26. GLAVA
Spremajte se da ratujete, kad niste mogli
podnositi mir.
Scipion Afrikanac
Publije Korneliie Scipion, sin poginulog konzula, ratujući po Španiji
stade pridobijati rasturena i obezglavljena iberska plemena,{175} pa s
vojskom koju je sa sobom poveo iz Italije, spoji Špance i otpoče
ponovo širiti rimsku vlast na Pirinejskom Poluostrvu.
Falkon Turdetanac i Crvenokosi Kota, skupivši nanovo veliki broj
ratnika, priključiše se rimskoj vojsci i ratujući pored Scipiona veliku
slavu zadobiše. U bici kod reke Betisa punska vojska pretrpe strahoviti
poraz. Posle toga činilo se da iz Afrike neće stizati novi ratnici. Ipak
mladi zapovednik rimske vojske za svaki slučaj posede obalu južne
Španije i opsede Novu Kartaginu. U tri maha punska vojska bila je
potučena pri samoj obali, a zatim Scipion osvoji grad Novu Kartaginu.
Španija je bila očišćena cd Punaca. Karpetanci, Oklanđani,
Vakcejci, Bargužani, Hergašani i drugi, navališe u rimsku vojsku. Među
njima osobito su se isticali Turdetanci koje su predvodili Falkon i
Crvenokosi Kota.
Međutim, kad se niko nije nadao, mladi Scipion odluči da se s
vojskom prebaci u Afriku. Smelost mladog vojskovođe izazva kod
ratnika najpre zaprepašćenje i divljenje, a zatim i veliku radost.
Izvestivši senat o svojim namerama, Scipion prebaci svu svoju
vojsku na Siciliju i ulogori se u blizini grada Lilibeja.
U Rimu nastade tada čudan preokret: i građani, i vojska i senatori
s radošću primiše predlog mladoga ratnika. Svega nekoliko dana
docnije iz pristaništa ko je otisnuše se rimski brodovi noseći na Siciliju
četiri savršeno opremljene legije. I uskoro, rimska vojska napusti Lilibej
ploveći prema Africi.
Rimska vojska iskrca se kod rta Merkurija, svega dva dana hoda
na konju od Kartagine.
Za nekoliko nedelja Scipion uništi dve punske vojske koje mu
301
izađoše ususret. Onda uhvati vezu s Masinisom, numidskim kraljem.
Numiđanin mu dovede upomoć trideset hiljada ratnika.
U blizini grada Zame vojske se sastadoše i spojiše, spremajući se
da udare na Kartaginu.
Asop i Lucija padoše u zagrljaj Koti i Falkonu. Posle radosti
ratnika zbog susreta, svi utonuše u tugu:
— Venilija, Decije, Ombolt, Multon Sabinjanin, tribun Gabinije,
Ceteg i Acer... Svi su izginuli... — tiho je govorio Falkon.
Asopovo lice kao isklesano od mermera ostade nepromenjeno.
Numiđanin samo reče:
— Ratnici ubijaju, ratnici i ginu... To je sudbina svakoga ko nosi
oružje.
Lucija je plakala prizivajući dušu svoje drugarice. Toga dana po
njenoj želji podignut je žrtvenik i zaklana crna junica, da bi bogovi
donjega sveta milostivo primili duše Venilije i drugova poginulih u borbi.
Međutim, rimska vojska i Masinisini Numiđani pustošeći punska
polja oko reke Bagrada, stizala je čak do Hipona i Tabraka. U nekoliko
mahova ratnici ugroziše i samu Kartaginu.
U kartaginskom senatu s užasom se govorilo da je vojska koja
treba da brani grad neznatna, jer se niko nije nadao da će se Rimljani
prebaciti u Afriku. Osim toga numidski kralj Masinisa, odvukao je za
sobom najbolje ratnike u koje se uzdala Kartagina. Ali, jedan slučaj
unese među senatore i građane još veći strah i zabunu: jedne noći,
skoro deset hiljada robova, pobivši čuvare, odbeže Rimljanima. Zbog
toga svi su očekivali da će se isti slučajevi događati i ubuduće, jer
Kartagina je bila prepuna zarobljenih Rimljana i Italika.
Neki senatori i bogati trgovci stadoše krišom napuštati Kartaginu
krijući se po mračnim šumama oko Ikozije. Hanon Veliki pobeže čak u
Ruzadir, spremajući se da se odatle prebaci u Španiju. Njegova desna
ruka u senatu, Gizgos, predloži da se Hanibalu pošalje zapovest da
smesta krene iz Italije i dođe u Afriku s vojskom da brani Kartaginu.
Ovaj predlog skoro jednoglasno je prihvaćen. Osim toga, Scipionu
je ponuđeno primirje i on ga prihvati. Tada se očekivalo da će
kartaginski senat, bez Hanibalova znanja i odobrenja zaključiti mir s
Rimljanima.
Tako Hanibal bi prinuđen da napusti Italiju. On u pristaništu kod
Krotona ukrca svu vojsku u brodove i krete prema Africi. Tri nedelje
docnije iskrca se kod Hadrumeta.
Trideset i šest godina veliki ratnik nije kročio na afričko tle. Godine
302
su prošle od onog trenutka kad je na pristaništu kao dečak položio
zakletvu svome ocu da će mrzeti Rimljane dokle živi. Strahovita
zakletva je ispunjena i ratnik je s bolom u srcu uvideo da svi njegovi
napori nisu urodili plodom. S užasom je Hanibal došao do saznanja da
je slepa boginja doista slepa.
Izvešten da se neprijatelj nalazi u blizini Zame, Hanibal krete pravo
prema rimskom logoru. Nekoliko dana docnije dve vojske su bile jedna
prema drugoj. Punac ne govoreći svojim vojskovođama ništa, posla
Kasku Utičanina u rimski logor.
— Hanibal želi s tobom sastanak! — reče Kaska. — Odredi
mesto gde ćete se naći, ako prihvataš njegovu ponudu.
— Sutra, ispred dva ubojna reda! — odgovori Scipion.
Kaska napusti rimski logor.
Zaista, sutradan, ispred dva ubojna reda, izjahaše Hanibal i
Scipion, obojica okruženi pratnjom. Oni, diveći se jedan drugome,
gledali su se neko vreme ćuteći. Prvi progovori Hanibal:
— Ja sam prvi napao rimski narod i sada prvi tražim mir. Gonjen
sudbinom, posle tolikih pobeda, ipak osećam radost što željeni mir
tražim baš od tebe. Tvoj otac je kao konzul primio moje prve udarce u
bici kod Ticina, a ti ćeš primiti poslednje. Kako sudbina hoće koji put da
se našali na račun smrtnih! Kamo sreće, da su nam bogovi dali pamet
da vi budete zadovoljni u Italiji, a mi u Africi! Da nam čak Sicilija i
Sardinija, pa i Španija ne bi bile dostojna cena za toliku propast ljudi,
najboljih i najhrabrijih, koji su lili krv otimajući se oko tuđeg dobra.
Ali ono što je prošlo ne može se povratiti. Mi smo tuđe otimali da
bismo morali svoje braniti! Ja sam napustio Afriku kao dečak, a u nju
se vraćam gotovo kao starac. Iskustvo u životu naučilo me je da se
više uzdam u razum nego u sreću. Ti si danas ono što sam ja bio kod
Trazimenskog Jezera i Kane. Nije te nikad prevarila sreća. Osvetio si
smrt svoga oca i strica i postigao veliku slavu, osvojio si Španiju
isteravši iz nje četiri punske vojske; ovde u Africi dvaput si pobedio i
ugrozio samu Kartaginu; mene si povukao iz Italije, gde sam šesnaest
godina bio gospodar. Kad bi, nam bogovi uz sreću dali i razum, mi bi
razmišljali ne samo o onome što se događa, nego i o onome što se
može dogoditi. Ja sam dovoljan dokaz za sve što čoveka može da
snađe. Nedavno sam bio pred Rimom i skoro se peo na njegove
zidove, a sad strepim za sudbinu svoje zemlje. Baš najvećoj sreći treba
najmanje verovati. Ja tražim od tebe mir više nuždan, nego častan. Za
nas je on ipak dragocen. O, kada bi i bezumni u sreći i razumni u
303
nesreći jednom uvideli da je bolji siguran mir nego pobeda kojoj se
nadaš! Jer mir je u tvojoj ruci a pobeda zavisi od volje bogova. Mislim
da ne želiš dovesti u pitanje svoju stečenu slavu koja može za jedan
čas da se uništi? Na obe strane biće gomile mrtvih, iskasapljenih i
ubogaljenih ratnika. Ako u ovom boju pobediš, malo ćeš doprineti
svojoj slavi, a može se desiti da izgubiš sve. Mislim da nisam
nedostojan da sam sebi odredim kaznu. Pristajem da se odreknem
onoga zbog čega je ovaj rat otpočeo. Neka Sicilija. Sardinija i Španija
opet budu vaše. Uzmite sve što se nalazi na moru između Italije i
Afrike. Neka mi Kartaginjani sabijeni u Africi gledamo vas kao
gospodare Italije i svega na kopnu i moru izvan Italije.
