
gotovo iznurene od gladi i ne vodi ih na Rim, a u rimskom logoru konzuli
se svađaju: Varon zahteva bitku, a Paulus se protivi, jer je ubeđeni
pristalica taktike Fabija Kunktatora. Hanibal, preko uhoda obavešten o
neslozi konzula, čekao je, ali uvek pripravan da prihvati bitku. Konzula
Paula Emilija hvatalo je očajanje, što je nesmotrenost Terencija Varona
privukla veći broj zapovednika i gotovo celokupnu vojsku. Varon se
rugao neodlučnosti Fabija Maksima koja je prešla i na starešine, pa
čak i na konzula Paula Emilija. Govorio je da više voli svu odgovornost
da uzme na sebe, nego da gleda kako Hanibal na njegove oči pustoši

269

Italiju. A on, Varon, silom okolnosti, vezan je za druga koji to ne uviđa.
U rimskom logoru ječale su prepirke i svađe, a Hanibal je nekoliko

dama održavao ubojni red iz koga je slao Numiđane da izviđaju i da
napadaju rimske vodonoše koji su s druge strane reke zahvatali vodu.

U toku od dvadeset i četiri sata celokupna komanda pripadala je
jednom od konzula: izmena se vršila svakodnevno.

Kad je komanda nad vojskom prešla na Varona, on odmah da
znak za bitku i ratnici nagrnuše da prelaze preko reke. Na desno krilo
postroji se rimska konjica, a pored nje pešadija; levo krilo uređeno je
od savezničke konjice i pešadije, naoružane falarikama. Prvi borbeni
red sastavljen je od lako naoružanih pomoćnih trupa. Konzuli su
komandovali krilima: Terencije Varon levim, Paulo Emilije desnim;
Geminu Serviliju data je komanda nad centrom.

Hanibal postavi napred Balearce, galsku i špansku konjicu pored
reke, prema rimskoj konjici, a na desno krilo stavi pešadiju. Na oba
krila poređali su se Afrikanci, Španci i Gali. Ovi ratnici imali su skoro
iste štitove, a mačevi su im bili različiti: galski dugački i bez vrha, a
španski kratki i s vrhom. Izgled ratnika bio je strašan: Gali, ogromnih
tela, bili su do pupka goli; Afrikanci, namazani uljem po nagom telu,
izgledali su kao gomila gmizavaca. Španci, obučeni u lanene bele
tunike, opervažene purpurom, isticali su se lepotom i neustrašivošću.
Četrdeset hiljada pešaka i deset hiljada konjanika stavljeno je u
borbeni red. Na levom krilu komandovao je Hazdrubal. On je nedavno
doveo iz Španije pomoćne trupe Hanibalu. Maharbal je bio na desnom
krilu, a centar su držali Hanibal i njegov brat Magon.

Sunce je obe vojske obasjavalo sa strane, jer su Rimljani bili
okrenuti jugu, a Punci severu. Vetar, nazvani volturno, duvao je
Rimljanima u lice, nanosio prašinu i smetao im da gledaju ispred sebe.

Bitku otpočnu pomoćne trupe, naoružane strelama i falarikama.
Onda levo krilo galske i španske konjice udari na rimsko desno krilo.
Ratnici su se borili, zbijeni u gomilu, jer im je s jedne strane smetala
reka, a s druge pešadija. Zbog toga, van običaja, obe konjice tukle su
se frontalno, jer nije bilo mesta za manevrisanje. U prvom sudaru, s
obe strane, popadaše prvi redovi ljudi i konja. Ostali, gazeći preko njih,
gnječili su i žive i mrtve. Kopita su uranjala u tela konjska i ljudska, krv
je prskala. Konjanici, potiskivani odstraga nadirali su u talasima, padali
preko leševa, zakrčujući prolaz onima iza sebe. Najposle, ratnici se
izmešaše stvarajući užasan metež. U nedostatku prostora hvatali su se
u koštac svlačeći jedan drugog s konja, tukli se pesnicama i boli

270

noževima.
Međutim, borba se vodila i između pešaka. Gali i Španci tukli su

se uporno odolevajući strahovitim napadima Rimljana. I jedni i drugi,
boreći se kao gladijatori, padali su iskasapljeni, probadani, izmrcvareni.
Najposle, Rimljani prodru u smaknutom poretku, razbiju neprijateljski
front i rascepe klin istaknut ispred prvog borbenog reda. Prodrevši
kroz gomilu begunaca, probadajući ih s leđa, Rimljani u jednom naletu
stignu do punskog centra. Kad videše da im niko ne daje otpor, grunu
svom silinom na Afrikance u rezervi. Gali i Španci bežeći desno i levo
ostavili su prazan prostor kuda je prošla rimska pešadija. Dok se
borba vodila u centru, Afrikanci zalome levo i desno krilo i potpuno
obuhvate Rimljane. Onda otpoče neravna borba, jer su se rimske
trupe, umorne od neprekidne seče, tukle s odmornim Afrikancima.

Na levom krilu, gde su se sukobili rimski saveznici s Numiđanima
otpočela je borba mlitavo i neodlučno. Ali u samom početku Punci
učine prevaru. Oko pet stotina numidskih ratnika, koji su pored
napadnog oružja, imali ispod tunika i oklopa skrivene kratke mačeve,
predaju se Rimljanima. Oni poskaču s konja i pobacaju štitove i falarike
pred noge svojih neprijatelja. To se desilo na sredini fronta. Rimljani ih
odvedu u pozadinu i narede im da sednu na zemlju. Dok se bitka vodila
na svim mestima bojnog polja, i dok su svačije oči i misli bile obuzete
tim prizorom, Numiđani poskaču, povade skrivene mačeve ispod
tunika, dohvate štitove što su ležali rastureni oko leševa i navale s leđa
na Rimljane. Bodući rimske ratnike u leđa ili sekući im žile ispod kolena
naprave užasan pokolj.

I na drugim mestima stvorila se pometnja i otpočelo bežanje.
Hazdrubal je već poslao Numiđane da gone po polju begunce. Desno
rimsko krilo popustilo je. Konjanici su nagonili konje u reku, prelazili na
drugu obalu i bežali preko polja. Konzul, Paulo Emilije, iako je u
početku borbe ranjen iz praćke u glavu, borio se u zbijenim redovima i
nekoliko puta se sukobio s Hanibalom. Pod zaštitom najodabranijih
konjanika, u više mahova je uspevao da se probije kroz protivnike.

Međutim, nemajući "snage da upravlja konjem, konzul naredi
ratnicima da sjašu i da se pešice bore. Kad to vide, Hanibal uzviknu: —
Quam mallem, vinctos mihi traderet!{149}

Pešačka borba ovih konjanika bila je strahovita. Uvidevši da će biti
pobeđeni, više su voleli da ginu nego da beže. I borili su se dok svi nisu
popadali iscrpeni od rana i napora.

Na svim delovima bojišta Rimljani su potiskivani. Mnogi su zbunjeni

271

i preplašeni hvatali konje i bežali. Vojni tribun Lentul{150} jureći na konju,
ugleda konzula kako obliven krvlju sedi na kamenu, i odmah mu se
obrati:

— Paulo Emilije, bogovi neka ti se smiluju, jer ti si najmanje kriv za
ovaj poraz! Uzmi moga konja dok još imaš snage, ja ću te braniti. Idi,
da svojom konzulskom smrću ne uvećaš ovu nesreću. Ionako je dosta
suza i bede!

— Hvala ti na hrabrosti, Gneju Kornelije. Ali tvoje beskorisno
žaljenje može te upropastiti. Izgubićeš priliku da spaseš sebe, jer
neprijatelj se približava... Idi u Rim i kaži senatorima da dobro utvrde
grad pre nego što stigme pobednik. Kvintu Fabiju možeš reći da je
Paulo Emilije, konzul, i živ i mrtav, ostao veran njegovoj taktici. Ja ću
umreti među leševima svojih ratnika, jer ne želim da, optužujući drugog
konzula, branim svoju nevinost.

Međutim, gomila Rimljana bežeći navali na njih, a za njima Punci.
Oni zasuše kopljima konzula ne poznavši ga, a Lentula spase konj.

Sedam hiljada ratnika pobeže u manji logor, a deset hiljada u veći,
dve hiljade u selo Kariu. Kartalon s konjicom opkoli selo i sve poubija ili
pohvata. Terentije Varon, drugi konzul, slučajno ili namerno, i nije se
pridružio nijednoj gomili begunaca. On, s pedeset konjanika, pobeže u
grad Venuziju.

U bici kod Kane poginulo je četrdeset i pet hiljada pešaka i dve
hiljade i sedam stotina konjanika Rimljana i njihovih saveznika.
Zarobljeno je tri hiljade pešaka i svega tri stotine konjanika. Zakletva
koju su ratnici položili između sebe izazvala je ovako strašnu pogibiju.
Većina rimskih ratnika borila se na mestu i ginula ne obazirući se oko
sebe.

Poginula su dva konzulska kvestora, dvadeset i jedan vojni tribun,
nekoliko bivših konzula, pretora, edila, među njima Marko Minucije
Rufus, bivši zapovednik konjice i Gnej Servilije. Među mrtvima bilo je
osamdeset senatora koji su dobrovoljno otišli u legion.

