Slavomir Nastasijevic - Hannibal ante portas

9. GLAVA

Na moje oči ubio je dete i majku. Tako mi je
oskrnavio pogled. Žao mi je što ga nisam ubio.

Asop

Ratnici su znali, ako napuste šumu, da će odmah pasti

neprijateljima u ruke. Zbog toga su se probijali kroz gusto šiblje idući
niz jarugu i potoke. Petoga dana naiđoše na provalije i vrtače koje su
morali obilaziti.

Ranjenici su se postepeno oporavljali. Petorici se povratila snaga,
a ostali su s mukom podnosili put. Venilija je mogla hodati. Rana joj je
zarastala. Lucija je bdela nad svima. Činilo se da devojka ne zna za
umor. Na svakom odmorištu pregledala je ratnicima rane, prala ih
hladnom vodom i previjala na njih biljnu mast. Asop je ozdravio među
prvima, iako mu je strela napravila veliku ranu na butini.

Mladić je bio poslušan pa su se svi navikli na njega. On je govorio
da mu se ovoga puta dala prilika da za svagda napusti Hanibalovu
vojsku, mada se junaštvom istakao pri opsadi i zauzeću Sagunta.

— Zverstva Hanibalovih konjanika naterala su me da omrznem i
rat i sve razbojnike na svetu — govorio je Asop. — Ako me primite,
boriću se za vas protiv svakog zla i biću potpuno vaš.

Ratnici su gledali njegovo dobroćudno lice i pitome oči i počinjali
da mu veruju.

— Da li bi se borio uz nas protiv Numiđana? — upita ga Venilija.
— Vi ste mi poklonili život, previli ranu i poveli sa sobom. Zbog
toga ću se boriti za vas, jer to je najveći dar koji može živ čovek dobiti.
Punci takva dobročinstva ne rade... Gledao sam u Saguntu svoje
drugove kako jači ubija slabijeg i otima mu plen. U takvoj vojsci Asop
ne želi da služi.
— Jesi li opljačkao štogod u gradu? — upita Ombolt.
— Nisam. Ja tuđe ne diram!
— Ovaj je lud! — nasmeja se jedan Turdetanac. Ostali se stadoše
rugati mladom robu. Jedan ga upita:

101

— Voleo bih znati gde rastu takve budale kao što si ti?
— Ja sam rodom iz Cirte,{66} a izgleda vam da sam lud zato što ne
diram u tuđe i što se borim za istinu.
Devetog dana ratnici naiđoše na izvor jedne reke. Voda se slivala
u slapovima i brzacima niz jarugu.
— Tok ove reke treba da nas odvede pred ruševine Sagunta —
reče Ombolt. — Sad se moramo spustiti u dolinu i zaći među plemena
koja su u savezu s Hanibalom.
Išli su niz jarugu. Reka je bivala sve veća, jer je usput primala
bezbroj potoka i potočića. Pred zalazak sunca ratnici primetiše da su u
šumi drveta sve ređa, a proplanci češći, dok kroz vododerinu između
retkih stabala Ombolt i njegovi pratioci ne ugledaše naselje.
— Ovde žive Karpetanci — reče Asop. — Dva puta sam bio među
njima. Ako ćemo prema Saguntu, moramo stalno ići kroz njihovu
zemlju.
Svi sjahaše i rasedlaše konje. Iz naselja se čuo žagor ljudi, pesma
i rika marve. Mrak je počeo da se spušta. Između kuća i koliba počeše
da bleskaju vatre. Reka je tekla kroz naselje. Njen tok bio je pun
matica i brzaka. Obe obale bile su odsečene i visoke. Na njima su se,
kao tamne mrlje, izdaleka videla usamljena drveta.
Ratnici su gledali s brega rasturene kolibe i kućice koje su se
pružale u nedogled i mahali glavama.
— Ovuda niko ne može proći! — reče Lucija.
— Da pokušamo na nekom drugom mestu? — dodade Gerion. —
Ovo naselje mora imati kraj.
— Onda ćemo nailaziti na drugo, treće i ko zna koje naselje! —
umeša se Venilija. — Ne smemo se udaljavati od cilja, da ne izgubimo
u vremenu. Jer ako Hanibal krene s vojskom iz Nove Kartagine,
naletećemo pravo na njega. Nikakvo čudo ne može nas spasti.
Ratnici odlučiše da oko pola noći krenu kroz karpetansko naselje.
Ako budu primećeni, pokušaće da se spasu na brzim konjima.
Pošto pojedoše svako svoj obrok, ratnici polegaše po travi i
uskoro neki zaspaše. Rasedlani konji svojski navališe da pasu.
Asop je sedeo naslonjen leđima na jedno debelo stablo. Lucija mu
priđe:
— O čemu misliš? — upita ga.
U sumraku njegove oči blesnuše:
— O tebi...
— O meni?

102

— Ti si čuvar koga su mi bogovi poslali. Ništa mi se rđavo ne
može desiti dok si ti pored mene.

Crne oči mladića svetlele su kao žeravice. Devojka zadrhta.
— Mi se nikad nećemo rastati — reče Asop. — Ja sam tvoj rob
do kraja života.
— Čuvaću te — odvrati Lucija. — Ali ako poginem u borbi, šta će
biti s tobom ?
Mladić blago odgovori:
— Ako pogineš, znači da je tako nužno i dobro. Istoga časa
umreću i ja.
Toga trenutka začu se graja u naselju. Buktinje počeše plamteti na
sve strane krećući se prema bregu obraslom retkim drvećem gde su
bili Omboltovi ratnici.
— Primećeni smo! — viknu Venilija i pritrča svome konju.
I ostali počeše da sedlaju konje. Neki dočepaše oružje u pometnji
ne znajući šta da preduzmu.
— Dockan! — reče Ombolt. — Ne možemo pobeći. Uhode su nas
otkrile. Mi smo zaopkoljeni. Borićemo se dok ne izginemo.
Buktinje su se približavale. Galama i topot konja sve jasnije su
dopirali do ratnika.
— Da se povlačimo u šumu! — viknu Gerion.
— Dockan! — odvrati Venilija.
I u šumi su se videle buktinje. S tri strane Karpetanci su se
približavali. U svakoj grupi bilo je oko stotinu ratnika. Kao da su bili
sigurni da im neprijatelji ne mogu pobeći, išli su ne žureći pravo prema
Omboltovim ratnicima.
— Strele na tetive i dobro gađajte! — viknu Ombolt potrgnuvši
svoj luk.
Asop mu priđe:
— Spustite lukove!... Mislim da će sad lukavstvo bolje pomoći!...
Ratnik ga pogleda pa se obrati ostalima:
— Šta mislite?... Da li da poverujemo robu Numiđaninu?
Ratnici su ćutali, ali kao po dogovoru spustiše oružje.
Karpetanci se s tri strane približiše na domak strele i stadoše kao
da su očekivali napad iz šume. Asop uzjaha konja i potera ga prema
poljani gde je bilo najviše Karpetanaca. Kad se primače na trideset
koraka, podiže ruku uvis u znak prijateljstva, pa viknu:
— Mi smo Hanibalovi!... Spustite oružje! Nemate se čega bojati!
Iz grupe Karpetanaca izdvojiše se pet konjanika i priđoše Asopu s

103

isukanim mačevima. Četvorica bez oružja prineše buktinje da bolje
osvetle i vide ratnika.

