Slavomir Nastasijevic - Hannibal ante portas

Mladi mulat, zrikav, s klempavim ušima i debelim usnama, isceri
se, pruži ruku i uze bič:

— Koga ćemo prvo otpraviti? — upita.
— Sasvim je svejedno — odgovori Skrofa. Crvenog đavola
ostavićemo poslednjeg. Njemu ćemo prebiti kamenom ruke i noge, jer
on je njihov vođa, i treba da doživi tu počast. Privezaćemo ga nisko za
drvo, da ga hijene mogu noćas dohvatiti.
Skrofa je govorio tonom iskusnog čoveka koji dobro poznaje svoj
posao. On udari jednog roba nogom u slabinu, otpljunu ustranu i obrati
se mladome mulatu:
— Počni redom... Svakom po pedeset udaraca... Mladi mulat
zamahnu bičem ali ne stiže da ga spusti na žrtvu. Odjednom poče da
maše rukama kao davljenik, zatetura se i pade. U isto vreme izvrte se i
Skrofa koji je sedeo na jednom panju. Za nekoliko trenutaka, ostali
pogođeni s po dve i tri strele popadaše po zemlji. Samo jednom pođe
za rukom da se otetura preko brežuljka.
Na ivici šume, preko potoka, pojaviše se Decijevi konjanici. Oni
brzo sjahaše i pritrčaše zarobljenicima koji su još uvek ležali na zemlji
vezanih ruku i nogu. Dok su im jedni sekli veze, drugi su hvatali
neprijateljske konje.
Crvenokosi Kota reče:
— Stigli ste u pravi čas, iako vas nismo očekivali! Dva druga se
zagrliše.
Kota zviznu. Njegov ždrebac, koga su uzalud pokušavali da uhvate
Decijevi ratnici, odmah dotrča i stade ispred svoga gospodara mašući
glavom.
Turdetanci pokupiše oružje poubijanih neprijatelja i bacivši ga na
konje, sve povezano u snopove.
Međutim, na brežuljku pojaviše se Punci. Oni su vikali bodreći jedni
druge. Zatežući lukove sjuriše se niz breg. Turdetanci ošinuše konje,
preskočiše potok i zamakoše u šumu. Među neprijateljima bilo je
mnogo afričkih crnaca. Oni, derući se na sav glas, sjuriše se do potoka
odapinjući strele. Ali uvideše da je gonjenje nemoguće, jer se mrak već
počeo spuštati.
Turdetanci su brzo promicali kroz šumu. Kad izađoše na čistinu,
mrak je već pao. Onda, u koloni, kretoše prema Tarakonu, ne žureći,
jer nije bilo izgleda da bi ih ko mogao goniti.

51

52

5. GLAVA

Hanibal se zaklinjao da ni živu dušu
neće ostaviti u Saguntu.

Borbe oko Sagunta bile su sve žešće. Građani su davali otpor

kakav niko nije očekivao, a kome se i sami nisu nadali. To je
povećavalo upornost i potsticalo na hrabrost. Hanibal se nadao da će
lako prodreti u grad ako mu pođe za rukom da obori veliki zid između
dve kule koje su se visinom isticale iznad ostalih. Ali građani su baš taj
zid postojano branili. Falarike su buktale leteći, padale na opsadne
mašine, palile ih i satirale. Neprijatelj je privlačio nove i produžavao da
ruši zid.

Ipak, dva meseca posle početka opsade, zid je oboren rušeći se
s treskom od jedne kule do druge. Hanibal pomisli, ako samo malo
više snage uloži, moći će da prodre kroz prolom i osvoji grad. Bojni
pokliči napadača udesetostručiše se u oblaku prašine, a preneraženi
glasovi branilaca napraviše paniku među građanima. Punci su jurili
hrpimice na prolom zbijeni u gomilu i otimali se ko će pre upasti u grad,
jer je Hanibal obećao svojim ratnicima celokupnu pljačku. Ali, na
zaprepašćenje napadača, branioci postaviše svoja tela na mesto
oborenog zida i izdržaše prvu navalu. Nijedna njihova strela ili falarika
nije bačena uzalud. Punci, padajući jedan preko drugog, brzo zakrčiše
prolaz svojim trupovima, a građani ni za stopu ne odstupiše.

Istoga dana, u podne, Hanibal lično povede svoje pešake na juriš.
Vikao je i bodrio na sve strane i naletao na prolom kao prost vojnik. Ta
borba se otegla do pred zalazak sunca. Kad su branioci mislili da će
se neprijatelji, premoreni, povući, Punci privukoše katapulte i baliste. Iz
njih su kopljima i kamenjem zasipali protivnike praveći čitave prolaze
među njima. Građani su ginuli, živi sklanjali mrtve ili se na njihovim
leševima borili. Novi i odmorni ratnici stalno su pridolazili, ogorčeno
odapinjali strele, bacali falarike i kišom kamenja iz praćke odbijali
napade neprijatelja.

53

Hanibala i njegove vojskovođe hvatao je bes, jer se niko od njih
nije nadao da branioci, ma kako hrabri, mogu svojim telima braniti
prolom u zidu, širok oko pedeset koraka, i odbijati tako silovite nalete.
Na zaprepašćenje celokupne napadačke vojske, već u sam mrak,
ratnici sa zidova počeše bacati na polje zapaljene buktinje. Kad
svetlost obasja bojno polje, građani nadadoše viku, pa, preskačući
leševe i gomile kamenja od porušenog zida, izleteše u polje.
Zaklanjajući se malim okruglim štitovima, grunuše svom žestinom na
napadače. Pešaci potiskoše neprijateljsku pešadiju, probiše se kroz
nju i izmešaše se s konjicom. Provlačeći se ispod konjskih trbuha tukli
su se s neprijateljima pomamno i ginuli hrpimice bodući noževima
konje. Istovremeno na severnu kapiju izađoše Aurelijevi konjanici, a na
južnu Falkonovi Turdetanci. Nemajući strpljenja da sačekaju jedni
druge, Sagunćani, kako su ispadali iz grada tako su pojedinačno ili u
manjim grupama kidisavali na neprijatelja. Punci, tučeni s tri strane,

54

najpre se stadoše povlačiti u redu, braneći se nadohvat, ali pritešnjeni
s bokova od dve konjice, pokvariše redove i nagoše u bekstvo. Borba
se pomače s osvetljenog prostora.

Dernjavu, bacanje oružja i pomamno bežanje ne mogade sprečiti
ni Hanibal, ni njegove vojskovođe. Saguntski konjanici kao utvare izletali
su iz mraka pa, bodući kopljima i sekući mačevima, napraviše pravu
pustoš među neprijateljima. Te noći nekoliko hiljada Punaca palo je u
borbi mrtvo i ranjeno. Ostali se jedva zadržaše u svome taboru. Bujica
begunaca povuče i Hanibala.

Neobuzdani zapovednik punske vojske hvatao se za glavu
prizivajući sve bogove hada i zaklinjući se da živu dušu neće ostaviti u
gradu. Njegov bes dostiže vrhunac kad se seti kako je olako shvatio
opsadu i napad na Sagunt. Očekivao je da će se građani odmah
prepasti od tolike vojske i predati grad bez borbe. Zbog toga im je i
poslao lakrdijaša Sivu Sidonjanina kao glasnika. Hteo je da ih ponizi, a
ono ispalo da su oni ponizili njega.

Hanibal je kao zver u kavezu šetao ispod svog šatora. Njegova
prekaljena ratnička duša beskrajno je patila. Silni vojskovođa seti se
kako je i njega uhvatio te noći strah, isto kao i ostale. Svi su bežali kao
da ih gone hadska čudovišta. Na tu pomisao Hanibalu jurnu krv u glavu
i stid ga stade nagrizati.

Kad je zid bio oboren i kad je bio siguran da je neprijatelju
onemogućen svaki dalji otpor, odjednom, nekim čudom, on se i dalje
brani! Veliki vojskovođa priznavao je u sebi da ni on sam ne bi mogao
do te mere dovesti svoje ratnike. Zgranjavao se pred smelim ispadima
građana kroz prolom i besneo što njegove najbolje kohorte beže ispred
njih, gonjene do samog tabora, što razbijena vojska u mahnitom
bežanju povlači i njega.

Hanibal je dobro znao koliko je grad Sagunt jak, ali nije znao da su
hrabrost i požrtvovanje građana jači od zidova i kula. Samo za jedan
dan izgubio je oko grada i u polju blizu četiri hiljade ljudi. Surovi
vojskovođa ne bi žalio da je izgubio pet puta više, samo da se ne okrnji
njegova slava. Izgubljen ugled u vojsci znači propast za svakog
vojskovođu. Dobro je to znao Hanibal i zbog toga je rešio da osvoji
grad po svaku cenu.

Pod šatorom su sedele vojskovođe: Maharbal, Hanon, Bomilkarev
sin, Hazdrubal,{40} Debeli Kolontaj, Magon, Sozil Spartanac i drugi. Svi
su oni ćuteći gledali Hanibala trudeći se da pročitaju njegove misli.
Jedini Debeli Kolontaj imao je izraz lica kao da će svakog trenutka

55

prsnuti u smeh. To je bio strahoviti borac, nepobediv na svim
megdanima, iako je izgledao dobroćudno i beznačajno.

Ispred šatora gorela je velika vatra i obasjavala stražare koji su
promicali kao utvare. U tihoj noći dim je kolao nisko, ulazio u šator,
štipao oči i otežavao disanje. Rob Silen okretao je na ražnju debelu
ovcu s koje je kapao rastopljen loj na žar. Zagoreli miris mešao s
dimom.

Pod šatorom prvi progovori Maharbal:
— Falkon i Turdetanci!... Da oni nisu ušli u grad, dosad bi sve bilo
gotovo!
Hanibal sleže ramenima i sede na svoju tvrdu postelju, prekrivenu
ovčijim kožama. Žmirkajući zagleda se u buktinju, koja je zadenuta u
jednu raklju, pucketala bacajući zelenkastu svetlost na bradata lica
ratnika i ćelavu glavu Debelog Kolontaja.
— Falkona treba ubiti! — reče Sozil Spartanac. — U Gipsovom
odredu ima jedan bivši gusar, zovu ga Lora.{41} On će ubiti Turdetanca
odmetnika.
— Tako je! — oduševi se Hazdrubal. — Znam toga razbojnika!
— Ćuti! — reče Hanibal prezrivo. — Ne upadaj u reč drugima!
Spartanac produži:
— Poslaćemo Loru da se preda s nekoliko drugova. Kad se
primaknu Falkonu, povadiće skrivene mačeve ispod tunika i iseći vođu
Turdetanaca.
— Oni bi mogli da ubiju i Aurelija, zapovednika Sagunta — opet
dobaci Hazdrubal.
Debeli Kolontaj pršte u smeh. I Hanibal se nasmeja:
— Mogli bi da poubijaju sve ratnike u gradu — reče. — Taj vaš
Lora suviše je kiseo, da bi ga Falkon, ili ko drugi, hteo progutati.
Izmislite nešto bolje!
Opet zaćutaše svi.
Hanon predloži da pokušaju nekako da Turdetance namame na
zlato pa da ih poubijaju.
— Smešno je to — reče Kolontaj — da se pod ovim šatorom vodi
razgovor o jednom čoveku, kad u gradu ima takvih bar deset hiljada!
Oni se svi bore kao jedan.
— Kad bi mi pošlo za rukom da Falkona pridobijem za sebe —
reče Hanibal — ne bi mi palo na pamet da ga ubijem! On više vredi
nego svi vi skupa!...
Maharbalovo bledo lice pozelene, a oči mu sevnuše. Ipak, ne reče

56

ništa. Navikao je on na uvrede svoga neobuzdanog gospodara.
— Ubiti ga, ili pridobiti — dodade Magon. — Glavno je da ga

izvučemo iz grada, jer on je duša otpora... Nego, njegova sestra se
nalazi u ropstvu kod Gipsa. Možda bismo pomoću nje mogli...

— Tako mi Adada,{42} sjajna misao! — viknu Hazdrubal.
— Nema od toga ništa! — dodade Hanon. — Devojka nije više u
ropstvu. Oslobođena je... Oteta...
— Kako? — prenu se Hanibal.
— Pobegla. I nju i Crvenokosog Kotu oslobodili su Turdetanci.
Hanibal planu:
— Kakva ste vi vojska! Kakvi ratnici, kad vam robovi beže!...
Smesta mi dovedite ovamo čuvare i dželate!...
— To je nemogućno — odvrati Hanon. — Turdetanci su pobili sve.
Ubili su i dželata Skrofu.
Hanibal se uhvati za glavu:
— Skrofu ubili! Moga najglavnijeg dželata! Kolontaj se nasmeja.
Hanibal ga preseče pogledom:
— Bogovi su me kaznili kad su me udružili s ovim debelim
ludakom! Šta se smeješ, budalo?
— Gledam kako te razdire očajanje što si izgubio dželata, kao da
ne možeš među tolikim razbojnicima u svojoj vojsci da nađeš stotinu
drugih — odvrati Kolontaj.
Hanibal je tražio reči kojima bi smoždio sve prisutne. Najposle
pršte u smeh:
— Taj Falkon je silan momak! — reče. — Njemu je mesto u mome
taboru ili u donjem svetu... Očevidna stvar... Nego, dovedite mi toga
kiselog gusara, da vidim kako izgleda...
Magon izađe pred šator i doviknu nekoliko reči stražarima. Malo
zatim dođoše Gips Spartanac i Lora. Straža ih propusti.
Lora je bio snažan ratnik, glave malo nakrivo nasađene na
zdepasti trup. Ispod niskog čela imao je dva tamna, bezizrazna oka,
duboko usađena u glavi.
— Ti si Lora? — upita ga Hanibal.
— Ja! — reče.
— Nikad te dosad nisam video.
— Ja tebe jesam — odvrati ratnik brišući palcem i kažiprstom
krajeve šopavih usta.
— Koliko si puta bio ranjen?
— Devet puta, i uvek spreda!

57

— Znači, nije bežao! — dodade Hazdrubal. Hanibal produži:
— Poznaješ li Falkona?
— Poznajem i njega, i Kotu, i Decija, i sve Turdetance koji su se
odmetnuli od svoga plemena!
— Vrlo dobro... Ti treba da ubiješ Falkona.
— Ako treba, ubiću i njega, i svakog drugog — hladno odgovori
Lora.
Hanibal ga potapša po ramenu:
— Dede, pa ću te, kad se vratiš, postaviti za dželata. Na Lorinom
licu pojavi se grimasa, jedna vrsta osme
ha oko usta i očiju. Zbog toga sprčenog izraza ratnik je i dobio
nadimak „Lora", jer se činilo da je okusio nešto kiselo.
Noć je uveliko pokrila tabor, ljude i bojno polje posejano leševima,
pobijenih ljudi i konja. Ponegde su se čuli jauci teškog ranjenika, kojima
niko nije dolazio u pomoć. U neko doba pojavi se mesec i svojom
beživotnom svetlošću, kao avet, obasja bojno polje, grad Sagunt i
oboreni zid. Iza preloma su budne oči stražara gledale u daljinu, prema
neprijateljskom taboru, a njihove uši hvatale šumove koji su otud
dopirali.

