Slavomir Nastasijevic - Hannibal ante portas

gradskog zida.

***

U raskošnoj palati Publija Kornelija Scipiona skupljale su se žene iz
najotmenijih kuća. Dolazile su iz centra grada, s foruma, kapitola i
bogataških vila podignutih na obema obalama Tibra. Išle su matrone
sa svojim kćerima i snajama da proslave dan njihove zaštitnice kojoj su
prema potrebi i željama davale različita imena. Žene koje su tražile
zaštite ili spasa od bolesti, rata i drugih zala nazivale su je Bona Dea.
{107} Nerotkinje, koje su želele da imaju decu, obožavale su u njoj ličnost
punu naklonosti prizivajući je imenom Magna Mater.{108} Nesrećne u
braku i razočarane u ljubavi nazivale su je Fatua,{109} jer se smatralo da
boginja ume da nabaci vradžbine i da skine čini. Osim toga, smatrana
je kao zaštitnica zakonitosti i morala. Žene su u njenu čast prinosile
žrtve, dobrovoljno gladovale, odricale se od seksualnog života i vršile
ritualno pranje posvećenom vodom.

Moćna boginja davala je utehe u životu, spasavala od patnji,
poniženja i iskušenja i ispunjavala nadom duše potištenih. U Rimu je
smatrana kao strogo devičanska boginja i muškarcima je bio zabranjen
pristup u njen hram. Na Aventinu, u misterioznom i senovitom gaju,
ispod stene, gde je nekad Rem posmatrao ptice, bilo je njeno
svetilište. Na svečanostima u njenu čast prisustvovale su i vestalke.{110}

U prostranoj auli konzulove palate bili su namešteni stolovi i sofe
oko njih. Pored zidova, na tronošcima, robinje su nameštale velike
kadionice bacajući na žar cimet, tamjan i izmirnu. Izmešani mirisi dizali
su se prema tavanici na kojoj su bile naslikane slike iz grčkih mitova.

Tu su se iskupile žene da prizivaju boginju zaštitnicu, da spase
majkama sinove, sestrama braću i suprugama muževe od strašnog
neprijatelja koji se pojavio u Italiji, odneo jednu pobedu i ranio konzula.

U jednom uglu aule bio je postavljen domaći žrtvenik. Okupljene
oko svetog mesta, žene su u potpunoj tišini gledale kaka pomoćnica
najstarije vestalke zabode nož u grlo mlade krmače, kako hvata krv u
srebrnu zdelu i poprskava postolje žrtvenika pšenicom i mirisom od
smilja.

Vestalka podiže obe ruke uvis i vapijućim glasom uzviknu:

151

— Magna Mater, emiti salutem filiis, patribus et Viris nostris!{111}
Sve žene zavikaše:
— Emiti salutem, Fatua!
— Emiti salutem, Bona Dea!
Vestalka produži:
— Molim te, Velika Boginjo, da neprijatelju sputaš ruke, da mu
oduzmeš snagu i da pošalješ na njega sve bolesti! Tvoje vrabžine i
čarolije, Velika Fatua, neka mu zamrače vid i pomute razum, neka
stvore pometnju među neprijateljima, da se između sebe pokolju, a
njihove duše sve u isti dan da siđu na dno tartara!{112} Prinosimo ti žrtvu
i molimo te da zaštitiš rimske majke i njihovu decu! Neka bude
presveto ime tvoje i neka se slavi na nebu među bogovima i na zemlji
među ljudima.
Tako je otpočela svečanost. Na svim ulazima u palatu postavljene
su snažne robinje s kopljima i mačevima u rukama. Njima je naređeno
da svakog muškarca probodu, ako pokuša silom da uđe u kuću.
Na sofama, iskićenim cvećem, ležale su zvanice.{113} Robinje su
raznosile jelo i piće, nalivale pehare, ozbiljne i ćutljive, gledajući na
svaki mig svoje gospodarice.
Gozba je tekla u tišini. Do ušiju vestalki dopirao je jedva čujni
šapat. Ali, postepeno, počinjao je žagor, najpre istiha, pa sve jači,
ukoliko su se pehari s vinom praznili i punili. Na ovoj svečanosti sve
prisutne žene morale su piti vino.
Pri kraju gozbe u aulu uđoše četiri robinje držeći u rukama kitare.
One tužnim glasom otpevaše jednu melanholičnu pesmu posvećenu
onima koji su pali u borbi za otadžbinu. Refren pesme odjekivao je kao
vapaj:
— Et felices aduenitis nigram Orci regionem1)!{114}
Posle toga, sve žene skupa otpevaše himnu Dobroj Boginji i
pristupiše žrtveniku gde svaka položi zavet da se otkloni opasnost po
otadžbinu. Time je svečani deo bio završen. Strogost i ozbiljnost
iščezoše s lica i nastade smeh, pesma i šala, često van granica
pristojnosti.
U jednom trenutku, opštu galamu prekide pojava dvanaest mladih
robinja koje skoro nage istrčaše na prostor između stolova. One, uz
pratnju harfe, lire i aulosa, zaigraše jednu simboličnu igru, punu strasti i
erotike. Svaki pokret igračica isticao je lepotu, draž i čežnju. Njihova
igra se završi vulgarnim pokretima koji izazvaše grohotan smeh među
polupijanim ženama.

152

Uz buran aplauz igračice se povukoše. Na njihovo mesto stupiše
dve snažne robinje, nage do pojasa, s telima namazanim uljem. One
otpočeše borbu pesničenjem udarajući nemilosrdno jedna drugu, dok
se ne uhvatiše u koštac. Rvanje je vršeno po svim propisima ove
veštine koja je nedavno uvedena iz Grčke u Rim. Izgruvane i
iskrvavljene, obe robinje, i pobednica i pobeđena, odvukoše se
hramljući s mesta borbe.

Vino se točilo i pilo obilato: Gozba je bila sve bučnija. Žene su
pevale, plakale, vrištale i smejale se. Neke, već potpuno pijane,
spavale su na sofama ili pod stolovima hrčući na sav glas.

Kad je veselje bilo na vrhuncu, pojavi se Karma, ljubimica svih
žena. Obučena u crnu tuniku, bleda, raspuštene kose, držeći u ruci
lobanju, ona upre pogled u dve mračne šupljine gde su nekad bile oči.
Lepota mlade devojke, njene oble mišice i cela pojava, odisale su
životom. Crna haljina i jezivi simbol smrti koji je držala u ruci ukazivali su
na kratak ljudski vek i njegov ništavni kraj.

Devojka podiže lobanju uvis i uzviknu:
— Memento mori!{115}
Zatim se zagleda u tavanicu kao da priziva neko nevidljivo
božanstvo i poče da recituje stihove iz Sofoklove „Antigone". Reči
iskonske kobi koja uništava sve što je lepo, dobro i plemenito, ređale
su se kao biseri izazivajući suze u očima žena. Sve su one s Karmom
preživljavale patnje nevine devojke, osuđene na groznu smrt. Karma je
recitovala:

„O, rasko, o posteljo, o kućo podzemlja,
Sad tebi polazim, moj večni čuvaru!
Idem svojima koji svi izginuše,
Poslednja odlazim groznije od njih
U zagrljaj Persefoni...{116}
Suđeni dani ne ispuniše moj vek...
Sama, bez bračne sreće i dece,
Tužna, ostavljena, bez ikog svog
Mrtvima u grob živa odlazim..."

Pred vratima aule začu se galama, zatim jedan prodoran krik.
Nekoliko robinja utrčaše i preneraženim glasovima zavikaše:

— Hanibal ide na Rim!... I druga je bitka izgubljena! Oba konzula
potučena su kod Trebije!

153

U auli za trenutak nastade mrtva tišina, onda, odjednom, iz
nekoliko stotina grla, prolomi se vrisak i kuknjava.

Robinje rekoše da je došao glasnik poslat od senata da javi
matronama za novi poraz. Gotovo osam rimskih legija potučeno je,
zarobljeno i naterano u bekstvo, Te glasove doneli su begunci koji su
jedva živi izbegli smrti. Oni su saopštili senatorima da se neprijatelj
razmileo po celoj Bonomiji, od Lune do Arimina i, po njihovom mišljenju,
zatvorio sve prolaze. Begunci ne znaju gde se nalaze konzuli s
ostatkom vojske.

Kratak decembarski dan primicao se kraju. Na rimskim ulicama
spustila se magla. Grupe ljudi i žena spajale su se pretvarajući se u
gomile koje su kao morski talasi hrlile prema forumu. U gustoj magli
čula su se dovikivanja, žagor i preteći glasovi. Ljudi unezverena
pogleda upućivali su jedni drugima brza pitanja i dobijali kratke i
neodređene odgovore.

154

— Oba konzula su poginula!... Ljudi, spasavajte se! odjeknu iz
opšteg žagora jedan prodoran glas.

Masa se ustalasa. Te reči su se uporno ponavljale po celom
forumu unoseći sve veći nered i strah. Grupe legionara i trisviri idući za
tim glasovima pohvataše desetak Gala koje odmah odvedoše pred
liktora. Šibane na ulici do krvi, uhode priznadoše da ih je Hanibal
poslao u Rim da šire strah i pometnju među građanima.

Na glas da su pohvatane punske uhode, masu uhvati pravo ludilo.
Izbezumljeni ljudi jurnuše među policajce, dočepaše isprebijane Gale
vucarajući ih kroz gomilu. Najposle, kad od svakog tela postade
bezoblična masa, pobacaše ih u Tibar.

Ispred senatske većnice legionari su s mukom održavali red.
Građani su očekivali vesti s najmerodavnijeg mesta, jer su znali da
senat zasedava i da treba da donese odluke od životne važnosti. Svaki
odrasli građanin želeo je da se odmah lati oružja i da krene na
neprijatelja. Mladići, čak i dečaci, tiskali su se u gomili, pomešani sa
zrelim ljudima i starcima, vikali i sve više raspaljivali duhove. Svi su
očekivali vođu da ih povede u borbu. Nestrpljenje je pretilo da se
pretvori u paniku i krvoproliće. Mnogi su zahtevali da se svi robovi
Numiđani, Libijci, Sirijci, Ligurci poubijaju. Masa željna krvi i osvete
talasala se na forumu. Lica, osvetljena buktinjama i obavijena maglom,
imala su avetinjski izraz.

Jedan mladić koji se probio na stepenice većnice viknu iz sveg
glasa:

— Hanibal ide na Rim, a nama niko ne daje oružje! Napred u
senatsku većnicu da probudimo senatore koji mrtvim snom spavaju!

Masa se ustalasa. Rulja navali na ulaz u senat gazeći i potiskujući
legionare. Prvi red kao lesa upade u većnicu. Onaj mladić zakrvavljenih
očiju i izbezumljena pogleda viknu:

— Smrt senatorima!
Prvi red se ustalasa i pojuri. Građani stežući pesnice krenuše
nekoliko koraka, gotovi da jurnu među senatore i da ih pobiju.
Ogorčenje uhvati ljude kao da se nalaze pred pravim krivcima za
poraz.
Jedan mlad senator, patricije, širokih grudi i snažna vrata, ustade i
pođe prema građanima. Ispod purpurnog ogrtača izvirivao mu je
srebrni oklop s morskom zvezdom na prsima. On, neustrašiv kao bog,
priđe gomili ljudi na nekoliko koraka, stade i prekrsti ruke na grudi:
— Gaj Flaninije!... Gaj Flaninije!... — začuše se glasovi iz gomile.

155

— Šta tražite od nas? — upita senator bacajući munjevite
poglede.

Onaj mladić se opet istače:
— Došli smo da vas pitamo, da li mislite da nas povezane predate
Hanibalu?
— Znači, senatori su izdajnici? — bledeći reče patricije.
— Svi se gnušamo na vašu neodlučnost! — produži mladić.
— Ko si ti, kad se usuđuješ da tako govoriš?
— Čovek iz naroda... Ime mi je Marko Porcije Katon! Narod
zahteva da čuje vašu odluku!
— Čućeš je i ti i svi ostali u toku noći. Ali zato što si bio drzak,
bićeš obešen za rebra van grada.
— To neće biti, — odvrati mladić — jer neprijateljski mač i tebi i
meni stoji za vratom!
Međutim, na drugoj strani dvorane pojaviše se legionari s
naperenim kopljima i stadoše potiskivati gomilu.
Kad se raščisti prostor, Flaninije se obrati centurionu:
— Naređujem ti da dobro paziš na ulaz u većnicu. Ko pokuša da
prodre unutra, ubi ga!
Gaj Flaninije bio je kandidat za konzula. Njegovu kandidaturu
podržavali su senatori od trenutka kad je objavljen rat Kartagini.
Svojom hrabrošću i odlučnošću toliko se pročuo, da su svi smatrali da
ima veliki dar za vojskovođu. Ali se pričalo za njega da je samovoljan,
tvrdoglav i da ne poštuje bogove. On se rugao drugom kandidatu, Gaju
Serviliju, što ispunjava verske obaveze, što veruje u vradžbine i uticaj
kretanja zvezda na ljudsku sudbinu.
Pa i na ovom većanju sukobio se sa Servilijem, da li zbog toga što
je i taj patricije kandidovan za konzula, ih ga je izbijala iz takta njegova
staloženost? Flanilije je vikom i morem reči dokazivao da Hanibala
treba smesta napasti sa svom vojskom i tvrdio da Rimljani moraju
pobediti. Servilije, ne podižući ton, ubedio je senatore da takva bitka
mora biti katastrofalna po Rimljane.
Senat još nije imao nikakve izveštaje od konzula, a trebalo je da
se izvrše izbori. U Rimu se nije znalo ni da li su konzuli u životu, a na
vesti slučajne, leteće, koje su doneli prestrašeni begunci, nije se moglo
osloniti.
Te noći bude odlučeno da se pristupi formiranju deset novih legija
rimskih, a toliko i savezničkih. Pored toga, osam kohorti obavezno
pripojiti teškoj konjici u Rimu koja već broji četiri hiljade ratnika. Sva ta

156

vojska ima se predati pod komandu novoizabranom konzulu ma koga
padne kocka da nastavi rat.{117}

Senat odluči da čeka tačne izveštaje od Scipiona i Sempronija
četrnaest dana, a onda, ako ne stignu, da se pristupi biranju novih
konzula.

Narodu iskupljenom na forumu saopšteno je da senat uzima na
sebe svu odgovornost, a da svaki građanin, sposoban za oružje, u
svako doba bude spreman da se na poziv odazove i uđe u sastav
vojske koja posle izbora novih konzula kreće na neprijatelja.