Punskih ratnika palo je oko petnaest hiljada.
Sunce se već klonilo zapadu kad je bitka završena. Hanibal, jašući
na vrancu, vraćao se u svoj logor okružen zapovednicima legija, kohorti
i manipula. Iako premoreni od borbe, svi stadoše navaljivati na
Hanibala da smesta krene na Rim. On, zaprepašćen tolikim uspehom i
gledajući gomile leševa ljudskih i konjskih, projahivao je lagano ne
govoreći ništa. Maharbal ga uhvati za ruku i zagleda mu se u lice:
— Da li znaš šta si ovom bitkom dobio? — reče. — Od danas, za

272

pet dana ručaćeš kao pobedilac na Kapitolu. Dopusti da pođem s
konjicom napred, da napadnem na Rim, pre nego što nam se tamo
nadaju.

— Ostavi... Skloni se... — odvrati Hanibal. — Pusti me da malo
razmislim o tome.

Maharbal, sležeći ramenima, reče:
— Zaista, bogovi jednom čoveku nikad ne daju sve! Ti, Hanibale,
znaš pobediti, a ne umeš iskoristiti pobedu!
Izgleda da je Hanibalovo oklevanje toga dana spaslo Rim.

***

U gradu Kanuziji jedna žena po imenu Boza prihvati begunce koji
su se posle bitke dočepali grada. Ugledajući se na nju ljudi i žene
otvoriše vrata svojih domova i stadoše davati hranu i odelo ratnicima
među kojima je bilo četiri vojna tribuna, gotovo sve mladići: Kvint Fabije
Maksim, sin bivšeg diktatora, Lucijus Publijus Bibulus, Apijus Klaudijus
Pulher i Publiie Kornelije Scipion, sin bivšeg konzula. U toku noći i
narednog dana u Kanuziji se iskupilo preko četiri hiljade rimskih
konjanika i pešaka. Na trgu u gradu mladi Scipion, „fatalis dux huinsce
belli"{151} progovori ratnicima:

— Smatram da nisam izdao domovinu. Isto tako ne dozvoljavam
da se kaže ni za jednog rimskog građanina da je izdajnik. Ako sam
svesno zgrešio, neka Jupiter mene, moj dom i moju porodicu
najsramnijom smrću umori!

Na ove reči sinuše četiri hiljade mačeva. Ratnici položiše zakletvu
da svi svesno poginu za domovinu.

Međutim, oko drugog konzula Varona iskupilo se blizu šest hiljada
ljudi koji su pobegli u Venuziju. Scipion pošalje tamo glasnika i konzul s
vojskom pređe u Kanuziju. Dva dana kasnije cela ta vojska krenu za
Rim.

Nikad dotle nije među rimskim građanima vladao toliki strah i užas
za spas Rima. Apulija, Samnijum i skoro cela Srednja Itahja pripadaju
Hanibalu. Nijedan narod nije bio zatrpan tolikom gomilom poraza. Dva
pretora stadoše u većnici preklinjati senatore i ratnike da se pobrinu za
osiguranje grada. Uz očajne poklike svi se dadoše na posao, jer nije

273

bilo nikakve sumnje da će neprijatelj neometan doći i napasti na grad.
Uzbuđenje i strah najviše su širile žene. Njihova kuknjava i zapevanje
javno, na trgu i po ulicama, unosili su užas u svačije srce. U to vreme
nije bilo kuće u Rimu gde se nije oplakivao bar po jedan član porodice.
Begunci, stižući u grad, govorili su usplahirenim građanima da Hanibal
sa svom vojskom ide za njima, da je prešao Samnijum i da stavlja na
putu sve živo pod mač. Da bi se umanjio strah i otklonio nered, senat
naredi da se begunci pri ulazu u grad hvataju i zatvaraju, a ženama
zabrani da kukaju i nariču, van svoga praga. Onda zavlada po ulicama i
na forumu grobna tišina. Ona je stvarala još veće nespokojstvo.

Zatim, odjednom, sve živo prionu oko pripremanja odbrane grada.
Sva koplja, falarike, lukovi i tobolci sa strelama, celokupno oružje javno
i privatno, ranije oteto od neprijatelja i smešteno po kućama i
hramovima, izađe na videlo. Pretori pribegoše još jednom sredstvu. Za
državni novac otkupiše oko osam hiljada mladića, robova, izabravši
najsnažnije, i dadoše im oružje. Na taj način posada sakupljena da
brani grad brojala je preko trideset hiljada ratnika.

Tada, u Rim stigoše deset poslanika, robova, koje je Hanibal
poslao, uz zakletvu da se vrate u ropstvo, da pitaju senatore da li žele
da otkupe robove pohvatane u poslednjoj bici.

Posle kratkog većanja senatori odbiše Hanibalov predlog i
narediše poslanicima da se vrate u ropstvo. Devetorica smesta
napustiše Rim, a deseti ode svojoj kući. Ali, pretori, doznavši za to,
uhvate ga, okuju i pod stražom ga pošalju Hanibalu.

Tako su rimski senatori postupali s ratnicima koji dozvole da budu
zarobljeni.

Posle poraza kod Kane vernost rimskih saveznika sasvim popusti.
Kampanci, Atelani, Kalatini, Hirpini, Apulci, Samnićani. Bruti, Lukani,
Lokri i mnogi drugi pređoše na Hanibalovu stranu, otvoriše kapije na
svojim gradovima i propustiše punsku vojsku. Ali, uprkos porazu i izdaji
saveznika, Rimljani ne zatražiše mir.

274

24. GLAVA

Legije nadiru kao morski talasi, padaju...
Za njima druge t treće. Sve padaju.
Iza njih idu nove i nove.

Hanibal je stajao na bojnom polju među leševima nagomilanim i

rasturenim u nedogled. Vranac ispod ratnika strigao je ušima i širio
nozdrve udišući miris krvi. Desno i levo bili su Maharbal i Sozil
Spartanac. Na drugoj obali reke Aufidusa punski ratnici napadali su na
dva rimska logora gde je izbeglo oko trinaest hiljada Rimljana i Italika.
Borba se vodila prema mesečini. Otud su dopirali glasovi truba, ubojna
vreva i zveket oružja. Rimljani su se tukli kao da toga dana nisu izgubili
bitku.

— Čujete li? Oni se još brane! — reče Hanibal.
— Braniće se dok ne postanu leševi — odvrati Maharbal.
Spartanac žmirkajući i osmehujući se dodade:
— I preko njih smo jedan korak bliže cilju. Mesec je osvetljavao
Hanibalovo lice i njegovo zdravo oko koje je čudno bleskalo. Gledajući
u filozofa i ratnika, Punac sjaha s konja i dodirnu rukom zemlju.
— Boji se. Strah ga hvata! — prošapta Maharbal.
— Teško je izdržati ovoliku sreću! — dodade Sozil. Hanibal ostavi
njih i konja, pa idući između leševa,
uputi se prema reci. Kad stiže do obale, stade i zagleda se u
daljinu. Crni i nabrekli trbusi konja ljuškali su se na vodi. Pored njih
ležali su porebarke ljudski leševi. Voda ih je izbacila na površinu, jer im
je pukla žuč od dnevne žege. Iz daljine se čula vika i zapomaganje
ratnika koji su napadali na oba rimska logora.
U blizini vojskovođe, iza žbuna, čulo se tiho stenjanje. Hanibal
priđe i pogleda. Mladić od dvadesetak godina, Rimljanin, ležao je ma
leđima. Iz trbuha izvirivalo mu je pero od strele. Samrtne muke zgrčile
su mu lice, stravično zeleno, prema mesečevoj svetlosti. Začu se i
glas, promukao, nemoćan, glas samrtnika koji ne može da umre.
— Ko si? — upita Hanibal.

275

— Bio sam Rimljanin, — prostenja mladić — a sad... sad sam
mrtvac koji proklinje ubice svoga naroda... Ako nisi utvara, iščupaj mi
strelu iz trbuha...

Hanibal drhtećim rukama uhvati za pero od strele i povuče. Crna
krv linu iz ranjenikova trbuha, telo se nekoliko puta zgrči, opruži se i
opusti.

— Još jedan korak bliže cilju! bolno se osmehnu Hanibal. Onda
siđe niz blagu obalu, skide šlem s glave i zahvati vode.

Numiđanin i Spartanac gledali su neko vreme za Hanibalom, pa i
oni sjahaše i pođoše prema reci. Kad se primakoše obali, ugledaše
svoga gospodara kako vodom prska lice mrtvoga mladića i čuše reči:

— Bogovi neka se smiluju tvojoj duši!
Ostatak vode iz šlema ratnik izli na svoju glavu.{152} Niz kosu i
bradu slivale su se kapljice, svetle kao biseri na mesečevoj svetlosti.
— Gospodara hvata strah! — šapnu Maharbal.
— Da li će izdržati? — dodade filozof. — Izgleda da ga je spopao
užas od tolike krvi i leševa.

276

Te noći Hanibal je ostao budan pod svojim šatorom. Uzalud je
umorno telo ležalo na mekoj postelji i glava pala po uzglavlju. Uzalud se
zdravo oko sklapalo. Bog sna te noći ne poseti ratnika.

— Koliko koraka još treba pa da se stigne do cilja? — pitao se
ratnik.

Kroz svest mu prolaze slike užasa. Vidi rimske legije kako kao
ukopane stoje u mestu. Zaopkoljeni ratnici bore se, ginu i padaju jedan
preko drugog. Živi se bore na mrtvacima, krvare, posrću i padaju po
svojim drugovima. Rimski trijariji{153} kao gvozdena lesa ginu sa svojim
konjima, drugi jure preko njih druzgajući leševe, dok i oni, iskasapljeni,
ne padnu. Hanibalu se kao utvara prikazuje mladić na besnom konju,
vođa jedne manipule. On se triput probija kroz punski obruč i nagoni
konja na reku. Njegovi ratnici hrle za njim. Debeli Kolontaj viče ma sav
glas svojim Libijcima.