— Pripremi strelu! — šapnu Ombolt Gerionu. — Ako je izdaja,
gađaj Asopa!

Jedan kosmati ratnik s dugačkim brkovima viknu:
— Koliko vas ima?... Izlazite iz šume!
— Šesnaest ljudi — odgovori Asop. — Idemo kao prethodnica
ispred odreda koji vodi Kolontaj. Tri hiljade ratnika idu za nama.
Udaljeni su za pola dana hoda.
Ombolt i njegovi pratioci behu već uzjahali konje, držeći ruke na
mačevima primakoše se Asopu:
— Gle, vi imate i žene u svojoj vojsci! — nasmeja se jedan
Karpetanac. — Sad je jasno zašto Hanibal pobeđuje!
— One se bore hrabro kao i muškarci! — reče Asop.
— Ako ne verujete, — podviknu Venilija — izađi malo ustranu, pa
ćeš smesta uvideti kako se žene bore!
Karpetanac preču ovo izazivanje. Ostali konjanici i pešaci sve više
su pridolazili i iskupi ih se čitava gomila. Preko pedeset buktinja
osvetljavalo je ovaj prizor. Odjednom, jedan karpetanski ratnik viknu:
— Otkud u Hanibalovoj vojsci Turdetanci!... Ljudi, ovo su Falkonovi
ratnici!
U gomili nastade žagor i komešanje. Začuše se i preteći glasovi.
— Te konjokradice i razbojnici šunjaju se oko našeg naselja!
Sigurno se spremaju da nas napadnu ili opljačkaju! — dobaci jedan.
Asop mirno odgovori:
— Jeste, Turdetanci su to, ali ovi su odavno prišli Hanibalu.
Brkati vođa Karpetanaca priđe Numiđaninu:
— Ovoga mladića sam dva puta video među Maharbalovim
konjanicima koji su dolazili u naše naselje. Ostali nisu iz njegovog jata...
Sjašite s konja, momci, predajte nam oružje i pođite s nama. Sutra
ćemo videti šta ćemo učiniti s vama.
— Ko si ti, kad se usuđuješ da razoružavaš Hanibalove ratnike?
— upita Ombolt.
— Ja sam vođa ovoga plemena. Silazite s konja! — Brkati ratnik
uhvati vođice Omboltova konja.
— Sebi ruke!... viknu Asop. — Kad bi se jednom od nas štogod
desilo, od vašeg naselja ostao bi samo pepeo! Zar ne znaš, ludače,
kako Hanibal sveti svoje ratnike!
Karpetanac pusti vođice i odstupi dva koraka. Turdetanci su

104

škrgutali zubima stežući balčake svojih mačeva, gotovi da kao vuci
navale na Karpetance. Venilija je vrtela u desnoj ruci falariku gledajući
ispod oka brkatog vođu.

Jedan stari ratnik potpuno sed i bezub cepteći od gneva razvika
se:

— Pustite razbojnike i lopove neka idu, i neka bogovi daju da ih
kuga pomori! Još nije došlo vreme našeg obračuna s Hanibalom i
njegovim pljačkašima!

Na ovaj neočekivani obrt Ombolt se nasmeja:
— Zar tako rđavo mišljenje imaš o svojim saveznicima?
— Neka vas ubije Hekata{67} sve do jednog, prokleti lopovi! —
kipteo je starac. — Vaš savez je za nas gori nego da smo u
neprijateljstvu! Nekoliko hiljada naših ratnika nalazi se u vojsci toga
lopova{68} koga će bogovi jednoga dana kazniti!
— Pazi šta govoriš! — reče Venilija. — Tvoje reči mogu glave da
te stanu!
— Ne bojim se ja nikoga! — siktao je starac. — Ja ću i Maharbalu
i onoj svinji Hanibalu u oči reći da su lopovi.
Karpetanci, očevidno zastrašeni zbog reči staroga ratnika, stajali
su u nedoumici. Neki počeše da gase buktinje. Brkati vođa mahnu
rukom i svi žagoreći pođoše prema svome naselju.
Asop dade znak Omboltovim ratnicima kao da je on vođa. Oni
obodoše konje i projuriše kroz gomilu Karpetanaca.
Jezdili su po mraku kroz naselje sve dok ne prođoše pored
poslednje kolibe.
Usput Lucija se obrati Asopu:
— Nisi više rob!
Mladić je pogleda i blago odgovori:
— Ja to nisam bio nijednog trenutka. Moja je želja da me primite
za druga.
— Ti si naš i to ćeš biti dokle god ti je volja — umeša se Ombolt.
Išli su niz reku, obalom bez drveća i žbunova. U daljini se naziralo
obličje šume. Iza visokih gomila izvalja se pun mesec i obasja ravno
polje, krivudavu reku i šumu.
Ratnici sjahaše. Posle podužeg jahanja trkom, konjima je bio
potreban odmor. I ljudi, umorni, posedaše po travi, svi gledajući Asopa
s čuđenjem i blagonaklono. Mladić im stade pričati kako je učestvovao
u opsadi Sagunta i bio od onih koji su zaštitili Hanibala kad je pao
ranjen pod zidinama grada. Imao je udela u mnogim smelim pothvatima

105

u borbama s domorocima u Španiji. Zbog toga je bio cenjen od
starešina i njegovo ime se pominjalo kod vojskovođa. Njegovi drugovi
su smatrali da će Asop, uprkos mladosti, postati centurion. Odskora je
bio postavljen za dekuriona u Dedalionovoj manipuli, koja je boravila u
Dertozi.

Ali otkako je ušao u Hanibalovu vojsku, u mladićevoj duši se
skupilo mnogo jada. Prilikom zauzeća Sagunta učinio je prestup zbog
koga se gubi glava. Udario je jednog oficira kopljištem po glavi i ubio bi
ga, da nije tvrdi šlem ublažio udarac. Oficir je dan i noć bio bez svesti.
Kad je došao sebi i stao na noge, potrgao je mač i navalio na Asopa.
Tukli su se dokle obojica nisu pali ranjeni. Posle toga, mladića su
vezana odveli Maharbalu. Ali surovi vojskovođa umeo je da ceni
Asopove zasluge. Osudio ga je na blažu kaznu: dobio je trideset
udaraca štapom i bio obešen za noge i ostao viseći sve dok peščani
sat nije ispraznio svoj gornji deo.