Istaknuti senator, Fabije Maksim, pročita proklamaciju narodu. On
završi:

— Rimski građani, vi ste i ranije pokazali Kartaginjanima koliko
vredite kao vojnici! Neka svaki od vas istera strah iz srca, jer
neprijatelj, ma koliko bio jak, dobro zna da ne može pobediti sinove
Kvirita. Oni koji su se dosad radovali zbog trenutnog uspeha u ratu
protiv vas, naposletku su padali od vašeg mača, ili su ispunjavali
tržišta, gde su kao robovi prodavani u bescenje... Rimljani, vi ste
svojom snagom i hrabrošću pobedili Harmilkara Barku, ratnika punog
iskustva u ratnoj vešt ni; sad se na vas podigao njegov sin koji mu ni po
čemu nije dorastao. Njega su proslavila plašljiva španska plemena i
Gali, koji, osim sposobnosti za izdaju, nemaju u sebi ničega čime bi se
mogli podičiti... Ja vam tvrdim da Hanibal, iako je pokorio celu Španiju,
zauzeo Sagunt, prešao Alpe i dobio dve bitke, nije došao u Italiju za
svoju sreću, nego za propast. Večni Romulov grad neće on osvojiti! Ne
bojte se da će zauzeti Rim onaj kome je bilo potrebno osam meseci da
osvoji Sagunt, koji je prema našem gradu obična tvrđava!... Spremajte,
dakle, svoje oružje i čekajte zvuke ubojne trube koja će vas uskoro
pozvati da branite čast, slavu i rimske orlove{118} koji su uvek
pobeđivali.

Iz hiljadu grla zaori se:
— Živeo rimski narod!... Živeli konzuli!... Živela rimska vojska!...
Magla se podigla. Na istoku izađe pun mesec i obasja povorku
žena koje su u redu i tišini išle prema Aventinu, da u hramu Dobre
Boginje prinesu žrtvu i da se pomole za spas rimskog naroda.

157

14. GLAVA

Konzul Tit Sempronije Longus
i četiri centuriona.

Posle bitke kod Trebije, rimska vojska promrzla, izgladnela i

demoralisana povukla se prema Placenciji i Kremoni. U naredna tri
dana stizale su grupe, grupice i pojedinci izranavljeni, bez oružja i
mrzovoljni, bacajući krivicu zbog izgubljene bitke na konzule i ostale
starešine. Prihvaćeni u oba logora uvideše da poraz nije tako strašan
kao što je izgledao u prvo vreme. Nedostajalo je nekoliko hiljada ljudi,
ali se pretpostavljalo da su neki od njih posle bitke uhvatili put prema
Srednjoj Italiji.

Konzuli se nađoše u Kremoni i posle dužeg dogovaranja odlučiše
da Sempronije odmah krene za Rim, da podnese senatu izveštaj o bici
i da sprovede izbore za nove konzule. Uhode koje je Scipion poslao,
izabravši najsposobnije među Cenomanima, donele su izveštaj da je
punska vojska mestimično rasturena od Lune do Arimina. Činilo se da
je cela rimska vojska s oba konzula odsečena od Srednje Italije.

Sempronije pozva četiri centuriona poznata po junaštvu. Pod šator
uđoše Kvint Fabije Lora, Pomponije Skvirus, Sempronije Alifanus i Gaj
Furije Bibakul, — rođak poginulog zapovednika Sagunta. Sva četvorica
snažni i krepki ljudi, smela pogleda i odvažni.

— Rimski centurioni, — reče konzul — došlo je vreme da umrete
za otadžbinu. Jeste li spremni?

— Jesmo! — odgovoriše sva četvorica.
— Onda, neka je slava bogovima!... Mi se moramo probiti kroz
neprijatelja, čije patrole, manji i veći odredi i pljačkaši stižu skoro do
Arecije. To znači ići četiri dana brzog hoda na konju. Nas petorica
uzećemo svaki po stotinu ratnika i krenuti prema Rimu. Nadam se da
će bar jedan od nas stići da preda senatu izveštaj s obe bitke i nalog
da se izvrši izbor novih konzula. Izbegavaćemo sukobe i bitke, jer je
važno probiti se po svaku cenu do Rima. Kad pređemo reku Pad,
rastaćemo se, jer će Hanibal preko svojih uhoda svakako doznati da je

158

jedan od konzula pošao za Rim. Punac će upotrebiti sve moguće da
me uhvati ili ubije. Zbog toga moramo zaturiti trag: svaki od vas ima da
se probija i bori kao da je konzul. Neprijatelj ne sme doznati u kojoj
sam grupi! Imate li štogod da pitate?

— Ništa!... Sve nam je jasno...
— Onda u najvećoj tajnosti odaberite ratnike, isključivo Rimljane,
pa noćas, u vreme druge straže, prelazimo reku velikim čamcima.
Zasad, nijedan ratnik ne sme znati kuda idemo!
Centurioni napustiše šator.
Scipion se šetkao ispod šatora ne mešajući se u razgovor. Rana
mu je skoro zarasla i osećao se dobro. Kad ratnici izađoše, on se
obrati drugu:
— Nećete se prokrasti! Ubiće vas!...
Sempronije ga preseče pogledom: i
— Senat mora biti obavešten s kakvim neprijateljem treba da se
bori, jer ako i treću bitku izgubimo, s Rimom je svršeno!
— Onda idem i ja s vama! — dobaci Scipion.
— A kome ostavljaš vojsku? Neprijatelj će sigurno da izvrši napad
kad dozna da su oba konzula otišla.
Scipion se zamisli. S polja se čuo žagor vojnika u logoru i rzanje
konja. Sumrak se spuštao. Hladan vetar ledio je barice koje su ostale
od jutarnje kiše. Nekoliko konja glasničkih, koji su bili privezani za
drveće u blizini konzulskog šatora, lupalo je kopitima o smrznutu
zemlju, kao da osećaju pokret ih opasnost. Stražari na bedemima
motrili su u daljinu prema reci Padu. Na drugoj obali promicali su punski
konjanici goneći ispred sebe zaplenjenu stoku i robove.
Rimski ratnici sedeli su ili leškarili pod šatorima, dok su drugi
napolju, pored vatri, oštrili na brus mačeve i vrhove kopalja.
Četiri centuriona birala su dobrovoljce među ratnicima.
U šator konzula uđe jedan mladić krupnih očiju, kukasta nosa i
grgurave kose. Na njemu je bio ogrtač boje vučje dlake ispod koga se
videla tunika od crvenog damasta. O boku mu je visio kratak mač,
širok kao šaka, ukrašen crvenim koralima. Taj mač je mladić zadobio u
bici kod Trebije, gde je ubio istaknutog punskog borca Gizgosa,
plemića iz Sidona.
To je bio Publije Kornelije Scipion, sin konzula Scipiona. On se
odmah obrati ocu:
— Centurioni biraju dobrovoljce. Pripremaju neki pohod. Ja sam
se javio, ali me Bibakul poslao da tražim odobrenje od vas. Zbog čega

159

je potrebno da konzuli odobre ono što sam odlučio? Mislim da imam
pravo da odlučujem o svojoj sudbini. Moja turma ići će cela. Svi su se
ratnici prijavili.

Otac Scipion nabra ćelo. Neko vreme posmatrao je sina ćuteći, pa
se obrati drugom konzulu:

— Evo ti valjanog dobrovoljca da te prati na putu za Rim! Samo se
bojim da će se reći: da je otac mesto sebe poslao sina da pogine.

— Neka kaže šta ko hoće! — isprsi se mladić. — Bez tvoga
znanja odlučio sam i odlazim!

Otac ga zagrli:
— Spasao si mene, ranjenog konzula, i ubio Gizgosa. Ti si stekao
slavu dostojnu porodice Scipiona! Ako pogineš, ostavićeš slavno ime.
Ali, uz pomoć besmrtnih bogova, može se desiti da srećno stigneš u
Rim. Tamo zagrli majku i sestru Korneliju i kaži im da Hanibal nikad
neće ući u Rim.

***

Noć se spustila na zemlju. Hladan vetar duvao je sa zapada, vitlao
po nebu crne oblake i hujao u ogolelim granama topola na levoj obali
reke Pada. Talasi su se gomilali pljuskajući jedan preko drugog,
sudarali se i klokotali na maticama. Iznad vode lebdeo je gust mrak. U
niskim oblacima zalutalo jato divljih gusaka gakalo je. Preko reke videle
su se svetle tačke bleskajući kao zvezde. To su vatre rimske postaje,
postavljene na istaknutom mestu. Hiljadu i pet stotina konjanika bdelo
je tu danju i noću. Gusto postavljene straže motrile su znajući dobro
kakvog neprijatelja imaju ispred sebe. Oficiri su se osiguravali od
Hanibalovog lukavstva postavljajući petostruke stražare, lično ih obilazili
i nadgledali.

Hanibal nije ni pomišljao da osvoji tu postaju, ali je svakodnevno
slao svoje konjanike da se približe malom taboru, da izviđaju i puštaju
strele na rimske ratnike. Kojiput bi se obična čarka pretvorila u konjsku
borbu u kojoj su izvrsni ratnici s obe strane pokazivali veštinu u borenju
mačem i kopljem. Ali, nijedanput ne dođe do većeg sukoba.

Tribunu Luciju Manliju naređeno je da s jednim većim odredom te
noći napadne neprijateljski logor. Ne pitajući za uzrok ovog naređenja,

160

tribun u vreme druge smene straža krete prema Trebiji gde je bio
punski tabor. Za njim je išlo šest stotina konjanika.

Idući kroz mrklu noć Rimljani naiđoše na neprijateljske vatre koje
su svetlucale u vrbacima. Tribun izdade naređenje koje se pronese
među ratnicima od uha do uha, šapatom. Onda svi povadiše mačeve i
jureći kroz pomrčinu napadoše na neprijateljski logor. Nekoliko krikova
nagovestiše da su stražari pobijeni. Uskoro nastade komešanje
praćeno dernjavom i zapomaganjem. Konji izgaziše vatre i poobaraše
šatore nalećući na ratnike od kojih mnogi izgiboše pre nego što se
dohvatiše oružja.

Noćni prepad izveden je neočekivano i potpuno je uspeo. Preko
četiri stotine punskih ratnika ubijeno je ili izranavljeno. Ceo Hanibalov
logor digao se na uzbunu. Trube su pištale pozivajući sve odrede,
manje i veće, koji su u blizini pljačkali da se hitro povlače prema logoru,
jer su galama i jauci boraca toliko prodirali kroz noćnu tišinu, da je
Hanibal pomislio da su oba konzula s celom rimskom vojskom izvršila
napad.

Tribun Manlije sa svojim odredom vraćao se u trku prema rimskom
taboru na reci Padu.

Za to vreme konzul Sempronije s četiri centuriona i pet stotina
konjanika pređe reku i dohvati se područja koje su Punci držali.

Rimski konjanici išli su lagano da ne bi naleteli u mrkloj noći na
neprijatelje. Tek u osvitak zore poteraše konje i jezdili su sve dok se
nije razdanilo. Pred njima se nalazilo selo. U prvi mah činilo se da žive
duše tu nema. Konzul podeli odred na tri dela. Rimski ratnici stadoše
ulaziti u selo s tri strane. Odjednom, konzul neočekivano ugleda ispred
sebe punske konjanike koji iskrsoše na putu iza jedne okuke obrasle u
trnje i visoko šiblje. Punci su gonili ispred sebe nekoliko krava i ovaca i
dvadesetak robova povezanih na dugačak konopac čiji je drugi kraj bio
vezan za sedlo konja punskog oficira.

Rimljani smesta povadiše mačeve i jurnuše na Numiđane. Još
borba i ne otpoče kad jedan od robova dreknu:

— Ljudi, ovo je rimski konzul! Spaseni smo!... Živeo Sempronije!...
Punski ratnici se pokolebaše. Njihov oficir preseče mačem
konopac za koji su bili vezani robovi, ošinu konja i jurnu prema središtu
sela. Numiđani, oko pedeset na broju, potekoše za njim. Jašući na
odmornijim konjima, brzo izmakoše Rimljanima. Ali na drugom kraju
sela uleteše pravo u gomilu rimskih ratnika centuriona Bibakula.
Nastade strahovita seča. Punci su se trudili da pobegnu iz borbe, ali

161

gotovo svi izgiboše. Ipak, oficiru s petoricom ljudi pođe za rukom da
pobegne.

Rimski odredi sastaše se na sred sela, oslobodiše robove i
narediše im da donesu hrane za ljude i konje. Sempronije pozva onoga
što je viknuo njegovo ime pred Puncima.

— Zaslužio si da te obesim! — reče. — Zašto si viknuo moje ime?
Drhteći od straha seljak izmuca:
— Kad sam te ugledao, spopala me radost... Nisam mogao da
izdržim. Viknuo sam da se i moji drugovi obraduju.
Konzul uvide da je slučaj hteo da njegov put bude otkriven.
Okrenuvši leđa seljaku, obrati se Bibakulu:
— Izgleda da nam bogovi nisu naklonjeni! Koliko je Numiđana
pobeglo?
— Oficir i pet ili šest s njim.
— Oni će javiti Hanibalu da su me videh! Potera nam je takoreći
za leđima!
— Nije! — reče Scipion. — Dok oni stignu do logora i jave
Hanibalu i dok njegovi ratnici krenu za nama, mi ćemo izmaći za čitav
dan.
Ratnici sjahaše i stadoše hraniti konje ovsem, koji su poneli u
zobnicama. Za to vreme konzul i centurioni uđoše u jednu napuštenu
kuću i posedaše za sto. Oslobođeni zarobljenici odmah doneše sira,
hleba i vreću smokava. Isto tako doneše hrane za vojsku i konje.
Selo je bilo između dva brežuljka, oba obrasla u gustu šumu. S
treće strane prostirala se ravnica po kojoj su se mestimice videli
grmovi i žbunje.
Zimsko jutro je lagano osvajalo. Za trenutak na istoku blesnu
sunce, prosu hladne zrake po zemlji i nestade ga iza oblaka nošenih
vetrom. Drveće bez lišća kao ukleto pružalo je ogolele grane, a
sparušena trava polegla po polju odavala je miris truleži. Umrtvljena
priroda boravila je svoj zimski san.
Oslobođeni seljaci zgledali su se i došaptavali. Naposletku
odlučiše se i priđoše konzulu.
— Mi ćemo da bežimo — reče jedan. — Punski konjanici stalno
ovuda prolaze, pa... Vi ste nas oslobodili, neka su vam bogovi na
pomoći, ali ne smemo ostati u selu...
— Kuda ćete? — upita Scipion.
— Iza ove šume nastavlja se preko brda druga veća šuma. Tu, u
jednoj jaruzi, imamo zemunice. Ovde smo došli da uzmemo hrane koju

162

smo zakopali i uhvatih su nas.
— Imate li oružja?
— Samo strele i nekoliko kopalja.
Iz niskih oblaka počela je sitna kiša. Jedno jato vrana, kao naneto

vetrom, sruči se na gole grane visokog platana ispred kuće. Iz daljine
su dopirali zvuci trube.

Seljaci se prenuše i kao po dogovoru, bez pozdrava, pobegoše
prema šumi.

— Neprijatelji se dozivaju — reče konzul. — Nema druge, nego na
konje i bežati. Pobeći ćemo u pet pravaca. Ko ostane živ, neka hita
prema reci Arno. Tu ćemo se naći, a krajnji cilj je Rim.