— Hvatajte mladića!... To je sin Publija Scipiona, konzula...
Kolontaj šiba svoga konja, zagazi u reku i goni preko polja
begunce. Za njim jure Libijci. Sustižu Rimljane, tuku se. Mladi Scipion
svom žestinom napada Debelog Kolontaja. Biju se. Mačevi rimskih
ratnika dižu se i udaraju kao po jednoj volji. Libijci ginu, drugi kao
mahniti jure prema reci. Kolontaj se spasava bekstvom.
Hanibal oseti kako mu znoj kao rosa izbija po čelu. On šapće:
— Manipula mladog Scipiona nije pobegla. Ona je prosto otišla iz
borbe. Uhvatila je put prema gradu Kanuziji i izgubila se iza zavojica
obraslih u šumarice.
Ratnik se pridiže i ostane sedeći na postelji. Ali slike se i dalje
ređaju. Tri kohorte Numiđana pobegle su Rimljanima iz logora kod
Arpa. Hanibal se čudi otkud ta izdaja. Da li su se numidski psi zasitili
krvi pa sad napuštaju svoga gospodara?
Gavran u obruču zakrklja. Ratnik se zagleda u njega. Zelenkasta
svetlost buktinje u iskricama treperi pod Šatorom. Kroz nju se kolutaju
blešteće tačkice i kružići.
Napolju šušti lišće na drveću. Vetar zuji oko šatora i nanosi krupne
kapi kiše. Platno muklo odzvanja.
Hanibal ustade i priđe ulazu. Od meseca ni traga. Oblaci se
gomilaju. Munje bleskaju po nebu i osvetljavaju gomile leševa.
— Narediću da se sutra svi spale i pepeo zakopa u zemlju! —
ratnik se nasmeja. Mnogo ih je! — reče. — Stari Haron muke će videti
s njima... Kako da preveze tolike ratnike? Šta li će reći kad jednog

277

dana i mene vidi na obali?... Mlatnuće me veslom po glavi, jer dosad
mu miko nije toliko posla zadao...

Ratnik priđe postelji i opet leže:
— I čemu sve to?... Za zlato?... Za zemlju?... Za robove?...
Jednom čoveku dovoljan je komad hleba na dan, dok ne stigne do
Harona... A cilj?... Cilj je Haron.
U daljini se prolomi grmljavina. Krupne kapi kiše učestaše po krovu
šatora. Gromovi su grozno odjekivali u noći. Jedan tresnu u visoku
brezu pored šatora. Hanibal skoči s postelje.
— Čudno znamenje! — reče. — Bogovi me opominju... Ja sam
pobednik... Sad na Rim i ceo svet je moj!...
Glava ratnika obrasla u gustu kosu i bradu klonu na uzglavlje.
Napolju tutnji nepogoda. Kroz njene odjeke ratnik vidi rimske legije.
One idu kao morski talasi, padaju, za njima druge i treće. Sve padaju.
Iza njih sve nove i nove, nadiru kao gvozdena lesa. U beskrajnoj daljini
opet legije.

278

***

Hanibalov brat Magon odnese vest o pobedi kod Kane u
Kartaginu. Ratnik u senatskoj većnici izruči vreću zlatnog prstenja,
poskidanog s rimskih leševa. Senatori Barkine stranke veselim
pokličima pozdraviše punske ratnike uzdižući Hanibala među bogove.
Jedan od njih, Hamilkon, čovek neobuzdan i zajedljiv stade se rugati
pristalicama protivničke stranke. Gledajući podrugljivo u njihovog vođu
progovori:

— Šta sad misliš, Hanone?... Da li se još groziš od rata protiv
Rimljana. Što ne zabraniš blagodarenje besmrtnim bogovima zbog
ovolikog našeg uspeha? Nadaš li se da ćemo i ubuduće ovde, u
kartaginskoj većnici, slušati reči rimskog senatora?

Hanon Veliki ustade, pa bacajući munjevite poglede po Barkistima,
odvrati:

— Oci senatori, da i mene nije uhvatila opšta radost zbog pobede,
ćutao bih. Ali moram da odgovorim senatoru Hamilkonu: upitan sam da
li se još grozim rata protiv Rimljana. Čini mi se da bih ispao ohol ili
strašljivac, kad ne bih odgovorio... Ne poričem da se gnušam ovoga
rata i neću odustati da optužujem vašeg nepobeđenog vojskovođu sve
dok ne budem video kraj svih strahota koje je počinio i uz vaš pristanak
i dalje čini. Moja stara želja za mirom ostaće nepromenjena, makoliko
bilo oduševljenje Hamilkona i ostalih Hanibalovih pomagača u zločinu.
Gomila zlatnog prstenja poskidanog s leševa zasenila vam je oči i
pamet. Zbog toga valjda i ne shvatate da je sreća u ratu promenljiva.
Ako želimo da se njom koristimo, ona će mam pomoći da sad
zaključimo mir, za nas povoljniji nego što će ikad u budućnosti biti.
Propustimo li ovu priliku, bojim se da ćemo više izgubiti nego dobiti i da
će se naša radost pretvoriti u žalost.

Poruga, upadice i smeh Barkista nateraše Hanona i njegove
pristalice da napuste većnicu.

***

279

Falkonovi ratnici s prebeglim Numiđanima i Italicima stigli su u Rim
tri meseca pre bitke kod Kane. Oni izazvaše i čuđenje i radost. Dok su
prolazili gradskim ulicama, sve živo ih je zagledalo, gomile ljudi i žena
pratile su povorku ratnika.

— Numiđani napuštaju Hanibala... Punska vojska se raspada!...
Rimski orlovi{154} pobeđuju!

Ti povici su se ponavljali, umnožavali i sve se više pronosili kroz
grad.

Dva starca iz Kluzije vikala su:
— Ovo je naše delo! Mi smo doveli Numiđane iz punskog logora.
Zaslužili smo obojica po srebrni venac za hrabrost.
U raskošnoj vili tribuna Servija Gabinija Korvusa izvršena je
svadbena svečanost između Asopa i Lucije. Društvo je bilo veselo. Svi,
osim žena, bili su pijani, za sreću i dug život mladenaca. U takvom
stanju, Anksijus i Nefarijus tvrdili su da oni uopšte nisu stari i da su
potomci boginje Hebe.{155}
— Zahtevamo da nam date po jednu mladu i lepu robinju! —
povika Anksijus.
— Za toliku našu hrabrost? — dodade Nefarijus. — Hoćemo i mi
da se ženimo!
Društvo nije imalo ništa protiv, ali Ceteg primeti:
— Starci su oženjeni. Svojim sam očima video njihove babe među
izbeglicama u Spoletijumu.
— Razvešćemo se!... Oteraćemo ih! — povikaše pijani starci.
Karma je grlila i ljubila Luciju i Veniliju moleći ih da se više ne
odvajaju od nje. Crvenokosi Kota, dobro zagrejan vinom, užagrenim
očima gledao je mladu Rimljanku i uzdisao prazneći pehar za peharom.
Najposle reće:
— Povešćemo te u Španiju!
— Mene?... Ići ću s vama! — zapljeska devojka rukama i ne
pomišljajući toga trenutka da će joj se želja uskoro ispuniti. Ona priđe
Keltu pa, dodirujući prstima njegove tvrde mišice, reće: — Jak si kao
bog. Ti ćeš biti moj zaštitnik...
Kelt stade prevrtati očima i zaklinjati se da će pre Hanibala
preseći nadvoje nego što će dopustiti da se njoj ma šta desi.
Sledećeg dana u tribunovu vilu dođoše dva pretora: Klaudije Neron
i Klaudije Marcel, ljudi puni snage i odvažnosti, obojica omiljeni u vojsci
i uticajni u senatu. U prisustvu Gabinija i Falkonovih ratnika oni

280

saopštiše zapovest senata tribunu da se prebaci s četiri kohorte u
Španiju i da se priključi vojsci braće Scipiona, Publija, bivšeg konzula i
Gaja.

Tada Not, Asopov brat, Numiđanin, bivši centurion u Hanibalovoj
vojsci, progovori:

— Imamo poruku od Masinise, našeg najistaknutijeg ratnika,
potomka numidskih kraljeva, da se sprema pobuna protiv Sifaksa. Taj
kralj je u prijateljstvu s Kartaginjanima i sprema se da ratuje protiv
Rimljana. Mi ćemo s vašom pomoću zbaciti Sifaksa i dovesti Masinisu
na kraljevski presto Numidije... Govorim u ime celog našeg pokreta...
Rimljani, nudimo vam savez i prijateljstvo. Dajte mi lađe da odvedem
svoje ljude u Španiju. Odatle ću ih lako prebaciti u Afriku.

Pretor, Klaudije Marcel zagleda se Numiđaninu u uči:
— Ko može potvrditi da iz tebe ne govori izdaja? — reče.
— Ja! — viknu Asop.
— I ja... I ja... — zagrajaše Falkonovi ratnici.
— I ja... — dobaci i tribun Gabinije. — Povešću Numiđane sa
sobom. I Falkonovi Jjudi vraćaju se u Španiju. Poći će i Ceteg i Acer,
mladi vođa Italika koje je Hanibal prošle godine pustio iz ropstva. Svi
će oni dobro doći Scipionima koji već odavno ratuju po Španiji s
Hazdrubalom.
Klaudije Marcel zavrte glavom:
— Ne ide mi u glavu — reče — da se rimski legionari mogu
mešati sa Numiđanima.
— Neka im bogovi budu zaštitnici na putu — dodade Klaudije
Neron. — Ime i ličnost tribuna Gabinija dovoljno je jemstvo da neće biti
izdaje.
Istoga dana dva pretora podneše izveštaj senatu o prilikama u
Africi, o kralju Sifaksu i Masinisinim namerama. Not dobi potvrdu o
naklonosti senata i prijateljstvu rimskog naroda prema pokretu koji se
širio u Numidiji.
Osam dana docnije u pristaništu kod Ostije ukrcaše se rimski,
španski i numidski ratnici. Petnaest trirema otisnuše se od obale i
kretoše prema Španiji.