— Zbog čega si udario oficira? — upita Venilija.
— On je na moje oči oteo dete iz ruku majke i tresnuo ga o zid, a
onda je ubio i majku. Tako je oskrnavio moj pogled i žao mi je što ga
nisam ubio. Oficir je Libijac, ime mu je Partenapej. Možda će bogovi
učiniti da ga još jednom sretnem u životu. Tada ću osvetiti i smrt one
majke s detetom i svoju sramotu. Ako ostanem u Falkonovoj vojsci,
neprijatelj sam i njemu i svim Hanibalovim razbojnicima. Mogu poginuti,
ali me niko neće vešati za noge.
— Prema tome, odlučio si da izdaš svoje? Šta će na to reći tvoji
drugovi? — upita Gerion.
Posle nesreće, koja me je zadesila, drugovi su me ismejali i
prezreli. Zbog toga sam i prebačen u Dertozu, u Dedalionovu manipulu.
Mladić malo zaćuta pa nastavi:
— Rodom sam iz Cirte, u Numidiji. Služio sam kao najamnik kod
Punaca, a novac za moje patnje i poniženja prima moj kralj. On me nije
ni pitao da li želim da idem u ovaj rat. Zbog toga nisam izdajnik. Od
vas ne tražim ništa drugo nego da me smatrate za svog roba koji će
vam verno služiti.
Površina reke blesnula je kao ogledalo na mesečini. Od istoka se
čula potmula grmljavina. Otud su se pomaljali oblaci, gusto zbijeni,
mrki, obasjani bledom svetlošću. Konji su sve češće prestajali da pasu
dižući glavu i čuljeći uši na tu stranu, kao da nešto osećaju i osluškuju.
— Ti si naš drug i prijatelj! — reče Ombolt tapšući Asopa po
leđima. — Među nama nema nikoga ko bi ti učinio nepravdu.

106

Ratnici pojahaše konje i krenuše prema šumi. Kad stigoše do
guste senke od drveća ispred ivice šume, odjednom, neočekivano,
pred njih istrčaše ljudi s naperenim lukovima, vičući:

— Ko ste!... Silazite s konja!...
— Hanibalovi, iz Dedalionove manipule! Idemo iz Dertoze! —
odgovori Asop.
Lukovi se spustiše.
— A vi ko ste? — upita Ombolt.
— Izvidnica ispred Hanonove vojske. Za nama ide deset hiljada
ratnika, konjanika i pešaka, koje je Hanibal poslao da izvrše smenu
posada po gradovima.
Ombolt i njegovi drugovi sjahaše i malo po strani naložiše vatru,
posedaše pored nje i stadoše peći meso od srne koju je Ombolt usput
ubio. Ratnici, naizgled mirni, razgovarali su i smejali se.
Međutim, priđe im centurion, vođa izvidnice.
— Gle, Evas! — iznenadi se Asop. — Zar još nisi postao
komandant manipule?
— Tako mi svih bogova, — uzviknu centurion — ovo je Asop,
dekurion! Niko se nije tako naglo uzdigao i još brže pao... Jesi li još
dekurion?
— Još kako! — odgovori mladić. — Uskoro ću postati komandant
dilokije.
— Neka je slava i hvala Melhartu! — odvrati Evas. — Želim ti bolju
sreću u budućnosti!
Centurion sede u travu malo dalje od vatre i nastavi:
— Da te nije Dedalion isterao iz svoje manipule kad vidim
nepoznate ljude pored tebe!... Nije lako primiti udarce štapom i biti
obešen naglavačke! To je ljaga koju ratnik doživotno nosi!... Nego, što
se smucate po zemlji Karpetanaca? Oni vas mogu pobiti, jer njihov
savez s nama je čvrst kao dim na vetru. Samo Asop sme da sa tako
malim odredom ide kroz njihovu zemlju. Ne znam zbog čega ste zašli
ovamo? Sigurno vas je Dedalion poslao da hvatate ševe? Hanibal je
pred početak zime otpustio sve ratnike domoroce da idu svojim
kućama, a na proleće da se iskupe u Novoj Kartagini, jer nam pretstoji
velika vojna protiv Rimljana. Govori se o prelazu preko Pirineja i Alpa.
Ali u to niko ne veruje. Sigurno ćemo iz Galije krenuti brodovima za
Italiju. Savezničke vojske napuštaju zimovnik i sve idu prema Novoj
Kartagini? Ehej... Biće rata, plena i robova! Uskoro cela vojska
polazi...

107

— Sve ja znam?
— Šta ti znaš?
— Znam da će cela vojska krenuti...
— Po čemu?
— Hanibal je naredio da ratnici rasprodaju sve žene u logoru.
Rasprodaja je bila pre četrnaest dana na trgu u Novoj Kartagini. Naši
ratnici dobre pare su uzeli za žene... I ja sam prodao dve.
Evasovo brbljanje dobro je došlo Asopu da se sredi i smisli
ubedljiv odgovor, ako bude upitan po drugi put kuda je krenuo iz
Dertoze. To pitanje je i došlo.
— Hanibal ne voli da mu se žene motaju po logoru kad polazi u
rat. Bilo je smešno što su i komandanti morali svoje lepotice da
prodaju...
Centurion malo zastade, pa kao da se priseti, naglo upita:
— Istina, kud si pošao s tako malim odredom?
— U Novu Kartaginu! — odgovori Asop.
— E... A zbog čega?
— Poslao me Dedalion da pitam Maharbala i ostale starešine, da
li da u našu vojsku primamo Bargužane koji se u masama prijavljuju.
— To ti i ja mogu reći — odgovori Evas. — Bargužani su najgori
saveznici od svih domorodaca u Španiji. Njih ne treba uzimati u vojsku.
Nemaš za šta da ideš u Novu Kartaginu. Priključi svoj mali odred nama
i vraćaj se u Dertozu, jer mi idemo na tu stranu. Uostalom, za nama ide
Hanon s vojskom. On će ti reći šta imaš da radiš.
Asop zavrte glavom:
— Naređeno mi je da idem u Novu Kartaginu i ići ću tamo, a tebi
želim svaku sreću, a isto tako da postaneš komandant kohorte, jer po
svojoj pameti to si odavno zaslužio!
— Jel'? — reče, ponosito Evas.
— Jeste, baš kao što sam kazao!
Ombolt i njegovi pratioci ležali su oko vatre pretvarajući se da
spavaju. Venilija i Lucija su se pokrile ogrtačima preko glave.
— Konji su odmorni! — povika Asop. — Hajde, momci... Na put!...
Centurion dobaci:
— Uzalud ideš u Novu Kartaginu! Robinje su sve rasprodate, a
matrone{69} nas preziru.
Omboltovi ratnici ustajali su protežući se mrzovoljno. Oni počeše
sedlati konje gunđajući.
— Ne daju ljudima ni da se odmore! — reče Ombolt zevajući.

108

Venilija i Lucija poslednje se baciše na konje i cela grupa napusti
ivicu šume. Ratnici su u kasu odmicali preko polja.

— Bogovi su nam poslali ovog mladića! — reče Venilija. — Bez
njega bi dosad propali.