Dok su ratnici pojili i sedlali nahranjene konje, stražari, postavljeni
na ivici sela, dojuriše vičući:

— Neprijateljska konjica!... Nekoliko hiljada ljudi ide na nas!...
Rimljani se baciše na konje. Pet grupa po sto konjanika kretoše iz
sela u galopu, dok se ne dočepaše brda i šume. Onda usporiše hod i
raziđoše se u pet raznih pravaca.
Punski konjanici jureći trkom naglo su se približavali selu.
Pojedinci, na boljim konjima, isticali su se odmičući od mase. Kad
uleteše u selo, primetiše rimske ratnike u daljini kako zamiču u šumu.
Sačekavši svoje, posle kratkog dogovaranja, podeliše se u nekoliko
grupa i potekoše za Rimljanima.
Centurion Sempronije Alifanus lagano je odmicao puštajući konzula
da što više izmakne. Njegovi konjanici vešto su promicali između
drveća, ali kad izađoše na jedan proplanak, Alifanus zaustavi odred,
rešen da se upusti u borbu.
Numiđani i Libijci, izmešani, kad videše, da Rimljana ima pet puta
manje, navališe svom žestinom. Njihov oficir podviknu:
— Ono je konzul!... Živa uhvatiti!... Napred!... Rimljani se namah
zbiše u gomilu i dočekaše Punce na mačeve vičući:
— Svi ćemo izginuti pored našeg konzula!
Zveket mačeva koji su udarali o štitove i oklope mešao se s
jaucima i borbenim pokličima odbijajući se o krošnje drveća. Punci,
podstaknuti željom da uhvate konzula, napadali su svom žestinom, a
Rimljani su se borili kao da zaista brane konzula.
Centurion Alifanus, izvrstan borac mačem, prvi se sudari s
neprijateljem. Libijac, koji mu dođe ususret, pade raspolućene glave.
Drugu dvojicu snađe slična sudbina. Četvrti, snažan Numiđanin,
podbacivši štit pod mač Rimljanina, desnom rukom zgrabi za vođice

163

njegovog konja, ali ne stiže da ga povede ni dva koraka, a već pade
pogođen strelom u vrat.

Rimljani su napadali smelo i smišljeno, uletali u gomile kao
gladijatori. Dve trećine je palo. Ostali, povodeći se za hrabrošću svoga
centuriona, tukli su se neprestano.

Iz niskih oblaka izli se pljusak. Uskoro, svi borci behu do kože
mokri. Konjska kopita klizala su se po travi i uranjala u blatnjavu zemlju.

Alifanus, na dva mesta ranjen, jednog trenutka obazre se oko
sebe. Kroz veo kiše ugleda još petnaestak svojih ratnika na konjima.
Centurion viknu iz sveg glasa:

— Rimljani, za mnom!
Lupivši konja mačem po sapima ulete u šumu. Preostali ratnici
trkom potekoše za njim. Punci začas zastadoše da se priberu, pa i oni
potekoše u šumu. Ali zbog velikoga broja, smetajući jedan drugom,
počeše zaostajati.
Drugi rimski odred pod Pomponijem Skvirusom borio se u šumi,
između drveća, više strelama i kopljima nego mačevima. Zbog toga se
borba otegla. Rimljana je palo oko četrdeset, među njima centurion,
njegov zamenik i dekurion. Taj odred smanjen i obezglavljen udari
tragom kuda je prošao konzul, a Punci se zagoniše za njim.
Punski vojskovođa Hriz, razbivši Skvirusov odred, stavi na muke
nekoliko ranjenih rimskih vojnika i doznade u kom pravcu beži konzul.
Ligurci, vešti u iznalaženju tragova, lako pronađoše put, jer je kiša
razmekšala zemlju.
Centurion Lora napade iz zasede punsku konjicu od tri stotine
ratnika i skoro je celu uništi.
Noć prekide dalje kretanje begunaca i gonilaca. Četvrti centurion,
Furije Bibakul, uspeo je da zavara gonioce. Vrdajući i mameći ih ulevo
od pravog puta odvuče punske konjanike u stranputicu za nekoliko
hiljada koraka. Kad se smrče, on se sa svojim ljudima nađe u jednoj
prostranoj jaruzi. Ratnici sjahaše i namakoše konjima zobnice, a sami
posedaše uz obalu vadeći svaki iz svoje torbe suvo meso i hleb. Dok
su oni jeli, Bibakul je šapatom saslušavao dva ratnika iz Alifanusova
odreda. Oni su zalutali od grupe i slučajno naišli na Bibakula.
Postavivši dobre straže, rimski ratnici, ne ložeći vatru, pridremaše
uz obalu jaruge. U neko doba začu se u šumi kliktanje orla u tri maha
po četiri puta. Centurion se prenu i dade isti znak. Malo zatim, uz
pratnju stražara, dođoše ratnici Pomponija Skvirusa, njih šezdeset. Oni
rekoše da su išli pešice, po tragu konja, i njihova je sreća što si naišli

164

na svoje drugove.
Uzoru Bibakul sa sto šezdeset vojnika pođe niz jarugu. Vreme se

prolepšalo. Kroz krošnje ogolelog drveća videlo se sunce koje su
rastureni oblaci svakog časa zaklanjali. Prolazeći pored sela i zaseoka
odred u podne stiže na jednu prostranu livadu. Međutim, izviđači javiše
da su videli u daljini ispred sebe masu konjanika kako jezde prema
jugu.

— Oni idu konzulovim tragom, — reče centurion. — Moramo za
njima.

Konzul Sempronije i mladi Scipion najviše su izmakli. Njihov odred
jezdio je gotovo neprekidno dan i noć. Konji su brektali i posrtali od
umora, pa se odred razvukao za čitav strelomet.

— Dalje se ne može! Moramo stati da se konji odmore, reče
konzul.

Bili su na domaku jednog sela. Između visokih drveta videli su se
krovovi kuča s badžama iz kojih je izbijao dim. Čuli su se glasovi ljudi i
lajanje pasa.

— Punci nisu stizali dovde! — reče Scipion.
— Tu ćemo dobro odmoriti konje — dodade konzul Kad zađoše u
selo, rimski ratnici ugledaše gomilu ljudi naoružanih mačevima, kopljima
i batinama. Neki su imali goleme lukove sa strelama na tetivi, gotovi da
smesta odapnu.
— Hej, ljudi!... — viknu Scipion. — Mi smo Rimljani. Ostavite
oružje i priđite da nam prihvatite konje.
— Ovo su naši! — reče jedan starac. — Rimski legionari...
Galameći, seljaci se izmešaše s konjanicima i dadoše « se na
posao da konje nahrane i istrljaju.
Premoreni ratnici posle obilatog jela odmarali su se. Za to vreme
konzul i Scipion ispitivali su seljake.
— Mi smo Boji...{119} Govorili su ljudi iz našeg plemena koji stanuju
blizu Ravene da je Hanibal dvaput potukao Rimljane. Bili su neki ljudi
kod nas čak od reke Pada. Oni pričaju da Punci robe sve odreda. Mi
ćemo se boriti protiv njih. Ako dođu, naići će na naše mačeve i koplja...
Služili smo u rimskoj vojsci i dobro nam je bilo...
— Da li ste čuli dokle su stizali punski odredi? — upita konzul.
— Viđani su oko Lune i reke Arno. Ko zna da li je to istina. Svet
hoće da preteruje i laže!...
Posle nekoliko časova Rimljani nastaviše put. Pred njima se
pružala ogromna ravnica puste zemlje. Po usamljenim drvetima crnela

165

su se jata vrana i čavki. U daljini su se videle šumarice s gusto zbijenim
drvećem podsećajući na oaze u pustinji. Ispred konjanika bežale su
grupe divljih koza koje su se zimi spuštale s Apenina. U daljini čopor
vukova štekćući gonio je neku životinju.

Na popodnevnom suncu ratnici ugledaše na vidiku Apenine u
plavičastoj izmaglici.

— Ako ovako produžimo, konji neće izdržati — reče Scipion.
Vojnici sjahaše, popustiše kolane i razuzdani konji odmah počeše
da štrpkaju suvu travu. Međutim, primetiše iza sebe u daljini manju
grupu konjanika.
— Sačekaćemo ih. Možda su naši, — reče Sempronije.
Uskoro se dva rimska odreda sastaviše. Radost obuze sve, jer je
to bio centurion, Kvint Fabije Lora. On je uspeo da zavara neprijatelja,
mada mu je nekoliko puta bio na domaku.
— Punski odred od šest stotina konjanika ide za nama — reče.
Do mraka će nas stići, jer su na boljim konjima.
— Sačekaćemo ih u onoj čestari — odvrati konzul. — I tako ne
možemo dalje na umornim konjima.
Na pet-šest stotina koraka bio je brežuljak obrastao u gusto
žbunje, a malo dalje šumica. Ratnici se podeliše u tri grupe. Scipionova
turma posede žbunove, Sempronije uhvati busiju desno, a Lora levo.
Jedna grupica vojnika odvede konje iza šumice.
Zaseda je bila postavljena i svi ratnici dobro prikriveni, kad se na
vidiku pojaviše konjanici. Međutim, svi se iznenadiše, jer to su bili
seljaci. Jašući na malim konjima jurili su kao bez duše. Scipion im izađe
ususret i mahnu rukom da stanu. U njima poznade ljude iz sela gde su
poslednji put zastali konzulovi pratioci.
Seljaci poskakaše sa svojih nezauzdanih konjića i stadoše žagoriti
govoreći svi u isti mah:
— Čitavo more neprijatelja ide za nama. Jedva smo uspeli da
uteknemo. Selo su nam spalili, a žene i decu, da nismo blagovremeno
sklonili, sve bi pobili.
Najgrlatiji među njima završi:
— Sad jure za nama i traže konzula!... Čuli smo kad su vikali:
„Gde je konzul"? Kao da je konzul lud da se sa stotinu ratnika otisne
ispred neprijatelja!
— Pobegli smo im, — dodade drugi — jer njihovi konji jedva se
vuku od umora.
Seljaci Boji, njih sto dvadeset, posedaše po vlažnoj zemlji i

166

stadoše vaditi hranu iz torbi nudeći i Rimljane.
Scipion se nasmeja:
— Koliko vas je neprijatelj zaokupio vidi se po tome što ste imali

vremena da dočepate svoje oružje i konje i da dobro nabijete torbe
hranom!

— Imali smo vremena da se spremimo — odvrati jedan seljak. —
Dok su oni po selu tražili konzula, mi smo se opremili i pobegli.

— More, da niste vi izdajice? — upita konzul.
Dok su se seljaci pravdali galameći svi u jedan glas, Scipion šapnu
Semproniju.
— Oni i ne znaju da ih Hanibal i njegove starešine smatraju za
saveznike... Boji su se odavno priključili Puncima.
Seljaci dobiše svoje mesto u zasedi. I njihovi konji su odvedeni iza
šumice.
Punci se pojaviše tek u suton. Jezdili su kasom ne hoteći da
zamaraju konje, a možda su računali da rimski odred neće stići pre
sutrašnjeg dana. Jašući nemarno Hriz i njegovi ratnici upadoše u
zasedu. Napadnuti s tri strane, odmah se pokolebaše. Mnogi pogođeni
strelama popadaše s konja.
Boji napadoše prvi. Urličući kao divlje životinje jurnuše na punsku
konjicu bodući kopljima više konje nego ratnike. Njihov iznenadni napad
unese strah među neprijatelje.
Scipionova turma i Lorin odred žestoko kidisaše i smesta se
izmešaše s neprijateljem.
Hrizu je strela, odmah probila desnu mišicu. Ali plahoviti ratnik
vitlao je levom rukom ubojnu sekiru sejući udarce na sve strane.
Nekoliko seljaka padoše, ostali uzmakoše.
Rimljani su napadali pešice, spreda, sa strane i odostrag, vrdajući
oko konja..
Mrak je već počeo da se spušta. Sempronije s pedeset ratnika
obiđe šumicu. Bacivši se na konje, svi potekoše u borbu goneći
rasturene Punce po polju.
Hriz je iz sveg glasa vikao bodreći svoje dokle ga jedan seljak ne
mlatnu po glavi i ne obori s konja.
Scipion je gonio po polju rasturene grupe neprijatelja. Lora se
tukao frontalno potiskujući punske konjanike koji su se još uporno
branili. Bitka se vodila na tri mesta.
Međutim, iz mraka iskrsoše novi konjanici. Konzul viknu svojim
ljudima da se zbiju oko njega, Scipion učini to isto.

167

Ali se iz gomile došljaka začuše povici:
— Za Rim!... Za konzula!... Živeo Sempronije!...
Bio je to odred četvrtog centuriona, Bibakula.
Kad Punci videše da je Rimljanima došla pomoć, obodoše konje i
udariše natrag, prema selu.
Oko četiri stotine punskih ratnika palo je u ovoj borbi, osamdeset
Rimljana i seljaka Bojaca.
Cele noći ratnici su po prostranoj livadi hvatali rasturene konje,
svoje i punske. Za to vreme drugi su skupljali po bojištu svoje ranjenike
kojih i nije bilo mnogo, jer boreći se prsa u prsa borci su zadavali
gotovo uvek smrtonosne udarce.
Sutra zorom Rimljani nastaviše put, a seljaci, Boji, pošto poklaše
punske ranjenike, s natovarenim konjima, zaplenjenim oružjem i odelom
pođoše prema svome selu.
Od pet stotina ratnika konzul Sempronije odveo je u Rim dve
stotine deset.

168

15. GLAVA

Tri časa trajala je bitka kod Trazimenskog Jezera,
i to na svakom mestu žestoka do bezumlja.

Gaj Kornelije Scipion, brat konzula Scipiona, morem obiđe

Pirineje i iskrca se u pristaništu Emporije. Ovaj vojskovođa za kratko
vreme potčini pod rimsku vlast celu morsku obalu do reke Ebro.
Luzitanci, Hergašani i ostala plemena koja su davala Hanibalu vojsku,
izjave mu pokornost.

Glas o tome da rimski vojskovođa blago postupa s Hanibalovim
saveznicima brzo se rasprostre po Španiji. Falkon s Turdetancima,
Keltima i preostalim Sagunćanima odmah pristupi rimskoj vojsci.
Scipion je još ranije slušao priče istinite i izmišljene o Falkonu i
Turdetancima. Kad u njegov logor ujezdiše dve hiljade konjanika, vidno
se obradova. Ratnici su bili većinom mladi ljudi, istina naoružani
nadohvat, ali bujni i borbenog izgleda.

Rimski vojskovođa znao je da mu se u Španiji valja boriti protiv dve
vojske. Jednu je predvodio Hanibalov brat, Hazdrubal, a drugu Hanon,
Bomilkarov sin. Zbog toga stade skupljati dobrovoljce i prebeglice pa i
poludivlje brđane koji su se spuštali s Pirineja i stizali čak od Iberskih
planina.