***

281

Međutim, rimski senat je odlučio da sve svoje ratnike koji su
učestvovali u bici kod Kane i preživeli poraz protera na Siciliju da budu
u izgnanstvu dok se ne završi rat.

A u Rim su stizale vesti sve gore jedna od druge:
Cela Kampanija pređe ina Hanibalovu stranu. Gradovi širom
otvoriše kapije propuštajući punsku vojsku iznurenu od ratnih napora i
nedovoljne ishrane. Osobito zaprepašćenje izazva vest da se Kapua,
grad po veličini i važnosti odmah iza Rima, predala bez borbe. Njen
zapovednik Pakuvije Kalavijus namami senatore u većnicu, zatvori ih i
stavi pod stražu. Za to vreme punska vojska ulazila je kroz sve kapije u
grad.
Na Siciliji Sirakuza prva učini izdaju. U taj grad skupiše se svi
nezadovoljnici, odbegli robovi i punske pristalice, spremajući se da daju
otpor Rimljanima.
U Galiji uništeno je preko dvadeset hiljada rimskih i savezničkih
ratnika pod vođstvom Lucija Postumija, konzula. Varvari namame
rimsku vojsku u jednu veliku šumu kuda je išao krivudavi put. Pošto su
zasekli drveta do zemlje ostavivši ih dupke, na dati znak stadoše ih
obarati. Dva rimska legiona bila su takoreći zgnječena, ostali ratnici,
bežeći kroz šumu, naletali su na skrivene Gale i ginuli. Postumije, da ne
bi pao u ropstvo, borio se dok nije pao. Boji{156} poodsecaju glave s
leševa i, po svom običaju od temena naprave pehare okivajući ih
zlatom.
Po celoj Španiji, gde su dva brata Scipiona s uspehom ratovala,
pronese se glas da se Hazdrubal sprema da s ogromnom vojskom
krene preko Alpa za Italiju u pomoć Hanibalu. Ali rimska vojska u tri
maha potuče rasturene punske legije, pre nego što su uspele da se
sjedine.
Hanibal, preko izaslanika uhvati vezu s Filipom, makedonskim
kraljem. Rimljani su bili prinuđeni da spremaju vojsku i da je šalju na
Balkansko Poluostrvo.
Te okolnosti baciše rimski narod i senat u očajanje. Ali, uprkos
svemu, konzuli, pretori i tribuni skupljali su na sve strane vojsku, iako
se događalo da poneka opremljena manipula pod punim naoružanjem
prebegne Hanibalu. Posledice toga bile su strahovite. Rimski
zapovednici mučili su do krajnje svireposti pohvatane prebeglice.
Raspeti na krstovima pored drumova, živi i mrtvi Italici bili su grozna
opomena svima koji su pomišljali na izdaju. Zbog toga se stvori

282

podmuklost, prevara i podlosti učestaše, zasede i mučka ubistva
postaše svakodnevna pojava. Ljudi su sa zaprepašćenjem primili slučaj
pretora, Tiberija Sempronija Graha. Ovog ratnika gost iz Lukanije
naveo je na zasedu gde su ga Punci na neljudski način ubili. Boginja
Nemeza{157} pustošila je po Italiji, širila se i rasla, dobijajući ogromne
razmere.

Vreme je prolazilo, događaji su se ređali. Rimljani su ratovali u
Italiji, Španiji, na Siciliji i Sardiniji, u Galiji i na Balkanskom Poluostrvu.
Raspeti između života i smrti godinama su krvarili na svim poljima,
zaklinjali se na žrtvenicima i ginuli. Živi su išli za primerom mrtvih,
padajući poslednjom snagom odbijali udarce, predavali u zaveštanje
onima koji idu za njima da ne napuštaju put koji vodi u slobodu. U to
vreme svakog rimskog ratnika hvatala je mahnita želja da umre za
domovinu. Događalo se da neznatni odredi napadaju deset puta jačeg
neprijatelja.

Jednoga dana u Rim stiže vest da je pretor Klaudije Marcel u bici
kod Nole satro četiri punske kohorte{158} i sedam stotina konjanika.
Posle tolikih poraza i nesreća ova pobeda je donela veliko olakšanje
pritisnutim i ojađenim rimskim građanima.

Međutim, Magon, na čelu šezdeset lađa doplovi u Italiju i priključi
se Hanibalu s deset hiljada pešaka i hiljadu konjanika.

Klaudije Marcel prebaci se s vojskom na Siciliju i opsede Sirakuzu.
Posle trogodišnje opsade grad pade u ruke Rimljana.{159} Rimski
ratnici, besni zbog uporne i dugotrajne odbrane, napraviše čitav pokolj
među građanima. Tom prilikom izgubi život i Arhimed, matematičar i
fizičar. Njega je ubio rimski ratnik ne znajući ko je. Veliki naučnik, ne
obzirući se na bojni metež, u svome vrtu, štapićem po pesku, crtao je
geometrijske slike. Kad je vojnik s isukanim mačem jurnuo na njega,
starac je uzviknuo:

— Noli turbare circulos meos!{160}
Arhimed je sahranjen na groblju u gradu Agrigentu. Njegovi rođaci
stave mu na grob mali mermerni spomenik „sphaera cum cylindro".{161}

***

Na obalama reke Segre vrvelo je od ratnika. Keltiberi su se

283

uveliko spremali za vojni pohod, jer su dan ranije došli punski poslanici
iz Hazdrubalova logora i utvrdili s njima pogodbu, da kao najamnici
ratuju za Kartaginu.{162} Među oholim ratnicima bila su i dva plemića,
obojica vatrene pristalice Barkine stranke, bliski rođaci senatora
Hamilkona.

Dukarije Akvitanac, vođa Keltibera, s poštovanjem se obraćao
poslanicima gledajući u njima predstavnike naroda moćnog i
nepobedivog u ratu. Jedan od njih, Gula, govorio je:

— Biće srećni i puni zlata svi koji se poklone Kartagini, Hanibalu i
bogovima koji ga pomažu.

I Keltiberi su se spremali da se bore kao njihovi najamnici. Ali,
neočekivano, toga dana u njihov logor ujahaše tri ratnika: Crvenokosi
Kota, Falkon Turdetanac i Decije, rimski građanin. Dukarije ih primi
dostojanstveno ali hladno. Obraćajući se Koti, reče:

— Za tebe smo osam puta čuli da si poginuo, a ti, opet si nam
došao!

— Došao sam da vas vidim — odvrati Kota — i da se uverim da li
me još smatrate za svoga!

— Još kako! Ti si naš, jedini besmrtni među nama!
— zagrajaše ostale starešine.
— Mi smo sad punski saveznici! — hladno reče Dukarije — sutra
polazimo na Rimljane.
Ipak, u čast tri nova gosta, priređena je gozba koja je trajala četiri
dana. Punski poslanici nisu učestvovali u veselju. Oni su besneli u
svome šatoru što se odlaže polazak ratnika.
Četvrtog dana Dukarije reče Koti:
— Hazdrubalovi poslanici su nestrpljivi, zahtevaju da odmah
pođemo... I učinićemo to, jer nam nude po :zlatnu minu na glavu za
godinu dana.
— I vi ste pristali? — upita Decije.
— Pristali smo, jer to je dvadeset hiljada mina za godinu dana.
— Rimljani vam nude prijateljstvo — reče Falkon. Dukarijevo lice
dobi blaženi izraz:
— Iznad svega cenimo rimsko prijateljstvo, ali više volimo punski
novac.
— Rimljani vam nude prijateljstvo i po dve zlatne mine na čoveka
za godinu dana — primeti Kota.
Starešine se stadoše podgurkivati laktovima i došaptavati
pogledajući ispod oka Kotu i Dukarija.

284

Braća Scipioni ratuju u Španiji! — dobaci Falkon.
— Bojte se njih, Kelti... Osim toga, oni nose novac sa sobom.
U skupu nastade graja. Keltske starešine, ne tražeći nikakvu
potvrdu, smesta pristadoše i prihvatiše novu ponudu. I tek sad nastade
prava pijanka.
Međutim, punski poslanici zaprepastiše se kad doznadoše za ovaj
obrt. Oni upadoše u većnicu gde je bila gozba. Gula, hvatajući se za
balčak od mača i škrgućući zubima, besno reče:
— Hazdrubal će uništiti sve keltske lažove i lopove! Ili ćete postati
njegovi najamnici prema pogodbi, ili vaše naselje neće postojati.
Hazdrubal lično doći će vam u posetu.
— Dobri gosti uvek su nam dobrodošli! — odvrati Dukarije. —
Ugostićemo ga, a ako treba, možemo se i tući... Mi bismo sad i vas
pobili da niste poslanici i da nas ne obavezuje zakon gostoprimstva.
— Vi ste propale pijanice! — grmnu Gula.
— Ne kolutaj oćima, punsko štene! — viknu Kota — Vi ste
poslanici i mi smo poslanici. Nas ne obavezuje ništa i možemo se tući i
to odmah...
Kelti napraviše nečuvenu galamu, jer je ova borba svima
obećavala izvanrednu zabavu.
Dukarije tresnu pesnicama o sto. Gvozdeni pehari odskočiše i
rakija se isprosipa. Kad se sve utiša, reče:
— Svršeno je... Borićemo se...
Ali Gula i njegovi drugovi nisu imali volje da se tuku. Oni naglo
napustiše većnicu.
Dvadeset hiljada Keltibera postadoše rimski najamnici. To je prva
najamnička vojska u istoriji Rima.
*
Tribun Gabinije jedva se odlučio da sa sobom povede u Španiju
svoju ćerku Karmu. Na navaljivanje Lucije i Venilije i ostalih iz
Falkonovog društva stari ratnik popusti, tim pre što je predosećao da
će njegova vojna u Španiji poduže trajati. Znao je da će mu teško pasti
rastanak s jedinicom koju je voleo iznad svega. Ali kad u Španiju stiže
vest o porazu kod Kane, ratnik je zahvaljivao bogovima što se Karma
nalazi pored njega. Tada niko nije mogao pretpostaviti da Hanibal neće
odmah krenuti na Rim.
Scipioni, Publije i Gnej, radosno dočekaše tribuna, njegovu ćerku i
Falkonovo društvo. Braća se začudiše što vide među rimskim
legionarima skoro tri kohorte Numiđana.