Ja ne poričem da vam je punica fides{176} sumnjiva i da imate
prava što je tako smatrate. Ali, Scipione, vrednost mira zavisi od
onoga od koga se traži. Uveren sam da će taj mir biti koristan i vama i
meni i tvrdim da se zbog njega niko neće pokajati.
Hanibal završi. Njegovi pratioci ćutke su posmatrali obojicu
vojskovođa, ali više Scipiona, trudeći se da na njegovu licu pročitaju
nešto što bi im pokazalo kakva im se sudbina sprema. Očekivali su
reči rimskog zapovednika, nespokojni i ubledeli.
Scipion odgovori:
— Vi, Kartaginjani, umete vešto da govorite. Iz svega što smo
ovde čuli ispada da još za svoje zločine i podvale treba da budete i
nagrađeni. Vi ste nedostojni da vam se da ma kakva prilika od koje
možete imati koristi, jer tražite da vaše podvale dobiju priznanje! Naši
očevi misu zbog Sicilije prvi počeli rat, i mi nismo zbog Španije otpočeli
rat. U oba slučaja zna se ko su krivci. Ti si sam malopre priznao ko je
kriv za propast Sagunta.
Inače, ja razmišljam o sudbini i promenljivosti sreće i dobro znam
da je svaki uspeh zavisan od hiljadu okolnosti. Tebe i tvoju vojsku nije iz
Italije u Afriku povukla dobra volja, nego strah od posledica zbog vaših
zločina. Zbog toga, ja ti ne dugujem nikakvo poštovanje! Vi ste rat
izabrali. Onda, spremajte se i dalje da ratujete kad niste mogli da
podnosite mir.
Nepregledne mase ratnika stajale su u dva ubojna reda bez
pokreta, bledih lica, upirući pogled u dva konjanika u čijim su rukama
bili njihovi životi.
Vojskovođe okretoše konje i odoše svaki svojoj vojsci. Oba ubojna
reda se uskomešaše, zveket oružja stade pokretati duhove ratnika da
se pripreme za poslednju bitku. Svima je bilo jasno da će toga dana
304
sreća odrediti pobednika. Naredne večeri će se znati da li će Rim ili
Kartagina krojiti zakone narodima. Svaki ratnik je znao da se sad
odlučuje ne samo sudbina Afrike i Italije, nego i celog sveta. U ovom
sukobu ugledaće se dva daleko najslavnija junaka i dve najjače vojske.
Zbog toga, u duši svakog ratnika mešala se nada sa strahom.
Rimski ratnici i Italici koji su godinama odolevali punskim
napadačima, pretrpeli bezbroj poraza braneći svoj dom, žene i decu i
svoje penate stajali su u ubojnom redu prema neprijatelju spremni da
se bore na život i smrt. Na licu svakoga borca videla se odlučnost i
rešenost da pobedi ili pogine. U prvom borbenom redu bili su
kopljanici, iza njih zapovednici, pa trijariji. Između manipula ostavljen je
dovoljan prostor da neprijateljski slonovi ne pokvare ubojni red.
Scipion postavi na levo krilo italsku konjicu pod komandom Gaja
Lelija, kvestora. Masinisa s Numiđanima stane na desno krilo. Između
raštrkanih manipula stavi lako oružane ratnike da falarikama i strelama
zaspu slonove.
Hanibal, da bi odmah zadao strah, postavi napred osamdeset
slonova, a iza njih poređaju se Ligurci, Gali i Balearci. U drugi borbeni
red stanu Kartaginjani i Afrikanci s jednim makedonskim legionom, a
iza njih Italici, većinom Bruti koje je Hanibal nešto milom, nešto silom
doveo u Afriku. Kartaginsku konjicu postavi na desno krilo, a numidsku
na levo. Strahovita Hanibalova vojska stajala je spremna za bitku:
masa ljudi različita po jeziku, zakonima, običajima, nošnji, pa čak i po
načinu ratovanja, skupila se da bije odsudnu bitku. Gali raspaljeni
davnašnjom mržnjom prema Rimljanima, Ligurci željni da se dočepaju
plodnih njiva po Italiji, a Numiđani plašeći se za svoju sudbinu drhtali su
od straha zbog Masinise koji će im posmicati glave, ako pobede
Rimljani. Kartaginjani svesni da im se valja boriti za domovinu, za
penate, za grobove predaka, za decu, roditelje i žene svoje, stajali su
spremni da svakoga časa jurnu na neprijatelja.
Kad bitka otpoče, desi se jedan slučaj koji nije predvideo ni jedan
ni drugi protivnik. Zvuci truba i rogova rimskih stvarajući buku
preplašiše slonove. Grdosije podivljaše od straha i grunuše pravo na
punsko levo krilo obarajući konje i ljude, gazeći i ništeći sve ispred
sebe. Masinisa sa svojim Numiđanima jurnu za slonovima i napravi
prodor. Njegovi ratnici odmah udariše s nekoliko strana, i probijajući se
kroz gomile Punaca izbezumljenih od straha, učiniše potpun poraz.
Punsko levo krilo bilo je uništeno. Onda neočekivano, kartaginsko
desno krilo popusti pod navalom Rimljana i dade se u bekstvo. Kad
305
Lelije vide haos među neprijateljima, upade u borbu s dve odmorne
legije i potpuno razbili nekoliko većih grupa koje su se uporno branile.
U centru je nadirao Scipion potiskujući Punce dok ih ne natera u
bekstvo.
Hamibal kad uvide da je bitka izgubljena, napusti svoju razbijenu
vojsku i s nekoliko desetina konjanika pobeže u Hadrumet.
Tako je tekla bitka kod Zame u kojoj je Hanibal lično pretrpeo prvi i
poslednji veliki poraz. Više od dvadeset hiljada punskih ratnika palo je u
borbi, a toliko isto i zarobljeno. Maharbala isprobadaše kopljima
Masinisini Numiđani, Kasku Utičanina ubi Falkon Turdetanac koji se
borio pored kvestora Lelija. Debelog Kolontaja izgaziše slonovi, a
Kartalona pogubi Crvenokosi Kota. Mnogi Hanibalovi zapovednici
dopadoše ropstva i odmah stadoše nuditi zlato za otkup.
Međutim, istoga dana predveče dođu iz Kartagine poslanici da
mole Scipiona za mir. Rimljanin pomisli da njegova vojska, posle tolikih
godina ratnih napora, neće biti u stanju da odmah zauzme Kartaginu,
primi ponudu i prihvati mir. On odmah postavi uslove: da Punci bez
odlaganja predaju Rimljanima sve robove i prebeglice; da u roku od
deset godina isplate odštetu od deset hiljada talenata u srebru; da
ustupe sve brodove osim deset i da ne smeju ratovati ni u Africi ni van
nje bez odobrenja rimskog senata. Scipion zatraži sto talaca ni mlađih
od trideset, ni starijih od četrdeset godina. Zatraži i Magona. Ali toga
ratnika robovi su isprobadali mačevima.
306
Deset poslanika punskih odneše u Kartaginu Scipionove uslove i
izneše ih pred senat. Senator Gizgon predloži da se rimski zahtevi
prime bezuslovno. Posle kratkog većanja objavljeno je narodu da je mir
između Rima i Kartagine zaključen.
Hanibal s pedeset konjanika stiže u Kartaginu posle deset dana i
ode pravo u senatorsku većnicu. Doznavši tu ko je predložio mir i
prihvatio uslove, trže mač i probode Gizgona. Onda istrča iz većnice,
baci se na konja i u pratnji pedeset ratnika odjuri prema pristaništu. Tu
se ukrca u lađu i otplovi u pravcu Male Azije.
Publije Kornelije Scipion s ogromnim plenom natovarenim na sto
šezdeset brodova i s nadimkom „Afrikanac", otplovi iz Afrike bez
Hanibala koji je blagovremeno uspeo da umakne lađama koje su ga
gonile.