Posle savetovanja s Falkonom, Scipion odluči da postavi na čelo
brđana i prebeglica Kelta, Crvenokosog Kotu. Ova vest izazva smeh
među Turdetancima, jer su svi znali da se uz takvog silovitog
zapovednika od planinskih vukova postati pitomi jaganjci.

Kota dobi dve hiljade ratnika vičnih samo u rukovanju batinom i
praćkom. Obučeni u ovčije kožuhe s vunom okrenutom upolje, brđani
su izgledali kao krdo životinja. Navikli na pljačku često su se tukli
između sebe. Rimski vojnici su s potajnim strahom gledali ovu divlju
gomilu, zgledali se i slegali ramenima čudeći se Scipionu što im je
dozvolio da uđu u logor.

Brđani su u svome delu logora noću ložili velike vatre i pekli volove
koje su krali i otimali od Luzitanaca, pevali, svađali se i tukli. Zapušteni,

169

divlji i bezimeni izazivali su u logoru, osim straha i odvratnost.
Sedam dana oni ne osetiše nikakvu vlast i stegu. Za to vreme krali

su po logoru sve što dohvate, cerekali se na batine koje su dobijali od
rimskih legionara ili kukali zapevajući na sav glas.

Osmog dana među njima se pojavi Kota i održa im kratak govor,
jezikom koji su samo brđani razumevali. Kelt završi:

— Ko ne sluša reči oficira i podoficira biće razapet na krst. Ko
pobegne iz borbe, biće obešen. Ja lično ću mu skinuti kožu s leđa,
otseći glavu i baciti je na đubre. Lopove ću kazniti: prebiću im noge i
baciti u jarugu.

To su bila kao neka pravila i uslovi pod kojima su brđani imali da
služe u rimskoj vojsci. U potvrdu svojih reči Crvenokosi zapovednik
odalami pesnicom posred lica najbližeg varvarina koji se cerio kao
majmun. Brđanin se izvali po zemlji koliko je dug.

Narednih dana batine su pljuštale po brđanima pa su drhtali na
samu pojavu Crvenog ratnika. Kota zavede u svom odredu disciplinu
kakvu svet nije video. Zbog krivice jednog, dobijala je batine cela turma
i niko nije pravio pitanje. Rimljani naoružaše varvare mačevima i
kopljima, a Turdetanci su ih po ceo dan vežbali u rukovanju oružjem.

***

Hanona, Bomilkarova sina, Hanibal je ostavio u Španiji da štiti
pokrajine i plemena koja su u savezu s Puncima. Ali punski vojskovođa
uvide da će Kaj Scipion pridobiti sve narode pa odluči da napadne
Rimljane. Punski logor se nalazio u blizini grada Cizisa, podignut s
rovovima i bedemima zaštićenim koljem. Uzdajući se u svoju veliku
vojsku i Hergašane koji mu potajno jave da će izdati Rimljane, Hanon
naredi pokret prema rimskom logoru. Ali, Rimljani, blagovremeno
obavešteni; pođu mu ususret.

Bitka je bila kratka ali žestoka. Rimljani i Turdetanci grunuše svom
silinom na Punce. Crvenokosi Kota sa svojim brđanima odmah odseče
levo krilo punsko, probi se kroz njega jednom, pa drugi i treći put i
razbi ga u paramparčad. Brđani, željni boja i klanja, kao vuci navališe
na neprijatelje.

Za to vreme, Scipion i Falkon, spojivši ratnike, udariše u centar, a

170

Multon Sabinjanin razbi desno krilo punsko.
Lucija i Venilija s preostalim drugaricama borile su se na levom

krilu okružene Omboltom, Asopom, Decijem i Gerionom.
Vetar je duvao s Pirineja pretvarajući se postepeno u pravu buru.

Snežna vejavica zatrpavala je ratnike. Punski konjanici bežeći niz vetar,
dočepaše se tvrđave Cizis. Pešadija ostade na bojnom polju pobijena i
zarobljena.

Šest hiljada punskih vojnika palo je u borbi, a dve hiljade
zarobljeno. Među njima i Hanon s velikim brojem oficira.

Rimljana navališe na napušteni punski tabor zadobivši veliki i
dragoceni plen u stvarima i oružju, jer u tom logoru su ratnici, koji su
pošli na put preko Alpa, ostavili sve što bi im moglo smetati na putu.

Istoga dana pade u rimske ruke i grad Cizis. U njemu osvajači
nađoše plen od male vrednosti: posuđe od gline pravljeno na varvarski
način, i robove mršave i izgladnele, na vrlo slaboj ceni.

Međutim, i Hazdrubal pođe na Rimljane vodeći osam hiljada
pešaka i hiljadu konjanika. Ali kad ču da je Hanon izgubio bitku, stade
se povlačiti prema Tarakomu. Turdetanci i Rimljani s nekoliko manipula,
prateći Punce, stigoše do mesta gde su se ukrcavali u lađe. Multon
Sabinjanin s tri stotine ratnika stiže prvi do Punaca i stade ih napadati
na pristaništu. Tom prilikom napravi se toliki haos, da su pri ukrcavanju
u lađe neprijatelji više ginuli tukući se između sebe da što pre uđu u
lađe.

Najposle, Ukrcavši se, Punci se otiskoše na more, imajući nameru
da oplove ušće Ebra i da se iskrcaju blizu ruševina Sagunta.

Scipion ih nije gonio. Međutim, Hergašani izdaju Rimljane. Oni
prime u svoj grad Atanagru sve begunce i veći deo Hazdrubalove
vojske radosni što su doznali da su im Luzitanci, stari Hanibalovi
saveznici, krenuli upomoć. Rimljani zaopkole grad i počnu ga napadati
sa svih strana.

U međuvremenu Asop uhvati dva Luzitanca, opije ih jakom rakijom
i dozna da je preko tri hiljade njihovih iz Luzitanije krenulo u pomoć
gradu Atanagri.

Scipion naredi Falkonu da sa svojim ljudima postavi zasedu na
putu kuda treba da prođu Luzitanci. Crvenokosi Kota održa kratak
govor svojim brđanima:

— Mi ćemo udariti prvi. I upamtite, zarobljavanja nema. Koga od
vas uhvatim da je poterao roba i zbog toga napustio bitku, otseći ću
glavu i njemu i robu. Čuo sam kako ste počeli da gunđate kako nemate

171

robova! Daću ja vama robove, vi lenštine i lopovi!
Tri hiljade Luzitanaca naleteše na zasedu. Iznenađeni i tučeni s tri

strane, razbežaše se i nestade ih u mračnoj noći, pošto oko hiljadu ljudi
ostaviše na bojnom polju.

Opsada Atanagre trajala je više od mesec dana. Opsednute
Hergašane više je čuvala zima, nego njihova hrabrost. Njihov vođa
Amuzik jedne noći probi se na brzom konju kroz opsadu i pobeže
Hazdrubalu. Ostavljena vojska preda se Rimljanima i otkupi za
dvadeset talenata srebra.

Posle toga, cela rimska vojska ode u Tarakon na zimovnik.
Dve nedelje docnije Scipion postavi za zapovednika vojske tribuna
Marka Atilija, za njegove pomoćnike Multona, Sabinjanina i Decija,
rimskog građanina. Zatim ukrca u brod jednu manipulu odabranih
boraca među kojima su bih: Ombolt od Segure, Falkon, Lucija, Venilija,
Asop, Gerion i Crvenokosi Kota. Kelt odabra četrdeset najodvažnijih
među brđanima da ih povede sa sobom.
Lađa napusti Španiju polovinom februara i uputi se prema Italiji.

***

U Rimu su izabrani novi konzuli, Gaj Flaminije i Gnej Servilije. Na
prvog pade kocka da u Ariminu primi vojsku od dva bivša konzula. Ta
vojska skupivši se u Placenciji i pod vođstvom Scipionovim jedne noći
napusti logor i krene prema Ariminu. Usput rastera nekoliko punskih
odreda i stigne u grad na dan martovskih ida.{120}

Flaminija su još od ranije smatrali za bezbožnika, ah, kad, kao
konzul, odbi da prisustvuje Latinskoj svečanosti{121} do krajnje mere
razjari narodne mase. On nije hteo da pusti sebi augure koji proriču o
sreći države po letu ptica. O novom konzulu se stade pričati po
ulicama i krčmama da nije ni zavet položio i da tako ne vodi rat samo s
Hanibalom nego i s besmrtnim bogovima. Sujeverni rimski građani
stadoše se gnušati Flaminija. U svojoj jarosti zahtevali su od senata da
se novom konzulu po glasnicima naredi da dođe u Rim i izvrši
uobičajene verske svečanosti, da položi zavet na Kapitolu i prinese
žrtvu Jupiteru.

Uprkos svemu, konzul, mesto svečanog plašta, obuče kuvarsku

172

tuniku i kao privatno lice ode u Arimin. Međutim, senat odluči da ga
silom vrati u Rim i odmah odredi poslanike, Kvinta Terencija i Marka
Antistija da odu za njim i da ga primoraju da se vrati. Ali ni pismo
senata, ni reči poslanika nisu uticale na konzula. On jednostavno otera
Antistija i Terencija. Ova dvojica doneše u Rim vest da se junac, koga
je na žrtveniku udario pomoćnik anura sekirom, oteo prskajući krvlju
gomilu ratnika koji su se preneraženi razbežali na sve strane. Narod i
senat smatrali su ovo kao kobno znamenje.

Dok su se u Rimu bavili tim besmislicama, Hanibal odluči da pređe
Apenine i da se spusti u Etruriju.

***

Gnej Scipion stigao je u Rim deset dana pre bitke kod
Trazimenskog Jezera. Falkona i njegove drugove odvede svojoj kući i
ugosti ih domaćinski. U to vreme stigne i Publije Scipion, razrešeni
konzul, pošto je predao vojsku Gaju Atiliju, tribunu, da je odvede u
Arimin.

Po povratku dva brata ratnika, otmeni Rimljani stadoše dolaziti u
Scipionovu kuću da se naslušaju pričanja o borbama koje su Rimljani
vodili u Severnoj Italiji u Španiji. U to vreme u Rimu se mnogo pričalo o
Falkonu i Turdetancima, Ljudi su dolazili da vide čoveka koji se više od
godinu dana uspešno borio s Hanibalom. Glasove o Falkonu i njegovoj
družini prvi su doneli u Italiju Sagunćani koji su preživeli poraz. Čitave
legende su kružile o strašnim Turdetancima i Crvenokosom Koti i
njegovom konju, za koga su verovali i u Rimu da ga je oždrebila
paklena kobila. Asopa su u početku svi gledali podozrivo kao
Numiđanina, ali kad Falkon ispriča kakve je usluge mladić činio njemu,
a na taj način i Rimljanima, drugačije su gledali mladog ratnika.

Na molbu Servija Gabinija Korvusa, tribuna, celo Falkonovo
društvo pređe u njegovu kuću. Karma se divila Veniliji i Luciji. Stasite i
snažne devojke s čvrstim mišicama i žuljevima na palcu i kažiprstu
desne ruke,{122} svojom pojavom i lepotom izazivale su ushićenje kod
mladića i devojaka.

— One su položile zavet Erinijama da se neće udati dok svaka od
njih ne ubije po dvanaest neprijateljskih ratnika — reče Falkon.

173

Tribun pljesnu rukama od iznenađenja:
— Tako mi Herkula i svih njegovih čuda, to su devojke dostojne
obožavanja! — Obraćajući se Veniliji upita: — Koliko si ih dosad ubila?
— Devet — odgovori devojka. — Četiri Numiđanina, dva Libijca i
tri Luzitanca.
— To znači da ćeš skoro dobiti svadbeni venac? Devojka
pocrvene i ne odgovori.
— Po rumenilu na licu i ćutanju vidim da sam pogodio! — nasmeja
se tribun pa produži: — Tvoj otac i ja pod jednim šatorom smo spavali
dok smo ratovali protiv Hamilkara, jeli iz iste činije i pili iz jednog
pehara. Zbog toga ću te usvojiti i voleću te kao i svoju ćerku Karmu.
— U tom slučaju moraš usvojiti i Falkona, — reče Ombolt — jer
ona će se udati za njega.
— Svi ste vi meni dragi — odgovori tribun. — Predložiću senatu
da svakom od vas dodeli status rimskog građanina.
— Bogovi neka te nagrade za plemenitu nameru — reče Falkon,
— ali mi smo Španjolci i vratićemo se u Španiju.
Razgovor se vodio na gozbi koju je tribun priredio u svojoj kući.
Preko pedeset zvanica bilo je za stolovima. Kaj Scipion nije žalio
pohvalu ističući najviše junaštvo Asopa i Kote. Numiđanin i Kelt slušali
su pohvale čudeći se zašto rimski vojskovođa toliko govori o stvarima
koje su same po sebi jasne i prirodne: ratnik treba da se bori prema
svojoj snazi i sposobnosti. To je sve.
Kota je rđavo govorio latinski. Ubacujući keltske i španske reći
izazvao je smeh. Na navaljivanje domaćina i ostalih zvanica, ipak
ispriča jedan svoj doživljaj koji izazva grohotan smeh. Pričao je o svom
prvom megdanu.
— Prvi put sam se tukao kad sam bio u Hazdrubalovoj vojsci —
poče ratnik. — Borio sam se zbog jedne krave koju sam, kao svaki
valjan ratnik, ukrao od Karpetanaca koji su već tada bili punski
saveznici. Nažalost, krava ni pola dana nije ostala kod mene. Bivši
ilirski gusar koga su Grci prozvali Gama, jer je bio zrikav, ukrao mi je
kravu. To se dogodilo u logoru blizu Gadesa u Španiji. Sutradan
pronašao sam kravu i lopova i odmah pesnicama napao Gamu. Tukli
smo se pred drugovima koji su s najvećim oduševljenjem pratili tuču,
bodreći i mene i mog protivnika. Povici, zviždanje i opšta galama
privukoše Hazdrubala. Hamilkarov zet, dostojan svoga tasta, dohvati
bič i stade da slaže udarce i po meni i po bivšem gusaru. Tukao nas je
dok obojica nismo pali na zemlju potpuno iznureni i krvavi. Za to vreme

174

pojavio se pravi vlasnik krave. Karpetanac je s uživanjem pratio svaki
udarac po nama uzvikujući oduševljeno „ha" i „hu".

Karma je s oduševljenjem pratila pričanje Crvenog ratnika čudeći
se što je takav junak izabrao da priča ovako beznačajnu stvar iz svog
života, jer o Keltu su po Italiji kružile legende. Devojka je za celo vreme
gozbe gledala u ratnika pokušavajući da s njim povede razgovor.
Nespretni Kota osećao se vrlo nelagodno. Karmina lepota, zvonki glas,
umiljatost i bistrina potpuno su ga ošamutili. Odgovarao je kratko i
neposredno, s malo reči, iznoseći svoje podvige, da ga je devojka
otvorenih usta slušala. Naposletku reče:

— Sad mi je jasno kako su postale priče o Tezeju, Herkulu i
drugim herojima! Izgleda, junače, da se ti ne bojiš smrti?