285

— Oni su prebegli nama — objasni tribun. — Boriće se protiv
Kartaginjana. Zele da zbace numidskog kralja Sifaksa i da na njegovo
mesto postave Masinisu, sina negdašnjeg kralja Gele.

Zapovednici rimske vojske blagonaklono primiše Numiđane i
postaviše im logor u blizini Barcina, grada u kome su i sami boravili.

Tri dana kasnije, Falkon, Kota i Decije otišli su u logor Keltibera i
pridobili ih kao rimske najamnike. Kad su stigli do Barcina, rimska
vojska brojala je preko šezdeset hiljada ratnika. U to vreme rimska
vlast prostirala se od Emporije do Setobisa i na zapadu do Segobre i
reke Betisa.

Uprkos tome, često je dolazilo do borbi između protivnika. Sukobi
su bili strahoviti, jer su se borili prekaljeni borci s obe strane,
ostavljajući za sobom leševe. Podmukli napadi, zasede i izdaje ređale
su se iz dana u dan. U jednom sukobu pogiboše Decije, rimski
građanin i Multon Sabinjanin. Crvenokosi Kota jedva pobeže sa svega
tri stotine brđana.

Karma je sa strahom ispraćala u borbu svoga oca i prijatelje
preklinjući Luciju i Veniliju da ne idu s njima.

— Volim vas kao rođene sestre... Umreću ako vam se štogod
desi — govorila je.

Lucija je bacila šlem, oklop i mač i odrekla se borbe. Ali kad od
Masinise stigoše glasnici i javiše da se numidska vojska skuplja kod
Gadesa, mlada žena opet se naoruža i s Asopom i Notom pođe na
čelu hiljadu i dve stotine Numiđana. Njima se pridruži i Ombolt, jer je
bio rodom iz okoline Gadesa.

Borba između Sifaksa i Masinise bila je strahovita. Palo je oko
trideset hiljada ratnika s obe strane. Not u borbi rani Sifaksa i zarobi
ga. Poslavši Asopa sa svega sto šezdeset ljudi da sprovede
zarobljenog kralja do Barcina, Not udružen s Masinisom svu vojsku
prebaci u Afriku.

Asop i Lucija, provlačeći se između rimskih odreda i postaja i
obilazeći zasede, srećno stigoše u Barcino i Rimljanima predadoše
Sifaksa.{163} Masinisa uhvati Sofonisbu, Hazdrubalovu ćerku, ženu
zarobljenog kralja i venča se s njom.

Oklanđani i Karpetanci, stari protivnici Falkona i Dukarija
Akvitanca, iako su bili na strani Rimljana, tukli su se do istrage s
Turdetancima i Keltima. Uprkos tome, obe strane svakodnevno su se
borile s punskim ratnicima. Uzalud je Publije Scipion pokušavao da
zavede bilo kakav red. Rimska vlast u Španiji slabo je uticala na

286

nemirne duhove, jer stare razmirice, česte krađe konja i stoke r krvna
osveta bile su stalne pojave.

Kelti i Turdetanci odlazili su iz Barcina da gone i hvataju punske
pljačkaše, a vraćali su se s zarobljenim Oklanđanima i Karpetancima,
goneći ispred sebe njihovu stoku i konje. Najposle, rimski zapovednik
stade slati u izviđanje samo rimske ratnike, ali oni se ne sukobiše s
Puncima. Nekoliko puta išao je tribun Gabinije s velikim odredom i
stizao skoro do Bekula ne naišavši nigde na punsku vojsku. Činilo se
da je Hazdrubal odlučio da napusti Španiju, a znalo se da je svoju
vojsku iskupio u Novoj Kartagini.

Karma je bila u neprestanom strahu za svoga oca i prijatelje.
Nenaviknuta na ratne trzavice, strepela je kad god bi ratnici krenuli iz
Barcina.

— Moraš se naviknuti! — govorila je Venilija, — Za pravog ratnika
strah je samo smetnja.

— Ali, ja nisam ratnik! — vajkala se devojka.
— Zbog toga te i ne vodimo u vojni pohod — nasmeja se njena
drugarica. — Ovde, u Barcinu, ti si bezbedna!
— Za vas me je strah i za moga oca!... Lucija je tešila Karmu:
— Naviknućeš se. Neće to dugo trajati... Uostalom, dobro
izvežbani ratnici retko ginu. Oni se bore, ali umeju i da se sačuvaju.
Venilija, smejući se, dodade:
— Dok je Crveni Kelt pored tebe, nemaš se čega plašiti!
Devojka pocrvene i zaćuta. Ona nije mogla da se snađe i navikne
na logor. Živeći u Rimu i krećući se u najotmenijem društvu, navikla je
na spokojan život. Njen duh je uvek bio spreman da reaguje u svakoj
prilici duhovito i ubedljivo. A sad, Karma se osećala kao izgubljena,
nedorasla drugovima koji su je okruživali. Gnej Scipion nagovarao je da
se vežba u rukovanju oružjem. Ali, prvi njen pokušaj završio se
smehom. Karma nije mogla zategnuti luk ni za pola pedlja.
Od svih drugova najviše je zavolela Kota i Asopa. Kelt je bio
oličena snaga i surovost, stihija koja ništi sve ispred sebe. Jedino
opravdanje života bilo je za njega borba. Zbog toga je izazivao divljenje
i svojim prisustvom pružao bezbednost i zaštitu.
A Asop je govorio:
— Za tebe je ovde sve neshvatljivo i ne može ni biti drugačije, jer
tvoja čednost je iznad zla. Bogovi su stvorili čoveka, dali mu razum i
dušu i ostavili ga da samog sebe vodi kroz život. Oni nisu zaboravili da
u njegovo srce poseju seme dobrote, plemenitosti i ljubavi. Uzalud.

287

Rđavi primeri naopako ga upućuju u život. On se od malena divi onima
koji umeju da ubijaju i dolazi do saznanja da je mnogo lakše ubiti
čoveka nego starati se o njemu. Tako, mesto cveća na njegovom srcu
buja korov koji rađa sklonost ka zločinu i svim nevaljalstvima. Seme
dobrote i plemenitosti niko ne neguje. I ako tako ostane, ljudi će sami
sebe uništiti, jer bogovi su im dali razum i dušu i uzdigli ih iznad
životinja. A njima razum služi da se usavršavaju u zlu, a duša da im se
naslađuje u patnjama drugih.

Devojka ga je gledala raširenih očiju čudeći se njegovim rečima.
Najposle reče:

— Ko te je učio mudrosti?
— Priroda, — odgovori. Asop. — Svetli sunčani dan i njegova
blagodet na zemlji. Šta može biti lepše i zamamnije od plavog neba,
gorostasnih šuma i travnih livada. Ali mnogo puta oskrnavio sam svoj
pogled. Video sam cveće isprskano ljudskom krvlju, zelenu travu
sabijenu konjskim kopitima u zemlju i zrele klasove povijene vetrom
kako bukte u plamenu. Lakše je spaliti njivu dozrelog žita nego je
zasejati i odnegovati. Njiva daje plod za nekoliko meseci, a čovek, dok
se ne razvije, treba da prođe dvadeset godina. Zbog toga je
nenadoknadiva šteta ubiti čoveka. Ali jedno ubistvo povlači drugo, i to
ide u beskonačnost, jer rat ima samo to jedino, izopačeno opravdanje.

288

25. GLAVA

Hannibal ante portas!

U Italiji rat se vodio svom žestinom. Godine su prolazile, a

strahote pustošenja nisu prestajale. Od prelaska preko Alpa{164} punski
ratnici nijednog trenutka nisu mogli biti spokojni. Iako su dobili četiri
velike bitke i kao pobednici premeštajući logor s mesta na mesto, imali
nadmoćnost u celoj Italiji, izgledalo im je da su iz svega izvukli neznatnu
korist. Devet godina ratnih napora isuviše je proredilo i pobedioce.
Zbog toga je Hanibal više puta tražio pomoć od kartaginskog senata.
Punske lađe u nekoliko mahova iskrcavale su nove ratnike kod Krotona
i Petelije. Ali, neznatne čarke, zasede, iznenadni prepadi od strane
rimskih ratnika, stalno su umanjivali udarnu snagu Hanibalove vojske.
Rastureni po manjim gradovima kao posada, Punci su se odavali piću i
razvratu, pa disciplina, najjača snaga ratnika osvajača, popusti. I dok
su Rimljani grozničavo bdeli očekujući napad na grad, Hanibalova
vojska trošila je snagu lenstvujući po gradovima. U gradu Kapui dve
legije punskih ratnika potpuno utonuše u razvrat. Hanibal, postavivši u
to vreme{165} logor u blizini Pandozije, pitao se da li ima ikakvog smisla
još računati s tim legijama i uzdati se u njih u sledećem sukobu.