***

Punci su svom žestinom napadali na grad, a građani danju odbijali
juriše, noću vršili ispade uznemiravajući neprijatelje i u samom taboru.
Duša ovih napada bio je Falkon sa svojim Turdetancima, a pored njega
jedan bivši rob iz Eritreje, po imenu Gerion, kome je Aurelije poklonio
slobodu.

— Svakog zarobljenog Turdetanca udariti na krst, a za Falkonovu
glavu dajem četrdeset zlatnih mina — svakodnevno je govorio Hanibal.

Vreme je prolazilo a grad je, kao začarana tvrđava, prkosio
napadačima. Osim toga, Crvenokosi Kota i Decije, s pet stotina
konjanika svake noći napadali su na punski logor i nestajali. Njihovi
napadi uvek su bili na drugom mestu, jer je Hanibalov logor zahvatao
ogroman prostor oko grada. Uzalud su Numiđani i Libijci, najpodmukliji
borci, postavljali zasede i kao vuci vrebali mali odred. Nije im pošlo za
rukom da ma ijednog čoveka živog uhvate. Naposletku, Hanibal obeća

58

za svakog zarobljenog Turdetanca iz tog odreda po tri zlatne mine.
Imao je nameru da zarobljenike stavi na muke, da bi doznao gde se
skrivaju ostali. Uzalud. Kota i Decije naredili su svojima da ranjenike
spasavaju, a ako je to nemogućno, da ih ubijaju. Zbog toga, posle
svakog napada, za njima su ostajali samo mrtvi.

Kotini ratnici ubijali su ljude i konje, gonili punsku komoru i odvodili
stoku. Crveni Kelt tamanio je sve što je neprijateljsko stvarajući užasan
strah među afričke meleze, Sarmate i sujeverne Ilirske gusare. Svi su
oni bili uvereni da je prema Koti ljudska snaga nemoćna.

Falkon je u gradu od nekoliko zarobljenih Grka doznao da su se
Kota i Decije našli i udružili. Ratnika je toliko obuzela radost, da je
Grcima poklonio slobodu.

Jednoga dana, za vreme juriša na grad, iz Hanibalove vojske
prebegoše osam ratnika. Njih je predvodio bivši gusar Lora. Oni
pobacaše oružje i prođoše kroz prolom. Turdetanci, koji su branili to
mesto, prihvatiše ih i povedoše svome vođi. Hanibalovi ratnici priđoše
Falkonu, ali nedovoljno spretno povadiše mačeve skrivene ispod
tunika. Otkriveni blagovremeno, svi popadaše isečeni ili probodeni
kopljima.

— Ovo se zove poštena borba! — nasmeja se Falkon. — Srećan
sam što me Hanibal ovoliko ceni!

Osam glava pobijenih punskih ratnika Turdetanci istoga dana
baciše sa zidova u najveću gomilu napadača, na mesto gde su se borili
Maharbalovi Numiđani.

Tri dana u Hanibalovu logoru govorilo se da se punski saveznici u
Španiji, Oretanci i Karpetanci, dižu na oružje i da nameravaju da krenu
Sagunćanima upomoć. Zbog toga Hanibal sazva veće starešina:

— Pozvao sam vas na savetovanje, — otpoče — jer sam čuo da
mi i vi, kao i oni u senatu, iza leđa prebacujete da sve radim na svoju
ruku. Oretanci i Karpetanci spremaju izdaju i nameravaju da nas
napadnu. Pokrenuli su ih Crvenokosi Kota i onaj rimski građanin što je
pobegao iz ropstva u doba Hazdrubalovo.{43} Želim da čujem vaše
mišljenje. Govorite sve što smatrate da bi bilo dobro i korisno u
ovakvoj prilici.

Maharbal prvi progovori:
— U našoj vojsci ima oko sedam hiljada Karpetanaca. Šta da
radimo s njima, jer oni su sigurno obavešteni o pokretu svojih?
Mišljenja sam da će svi pobeći.
— Neće! — dobaci Sozil Spartanac. — Bacićemo ih u okove i

59

prodati kao robove trgovcima iz Sirije i Palestine koji se stalno nalaze u
našem logoru čekajući da kupuju robove kad padne Sagunt.

— Ne! — reče Hazdrubal. — Moje je mišljenje da treba ubiti
svakog desetog.

— Ja bih pobio sve! — dodade Sagarion sležući ramenima. Njega
je Hanibal u poslednje vreme pozivao na savetovanje.

Hanon, Bomilkarov sin, bio je mišljenja da se pošalju poslanici
pobunjenim plemenima da njihove vođe ili pridobiju darovima, ili ih
pohvataju na prevaru i poubijaju. Ratnik završi:

Poslao bi im Gipsa i Sagariona. Oni će umeti da nauče buntovnike
kako treba poštovati zadatu reč!

Ovo savetovanje nije trajalo dugo, jer Hanibalove vojskovođe nisu
navikle na većanje. Njihova zapažanja i kratke upadice na kraju poveza
Hanibal:

— Mišljenja sam, — reče — da se usvoji Hanonov predlog: Sozil
Spartanac kao poslanik da ode buntovnicima i da im ponese darove. S
njim će poći Gips i Sagarion sa osam stotina konjanika, odabranih
među punskim ratnicima. Ako poslaniku ne pođe za rukom da pridobije
pobunjene vođe saveznika, neka ih bar zavarava, dok im ne zauzmemo
Sagunt. Mislim da će posle toga svakog proći volja da se buni. S
Karpetancima, ovde u logoru, postupaćemo lepo, ali ako primetimo
najmanji znak pripreme za bekstvo, napravićemo među njima pokolj...
Mislim da vam je jasno koliko je važno da grad što pre zauzmemo.
Naređujem da Sagunt sutra padne u naše ruke!

Ratnici se prenuše, stadoše da se zgledaju, i da vrte glavom, ali
se niko ne usudi da stavi primedbu.

Sutra zorom, Sozil, u pratnji osam stotina konjanika, pođe
Oretancima i Karpetancima. Desno i levo od njega jahali su Gips i
Sagarion.

U taboru su trube objavljivale vojsci da počinje napad na grad. Sa
svih strana nagrnuše gomile ratnika i juriš otpoče. Navala Punaca bila
je toliko žestoka, da je izgledalo da građani ne mogu odoleti. Velike
opsadne kule nadmašivale su zidove. S njih su dobri strelci obarali
branioce. Kad se činilo da nikog živog nema više na zidovima, Punci
pružiše s kula široke daske i počeše da uskaču u grad. Ali, građani,
kao da su iz zemlje nicali, navališe na njih i sve do poslednjeg
poubijaše. Onda izleteše na zid, oboriše daske, a drvene kule zapališe
falarikama.

I na prolomu se vodila bitka žešća nego obično. Hanibal, bodreći

60

svoje borce, primakao se zidu. Jedan Sagunćanin poznade ga u gomili
pešaka, pa, prizivajući Apolona upomoć, odape dobro zategnut luk.
Strela zvrknu s tetive i pogodi punskog vojskovođu. Hanibal, vukući
nogu posle nekoliko posrtaja, pade. Strela mu je skroz probila butinu.
Među Puncima se napravi nered i komešanje.

Jedan grlati ratnik viknu sa zida:
— Pogibe Hanibal!...
Falkon, uočivši metež među neprijateljima, doviknu svojim ljudima,
da će dati četiri talenta zlata borcu koji se dočepa Hanibala. Turdetanci
kao bujica jurnuše preko proloma u polje.
Ali Maharbalovi konjanici dohvatiše za ramena ranjenog
vojskovođu, pa noseći ga po dvojica između sebe, pobegoše s bojnog
polja. Ostali se isprečiše i zaustaviše Turdetance. To je bila zasluga
Debelog Kolontaja i njegovih Libijaca.
Hanibal srećno stiže do svoga tabora.
Posle toga, šest nedelja nije bilo juriša na grad, nego se nastavila
samo opsada. Za to vreme Hanibal je lečio svoju ranu, a građani
podigoše nov zid na mestu proloma.

***

U međuvremenu, do Hanibala stiže vest da su u Španiju stigli
rimski poslanici, da se nalaze na lađama usidrenim u pristaništu kod
Nove Kartagine i da ne žele da napuste svoj brod dok ne stupe u vezu
s njim. Hanibal im posla glasnike poručujući preko njih Rimljanima: da
oni ni u kom slučaju ne jemče za njihove živote, ako krenu prema
njegovom logoru kroz toliki ratni metež i pobunjena plemena. Osim
toga, glasnici su imali da saopšte da Hanibalu nije stalo do toga, da u
tako odlučnom času saslušava poslanstva i da gubi vreme u razgovoru
s njima.

Znao je on da rimski poslanici neće poći prema punskom logoru,
nego da će smesta krenuti za Kartaginu. Zbog toga Hanibal opremi
poslanike prvacima Barkine stranke u senatu, da ih pripreme, da
nipošto ne dozvole Hanonu Velikom i njegovim pristalicama da ma šta
učine po volji rimskom narodu.

Rimski poslanici, Publije Valerije Flak i Kvint Fabije Tamfil, ne

61

dvoumeći se, krenuše prema Kartagini, pošto Hanibalovim glasnicima
rekoše da nemaju ništa da saopšte Hanibalu.

U Kartaginskom senatu Valerije Flak ukratko iznese optužbe protiv
Hanibala. Pomenu ugovor koji su zaključili Hazdrubal i rimski konzul Gaj
Lutacije, i uloži zahtev da se odmah diže opsada sa Sagunta, da se
Rimljanima preda Hanibal i njegove vojskovođe, da ih oni dovedu u
Rim, da im se tamo sudi kao prekršiteljima ugovora o miru.

Kad rimski poslanik završi govor, među senatorima zavlada mrtva
tišina. Činilo se da svi osećaju strahovitu ozbiljnost stanja u koje su
zapali. Hanon Veliki bacajući poglede prema klupama gde su sedeli
njegovi protivnici, Barkisti, ustade i otpoče:

— Pošto se ne nađe nijedan od onih koji su krivci za ovo zlo
stanje, što ga je njihov ljubimac, Hanibal, izazvao, progovoriću ja...
Odmah naglašavam da sam za bezuslovno poštovanje ugovora o miru,
jer ugled ovoga senata to zahteva. Znam pouzdano da mi mnogi od
slušalaca ne odobravaju, jer su dobili takav nalog od Hanibala... Ja s
ovog mesta zaklinjem senatore da saguntskim ratom ne raspaljuju rat
protiv Rimljana! U svoje vreme opominjao sam i molio da se vojsci ne
postavlja na čelo Hamilkarov sin, jer duša pokojnikova i njegov
naslednik neće mirovati, niti će se iko drugi od Barkine krvi primiriti i
poštovati ugovor koji smo utvrdili i potpisali s Rimljanima. Okružen
legijama, Hanibal seje rat za ratom, a vi mu svojim odobravanjem
pomažete da podjaruje potpaljenu vatru! Vi ste svojim postupcima
razbuktali ovaj požar u kome sad gorite! Vaša vojska opseda Sagunt, a
uskoro će rimske legije jurišati na Kartaginu pod zaštitom onih bogova
pomoću kojih su u prošlom ratu osvetili kršenje ugovora. Hanibal, vaš
ljubimac, ne pušta pred sebe u svoj tabor poslanike i na vaše oči gazi
pravo koje već i varvari poštuju! Poslanici najmoćnije države na svetu,
odbačeni, došli su ovamo da traže vinovnika nesreće. Uzmite se
upamet, oci senatori!... Rimski poslanici postupaju strpljivo i blago,
kako i priliči dostojanstvu moćnih i velikih. Oni ne žure, ali kad se budu
odlučili za rat, tim će biti strašniji i oni, i narod koji ovde zastupaju. U
prvom ratu protiv Rimljana bili smo pobeđeni. Pali smo, jer naša snaga
nije dorasla njihovoj. Pored toga, bogovi su kaznili podlost naših
vojskovođa. Napominjem da se onda borio Halmilkar lično, a sad...
samo njegov sin! Svima je jasno da Hanibal svoje opsadne mašine
privlači Kartagini i kartaginskim zidovima. Ruševine Sagunta pašće na
naše glave, a rat, koji smo započeli sa Sagunćanima, treba da vodimo
s Rimljanima. Razmislite: hoćemo li predati Hanibala?... Ja ga

62

proklinjem i želim da bude proteran na kraj sveta, odakle mu za godinu
dana niko ni glas ne može čuti!... Predlažem da se odmah pošalju naši
poslanici u Rim, da dadu zadovoljenje rimskom senatu, a drugi da odu
u Španiju i da Hanibalu odnesu naše naređenje da smesta diže opsadu
sa Sagunta. Zatim da se Sagunćanima isplati odšteta za pretrpljene
gubitke u materijalu i ljudstvu, a Hanibal, po ugovoru da se izda
Rimljanima. Ako to ne uradimo, idemo pravo u propast! Na ruševinama
Kartagine zavijaće vuci... Hanon završi govor.

Senatori, gotovo svi na Hanibalovoj strani, sa zaprepašćenjem
stadoše uzvikivati optužujući Hanona i nazivajući ga izdajnikom, jer je
žešće govorio nego rimski poslanik Valerije Flak.

Posle mnogo optužbi, prepirki i uvreda upućenih govorniku,
poslanicima je odgovoreno da su rat otpočeli Sagunćani, a ne Hanibal;
da rimski senat greši što stavlja na kocku kartaginsko prijateljstvo.

Na ovaj bezočni odgovor rimski poslanici ne odgovoriše ništa.
Udaljujući se iz senata, uputiše se svome brodu koji ih je spreman
čekao u pristaništu. Malo zatim, krenuše put Rima.

63

6. GLAVA

Deliberante Roma, Saguntum perit!{44}

U toku od šest nedelja Sozil Spartanac je darovima, obećanjima i

pretnjama zbunjivao Oretance i Karpetance i tako zaustavljao njihovu
vojsku. Lepim rečima toliko je pridobio neke starešine, da su bili gotovi
da se između sebe potuku. Gips i Sagarion bili su spremni da se
smesta umešaju u tu borbu.

Za to vreme opet su otpočeli napadi na grad Sagunt. Punci su
svakodnevno jurišali, a građanima je, posle dugotrajne opsade,
ponestalo hrane. Senatori i vojskovođe značajno su se pogledali,
obarali glave i u toku razgovora pravili sve duže pauze. Nekoliko
desetina hiljada ratnika, i toliko žena i dece, skoro osam meseci hranilo
se u gradu i hrane je nestalo. Poslednjih dvadeset dana vojnici su
dobijali po pola obroka, pa onda četvrtinu. Lagano, podmuklo, glad se
uvlačila u svaku kuću, osećala se na ulicama, kezila zube nad
izmršavelim ratnicima i kao sablazan svakodnevno gutala nejaku decu i
iznemogle žene i ljude.

Pojaviše se i čudna znamenja uvlačeći se u srca građana:
pocrkaše svete kokoške u Junoninu hramu, a iste večeri, po zalasku
sunca, na krov hrama sleteše dve kukavice zlokobno pevajući. Tri dana
kasnije, nasred trga u podne, kobac uhvati goluba i s njim u kandžama
odlete prema punskom taboru. Sve se to uporno pronosilo od usta, do
usta i uvećavalo strah.