— Bojim se kao i svako drugi, ali ne mislim na nju. Dovoljno je što
ona misli na mene. Kad bude vreme, ona će svakako doći po svoje,
bilo to meni pravo ili ne!

— Da li si oženjen? — upita devojka.
— Nisam...
— Zašto?... Takav junak...
Kelt se zbuni i izmuca nekoliko reči, zatim dohvati jedan veliki
pehar pun vina i ispi ga do dna.
— Voleo sam ćetiri devojke, — reče naposletku. — Dve su bile iz
mog plemena i obe se udale za druge momke.
— A ostale?
— To su te dve, Lucija i Venilija. One će se udati kad ispune zavet,
jedna za Falkona, druga valjda za Aspoa, onog Numiđanina što celo
vreme ćuti kao grčka bronza.{123} Bogovi mi nisu naklonjeni jer od mene
se boje i ljudi i žene. Svi pričaju da sam jednom umro pa ustao iz
groba. Mnogi u to veruju. Meni ne pada na pamet da pokazujem da to
nije istima. Onda je razumljivo što me devojke izbegavaju! Nijedna neće
da se uda za bivšeg mrtvaca.
Podstaknut lepim očima mlade Rimljanke i dobrim vinom Kota je
bio sve slobodniji, mada je govorio tonom u kome se osećala tuga i
razočaranje.
— A ja se tebe ne bojim — reče Karma gledajući takvim
pogledom ratnika, da se on potpuno zbuni. — Ne verujem da si već
umirao i udala bih se za tebe...
Kota zatrepta, pogleda je s nevericom i iskapi još jedan pehar.
— Ne verujem! — reče. — Ti si nežan cvet, a ja glogovo trnje,
boca, kopriva, koje osim magaraca, nijedna životinja neće...

175

Devojka se nasmeja.
— A kako je došlo do toga da se takve stvari pričaju o tebi? —
upita.
— Ne znam... Možda je za to kriv moj ždrebac koji pobesni u
borbi. On obara i naše i neprijatelje. Ne bira. Neki tvrde da su ga čuli
kako govori u štali.
Karma razrogači oči.
— Govori?... O čemu?...
— Pominje nekakvu pticu koja treba da doleti i da ga pretvori u
čoveka. Ja ga nisam nikad čuo da govori, premda samo meni
dozvoljava da ga uzjašem.
— Volela bih da vidim toga konja?
— Možeš ga videti, ali mu se ne približavaj. On ne ceni mnogo
žensku lepotu. I u borbi i u miru grize i bije i prednjim i zadnjim nogama.
Pravi divljak.
. Za to vreme Asop je pričao ostalima na španskom jeziku o svojoj
borbi s onim oficirom što je ubio ženu i dete prilikom zauzeća Sagunta,
o mučenju koje je izdržao po Maharbalovu naređenju i o odluci da
pobegne iz punske vojske. Posle toga, razgovor se vodio o ratu s
Hanibalom, o novim konzulima: Kaju Flaminiju i Kneju Serviliju.

***

U proleće Hanibal krene vojsku sa zimovnika s namerom da što
pre stigne u Srednju Italiju i da se približi Rimu. Postojala su dva puta:
jedan preko Bonomije i Umbrije na Areciju, drugi preko Apenina. Prvi je
bio obilazan, a drugi kraći, ali mnogo teži i ubitačniji. Punski vojskovođa
izabra ovaj drugi put ne sluteći kakve teškoće i opasnosti on skriva.

Za četiri dana, ne dajući odmora vojsci, Punac pređe Apenine i
spusti se u Etrursku močvaru. Reka Arno koja se u proleće razliva po
ravnici stvara velike baruštine. Nezdrava isparenja visila su u vazduhu.
Rojevi komaraca leteli su nad močvarom i zujeći padali po licu i rukama
ratnika, koji su se vukli iznureni, kaljavi i s groznicom u očima. Gazeći
po blatištima i tršću gotovo polovina ratnika išla je posrćući, a stoka
hripljući i bacajući sluz iz nozdrva padala i ostajala iza kolone. Hanibal
uvide da vojska ne može dalje i postavi logor pored močvare. Groznica

176

stade pustošiti ljudstvo. Mnogi pijući zagađenu vodu iz bara umreše u
mukama, drugi iznureni od boleštine, staklastog pogleda i bledih lica
padali su po vlažnoj zemlji stenjući bespomoćno. I vojskovođe ne
mimoiđe bolest. Debeli Kolontaj hripao je na svojoj postelji napravljenoj
od rogoza, proklinjući i Hanibala i Rimljane i sve bogove. Maharbal se
previjao od bolova u stomaku ne jedući i ne pijući ništa. A nad
močvarom se širio zadah truleži i kao izmaglica lebdeo iznad vode.

Gali, inače nestalni, nestrpljivi što se dani pljačke odlažu,
svakodnevno su bežali iz vojske obraćajući svoju mržnju od Rimljana na
Punce.

Hanibal se razbole gotovo na smrt. Ležeći bez svesti pod šatorom
zadavao je veliku brigu ostalim starešinama. Osim groznice,
vojskovođa dobi zapaljenje očiju, pa dolazeći povremeno svesti, žalio
se da ne vidi.

Osmog dana Magon naredi pokret i kolona pođe lagano.
Ratnicima se činilo da nikad neće izaći iz nezdrave doline i da će
pomreti svi pre nego što stignu u zdraviji predeo. Hanibala smestiše na
slona, jedinog koji je ostao živ posle bitke kod Trebije i u močvari —
računajući da će bolesniku biti lakše makar i malo bio iznad kužnih
isparenja.

Izašavši iz etrurskih močvara, punska vojska stade na suvu zemlju
i ulogori se na jednoj uzvišici. Zdravo podneblje i čist vazduh povratiše
donekle snagu ratnika. Kolontaj ozdravi, Maharbalu ostadoše bolovi u
stomaku, a Hanibal izgubi desno oko.

177

Međutim, punske patrole doneše izveštaj da se rimska vojska
nalazi u blizini Arecije. Od nekoliko Gala, prebeglica iz rimskog logora,
Hanibal doznade da je konzul Flaminije ohol, da ne poštuje senatske
naredbe i da potcenjuje ljude i bogove. Bilo je jasno da će takav čovek
biti prenagljen i smeo u svakoj prilici. Zbog toga Punac odluči da ga
draži i izbija iz takta. Ostavivši na levoj strani Rimljane, uputi se prema
Fezulu. Usput je punska vojska palila čitava naselja, ubijajući sve
odreda, ostavljala za sobom unakažene leševe ljudi, žena i dece. Noću
se nebo crvenilo od požara i nadaleko se čulo arlaukanje pijanih ratnika
koji su na zgarištima proslavljali pobedu, vrisak žena i izbezumljeni
glasovi ljudi kojima su Numiđani sekli ruke, vadili oči i boli utrobu
noževima. Sve se to događalo, takoreći, na očigled konzula.

Flaminije je cepteo od besa i goreo od želje da što pre napadne
neprijatelja. On oseti bezgraničnu sramotu što Hanibal pustoši Etruriju i
uništava saveznike Italike. Činilo mu se da neprijatelj bez smetnje ide
prema Rimu da napadne grad, a on mu ne sprečava put.

178

Prepredeni Punac dobro je znao kako treba postupati da bi
čoveka i s manje temperamenta izbio iz takta. Ali među rimskim
starešinama bilo je i takvih koji su prozreli Hanibalove namere. Oni
pokušaše da ubede Flamimija da sačeka i drugog konzula pa da
zajednički napadnu neprijatelja.

— Punce tada napadati s manjim odredima i ometati ih u
pljačkanju i ubijanju seljaka! — govorio je tribun Pomponije.

— Sačekajmo drugog konzula! — uzvikivali su oficiri.
Flaminija obuze gnev. Obraćajući se svima reče:
— Bolje vam je da sedite u Areciji, a Hanibal neka pustoši Italiju,
neka pali i ubija žene i decu i neka neometan stigme pod rimske
zidove! Mi ne idemo odavde dok senat ne odazove Flaminija od
Arecije! Tako vi mislite, neka bi bogovi sručili svoj gnev na vas!
Rekavši to, konzul istrča iz šatora i baci se na konja. Ali životinja
potskoči ustranu, spotače se na kamen i posrnu, a konzul pade
naglavačke na zemlju.
Prisutne starešine zaprepastiše se smatrajući ovo za kobno
znamenje. Flaminije dreknu na trubača da svira pokret. Malo zatim
pronese se vest da vojska polazi na neprijatelja. Ceo logor se uzbuni.
Vika i psovke odjekivahu na sve strane, mešajući se sa rzanjem konja,
rikom marve i škripom točkova na kolima. Oficiri su gonili vojnike da
žure podstičući sve odreda, kao da je konzulovo nestrpljenje prešlo i na
njih.
Jedan dekurion, bled i zadihan, dotrča pred Flaminija.
— Šta je?... Šta hoćeš?... — zagrajaše zapovednici.
— Da ne donosiš naređenje od senata da ne počinjem bitku? —
viknu konzul.
Drhteći od straha i uzbuđenja dekurion promuca:
— Zastava naše kohorte ne da se iščupati iz zemlje! Konzul pršte
u smeh:
— Idi kaži svojim bednim drugovima da zastavu iskopaju ašovom,
ako su im ruke obamrle od straha!
— Izvadili su je, ali znamenje... — poče dekurion.
— Gubi mi se ispred očiju, kukavice!
Rimska vojska pođe prema Trazimenskom Jezeru. Tribuni i drugi
oficiri morali su poći u bitku, iako nisu odobravali konzulu. Mrzovolja na
njihovim licima pokazivala je koliko su potišteni i zabrinuti zbog rđavih
znamenja. Međutim, prosti vojnici išli su pevajući, jer im se dopadala
Flaminijeva odlučnost. Ne hajući mnogo za znamenje veselo su pošli u

179

borbu.
Hanibal je potpuno opustošio oblast koja leži između grada

Kortone i Trazimenskog Jezera. Domoroci, izbezumljeni od straha,
bežali su prema Areciji, u susret rimskoj vojsci. Oplakujući svoje bližnje,
pale pod neprijateljski mač, preklinjali su konzula da ih osveti.

Međutim, Punci su stigli do mesta gde Trazimensko Jezero
podilazi pod Kortonske planine. Između vode i šumovitih bregova leži
ravnica. Tu Hanibal postavi logor i to samo za Afrikance i Špance koji
će biti pod njegovim zapovedništvom. Balearce i ostale lako naoružane
odvede iza brda u šumu, a konjicu, dobro skrivenu, postavi kod samog
ulaza u klanac, da Rimljane, čim uđu između planine i jezera, zatvori.

Pred zalazak sunca rimski konzul stiže s vojskom i utabori se
ispred ulaska u klanac.

Zvezdana noć nagoveštavala je da će sutrašnji dan biti lep. Od
jezera je dopirao žagor ljudi pomešan s glasovima barskih ptica koje su
uplašene preletale s mesta na mesto. Iznad šume je treperila rumena
svetlost od mnoštva punskih vatara. Izgledalo je da niko u Hanibalovom
logoru i ne sluti da se rimska vojska nalazi pred ulazak u klanac. I
konzul i oficiri čudili su se kako je neprijatelj mogao tako glupo da uđe
u klopku, između planine i jezera.

— Satrećemo ih u prah! — reče konzul. — Živa duša odavde neće
izaći.

Oficiri su klimali glavama odobravajući, a nikome ne pade na
pamet da izvidi planinske kose koje su se dizale desno i levo obrasle u
gustu šumu.

— U ranu zoru Rimljani počnu da nadiru u tesnac. Konzul,
ugledavši Punce ispred sebe, smesta poče da razvija ubojni red,
misleći da će biti dovoljan jedan snažniji nalet pa da neprijatelja satera
iz planine ib nagna u jezero.

Kao bela povesma gusta magla stade da se kovitla u kotlini
izbijajući iz vlažne zemlje, valjajući se niz padine šumovitog brega i
lebdeći nad površinom jezera. Nošena povetarcem koji je strujao kroz
ulaz u kotlinu ispuni celo polje i obavi ratnike oba tabora da na nekoliko
koraka čovek čoveka nije mogao raspoznati. Punski ratnici, skriveni u
zasedu po brdima, lako su se znacima sporazumevali, jer je magla
kolala samo u nizini. Oni učine juriš gotovo u isti mah, a za to vreme
konjanici, izletevši iz šume i šipražja, zatvore jedini prolaz iza Rimljana.

Tako je otpočela borba spreda i s bokova pre nego što su rimski
ratnici uspeli da razviju ubojni red. Konzul je vikao iz sveg glasa izdajući

180

zapovesti, bodrio je svoje i tukao se kao prost vojnik. Uskoro metež se
pretvori u pravi haos. U kotlini je vrilo i klokotalo kao u kotlu. Rimljani su
se zbijali u gomilu, mešali se ih se gubili u magli. Svaki vojnik se
okretao nasumice tamo gde su se čuli jauci i zveket oružja. Neki su čuli
reči konzula koji je vikao:

— Sad ne pomažu zaveti i molitve bogovima! Proboj se može
izvršiti jedino snagom i junaštvom! Ovde mačem treba prokrčiti put. Što
manje straha, manje opasnosti!

Ali ratnici nisu znali ni gde su im zastave i mesto u bojnom redu.
Od silne lupe oružja o šlemove i oklope, grozne vreve, jaukanja i
zapomaganja nisu se čule zapovesti oficira. Neki su bili ubijeni pre nego
što su potrgli oružje, drugima u gustoj magli oružje je smetalo. Jedni,
prestravljeni, pokušavajući da beže, uletali su u gomile koje su se
borile. Međutim, gomila je vukla za sobom i najodvažnije. Svi izmešani
s neprijateljima povijali su se kao lesa, tiskali se obarajući jedni druge i
tukli se između sebe o prolaz.

Rimskim ratnicima postade jasno da su upali u klopku i potpuno
zaopkoljeni. Uvidevši da im je jedini spas u hrabrosti i desnici, svaki
postade sam sebi vođa. I nastade bitka u kojoj je svaki prema snazi i
junaštvu bio u prvom ili drugom redu. Borbeni bes je obuzeo svakog
ratnika i seča je bila toliko žestoka, da niko od boraca nije osetio
strašni zemljotres koji je mnoge gradove u Italiji gotovo razorio, brzim
rekama promenio tok, srušio planinske grebene i ugnao more u rečna
korita.

Tri sata trajala je bitka, i to na svakom mestu žestoka do
bezumlja. Najviše se ginulo oko konzula, jer su za njim išli najhrabriji
ratnici. Flaminije je jurišao gdegod je video da neprijatelj potiskuje
njegove borce. Obučen u skupoceno odelo i naoružan divnim oružjem
privlačio je na sebe pažnju Punaca koji su kao izgladneli vuci svom
snagom navaljivali da ga se dočepaju. Rimljani su braneći konzula
hrpimice ginuli.