Konzuli Kvint Fulvije i Apije Klaudije opseli su Kapuu zatvorivši je sa
svih strana, rešeni po svaku cenu da je zauzmu. Činilo se da je
celokupna snaga rata preneta na taj grad. Građani Rima i Punci, a
osobito Italici, s nespokojstvom i strahom pratili su borbe oko Kapue,
jer u slučaju njenog pada u rimske ruke imalo je da se vidi šta će se
dogoditi rimskim saveznicima koji su učinili izdaju. I Hanibal
zainteresovan stade razmišljati da li da pođe Kapuancima upomoć, ili
da napadne na Tarent. Ipak odluči da dođe u Kampaniju. Odabravši
najhrabrije i najsposobnije među pešacima i lakim konjanicima, krene
usiljenim maršem prema Kapui, stigne do Tifatske planine, postavi
dobre zasede i stane izazivati Rimljane na bitku. Ali konzuli poznajući
dobro ćud protivnika ostave ga da ih uzalud čeka u dolini ispod Tifatske
planine. Uostalom, pritisak na grad Kapuu više se činio opsadnom

289

nego napadima, a Hanibal se ne usudi da pokuša prodor kroz rimski
logor.

— Šta sad? — pitale su se punske starešine. — Zbog čega smo
jurili od Brutije do Kapue?

Hanibal je ćutao.
— Propuštena prilika posle pobede kod Kane nikad se neće
ponoviti, — reče Maharbal.
Ostali ratnici klimajući glavama gunđali su sebi u bradu:
— Propuštena prilika! Odjednom, Hanibal se prenu i reče:
— Polazimo na Rim!...
Ratnici poskakaše sa sedišta, pa galameći stadoše grliti jedan
drugog.
— Na Rim... Na Rim! Bogovi su s nama! — zavikaše. Hanibal
produži:
— Napašćemo na grad... Kad branioce uhvati iznenadni strah,
može se desiti da zauzmemo jedan deo varoši. Tada će bar jedan od
konzula morati napustiti Kapuu i da požuri prema Rimu. Za to vreme
stvorićemo pometnju, a strah će činiti svoje. Ako nam pođe za rukom
da razdvojimo dva konzula, pobeda je naša.
Na iznenađenje punskih starešina Hanibal smesta naredi pokret.
Uskoro po celoj Italiji, od usta do usta, prenese se glas da Hanibal
ide na Rim. Konzul Fulvije Flak napusti Kapuu i s polovinom vojske
krene prečicama da se pre neprijatelja dočeka Rima. Drugi konzul,
Apije Klaudije, ostade kod Kapue.
Međutim, rimski glasnik, satrevši usput dva konja, na trećem stiže
u Rim i javi senatorima da Punci idu njegovim tragom. Seljaci oko reke
Lirisa, građani Signije, Sore i Preneste kao bez duše grabili su da
izmaknu ispred neprijatelja, jer Numiđani idući napred kao kuga ništili
su sve ispred sebe. Čitava poplava od begunaca navali da se sklanja u
Rim, unoseći među građane užas. Po bedemima grada poređaše se
svi koji su dorasli oružju.
Senat donese odluku da se glavni logor ratnika postavi u blizini
Kolinske i Eskvilinske kapije.
Konzul Fulvije Flak stiže s vojskom pre Hanibala, uđe u Rim i
prošavši kroz grad uputi se prema Eskvilinu.{166} Građani sa suzama u
očima gledali su rimske legionare kako odlučna držanja i smelo stupaju
ulicama. Ali, istoga dana, gomile ljudi koji su tumarali po gradu
pronoseći strah i uzbunu pokolebaše i najsmelije duhove. Kad pade
mrak pronese se glas da je neprijatelj zauzeo jedan deo grada i da

290

nadire prema forumu. Mnogi su se zaklinjali da su svojim očima videli
numidske ratnike u blizini Aventina{167} i da se tamo još uvek vodi bitka.

Gaj Kalpurnije, pretor, čuvši ovu vest, izađe pred većnicu i razvika
se:

— Kakva vas je ludost spopala, građani! Zar hoćete zbog svog
bezumnog straha da upropastila te Rim pre nego što je neprijatelj i
stigao! Četiri kohorte Numiđana koji su pobegli u toku rata iz
Hanibalova logora, nalaze se kod Aventina. Oni su naši prijatelji i
saveznici i boriće se uz nas.{168}

Buktinje su osvetljavale lica izobličena od straha. Užagrene oči
iskrile su se prema zelenoj svetlosti. Masa se talasala na forumu.
Izbezumljeni ljudi bili su gotovi da kao krdo jurnu iz grada i da se
razbegnu kud koji.. To bi se i desilo, da ih golemi strah nije prikovao za
mesto. Osim toga, ako bi pobegli, naleteli bi pravo na neprijatelja.

Jedan prodoran glas zavapi:
— Vae nobis infelicibus!... Infanda miseria!... Hannibal ante
portas!...{169}
— Hainnibal ante portas!... — prihvati masa na forumu.
Strahobne reči kao vihor zakovitlaše se kroz grad i munjevito se
proneše kroz celu Italiju.
Iste noći, Hanibal stiže i postavi logor pored reke Anijona, tri
hiljade koraka od Rima. Sutradan, jašući na čelu dve hiljade odabranih
konjanika, uputi se prema kolinskoj kapiji. Stigavši do Herkulovog
hrama, s uzvišenog mesta posmatrao je zidove grada Rima.
Fulvije Flak odluči se da ga napadne. Uskoro kroz kolinsku kapiju
projuriše rimski konjanici. Bitka se vodila na očigled građana koji su
poređani po zidovima pratili svaki pokret dveju konjica. Rimljani,
potsticani vikom i bodrenjem svojih sa zidova, i primerom konzula
Fulvija, besno napadoše ma Punce i smesta ih pokolebaše. Hanibal
naredi odstupanje i njegovi konjanici pobegoše prema logoru.
Međutim, uveče, u Rimu se opet pronese vest da su neprijatelji
prodrli u grad. Po ulicama zakrčenim izbeglim seljacima, kolima i
stokom ionako je bio nered. Na taj glas stvori se metež i bežanje.
Kamenice počeše da padaju u gomilu. Ljudi, sakriveni po kućama,
dočepaše oružje i stadoše s krovova i prozora odapinjati strele.
Kuknjava žena i vrisak dece još više su pravili zabunu. Pokušaj vojnih
starešina da zavedu red ostade bezuspešan. Ipak u toku noći nered se
stiša u gradu.
Sutradan, Hanibal sa svom vojskom pređe reku Amijon i razvije se

291

za borbu. Rimljani u masama izađu iz grada praveći odmah ubojne
redove. Dve vojske stajale su jedna prema drugoj, a iznad njihovih
glava zlokobno se bio nadneo jedan crni oblak.

Hanibal, gledajući u nebo, progovori, vrteći glavom:
— Bogovi meka su nam na pomoći! Teško onima koji danas
izgube bitku! Nagrada je Rim ili smrt.
Sujeverni ratnik sjaha s konja dograbi rukom zemlju. Posle toga
dade znak trubačima. I bitka otpoče. Ali toga trenutka izli se strahoviti
pljusak s gradom. Ratnici obe vojske zastadoše zbunjeni. Najposle i
jedan i drugi nagoše u bekstvo, svaki prema svome logoru.
Idućeg dana nepogoda opet pokvari bitku. Tada Hanibal, okružen
punskim starešinama, reče:
— Bogovi nam nisu naklonjeni!... Jednom nisam imao pameti,{170}
drugi put sreće.
Njegovu odluku da odstupi od Rima potkrepiše još dva događaja:
doznao je da su se tri kohorte Španaca kod Nole dočepale brodova i
nesmetano otplovile prema Španiji. Begunce niko ne pogna. Drugi
slučaj još više je pokolebao ratnika. Nekoliko zarobljenih seljaka pričalo
je Puncima da je u Rimu dva dana ranije prodata baš ona zemlja gde je
bio njegov logor. Hanibala osobito naljuti što je cena tome parčetu
zemlje ostala nepromenjena.
Punac, kipteći od gneva, viknu Maharbalu i ostalima:
— Prodajem sve menjačnice i trgovačke radnje na forumu u
Rimu... Neka se javi kupac...
Pošto se niko ne javi, Hanibal viknu:
— Dižite logor!...
Punska vojska napusti Rim.

***

Punska vojska preko Samnijuma i Lukanije udari na Peteliju,
Kroton i Kavloniju i stigne do Regije, gradića u Brutiji na krajnjem jugu
Italije. Postavivši tu logor, Hanibal se stade rešavati da se prebaci na
Siciliju kod grada Mesine.

Po odlasku punske vojske u Rimu nastade iznenađenje i velika
radost, osobito kad posle kratkog vremena pade Kapua. U celoj Italiji

292

nastade iznenađenje kad se proču, da je rimski senat odlučio da u
osvojenom gradu nikoga ne kazni, svakako da bi tim primerom
povukao i ostale gradove da napuste punske saveznike.

Međutim, zapovednik grada i njegove pristalice već su bili ispili
otrov.