Jedne noći, za vreme zatišja, Alkon Sagunćanin i Alorko Španac
tajno izađu iz grada i odu u Hanibalov logor misleći da molbama utiču
na neprijatelja da bude milostiv prema građanima. Hanibal sasluša
njihova moljakanja i preklinjanja da bar žene i decu poštedi u gradu i,
ne žesteći se, dade odgovor:

— Vi, Sagunćani, primili ste u svoj grad moga najžešćeg
neprijatelja, Falkona s Turdetancima koji su se odmetnuli od svojih
starešina. Oni su napali svoje vođe, kad su čuli da nameravaju da
stupe sa mnom u savez, digli njihovo zlato i srebro namenjeno meni i

64

predali ga vama. Sad tražim od vas da se ti izdajnici, na očigled vaše i
moje vojske, svi do poslednjeg razapnu na krstove, a zlato i srebro
meni da se preda. Posle toga, vaši građani mogu izaći iz grada pod
uslovom da ne ponesu ništa osim po jednu haljinu koja se zatekla na
njima. Oružje, zlato, srebro i sve dragocenosti predaćete meni.

Uzalud su samozvani poslanici pokušavali da dokažu surovom
neprijatelju da je to, što on traži, isto što i smrt. Hanibal ostade pri
svojim zahtevima.

Alkon Sagunćanin, uveren da mu je smrt neizbežna ako se vrati u
grad, zamoli Hanibala za dozvolu da može ostati u njegovom logoru i
dobi odobrenje. Alorko se vrati u grad. Stražari ga razoružaše i
doteraše na trg. Oko njega se iskupiše senatori i građani, svi bledi i
izmršaveli od gladi i ratnih napora.

Aurelije se obrati Alorku:
— Po čijem nalogu ste ti i Alkon išli u Hanibalov logor?
Ratnik je ćutao. Zapovednik grada mu naredi da govori ako ima
šta da kaže.
— Ja sam Španac — otpoče Alorko — i za mene bi bilo
probitačnije da sam ostao kod Hanibala i manje bi mi se moglo zameriti
nego vašem sugrađaninu Alkonu koji je postao prebeglica. Mnogo bi
više dolikovalo da se on mesto mene vrati u grad. Ali on se uplašio
smrti i ostao je u punskom logoru, a ja sam se vratio da vam donesem
uslove koje osvajač nameće vašem gradu. Hanibal zahteva da se
Falkon i svi Turdetanci razapnu na krstove, a zlato i srebro, što su
doneli u grad, njemu da se preda.
— Vrati se ti Hanibalu i reci mu da dođe da nas pohvata pa onda
neka nas razapne! — dobaci Falkon.
Alorko nastavi:
— Građani Sagunta, pošto se od Rimljana ne možete nadati
ikakvoj pomoći, jer oni svoje legije neprestano šalju u Galiju, a oružje
vam i zidovi ne mogu više koristiti, pretstoji vam smrt od gladi ili od
neprijateljskog mača. Ja vam od Hanibala donosim mir pre neizbežan
nego probitačan. Molim vas, da ono, bez čega ćete ostati, ne smatrate
kao gubitak, već ono što vam se ostavlja računate kao dobit.
Neprijatelj vam uzima grad, a ostavlja vam polja. On će vam odrediti
mesto gde ćete podići sebi nov grad. Sve zlato i srebro, državno i
privatno, kao i ostale dragocenosti, treba odneti u Hanibalov logor.
Vas, vaše žene i decu, neprijatelj hoće da poštedi, ako pristanete da iz
Sagunta izađete bez oružja, samo u haljini koja se na svakom od vas

65

zatekla. To zahteva osvajač, a to vam nalaže i težak položaj u kome se
nalazite. Ja mislim da će Hanibal donekle popustiti i neke od ovih
uslova odbaciti, ako se predate, a ako ne, pašćete po ratnom pravu vi
i vaša deca.

Alorko Španac završi. Građani, koji su se tiskali oko senatora na
trgu, u najvećoj tišini saslušaše uslove neprijatelja. Vojne starešine,
bogovi, trgovci i senatori gledali su Alorka ravnodušno. Navikli na
ubojnu vrevu, u kojoj su svakodnevno učestvovali, tukući se sa zidova,
na prolomu i u polju, i uvek bili spremni da umru, bili su uvereni da ih
smrt neće mimoići. Rimskoj pomoći više se nisu ni nadali, jer njihovi
poslanici tek što su napustili Kartaginu. Sad su očekivali reči Aurelija
Bibakula.

Zapovednik grada obrati se Falkonu:
— Izdajnika Alorka isterajte iz grada.
S polja se čula sve veća graja. Neprijatelj je navaljivao na zidove.
Ubojna vreva i udarci ovnova neprekidno su se čuli. Opsadne mašine
nadvišavale su ljudske i konjske glave, valjale se po polju i po
neravnom zemljištu talasale se kao lađe na moru. Pridolazilo ih je sve
više. Aureliju se činilo da neprijatelj hita da osvoji grad, jer zima je bila
na domaku, a moglo se desiti da stigne i rimska pomoć.
Aurelije baci pogled na svoju i neprijateljsku vojsku i uzdahnu:
— Da nam je hrane još samo za mesec dana! Stajao je na jednoj
visokoj kuli s koje se pregledno videlo bojno polje. Odatle ugleda
nekoliko Turdetanaca kako na mala vrata ogromne kapije izguraše
Alorka Španca. Tek što se nađe na polju, neprijatelji ga zasuše
strelama. Alorko se zatetura i pade.
— Izdajnik je ispred nas otišao u donji svet da nam tamo pripremi
mesto! — bolno se osmehnu stari ratnik i uputi se prema senatu gde
su ga bogati trgovci i senatori očekivali. Na ulazu u većnicu spazi svoju
ćerku Veniliju. Devojka se brižno zagleda u očevo lice i zagrli ga. Ratnik
se smešio.
— Šta je? — upita Veniliia.
— Propast i spas od muka! Poginućemo svi kao pravi ratnici. Smrt
nam je jedini izlaz.
— A rimska pomoć?
Stari ratnik sleže ramenima:
— Deliberante Roma, Saguntum perit!{45}
Rekavši to, Aurelije uđe u većnicu. Venilija pođe za njim, rešena da
ga više ne napušta. Senatori i trgovci već su bili rešili da se niko živ ne

66

preda neprijatelju. Oni saopštiše svoju odluku Aureliju.
— Bogovi neka se smiluju vašim dušama! — reče zapovednik. —

Sagunćani i njihove starešine učinili su sve što je u ljudskoj moći da
spasu svoj grad, svoje lare i penate.{46} Osam meseci Punci su uzalud
jurišali na Sagunt, a za to vreme Rimljani, naši saveznici, nisu stigli da
nam pošalju pomoć! O, kada bi bogovi dali da dožive istu sudbinu, da
ovaj neprijatelj i njih nađe u Italiji!

Jedan centurion, krvav i zadihan, utrča u većnicu i viknu:
— Neprijatelj prodire u grad!... Naši ratnici se tuku na velikoj
kapiji...
Aurelije se obrati senatorima:
— Ovo sveto mesto, gde su naši preci zasedali, sutra neće
postojati. Sagunt više nema senata i senatora... Sad smo svi obični
borci koji idu da poginu s oružjem u rukama. Danas ćemo večerati u
donjem svetu!{47}
Venilija je stajala iza jednog stuba i čula reči svoga oca. Bila je u
oklopu i sa šlemom na glavi. O bedrima imala je kratak mač, a u ruci
falariku. Ona se pojavi pred senatorima i smelo reče:
— Molim da ovaj senat, pre nego što propadne, odobri moju
molbu. Neka mu to bude poslednja odluka... Tražim da mi dozvolite da
odem u neprijateljski logor, da ubijem Hanibala.
Najstariji senator plačući zagrli devojku i drhtećim glasom od
uzbuđenja reče:
— Neka Apolon svojom strelom probije bezbožno srce našeg
neprijatelja, a ti, čestita krvi Bibakula, niti možeš stići do Hanibala, niti
je sad vreme za to!...
Senatori se oprostiše grleći jedan drugog i stadoše napuštati
većnicu.
Aurelije pođe s ćerkom.
— Dockan... dockan... Zakasnila sam, — govorila je devojka.
— Hanibal je sve žene iz svoga logora razjurio ili rasprodao, —
reče otac. — Poznali bi te odmah i uhvatili. Uostalom, neprijatelj već
prodire u grad. Nema nikakvog smisla praviti ma kakve planove.
— Uviđam... Dockan je već... — prošaputa Venilija. — Sad nam
valja umreti na pragu svoje kuće. Tamo ćemo ići da se još jednom
pomolimo larima i penatima, osuđenim na propast.
Pored njih su u galopu protrčavali konjanici. Kopita su lupala po
kamenim pločama, eho se odbijao o zidove visokih kuća, borova i jela
čije su krošnje nadvišavale krovove. Graja, zveket oružja, jauci i

67

zapomaganja dopirali su do centra grada. Pored velike kapije u gradu
vodila se strahovita bitka. Tu je vrilo, klokotalo, kovitlalo se kao u kotlu.
Punci su polako nadirali preko svojih i protivničkih leševa.

— Skupo će ih koštati grad Sagunt! — reče Aurelije.
— Kad se pomolimo penatima i očistimo svoje duše, i mi ćemo
tamo, da poginemo! — dodade Venilija.
Ispred kuće čekali su ih njihovi robovi. Zbunjeni, stajali su u gomili
očekujući reč gospodara.
— Svi ste slobodni! — reče Aurelije. — Ako nekome od vas pođe
za rukom da se spase iz ovog haosa, neka se po dobru seća svoga
gospodara i njegove ćerke Venilije!
Robovi padoše na kolena vičući:
— Gospodaru, s tobom da umremo! Aurelije zaplaka:
— Gle, tu je i Gerion, moj oslobođenik! — reče. — Zašto si
napustio borbu?
Gerion, mladić džinovskog rasta, širokih pleća i jaka vrata, rodom
sa ostrva Eritreje, progovori:
— Dok su bogovi bili na strani pravednih, borio sam se na
zidovima grada i u polju. Sad mi valja braniti ovaj prag i kuću koja je sto
pedeset godina rađala plemenite ljude.
Ostali robovi zagrajaše:
— Gospodaru dobri, svi želimo da poginemo pored vas dvoje s
oružjem u rukama, jer ropstvo koje nas očekuje kod Hanibalovih
razbojnika gore je od smrti!
Noć se spuštala. Nekoliko kuća u gradu buktalo je u plamenu,
svetlost se povećavala, jačala, osvetljavajući krovove i visoke krošnje
drveća po baštama. Punci su svi više prodirali u grad.

***

Punskim ratnicima, koji prvi stigoše do velikog trga, ukaza se
strahoviti prizor. Senatori i bogati trgovci napravili su ogromnu lomaču
od svog pokućstva bacajući na nju skupocene rezbarije, nameštaj,
odela, svilene tkanine, ćilime i kovčege. Bacivši u vatru zlato i srebro,
jedni se probodoše mačem, drugi pošto su pobili svoje žene i decu,
sami su skakali u oganj ili besomučno jurišali u gomilu neprijatelja i

68

ginuli. Mnogi se pozatvaraše u svoje kuće, dok su se ratnici
neprestano tukli po ulicama. Uskoro počeše izbijati plamenovi iz badža
na krovovima pojedinih kuća. Požar se širio kao poplava. Na ponekim
mestima Punci su osvajali kuću po kuću. Hanibalovi ratnici, željni da
zadobiju što veći plen, utrčavali su u zapaljene zgrade, gde su ih
vlasnici dočekivali s naperenim kopljima, strelama i mačevima, tukli se i
ginuli, dok i jedne i druge ne zatrpaju zažareni krovovi i grede.

Kuće su s treskom padale. Oblaci prašine, pomešane s
varnicama, kovitlali su se u noći. Dim i jara smetali su bržem nadiranju
neprijatelja. Samo na raskrsnicama i čistinama vodile su se veće borbe
koje su ličile na pojedinačne megdane ili surovo klanje. Građani, u
očajanju, trudili su se da što skuplje prodaju svoje živote. Zbog toga su
i napadači ginuli, ali su pridolazili novi, u masama, i borili se na
leševima svojih drugova.

Noć je odmicala, a u gradu se videlo kao usred dana. Razbuktale
grede na krovovima i zapaljeni borovi, jele i smrče po baštama svetleli
su kao ogromne buktinje. Po ulicama, kroz neizdržljivu vrućinu, bežale
su žene vrišteći, a ljudi opečenih lica i ruku, potamneli od dima i
prašine, tukli su se kao zveri s neprijateljima.

Na jednoj velikoj raskrsnici stajali su: Hanibal, Hanon, Bomilkarov
sin, Maharbal i Debeli Kolontaj. Blješteća svetlost od požara
zasenjivala im je oči. Žmirkajući i gušeći se u dimu pratili su tok borbe u
četiri ulice koje su se tu ukrštale. Njihovi konji potskakivali su u mestu
bečeći oči i strižući ušima.

— Mnogo ratnika smo izgubili! — reče Maharbal.
— I još uvek ginu! — dodade Hanon.
— Sagunt je pao! — hladno odvrati Hanibal.
— Cena je prevelika! — namrgodi se Maharbal.
— Najbolji ratnici nam ginu! — opet reče Hanon.
— Sagunt je pao! — viknu Hanibal. — Ćutite i ne smetajte mi da
uživam u prizoru koji već osam meseci priželjkujem.
— Pustite čoveka neka se naguta dima i prašine! — reče
Kolontaj. — Što mu kvarite to uživanje!
Iz daleka su doletale strele i zujeći proletale preko ratnika. Jedna
pogodi u vrat Kolontajevog konja. Životinja se stade propinjati vrišteći i
umalo ne zbaci jahača.
Hanibal se nasmeja:
— Prokleta strela! Da je malo bolje puštena s luka, to bi bio
najsrećniji pogodak ove noći. Samo za četiri pedlja pa bi probušila

69

najdeblji trbuh u svoj vojsci! Ali budalama i bogovi pomažu. Pored toliko
ratnika koji ginu, pao bi još jedan za koga ne bi bila nikakva šteta!...

Punski pešaci nagrnuše iz jedne ulice. Unezvereni i prestravljeni
bežali su prema raskrsnici. Kolontaj sjaha s ranjenog konja koji
propinjući se i vrišteći odjuri ustranu.

Centurion bled i zadihan dopade do Hanibala:
— Propali smo! — viknu. — Gospodaru, spasavaj se!
Od koga bežite? — upita Maharbal.
— Šta je, plašljivci?
— Tako ti Melharta, ne pitaj ga ništa! — dobaci Hanibal. — Vidiš
da umire od straha!
— Šta je?... — istrešti se Maharbal na centuriona.
— Zlo!... — promuca ovaj. — Numiđani navalili na jedan zatvor,
razbili ga i...
— Šta?
— U zatvoru su bili gubavci. Svi su izišli i idu za nama!
Hanibal se trže.
— Da nisu bolesni od kuge? — upita tiho.
— Ne znam... Mislim da su gubavci. Pristigoše čitave grupe
pešaka i stadoše se tiskati oko vojskovođe, bojažljivo se obazirući i
vičući:
— Gubavi... Gubavi idu za nama... Svi ćemo se ogubaviti!
Kuće u plamenu osvetljavale su ulicu i ljude u daljini. Gomila
gubavih približavala se raskrsnici. Napred su išli jači i sigurniji na
nogama. Predvodio ih je jedan krupan starac sa sedom bradom i
kosom. Njegova iskrivljena usta zjapila su kao lavlja čeljust. Ostali,
krivih vratova i izjedenih ruku i nogu teturali su se za njim. Na kraju
povorke vukli su se na kolenima ljudi i žene cvileći. Svi su bili u
dronjcima koji su visili s pocrnelih i ispucalih tela.
— Mrtvi se dižu iz grobova da se svete živima za nepravdu... Smrt
onima koji su nas žive sahranili... Osveta... Osveta...
Kao gomila izgladnelih divljih pasa zavijali su gubavci.
Jedna žena hvatajući se za nage grudi vrištala je iz sveg glasa:
— Hvatajte ih... Hvatajte rukama zdrave... Kužite ih! Neka svi vide
šta znači biti živ sahranjen!...
— Živi sahranjeni! — odjeknu u ulici.
— Ne puštajte ih prema trgu! — viknu Hanibal. — Lukove i strele u
šake i dobro gađajte! Nijedan od njih ne sme ostati živ. Leševe ćemo
posle spaliti...