Ali jedan insubarski konjanik uspe da se kroz gomilu provuče blizu
konzula. Varvarin podviknu svojim drugovima:

— Ovo je konzul što je uništio naše legione i opustošio polja i
grad!{124} Sada će ga prineti na žrtvu dušama naših mučki pobijenih
zemljaka!

Rekavši to, obode konja i potera ga u gomilu Rimljana, obori seiza
i kopljem probode Flaminija. Gal se strahovito razdra od oduševljenja,
ali ne stiže da opljačka mrtvog konzula. Jedan rimski dekurion izmahnu

181

dvoreznom sekirom i smreka mu glavu sa šlemom.
Čim se pronese glas da je konzul poginuo, rimski ratnici nagoše u

bekstvo. Bežali su nasumice, kroz maglu, naletali na neprijatelje i
vrišteći neljudskim glasovima ginuli su verući se preko vrleti, otiskivali
se i padali mešajući se s oružjem i konjima. Drugi su po plićaku zašli u
jezero dok im voda nije došla do guše. Pokušavajući da plivaju, mnogi
se podaviše, ostali videći kako voda guta njihove drugove, premoreni,
vraćali su se prema obali. Ali tu su ih punski konjanici sačekivali i ubijali
jednog po jednog.

Šest hiljada Rimljana nije ušlo u klanac. Stojeći na jednom
brežuljku slušali su krike i zveket oružja, ali nisu mogli znati kako se
razvija bitka, jer magla je progutala i rimske i punske ratnike. Ali kad
sunčevi zraci razbiše maglu, tada sagledaše svu strahotu poraza.
Rimske legije bile su satrvene. Panični strah uhvati rimske ratnike. Da
ih neprijatelji ne bi primetili izdaleka, oni pobegoše što su brže mogli.
Koji se dokopaše zalutalih konja, izmakoše daleko napred. Punska
konjica, pod Marharbalom, pođe tragom rimskih pešaka i sutradan ih
stigne. Hanibalov vojskovođa obeća svima slobodu ako pobacaju
oružje:

— Bacite oružje, — reče im — a ja vam se zaklinjem u Adada i
Tanidu, da nikom od vas neće biti ništa. Možete otići kud ko hoće!

Rimljani se predaju. Dok su bacali oružje na gomilu. Numiđani ih
zaopkole, pohvataju i sve bace u okove.

A tamo, na bojištu, na ravnici između Kortonske planine i
Trazimenskog Jezera, ležalo je preko petnaest hiljada rimskih i hiljadu i
pet stotina punskih leševa.

182

16. GLAVA

Vivant bellatores expugnatoris Hannibalis!{125}

Glas o porazu izazva u Rimu neopisani strah. Masa sveta pojuri

prema forumu, jer svako je želeo da čuje pravu istinu. Matrone istrčaše
iz svojih kuća i kao bez duše potekoše ulicama prema senatskoj
većnici i pretoriji. Ljudi i žene ispuniše ceo prostor ispred senata.
Legionari i trisviri pokušavali su da zavedu red. Iz opšteg žagora Čuli
su se povici i pretnje, vrištanje majki i plač dece, kletve i uzvici mladih
ratnika koji su tražili oružje. Kad metež dostiže vrhunac, na
stepenicama većnice pojavi se Marko Pomponije. Od podiže ruke uvis
mašući prema masi. Kad se sve utiša, viknu:

— Rimski građani, mi smo potučeni u velikoj bici!
Rekavši samo to, povuče se u većnicu.
Oni koji nisu čuli te reči, grozničavo su se raspitivali i glas ode od
usta do usta dobijajući značenje da se niko nije spasao iz bitke.
Kuknjava onih koji su u Flaminijevoj vojsci imali rođake zlokobno je
odjekivala rimskim ulicama. Mnogi koji su iz iskustva znali da je
nemogućno da cela vojska bude pobijena ili zarobljena stajali su
zapanjeni ne znajući da li da se nadaju, ili da očajavaju.
Ali kad stadoše da pristižu begunci, nastade još veći haos.
Pocepani, izmršaveli, krvavi i sa strahom u očima išli su rimskim
ulicama, a gomila ljudi i žena jurila je za njima raspitujući se za svoje
rođake. Svakoga ćasa čuo se vrisak koji je izazivala vest radosna ili
žalosna.
Jedna majka, kad je čula da joj se sin vratio živ i zdrav iz bitke,
umrla je od radosti. Druga je u svome domu palila mirisnu smolu i
spremala se da prinese žrtvu svome sinu za koga je čula da je
poginuo. Naričući žena se zanela u taj posao. Kad je podigla glavu,
ugledala je na vratima svoga sina i toliko se zapanjila, da je pala mrtva
pored žrtvenika.
Tribun Gabinije išao je s Falkonom i Kotom od većnice
razgovarajući o porazu. Međutim, iz jedne ulice po javi se dekurion

183

Ceteg, tribunov poznanik. Ratnik je izgledao kao da dolazi iz donjeg
sveta.

— Šta je, dekurione? — oslovi ga Gabinije. — Zar ti izdade
konzula? Izgleda da ti je srce u tabanima kad si od Kortona do Rima
stigao za tako kratko vreme!

— Nisam izdao — odgovori ratnik. — Zarobili su me, ali sam
uspeo da im pobegnem. Mnogi naši rastureni su po Etruriji.
Neprijateljska konjica goni ih, hvata i ubija.

Falkon i Kelt se zgledaše.
— Jesu li veliki odredi gonilaca? — upita Turdetanac.
— Nisu — sleže ramenima Ceteg. — Dvadeset, trideset, najviše
do sto konjanika, ali sve živo beži ispred njih.
Crvenokosi Kelt škrgutnu zubima:
— Imam pored sebe svega četrdeset brđana... Poći ću s njima...
Teško Puncu koga živog uhvatim!
Tribun se zaprepasti:
— Zar s tako malim odredom ideš na neprijatelja!... Kota ne
odgovori.
— I ja ću s njim! — dobaci Falkon.
— Dajte mi konja i oružje pa ću i ja s vama — reće Ceteg.
— Takav nam i treba! — oduševi se Turdetanac. — Ti ćeš nas
voditi, jer poznaješ puteve i stranputice.
— U tom slučaju poći ću i ja — dobaci tribun sa suzama u očima.
— Ali treba krenuti odmah, dok je neprijatelj rasturen po Etruriji.
Sva četvorica ubrzaše korak idući prema Gabinijevoj kući. Usput
su gledali zabrinuta lica ljudi i uplakane žene koje su zagledale
dekuriona i zapitkivale ga. Ljudi zaustaviše tribuna pitajući za novosti
koje su svakog trenutka stizale sve gore. Gabinije je odgovarao da ne
zna ništa više od ostalih, mada je u senatu čuo pola časa ranije da je
Hanibal opkolio četiri hiljade rimskih konjanika koje je konzul Servilije
poslao Flaminiju upomoć. Te vesti nisu potvrđene i tribun nije hteo da ih
pronosi.
Kad stigoše do Gabinijeve kuće, zatekoše Karmu na kapiji.
Devojka je s nestrpljenjem očekivala oca. Odmah mu potrča ususret i
saopšti da je jedan centurion dolazio iz senata i zamolio da tribun ode
tamo i potraži Fabija Maksima.
Venilija, Lucija, Asop i Ombolt bili su u bašti. Videći da su se
njihovi drugovi vratili, priđoše im.
Falkon im u nekoliko reči objasni šta su on i Kota odlučili. Devojke

184

zapljeskaše rukama od radosti i odmah potrčaše prema štalama da
opremaju svoje konje. Tamo nađoše Geriona koji se s brđanima
izležavao na suncu.

— Dižite se!... Sedlajte konje!... — viknu Venilija.
— Kako? Zašto?... — upita Eritrejac.
Brđani se prenuše. Jedni poskakaše L pojuriše prema štali tako
naglo, kao da je Hanibal pred kapijom kuće, dok su drugi zevali češući
se po vratu i rebrima, ne mogući da shvate ni kuda treba da idu ni zbog
čega.
Gabinije stavi na raspoloženje ratnicima svoje štale da izaberu
konje kakve žele, ali oni svi odbiše, jer je svaka poveo svoga sa sobom
pri polasku iz Španije. Ipak, uzeše pet povodnika da na njih natovare
hranu i rezervno oružje.
Karma je s oduševljenjem gledala čile ratnike. U jednom trenutku
priđe Luciji i Veniliji i drhtavim glasom od uzbuđenja reče:
— Vas nema ni pedeset. Neprijatelj će vas progutati!
— Neće — odgovori Lucija. — Zadaviće se!
— Navikli smo na ovakav način ratovanja, — dodade Venilija. —
Samo je potrebno poznavati kraj u kome ćemo biti. Ovaj dekurion
dobro nam je došao. On će nas voditi dok ne upoznamo zemljište.
Za nekoliko časova sve je bilo spremno za polazak: konji dobro
nahranjeni i osedlani, povodnici natovareni hranom i oružjem, samo se
čekalo da se tribun vrati s foruma.
Ali Gabinije je dobio naređenje od senata da se odmah stavi na
čelo jedne kohorte. On reče:
— Odlučeno je da se izabere diktator da nastavi rat protiv
Hanibala. Izgleda da će to biti Fabije Maksim. Svi u senatu pominju
njegovo ime. Moja kohorta biće opremljena u roku od deset dana... A
vi?... Možda bi bilo zgodnije da sačekate malo, pa da se priključite
mojoj vojsci?
Falkon odbi:
— Ne... Polazim odmah... Docnije možemo prići tebi ili kome
drugom zapovedniku. Borićemo se dok ne odemo u Španiju, a to će
biti skoro..
— Hm... — ućini tribun. — Ne mislite valjda da idete u Etruriju s
tako malim odredom?
— Pravo u Etruriju! — reče Kota.
— Nećete stići ni do pola puta... Rekao sam da ću poći s vama,
ali sam mislio da povedem bar pet stotina konjanika... Smešno je da

185

vas četrdeset i pet pođete na neprijatelja Bićete ubijeni ili zarobljeni...
Oprostivši se s Gabinijem i Karmom, Falkon i njegovi ratnici,

predvođeni dekurionom Cetegom, napustiše Rim.

***

Išli su uzvodno, desnom obalom reke Tibra. Usput su sretali
gomile begunaca koji su se sklanjali ispred neprijatelja. Put od Nepea
prema Rimu bio je zakrčen kolima, stokom, konjanicima i pešacima.
Ratnici, izmešani sa seljacima, ženama i decom, išli su skoro bez
oružja. Klonuh, bledih lica i potpuno obeshrabreni, dovikivali su se
psujući one koji su im bili na putu. Kao reka ceo taj narod tekao je
prema jugu. Izgledalo je da se cela Etrurija digla u bezobzirno bekstvo
ispred neprijatelja.

Falkon i njegovi drugovi gledali su pored puta lipsale konje,
izvrnuta kola s polomljenom rudom ili otpalim točkovima. Zalutali psi,
preplašeni, skičali su trčeći između ljudi, konja i stoke. Vetar je duvao s
Apenina noseći oblake prašine. Sve je žurilo da što više izmakne,
tiskalo se, kovitlalo i valjalo prema Rimu. Koji put bi se u daljini videla
grupa konjanika. Tada bi se začuo neki preneraženi glas: „Punci
dolaze". Gomile na putu zapomažući i vrišteći tukle su se o prolaz,
obarale ljude, žene i decu, izbezumljene gazile preko njih, ili pomamno
bežale preko polja. Haos se stišavao tek kad bi se uverili da je to nova
grupa begunaca. Živa reka tekla je dalje put Rima.

— Gledao sam kako po stotinu naših ratnika beže ispred tri
punska konjanika? Ovo je propast sveta! — hvatao se Ceteg za glavu.
— Sve je postalo ludo od straha. I nikoga nema da se stavi na čelo
ove obezglavljene gomile.

Sve se kretalo u istom pravcu, sa severa na jug. Samo Falkonova
grupa išla je prema gradu Nepe jezdeći preko polja, jer je put bio
potpuno zakrčen Neki od begunaca stadoše s divljenjem gledati
konjanike koji idu prema neprijatelju. Mnogi su se čudili videći brđane
odevene u kožuhe s vunom okrenutom upolje. Ceteg je govorio svima
da su oni patrola koja ide ispred vojske konzula Servilija. Te reči su se
pronosile od usta, do usta i begunce je obuzimala radost.

— Gde se otprilike nalaze Punci? — zapita. Dekurion zaustavi

186

nekoliko ratnika:
— Idu prema Ariminu, prema Luni, oko Kluzije, niz Tibar, na Rim...

Svuda ih ima — odgovoriše begunci.
Nekoliko puta pokušavali su ratnici da doznaju nešto više. Niko ne

umede da pouzdano kaže gde je viđena prethodnica Hanibalove
vojske.

Strah posle poraza kod Trazimenskog Jezera svakom rimskom
ratniku oduzeo je pamet i snagu. Od begunaca niko nije pomišljao da
organizuje bilo kakav otpor. Sve je bacalo oružje i bežalo gledajući da
sačuva glavu.

Ceteg naiđe na nekoliko konjanika, poznanika. Oni se pridružiše
Falkonovoj grupi. Pošto je trebalo da se i ljudi i konji odmore, ratnici se
odmakoše dalje od puta i sjahaše ispod jednog granatog hrasta u
livadi, naložiše vatru i stadoše peći meso koje su sirovo nosili u
torbama.

Došljaka konjanika bilo je dvanaest, sve mladi i snažni ljudi. Oni

187

izraziše želju da se priključe Falkonu i njegovoj grupi goreći od
nestrpljenja da se što pre sudare s neprijateljima.

— Izgleda da snage i hrabrosti imate na pretek — reće im
dekurion. — Vidim da ste sačuvali i oružje, ali tamo, kuda mi idemo,
potrebno je mnogo više od toga. Mi idemo da poginemo.