Falkon. Kota, Asop i Lucija nađoše se u Rimu u kući poginulog
tribuna Servija Gabinija. Naslednica ogromnog bogatstva, Karma, primi
ih svesrdno pod svoj krov. Nedelju dana posle Scipionova trijumfa
307
izvršena je svadbena svečanost između Crvenokosog Kote i Rimljanke
Karme. Mnogi mladići iz uglednih rimskih porodica čudili su se kako je
mogla takva devojka da se uda za grubog ratnika, Kelta, koji osim
ratničke veštine nema čak ni rimsko podanstvo. Ali, uskoro. Kota,
Asop, Falkon i Lutija, dobiše pravo rimskog građanina, a s njim po
srebrni venac za učinjene usluge
Dva starca, Anksijus i Nefarijus, vratili su se u Kluziju, gde su od
napljačkanog novca podigli bolje kuće od onih koje su im izgorele.
308
EPILOG
Sve do bitke kod Zame (202 god. pre n. e.) celokupan teret rata
snosio je prost narod, rimski seljaci i saveznici. Posle svake izgubljene
bitke oni su popunjavali praznine u vojsci, od njih su formirane nove
manipule, kohorte i legije. Gotovo sve što je bilo plemenito među
senatorima i povlašćenim plemićima izginulo je u borbama koje su
šesnaest godina plamtele po celoj Italiji. Tako je prošlo vreme kad su
konzuli, pretori i tribuni ginuli boreći se na čelu svojih ratnika. Po
svršetku rata pojaviše se u Rimu i ljudi bezobzirni i gramzivi. Oni
nemilosrdno navališe s porezima na saveznike i osiromašene seljake
nagoneći ih na taj način da budzašto prodaju svoju zemlju zelenašima i
došljacima. Nezadovoljstvo u narodu raslo je iz dana u dan. Očekivalo
se sa strepnjom da će Scipion Afrikanac, omiljena ličnost u narodu,
iskoristiti nezadovoljstvo i ogorčenje vojske i prostog sveta. Zbog toga
ga senat zapostavi sasvim; mada se on nije ni otimao za položaj.
Senatori ga poslaše u Aziju da ratuje protiv seleukidskog kralja Antioha
III. Njegov brat Lucije Scipion odnese pobedu il zapleni od Antioha oko
osam hiljada talenata zlata i srebra. Po dolasku u Rim oba brata,
mesto priznanja i pohvala, nađoše se u položaju da se pravdaju i brane
pred sudijama. Lucije Scipion optužen je da je zatajio nešto novaca od
plena. Vojskovođa htede da se brani, ali se umeša njegov brat, vičući:
— Zar se ovako postupa sa rimskim građaninom koji je uneo u
državnu blagajnu osam hiljada talenata!
Rekavši to, Scipion Afrikanac pred senatorima i sudijama iscepa i
tužbu i potpuno ispravne račune.
Zavist beznačajnih ljudi, više štetnih nego korisnih za zajednicu,
sve više je potkopavala ugled porodice Scipiona. Hrabri, pošteni i
dalekovidi političari, Scipioni su govorili da Kartagini treba dati
mogućnost da opstane radi ravnoteže u trgovini i kulturi i takmičenja u
blagostanju.
Nasuprot njihovom mišljenju. Marko Parcije Katon, cenzor sa
svojim pristalicama, grmeo je:
— Ceterum censeo Carthaginem esse delendam!{177}
309
Scipion Nazika u nastupu gneva hteo je u senatu i mač da potrgne,
jer mu se činilo da surovi politički protivnici iz inata izvikuju ovu krilaticu.
Tako se u Rimu stvoriše dve stranke: za i protiv uništenja Kartagine.
Scipion Afrikanac, vođa rimskog naroda, pobednik jednog od najvećih
stratega u istoriji, sit intriga i podmetanja, napusti Rim i povuče se na
svoje imanje gde je i umro, 183 god. pre n. e.
A Kartagina, skučena na svom atričkom području iako strahovito
opterećena nametom posla izgubljenog rata, postepeno se snažila.
Rimski državnici uzalud su se nadali da će njihova stara suparnica
naposletku dotrajati. U nestrpljenju, oni stadoše podsticati numidska
plemena, koja su nekad davala Hanibalu najbolje ratnike, da Punce
izazivaju, ne bi li ih nekako namamili da prekrše najteži uslov ugovora o
miru „da Kartagina ni s kim ne sme ratovati bez rimskog odobrenja."
Izgleda čudnovato što su se Rimljani, koji su viteški branili svoju
domovinu u ratu, ovakvim podlostima služili u miru. Ali konzuli, pretori i
tribuni sad su više vodili računa o svojoj ličnoj koristi nego o časti i
ugledu države i rimskog imena. Osim toga, senat je neprestano tražio
od Kartaginjana predaju Hanibala: da ga dovedu u Rim i tu da mu
sude. Mržnja prema pokretaču rata i sirovom osvajaču potpuno je bila
opravdana, ali kartaginski senat nije mogao udovoljiti Rimljanima, jer se
Hanibal nalazio u bekstvu: čas u Africi, čas u Maloj Aziji. Za to vreme
članovi aristokratske stranke u Kartagini gonili su Barkiste do uništenja.
Oni postigoše da se Hanibal stavi van zakona, da mu se kuća do
temelja razori, a imanje konfiskuje.
Međutim, mržnja Hanibalova prema Rimljanima nije prestajala.
Baveći se u Siriji, gotovo je nagovorio kralja Antioha da krene s
vojskom na Italiju. Ali, sirijski kralj, čovek osrednjih sposobnosti i
nepoverljiv, u poslednjem trenutku odbi da zarati s Rimljanima. Ipak,
došlo je do borbe između sirijske i rodske flote. Antioh je bio razbijen,
jedino brodovi koje je vodio Hanibal odneše pobedu.
Izgubivši poverenje u Antioha, Hanibal ode na ostrvo Krit,
Gortincima i zatraži utočište. Znajući da begunac nosi sa sobom
mnogo zlata i srebra, Krićani ga prime preterano ljubazno, što, razume
se, prepredenom Hanibalu odmah pade u oči. Punac, svestan da su
Gortinci pohlepni na novac, odmah smisli prevaru: on napuni olovom
više ćupova, pokrije ih ozgo zlatom i srebrom i sve odnese u Dijanin
hram pretvarajući se da i sebe i sve svoje imanje poverava boginji.
Međutim, bronzane kipove, koje je kao ljubitelj umetnosti stalno sa
sobom nosio, krišom ispuni zlatom i srebrom i ostavi ih prividno
310
zanemarene da leže razbacani po dvorištu oko hrama. Gortinci
postave jaku stražu i stanu brižljivo čuvati ćupove, ne toliko od drugog
koliko od samog Hanibala, da ne bi digao blago i odneo. Tako, dok su
Krićani čuvali olovo, Hanibalovi ljudi jedne noći dignu s dvorišta kipove i
odnesu ih.
Posle toga, Punac je boravio u Pontu, kod kralja Pruzije. Kao da
se njegova mržnja prema Rimljanima još više razbuktala. On odmah
stade nagovarati kralja da spremi vojsku i zarati s Italijom. Ratoborni
narodi oko pontiske kraljevine, željni rata i pljačke, u masama se
stadoše okupljati oko Hanibala pozivajući ga da ih što pre povede na
Rimljane.
Ali, pergamski kralj Eumen, rimski prijatelj i saveznik, krene s
vojskom na Pont. Hanibal odluči da Eumena uništi, misleći, ako njega
ubije, da će i Pergamce pridobiti za sebe.
Spremala se bitka na moru. Hanibal je imao manje brodova. Zbog
toga reši da Eumena uništi lukavstvom. On naredi svojim ratnicima da
nahvataju veliki broj zmija otrovnica i da ih stave u zemljane ćupove i
tepsije. Na dan bitke Punac sakupi oko sebe najistaknutije borce i
održa im kratak govor:
— Ratnici, pretstoji nam pomorska bitka s neprijateljem koji je dva
puta jači od nas. Zbog toga, naređujem da sve naše lađe navale na
brod kralja Eumena, a od ostalih neka se samo brane.
— A kako ćemo doznati koja je kraljeva lađa? — upita jedan stari
ratnik.
— Za to ću se ja pobrinuti — odgovori Punac. — Kralja morate
uhvatiti ili ubiti.
Pred poćetak bitke Hanibal pošalje čunom dva glasnika kao
pregovarače neprijatelju. Dok je jedan veslao, drugi mašući svitkom,
vikao je na sav glas, da pismo mora predati lično kralju. Pergamci, ne
sluteći prevaru, sprovedu glasnika pravo do Eumenova broda. Tako su
svi Hanibalovi ratnici doznali koji je brod kraljev.
Međutim, Eumen se začudi kad na papirusu, osim nekoliko
podrugljivih reči, ne nađe ništa.