70

Ratnici potrgoše lukove, pa ne čekajući komandu, stadoše
odapinjati. Prvi red gubavaca pade. Ostali pređoše preko njih vičući:

— Bogovi se svete!... Bogovi se svete!...
Strele su neprekidno zujale i padale u gomilu. Trupovi zakrčiše
prolaz živima koji su mileli preko mrtvih. Jedna velika kuća koja je
plamtela u najvećem jeku sruši se s treskom i zakrči prolaz. Gust dim,
prašina i rojevi varnica prekidoše celu ulicu valjajući se prema
raskrsnici.
— Napred, na trg! — viknu Hanibal.
Ratnici jedva dočekaše. Pojuriše prema centru grada gde se čula
graja, zveket oružja i kuknjava. Kolontaj, ostavši bez konja, trčao je
među prvima, brekćući kao bivo. Numiđani su na konopcima vukli
povezane ljude i žene pohvatane u vrevi, žureći da ih izvedu napolje,
van grada. Drugi su se borili sa Sagunćanima koji su još uvek davali
otpor.
Falkonovih Turdetanaca ostalo je oko tri stotine. Svi su bili na
konjima i borili se u grupi probijajući se prema kapiji okrenutoj moru.
Podeljeni u dve grupe, jedni su nadirali napred, dok su im drugi
strelama i falarikama štitili leđa.
Tako stigoše blizu kapije. Falkon naredi ratnicima da zaustave
konje, jer su neprijatelji kao zbijeno krdo gomilama navaljivali na kapiju
tiskajući se da što pre uđu u grad. Aurelije je, s dvadesetak konjanika,
tu bio zaopkoljen. Falkon ugleda Sagariona i njegove Numiđane kako
se bore s opkoljenom grupom. Iza Aurelija i džinovskog Geriona bila je
Venilija, pored nje nekoliko oslobođenih robova s mačevima i štitovima.
Mrtvi i ranjeni ležali su naokolo po pločniku. Mala grupa boraca odbijala
je napade neprijatelja, obarajući ponekog, ali se i sama sve više
proređivala. Devojka se zaklanjala od strela malim okruglim štitom, a u
desnoj ruci držala je falariku.
Jedan Numiđanin pogodi Aurelija strelom u vrat tako žestoko, da
njen šiljak izbi na drugu stranu. Smejući se i likujući podiže nanovo luk i
nanišani devojku. Ali Venilija hitnu falariku i pogodi ubicu posred lica.
Numiđanin se strahovito prodra i pade s konja. Međutim, Sagunćani su
sve više pridolazili krvavi i izranavljeni tukući se neprestano.
Falkonovi Turdetanci odmah jurnuše na Punce. Sagarion,
zapovednik punskog odreda, poznade Falkona. Znajući da je Hanibal
dobro ucenio njegovu glavu, radosno podviknu i napade ga. Surovi
oslobođenik zamahnu iz sve snage dvoreznom sekirom, ali Falkonov
konj odskoči ustranu. Udarac, namenjen ratniku, pade svom žestinom

71

na sapi životinje. Krv šiknu iz ogromne rane prskajući naokolo. Konj,
ričući kao ranjena zver, prope se nekoliko puta i poče posrtati oko
protivnika. Sagarion se spremao da ponovi udarac, ali Falkon uluči
priliku i skoči sa svoga konja neprijatelju iza leđa, ščepa ga levom
rukom za vrat, a desnom mu zari mač pod grlo. Zbacivši mrtvog
neprijatelja na zemlju, ostade na njegovom konju.

— Pogibe Sagarion! — dreknuše Numiđani i pokolebaše se.
Dvadesetak preživelih Sagunćana i nekoliko Aurelijevih robova
izmešaše se s Turdetancima i kidisaše kao vuci na zbunjene
neprijatelje. Više od polovine isekoše, ostali, šibajući konje do krvi,
pobegoše u grad.
Za to vreme jedna grupa Turdetanaca tukla se s masom punskih
konjanika i pešaka koji su spolja navaljivali na širom otvorenu kapiju.
Oni su neprijatelje tukli i potiskivali sve dok se prolaz ne zakrči
leševima ljudskim i konjskim.
Falkon skoči s konja i pritrča ranjenom vojskovođi. I Venilija beše
sjahala. Držeći na krilu glavu svoga smrtno ranjenog oca, plačući je
pokušavala da mu izvadi strelu iz vrata.
Aurelije ugleda Falkona i osmehnu se. Dok mu je krvava pena
udarala na usta, samrtnik tiho progovori:
— Bogovi su se smilovali na mene... Imam još toliko snage da
mogu videti Falkona... Došao si u pravi čas...
Ratnik se zagrcnu i izgubi svest. Kada dođe sebi, gledajući već
staklastim očima, prošaputa:
— Gledaj... Ovo je moja ćerka Venilija, Vika Pota. Spasi je ako
možeš... Neka bude tvoja, jer ti si najdostojniji... Ali najpre udrite
Punce... dok...
Aurelije klonu na devojčinom krilu.
Venilija poljubi krvave i već hladne usne svoga oca da uhvati
njegovu dušu.
Aurelije Bibakul, zapovednik Sagunta i potomak rutulskih junaka,
bio je mrtav. Venilija vojničkom kabanicom pokri njegovo telo i utonu u
molitvu.
Toga trenutka na kapiji se stvori strahoviti metež. Spolja su se čuli
uzvici, topot konja, jauci i preneraženi glasovi. Turdetanski konjanici
ustuknuše gledajući unezverenim pogledom u mračni otvor kapije.
Napolju, ispred zidina, bio se žestok boj.
Falkon zgrabi mač i baci se na konja. Gerion, koji je držao za
vođice konja svoga mrtvog gospodara, priđe devojci. Ona se vinu u

72

sedlo, pa trgnuvši mač, povika:
— Napred u smrt!... Udrite neprijatelja dokle vam oružje ne

ispadne iz obamrlih ruku! To je poslednja želja moga oca i vašeg
zapovednika.

Venilija okrete konja prema središtu grada. Falkon je zaustavi:
— Sada već nema nikakvog smisla ići tamo. Tvoja hrabrost
poslužiće na drugom mestu... Mislim da će Punci dobro upamtiti ime
Venilije, ćerke Aurelija Bibakula. Pokušaćemo da se probijemo kroz
neprijatelja na ovoj kapiji...
Ali na kapiji, osim leševa konjskih i ljudskih, ništa se nije videlo.
Turdetanci, udaljeni stotinak koraka, očekivali su da se neprijatelj
pojavi. Međutim, odjeci bitke s polja još uvek su se čuli, ali sve dalje.
Najposle kroz kapiju počeše da uleću konjanici, najpre dvojica, pa pet, i
čitava gomila. Prva dvojica bili su Decije i Crvenokosi Kota. Iza njih,
okružena s četiri ratnika, jahala je Falkonova sestra Lucija. Devojka je
bila u oklopu sa šlemom na glavi i isukanim mačem u ruci.
Turdetanci s radosnim poklicima dočekaše drugove. Falkon zagrli
svoju sestru, pa onda Decija i Kotu.
— Kako ste znali — reče — da ćemo naići baš na ovu kapiju?
Decije se osmehnu:
— Izdaleka smo videli odsjaje požara i znali smo da je neprijatelj
već u gradu. Odmah smo vam pohitali upomoć. Na ovu kapiju smo
udarili, jer je najzabačenija, a znali smo da Falkon ima toliko mozga u
glavi da tu dođe sa svojim ratnicima. Ali mi smo i na ostale tri kapije
poslali po pet stotina konjanika da se umešaju u borbu i prihvate one
koji beže iz grada. Na čelu tri ostala odreda su odabrani ratnici koje ti i
ne znaš. Oni su se nama pridružili pre nekoliko meseci. To su: Ombolt
od Segure, Oklanđanin Sunerije i Orko, sin Vitelijev.
Falkonovi konjanici se spojiše s došljacima, pa dok su jedni odbijali
Punce na polju, ispred kapije, drugi stadoše da prihvataju begunce, koji
su u sve većem broju priticali iz grada. Izdaleka se čula graja, kuknjava
i rušenje kuća koje su se survavale u oblacima dima, prašine i varnica.
Kao crn oblak viseći nad gradom, jer je vreme bilo tiho, kovitlao se
dim.
Jedan odred numidskih konjanika gonio je gomilu begunaca.
Pristižući poslednje, počeše da se mešaju s njima, da ih seku i
probadaju mačevima i kopljima.
Crvenokosi Kota podviknu svojim ratnicima i ošinu ždrepca.
Životinja poskoči u mestu i jurnu. Kopita, lupajući o kamene ploče,

73

isterivala su varnice. Turdetanci, vitlajući ubojnim sekirama i derući se
na sav glas potekoše za njim. Begunci preneraženi razmakoše se
ustranu. Dve neprijateljske grupe konjanika sudariše se svom silinom i
izmešaše se. Maharbalovi Numiđani zaustaviše konje u mestu. Oblak
dima se zaleluja pod blagim vetrićem koji tog trenutka dunu i protivnici
se pogledaše. Odjednom neki prodoran glas zavapi:

— Vampir!... Crvenokosi Kota!...
Turdetanci besno navališe na punske konjanike, od kojih se jedni
smesta okretoše prema gradu i zaklonjeni dimom izbegoše borbu.
Drugi pokušaše da se brane, ali tučeni brzim udarcima, zbunjeni,
potiskivani u gomilu svi do jednog behu isečeni. Sagunćani, begunci,
razleteše se hvatajući njihove konje i dočepavši oružje izmešaše se s
Turdetancima.
Za to vreme Falkon je s ratnicima koji su ostali s njim raskrčivao
prolaz ispred kapije gde su neprijatelji s polja još uvek navaljivali.
Decije i Gerion s dvadeset konjanika i nekoliko preostalih Aurelijevih
robova okružiše dve devojke, Luciju i Veniliju i kretoše prema izlazu gde
su Turdetanci prokrčili prolaz. Za njima nagrnuše begunci iz grada,
nekoliko stotina ljudi, žena i dece, najposle Kota sa svojim ratnicima.
Njegovi ljudi uzimali su na svoje konje iznemogle žene i decu. Zdraviji i
snažniji begunci, koji se dočepaše konja baciše se na njih, ostali trčeći
šmugnuše kroz kapiju u mrak, bežeći preko polja koliko im daha
dostaje, izbegoše sigurnu smrt.
Kada kapija ostade slobodna, punski konjanici i pešaci koje je
Falkon s Turdetancima rasterao i vijao po polju, uđoše u grad.
Falkonovi konjanici u najvećem trku odjuriše prema Tarakonu.
Odmičući koliko konj može izdržati, trećega dana stigoše do reke
Ebro, nedaleko od Dertroze i prebaciše se splavovima na drugu obalu.
Ne čekajući neprijateljsku poteru, malo odmoriše konje i produžiše
prema Tarakonu. Usput su im pridolazile grupe i grupice begunaca
izranavljenih, opečenih udova i u dronjcima. Ti su uspeli da se provuku
kroz neprijateljski obruč.
Hanibal je izdao naređenje svojim ratnicima da u gradu nikoga ne
poštede. Ali ova zapovest bila je izlišna, jer ko se mogao poštedeti od
građana koji su, zatvorivši se sa ženama i decom, kuće nad sobom
palili ili se, s oružjem, po ulicama tukli i nisu odustajali od borbe dok ne
padnu mrtvi.
Tako je propao Sagunt za vreme konzulovanja Publija Kornelija
Scipiona i Tita Sempronija Longa.

74

75

7. GLAVA

Kartaginjani, u ovom čvoru nosim vam rat i mir.
Birajte Šta vam se sviđa!
Kvint Fabije

Vest da je pao Sagunt stiže u Rim u isto vreme kad i rimski

poslanici iz Kartagine. Silna žalost obuze sve. Saveznici, dostojni svake
pažnje, uništeni su. Zbog toga je svaki Rimljanin osećao stid, jer nije
bilo čoveka koji nije uviđao da su za nesreću krivi odgovorni, shvatajući
čitavu vojnu olako. Pojavi se i gnev protiv Kartaginjana koji se potajno
mešao sa strahom kao da je neprijatelj ugrozio i sam Rim.
Nespokojstvo se uvlačilo u srca, jer se u to vreme šaputalo da strašni
neprijatelj nikad nije do te mere ugrozio rimski narod, a još, na
nesreću, senat je bio izuzetno neodlučan i mlitav. Iz dana u dan šapat
se pretvarao u žamor, pa u glasne proteste i povike: Hanibal je razorio
najbogatiji i najučvršćeniji grad u Španiji; Punac namerava da pređe
reku Ebro i da krene na Italiju; ispred njega se šire glasovi
neverovatnih razmera; sijaset ratnika pojurilo je u Hanibalovu vojsku,
gotovo sva španska plemena digla se na oružje; Hanibal će pokrenuti
Gale, uvek željne rata i pljačke; strašne borbe imaju da se vode s
čitavim svetom. Vojska, sastavljena od preko dvadeset naroda, uskoro
će biti pod zidinama Rima.

Svi ti glasovi zlokobno su kružili među rimskim građanima
izazivajući strah i pometnju. Gomile ljudi i žena svakodnevno su se
skupljale ispred senatske većnice, očekivale vesti o događajima u
Španiji i zahtevale da se neprijatelju spreči pristup u Italiju.

U takvim okolnostima počelo se govoriti da senat i oba konzula
nisu dorasli protivniku kao što je Hanibal. U početku to su bila samo
podozrenja; docnije se pretvoriše u ubeđenja koja počeše izazivati
sukobe među građanima. Prepirke su se kojiput završavale tučama, pa
su čak i legionari imali posla. Oni su morali i da brane autoritet konzula
i senata, i da vode računa o redu i bezbednosti. Neke šaljivčine
stadoše pronositi glasove da je konzul Sempronije žensko, pošto je

76

navodno bio ćosav, a Scipion nedonošče. O senatorima se govorilo da
je za vreme većanja budan samo onaj što govori, a da svi ostali
spavaju. Zbog takvih priča učestaše neredi i tuče po ulicama Rima.
Jednoga dana pijani legionari na komade isekoše jednog roba,
Numiđanina, za koga su neki tvrdili da je Hanibalov špijun. Četiri žene,
koje su na forumu govorile da će Hanibal zauzeti Rim, trisviri{48}
isprebijaše gotovo namrtvo.