— Dvaput nas je spasao! — dodade Lucija.
Sledećeg dana napade ih na otvorenom polju gomila pljačkaša.
Bilo ih je preko tri stotine. Zapušteni, divlji, odeveni u životinjske kože,
naoružani velikim lukovima i motkama s privezanim kamenom na
jednom kraju, nomadi se sjuriše niz padinu derući se kao zverovi. Njihov
nalet bio je toliko silan i plahovit, kao da su rešili da svojom množinom
zgnječe mali odred.
Omboltovi ratnici potrgoše lukove, pa puštajući strele u gomilu
poobaraše veliki broj brđana pre nego što stigoše do njih. Onda
povadiše mačeve i poteravši konje u galop probiše se kroz gomilu
napadača sekući i bodući nadohvat i napraviše potpun poraz među
njima. Dobar deo pogibe, ostali se spasoše bekstvom, krijući se po
trnjacima i žbunju. Ratnici uhvatiše sedmoricu.
Pri ispitivanju Ombolt doznade od njih da pripadaju jednom divljem
plemenu koje boravi na Iberskim Planinama. Brđani su napustili svoje
pećine i zemunice, jer su primetili da ide velika vojska iz južnog dela
Španije. Oni ne znaju čija je to vojska, ali ispred nje beži sve živo.
Brđani idu ispred vojske, pljačkaju i ubijaju begunce.
Turdetanci im odsekoše glave.
Istoga dana sdesna im se stadoše približavati veće i manje grupe
begunaca. Išli su na konjima, kolima i pešice, goneći ispred sebe
čopore marve. Ljudi, izbezumljeni od straha, bežali su sa ženama i
decom prema severu.
Asop i Ombolt im priđoše.
— Ljudi, od nas ne treba da se plašite! — viknu Ombolt. —
Nikakvo zlo nećemo vam učiniti. Nego, recite nam od koga bežite i
kuda?
Jedan iz gomile odgovori:
— Mi smo zemljoradnici... Bežimo ispred Hanibala iako smo
njegovi saveznici! Naši sinovi služe u njegovoj vojsci, a Numiđani i Libijci
nas pljačkaju, ubijaju i odvode nam žene i devojke. Bežimo od vojske
koja bi trebalo da nas zaštiti!
— Od koga? — upita Ombolt.
— Od Rimljana. Oni su kivni na nas što je propao Sagunt. Priča
se da je konzul Kornelije Scipion krenuo na Španiju s velikom vojskom i

109

rešio da nas sve pobije. Hanibal mu sad ide ususret.
— Koliko ima odavde do ruševina Sagunta? — upita Ombolt.
— Dan i po brzog hoda na konju.
Ratnici nastaviše put trkom i gonili su konje sve dok ne ogrezoše u

znoju. Projuriše pored nekoliko manjih naselja koja su bila pusta, jer se
sve sklanjalo ispred punske vojske koja je nadirala s juga.

— Sdesna nam ide čitava poplava ratnika — reče Ombolt, kad
malo zaustaviše konje da se odmore. Ako nam prepreče put, svršeno
je s nama. Sad valja juriti koliko konji mogu izdržati.

— Izmaći ćemo! — dodade Venilija i baci upitni pogled na Asopa.
Gerion brižno pogleda devojku vrteći glavom. Njegova sumnja
pređe i na ostale.
— Šta ti misliš? — upita Numiđanina.
— Nećemo moći da izbegnemo, — reče mladić — jer smo nailazili
na begunce koji su sigurno bežali ulevo od pravca kuda ide vojska.
Bojim se da ćemo pravo na nju naleteti. Treba bežati i to što brže!
Ratnici se baciše na konje polegavši skoro po grivi i poleteše
preko polja koje se prostiralo na nekoliko hiljada koraka. Zemlja je
tutnjala pod kopitima, a vetar je pištao pored ušiju jahača.
— Eno ih!... Dolaze sdesna! — viknu Lucija.
Svi pogledaše na tu stranu. Odred Punaca od tridesetak ratnika
pomoli se iz jedne šumice, pa videći grupicu ratnika, jurnu trkom.
— Vide nas! — dobaci Ombolt.
Ispred njih, na nekoliko hiljada koraka, prostirala se šuma. Trebalo
je po svaku cenu zamaći u nju i onda prihvatiti borbu. Konji su već
brektali i poslednjom snagom grabili prema ivici šume. Ali su punski
ratnici, jašući na odmornijim konjima, već pristizali.

110

Sunce je zašlo pa je vidljivost bila sve slabija. Do šume je trebalo
preći oko trista koraka. Strele počeše da zuje oko glava begunaca.
Jedan Turdetanac jeknu i pade s konja. Gerion oseti bol u vratu i krv
kako se sliva niz grudi. Eritrejac iščupa strelu i zadrža se na konju.

Lucija i Venilija prve uleteše u šumu, za njima Asop i ostali. I
Gerionov konj bio je ranjen. Iznemogla životinja kad stiže do ivice šume
raskorači se nekoliko puta i pade. Eritrejac, držeći šaku na vratu,
dopade do svojih drugova. Lucija se odmah nađe pored njega i uveza
mu ranu.

Neprijateljski konjanici, gotovo svi Sirijci, primakoše se blizu šume.
Ne znajući ko su begunci, rešiše da ih pohvataju. Njihov vođa viknu:

— Sjašite pa u šumu za njima! Konji im se jedva vuku od umora...
Međutim, Sirijci počeše padati s konja. Omboltovi ratnici, najbolji
strelci Falkonovi, pogađali su izvrsno. Svaki neprijatelj bio je pogođen u
glavu ili slabinu. Za nekoliko trenutaka još svega polovina Sirijaca
ostade na konjima. Kad uvideše svoju propast, pobegoše preko polja.
Omboltovi ratnici dođoše do ivice šume gledajući za neprijateljima.

111

Onda stadoše hvatati konje koji su bez jahača jurili po polju.

***

Sutradan, pred podne, ratnici stigoše do ruševina Sagunta i uđoše
kroz razvaljenu kapiju. Nekoliko hijena i divljih pasa režeći šmugnuše.
Svuda su se videle razbacane kosti ljudske i konjske, zarđali komadi
od oružja, zgnječeni šlemovi i oklopi i lukovi bez tetiva. Po rasturenom
kamenju sunčale su se zmije, ili su vrebale miševe i pacove. Na
mestima, gde je bilo malo čistine, iznikao je korov, a po zemlji i
ruševinama vukla se puzavica, pela se po nagorelim zidovima, hvatala
se za stene koje su izvirivale iz temelja porušenih zgrada i širila se u
nedogled. Ulice gotovo nisu ni postojale. Sve je bilo razrušeno. Poneki
počađani zid i ogorelo stablo drveta bez krošnje i grana ukazivali su
zlokobno na strahotu koja se tu odigrala pola godine ranije. Jedino
Junonin hram ostao je netaknut. Oko njega su letela jata vrana. Njihovo
gakanje sumorno se razlegalo nad mrtvim gradom.

Ratnici odjahaše konje i pustiše ih da štrpkaju travu koja je u
bokorima rasla između kamenja i cigala. Ombolt je znao da se u hramu
nalazi jedan punski odred od stotinu ljudi. Ratnik se obrati drugovima:

— Taj odred nam je poslednja prepreka. Asop nam i sad može
pomoći, jer ako Punci poveruju da smo njihovi, blago ćemo lako naći i
iskopati. Asope, pristaješ li da ideš sa mnom do hrama.

— Pristajem! — odgovori Numiđanin.
— Onda polazak odmah. Vi, ostali, budite spremni za borbu.
Gerion je ležao na zemlji ispod jedne masline i ječao. Bio je u
bunilu, jer je od zadobijene rane dobio groznicu. Lucija i Venilija
donosile su vodu s potočića koji je tekao pored gradskog zida i hladile
mu ranu na vratu, punu gnoja i natečenu. Kad je ratnik došao svesti,
zahtevao je da mu raseku otok. Jedan Sagunćanin naoštri nož na
kamen i iseče ranu. Posle toga Gerion se osećao bolje.
Asop i Ombolt išli su krupnim koracima prema hramu preskačući
veliko kamenje i obilazeći ruševine. Kad su se približili, iznenadiše se
što ne vide stražara. Vrane su letele, padale po krovu i na zemlju. Po
tome se moglo naslutiti da u hramu nema nikoga.
Ratnici se približiše. Odjednom, vetar donese smrad i istog

112

trenutka ugledaše na stepenicama leš vojnika u šlemu i oklopu.
Zaobišavši malo, prođoše između stubova i uđoše u hram. Nekoliko
vukova iskeženih zuba i podavijenih repova šmugnuše pored njih režeći,
a vrane šušteći krilima preleteše preko ratnika.