Čim bitka otpoče, Pergamci se nađoše u čudu kad videše kako
neprijatelj svom snagom navaljuje na kraljev brod. Ali, osetivši da su
jači od protivnika, smesta stadoše okružavati Hanibalove lađe, uvereni
da će biti pobednici. Kad se primakoše na domak neprijatelju, otud
počeše da doleću ćupovi i testije i da padaju po krovovima njihovih
brodova. Pergamski mornari propratiše ovaj pljusak od grnčarije
311
grohotnim smehom. Ali, uskoro ih uhvati užas, kad videše zmije kako
na sve strane gmižu po krovu lađe. Neki od straha poskakaše u more,
drugi vičući na sav glas, nateraše zapovednike brodova da krenu
prema obali. U tom metežu Hanibalu pođe za rukom da potopi nekoliko
pergamskih lađa, a kralj Eumen, videći da mu se sprema propast,
pobeže sa svojim brodom prema obali gde je bila njegova tvrđava,
dobro osigurana i branjena, i izbeže smrt.
Jednoga dana rimski poslanici stigoše u Pont. Oni odmah stadoše
zamerati kralju što drži kod sebe njihovog najžešćeg neprijatelja i da bi
bio red — bolje milom, nego silom — da im preda Hanibala. Pruzija se
poče izgovarati da nipošto ne želi da pogazi zakon gostoprimstva, a
njima, poslanicima, ako treba Hanibal, neka ga sami traže.
Rimljanima nije bilo teško da pronađu kuću u kojoj se Punac
skriva. To je bila jedna vila okružena šumom, kraljev poklon Hanibalu.
Zgrada je imala na sve četiri strane izlaz, jer je Hanibal, uvek oprezan,
očekivao izdaju.
Rimski ratnici opkole vilu sa sve četiri strane idući s isukanim
mačevima i zbijeni u gomilu kao da će se boriti protiv čitave vojske.
Hanibal je u to vreme imao sedamdeset godina. Dečak koji ga je
posluživao javi mu da neki naoružani ljudi zaopkoljavaju kuću. Punac
priđe jednim vratima i pogleda kroz mali otvor napolje. Videvši rimske
ratnike, on ispi otrov koji je uvek sa sobom nosio.
Centurion, koji je prvi prodro u kuću, čuo je poslednje reči velikog
ratnika:
— Umirem, da bih oslobodio Rimljane golemog straha, kad ne
mogu da sačekaju prirodnu smrt jednog starca!
Tako se okončao život jednog od najvećih vojskovođa i stratega u
istoriji sveta. Skoro pedeset godina drhtao je veći deo Evrope od
strašnog, svirepog i inteligentnog Punca. Njegov je život bio od ranog
detinjstva usmeren ratnički, a duh mu je neprekidno stvarao sve nove i
nove, često i neverovatne pothvate. Ratnička akcija prožimala je celo
biće ovog snažnog Kartaginjanina, a s njom je naporedo bujala žeđ za
slavom i gramzivost za zlatom, svemoćnim božanstvom i u starom
svetu. Ma kakva tumačenja bila o njegovom ratu s Rimljanima, jedno je
jasno:
Hanibal je bio dorastao rimskim lukavstvima, i nagnao Rim da se,
možda jedini put u istoriji ove države, brani lavovski, herojski i časno.
Zanimljivo je napomenuti da se život Hanibalov završio iste godine,
183 pre n. e., kad i Publija Kornelija Scipiona Afrikanca, jednog
312
Rimljanina koji mu je bio približno ravan kao strateg.
K R AJ
Obrada: Disco Ninja
313
O GLAVNOJ LIČNOSTI ROMANA
I PISCU OVE KNJIGE
Najveći vojskovođa Staroga veka, Hanibal, bio je sin Hamilkara
sa nadimkom Barkas (munja). Njegovu godinu rođenja možemo
utvrditi na osnovu poznate anegdote o zakletvi (o tome pisac govori u
romanu) na koju ga je njegov otac primorao kad mu je bilo devet
godina, pre polaska u Hispaniju. Svi izvori se u tome slažu, i godina
rođenja se, prema tome, može utvrditi sa 247 pre n. e. Iz Hispanije
se vratio tek posle 36 godina.
Posle smrti zeta Hazdrubala (ovaj je bio oženjen Hanibalovom
sestrom), 221 godine, vojska ga je izabrala za vrhovnog zapovednika
a narod jednoglasno prihvatio. Već iste godine Hanibal je preduzeo
pohod protiv plemena Holkada, koje je pokorio te se povukao u
zimovnik u Novu Kartaginu. Iduće godine je pobedio pleme Vakcejaca
i osvojio njihov grad Salmatis (danas verovatno Salamanka). Na
povratku se sukobio sa snažnim plemenom Karpetanaca koje je
takođe savladao. Tako je u Hispaniji nastao mir i Hanibal se vratio u
Novu Kartaginu. Tu je primio rimske poslanike vrlo hladno i već
sledećeg proleća krenuo na Sagunt, važno i dobro utvrđeno mesto, i
posle teških borbi i osmomesečne opsade grad je pao u njegove
ruke. Potom se ponovo povukao u Novu Kartaginu. Sad je bilo
sasvim jasno da će zbog Sagunta izbiti rat sa Rimljanima i Hanibal je
poćeo ozbiljno da se za njega priprema. Na sve strane je poslao
izvidnike i prilikom ocenjivanja teškoća koje su ga očekivale prilikom
prelaska Alpe koristio se u punoj meri tim izveštajima, kao i
izveštajima koje je prikupio o samom stanju među rimskim
saveznicima u Gornjoj Italiji. Hanibalov brat Hazdrubal ostao je u
Hispaniji kao vrhovni zapovednik, a sam Hanibal se grozničavo
spremao za rat očekujući još samo objavu rata Rimljanima od strane
Kartagine. Na to se nije dugo čekalo i ćim je Hanibal saznao da je rat
objavljen, odredio je dan pohoda.
Cilj Hanibalov je bio da uništi rimsku vlast u Italiji. Da bi to
314
sigurno postigao, morao je u samoj Italiji raspolagati dovoljno
snažnom vojskom da bi se mogao suprotstaviti Rimljanima i da ih
uništi: trebalo je da unese nered među rimske saveznike u Italiji na
kojima se zasnivala snaga Rimljana. To se moglo izvršiti samo na
kopnu i to u samoj Italiji, pošto su Rimljani na moru imali apsolutnu
prevlast. Hanibal je morao, dakle, da stigne u Italiju suvozemnim
putem. Pored toga je mogao sa sigurnošću računati na to da će među
još ne sasvim pokorenim galskim (keltskim) plemenima moći da
popuni svoje vojne rezerve. Zato je na sve strane poslao izvidnike i
uhode sa ciljem da sazna šta se kod tih plemena zbiva, da sazna za
njihovo raspoloženje i da ih pridobije za sebe.
S druge strane bili su i Rimljani svesni toga da im preti opasnost
sa severa. Rimljani su u svoje vreme zaključili sa Hazdrubalom
primirje pod uslovom da Punci ne predu reku Ebro jer su računali da
će time osigurati za sebe vreme koje im je bilo potrebno da pokore
Severnu Italiju. Zato je Hanibal morao računati na to da će Rimljani
baciti veliku vojsku u Severnu Italiju kako bi ga odmah posle silaska
sa Alpa, onako umornog, napali i uništili. Zato je bilo neophodno
potrebno da svoje namere što duže prikriva i drži u tajnosti, a
Rimljane u neizvesnosti. Da bi to postigao, ratovao je sa plemenima
oko Ebra i te je borbe odugovlačio sve dotle dok nije saznao da je
Publije Kornelije Scipion (P. Cornelius Scipio) sa mnogobrojnom
vojskom otplovio u Masiliju (današnji Marsej) da bi odande pošao za
Hispaniju. I sada je Hanibal smesta pregazio reku Ebro (što mu je
bilo pomenutim ugovorom u miru zabranjeno) i brzim marševima
prešao preko Pirineja i stigao do reke Rone. Neposredno posle
prelaska reke Rone. Hanibal je krenuo prema severu, uzvodno sa
leve strane reke, jer je želeo da izbegne sukob sa Scipionovom
vojskom i da što pre prede preko Alpa. Tu je stigao do jednog ostrva,
zadržao se četiri dana, a zatim za deset dana prevalio 150
kilometara, dakle, mnogo manje nego što je kasnije, pod najtežim
uslovima, radio. Očigledno je imao nameru da namami Scipiona da
krene za njim i da izazove sukob sa rimskom vojskom, što dalje od
Masilije utoliko bolje. Jer da je Scipion sada sa celokupnom vojskom
pošao u Italiju, gde je put bio nesravnjivo lakši, pored samoga mora,
mogao je prebaciti ćitavu vojsku u Italiju pre Hanibala i tamo ga
sačekati. Hanibal je imao više izgleda na uspeh kad bi došlo do bitke,
pobedio bi Scipiona i tako oslobodio prolaz pored mora. Scipion je
shvatio Hanibalove namere i pošto je znao da mu je mesto u ravnici
315
reke Po (Padus), on se vratio, ali nije hteo da radi na svoju ruku i
protiv odluka rimskog senata, pa je poslao vojsku u Hispaniju, a sam
se vratio računajući da će još blagovremeno stići u Italiju, prikupiti
vojsku i sačekati Hanibala. I tu je bila njegova nesreća: čim je Hanibal
to saznao preko uhoda, forsirao je prelaz preko Alpa i pojavio se u
Italiji toliko vremena ranije da se njegova vojska mogla odmoriti i
potpuno pripremiti za bitku kad je Scipion stigao sa svojom vojskom.