Jedan Etrurac, mlad, namrgođen, reče:
— I mi želimo da poginemo!
— Šteta je što ste propustili priliku koja vam se tako lepo pružala
ispod Kortonske planine.
Lucija i Venilija se nasmejaše. Etrurac ih pogleda popreko i
obrecnu se:
— Po čemu ove dve devojke treba da su bolje i hrabrije nego
mi!... Osim ako ih vodite radi razonode, da vam ne bude dosadno na
putu!
Venilija trže mač i podviknu:
Slušaj, ti si tvoj pogled oskrnavio u najvećem rimskom porazu i što
si napustio konzula, vadi mač i brani se! Ja ću ti dati takvu razonodu,
kakvu u životu nisi video!
Devojka napade Etrurca. Mladić, zbunjen, htede da se brani, ali se
umešaše Falkon i Kota i smiriše protivnike.
— Ne možemo vas povesti sa sobom — reče Falkon. — Navikli
smo na brzo kretanje, iznenađenja, moćne napade i zasede. To je naš
naćin ratovanja.
Ceteg je bio mišljenja da ovu dvanaestoricu treba primiti u odred:
— Oni će se boriti kao i mi, — reče — samo im treba postaviti
vođu. Šta smeta da idu za nama ili postrani. Uvek nam mogu biti od
koristi.
— Neprijatelja treba tući svuda, žestoko, naglo, danju i noću. Ne
dati mu mira nijednog trenutka — dobaci Kota. — Neka bude dva
odreda, pa i tri i četiri, samo ako se nađu odvažni ljudi. Mislim da bi
ovu dvanaestoricu mogao voditi Asop.
Svi ratnici pogledaše mladog Numiđanina očekujući njegovu reč.
On baci jedan brz pogled na Luciju i reče:
— Pristajem. Ja ću voditi dvanaest konjanika begunaca.
— I ja idem s njima! — dodade Lucija.
— Valjda radi razonode? — nasmeja se Ombolt. Međutim, s puta
počeše silaziti u livadu i drugi konjanici videći vatru, ljude i konje.
Prišavši do hrasta stadoše se raspitivati ko su ti ratnici što tako
hladnokrvno sede ispod drveta i razgovaraju, kad neprijatelj može

188

svakoga časa naići. Kako su stizali, odjahivali su konje i prilazili vatri
raspitujući se za vođu grupe.

Pred zalazak sunca kod hrasta je bilo preko četiri stotine
konjanika.

— Što se skupljate! — govorio im je Falkon. — Niste nam
potrebni. Ako želite da napadate Punce, to je vaša stvar. S nama ne
možete ići.

Ali mnogi od begunaca čuli su ranije za Turdetance, Falkona i
Kotu, pa kad doznadoše da su to oni navališe moleći da i njih povedu
sa sobom u borbu. Falkon ih je uporno odbijao. Ombolt, Kota i Gerion
gledali su ispred sebe i ćutali. Brđani su se izležavali na travi gledajući
pohotljivo dobre konje, mačeve i oklope Rimljana.

Odjednom. Venilija ustade i obrati se došljacima:
— Čujte Rimljani i Španci... Falkon, Kota, Ombolt i cela njihova
grupa više od godinu dana bore se s Hanibalom. Nema nijednog
ratnika u punskoj vojsci koji nije čuo za njih. Zbog toga Hanibal je
ucenio njihove glave. Kogod od nas bude zarobljen, biće razapet na
krst. Zar ima među vama junaka koji bi sebe izložili takvim mukama?
— Ima!... Svi ćemo s vama!... — zagrajaše ratnici.
— Silna žena!... Ko je ona?... — povikaše neki. Falkon ustade sa
sedla na kome je sedeo i priđe gomili begunaca.
— Ratnici, — reče — ovo je ćerka poginulog zapovednika
Sagunta, Aurelija Bibakula. Ona se zavetovala Erinijama da ubije
dvanaest punskih ratnika. Dosad je ubila devet. To je Venilija, nazvana
Vika Pota. Ona živi samo za osvetu.
U skupu nastade žagor. Neki povikaše:
— Ona da nam bude vođa. Pored nje svi ćemo se boriti do smrti.
— To ne može biti — reče Falkon. — Ona ide s mama jer pripada
našem društvu.
— Ja se primam da im budem vođa — dobaci devojka Falkonu,
pa se obrati ratnicima? — Pristajem! Ja ću vas voditi na neprijatelja!
— Šta sad ovo znači? — izbeči se Kota.
— Ja ću biti s njom! — reče Gerion.
— Onda, znači, naše društvo se rastura? — produži Kelt.
Ombolt se smejao na sav glas. Asop je ćutao i gledao nekud u
daljinu kao da ga ništa ne interesuje šta se ovamo događa.
Ali rimske ratnike obuze tolika radost, da su se grlili i ljubili između
sebe kličući:
— Živela Vika Pota!... Živela boginja!... Ona će nas voditi u

189

pobede!...
Međutim, u Rimu se dogodilo ono što se nije moglo ni zamisliti pre

dolaska Hanibalova u Italiju. Narod je izabrao diktatora, a senat i
konzul Servilije stavljeni su pred svršen čin. Izabran je Kvint Fabije
Maksim, pametan, staložen i obazriv senator. Za zapovednika konjice
određen je Marko Minucije Rufua, slavoljubiv ratnik, energičan i surov.
Njima je poverena dužnost da osiguraju zidove i kule grada, da se
pobrinu za odbranu na svakom mestu, da kvare puteve i ruše mostove
ispred neprijatelja i da uništavaju hranu ljudsku i stočnu na njegovu
putu.

Diktator primi od konzula Servilija dve legije i odmah stade da
popisuje novu vojsku među građanima i saveznicima.

Međutim, konzul umalo ne upade u klopku kod Peruzije. Samo za
pola dana izmače ispred Kolontaja koji ga je gonio prema jugu. Servilije
izbeže propast, a Kolontaj se vrati u Hanibalov logor koji je bio
nedaleko od Kluzije, Falkon s pet stotina ratnika prođe pored Nepea,
grada gotovo pustog, jer se stanovništvo razbežalo na sve strane.
Turdetanac drsko upade u Etruriju i stiže do Volsinije. Tek tu naiđe na
Hanibalovu izvidnicu od dve stotine ljudi i potpuno je satre. Brđani
Crvenokosog Kote uhvatiše Libijca Ebana, centuriona s četrdeset i dva
ratnika i sve razapeše na krstove pored druma. Najbliži putu, na
najvećem krstu, bio je Eban. Na grudima mu je visio komad uštavljene
ovčije kože ispisane katranom: Vivant bellatores expugnatoris
Hannibalis.{126}

Nijedna punska patrola u roku od nedelju dana nije se vratila u
sastav vojske. Maharbala je proždirao bes. Jednog glasnika je ubio u
svom šatoru tresnuvši ga štitom po glavi. Glasnik mu je saopštio da se
od četiri patrole, u svakoj po trideset ljudi, nijedna nije vratila.
Zapovednik numidske konjice bio je gotov da potrgne nož na svakoga
ko mu dođe na domak ruke. Naslućivao je da ima posla s veoma
podmuklim neprijateljem. Ne javljajući ništa Hanibalu on odluči da
preduzme sve mere da uništi napadače. Jedne noći pozva pod svoj
šator Gipsa Spartanca i odmah mu se obrati:

— Imam za tebe dobar posao!... Oni ilirski lopovi iz legije Kaske
Utičanina žele da im ti postaneš kvestor. Da li ti je to poznato?

— Jeste — odgovori Spartanac.
Maharbal ga lupi šakom po ramenu:
— I postaćeš! — reče. — Ali hoću najpre da mi skineš jednu brigu
s vrata... Znaš li da se naše četiri patrole nisu vratile?

190

— Ne znam!
— Još noćas, sad odmah, izaberi pet stotina ratnika i idi. I nemoj
da mi se vraćaš dok ne pronađeš podmuklog neprijatelja.
U očima zapovednika konjice blesnu nešto zlokobno, lice mu se
zgrči kao u psa, žute beonjače zasvetleše prema svetlosti buktinje.
Unoseći se u lice Spartancu, reče:
— Hanibal ne zna da nam nestaju patrole. Ni za tvoj pohod ne sme
da dozna!
— Od mene neće doznati niko — odgovori Gips mirno.
Ispred šatora se začu komešanje. Jedan ratnik utrča, za njim
upadoše još trojica osvrćući se bojažljivo:
— Šta je? — viknu Maharbal.
— Četiri konja natovarena glavama naših ratnika došla su u logor
— reće jedan od njih.
— Gde su?
— Eto tu, pred šatorom!... Doveli smo ih.
— Nosite glave i zakopajte!... I nikom ni reć o tome!...
Četiri ratnika izađoše, zapovednik se obrati Spartancu:
— Moraš pohvatati ubice... Potamani sve što ti se učini sumnjivo
na dvadeset hiljada koraka od našeg logora. Tako mi Tanide i svih
bogova Kabira, kad se vratiš, postaćeš kvestor. Ja ću te postaviti...
— Koga ćeš postaviti za kvestora?... — začu se glas sa ulaza u
šator. Pred Maharbalom stvori se Hanibal, crn, zarastao u bradu, sa
zavojem preko desnog oka. Kudrava kosa kao bokor padala mu je do
ramena. Prema svetlosti buktinje njegovo zdravo oko bleskalo je
pakosno.
— Gips nikad neće postati kvestor, — produži — jer on u tri dana
progovori dve reči... Dakle, kuda ga šalješ? Šta tako važno, i bez
moga znanja, treba da ti svršiš?
Maharbal se zbuni i promuca:
— Četiri patrole nisu mi se vratile.
— Znam! — reče Hanibal.
— Znaš!...
Hanibal zahvati šaku smokava iz džaka koji je bio prislonjen uz
motku ispod buktinje, sede na panj pored vatre i poče da jede.
Gips je stajao po strani ne menjajući izraz na licu. Kroz noć su
dopirali glasovi iz logora. Čulo se frktanje i rzanje konja, dovikivanje
ljudi i hrkanje stražara koji su smenjeni spavali oko šatora zgrčeni kao
psi.

191

Maharbal sede na postelju i upre pogled u zemljani lonac koji je
krkljao pristavljen uz vatru. Otkako su došli u Etruriju numidski
vojskovođa imao je gotovo neprekidne bolove u stomaku. Njegove žute
beonjače jasno su ukazivale na patnje koje ratnik podnosi.

— Da li znaš ko ti uništava patrole? — upita Hanibal.
— Ne znam. Nijedan čovek nije se vratio.
— E, onda ću ti ja reći... Falkon...
— Falkon?! — izbeči se Maharbal.
— On lično i Crvenokosi Kota. Cele zime zagorčavali su život
mome bratu Hazdrubalu u Španiji, sad su došli u Italiju.
— Tako mi Astarte, pretpostavljao sam da su oni! — lupi se
Numiđanin šakom ko kolenu, pa se obrati Gipsu: — u tvome odredu
ima oko četrdeset Spartanaca. Svi vas hvale. Dajem vam rok od tri
dana: ako ne uništite te razbojnike, ja ću vam lično odseći glave!... Idi
sad...
Gips se okrete i pođe izlazu. Hanibal mahnu rukom i reče:
— Čekaj... Prvo treba da doznaš gde se nalaze Turdetanci... Oni
se kriju u močvarama jezera Volsinija... Sad možeš ići!
Kad Spartanac izađe, Hanibal se obrati Maharbalu:
— Nemoj da bečiš oči, nisam čarobnjak! Doznao sam to od dva
medveda u kožusima s vunom okrenutom upolje. Uhvatili su ih Sirijci
kad su se vraćali iz pljačke. Iberski lopovi bili su se odvojili od svoje
grupe. Za svakog od njih platio sam Sirijcima po četiri dinara.
Maharbal ustade s postelje, priđe vatri i odmače lonac s kuvanim
travama. Onda stade spremati ćupče s medom u koje će ocediti tej.
— Kao što vidiš — nastavi Hanibal — nisam ih preplatio. Samo
njihovi ovčiji kožusi vrede više, ali sam ih morao sagoreti na vatri, jer su
bili puni vašiju.
Maharbal podiže glavu i zagleda se u svog gospodara, ne
razumevajući na šta cilja:
— Gde su ti ta dva roba? — reče.
— Oni su izgoreli sa svojim kožusima — nasmeja se Hanibal — Ali
najpre su mi kazali da pripadaju odredu Crvenokosog Kote. Tu se
nalaze Falkon i njegova sestra, ona devica što je pobegla iz Gipsovog
ropstva, pa ćerka Bibakula, bivšeg zapovednika Sagunta. Pominju i
nekakvog Ombolta, dobrog strelca i Asopa, tvog mladog Numiđanina
što je prebegao na njihovu stranu. Tu su svi i bore se. Dok Rimljani
beže ispred nas i gube bitke, šačica Španjolaca bori se u Italiji, a mi im
ne možemo ništa! Zar to nije smešno?

192

— Hm! — učini Maharbal kome nije bilo do smeha.
— Jedno vreme samo se čulo pucketanje buktinje u raklji i hrkanje
zaspalih stražara ispred šatora. Numiđanin je pijuckao iz ćupčeta
oceđeni tej grčeći lice od bolova u stomaku. Hanibal je jeo smokve.
Naposletku reče:
— Sutra polazimo na Rim!... Maharbalu zadrhta ćupče u ruci.
— Jedva jednom!... — reče. — Moji ratnici gunđaju. Ne mogu više
da čekaju...
Ispred šatora se začu galama.
— Ko je tamo! — viknu Numiđanin gledajući u mrak napolju.
Dekurion, vođa straže, uđe pod šator:
— Dva ratnika iz Ebanove dilokije ovde stoje — reče.
— Pusti ih! — viknu Hanibal.
Dva ratnika s pocepanim tunikama, kaljavi, bez šlemova i sa
zarđalim oklopima, uđoše. Po izbuljenim očima i modrim licima videlo
se da su mnogi prepatili.
— Odakle dolazite? — upita Maharbal.
— Od jezera Volsinija.
— Gde su ostali ratnici? Gde je Eban?
— Svi su mrtvi... Jedni su izginuli u borbi, drugi uhvaćeni i razapeti
na krstove... I Eban je među njima.
— Razapet?
— Razapet... Evo, ovo smo skinuli sa njegovih grudi. Tu nešto
piše.
Rataik predade Hanibalu komad ovčije kože ispisan katranom.
Vojskovođa pročita glasno: — Vivant bellatores expugnatoris
Hannibahs.
— Kako ste se vas dvojica spasili? — upita.
Libijci se zbuniše, stadoše da mucaju pogledajući jedan drugog.
Maharbal im priđe i kao orlušina nadnese se nad njih:
— Pobegli ste iz borbe! — reče. — Napustili ste starešinu...
Zaslužili ste smrt!
Dva ratnika drhtala su od iznemoglosti i straha. Jedan ipak
progovori:
— Svi su izginuli ili pohvatani... A mi, sakrili smo se u močvari, u
blatu, i čekali da neprijatelji odu od krstova gde su razapeli naše
drugove. Onda smo izašli i prišli krstovima da vidimo da li je koji od njih
živ. Ali svi su bili mrtvi s probodenim grudima i prebijenim nogama ispod
kolena. S Ebanovih grudi skinuli smo ovo parče kože i doneli. Nismo

193

izdajnici. Sakrili smo se u močvari kad smo videli da smo zaopkoljeni i
da nam nema spasa.

Maharbal se uhvati za glavu i jeknu:
— Dve stotine najboljih boraca s Ebanom je nestalo! Propali su
skoro nadomak našeg logora!
Hanibal sleže ramenima:
— Falkon i Turdetanci.

194

17. GLAVA

Spartanci su ginuli
ne odajući glasa od sebe.