Te godine{171} s proleća, braća Scipioni odluče da okončaju rat u
Španiji. Obavešteni od uhoda o kretanju punske vojske, stanu se
dogovarati kako da izvrše napad. U rimski logor iskupili su se svi veći i
manji odredi ratnika koji su bili rastureni po celoj srednjoj Španiji.

Falkon, Kota, i Dukarije Akvitanac na čelu dvadeset hiljada
Keltibera, našavši se u logoru saopštiše Scipionima o stanju
neprijateljske vojske.

— Od pohvatanih Libijaca i meleza doznali smo da je Hazbrudal
odlučio da se s velikom vojskom prebaci u Italiju — reče Falkon.
Uhvatili smo četiri glasnika s pismima.., Turdetanac baca pred rimske
zapovednike svitke papirusa.

Publije Scipion ih pročita. Sadržina sva četiri pisma bila je ista:
Hazdrubal naređuje svim zapovednicima punskih jedinica da se iskupe
kod gradića Amtorgisa.

Istoga dana u rimski logor stigoše nekoliko Sagunćana, uhoda.
Oni izneše pred vojskovođe pojedinosti koje sve prisutne baciše u
brigu: punska vojska neprestano pristiže u Španiju iz Afrike.

— Već su se formirale tri vojske — reče jedan Sagunćanin: —
Dve predvode Hazdrubal, sin Gizgonov i Magon, Hanibalov brat, a
treću Hazdrubal Hamilkarov. Kod grada Amtorgisa iskupilo se preko
trideset hiljada ratnika, konjanika i pešaka s četrdeset slonova.

Falkon i Kota s nekoliko stotina Turdetanaca, tri dana docnije
doteraše u logor sto osamdeset zarobljenih Libijaca i meleza. Stavivši
ih na muke doznadoše da se sva punska vojska prikuplja i sprema da
pređe u Italiju Hanibalu u pomoć.

Dva brata Scipiona odlučiše da smesta krenu celokupnu svoju
vojsku i da napadnu Punce pre nego što se spoje. Publije Scipion
povede dve trećine ratnika pravo na Amtorgis, da udari na Hazdrubala
Hamilkarova, njegov brat pođe ma Magona podelivši ostali deo vojske
na dva dela, od kojih jedan, Keltibere i Falkonove Turdetance uze
tribun Gabinije, da snjima napadne Hazdrubala Gizgonova.

Međutim, ogromna punska vojska, idući usiljenim maršem,
iznenada se pojavi u blizini Dertoze pa prešavši reku Ebro, ulogori se
na drugoj obali, ne hajući za rimske legije. Rimskim zapovednicima

293

činilo se da ovo pouzdanje punskih ratnika ima ozbiljniji uzrok. Uskoro
se uveriše da su u pravu, jer tada stiže vest da je Hanibal opseo Rim...
„Hannibal ante portas" munjevito se raširi po celoj Španiji i unese
strahovitu zabunu među rimske saveznike. Oni, inače nepouzdani,
čekali su trenutak kad će preći na stranu Punaca. Komešanje nastade
među Keltiberima. Jedni su hteli smesta da pređu na punsku stranu
navodeći razlog da im Punci nude zlato, odmah. Drugi su bili protiv te
izdaje. Njihova svađa najposle se pretvori u tuču, Dukarije Akvitanac
hteo je da ostane veran Riimljanima. Crvenokosi Kota ubi nekoliko
buntovnika, ostali potrgoše mačeve i na očigled rimskih zapovednika i
cele vojske stadoše se tući. I dok je borba između Keltibera besnela,
Punci izvrše napad. Dukarije Akvitanac pogibe. Ostale starešine,
boreći se pored njegovog tela, popadoše isečeni. Jedini Kota sa svega
sto dvadeset brđana probi se kroz gužvu i dopade do rimskog ubojnog
reda. Svi Keltiberi, dvadeset hiljada ratnika, pređoše na punsku stranu.

Kelti, želeći da opravdaju punsko poverenje, napadoše svom
žestinom na rimski ubojni red. Punci potekoše za njima, razbiše rimsko
desno krilo i prodreše do protivničkog logora, napadoše na rezervne
trupe tribuna Gabinija i nateraše ih u bekstvo.

Falkon, Venilija i Ombolt tukli su se u centru, gde je Publije
Scipion, na čelu najodabranijih konjanika, prodirao i kao klin se zabio u
neprijateljski ubojni red.

Crvenokosi Kota derući se neljudskim glasom gonio je svoje
brđane i gomilu Turdetanaca da jurišaju na Keltibere. Besan zbog
njihove izdaje ratnik je kao neman uletao u njihove najgušće redove
kasapeći i mlateći dvoreznom sekirom koga god dohvati. Uskoro
ispred strahovitog ratnika stvori se prolaz širok kao ulica. Kelti su
bežali kao mahniti, osobito što su iza Kote kao verni psi s iskeženim
zubima, isprskani krvlju i izbezumljeni od borbenog besa, nadirali
varvari gonjeni groznom voljom svoga vođe.

Odjednom, iz šume se pojaviše novi punski konjanici. Zbijeni u
nepreglednu gomilu kao uragan jurili su u bitku. Magon i Hazdrubal
Gizgonov stigli su upomoć Hazdrubalu Hamilkarovu sinu. Uništivši deo
rimske vojske pod Gnejom Scipionom, jurili su prema mestu bitke
koliko konj i čovek mogu izdržati. Centurioni Acer i Ceteg, videći
Scipiona kako pada proboden kopljem, ne želeći da prežive smrt
svoga vođe, padoše boreći se do poslednjeg daha. Punci nemajući
vremena da gone begunce, pojuriše prema mestu gde se borio Publije
Scipion.

294

Keltiberi, bežeći ispred Kote i njegovih brđana i Turdetanaca,
naleteše na punske konjanike. Oni, me znajući za keltsku izdaju,
dočekaše ih kopljima i mačevima. Tučeni sleđa i spreda Keltiberi kao
preplašeno krdo jurnuše udesno i naleteše na Falkona i Ombolta i
svojim naletom stvoriše strahovitu pometnju. Ratnici se toliko zbiše u
gomilu, da nisu mogli izmahivati oružjem.

Magon i Hazdrubal Gizgonov kad videše da se Keltiberi bore s
Rimljanima, zaprepašćeni od čuda stadoše vikati svojima da prestanu
sa sečom.

Tribunu Gabiniju u nekoliko mahova pođe za rukom da sredi neke
grupe begunaca iz rezerve, ali kao čudom stalno je bio potiskivan.
Najbolji i najodvažniji rimski borci bili su već proređeni i uvereni da je
bitka izgubljena. Uprkos tome tukli su se neprestano padajući oko
svoga tribuna. Gabinije pogibe ne odstupajući ispred neprijatelja ni za
jednu stopu.

Falkon, Ombolt i Venilija bili su odsečeni od rimskog centra zbog
navale Keltibera. S nekoliko stotina Turdetanaca i Sagunćana uporno
su se borili trudeći se da stignu do mesta gde se žestoko branio
Publije Scipion. Ali ne stigoše na vreme. Opkoljen desetostrukim
brojem punskih ratnika, rimski vojskovođa pade isprobadan kopljima.
Ombolt ostavivši mač, potrže luk i strele vičući:

— Nijedan ubica rimskog vojskovođe neće preživeti naš poraz.
Falkon i Venilija s grupom Turdetanaca štitili su ratnika dok je
odapinjao strele. Četiri Libijca otimajući se o Scipionovo oružje
popadaše vrišteći jedan za drugim svi pogođeni strelom u lice. Ali
pogibe i Ombolt. Jedan Karpetanac, centurion u punskoj vojsci, pogodi
izdaleka kopljem ratnika u slabinu, ispod oklopa. Falkon i Venilija
prihvatiše smrtno ranjenog druga:
— Osvetite me! — prošapta Ombolt i uzdahnu. Međutim,
Turdetanci su već prodrli do centuriona i gotovo ga razneli mačevima.
Ogrezli u krvi Falkon i Venilija probijali su se kroz redove
neprijatelja. Preostali Turdetanci, ne gubeći prisustvo duha, borili su se
naporedo s njima. Stari Falkonovi borci ginuli su, ali nijedan ne pade
neosvećen.
Odjednom, Venilija uzviknu:
— Vis vim repulit!{172}
Falkon je prihvati na ruke. Iz vrata mlade žene izvirivala je drška
od strele.
— Osmoricu sam danas ubila svojom rukom — reče. — Srećna

295

sam što umirem istom smrću kao moj otac... Osvetnica je završila svoj
osvetni put...

Falkon poljubi njena krvava usta, pa mrtvo telo levom rukom
privinu na grudi, desnom stade prokrčavati put kroz neprijatelja.
Preostalih trideset Turdetanaca štitili su bokove ratniku.

Poraz rimske vojske i saveznika bio je potpun. Ono malo ratnika
što je ostalo u životu dočepavši se konja koji su jurili bez jahača
pobegoše u Barcino. Tu, potrpavši se u nekoliko lađa, otploviše prema
Italiji.

Keltiberi prvi navališe na napušten rimski logor pljačkajući i tukući
se oko plena. Oko četiri stotine zarobljenika, svi povezani konopcem,
stajali su već spremni za polazak. Među njima je bilo dvadesetak žena.
Karma, bleda i izbezumljena od straha bila je među njima.

Kelti, kivni na Rimljane zbog svojih velikih gubitaka, kao zveri su
navaljivali bičevima na robove. Nekoliko njih izdahnuše pod udarcima.

Hazdrubal, zapovednik celokupne punske vojske, velikodušno
pokloni Keltiberima plen iz rimskog logora i sve robove. Osim toga,
vođi pobunjenika predade sto talenata u zlatu i mač poginulog Publija
Kornelija Scipiona.