Na sredini hrama, oko žrtvenika, ugledaše nekoliko gomila leševa
raskinutih udova. Neizdržljivi smrad zaustavi oba ratnika u mestu.
Ombolt se zaljulja i umalo ne pade. Asop ga zgrabi oko struka i povuče
prema izlazu. Kad se nađoše na sunčevoj svetlosti, Numiđanin
prošapta:

— Kuga!
Bežali su dokle god im je daha dostajalo u prsima. Ombolt se prvi
zaustavi i sede na jedan kamen. Njegov drug se opruži po zemlji. Ćutali
su i dahtali od umora i uzbuđenja.
Asop prvi progovori:
— Bogovi su kaznili zločince. Ceo odred ubila je kuga.
Iz jedne ruševine izvukoše ogolele čamove grede i mačevima
odvališe nekoliko komada i naložiše vatru. Nadnoseći nad plamen ruke
i lice koliko su mogli izdržati, ratnici se malo povratiše od straha.
Zatim, poskidaše ogrtače i tunike da i njih dohvati jara. Za svaki slučaj
rešiše i da se operu. U jednom dvorištu nađoše zapušten bunar. Po
nekoliko kofa vode ratnici izliše jedan na drugog.
— Voda i vatra čiste i dušu i telo. Sada smo očišćeni! — reče
Numiđanin pa se okrete prema hramu, dodirnu rukom{70} zemlju i pljunu
nekoliko puta. Isto to učini i Ombolt.
Drugovi su ih nestrpljivo očekivali. Ombolt i Asop rekoše da u
hramu nema nikoga, ne pominjući leševe punskih ratnika, izbegavajući
da pomenu strašnu reč.{71}
Gerion i jedan Turdetanac ostadoše pod maslinom, ostali pođoše
da traže ruševine gde je bila kuća Bibakula. Pod vođstvom Venilije
tražili su celo popodne. Uzalud, jer ulice gotovo nisu ni postojale.
Porušeni grad dobio je drugačiji izgled. Tek predveče jedan ratnik
slučajno nađe u ruševinama mermernu ploču na kojoj je krupnim
slovima bilo upisano: Domus Bibacula,{72} a ispod toga sitnije: Probitas
extra omnia.{73}
Venilija, sa suzama u očima, poljubi svete reči koje je još njen
praded ispisao na mermernoj ploči. Onda kleče i utonu u tihu molitvu,
prizivajući bogove donjega sveta da se smiluju manima{74} njenih
predaka, pomenu i svoj zavet i Erinije i Tnoliku Hekatu. Kad završi
molitvu, devojka ustade, baci šaku zemlje na ploču i uzviknu:

113

— Hostes moriantur omnes!{75}
Pošto su zidovi pali na žrtvenik i zatrpali ga, a mrak se već
spuštao, ratnici odlučiše da sledećeg dana otpočnu posao.
Čim je svanulo, svi navališe da raskrčuju kamenje i cigle. U
podrumu pronađoše nekoliko budaka i motika i raščistiše mesto oko
žrtvenika. Onda podigoše ploču i ispod nje ugledaše udubljenje i u
njemu sanduče u kome je bilo poređano zlato, dve hiljade mina. Osim
toga, Venilija nađe nakit svoje majke, nekoliko narukvica, okovratnika,
lančića, prstenja s dragim kamenjem, fibula{76} i igala, sve od zlata i
srebra.

114

10. GLAVA

To je čitav potop od vojske!
A k a m a s, g r l a t i G a l

Hanibal u toku zime osigura Španiju i Afriku sa šezdeset hiljada

ratnika, da ne bi obe pokrajine, u slučaju rimskog napada, bile
nezaštićene. Lukavi vojskovođa posla Špance u Afriku, a Afrikance
zadrža u Španiji. Posle toga ode u Gades gde prinese žrtvu Herkulu i
položi novi zavet da njegova vojna i ubuduće dobro ispadne.

Krajem marta španski ratnici iskupiše se u Novoj Kartagini i
Hanibal naredi pokret.

Ogromna vojska, sastavljena od devedeset hiljada pešaka i
dvanaest hiljada konjanika išla je preko polja, brda i uvala ostavljajući
za sobom mesto travnih livada i oranica utabanu ledinu. Mnoštvo ljudi,
konja i marve otežavalo je kretanje. Kolona se razvlačila u nedogled.
Pešaci opterećeni oružjem i prtljagom, najviše su usporavali hod. Čitavi
odredi zaostajali su, odmarali se i vukući se jedva pristizali glavninu na
konačištima. Događalo se da po četiri dana logor ostane na mestu
sačekujući zaostale turme i manipule.

Hanibal namerno nije ubrzavao kretanje, da se vojska ne bi
zamarala, mada je trebalo preći samo do Pirineja osam stotina
kilometara. Prelazi preko reka osobito su zadržavali vojsku. Pravljenje
splavova išlo je sporo, prebacivanje s jedne obale na drugu još sporije,
jer u to doba godine sve reke u Španiji su naročito bujne zbog snegova
koji se tope po planinama.

Starešine nisu mogle da kontrolišu ljudstvo, pa je disciplina
popustila. Uzalud je Hanibal izricao smrtne kazne ratnicima koji su
pljačkali saveznike. Čitavi odredi odvajali su se od kolone desno i levo
pljačkajući i robeći domoroce. Jedna manipula Libijaca dotera u logor
oko dvesta pedeset Oklanđana pohvatanih usput. Ali, iste noći, robovi
isekoše veze na rukama, poubijaše stražare i napraviše čitav pokolj
među pospanim vojnicima. Trećina manipule bila je poklana.
Zaprepašćenje nastade u celoj punskoj vojsci, jer to su bili Oklanđani,

115

vrlo pouzdani Hanibalovi saveznici. U nastupu besa Maharbal
svojeručno odseče glavu komandantu manipule koja ih je zarobila i
dvojici centuriona.

Međutim, Oklanđani bežeći naiđoše na ivici Iberskih planina na
Ombolta i njegove pratioce koji su se vraćali s ruševina Sagunta.
Sporazum je bio brz i lak. Svi se oni staviše pod Omboltovu komandu i
stadoše svakodnevno napadati začelje Hanibalove vojske. Hvatali su
zaostale i zalutale grupice i pojedince i vešali ih po drveću. Idući u
stopu za Puncima, stigoše do reke Ebro, onda napustiše neprijatelja,
okrenuše uzvodno. Osam dana kasnije stigoše do reke Segre i njenim
tokom dospeše do klanca kroz koji prođoše i stigoše u keltsko naselje.

Omboltu nije bilo potrebno da zalazi u Hanibalovu vojsku. Doznao
je sve namere neprijatelja preko pohvatanih punskih ratnika.

Venilija u toku putovanja i prepada ubila je devet neprijatelja, a
Lucija šest.