Hanibalov logor poduže je ostao između Kortonskih planina i

Trazimenskog Jezera. Prepredeni Punac svakako je očekivao da i
drugi konzul uleti u klopku, ili je nameravao da odmori svoju vojsku i da
je pripremi za nove napore. Punci su se, posle pobede, dobro snabdeli
oružjem. S leševa pobijenih Rimljana Gali su poskidali oklope, šlemove,
ogrtače i tunike. Tako je opremljeno petnaest hiljada varvara pa su
izdaleka izgledali kao rimski legionari. Skupoceno oružje, oklop, šlem i
konj vranac sirijske pasmine konzula Flaminija uzeo je galski
vojskovođa Boraks Insuber. Njega je Hanibal izuzetno zavoleo, jer je
bio hrabar i podmukao.

Sutradan po razgovoru s Maharbalom u šatoru, Hanibal odluči da
izvrši smotru nad celokupnom vojskom. U ranu zoru trube zasviraše za
postrojenje. Konjušari sa svih strana pognaše konje sa ispaše.
Zapovednici kohorti i manipula obletali su oko svojih jedinica opominjući
i izdirući se na ratnike da se dobro pripreme za smotru, jer su svi znali
da Hanibalu ne može da promakne mi najmanja sitnica. Konji,
uznemireni bukom, rzali su strižući ušima, ritali se i propinjali pri
uzjahivanju. Krda volova i krava tiskala su se u gomili. Ovce, plašeći se
vike čobana, bežale su desno i levo iz čopora. Svinjari su pucali
dugačkim bičevima goneći krda svinja. Groktanje, rika marve, blejanje
ovaca, sve se to mešalo s ljudskim žagorom. Ceo punski logor bio je u
pokretu. Komordžije su podmazivale osovine na kolima, pregledale
potplate, rude i jarmove dovikujući se i psujući. Ratnici, s dobro
očišćenim oružjem, već su se postrojavali svaki u svojoj manipuli.
Sirijci, Libanci, Balearci i Egipćani žestoko se uzbuniše, jer su gotovo
svi imali žene pod svojim šatorima. Njih su oni otimali od Italika, ili ih
dobijali razmenom od seljaka za konje, uzde, kola ili nakite. Ratnici su
znali da Hanibalu svakog časa može pasti na pamet da žene otera iz
logora.

195

Kad se sunce pojavilo na istoku u logoru je bilo sve spremno da
izdrži smotru. Hanibal, jašući na vrancu, približavao se lagano. Pratilo
ga je Oko dve stotine starešina. Izuzetno raspoložen toga jutra, šalio
se s Maharbalom, zadirkivao Sivasa i udarao šakom debelog
Kolontaja, čak je uspeo da nasmeje filozofa Sozila Spartanca. Kad su
prolazili pored galskih legija, u jednom trenutku svi zastadoše. Gali su
bili obučeni u rimske tunike, sa šlemovima, oklopima i kratkim
mačevima, zaplenjenim posle bitke kod Trazimenskog Jezera.

Hanibal se prvi nasmeja:
Pogledajte ove Gale! — reče. Sve stasiti i snažni momci: trbusi im
izviruju ispod oklopa, a šlemovi stoje na vrh glave. Tako mi Malharta,
mogli bi umarširati u Rim kao rimski legionari i nikome ne bi palo na
pamet da ih zaustavi! Ove tri legije bez muke bi zauzele prestonicu
sveta.
— Ala bi se Rimljani zaprepastili kad bi ih videli na forumu! —
zacereka se Kolontaj.
— Sušti rimski legionari! — dodade Sozil. Odjednom, Hanibal se
uozbilji, pogleda Maharbala i
šapnu mu na uho:
— Oni mogu da uhvate Falkona s celom grupom! Numiđanin
zatrepta i razvuče usne. Zubi mu blesnuše kao u vuka:
— U pravu si! — reče. — Turdetanci će biti sigurni da se pred
njima nalaze Rimljani. Zahtevaću od Gala da ih sve pohvataju žive.
Obišavši sve postrojene legije, Hanibal pregleda komoru, prtljag,
tovarne konje, kola i marvu, pa se uputi mestu gde su bili robovi.
Zrikavi Gama, glavni zapovednik robova, kao bez duše potrča mu u
Susret i razdra se:
— Veliki gospodaru... Od robova nijedan nije pobegao! Noćas je
svojom krivicom umrlo dvadeset i sedam. Ostali su svi dobro i mole se
bogovima da tebi i tvojim ratnicima budu pri ruci da zauzmete Rim i
celu Italiju.
Robovi su sedeli ili ležali na padini Kortonske planine. Svi su bili u
dronjcima, polunagi, bradati i obrasli u dugačku kosu. Iz poderanih
tunika izvirivale su kosti pod zategnutom kožom, splasnuti trbusi,
otečeni zglobovi i zapuštene rane. Velika padina ispod planine bila je
ispunjena gomilama mršavih tela. Bilo ih je preko deset hiljada.
— Hajde!... Šta čekate!... Vičite: živeo veliki gospodar! — razdra
se Gama, vitlajući oko glave dugačkim bičem.
Robovi se promeškoljiše, ali nijedan ne odade glasa. Hanibal se

196

obrati zrikavom čuvaru:
— Gde se nalaze Italici?... Jesi li ih izdvojio?
— Jesam! — grmnu Gama. — Oni su tamo, na levoj strani.
ltalika je bilo oko tri i po hiljade. Hanibal im se približi bacajući brze

poglede po njima. Zatim se pope na jedan panj spremajući se da
govori. Njegovi pratioci s čuđenjem su očekivali šta će reći.

— Italici, — otpoče Punac na latinskom jeziku, — Hanibal nije
došao u Italiju da vas porobi. Vekovima vaši preci ponosili su ropstvo
Rimljana. Podnosićete ga i vi i vaša deca i unuci, ako ne budete
pravilno razumeli moje reči... Vas su zarobili moji ratnici u borbama u
koje su vas gurnuli Rimljani, ali vas ne smatram za neprijatelje, mislim
vam dobro i rešio sam da vam poklonim slobodu...

Među punskim starešinama nastade zaprepašćenje. Munjeviti
pogledi se ukrstiše i nastade gunđanje i žagor. Robovi poskakaše i uz
zveket lanaca stadoše se gomilati oko Hanibala. Tiskali su se, preturali
i bauljali prema njemu, mnogi su plakali od radosti, grlili se i smejali kao
ludi.

Hanibal nastavi:
— Idite svojim kućama i govorite svuda: Hanibal nije došao u Italiju
da je porobi, nego da je oslobodi od rimskog gospodstva koje je celom
svetu dozlogrdilo!
Iz hiljade grla zaoriše se gromki pokliči. Robovi su grlili kolena
vojskovođi zahvaljujući se sa suzama u očima. Bilo je među njima
Lukana, Samnićana, Kalabra, ribara iz zaliva Salapi, odgajivača konja
iz Pandozije, mornara Uzetinaca, crnomanjastih Italika iz Turije,
Krotona iz Petelije, sve kršni ratnici od dvadeset do trideset godina.
Hanibal naredi zrikavom Gami da im skine okove i svakom da
hrane za tri dana.
— Zašto im poklanjaš slobodu? — škrgutnu zubima Kolontaj.
— To nisu samo tvoji robovi! — dobaci Sivas.
— Šta ćemo reći našim ratnicima kad doznaju za to? — reče
Maharbal.
Hanibal se nasmeja namigujući zdravim okom:
— Ćutite... Oni će, svaki u svojoj pokrajini, govoriti o našoj
plemenitosti. To je pravi način da se neprijatelj pokoleba. Kad
zauzmemo Rim i celu Italiju, možete uzeti robova koliko god hoćete.
Ratnici se nasmejaše. Maharbal odgovori:
— Mislio sam da si poludeo! Pustiti preko tri hiljade ljudi na
slobodu može samo ludak i Hanibal.

197

Ostali zapovednici glasno su odobravali Hanibalu.
Međutim, jedan mladić, rob iz Turije, razumeo je sve reči iako su
izgovorene punskim jezikom. On je kao mornar, dolazeći u dodir s
raznim narodima, znao mnogo narečja. Mladić se zvao Pamfilije Acer.
Stežući šake u pesnice savlađivao se da ne oda ni glaska od sebe.
Hanibal s pratiocima stiže do mesta gde su bili zarobljeni Rimljani.
— Dovedi ovamo sve oficire! — reče Gami.
Preko pedeset rimskih ratnika u pocepanim tunikama i iznureni
stadoše prkosno ispred zapovednika.
— Ko je najstariji po činu? — upita Hanibal.
— Ovaj! — reče Gama i gumu jednog roba. — On je tribun.
— Ti si tribun? — upita Punac. Rimljanin ga je gledao pravo u oči i
ćutao.
— Kako se zoveš? — reče Hanibal. — Čuješ li šta te pitam?
— Da li moram da odgovorim?
— Moraš!
— Onda ću i reći... Ja sam sin Marka Novijusa, tribuna vojničkog,
koji je mnogo doprineo da se flota tvoga oca uništi. On je potopio
osam punskih brodova i zarobio hiljadu i četiri stotine vaših mornara i
ratnika. Ja sam se tukao kod Ticina i Trebije. Zarobljen sam kod
Trazimenskog Jezera zahvaljujući ludosti konzula Flaminija. Pre nego
što sam pao ranjen, ubio sam četiri Numiđanina, konjanika iz odreda
toga tu gada, što stoji pored tebe.
— Pseto rimsko! — viknu Maharbal i udari roba držaljom od biča
po glavi. — Uskoro ćeš videti šta znači biti rob kod Numiđana!
Rimljanin mimo reče:
— Ovako izgleda kad se besmrtni bogovi našale pa robovima daju
privremeno silu i vlast.
— Ko su ti robovi? — upita Hanibal žmirkajući.
— Oni kojima su Rimljani kod Eriksa prodali slobodu po
osamnaest dinara od čoveka. Bilo je tada ljudi koji su se protivili tome.
Među njima bio je i moj otac Marko Novijus. On je govorio: ili ukinuti
ropstvo sasvim, ili rob treba doživotno da ostane rob. Pokloniš li mu
slobodu, on će zarobiti tebe i biće gori no što si ti bio prema njemu.
Sad je došlo vreme da svi uvide koliko je moj otac bio u pravu. Zbog
toga ćete vi biti uništeni. Kartaginjana će nestati. Iza vas ostaće samo
ime.
— Na kolena, robe! — grmnu Hanibal lupivši pesnicom Novijusa
posred lica.

198

Rimljanin se povede, ali ne padne. Krv mu linu na nos. On i ne
pokuša da je obriše.

— Ne bojim te se, varvarine! — reče. — Hoćeš li da ti dokažem?
— Kad budeš razapet... S krsta mi možeš dokazati!
— Ne... Sad. Evo ti dokaza! Na!... — tribun pljunu Hanibala
posred lica.
Punske starešine se preneraziše. Zaprepašćeni stajali su nekoliko
trenutaka, onda svi potrgoše mačeve i navališe na roba. On je stajao
uspravne glave, ponosit i prkosan. Maharbal ga prvi probode mačem.
Ostali, da iskale bes, stadoše komadati več mrtvo telo tribuna
Novijusa.
Hanibal se obrati Magonu:
— Ja sam osramoćen... Danas češ narediti da se razapnu na
krstove dve stotine robova Rimljana.

***

Gips Spartanac s pet stotina odabranih ratnika udari na Kluziju,
uđe u grad i stade se raspitivati kod ono malo stanovnika što je ostalo,
da li se čulo štogod o kakvoj vojsci u blizini. Nekoliko baba i staraca
izmileše iz skrovišta i priđoše konjanicima.

— Ima... Ima vojske. Manji odredi i patrole svakog dana dolaze
ovde, ali to je Hanibalova vojska — reče jedan mršavi starac, tanka
vrata i čvornovate glave. — Mi dobro poznajemo vaše ratnike, bogovi
im svaku sreću dali, premda traže od nas više nego što možemo da im
damo... Mi i dajemo, jer znamo da će nam punska vlast biti bolja nego
rimska. Juče smo dali baš dosta hrane jednom vašem ratniku,
Numiđaminu. Došao je ovde s jednom devojkom u oklopu i sa šlemom
na glavi. S njima je bilo tridesetak ljudi, sve kršni momci...

— To je Asop — šapnu centurion Gipsu.
— Na koju su stranu otišli? — upita Spartanac.
— Dole, prema Volsiniju... To je svakako vaša patrola?
— Ja znam gde su se sklonili! — umeša se i drugi starac s
nakostrešenim brkovima i bradom kao u jarca.
— Pomogao sam im da odnesu džakove s hranom. Znam gde
su... Sa mnom je bio i ovaj ovde Anksijus.

199

— Jeste, i ja sam bio s njima — dobaci prvi starac.
— Ja, Anksijus i taj tu Nefarijus, znamo gde su im kolibe i
zemunice pored jezera Volsinija. A da nisu oni, uklonite mas bogovi od
zla, vaši neprijatelji?... Nama su kazali da pripadaju Hanibalovoj vojsci.
— Zašto ih tražite? — upita Nefarijus.
— To je naš istureni odred — odgovori centurion. — Treba da ih
nađemo i izvršimo smenu. Vi ćete nas odvesti do tog mesta... Ti i ovaj
ovde... Kako se zove...
— Anksijus... Anksijus se zove... Anksijus, sin Prekoksov, a ja sam
Nefarijus...
— Ići ćemo da vam pokažemo — reče Anksijus. — Znam mesto
gde se nalaze... Zašto da lutate! Znam mesto. Vezanih očiju bih
pogodio gde je. U pola noći bih našao. Vezanih očiju.
Gips i centurion značajno se pogledaše. Dala im se prilika da
uhvate Falkona i celu njegovu družinu.
— Imate li konje? — upita centurion.
— Imamo, imamo konje — odgovori Nefarijus. — Kupili smo ih od
begunaca kad su ovuda bežali potučeni kod Trazimena. Preplatili smo
te konje, ali šta ćeš kad su nam potrebni.
— Da, da, — klimnu glavom centurion. — Verujem vam da ste ih i
platili i preplatili!...
Odmorivši malo konje, Gipsov odred po izlasku sunca krete prema
jugu predvođen starcima. Anksijus i Nefarijus jahali su krupne, vojničke
konje, uhranjene i bahate.
— Dobre konje imate — reče centurion.
— Kako da ne — odvrati Anksijus. — One rimske ale sve su ih
pšenicom hranile! Kako da ne budu dobri!...
Usput starci počeše da se svađaju oko toga ko je više učinio
usluga punskoj vojsci.
— Ja sam dao tri džaka ovsa! — reče Nefarijus.
— Dao si iz tuđe kuće...
— To je svejedno. Vlasnik je pobegao... Devojci sam poklonio
srebrnu narukvicu.
— A ja Numiđaninu minđuše od zlata, — ispreči se Anksijus.
Nefarijus izbaci donju usnu nagore, da skoro dodirnu nos:
— Ba! — reče. — Ti zlato nikad misi ni video!
— Jupiter neka te ubije gromom, ti krivonoga svrako!... Ja nisam
video zlato!... Meni je konzul Servilije obećao da da zlatnu minu da mu
pokažem najkraći put da umakne ispred Punaca kad su ga gonili oko

200