Pisci daju sasvim različite podatke o tome kolika je bila
Hanibalova vojska. Polibije, glavni izvor za Hanibalov poduhvat,
računa da je Hanibal na početku pohoda raspolagao sa 90.000
pešaka i 12.000 konjanika. U bitkama oko Ebra izgubio je 20.000
pešaka i 1.000 konjanika, zatim je odvojio 20.000 pešaka i 2.000
konjanika: polovinu je poslao natrag, a drugu polovinu je ostavio na
Aberu. Tako mu je preostalo još 50.000 pešaka i 9.000 konjanika. Sa
ovima je prešao preko Pirineja. Kod prelaska reke Rone imao je još
35.000 pešaka i 8.000 konjanika. Prelaz preka Alpa doneo mu je
gubitak skoro polovine vojske. Drugi autor. Tit Livije, tvrdi da je
Hanibal od prelaska reke Rone izgubio 36.000. Ovi brojevi svakako
nisu realni, i zato su neki naučnici na osnovu sopstvenih proučavanja
i proračunavanja došli do zaključka da je Hanibal raspolagao sa
40.000 odnosno 36.000 ljudi. Sa tom vojskom krenuo je u proleće
218 godine iz Nove Kartagine. Posle krvavih borbi savladao je
plemena između Ebra i Pirineja, ostavio tamo Hanona kao
komandanta, a sam požurio prema Roni (Rhodanus) i za šest dana
preveo čitavu vojsku preko nje, a sedmog dana slonove.
Prelaz preko Alpa je trajao 15 dana i završen je pred kraj
oktobra. Posle kratkog odmora sukobio se sa Scipionom koji je za to
vreme stigao u Severnu Italiju, i pobedio ga je kod reke Ticina.
Odatle je prešao reku Po i stigao do Placencije (danas Piaćenca) gde
se ulogorio. Konzul se povukao bliže Apeninima da ne bi bio
odsečen Hanibalovom vojskom, i pošto je i drugi konzul, Tiberije
Sempronije Grah (Ti. Sempronius Gracchus) stigao Scipionu
upomoć, došlo je do bitke kod Trebije. Rimljani su bili do nogu
potučeni jer je Hanibal veoma uspešno izveo manevar
zaokružavanja. Rimljani su izgubili oko 20.000 ljudi. Hanibal je
postigao svoj cilj: stvorio je snažnu bazu za operacije. Iduće godine je
prešao Apenine i stigao u Etruriju. Konzul Flaminije ga je pratio u
stopu. Hanibal ga je vešto namamio u klopku kod jezera Trazimena i
samo se šest hiljada ljudi spaslo, a njih je već sutradan Maharbal,
316
Hanibalov komandant, opkolio i primorao na predaju. Konzula Gneja
Servilija (On, Servilius koji je Rimljanima pritekao u pomoć, dočekao
je Maharbal, pobedio ga i njegovu vojsku zarobio. Hanibal je, zatim,
preko Umbrije stigao na Jadransko More i preko mora stupio u vezu
sa Kartaginom. Bogatim rimskim plenom obnovio je i naoružao svoju
vojsku.
Odande je nastavio put prema jugu i posle priličnih uspeha
stigao 216 godine do Kane (Cannae) gde je došlo do velike bitke u
kojoj su Rimljani izgubili 45.000 pešaka i 2.700 konjanika. Odmah
posle bitke kod Kane saveznici su počeli da napuštaju Rimljane a
Hanibal je nastavio put za Samnium, pokušao da osvoji Napulj, ali u
tome nije uspeo. Sada mu se pružila povoljna prilika da napadne
Rim. Zašto Hanibal to nije uradio, ne možemo znati. Možda je pre
toga udarca hteo definitivno da uništi sistem rimskog savezništva. A
za to mu se sada pružala izvanredna prilika.
Kad se vratio, na zahtev senata u Kartagini, u Afriku, 203 godine
— u međuvremenu se Scipion iskrcao u Africi — došlo je do bitke
kod Zame, južno od Kartagine. Pre bitke sastali su se Hanibal i
Scipion i poveli razgovor o tome da zaključe mir. Do sporazuma nije
došlo. U bici koja je bila kratka ali veoma oštra pobedili su Rimljani i
Kartaginjani su morali prihvatiti njihove uslove. Hanibal je dopuštao
mirovni ugovor. Godine 200 pre n. e. Rimljani su zatražili da se
Hanibalu oduzme vlast. Kartaginjani su mu, doduše, oduzeli vrhovnu
vlast, ali su ga postavili za sujeta 197 godine. Za vreme svoje uprave
Hanibal je izvršio značajne reforme u državi, ograničio vlast senata
na jednu ili dve godine, dok je ranije vlast Senata trajala doživotno.
Finansijama je tako dobro upravljao da su Kartaginjani mogli redovno
plaćati odštetu Rimljanima. Time je stekao nepoverenje svojih
protivnika i ovi ga optuže Rimu. I kad je iduće godine iz Rima došlo
poslanstvo u cilju pregovora sa Masinisom — poslanici su u potaji
imali zadatak da saznaju kakve planove ima Hanibal, ili da ga, kako
neki pisci tvrde, čak i ubiju. Hanibal pobeže u Tir (196 godine) gde je
bio primljen sa velikim počastima. Zatim je otišao Seleuku, sinu
Antiohovu, u Efez. Tamo je nagovarao Antioha da proširi svoje
planove na Grčku i Italiju i da tako podigne Kartaginu i Hispaniju.
Pokušao je da postigne savez između Kartagine i Antioha, ali mu
protivnici to onemogućiše, često druženje Hambatovo sa Antiohom
izazva sumnju kod Rimljana i oni zatražiše od Antioha da im preda
Hanibala. No ovaj sazna za to i pobeže na Krit, u grad Cortin, gde je
317
neko vreme ostao. Sa Krita je otišao u Britaniju kralju Pruziji. Tit
Flaminije slučajno dozna za to i izvesti senat. Senat je Flaminiju
naredio da zatraži od kralja Pruzije da mu preda Hanibala. Da li je
kralj odigrao dvoličnu ulogu, kao što pripoveda Uvije, ili je bio pošten
(to je verzija drugog pisca. Kornelija Nepota), ne možemo znati.
Sigurno je samo to da je Hanibal popio otrov koji je uvek nosio
sobom, sa rečima: „Oslobodimo Rimljane straha, kad već nisu mogli
sačekati smrt jednog starca. To je bilo 182 godine".
***
Hanibal je bio najstariji sin Hamilkarov. Imao je dva mlada brata.
Hazdrubala (umro 207) i Magona umro 203, ili 193) i dve starije
sestre, od kojih je jedna bila udata za vojskovođu Hazdrubala a druga
za Matinisinoa strica. Sam Hanibal je bio oženjen jednom Hispankom
iz Kastula, ali je brak ostao bez dece.
Hanibal je bio veoma obrazovan čovek. Govorio je latinski, grčki
i još nekoliko jezika. Kod sebe je držao obrazovane Grke, Spartance
Sozila (Sosglos) i Silena (Seilenos) koji su kasnije pisali istoriju
Hanibalovog pohoda, a njihovim se delima služio Plinije.
Što se tiče Hanibalove ličnosti i opisa njegovog karaktera moramo
imati na umu da sve što o njemu znamo potiče iz rimskih izvora
(uglavnom od Tita Livija), pa je, prema tome, razumljivo što su se oni
u svom velikom patriotizmu trudili da Hanibala prikažu u što
nepovoljnijoj svetlosti. (Paralelu za to, uostalom, daju nam i nemački
pisci prve polovine devetnaestog veka kad govore o Napoleonu).