Hanon, Bomilkarov sin, išao je s deset hiljada pešaka i konjanika
na pola dana brzog hoda na konju ispred glavnine. Njegova vojska stiže
do podnožja Pirineja, u oblast Luzitanaca. Držeći stalno na oku
domoroce, Hergašane i Bargužane stavi im strahoviti namet u stoci i
životnim namirnicama. Međutim, punskoj vojsci dozlogrdili su brđani
spuštajući se s Pirineja i napadajući noću na logor. Uzalud je Hanon
pohvatane raspinjao na krstove i vešao o drveće, divlji nomadi nisu
odustajali od napada.

Hanon, u nastupu malodušnosti, obrati se Hanibalu za savet. U
isto vreme uputi mu molbu da pohita s glavnom vojskom i da se spoji s
njegovom. Ali Hanibalu se nije žurilo. On poruči Hanonu:

— Poslao sam te napred da osiguraš klance u Pirinejima, a ti, tek
što si stigao do podnožja planine pa već kukaš i gubiš samopouzdanje!
Valjda možeš sam izaći na kraj s gomilom podivljalih brđana!

Tako se Hanibal odnosio prema neprilikama svojih vojskovođa.
Ali jednoga dana dojuriše u logor glasnici na premorenim konjima i
javiše da su Turdetanci, izmešani sa Keltima, napali Hanonovu vojsku i
da se borbe vode na sve četiri strane punskog tabora.
Hanibal se nasmeja:
— Tako mi sve tri mojre,{77} grdna je šteta što Falkon nije u mojoj
vojsci!... Hanon će valjane batine dobiti od njega.
Maharbal i Sozil Spartanac bili su prisutni. Oni ozbiljno saslušaše
glasnike i brzo ih otpustiše, jer su dobro znali šta znači ovakav smeh
glavnog vojskovođe. Na Hanibalovu nasmejanom licu oči su se iskrile

116

kao u zmije.
Kad glasnici izađoše iz šatora, Hanibal se obrati Maharbalu:
— Tebe je jednom Falkon dobro pritesnio svojom konjicom. Čudo

je kako si se izvukao! Sad ti se daje prilika da osvetiš sramotu.
Namrgođeni ratnik odgovori drhtećim glasom:
— Dogovorili smo se da tvoju ranu pod zidinama Sagunta i moj

poraz ne pominjemo! Šta sad to znači!
Hazdrubal, stojeći na ulazu šatora, pršte u smeh:
— Tako mi Baala{78} i Astarte,{79} jedna rana i jedan poraz dovoljni

su da dobrom ratniku celog veka zagorčavaju život! Vašu slavu počela
je da nagriza rđa.

— Nagrizaš je ti, ništarijo! — odvrati Hanibal. — Tvoji ratni podvizi
čuveni su u celoj vojsci! Osim nekoliko megdana koje si slučajno dobio,
cela tvoja ratna slava sastoji se u hvatanju konjokradica na obalama
reke Segure i druženju s lopovima i javnim ženama u Novoj Kartagini!
Još nisi učestvovao ni u jednoj bici, a usuđuješ se da govoriš!

Maharbal je gledao oba brata smrknutim pogledom. Ne želeći više
da sudeluje u razgovoru, izađe iz šatora, viknu trubača koji se sa
smenjenim stražarima izležavao ispod jedne masline i naredi mu da
svira zbor za konjicu.

Uskoro povorka od dve hiljade konjanika u dobro uređenom stroju
krete prema Pirinejima. Maharbal lično pošao je u pomoć Hanonu. Na
čelu jedne dilokije jahao je, kao vođa prednjeg odeljenja, Gips
Spartanac. Ova grupa konjanika išla je ispred glavnine na svega dve
do tri hiljade koraka, goneći konje u kas.

Spartanac sa svojim odredom naiđe na gomilu domorodaca koji su
zbunjeni i zaplašeni bežali od mesta borbe, ne znajući kuda da se
spasavaju. Begunci se pojaviše iz jedne šumice, pa videći ispred sebe
vojsku, stadoše zaprepašćeni.

— Ko ste? — upita trubač koji je jahao pored Gipsa.
— Luzitanci!{80} — odgovori jedan, gledajući unezvereno oko sebe.
— Vi ste rimski saveznici! — viknu Gips.
— Nismo!
— Jeste!... Svi Kelti se bore protiv nas!
— Mi nismo ni na čijoj strani. Bitka se vodi ceo dan... Pobegli
smo... Spasavamo žene i decu.
Iz šume počeše da izlaze ljudi, žene i deca, svi u strahu. Bilo ih je
preko pet stotina. Na začelju povorke nekoliko staraca gonilo je čopor
ovaca i desetinu krava.

117

— Ostavite stoku i idite kud znate! — doviknu im Spartanac. —
Ovce i krave potrebne su za hranu našoj vojsci!

— Mi smo vaši saveznici! — zavapi jedan starac. — Pustite nas
da prođemo na miru. Kad su Hanibalovi poslanici doneli darove našim
starešinama, rekli su da ništa naše neće dirati... Mi više nismo uz
Rimljane...

Gips trže bič koji mu je visio o sedlu i jurnu među begunce tukući
sve odreda. Luzitanci, zapomažući, rasprstaše se kud koji, što izazva
smeh kod ratnika. Nekoliko njih potrgoše lukove i strele i stadoše
gađati begunce, kladeći se ko će bolje pogoditi.

Dok su se punski ratnici zanosili tim nepotrebnim poslom, u šumici
se pojaviše novi konjanici i svom žestinom napadoše na iznenađene
Numiđane.

Uskoro iz šumice počeše izletati konji bez jahača. Luzitanci, koji
nisu daleko odmakli, stadoše ih vijati i hvatati po polju, pa videći da im
je došla neočekivana pomoć, umešaše se i oni u borbu. Jedva
dvadeset punskih ratnika s Gipsom se spase. Crvenokosi Kota umeo
je dobro da iznenadi neprijatelja. Ne zadržavajući se ni trenutka posle
borbe, on viknu svojima i svi u najvećem trku odjuriše prema podnožju
Pirineja, gde se vodila glavna bitka.

Luzitanci i njihove žene pobivši ranjene Numiđane, brzo pokupiše
oružje na mestu gde se vodila borba, pa sa pohvatanim konjima
zamakoše za breg gde je počinjala velika šuma.

Punci s Gipsom na čelu dopadoše do Maharbala, vičući na sav
glas:

— Crvenokosi Kota!... Vampir... Niko ne zna kako se pojavio pred
nama!...

Ratnici se uskomešaše, jer ime strašnog Kelta svakome je ulivalo
strah u srce. Maharbal škrgućući zubima povede očima po gomili
zaplašenih boraca, pa se razvika:

— Koga vidim od vas da beži, za noge ću ga obesiti i mlatiti dok iz
njega ne isteram strašljivu dušu.

Masa konjanika tiskajući se u galopu jurnu pokvarivši red. Ratnici
koji su jahali u sredini i na začelju nisu čuli Maharbalove reči. Ne znajući
zbog čega jure, pomisliše da ih neko goni, pa šibajući konje do krvi
počeše prestizati jedni druge.

Kad stigoše do mesta borbe, nađoše samo leševe ljudske i
konjske, a od neprijatelja ni traga.