Nespokojstvo se sve više pretvaralo u strah. Mnogima se činilo da
smrtna opasnost lebdi nad gradom, da izbija iz vlažnih zidina, da kruži
noću po obalama Tibra, da izviruje iz lica ljudi, iz dana u dan sve
zabrinutijih, da se naslućuje i po robovima koji su postajali sve drskiji.

Ipak, u Rimu je bilo takvih koji su slegali ramenima, odmahujući
rukom, kao da je opasnost sasvim daleko.

Narod nagrnu u hramove. Sve se klanjalo bogovima moleći se da
budući rat ispadne srećno po rimski narod. Žrtvenici su se pušili od
vrele krvi zaklanih životinja. Auguri, proroci i opsenari svake vrste
govorili su narodu, javno ističući povoljna znamenja, a šapatom zle
slutnje.

Ali senatori odlučno pristupiše poslu. Ne gubeći vreme u dugim i
besplodnim govorima, jednodušno doneše odluku da konzulima odmah
kockom odrede pokrajine gde će ratovati. Kornelije Scipion dobi
Španiju i nalog da s vojskom što pre krene i, po mogućstvu, napadne
neprijatelja pre nego što pređe Pirineje, ili se s vojskom ne ukrca u
brodove. Drugom konzulu, Titu Semproniju, pripadoše Afrika i Sicilija.
Senatu, konzulima i celokupnom rimskom građanstvu bilo je jasno da
se mora žurno raditi. Oba konzula su znala da treba preteći Hanibala i
prisiliti ga da zarati na zemljištu van Italije.

U Rimu su se spremale tri vojske: dve za oba konzula, a treća za
tribuna Lucija Manlija s kojom treba da krene u Galiju i da okonča rat s
pobunjenim galskim plemenima.

Sempronije dobi, osim suvozemne vojske, sto sedamdeset i dve
ratne lađe. Scipion sastavi nekoliko legija{49} od rimske i savezničke
vojske, skupljene u Italiji. Sve ljudstvo potovari na šezdeset lađa,
spreman da pođe u Španiju, ako bi drugom konzulu pošlo za rukom da
odbije Kartaginjane od Sicilije i Italije. Dve legije pešaka i šest stotina
konjanika čekale su Scipiona na reci Padu, u blizini Kremone i
Placencije.

Tek posle toga Rimljani poslaše u Kartaginu poslanike, Kvinta
Fabija s pet odabranih patricija, da zahtevaju izjašnjenje od punskog

77

senata o saguntskom porazu.
Kad poslanici stigoše u Afriku, u pristanište kod Kartagine, čim se

iskrcaše, ni časa ne gubeći, uputiše se pravo u senat.
Punski senatori ozbiljno i dostojanstveno dočekaše rimsko

poslanstvo, očekujući reči Kvinta Fabija. Pred punom senatskom
većnicom Rimljanin progovori:

— Mi smo poslanici rimskog naroda, senata i oba konzula.
Dužnost nam je da vam uputimo nekoliko pitanja na koje tražimo jasan
odgovor. Prvo pitanje glasi: da li je Hanibal po državnoj odluci ili na
svoju ruku napao na Sagunt?

Jedan mlađi senator odmah odvrati:
— Iznesi odmah i ostala pitanja, pa ćemo dati odgovor na sve
odjednom!
— Ne! reče Rimljanin. — Ostala pitanja čućete kad dobijemo
odgovor na ovo prvo. Od toga odgovora zavisi da li ću ih postaviti ili
ne!
— Vi, Rimljani, uvek ste prema nama bili oholi — dobaci jedan
stari senator. — To je glavni uzrok za sve nesreće koje se događaju
među nama.
Fabije ne odgovori. U senatu nastade ćutanje koje poduže potraja.
Hanon Veliki, protivnik Barkista, nije bio prisutan, a od njegovih
pristalica niko se ne usudi da govori. Najposle, jedan starac ustade, pa
gledajući oko sebe, kao da traži ohrabrenje, otpoče:
— Čujte, Rimljani... I ono prvo vaše poslanstvo bilo je prenagljeno
i drsko, jer ste tada tražili ništa manje nego da vam predamo Hanibala.
Ali ovo što sad zahtevate sasvim ispoljava vašu podlost! Onda ste
krivili samo Hanibala, a danas tražite da mi, punski senatori, primimo
krivicu na sebe za Sagunt! Naše priznanje vam je potrebno, jer kad ga
dobijete, vi ćete svakako baciti krivicu na senat, a od nas, senatora,
tražite zadovoljenje kao od pravih krivaca. Sve je ovo jasno,
nedvosmisleno... Nego, ostavite se vi tih podmetanja i lukavstava...
Meni se čini da ne bi trebalo istraživati da li je Sagunt napadnut po
odluci jednog čoveka ili svih nas, nego da li je napadnut opravdano ili
ne. Vi ste tražili da vam izdamo Hanibala da mu u Rimu sudite? S
kakvim pravom? Znajte, Rimljani, da smo mi ovde jedine sudije čija je
dužnost da sude našem sugrađaninu! Mi smo jedini pozvani da cenimo
šta je uradio opravdano ili neopravdano, po našoj ili svojoj odluci. Mi
Hanibala nećemo dati da mu u Rimu sudite, jer nam je poznato: da bi
to suđenje bilo lakrdija, a njegov svršetak Mamertinska tamnica...{50} S

78

vama imamo da raspravimo samo jedno pitanje: da li smo po ugovoru
smeli napasti Sagunt ili ne. Ovom prilikom naglašavam da vaše
senatore u Rimu napušta pamćenje kad god to događaji koji idu vama
u korist zahtevaju. Tako ste zaboravili na ugovor koji je sklopio vaš
konzul Gaj Lutacije s Hamilkarom. Onda je Kartagina bila iscrpena
ratom i pobunom najamnika, slaba, izgladnela, a vi ste oholo govorili da
taj ugovor ne priznajete, jer ga nije odobrio rimski narod. Po čemu mi
sad treba da poštujemo Hazdrubalov ugovor koji je on potvrdio i
obnovio (to je onaj isti ugovor( bez našeg znanja i odobrenja!... Zbog
toga, ne pominjite više grad Sagunt i njegovu propast i reku Ebro kao
granicu svojih i naših interesa, nego izlazite na sredu s onim čime se
vaš duh odavno zanosi i što vam godinama leži na srcu!...

Kad govornik završi, u senatu se razleže pljesak. Vika i
gromoglasno odobravanje i povici protiv rimskih poslanika dugo su se
orili. Kvint Fabije i njegovi pratioci strpljivo sačekaše da se galama
stiša. Onda Rimljanin ustade, pa, ne govoreći ništa, uhvati jedan kraj
svoga ogrtača i stade ga nabirati dok ne napravi čvor. Zatim diže glavu
i reče:

— Kartaginjani, u ovom čvoru nosim vam rat ili mir! Birajte šta vam
se sviđa!

Surovi glasovi odjeknuše u većnici: neka da šta hoće.
— Onda, evo vam rat! — reče Fabije i odreši čvor.
— Prihvatamo! — gotovo u jedan glas odgovoriše senatori.
Rimski poslanici napustiše Kartaginu i otploviše u Španiju s
namerom da obiđu tamošnja plemena, da ih, po mogućstvu, pridobiju
za sebe, ili da ih nagovore da se odreknu Kartaginjana. Bargužani ih
lepo primiše, jer im je dozlogrdila punska vlast. Preko njih Kvint Fabije
dođe u vezu s Falkonom i Turdetancima kojih se u to vreme iskupilo
blizu dve hiljade ratnika. Rimski poslanici doznadoše do sitnica kako su
se Sagunćani branili i kako su ginuli. Posle velikih pohvala
Turdetancima i njihovom vođi, Fabije se odvoji od njih da ne bi s
pratiocima izgubio karakter poslanika, dok ne obiđe i ostala plemena.
Ali Multon Sabinjanin, koji se beše još u Rimu priključio poslanicima kad
su pošli za Kartaginu, odvoji se od njih i sa svojih dvanaest pratilaca
priđe Falkonu.
Volcijanci primiše ljubazno rimske poslanike. Oni u njihovu čast
zaklaše vola i ispekoše ga na ražnju. Ali kad dođe do pregovora,
najstariji među njima zaprepasti Rimljane svojim govorom:
— Dočekali smo vas s počastima koje po zakonu gostoprimstva

79

pripadaju svakom dobronamernom putniku kad nam dođe. Ali s kakvim
obrazom vi, Rimljani, tražite od nas da vaše prijateljstvo pretpostavimo
kartaginskom? Vi ste kao saveznici zanemarili Sagunćane, i to tako,
kao da ste ih izdali Hanibalu. Preporučujem vam da tražite prijatelje i
saveznike tamo gde nije poznat saguntski poraz, jer ruševine grada
Sagunta biće uvek strašna opomena celom španskom narodu. Budite
uvereni da se u ovoj zemlji niko više ne pouzdava u vašu vernost i
savez.

Kvint Fabije i njegovi pratioci zahvališe se Volcijancima na
gostoprimstvu gubeći volju da obilaze druga plemena u Španiji. Odmah
kretoše za Galiju i iskrcaše se u Masiliji{51} s namerom da obiđu galska
plemena koja u to vreme još nisu pristala uz bunu. Ali rimski poslanici
se iznenadiše kad kod Albingavna{52} zatekoše i starešine drugih
plemena. Na većanje su svi došli pod oružjem gledajući s mržnjom
Rimljane. Skup je bio pod vedrim nebom, ispod jednog granatog
hrasta. Kad Fabije stade na govor, nicu u gomili nastade strahovita
larma; jedni su urlali podražavajući glasove vukova, šakala i mačaka,
drugi su lupali mačevima o metalne štitove, treći, derući se na sav
glas, tražili su da se Rimljani odmah razapnu na krstove, jer je godinu
dana ranije tribun, Albije Soter, posekao u Kremoni stotinu talaca iz
Galije.

Međutim, nekoliko istaknutih starešina nekako utišaše galamu i
napraviše red. Tada Fabije progovori:

— Mislio sam da je moje poslanstvo došlo među ljude, a ne među
divlje životinje. Ne zaboravite, Gali, da će doći dan kad ćete i vi biti
prinuđeni da šaljete svoje poslanike drugima! Ovakvim postupanjem
nećete vi zaplašiti nijednog rimskog građanina!... Naš tribun je ubio sto
galskih talaca, jer je za to imao opravdanih razloga. Svi vi dobro znate
šta su taoci i zbog čega se oni uzimaju, a isto tako znate i da su
poslanici pod zaštitom besmrtnih bogova. Hrabrost, moć i slava
Rimljana prevazilaze sve narode sveta. Našu državu i vlast niko ne
može oboriti. Prema tome, sva plemena treba da smatraju naše
prijateljstvo za sreću. Mi vam želimo dobro, zato smo i došli. Od vas
ne tražimo ništa, osim to, da Kartaginjane, koji su s nama u ratnom
stanju, ne propustite da prođu kroz vašu zemlju.

U skupu nastade grohotan smeh, buka, urlanje i zavijanje. Lupanje
mačeva o štitove zaglušivalo je sve. Ali starešine mašući rukama i
derući se iz sveg glasa utišaše galamu, jer poslanicima je trebalo dati
bilo kakav odgovor. Jedan od starešina ustade, pa sačekavši da u

80

skupu zavlada potpuna tišina, progovori:
— Luđi i besramniji zahtev dosad nismo čuli! Tražite od nas da ne

propustimo rat u Italiju, nego da ga navratimo na sebe! Zahtevate da
svoja polja izložimo pustošenju, da bi vaša ostala sačuvana!... Čujte,
Rimljani... Vi nam dosad nikakvo dobro niste učinili, niti su nam
Kartaginjani činili zlo. Mi se nećemo latiti oružja za vas protiv
Kartaginjana!

Pošto i na ostalim skupovima ne postigoše nikakav uspeh, rimski
poslanici vratiše se u Masiliju. Tu tek doznadoše da je Hanibal pridobio,
osim Alobrožana, sva galska plemena, pošto je njihove poglavare
podmitio zlatom na koje su oni osobito pohlepni.

***

Obale reke Segre ispod šumovitih ogranaka Pirineja, nastanjivali
su Kelti. Njihove žene zasejavale su plodna polja pšenicom i ovsom,
šišale ovce i prele vunu. Ljudi su se bavili lovom i hvatali na zamku
divlje konje, pripitomljavali ih i prodavali ili vršili trampu među ostalim
plemenima. Zbog toga su često silazili niz reku Ebro i lako se
prebacivali s jedne obale na drugu pomoću naduvanih mešina. Nemirna
duha i pohotni na plen kojiput su u manjim odredima napadali punske i
rimske saveznike, udarali iznenada na njihova naselja, ubijali i pljačkali i
na brzim konjima izmicali ispred potera. To im ipak nije smetalo da
istim plemenima prodaju konje, i oružje koje su vrlo vešto izrađivali.

U svome naselju održavali su kult boginji Eponi, prinosili joj žrtve i
zavetne darove.

Po travnim livadama obeju obala reke Segre pasle su čitave
ergele konja koje su gajili i čuvali poludivlji gorštaci.

Vođa toga plemena bio je Dukarije Akvitanac, koščata ljudina,
duguljaste glave i čupavih brkova i zalizaka.

Jednoga dana pojavi se u naselju Crvenokosi Kota. Ljudi i žene
nagrnuše sa svih strana da vide proslavljenog ratnika i svoga
najistaknutijeg borca. Pošto se izređaše srdačni pozdravi, zapitkivanja i
kratki odgovori, Kota se sa starešinama povuče u kuću vođe plemena,
Dukarija Akvitanca.

Kosmati ratnici u raznobojnim bluzama i prtenim čakširama,

81

ukrašeni ćilibarima, biserima i zlatnim novcem, sedeli su oko vatre i
ćutali, jer su po svom običaju čekali da gost prvi progovori. Za to
vreme obrediše se svi nekoliko puta rakijom spravljenom od raži.

Kad spustiše pored sebe na zemlju svaki svoj pehar, Kota
progovori:

— Poštujem Dukarija i njegove mudre i hrabre ratnike koji umeju
da otmu plen i da ga sačuvaju. To su vrline koje krase svaku keltsku
glavu. I ja pripadam ovom valjanom plemenu pa mi svaka vaša dobit ili
šteta leže na srcu. Nisam došao u vaše naselje kao poslanik, nego kao
brat vaš i prijatelj i zahtevam od vas samo toliko naklonosti, koliko je
pruža ravan ravnom... Pred ulazak u ovo naselje, ispred klisure, stoje
Falkonovi Turdetanci pomešani sa Sagunćanima koji su preživeli poraz.
Oni žele da prezime kod vas. Za to ćete dobiti sedamdeset volova,
pedeset krava i pet stotina zlatnih mina. Osim toga, oni će otimati
stoku od Karpetanaca, Oklanđana, Hergašana i drugih Hanibalovih
saveznika. Dok su Turdetanci među vama, niko u ovom naselju neće
biti gladan.

Keltski ratnici su klimali glavama i gladili kosmate zulufe u znak
odobravanja. Svi oni, bez ikakve rezerve, prihvatiše Kotin predlog, ne
hoteći čak ni da se cenjkaju, što je kod Kelta bila uobičajena predigra
za svaku trgovinu. Svoju saglasnost potvrdiše ispivši svaki još po dva
pehara rakije, koju je Dukarije obilato točio iz mešine. Tako se većanje
završi.