Glavna odlika Hanibalova je, prema ovim rimskim autorima,
svirepost i nemilosrdnost. Polibije, naprotiv, jedan od glavnih izvora
za Hanibala, odlučno govori protiv toga; po njemu su Hanibala na
svirepo postupanje primoravale samo političke prilike. Ali, Hanibal ni
izdaleka nije bio toliko svirep kao Što je bio njegov protivnik Klaudije
(Claudius) koji mu je u logor ubacio glavu njegovog brata
Hazdrubala, ili svirep kao što je bio Fabije Maksim, takođe, njegov
protivnik, prema plemenu Rutijevaca, posle zauzeća Tarenta. Ni
njegovo neverstvo nam nije posvedočeno; ovde čak ni rimski izvori
nemaju šta da primete: nigde, ni jednom rečju, ne pominju da je
318
Hanibal prekršio neki ugovor ili da nije održao zadatu reč. Poneki
gest pokazuje, štaviše, njegovu plemenitost. Kad je njegovog
neprijatelja Marcela zadesila smrt pred punskim logorom, naredio je
da se njegovo telo sa svima počastima spali Urnu sa pepelom
poginulog poslao je njegovom sinu Marcelu. A ovaj je znao da ceni taj
velikodušni gest, i kad je bio došao u Kartaginu, kao poslanik (o tome
je već bilo reči ranije) obavestio je Hanibala o opasnosti koja mu
pretstoji i ovaj je pobegao iz Kartagine u Tir. Možda bismo mu mogli
prebaciti samo jednu veliku manu: voleo je novac. Kad je pobegao iz
Kartagine poneo je sobom dosta zlata, ali mu je nepokretna imovina,
koja nije bila mala, konfiskovana. Već 190 godine raspolagao je opet
priličnim sredstvima. Ati, mi nemamo nikakvog razloga da mu
prebacujemo da je bio nepošten: on je živeo neobično skromno, pravi
junak koji je propao samo zbog toga što njegova domovina nije imala,
ili nije htela imati, pravog razumevanja za njegove velike ciljeve i
planove. Svakako zato, jer je bila zaslepljena akcijom protivnika
Hanibalove porodice, antibarkističkom strankom, koju je predvodio
Hanon.
nim i gotovo neiscrpnim ljudskim materijalom mnogo doprinela
propasti Hanibalovoj: Rimljani su i poste najtežih poraza mogli dosta
brzo da prikupe nove čete, jer je njihov sistem savezništva bio
neverovatno čvrst. S druge strane su i nesigurni saveznici Hanibalovi
na Siciliji i u Makedoniji umnogome doprineli njegovu porazu. Ali,
pravi razlog ipak treba tražiti u tome što kartaginska vlast ni izdaleka
nije bila tako čvrsta kao rimska i što je čak i u trenucima najvećih
uspeha, ako je verovati piscima, slabila ustancima. Glavna slabost je
bila u tome što kartaginske snage nisu bile koncentrisane tamo gde
su bile najpotrebnije, to jest u Italiji, nego su bile rasturene na više
strana (Sicilija, Sardinija, Hispanija). A to je opet dokaz da Hanibal
nije držao u rukama upravu nego je sve vodeno iz Kartagine, često,
odnosno, najčešće, pod uticajem antibarkističke stranke. Razume se
da je sposobnost Scipionova mnogo doprinela Hanibalovu padu. O
tome postoji interesantna anegdota. Među izaslanicima rimskog
senata koji su došli u Efez kralju Antiohu bio je i Scipion. Prilikom
jednog razgovora sa Hanibalom, upitao ga je Scipion ko je po
njegovom mišljenju najveći vojskovođa. Hanibal je odgovorio da je to
Aleksandar Makedonski. A kad ga je Scipion pitao ko bi bio drugi,
rekao je da je to Pir, jer je on prvi naučio vojskovođe kako se
postavljaju logori i niko nije lepše umeo da raspoređuje posade nego
319
on. Kad ga je Scipion po treći put upitao ko je najveći vojskovođa,
odgovorio je Hanibal da je to on sam, Hanibal. Scipion se nasmeja i
reče: „A šta bi bilo da si me ti pobedio?" Hanibal odgovori: „U tom
slučaju ja bih se smatrao većim od Pira i od Aleksandra"
Kao vojskovođa je bio izvanredan. Glavni izvor. Polibije, koristi
svaku priliku da istakne ratne i vojne sposobnosti Hanibalove. I Livije
to ponekad čini, mada mu to vrlo teško pada. Većina pisaca smatra
da je on najveći vojskovođa Starog veka. Bitka kod Trazimena
pokazuje njegove izvanredne sposobnosti. On je ovde u potpunosti
prozreo namere svoga protivnika i na osnovu toga doneo odluku.
Svoje planove je uvek mogao da prilagodi prema prilikama. Savez sa
Makedoncima, njegova akcija u Sirakuzi, pokazuju da je pored
izvanrednih vojničkih sposobnosti imao i neverovatno političko
osećanje. Zato Polibije s pravom kaže da je Hanibal bio „duša rata
protiv Rima". Izvanredna disciplina koja je vladala u njegovoj vojsci,
bezuslovna vernost vrhovnom zapovedniku i veliko iskustvo njegovih
generala, koje je nasledio od svoga oca i od zeta Hazdrubala (da
pomenemo samo Maharbala, Hanona i Mitona) mnogo mu je
koristilo: ti generali su mogli i na svoju ruku da čine prava čuda!
***
Slavomir Nastasijević, pisac ovoga romana za omladinu, nije
nepoznat našoj književnoj javnosti, premda se o njemu poslednjih
godina malo govorilo. Pred rat, tridesetih godina, on je bio na putu da
stekne priznanje najmlađeg srpskog komediografa i osvoji simpatije
publike i književnih krugova. Rat je ovaj put ka afirmaciji umnogome
otežao. Tek romanom „Gvapo", koji se 1957 godine pojavio u ediciji
„KADOK", u izdanju „Stožera" kao roman nagrađen drugom
nagradom na konkursu za najbolji omladinski roman, o Nastasijeviću
se ponovo govori i piše.
***
320
Kao profesor klasičnih jezika i istorije, Nastasijević nije slučajno
postao komediograf. Plautove komedije koje je imao prilike da
upozna u originalu pišući diplomski rad o njima zagrejale su ga
svojim praskavim humorom i živahnim zapletima, te je, kako i sam
priznaje, poželeo da plautovskom tehnikom izrazi savremeni život,
uglavnom iz beogradske sredine. To je on učinio svojim prvencima
„Otmicom" (1933 god.) i „Začaranim kućevlasnikom" (1934 god.). Ali
se već tu moglo naslutiti i nešto drugo čime će se Nastasijević bitno
razlikovati od Nušića. Umesto Nušićeve generalizacije pojava i života
kod ovog komediografa srećemo se sa specifičnim krugovima
beogradske periferije, malograđanskim enterijerima i gogoljevski
uhvaćenim tipovima tih sredina. Razume se, on će se postepeno
osloboditi Plautovog uticaja i već naredne komedije „Vračara Božana"
(1937 g. i „Nesuđeni zetovi" 1939 g.) pokazuju slobodnije i
samostalnije pothvate u tehničkom pogledu i u mnogo čemu drugom.
Rat je zaustavio štampanje i izvođenje ostalih komedija: „Samo voz",
„Nestrpljivi naslednici", „Laktaši". „Ženidba Pavla Alamunje" i dr.
„Vračara Božana" izvedena je prvi put 1938 godine u Skopskom
narodnom pozorištu i doživela najveći broj izvođenja u sezoni. Posle
toga pojavljuje se po amaterskim scenama. „Nesuđeni zetovi" su
doživeli prvo izvođenje u Vršcu, 1937 godine, u režiji autora. Do
danas su sve Nastasijevićeve komedije, osim „Vračare Božane" i
„Nesuđenih zetova" ostale u rukopisu.
Od oslobođenja Nastasijević se samo u dve tri aktovke, ali bez
velike volje, vratio komediji. Vredno je napomenuti njegov rad na
režiranju. Kod nas postoji veliki broj mlađih glumaca sa stečenim
umetničkim renomeom koji su prve lekcije glume primili od
Nastasijevića.
V novije vreme Nastasijević se bavi humoreskom i romanom.
Humoreskom je obuhvatio Beograd i donekle palanku iz predratnih
godina, a obradio je i nekoliko motiva iz vremena okupacije i posle
oslobođenja. Neke od ovih humoreski štampane su, u dnevnim i
humorističkim listovima. Od 1955 godine Nastasijević se skoro
potpuno posvetio i opredelio za istoriski roman.