Falkon, s nekoliko hiljada Turdetanaca izmešanih s Keltima, napao

118

je na Hanonov tabor. Punci su bili pritešnjeni i tučeni, iako ih je bilo tri
puta više. I svi bi bili uništeni, da im Maharbal nije pritekao upomoć.

Međutim, i Hanibal je krenuo svoj logor, pa spojivši se s Hanonom i
Maharbalom, pod samom planinom,{81} dade odmor vojsci od dva
dana.

Petomesečno kretanje i zastajkivanje tolike vojske žestoko je
oborilo disciplinu. Dužina puta, teško snabdevanje, česti napadi Kelta i
Turdetanaca, spori prelazi preko reka, močvara i planinskih grebena i
prevoja, oborili su i moral u vojsci. Izvan svega širio se i strah, jer
ratnici nisu znali kuda idu, sve dok nisu stigli do podnožja Pirineja.
Protivrečni glasovi stvarali su zabunu i metež i niko nije mogao da se
snađe. Mnogi su očekivali da će kod Barcina{82} videti mnogobrojne
lađe koje će ih prebaciti u Italiju. Odjednom, vojska kreće
severozapadno i sve se više udaljava od morske obale. Najpre izazva
zaprepašćenje glas među ratnicima da im pretstoji put preko Pirineja i
zemlje Gala. Ali sve uhvati užas kad doznadoše da treba da idu preko
Alpa. Ništa za njih nisu predstavljale ratne opasnosti i dužina puta
prema Alpima koji su se, po pričanju brđana, spajali s nebom.

Vojnici su se došaptavali i jedan na drugog bacali značajne
poglede. Strah se širio kao zaraza. Manje grupe i pojedinci nestajali su
s konačišta bežeći u strmoglav. Hanibalova vojska počela je da se
osipa. Jedne noći tri hiljade Karpetanaca pešaka udari natrag.
Hazdrubal, poslat u poteru za njima, pohvata vođe i dovede ih pred
Hanibala.

Prestravljene vođe, njih devet, izjaviše: da su gotovi u svako doba
da poginu za Kartaginjane, ali da nipošto neće ići na put koji vodi preko
Alpa.

— Vaši ljudi nisu položili oružje kad ih je Hazdrubal zaopkolio? —
preseče Hanibal.

Jedan od vođa prkosno odgovori:
— Neće ga ni položiti!... Oni su se zavetovali da se bore s vama
dokle svi ne izginu, ako nas devetoricu ne pustite! Ratnik bez oružja je
isto što i rob, a Karpetanci više vole da umru, nego da padnu u
ropstvo. Oni će čekati naš povratak do zalaska sunca, a onda će se
boriti dok ne prokrče sebi put ili dok ne izginu.
Hanibal naredi da se karpetanske starešine povežu i izvedu ispred
šatora. Dva dželata ih smestiše ispod jednog granatog drveta,
namakavši svakom omču oko vrata. Devet Karpetanaca sedoše na
travu.

119

Pod Hanibalovim šatorom održano je savetovanje. Prvi uze reč
Sozil Spartanac:

— Ako dozvolimo da tri hiljade Karpetanaca nekažnjeni napuste
našu vojsku, i drugi ratnici poći će njihovim tragom. Trebalo bi ubiti
svakog desetog od begunaca, ostale će proći volja da beže i da
izmišljaju strašne priče o Alpima. U našoj vojsci ima oko sedam hiljada
Karpetanaca. I ostali će pobeći.

Maharbal je imao bolove u stomaku. Njegovo bledo lice dobilo je
boju pepela. On procedi kroz stisnute zube:

— Pobiti sve koji su pokušali bekstvo.
— Onda treba načiniti čitav pokolj! — odvrati Kolontaj. — Kad to
vide ostali ratnici, svi će se razbeći.
Numiđanin Sivas, ratnik s dugačkim rukama i nogama, grozno
ispečena lica, jer su ga Kelti pekli na vatri, okrete s naporom glavu
prema Hanibalu i progovori:
— Nama su potrebni ratnici koji ne prezaju ni od čega. Oni koji su
se uplašili od Alpa neće moći koristiti u Italiji. Ja bih otpustio sve
plašljivce iz naše vojske!
Hanibal je razmišljao. Znao je on dobro da je među vojnicima
zavladalo ubeđenje da su Alpi neprelazni i da se grebeni tajanstvene
planine spajaju s nebom. Ratnici su govorili da u gudurama,
provalijama i mračnim ambisima žive ljudi veliki kao borovi, da imaju po
jedno oko veliko kao diskos, da se hrane ljudskim mesom i da imaju
veze s bogovima donjega sveta.
Hanibal se obrati centurionu koji je stražario na ulazu u šator:
— Odreši karpetanske vođe i dovedi ih ovamo... Pozovi
komandante i onih kohorti koje su ostale u logoru.
Kad se iskupiše, na zaprepašćenje svih vojskovođa, Hanibal im se
obrati:
— Karpetanci, odlučio sam da vam zahvalim za sve što ste učinili
za dobro Kartagine. Vi nikad niste žalili truda za svoju i našu korist.
Oko Sagunta i u gradu borili ste se kao pravi ratnici. Sad je vreme da
vas otpustim iz vojske. Ostaćete u Španiji i pridružiti se Hazdrubalu
koga sam postavio za komandanta, jer naši neprijatelji, Rimljani, u
svako doba mogu da se iskrcaju na špansko tle. Slobodni ste sad i
možete ići svojim kućama, ali uvek budite spremni da se odazovete na
poziv svoga vođe.
Karpetanci su bili neko vreme u nedoumici, ali, očevidno radosni
zbog ovakvog obrta stvari, ukratko se zahvališe Hanibalu obećavajući

120

da će ostati verni saveznici, prizivajući sve bogove za svedoke, i da će
se uvek latiti oružja kad se od njih bude zahtevalo...

Posle toga, trubač zasvira ispred šatora. To je bio znak da se
povuče vojska koja je držala zaopkoljene begunce. Istoga dana još
četiri hiljade Karpetanaca napustiše punski logor, veoma žurno, bojeći
se da se Hanibal ne predomisli.

Karpetanci se spustiše niz brdo i krenuše kroz jednu jarugu čiji se
kraj završavao gustom šumom. Ratnici se izgubiše iz vida onih koji su
gledali za njima iz logora. Na jednom velikom proplanku dočekaše ih
Crvenokosi Kota i Dukarije Akvitanac. Posle uzajamnih pozdrava i
izjava naklonosti, udruženi Kelti i Karpetanci nastaviše put. Prijateljstvo
je bilo sklopljeno.

***

Ogromna punska vojska predvođena prvoklasnim vodičima išla je
preko Pirineja. Kretala se ustaljenim putevima, prelazila grebene i
uvale, obilazila grotla, ambise i strme vododerine. Ratnici su išli
raštrkani, pa se kolona odužila u nedogled, razvlačeći se u širinu i
gubeći pravac. Vrludanje pojedinih grupa koje su gubile vezu s
glavninom razbilo se i rasturilo zadnji deo kolone. Kad je čelo povorke
stiglo do podnožja s druge strane planine, začelje je još bilo na vrhu.
Nekoliko dana trajao je prelaz i sačekivanje zaostalih i zalutalih ratnika.
Hanibal, rešen da sačeka svu zaostalu vojsku, postavi logor kod grada
Hibera.