Crvenokosi Kota izađe pred kuću ljuljajući se na nesigurnim
nogama, izvadi ispod pazuha trubu i dunu u nju tako silovito, da se
deca, koja su izdaleka gledala ratnikova konja, razbežaše na sve
strane, a psi zalajaše po celom naselju.

Uskoro Falkonovi ratnici prođoše kroz klisuru. Kelti im uz veliku
galamu, pesmu, svirku i podvikivanje, izraziše dobrodošlicu i u njihovu
čast zaklaše dvanaest debelih svinja i dvadeset četiri ovce. Iste večeri
otpoče gozba. Veselje je trajalo sve dok se iza ivice klisure ne pojavi
pun mesec. Ratnici tada, posle gromoglasne molitve boginji Eponi,
polegaše gde se ko zatekao i prespavaše noć.

Dve nedelje Turdetanci su pravili kolibe i svi se dobro smestiše.
Tada Falkon izvrši podelu rada koje će se svi ratnici pridržavati u toku
zime. Jedni su terali konje na pašu i skupljali seno, drugi su išli u lov i
ribolov, treći čistili oružje, oštrili mačeve i pravili lukove i strele.
Najodabraniji ratnici određeni su da povremeno idu u pljačku, da
otimaju konje i stoku od punskih saveznika.

82

Falkon je svoje ratnike podelio na manipule{53} i turme,{54} iako su
svi bili konjanici. Na njihovo čelo postavi borce, preduzimljive, lukave i
osvetoljubive. Zapovednici su bili: Ombolt od Segure, Decije,
Oklanđanin Sumerije, koji se borio oko Sagunta i stekao veliku slavu,
Multon Sabinjanin i Aurelijev oslobođenik Gerion. Jedna dilohija,{55}
sastavljena od beskućnika i pustahija poverena je Crvenokosom Koti.

Međutim, sastavljena je jedna turma od trideset devojaka. Na čelo
se stavi Venilija, ćerka bivšeg zapovednika Sagunta.

Falkonova sestra Lucija, posle bekstva iz Sagunta, sprijateljila se
s Venilijom. Njih dve u Tarakonu krišom sastave grupu od trideset
devojaka kojima je neprijatelj uništio celu porodicu. One opasaše
mačeve, navukoše oklope i staviše šlemove na glavu pa se zakleše
Erinijama{56} na žrtveniku da se nijedna neće udati dok ne ubije
dvanaest neprijateljskih ratnika, računajući isključivo Kartaginjane i
njihove saveznike. Devojke prineše na žrtvu crnu ovcu{57} i utvrdiše
zavet. Venlija, držeći se za žrtvenik, prizva dušu svoga oca i ponovi
zakletvu. Ostale drugarice, prizivajući svaka svoje pokojnike, jedna za
drugom učiniše isto. Onda zaklaše na žrtveniku petla.{58} Onda sve
uglas izgovoriše:

— Koja od nas bude pogazila ovaj zavet, ima da bude šibana i
proterana iz našeg društva.

Kad Falkon i Decije doznadoše za ovu zakletvu, zgledaše se.
Rimljanin, vajkajući se, reče:

— Ja ću se, prema tome, oženiti Lucijom kad mi brada naraste do
pojasa i postane potpuno bela.

Meni je Aurelije na samrti zaveštao svoju ćerku Veniliju. Oženiću
se njom kad ispuni svoj zavet, ako dotle ostane živa, a isto tako i ja, jer
nam pretstoje strašne borbe — odvrati Falkon.

Kota se umeša u razgovor i dodade smejući se:
— Ništa vam drugo ne ostaje, nego da hvatate neprijatelje i da ih
privodite devojkama. Neka svaka odseče po dvanaest glava i tim je
stvar uređena: one će ispuniti zavet, a vi ćete se oženiti bez smetnje.
— To bi bilo poniženje za devojke, a za Erinije uvreda! — reče
Falkon. — Neispunjena zakletva uvek izaziva gnev bogova.
Istoga dana, kad se na dati znak svi iskupiše na trgu, Falkon se
obrati ratnicima — da su devojke dale reč jedna drugoj i zavetovale se
Erinijama na osvetu. Koji bi se ratnik usudio da nasrne na neku od njih,
biće pogubljen. Vođa Turdetanaca završi:
— Dužnost je svih nas da poštujemo njihovu zakletvu i da im

83

pomognemo da je dostojno ispune.
U keltskom naselju Dukarija Akvitanca devojke su se svakodnevno

vežbale u rukovanju oružjem. Multon Sabinjanin, prvoklasni veštak u
borenju mačem i ubojnom sekirom, nije žalio truda da ih uputi u sve
načine borenja. Multon je bio po materi rođak Venilije. Zbog toga je
ratnik s velikom pažnjom i ljubavlju obavljao svoj posao. Ombolt,
nenadmašni strelac, upućivao ih je u gađanju strelom i bacanju falarike.

U toku zime Turdetanci su provodili vreme u lovu i vežbanju
oružjem. Pored toga, nekoliko puta izvršili su vojne pohode na
Karpetance i Vakcejce i uvek se vraćali s bogatim plenom. Jednom
prilikom Ombolt od Segure sa svojih sto konjanika naiđe na Hanibalove
ratnike koji su krstarili po celoj srednjoj i severnoj Španiji i stizali sve do
podnožja Pirineja. Borba je bila žestoka: oba odreda vratila su se
prepolovljena svaki u svoj tabor.

Na kraju zime, kad se već pomišljalo da je došlo vreme da
Turdetanci napuste keltsko naselje, Venilija i Lucija pozvaše Falkona u
svoju kolibu. Pošto ga počastiše mlekom, medom i orasima, Lucija mu
se obrati:

— Brate, nama je poznato da treba da isplatiš Keltima pet stotina
zlatnih mina. Imaš li ti taj novac?

— Pravo da vam kažem, nemam. Naša imovina u novcu jedva ako
iznosi dvadeset mina.

Devojke ukrstiše poglede, ratnik sleže ramenima:
— Daću Dukariju to što imam. Za ostalo moliću ga da pričeka...
Dali smo mu krave i volove prema obećanju, a za novac videćemo...
— Moraš mu isplatiti sve! — reče Venilija.
— Hm... — učini ratnik. — A na koji način?
— Taj dug mora se isplatiti! — planu Lucija. — Zima je već pri
kraju, snegovi se tope, treba da napustimo keltsko naselje!
Falkori ustade i ushoda se po kolibi. Gledajući u zemlju i
zastajkujući reče:
— Kunem se u sve bogove da spremaš neku podvalu! — reče
Lucija. — Poznajem te još odmalena!
Falkon je pogleda iskosa, osmehnu se i ne odgovori ništa. Lucija
je džarkala vatru koja je gorela nasred kolibe, a Venilija je leškarila na
svojoj postelji. Jedan sirovi panj cvrčao je na ognjištu. Koliba je bila
puna dima. Falkon sede pored vatre i zagleda se u zemljani lonac u
kome se kuvala čorba. Odjednom se prenu:
— Znate li šta?

84

— Šta?
— Ja taj novac neću isplatiti!
— E... a zbog čega! — iskrivi Lucija usta.
— Zbog toga što nemam!
Obe devojke prsnuše u smeh. Venilija se pridiže na postelji:
— Ovako ubedljiv odgovor nisam čula u životu!... Ali, junače, jesi li
pomislio da će nas Kelti napasti usred svoga naselja. Kod njih nema
šale!
— Pa da! — sleže ratnik ramenima. — Oni su lopovi i pljačkaši!
Istina je da će nas napasti!.. Samo, mi smo jači. Pobedićemo ih!
— Ali, to se ne sme dogoditi! — reče Lucija. — Zar da napadaš
na ljude koji su celu tvoju vojsku primili prijateljski u svoje naselje! Šta
će reći Kota? On je jemčio za tebe da ćeš isplatiti pet stotina mina.
Prošlo je vreme kad si samovoljno napadao i pljačkao ilirske gusare po
španskim lagunama! Govoriš besmislice! Od Punaca ne možeš oteti
nijedan as,{59} jer oni se nalaze čak u Novoj Kartagini.
— Vidite i same — zateže Falkon — da nema načina da se taj
novac isplati.
— Ima — reče Venilija i ustade. Brat i sestra se prenuše:
— Kako to misliš?
— Ja taj novac imam! — dodade devojka.
— Gde?... — Tako ti svih bogova, govori jasnije! — viknu Lucija.
Treba samo otići na ruševine Sagunta. Tamo je novac. Moj otac je
u dvorištu naše kuće, ispod žrtvenika, zakopao dve hiljade zlatnih mina.
Taj novac možemo uzeti, jer on je još tamo. Niko, osim mene, za njega
ne zna.

***

Istoga dana Falkon pozva sve ratnike na većanje. Na širokom
prostoru, gde su se vršile vojne vežbe, iskupiše se Turdetanci izmešani
sa Sagunćanima i Keltima. Starešine posedaše na kamenje zastrto
životinjskim kožama, Falkon se pope na sto i progovori:

— Turdetanci i Sagunćani, nenadmašni ratnici, braćo po krvi i
oružju, zima je pri kraju. Svi treba da se pripremimo za proleće, jer
Hanibal namerava da izvrši vojni pohod na Rim, čim zemlju pokrije

85

trava. Naš neprijatelj se sad nalazi na zimovniku u Novoj Kartagini i moli
se Herkulu, Marsu i ostalim bogovima rata da pomognu njegovu vojnu.
Drski Punac krenuće na Italiju, da napadne prestonicu celog sveta. On
ima svega dva puta: prvi je lađama preko mora, a drugi suvozemno,
preko Španije, Pirineja i Alpa. Za nas je važno da doznamo koji će put
izabrati. Sad nam je potrebno nekoliko odvažnih ljudi koji će otići u
neprijateljski tabor i doznati namere Punca. I druga važna stvar je
skopčana s velikim opasnostima; ona iziskuje hrabrost, požrtvovanje i,
iznad svega, lukavost, jer treba prolaziti kroz zemlje Oklanđana,
Vakcejaca i Karpetanaca, saveznika Hanibalovih. Osim toga, nailaziće
se na punske patrole, manje i veće odrede, koje treba vešto obilaziti...
Čujte... Nekoliko ljudi treba da ode na ruševine grada Sagunta... Oni
treba da iskopaju zlato koje je zapovednik grada zakopao, kad je
uvideo propast...

U skupu ratnika nastade došaptavanje koje se postepeno
pretvaralo u žagor. Oba pothvata bila su preterano smela i opasna, jer
je trebalo proći kroz celu srednju Španiju, kroz plemena koja su u
savezu s Hanibalom ili njemu naklonjena; trebalo je prokradati se
između patrola i odreda koje neprijatelj šalje na sve strane. Falkon
nastavi:

— Turdetanci, vas je Hanibal osudio na smrt raspinjanjem na krst,
kao da ste njegovi robovi... Sagunćani, vama je razorio rodni grad i
uništio sve što ste imali... Vas neću ubeđivati da treba tući neprijatelja
na svakom mestu. Ako krene prema Pirinejima, imaćete dovoljno
prilika da svetite uvredu, poniženje i nepravdu. Vi ste ratnici dobro
uvežbani i vešti manevrisanju svake vrste. Udrite, ne birajući sredstva i
načina. Ne dajte mu mira danju i noću i uvek mislite na to da se borite
protiv onoga koji vas ceni gore nego robove!

Falkon završi govor uz gromko odobravanje svojih i keltskih
ratnika. Odmah se stadoše javljati dobrovoljci koji će pristupiti izvršenju
oba zadatka. Turdetanci se javiše gotovo svi, isto tako i Sagunćani. Ali
na iznenađenje prisutnih javi se i Dukarije Akvitanac, a uz njega preko
dve stotine keltskih ratnika.

— Zinula im ala za zlato! — šapnu Ombolt Falkonu. — Nećemo se
mi lako od njih otresti!

— A ti si hteo da izbegneš plaćanje duga! — dodade Venilija.
U skupu se napravi nered, galama i svađa, jer su svi hteli da idu.
Ali starešine odlučiše da se povuku u kuću vođe plemena i da sami
odaberu koga će poslati na ruševine Sagunta i u Novu Kartaginu među

86

neprijatelje.
Posle dugog većanja starešine odlučiše da pošalju kao uhode u

Novu Kartaginu svega pet ljudi. Za vođu ove grupe izabran je Ombolt
od Segure, jer je rodom iz tog kraja, pa će pomoću svojih ljudi bolje i
brže doznati namere neprijatelja.

— Sad treba izabrati ljude koji će ići na ruševine Sagunta — reče
Falkon.

— Ja idem svakako, — odazva se Venilija jer niko ne zna gde je
blago zakopano.

— Svima nam je dobro poznato koliko je taj put opasan — dodade
Falkon. — Ti nećeš ići?

Devojka se ljutnu:
— Onda ne treba niko da ide. I meni će biti teško da u ruševinama
nađem mesto gde je bila naša kuća.
Ratnici su ćutali, jer je svima bilo jasno da je Venilija u pravu. Bez
nje se novac ne bi mogao naći. Ali Gerion, bivši rob kuće Bibakula,
progovori:
— Ja mogu naći mesto gde je bila kuća, samo da mi Vika Pota
kaže gde je zakopano blago.
Međutim, devojci je bilo stalo do toga da baš ona pođe. Želja da
vidi svoj dom, makar i porušen, gonila ju je da pođe na ovaj opasni put.
Ona odgovori Gerionu:
— Ja ću ići svakako.
— Ako pogineš?
— Usput ću ti reći gde je moj otac zakopao blago. Ako poginem,
naći ćeš ga ti.
— Onda idem i ja s vama! — dodade Falkon.
Ali ostali ratnici se usprotiviše. Svi se složiše u tome da glavni
zapovednik nad ratnicima nema pravo da napusti vojsku i da se izlaže
sigurnoj smrti.
Najposle je rešeno da pođu Venilija i Gerion i s njima petnaest
ljudi, jer s malim odredom lakše je prokradati se kroz neprijateljsku
zemlju. Lucija stade navaljivati na brata da i njoj dozvoli da pođe.
— Poginućete obe! — viknu Falkon.
— Mi smo se zaklele da se borimo! Zavet je važniji od života! —
odgovori Lucija.
Ratnik sleže ramenima i tužno pogleda devojke:
— Vas dve ste mi sve što imam na svetu! Ako poginete moj život
neće biti ni za šta!... Idite s pomoću bogova, jer i ovde, s nama, uskoro

87

ne bi bile u manjoj opasnosti.
Rekavši to, Falkon se obrati Omboltu:
— Hanibal na sve strane pušta lažne glasove da bi sakrio svoje

prave namere. On dobro zna koliko su ljudi lakoverni, pa računa s
ljudskom glupošću. I ne greši. Podmuklost ove vrste uvek izaziva
pometnju kod protivnika i stvara podlogu za nespokojstvo, strah i
rasulo. Zbog toga, stavljam vam u dužnost da proverite svaku vest koju
čujete. Govori se da Hanibal namerava da pređe Pirineje i Alpe. To je
glupo, i sumnjam da iko veruje da bi to moglo da se ostvari, iako je
Hanibal poznat kao manijak za koga ne postoje prepreke... Ombolte,
ne zaboravi da zaviriš u glavne luke i pristaništa, jer sam uveren da će
Hanibal krenuti preko mora. Pogledaj koliko ima brodova usidrenih,
liburna,{60} trirema, petoveslarki i trgovačkih brodova.