Vođa pobunjenih Keltibera, Adamas, u znak prijateljstva poljubi se
s Hazdrubalom.

Istoga dana punska vojska krete prema Pirinejima idući putem
kuda je Hanibal pre deset godina prošao. Keltiberi mršteći se i
gunđajući primiše vest da treba da pređu i Alpe i da se spuste u Italiju.

Jedna kohorta Keltibera, natovarivši plenom oko pet stotina konja i
goneći robove, pođe desnom obalom reke Ebra, prema svome naselju.

Crvenokosi Kota s dvadeset i šest brđana probio se kroz
neprijateljski obruč i zamakao u šumu. Ratnik bez šlema na glavi i sav
iskrvavljen perući se na jednom potoku, razmišljao je šta da preduzme.
Njegovi brđani odmarali su se ispod drveća previjajući jedan drugom
rane.

U sumrak stražar koji je osmatrao dotrča i javi da je celokupna
punska vojska krenula prema severu, a Keltiberi uz reku. Kota skide
trubicu koja mu je visila ispod pazuha i dunu u nju nekoliko puta. To je
bio znak koji su dobro poznavali svi Turdetanci i preostali Sagunćani. I
uskoro počeše pristizati begunci pojedinačno i u grupama. Kad pade
mrak već ih je bilo kod potoka oko dve stotine.

296

Kota je svakog časa duvao u trubu. U neko doba pojavi se i
Falkon s trideset Turdetanaca. Crvenokosi Kelt zaplaka kad vide mrtvu
Veniliju. Spustivši pored vatre telo mlade žene, Falkon upita:

— Ima li među beguncima Sagunćana?
— Ima... Ima... — začu se nekoliko glasova.
Devet ratnika, obrasli u kosu i bradu, priđoše vatri i klekoše pored
mrtve Venilije.
Ona je vaša! — reče Falkon pogruženo. — Vi ćete je predati
zemlji.
Ratnici ćutke povadiše mačeve i stadoše kopati grob.
Uzoru humka je pokazivala mesto gde je sahranjena Venilija, ćerka
Aurelija Bibakula, poslednji izdanak plemenite krvi rutulskih predaka.
Falkon ureza mačem na hrastu iznad groba reči:
— Hic ignorans amorem Vindex Venilia Sepulta est.{173}
Sagunćani prelomiše Venilijin mač i baciše delove na razne strane.
{174} — Sad napred za izdajnicima Keltima! — viknu Kota i zviznu.

297

Njegov konj smesta dotrča i stade pred ratnika mašući glavom.
Kota ga uzjaha i pođe prema izlazu šume. Ostali ratnici krenuše za
njim.

Sutradan sustigoše povorku Kelta koji su gonili robove i
natovarene konje plenom.

Falkon, Kota i njihovi ratnici ozlojeđeni zbog izdaje, tako strahovito
kidisaše na neprijatelje, zbunjene iznenadnim napadom, da ih za tili čas
sve isekoše. Oslobođeni robovi, mahom Rimljani, pokupivši oružje i
pohvatavši konje, staviše se pod Falkonovu komandu.

Među ženama, koje su plačući grlile oslobodioce, bila je i Karma.
Ona, bacivši se Koti u zagrljaj, povika:

— Znala sam da ćeš doći!...
— Bogovi su se i na mene smilovali! — reče uzbuđeni ratnik
stežući na grudi devojku.
Karma, lepa Rimljanka, najotmenija u rimskom društvu, devojka za
kojom su čeznuli snovi konzula, pretora i tribuna, drhteći od uzbuđenja
privijala se uz ratnika, surovog borca, osvetnika nepravde.
— Osvetićeš i moga mrtvog oca! — reče Karma. Kelt pokazujući
leševe rasturene po polju odgovori:
— Jednim delom već je osvećen. Gledaj... Ovi su krivi za naš
poraz! Da nije bilo izdaje, pobeda bi bila naša.

***

U Italiji borbe su se vodile neprestano. Hanibalova sposobnost
gotovo je uvek odnosila pobedu. Nenadmašan strateg mamio je rimske
konzule i pretore na bitku i uvek dobijao jer njegovim lukavstvima nije
bilo granice. Kod grada Herdonije, Hanibal uništi jednu rimsku vojsku
gotovo do poslednjeg čoveka, Gnej Fulvije prokonzul pogibe junačkom
smrću. Konzuli Klaudije Marcel i Tit Kvintus Krispinus, namamljeni su od
Hanibala u zasedu i uništeni s vojskom. Hiljade rimskih ratnika padale
su boreći se protiv strahovitog ratnika. Cela Italija pretvorila se u ratno
poprište, u provaliju koja guta i ništi sve. Punski brodovi natovareni
robovima i plenom odlazili su za Afriku i vraćali se natovareni novim
ratnicima i oružjem.

— Na Rim... Na Rim!... — vikale su punske vojskovođe. —

298

Nanovo ćemo opsednuti Rim!...
Debeli Kolontaj se cerio, Maharbal je patio, Kartalon dobijao

nastupe besnila, Kaska Utičanin otimao pljačku od svojih ratnika, a
Hanibal se hvatao za glavu vičući:

— Otkud im tolika vojska!... Otkud snaga! Rimljane niko neće
pobediti. Posle tolikih poraza, oni se bore, ginu i kao da iz zemlje rastu!
Ko da ih savlada!

— Niko! — dobaci Kolontaj. — Oni brane svoju zemlju!
Međutim, Hazdrubal je na čelu šezdeset hiljada ratnika išao preko
Alpa. Predvođen prvoklasnim vodičima, prošao je istim putem kuda i
Hanibal i spustio se niz Kremonsku Kosu. Opkolivši Placenciju, ratnik je
nameravao da je što pre zauzme, kako bi se vojska, iscrpena od puta
preko Alpa, oporavila i prehranila.
U Rimu nastade zaprepašćenje. Senat je s užasom uvideo, posle
tolikih muka, pogibije najistaknutijih vojskovođa i bezbroj ratnika, da
mora dve vojske da oprema: jednu protiv Hanibala kod Metaponta, a
drugu da šalje u susret Hazdrubalu. Dva konzula, Klaudije Neron i
Marko Livije smesta stadoše popisivati nove regrute uzimajući u vojsku
i nedozrele mladiće i starce. Saveznici po celoj Italiji koji nisu prišli
Hanibalu listom se odazvaše šaljući pomoćnu vojsku u konjici i pešadiji.
I dogodi se do tada neviđen slučaj u rimskoj istoriji: dve vojske su
opremljene. Prva krenu prema Metapontu, da Hanibalu preseče put,
ako bi pošao bratu ususret, a druga, pod vođstvom konzula, pođe na
sever da se sretne s Hazdrubalom.
Hazdrubalu nije bilo teško da skupi najamnike koliko je hteo. Jer
Hanibalovi uspesi u Italiji privlačili su beskućnike, pljačkaše, lopove i
razbojnike iz svih naroda. Nada na obilati plen vukla je gomile ratnika u
Italiju. U novoj punskoj vojsci bilo je, osim Kartaginjana, meleza i
crnaca iz Afrike, Španaca, Kelta, Liguraca, Gala, Luzitanaca, brđana s
Alpskih Kosa i mnogih drugih. Hazdrubal je stajao na čelu vojske koja
je brojala pedeset hiljada pešaka, dvanaest hiljada konjanika i
četrdeset slonova. Sva ta sila kretala se prema Picenumu i stigavši do
reke Metaurusa ulogori se na levoj obali.
U Rimu se sa strahom govorilo o novoj vojsci: Svaki građanin bio
je uveren da je došao čas kad treba da prevagne odluka u ovom
užasnom ratu. I Hanibal je to uviđao, pa je zbog toga usiljenim maršem
krenuo prema severu Hazdrubalu ususret. Razbivši rimsku vojsku od
šest hiljada ratnika koja mu se isprečila na putu, jurio je kao bez duše
prema reci Metaurusu.

299

— Ako se spoji s Hazdrubalom, propast nam je neminovna! — s
užasom se šaputalo u Rimu, među senatorima, građanima, ratnicima i
Italicima.

— Šezdeset hiljada novih Punaca!... Ko da odoli tolikoj sili.
Međutim, niko nije znao da su oba konzula stigla na reku Metaurus
dva dana pre Hazdrubala. Postavivši zasede na četiri mesta po
bregovima obraslim šumom i utvrdivši se pored reke sačekaše Punce i
bitka odmah otpoče.
Hanibal nije stigao na vreme.
Konzuli Marko Livijus i Klaudije Neron odneli su pobedu kakvu niko
nije očekivao. Bitka kod Metaurusa bila je prava odmazda za Kanu:
pedeset šest hiljada punskih ratnika palo je u bojnom redu, a pet
hiljada je zarobljeno. To je bila celokupna vojska koja je zadala toliki
užas Rimu i Italiji. Osim toga, rimski ratnici zadobiše ogroman plen u
hrani, ratnom materijalu, konjima, stoci, zlatu i srebru. Na veliku radost
Rimljana, oslobođeno je preko deset hiljada robova koje je Hazdrubal
gonio uz vojsku. Svi oni zatražiše oružje i uveliko popuniše gubitak koji
su Rimljani imali u bici.
Konzul Neron oslobodi dva zarobljena Afrikanca i po njima posla
Hanibalu u logor glavu Hazdrubalovu. Držeći u rukama glavu svoga
brata, u prisustvu svih vojskovođa, Hanibal progovori:
Doista, prelom u Drugom punskom ratu učinjen je.

300