Njegovo interesovanje je i ovoga puta izniklo iz njegove uže
struke. Studije arheologije i klasične istorije pružale su primamljiv
materijal. Prva grana nauke navela je Nastasijevića na seobe u
Evropi, a druga na ideju da obradi Hanibalov pohod na Rim.
321
Roman „Gvapo" još nije dovoljno ocenjen kao omladinska knjiga,
iako je već popularan, a o romanu „Hannibal ante portas" naša kritika
će reći svoju reč. Nesumnjivo je zasad jedno: oba romana uvešće,
prvenstveno omladinu, kroz umetničku obradu, u daleke epohe i
sukobljavanja u Evropi. Nastasijević raspolaže jakom sposobnošću
uživljavanja u davna vremena, događaje i sukobe. On poznaje
običaje starih naroda i zemalja, koje se mogu nazvati kolevkom
današnje kulture i evropske civilizacije.
To nije sasvim slučajno. Ta Nastasijevićeva sposobnost razvijala
se pod specifičnim i pogodnim uslovima.
Rođen u rudničkom kraju, u Gornjem Milanovcu, ispod planine
Vujna, kao najmlađe dete u brojnoj porodici Nikole Nastasijevića,
građevinara, on je od svoga oca slušao priče iz naroda, često
mračne i uzbudljive, a i sam Gornji Milanovac, s bliskim Rudnikom,
nosio je u njegovom detinjstvu još mnogo arhaičkog, pomalo divljeg i
romantičnog. Prirodno je što su te okolnosti: romantičnost kraja,
interesovanje za umetnost, nasleđeno od oca, naveli sva četiri brata
da se opredele za umetničko stvaralaštvo. Važno je napomenuti da je
pisac ovog dela, najmlađi Nastasijević, u doba svoga jezičkog i
mentalnog razvoja imao pored sebe svoga brata Momčila, arbitra
misli i duha, virtuoza stila i jezika.
Slavomir Nastasijević roden je 11. jula 1904 godine. Detinjstvo i
školovanje do četvrtog razreda gimnazije proveo je u rodnom mestu.
Posle toga sa svojom porodicom odlazi za Beograd i tu produžuje
školovanje u četvrtoj i Prvoj muškoj gimnaziji. Studirao je na
Filozofskom fakultetu u Beogradu. Po završenim studijama stupa u
državnu službu kao suplent gimnazije u Vršcu gde ostaje do 1930
godine. Otada do oslobođenja proveo je kao profesor u Beogradu,
Aleksincu, Nišu, a sada je profesor muzike u Sremskim Karlovcima. I
tu se bavi poslovima kao reditelj, horovođa i dirigent orkestra.
Roman „Gvapo" je delo mašte. Pisac je sa malo podataka kojima
raspolažemo o Keltima, dočarao viziju daleke prošlosti U opštem
pomeranju naroda u Evropi oko hiljadite godine pre n. e. i Kelti traže
zdravo podneblje, dobra lovišta i plodnu zemlju. Oni u svojim
putovanjima prelaze preko Pirineja u Hispaniju gde odmah počinju da
uništavaju domorodačka plemena...Lukavi i krvoločni Kelti doneli su
na Ibersko poluostrvo plodove ljudskog napretka i kulture, a isto tako i
strahoviti rat. Oni su napuštene i poludivlje horde naučili da tope
metale, nagnali ih da se ujedine i da silom okolnosti prime borbu na
322
život i smrt. To je teza ovog romana. Nju je pisac postavio u uvodu
dela. Posle deset godina rata Kelti i Iberi se ujedinjuju i stvaraju jedan
narod Keltibera, starosedeoce došavših Hispanaca.
Nastasijević je u romanu „Gvapo" kroz maštu konstruisao
zbivanja, pretvorio ih u fabulu, stvorio karaktere i tipove vodeći ih
kroz akciju dela i time stvorio zanimljiv i vaspitan roman.
Za roman „Hanibal ante portas", pored Polibija i Kornelija
Nepota, Nastasijeviću je bio glavni izvor Tit Livije (Ab urbe condita,
knjiga 21 do 30).
Dr Albin VILHAR
323
{1} Kod starih naroda roj pčela koji odleće smatran je za rđavo
znamenje.
{2} Trirema — lađa s tri reda vesala.
{3} Centurion — kapetan; dekurion — podoficir.
{4} Prvi punski rat vodili su Kartaginjani s Rimljanima i izgubili ga
(264 — 241 pre n. e.)
{5} Pobuna najamničke vojske izbila je u Kartagini, pošto senat nije
mogao da je isplati, jer je izgubio rat. Pobunu je krvavo ugušio
Hamilkar Barka.
{6} Punski — kartaginski.
{7} Aulos — stari instrument, sličan zurli ili klarinetu.
{8} To je bila najamnička vojska.
{9} 238 god. pre n. e.
{10} Auguri su bili proroci. Proricali su iz utroba žrtvovanih životinja,
po letu ptica itd.
{11} Belona — boginja rata.
{12} Rimljani su iskoristili slabost Kartagine i zauzeli Sardiniju i
Korziku.
{13} Marko Atilije Regul — rimski konzul, u prvom punskom ratu
zarobljen od Kartaginjana. Kartaginski senat pošalje ga u Rim da
posreduje da se zaključi mir. Ali Regul nagovori senatore u Rimu da
produže rat. Regul se vrati u Kartagini gde je umoren na mukama.
{14} Eol — bog vetrova. Najpre grčko, pa docnije božanstvo svih
starih naroda.
{15} Melhart — kartaginski Herkul.
324
{16} Mina — starinski novac.
{17} Reja — boginja zemlje.
{18} Sozil Spartanac — filozof, bio je Hanibalov učitelj grčkog jezika.
On je pratio Hanibala na svim pohodima. Rob Silen hio je do svoje
smrti pored Hanibala.
{19} Moloh — feničansko božanstvo kome su prinošene ljudske
žrtve.
{20} Taj ugovor zaključio je rimski konzul Gaj Lutacije s Hamilkarom.
{21} To je bilo 228 god. pre n. e.
{22} Kartaginjani su vodili poreklo od Feničana pa su po tome
nazvani Puni (Phoeni).
{23} To je bilo 221 god. pre n. e.
{24} Gips — jastreb.
{25} Bargužani — špansko pleme.
{26} Španska plemena.
{27} Falco-onis — soko.
{28} Erinije — boginje osvete.
{29} Špansko pleme.
{30} Talenat — zlatna poluga u vrednosti 6000 zlatnih dinara.
{31} Had — donji svet, pakao.
{32} Astarta i Tanida — feničanska božanstva.
325
{33} Ozloglašeni kraj Rima.
{34} Kelti su se obično borili mačem ili sekirom s jednim rezom.
{35} Starosedeoci Italije.
{36} Vika Pota — stara latinska boginja pobede, kasnije
identifikovana s Viktorijom i grčkom Nike.
{37} Amazonke — ratoborno pleme žena kod Skita, na obalama
Azovskog Mora.
{38} Juno Sospita — Junona spasiteljka.
{39} O, velika spasiteljko, spasi nas nesrećne.
{40} Hazdrubal i Magon — Hanibalova braća.
{41} Lora — sirće.
{42} Adad — feničansko božanstvo.
{43} Decije.
{44} Dok su se u Rimu savetovali, Sagunt je propao!
{45} Dok su se u Rimu savetovali, Sagunt je propao!
{46} Jari i penati — domaći bogovi.
{47} Reči Leonide, spartanskog kralja, pred pogibiju u
Temmopilskom klancu.
{48} Trisviri — policajci.
{49} Legija — najveća vojna jedinica sastavljena od 4.500 ratnika.
{50} Mamertinska tamnica — zatvor u Rimu udubljen u stenu, bez
ikakve svetlosti. Tu su zatvarani oni koji su osuđeni na smrt od gladi. U
326
toj tamnici umrli su: Sifaks, Jugurta, Vercingetoriks i mnogi drugi.
{51} Marselj.
{52} Galsko pleme.
{53} Manipula — četa.
{54} Turma — vod (30 ljudi).
{55} Dilohija — odred od 200 ljudi.
{56} Erinije — boginje osvete.
{57} Crna ovca se prinosila na žrtvu bogovima donjeg sveta.
{58} Žrtva za suzbijanje iskušenja.
{59} As — najsitniji novac.
{60} Liburne — ratne lađe.
{61} Taj bič je na kratkoj držalji za koju je vezan konopac od
nekoliko metara, na čijem je kraju privezana kitica dlaka s konjskog
repa. Taj bič vrlo jako puca.