Kratak februarski dan približavao se kraju. Po baricama i
potočićima od podnevnog topljenja snega hvatale se skramice leda.
Hladan vetar duvao je od Pireneja nagoneći ljude da stalno održavaju
vatre u kolibama. Ponegde videli su se mali bregovi snega, sleđenog i
prljavog, koje je ranije s prašinom naneo vetar.

Falkon uđe u kolibu svoje sestre. Lucija i Venilija spremale su se
za put. Naoštreni mačevi, lukovi i po četiri tobolca dobro nabijena
strelama, sve je pripremljeno. Devojke su u torbe stavile po dve tunike,
suva mesa, pogače, osušenih jabuka, kuvane pšenice i drugih potreba.

Ratnik sede pored vatre koja je bukteći osvetljavala celu kolibu.
On pruži Luciji i Veniliji po jedan mali nož dobro, s dva reza, zašiljen.
One, radosne, stadoše ih razgledati prema svetlosti vatre.

— Stavite ih u nožnice i sakrijte u nedra — reče. — Ako budete
zarobljene, dobro će vam poslužiti da ubijete neprijatelja, ili sebe.
Upamtite da žive ne smete pasti u ropstvo!... Sutra, pred svanuće,
polazite!...

Devojke staviše u nedra noževe ne govoreći ni reči. Suva
jasenovina puckarala je na vatri. Izdaleka se čulo zavijanje vukova i
štektanje pasa u naselju.

— Da li znate koliko je opasan taj put, — reče Falkon.
— Znamo — odgovori Lucija. Mi smo žene ratnici. Nas ne mogu
da zastraše opasnosti.
— Zavetovale smo se — dodade Venilija — i treba da tražimo
priliku gde se možemo boriti. Ili misliš valjda da treba celog veka da
sedimo pored vatre i da mešamo lonce? Kroz nekoliko dana ulazimo u
mesec mart, blizu je i proleće. Moramo napustiti ovo naselje, a odavde

88

ne možemo otići dok Keltima ne isplatimo dug. Imamo veliki broj
neprijatelja s kojima se treba boriti, i nije nam nužno da stvaramo nove.

— Ja sam tvome ocu dao reč da ću te čuvati.
— A ja sam se zaklela da osvetim njegovu smrt i da se borim...
Devojka priđe Falkonu i stavi mu ruke na ramena, pa gledajući ga
svojim ocima nastavi:
— Ako bogovi dopuste da izvršim svoj zavet, biću tvoja žena. Moj
otac je tebe kao najboljeg i najhrabrijeg izabrao meni za muža... Ja se
tome ne protivim...
— I ja... — reče ratnik i pokuša da je privuče sebi. Venilija se izvi.
U očima joj se zablistaše suze.
— Zavet pre svega! — reče.
Falkon uzdahnu i ustade spremajući se da izađe iz kolibe. Na
vratima se pojavi Decije:
— Zlo smo vreme dočekali, — reče — kad žene, mesto da rađaju
decu, uzimaju u ruke oružje i zavetuju se za borbu!
— Evo ti Lucije! — dobaci Falkon. — Oprosti se s njom, jer sutra
polaze na put.
— Želim joj svaku sreću! Neka bogovi daju da usput odseče
dvanaest glava i da se vrati bez novog zaveštanja! Ja već gubim
strpljenje, a ona još nijednog neprijatelja nije ubila!
Lucija ga zagrli:
— Ti znaš koliko sam ti zahvalna!
— Zahvalnost i ljubav nemaju nikakve veze! Zavoleo sam te još
dok si bila u naselju Turdetanaca, kad sam od starešine krao med,
orahe i suve šljive i tebi donosio...
— I za to sam ti zahvalna! — nasmeja se devojka.
— Opet zahvalnost!... Rekao sam da tu reč ne volim
Ja hoću ljubav?
— Biće i to, ali najpre zavet...
— Zavet... zavet... — viknu Rimljanin hvatajući se za glavu. — Šta
žene neće izmisliti samo da nas muče. Nas, koji smo slični bogovima!...
Potrudite se bar da ne poginete na tom glupom putu!
Devojke izgrliše i izljubiše oba ratnika opraštajući se s njima.
Falkon i Decije izađoše iz kolibe.

89

8. GLAVA

Ej, Numiđani, zar vas Hanibal nije naučio
da se u šumi ne valja boriti na konju.
Venilija

Sutradan iz keltskog naselja izađoše dvadeset i dva jahača na

snažnim i krupnim konjima, najboljim koje su ratnici imali. Svi su bili
dobri kasači, izdržljivi i ujednačena galopa, mešavina afričkih divljih
konja i španskih trkača, koje su Keti ukrštali. Ratnici su bili naoružani
mačevima, ubojnim sekirama i jakim lukovima. Svaki je imao o sedlu
privezana po četiri tobolca dobro nabijena strelama s oštrim vrhovima.

Grupa jahača prođe kroz klisuru idući niz reku Segre i dohvati se
ravnice koja se kao dlan prostirala ispod gorovitih ogranaka Pirineja.
Tim putem su keltski ratnici prolazili kad krenu u ratni pohod ili pljačku.

Iako je bio tek kraj februara, sunce je zagrevalo zemlju i topilo
sneg. Potočići mutne vode slivali su se na blagoj padini praveći bare i
barice, pa su konjske kopite uranjale u žitko blato! Prema planini, po
ćuvicima, mestimično se videla crvenkasta zemlja iz koje je izbijala u
bokorima sočna trava. Jata vrana skupljala su se na ogolelim
granama, gakala, ili nisko preletala preko ratnika, a gore, visoko,
krstarili su rečni orlovi i jastrebovi vrebajući plen.

— Ovo jato vrana ne sluti na dobro! — reče Gerion.
— Navikle su one da prate ratnike, — dodade Venilija. — Jer
kuda prođu naoružani ljudi, obično za njima ostaju leševi, ljudski i
konjski.
— Vika Pota ima pravo — složi se Ombolt skidajući luk s ramena.
— Namesti strelu na tetivu, nanišani i odape.
Jedna vrana, pogođena u letu, pade na zemlju. Strela joj je prebila
krilo. Ptica se preturala po zemlji i kreštala pokušavajući da pobegne u
šibljak. Ali ostale vrane iz jata padoše po njoj i začas je rastrgoše.
— One proždiru same sebe! — reče Lucija.
— Kao vuci i ljudi! dodade Ombolt. — Oborio sam jednu iz jata da
rasteram kobno znamenje.

90

Celog dana išli su niz reku ne zamarajući mnogo konje. U sumrak
stigoše do ušća Segre u Ebro. Tada poteraše konje u galop, i nisu stali
sve dok potpun mrak ne pade na zemlju. Ispod jedne planinske kose,
naiđoše na šumu, tu odjahaše i naložiše vatru. Konje nahraniše suvim
lišćem koje je u debelom sloju pokrivalo vlažnu zemlju. Ne bojeći se
iznenađenja od strane neprijatelja, ratnici večeraše i, zamotani u toplu
ćebad, kraj vatre prespavaše noć.

Sutra, zorom, pođoše nizvodu levom obalom reke Ebro obilazeći
okuke pune močvara i baruština s poleglim stabljikama žute trske i
šiblja. Od naglog topljenja snega zemlja je pištala od vlage. Potoci i
potočići slivali su se s padina ispunjavajući vodom udolice, jame i
rupčage. Vivci su pišteći preletali kao strele s obale na obalu iznad
vode, a divlje plovke, kao trouglasti đerdan, izduženih vratova i
opruženih nogu, obletale su bare i močvare.

Što su više odmicali prema ušću reke u more, ratnici su nailazili na
sve manje snega, a sve više trave koja je pod kosim zracima bujala iz
vlažne zemlje. Vetrovi su se izmenjivali noseći kišu i buru. Jele, smrče i
borovi kojima su se završavale padine i proplanci, ostajali su iza
ratnika, a pojavljivali su se čempresi, iva, tisa i ruzmarin, a najposle
limuni i smokve.

Šestog dana Ombolt i njegovi pratioci bili su blizu grada Dertoze,
na ušću Ebra u more. Šumoviti predeli postadoše sve ređi. Ravnica
pored reke bila je uveliko poplavljena. Da ne bi pravili zaobilaske,
ratnici su jahali preko bara, pa je voda ćesto stizala konjima do trbuha.

Toga dana ratnici naiđoše na jedan brežuljak prosušen i obrastao
gustom travom. Nekoliko topola s ukrštenim granama pružalo je
neznatan zaklon od kiše koja je predveče počela da sipi. Pošto
sjahaše, sputaše konje i pustiše ih da pasu, ljudi, premoreni, stadoše
se spremati za prenoćište.

Lucija i Venilija sedele su na visokoj obali. Seckajući noževima
suvo meso i jedući gledale su ispod sebe mutnu vodu koja se u
maticama kovitlala noseći granje, lišće i poneko iščupano stablo. Topal
vetar duvao je s juga i ljuljao na drveću grane, već ispupele. Na vidiku,
prema zapadu, sunce se prokrade između dva mrka oblaka i jasno
osvetli suprotnu obalu.

Odjednom, Lucija uhvati drugaricu za ruku:
— Pogledaj!... Vidiš li na drugoj obali konjanike?
Venilija nadnese dlan nad oči i zagleda se preko reke:
— Jeste, konjanici su. Ima ih oko pedeset. Čini mi se da

91

pripremaju lukove... Gađaće nas strelama iako su daleko.
Sunce zamače za oblak. Kiša otpoče krupnim kapljicama.

Vidljivost se smanjivala, jer se i sumrak spuštao. Međutim, Ombolt,
Gerion i pratioci već su primetili ratnike na drugoj obali.

— To su Punci! — reče jedan Turdetanac.
— Trebalo je da se ranije prebacimo preko reke — dodade
Ombolt. — Lakše bi nam bilo da prolazimo kroz zemlju Oklanđana,
mada su nam i oni neprijatelji.
— Kojima ste nekoliko puta otimali konje i stoku! — dobaci
Venilija. — Sad će im se dati prilika da se naplate za pljačkanje u
njihovom naselju.
— Ne mari — praveći se nevešt reče Ombolt. — Ovako ćemo pre
stići u Dertozu. Ti građani mrze Hanibala, a naklonjeni su Falkonu i
Turdetancima. Oni će nas prijateljski primiti i daće nam splav da se
prebacimo preko reke.
— A posle, nailazićemo svakog časa na neprijateljske patrole i
odrede, jer Hanibal ne spava! — dodade Gerion.
Ratnici s druge obale mahali su rukama i vikali. Ali zbog daljine i
hujanja vode u reci reči se nisu mogle razumeti. Iako je bio sumrak,
oštre oči ratnika ugledaše kako nekoliko Punaca zatežu lukove i
odapinju. Strele zapljeskaše po vodi. Daljina je bila suviše velika.
Uskoro i to prestade, jer mrak obastre obe obale i reku.
Dva neprijateljska odreda spremala su se na počinak. Na jednoj i
drugoj obali blesnuše vatre.
Ombolt i Gerion određivali su stražare koji će bdeti dok ostali
spavaju, kad im dođoše Bargužani, koji naseljavaju levu obalu reke.
Njihovi konjušari čuvajući ergele konja primetili su izdaleka vatru i
krenuli prema reci. Oni, iako su poznavali Ombolta i nekoliko
Turdetanaca iz grupe, namrgođeni posedaše pored vatre. Bilo ih je
petorica. Jedan među njima, svakako vođa konjušara, snažna
momčina, s velikim ožiljkom na licu i bez jednog oka, progovori:
— Mi smo sad Hanibalovi saveznici... Naše starešine primile su
njegove poslanike i darove...
— E!... — iznenadi se Ombolt. — Zar ste zaboravili da vam je
Gips Spartanac zaklao najboljeg vojskovođu, Briksa?
— Kad su zaboravile starešine, možemo i mi... Nama je svejedno,
— odgovori ćoravi momak. — Sad ne znamo kud ste pošli, ali bolje bi
bilo da se vratite. Falkon i Turdetanci koji su se odvojili od svoga
plemena biće pobijeni.

92

— To nam Hanibal odavno obećava, a mi još uvek živimo! —
odvrati Ombolt, i kao nehotice privuče mač sebi.

— Nećete još dugo — produži konjušar. — Jedna devojka je
zauzela Dertozu. Dve kohorte Punaca već se nalaze u gradu. Patrole
krstare na sve strane. Čudo je da dosad niste naišli na njih, premda ih
je više na onoj drugoj obali.

Omboltovi ljudi su se zgledali. Svima je bilo jasno: da su otišli u
Dertozu, uleteli bi pravo u ruke neprijatelju.

— Zar vi pristajete uz Hanibala, a on više od pola Španije
opustošio? — upita Gerion.

Bargužanin se počeša po čupavoj glavi.
— Hm... Naše starešine su primile darove, a mi... Nama je
svejedno. Rimsku vlast s mukom smo podnosili, a ova će, kažu, biti
bolja... Nego, vratite se vi tamo odakle ste došli dok još ima vremena!
Bargužani, naizgled nemarni, podmuklim pogledima i lakomo su
posmatrali ispod oka izvrsno oružje, šlemove i oklope ratnika. Svi
ustadoše kao da se spremaju da pođu. Jednooki konjušar skide bič s
ramena{61} i stade da vitla njim više glave. Ostali učiniše to isto.
— Ostavite bičeve! — pretećim glasom reče Ombolt stavljajući
strelu na tetivu. Nekoliko ratnika, takođe, potrgoše lukove.
Konjušari gunđajući prebaciše bičeve preko ramena i zamakoše u
mrak bez pozdrava.
— Hteli su da daju znak pucanjem bičeva ostalima da dođu da nas
napadnu — reče Ombolt. Pošto je Dertoza u Hanibalovim rukama, ne
ostaje nam drugo, nego da se ovde prebacimo preko reke, jer
bargužanski konjušari uskoro će nas napasti.
Ratnici se odmah dadoše na posao. Poskidaše mešine sa svojih
konja i stadoše ih naduvavati, pa vezujući po dve za kolan ispod
konjskih trbuha, brzo su bili gotovi za polazak. Onda pobacaše na obe
vatre po veliku gomilu suvog granja i kretoše obalom uzvodno.
Išli su nekoliko stotina koraka vodeći konje? Na jednom mestu,
gde je obala bila niska, uzjahaše i nateraše konje u vodu. Brza matica
odmah ponese jahače, ali konji, održavani mešinama,{62} plivali su
presecajući vodu popreko. Kad stigoše do polovine reke, začu se graja
na levoj obali. Vatre su osvetljavale napušteni bivak. Prema svetlosti
videla se gomila konjušara kako s lukovima i kopljima u rukama
razočarani stoje na obali. Posle kratkog dogovaranja podeliše se
nadvoje. Jedni pođoše uzvodno, po tragu konja, nadajući se da će stići
begunce, drugi ostadoše pored vatre.

93

Iznad reke lebdeo je gust mrak. Ratnici su se približavali drugoj
obali, mada je brza voda zanosila konje koji su počinjali brektati.
Isplivali su na stotinak koraka uzvodno od neprijateljskog bivaka.
Sačekujući jedan drugog jahači se skupiše u gomilu dogovarajući se
šapatom: da li da napadnu Punce na spavanju, ili neopaženi da
produže put.