{62} Ovaj način prelaženja preko reke pronašli su Asirci, a
primenjivali su ga ratnici u Starom i Srednjem veku.
{63} Gerion.
{64} Hirenej — bog braka.
{65} Junona Lucina — boginja porođaja.
{66} Cirta — grad u Numidiji (Afrika)
{67} Hekata — grozno božanstvo donjeg sveta.
327
{68} Hanibala.
{69} Matrone — udate žene.
{70} Da bolest pređe s njega u zemlju.
{71} Kugu.
{72} Kuća Bibakula.
{73} Poštenje iznad svega.
{74} Mani — duše pokojnika.
{75} Neka pomru svi neprijatelji.
{76} Fibula — kopča, zihernadla.
{77} Mojre — parke, suđaje.
{78} Baal — feničansko božanstvo.
{79} Astarta — boginja semitskih naroda, identična s boginjom
Tanidom.
{80} Luzltanci — keltsko pleme.
{81} Pirfneji.
{82} Barcno — Barselona.
{83} Rodan — reka Rona.
{84} To je otac Publija Kornelija Scipiona, nazvanog „Afrikanac".
{85} Galska plemena.
{86} Balan — bog sunca. Kabtri — sedam feničanskih bogova;
Kufartia, Astarta, Kadmus, Demaras, Adad, Melkart i Ešmun.
328
Prvobitno su ih obožavali Pelazgi u Beotiji, na Lemnosu i Samotraki.
{87} Alobrožani, Trikastinci, Vakončani i Trikoroni — Galska
plemena.
{88} Genua — Ðenova.
{89} Stari pisci se ne slažu u tome kuda je Hanibal prešao Alpe. Po
jednima prebacio se preko Peonske kose, dok Celije tvrdi da je sišao
niz Kremonsku kosu. Ali svi su izgledi da je išao putem kojim su docnije
prešli: Cezar. Karlo Veliki i Napoleon. To je put koji vodi od Turina duž
„Dorea Riparia", u dolinu Durance. Isto tako pisci se ne slažu koliko je
Hanibal preveo vojske preko Alpa. Istoričari Staroga veka navode
različite brojeve. Izgleda da je najmerodavnije tvrđenje jednog ratnika
koga je Hanibal zarobio. To je Lucius Cincius Alimentus. On piše da je
Hanibal preveo preko Alpa vojsku koja je brojala zajedno s Galima i
Ligurcima osamdeset hiljada pešaka i deset hiljada konjanika.
Alimentus tvrdi da je od samog Hanibala čuo, da je od prelaska
Rodana, do Italije izgubio preko trideset hiljada ljudi i veliki broj konja i
stoke.
{90} Turin (Torino).
{91} Zlatnih dinara.
{92} Prve gladijatorske borbe bile su 262 god. pre n. e.
{93} Gibraltarski moreuz.
{94} Svega šest meseci vojskovođa.
{95} Galsko pleme.
{96} Malta.
{97} Ratnici su mazali tela uljem da bi bili gipkiji u borbi.
{98} Bukcina — vojnička truba.
329
{99} Trijariji — teški kopljanici.
{100} Trisviri — policajci.
{101} Corvus — gavran.
{102} Sva četvorica grčki pisci komedija. Pripadaju tzv. Novoj atičkoj
komediji (IV i III v. pre n. e.) Njihove komedije su izgubljene.
{103} Tit Makcije Plaut, rodom iz Umbrije. On je prevodio i
prerađivao na latinski pomenute grčke komediografe.
{104} Bona Dea ili Magna Mater — Junona, zaštitnica žena, braka,
ljubavi i blagostanja. Toj boginji prinosili su na žrtvu belu krmaču.
{105} Tada još nije stigla vest u Rim o porazu kod Trebije.
{106} Rudens — konopac.
{107} Dobra boginja.
{108} Velika mati.
{109} Čarobnica.
{110} Vestalke su bile sveštenice boginje Veste kojoj su posvećivale
svoje devičanstvo.
{111} Velika Majko, pošalji spas našim sinovima, očevima i
muževima.
{112} Tartar — pakao, donji svet.
{113} Rimljani su jeli ležeći.
{114} I srećni odoste u mračne oblasti Orkove (donji svet).
{115} Misli na to da ćeš umreti!
330
{116} Persefona — božanstvo donjeg sveta, (Plutonova žena).
{117} U Rimu se biralo po dva konzula. U slučaju rata oni su vukli
kocku koji će da ide u rat, a koji da ostane kod kuće.
{118} Rimski orlovi — rimske zastave.
{119} Boji — galsko pleme.
{120} 15. mart.
{121} Posvećenoj Jupiteru.
{122} Žuljevi zbog odapinjanja strela.
{123} Statua od bronze.
{124} Flaminije je kao tribun ranije potukao Gale i zauzeo insubarski
građ Medialon.
{125} Živeli ratnici Hanibala osvajača!
{126} Živeli ratnici Hanibala osvajača.
{127} Himenej — bog braka.
{128} Scaphium — noćni sud, nokšir.
{129} Gethen — iz zemlje; iz podzemlja.
{130} Brijarej — božanstvo sa šest ruku.
{131} Hekata — božanstvo iz donjeg sveta, s tri lica.
{132} Erinije, Tisifona, Hekata — božanstva iz donjeg sveta.
{133} Eak, Radamant i Minos — sudije u donjem svetu.
{134} Alkesta — boginja smrti.
331
{135} Reja — boginja zemlje.
{136} Vaticinus — prorok.
{137} Sramna kazna za ratnika koji pobegne iz borbe. Kad mu se
odseče palac, ne može da odapinje strelu.
{138} Haron — starac koji u donjem svetu preko reke Stiksa prevozi
duše umrlih ljudi.
{139} Stari Grci su verovali da bogovi stanuju na Olimpu.
{140} Scabies — svrab, šuga.
{141} Kalhant — ružan, grbav i star prorok iz Homerove Ilijade.
{142} U to vreme siromasi su nosili sitan novac u ustima, ispod
jezika, pa je mogućno da nekom zapadne u grlo. Kolontaj aludira na
Sivasovu nekadašnju bedu.
{143} Na Merkurovim sandalama nalaze se krila.
{144} Cunctator — koji okleva, oklevalo.
{145} Tanatos — bog smrti.
{146} Momos — bog pakosti. Pukao je od besa što nije mogao naći
nikakvu manu Afroditi.
{147} Lucijus Junijus Brutus — proterao kraljeve Rima. Njegov sin,
ne pitajući oca, napao neprijatelja i pobedio, ali je otac ipak naredio da
mu se odseče glava, jer je radio na svoju ruku.
{148} Sifaks — nimidski kralj, prijatelj Hanibalov, koga je docnije
zbacio Masinisa pomoću Rimljana.
{149} Više bih voleo da mi ih preda povezane!
332
{150} Lentul (Gnej Kornelije Lentul).
{151} Sudbonosni vojskovođa ovoga rata.
{152} Voda je sredstvo za očišćenje duše.
{153} Trijariji — teški konjanici.
{154} Orlovi — rimska zastava.
{155} Heba — boginja mladosti, kći Zevsa I Here. Ima moć da
daruje večitu mladost.
{156} Boji — galsko pleme.
{157} Boginja Nemeza — kći noći. Ona određuje svakome po zasluzi
nagradu ili kaznu.
{158} Kohorta — deseti deo legiona, 420 pešaka.
{159} To je bilo 212 god. pre n. e.
{160} Ne kvari mi krugove!
{161} Lopta s valjkom.
{162} Keltiberi — Kelti izmešani s Iberima, španskim domorocima.
{163} Kralj Sifaks je odveden Rim i bačen u Mamertinsku tamnicu
gde je umoren glađu.
{164} 218 god. pre n. e.
{165} 208 god. pre n. e.
{166} Eskvilin — jedan od sedam brežuljaka na kojima je postavljen
Rim.
{167} Aventin — drugi breg u Rimu.
333
{168} Posle bekstva Numiđana pod Notom, još nekoliko puta
ponovio se isti slučaj. U to vreme 4 kohorte Numiđana, prebeglica, bilo
je u Rimu.
{169} Teško nama nesrećnima!... Užasna nesreća!... Hanibal pred
vratima!...
{170} Posle bitke kod Kane.
{171} 208 god. pre n. e.
{172} Sila je silu savladala.
{173} Ne upoznavši ljubav, ovde je sahranjena osvetnica Venilija.
{174} Tabu.
{175} Španska.
{176} Punica fides — punska vernost.
{177} Uostalom, mislim da Kartaginu treba razoriti.
334