Odvezaše mešine i ispustiše vazduh iz njih, zatim posedaše u
travu. Jedno vreme samo se čulo hripanje i stenjanje premorenih konja
i hujanje vode u reci.

— Napašćemo neprijatelje! — reče tiho Venilija. — Ako ih
iznenadimo, pobedićemo!

— Naša je dužnost da dignemo zakopano blago i da uhodimo
neprijatelja — dobaci Ombolt. — Zbog toga računajte da ćemo se
boriti samo kad budemo prisiljeni. Uostalom, u ovom slučaju bili bismo
pobednici, jer nas je mnogo manje, a tetive su nam okvašene. Jašite,
dakle, konje, pa polako i u najvećoj tišini da se udaljimo od neprijatelja.

Bili su na brežuljkastom mestu, obraslom u šiblje, i divlju lozu koja
se zaplitala konjima oko nogu i smetala im u hodu. Iz mraka su
izvirivale konture topola, žbunova i žalosnih vrba. Odnekud se čulo
kliktanje rečnog orla i muklo huktanje buljine, što je nagoveštavalo da
će sutrašnji dan biti lep i topal. Ratnici su se udaljavali od reke i
punskog bivaka.

Kad se dohvatiše ravnog polja, poteraše konje kasom. Jezdili su
sve dok se na istoku ne pojavi rumenilo na nebu. Drveta i žbunovi sve
više su se isticali. Ševe počeše da izleću iz trave i lebdeći u vazduhu
da izvode svoju jutarnju pesmu. U daljini se videla velika šuma.

Ombolt prvi progovori:
— Nalazimo se u zemlji Oklanđana. Zaći ćemo u šumu i tu
prespavati dan. Kad se konji odmore i napasu, produžićemo put.
Prebaciše se preko jednog brega, spustiše se niz njegovu kosu,
zađoše u šumu i začas se u njoj izgubiše iza debelih stabala.
Sunce je već visoko odskočilo kad naiđoše na jedan mali
proplanak. Ratnici sjahaše, rasedlaše konje i pustiše ih da pasu.
Šuma se prostirala kao širok pojas preko presedlastih visoravni,
ispod kojih su se desno i levo pružala naselja: s jedne strane Oklanđani
s druge Vakcejci. Omboltovim ratnicima ostajao je jedini put da idu kroz
šumu i to vrlo oprezno dokle ne naiđu na njen kraj. A onda, same
okolnosti će im ukazati šta treba da čine.
Širina šumskog pojasa bila je oko hiljadu koraka s mestimičnim

94

suženjem ili pružanjem u širinu. Iako je dan bio uveliko, u šumi je bila
tišina. Nije se čulo uobičajeno cvrkutanje ptica i lepršanje u granama i
žbunovima. Umorni ratnici polegaše po travi, pošto dvojicu postaviše za
stražare. Jedan od njih, Turdetanac, uputi se prema ivici šume do
mesta gde su stabla bukova i hrastova bila ređa. Odatle se videlo
naselje Oklanđana. Stražar sede na jednu kladu i stade da motri ispred
sebe. Video je ljude kako oru i bacaju seme u zemlju, a još dalje,
obasjane sunčevom svetlošću, kolibe i iza njih, u bregu, izbušene rupe,
zemunice, gde su stanovali Oklanđani. Stražar je pokušavao nekoliko
puta da izbroji te otvore u bregu trudeći se da ne zaspi. Jednog
trenutka spusti pogled ispred sebe. Na desetak koraka ukaza mu se
čudan prizor. Ugleda veliku zmiju preterano šarenu, s glavom u obliku
badema i dva ukočena crvena oka. Ratnik primeti kako zmija vreba
kunu koja je proždirala zeca. Sujeverni Turdetanac razrogačenih očiju
vide kako se nabira koža na leđima gmizavca. Bio je uveren, ako uhvati
plen, da je to za njega i njegove drugove rđavo znamenje. Kuna je
kidala utrobu zeca, ne podižući glavu, a zmija se prema njoj kretala
lagano. Vojnika obli znoj. Sunčevi zraci, probijajući se kroz lišće stvarali
su po zemlji svetle šare koje su se sporo premeštale, a zmija je
vrebala spremajući se za skok. Odjednom, strelovitom brzinom, kao
ogroman bič, baci se na plen. Ali je kuna bila brža. Ona odskoči i
otrovni zubi sklopiše se ispod nje samo za jedan pedalj. Palacajući
račvastim jezikom zmija se uspravi na pola svoje dužine, spremajući se
da ponovi skok. Ali kuna je nestala. Ratnik, srećan zbog po voljnog
znamenja, priskoči i mačem preseče zmiju na pola. Gornji deo s
glavom šmugnu u travu, a rep i donji deo tela ostadoše grčeći se i
klupčajući na suvom lišću.

Tog trenutka začu se lavež divljeg psa. To je bio znak drugog
stražara da je primetio opasnost. Turdetanac potrča između drveća i
ubrzo stiže do mesta gde su njegovi drugovi spavali. Sa suprotne
strane dojuri i drugi stražar vičući:

— Ustajte!... Neprijatelji dolaze!
— Koliko ih ima? — upita Ombolt.
— Oko dve turme. Idu našim tragom. Već su blizu. Ratnici, vični
iznenađenjima ovakve vrste, bez mnogo reči dogovoriše se i
pripremiše na borbu u šumi. Dvojica odmah poteraše konje niz padinu i
sateraše ih u potok. Tu ih, iza visokog šiblja, privezaše za drveće i
vratiše se. Međutim, ostali ratnici već su bili raspoređeni u tri grupe i
dobro sakriveni: jedni iza debelih stabala i žbunova, a drugi se smestili

95

po drveću zaklonjeni gustim lišćem.
Dva konjušara ostadoše na proplanku. Njihova dužnost je bila da

neprijatelju privuku pažnju dok ne uđe u zasedu. Oni sedoše u travu i
naizgled potpuno nemarno počeše da jedu. Pored njih, na zemlji, ležali
su lukovi s dobro zategnutim tetivama, i strele prosute iz tobolaca.

Hanibalovi ratnici, svi Numiđani, pojaviše se u šumi. Vičniji
borbama na otvorenom polju, išli su u gomili. Ali na stotinu koraka
ispred sebe isturili su patrolu od tri čoveka. Ta trojica više gledajući u
konjske tragove nego ispred sebe i naokolo, prođoše kroz zasedu ne
primetivši ništa. Ostali, uzdajući se u njih, kretali su se lagano, ali
nedovoljno oprezno.

Patrola ugleda dva Turdetanca koji su na proplanku sedeli na travi
i jeli. Tri Numiđana dreknuše i smesta potegoše lukove. Njihove strele,
puštene naglo, preleteše preko protivnika koji se na vreme baciše u
travu. Turdetanci odapeše svoje lukove. Dva Numiđana padoše s
konja, a treći unezveren, stade se obazirati na koju će stranu pobeći.
Taj trenutak oklevanja stao ga je života. Treća strela pogodi ga u lice.

Čuvši viku svojih ljudi iz patrole, odred Numiđana stade, ali
centurion, koji je jahao na čelu ratnika, jeknu i pade s konja. Strele
počeše doletati s nekoliko strana. Nevidljivi Turdetanci napraviše
pustoš među Numiđanima. Oko petnaest ratnika popadaše s konja
skoro svi smrtno ranjeni. Ostali jurnuše desno i levo u žbunje, ali strele
su letele za njima.

Jedan glas odjeknu iz šipražja:
— Ej, Numiđani... Zar vas Hanibal nije naučio da se u šumi ne valja
boriti na konju!
Venilija iskoči iz šibljaka i naže bežati oko drveća. Pet konjanika je
pognaše puštajući strele za njom.
— Tako mi Melharta, ono je žena! — viknu jedan Numiđanin i
zaustavi konja. — Mi se borimo...
S drveta, ispod koga je zastao, skoči mu jedan ratnik pravo na
glavu. To isto snađe i ostale Preplašeni konji stadoše se propinjati i
zbacivati jahače sa sebe. Dok su se protivnici borili valjajući se po
zemlji, Numiđanima potrčaše upomoć njihovi drugovi. Pet Turdetanaca,
"ubivši svaki svog protivnika, nađoše se prema dvanaestorici
neprijatelja. Ovi, kivni što nisu stigli da pomognu svojima, besno
navališe na Turdetance. Omboltovi ratnici dočekaše ih mačevima.
Venilija im dotrča upomoć.
Falkonovi borci dobro su znali da im niko ne može priteći upomoć,

96

jer su po zveketu mačeva utvrdili da se borba vodi na nekoliko mesta.
Ipak, iz žbuna dolete strela i obori jednog protivnika.

Vika Pota vitlajući mačem prva jurnu u borbu, za njom Gerion i
ostala četiri ratnika. Devojka privuče na sebe tri Numiđanina, pa služeći
se više bodom nego sečivom, po učenju Multona Sabinjanina, probode
najsrčanijeg protivnika i svom žestinom navali na ostalu dvojicu. Gerion
ubi jednog Numiđanina, drugom odseče ruku do ramena i napade na
trećeg kome se pridružiše još dvojica.

Međutim, dekurion, snažni borac, Numiđanin, vitlajući ubojnom
sekirom obori dva Turdetanca i pojuri prema mestu gde se borila
devojka. Jedan Sagunćanin pokuša da mu prepreči put, ali ga silni
ratnik dokači sekirom po šlemu i ošamućenog obori na zemlju.

— Vika Pota! — kriknu Gerion i baci se svom težinom na
Numiđanina. Obojica padoše. Jedini preostali Turdetanac iz grupe
pritrči Veniliji. U prvom naletu rani jednog protivnika, ali drugi ga zaseče
mačem po ruci ispod lakta. Devojka, ranjena u butinu, jedva se
održavala na nogama, ali je još uvek odbijala udarce. Njen pratilac, ne
obzirući se na krv koja mu je tekla niz ruku, borio se junački. On rani u
slabinu još jednog neprijatelja. Stiteći devojku stalno se poturao pod
punske mačeve. Ali nije bilo izgleda da će izdržati duže, jer je dobio i
drugu ranu na vratu. Pet preostalih neprijateljskih ratnika napadali su
sve bešnje.

97

Oko Ombolta se behu iskupili svi ostali borci. Iz te grupe pala su
trojica, ostali su se borili na život i smrt. Lucija je bila u sredini boraca.
Ona izdaleka primeti Veniliju i njenog pratioca kako poslednjom
snagom odolevaju petorici Punaca. Devojka se povuče iz svoje grupe i
šmugnu iz jednog žbuna, pa stavivši strelu na tetivu potrča upomoć
drugarici. Numiđani su bili u oklopima i šlemovima. Zbog toga, ona ih
stade gađati strelama u noge. Ranivši dvojicu, dohvati mač i umeša se
u borbu.

Međutim, Gerion najposle ubi svog džinovskog protivnika. Ratnik
se diže sa zemlje poluzagušen. Udahnuvši vazduh nekoliko puta,
oslobođenik se povrati, dohvati sekiru koja mu je ležala kraj nogu i
polete svojoj gospodarici upomoć. Sekira zveknu o šlem jednog
neprijatelja. Numiđanin se bez glasa izvrte. Preostala dvojica okretoše
leđa i dadoše se u bekstvo. Dočepavši se konja, baciše se na njih i u
najvećem trku jurnuše prema ivici šume. Za njima se nadadoše još
petorica, pa četvorica. Od dve turme punskih ratnika spaslo se
bekstvom svega jedanaest.

98

Od Omboltovih ratnika poginulo je šest, a gotovo svi ostali bili su
lakše ili teže ranjeni. Gerion, koga je pridavio džinovski Numiđanin,
osim bolova u grlu i vratu, nije zadobio nikakvu povredu. Lucija i Ombolt
jedini su ostali čitavi. Njih troje pokupiše svoje ranjenike i odneše ih do
potoka. Tu se tek pokazalo da su dvojica smrtno ranjena: jedan u
trbuh, drugi u glavu. Oni, ne dolazeći svesti, umreše. Međutim, ratnik
Sagunćanin, koga je džinovski Numiđanin oborio pored Venilije,
povratio se, iako su svi mislili da je mrtav. On posrćući stiže do svojih
drugova i odmah se baci na potok, dobro se napi hladne vode i opra
glavu.

Na bojištu je ostalo osamnaest ranjenih punskih ratnika. Ombolt,
Lucija, Gerion i tri lakše ranjena Turdetanca nađoše ih među leševima.
Surovi Eritrejac{63} i Turdetanci potrgoše mačeve i stadoše da ih ubijaju.

Lucija, ne mogući da gleda ubijanje ranjenika, okrete glavu ustranu
i istog trenutka pogled joj se sukobi s dva svetla oka. Jedan mlad
Numiđanin, ranjen u butinu, sedeo je naslonjen leđima uz drvo. Devojka
se zagleda u njegovo lice potpuno mirno. Činilo se da mladi ratnik bez
straha očekuje smrt. Iz njegovih očiju izbijala je plemenitost i dobrota
kakvu Lucija dotada nije videla. Jedan Turdetanac s krvavim mačem
priđe Numiđaninu.

— Ovoga nećeš ubiti! — viknu devojka. Turdetanac je pogleda
začuđeno:

— Oni bi nas razapeli na krstove! — reče. — Za njih nema milosti.
Ratnik izmahnu mačem, ali pokret koji je učinio izazva bolove na
njegovom ranjenom bedru. Turdetanac klonu i nasloni se na mač.
Lucija stade između dva ranjena ratnika i obrati se Turdetancu:
— Možda su bogovi odredili da ti umreš pre njega! Misli radije na
svoju sudbinu, a ranjenog neprijatelja ostavi, jer on je moj rob.
Gerion, mračna pogleda, priđe im.
— Odseći ćemo mu glavu! — reče.
— Probajte!... Ja sam ga ranila u nogu. On je moj rob. Niko ga ne
sme ubiti!...
Ombolt, čuvši reči devojke, doviknu:
— To je ta devica što se zaklela Rimljanima da će ubiti dvanaest
neprijatelja!
Gerion smejući se dodade:
— Ako ovako produžimo, neće ubiti nijednog! Bolje da se
zavetovala na večitu čistotu na veliku žalost boga Hireneja{64} i Junone
Lucine...{65}

99

— Pazi da te taj tvoj rob ne ubije na spavanju! — dodade Ombolt
odlazeći. Gerion i dva Turdetanca pođoše za njim.

Lucija kleče pored ranjenog Numiđanina i stade lagano da mu vadi
strelu iz butine. Uprkos bolova, u očima ratnika videla se beskrajna
zahvalnost.

— Uzmi me — reče šapatom. — Biću ti veran rob do kraja tvog i
mog života. Ime mi je Asop.

Devojka iščupa strelu iz rane. Na dva jezika visili su komadići
krvavog mesa. Onda mu pomože da ustane, pa skoro vukući ga, spusti
se s njim do potoka. Pošto mu dobro opra ranu hladnom vodom, veza
čvrsto zavoj oko butine.

Međutim, Ombolt i Gerion pomogoše ranjenim drugovima da se
popnu na konje, pa, pošto pokupiše svoje stvari, i oni pojahaše.

Lucija uhvati jednog od konja koji su lutali po šumi bez jahača i
pomože mladom Numiđaninu da uzjaše. Onda se i ona vinu na svoga
konja i pridruži se drugovima.

Odred od šesnaest ratnika lagano krete niz potok kroz šumu.

100