Gali su doznali da je ta sila ratnika pošla na Italiju, ali bojeći se da
ne budu napadnuti i porobljeni, dočepaše oružje gotovi da svakog časa
napadnu na punski logor. Dogovarajući se bubnjevima i održavajući
vezu, starešine se iskupiše u gradu Ruscinonu. Galski ratnici nagrnuše
sa svih strana.

Najčudnovatije je što su starešine mnogih galskih plemena primile
još ranije darove i ponuđeni savez od Hanibala. Da li zbog bojazni od
tolike punske vojske, ili iz želje da što više izvuku, njihovi kraljići i
vojskovođe digoše sve ratnike na oružje.

Hanibal, bojeći se više oklevanja nego rata, pošalje im nove
darove s napomenom da on želi njihovo prijateljstvo i savez i da samo

121

tako smatraju njega i njegovu vojsku; od njih ništa ne traži nego samo
da kroz svoju zemlju propuste punsku vojsku na putu za Italiju.

Galske starešine lakomo primiše nove darove i potukoše se oko
deobe. Ipak propustiše punsku vojsku da s mirom prođe pored
Ruscinona.

Međutim, za narednih petnaest dana kolona stiže do Rodana,{83} u
zemlju Volčana, mnogoljudnog galskog plemena nastanjenog na obe
obale velike reke. Kosmati ratnici, čupavih brkova i zalizaka, umalo ne
pobiše Hanibalove poslanike. Oprezni i nepoverljivi dočepaše oružje i
rešiše da se s punskom vojskom bore na život i smrt. Bojeći se izdaje
činilo im se da će lakše tući neprijatelja ako pređu na drugu obalu.
Vičući iz sveg glasa i lupajući neprestano u metalne štitove, Volčani se
stanu prebacivati preko Rodana čamcima i lađicama i naprave logor
tačno na putu kuda treba da prođe punska vojska.

Njihovo glavno naselje Arauzion, kroz koje je tekla reka, gotovo
opuste. Osim staraca i baba na desnoj obali ostadoše samo oni koji su
skriveni po zemunicama i kolibama računali da će bar nešto spasti od
svoje imovine.

Kad Punci nagrnuše u njihovo naselje, oni izmileše iz svojih
skrovišta nudeći svesrdno usluge neprijateljima. Da bi ih se što pre
otarasili, odmah počeše prikupljati zaostale čamce i praviti splavove.
Uz pomoć ratnika za kratko vreme izgradiše splavove.

Kad je već sve bilo spremno za prebacivanje preko reke, na
drugoj obali poređaše se Volčani, konjanici i pešaci, spremni za borbu.
Hanibal naredi Hanonu da u doba prve noćne straže krene uz reku s
pet manipula i da je kako zna pređe.

Hanon, vodeći manipule sastavljene od Španaca, tek pred zoru
nađe mesto gde se voda izlila u širinu obilazeći nekoliko ostrvca.
Ratnici napraviše tri splava za konje, a pešaci baciše štitove i oružje na
naduvane mešine i prebaciše se preko reke na drugu obalu. Pri izlasku
sunca Hanon dade znak dimom s jednog brežuljka i Hanibal razumede
da je prešao reku i da nije s vojskom daleko.

Gali su na drugoj obali urlali, udarali mačevima o štitove i vitlali
kopljima bodreći se uzajamno, jer im se činilo da se neprijatelj ne
usuđuje da pređe reku.

Kad Hanibal dade znak svojim ratnicima za polazak, Gali pojačaše
viku. Punci poskakaše u čamce i otisnuše se od obale. Više čamaca
kretali su se splavovi natovareni konjima, a iza njih male lađe. Vika
ljudi, dozivanje vozara, vrištanje konja i hujanje reke, pokoleba Gale na

122

obali koji su sa strahom gledali ispred sebe prekrivenu celu vodenu
površinu. U tom trenutku Hanon napade na njihov tabor. Varvari, ionako
zastrašeni vikom i navalom spreda, kad začuše buku i iza sebe,
izgubiše samopouzdanje. Punski konjanici, kako su izlazili iz vode na
obalu, bacali su se na konje i odmah jurišali na Gale bez ikakvog reda.
S druge strane napadali su pešaci, a s leđa Hanonove manipule.
Varvari pokušaše da se bore na sve tri strane, ali zbunjeni plahovitim
naletima Punaca, tučeni i suzbijani, kao krdo jurnu na jednu stranu, pa
otvorivši put razbežaše se kud koji.

Hanibal prebaci i ostali deo vojske i utabori se i ne | hajući više za
Gale.

Trideset i sedam slonova prebačeno je splavovima preko reke,
jedan po jedan, najpre ženke, pa za njima mužjaci.

Punska vojska prešla je preko Rodana na mestu udaljenom svega
četiri sata brzog hoda na konju od logora rimskog konzula, Publija
Kornelija Scipiona.{84}

Međutim, razbijeni Volčani, bežeći nasumice, dohvatiše se planine
i stadoše se kriti po gustoj šumi i šibljacima kuda ih neprijatelj ne može
goniti. Jedna manja grupa udari niz reku odmičući na brzim konjima. Ti
ratnici stigoše do razgranatog ušća Rodana u more i uleteše pravo u
rimski logor.

Scipion ih primi prijateljski i sasluša njihova jadikovanja propraćena
suzama i busanjem u grudi. Najstariji među njima, Akamas, gromkim
glasom nadvikivao je sve ostale:

— To je čitav potop od vojske! — vikao je. — Svojim sam očima
gledao kako talas za talasom idu konjica, pešadija i slonovi. Numiđani
urlaju kao divlje zveri, Libijci vrište, Španci se tiskaju i u gomilama
napadaju kao vuci... Toj vojsci niko ne može stati na put! Hanibal će
osvojiti ceo svet!...

Konzul smesta pošalje Marka Minucija, tribuna, s tri stotine
konjanika da dođe u dodir s neprijateljem i proveri koliko ima istine od
svega što su pričali potučeni i prestrašeni Gali.

Tribun pođe uzvodno, levom obalom Rodana.
Međutim, dok su se slonovi prebacivali preko reke, Hanibal
pošalje u izvidnicu centuriona Mesapa s pet stotina konjanika. Ova
grupa krene nizvodno, prema rimskom logoru.
Punski i rimski odredi sretnu se i zametnu boj, žešći nego što se
moglo očekivati prema broju protivnika. Rimljani nateraše Numiđane u
bekstvo izgubivši sto četrdeset ratnika, a od Punaca palo je preko dve

123

stotine. Centuriona Mesapa, ranjenog, dovedoše u rimski logor pred
Scipiona. Numiđanin pogleda drsko u oči konzula, na sva pitanja se
rugao. Stavljen na muke numidski ratnik ostade nem. Najposle, tribun
naredi da mu oseku glavu. Rimljani pogubiše još osam zarobljenih
Numiđana ne doznavši o Hanibalu i njegovoj vojsci ništa.

Po ovom prvom sukobu Rimljani su nagađali o ishodu rata. Tu
malu pobedu smatrali su srećnim znamenjem.

Scipion je bio u nedoumici, jer nije znao pravu snagu neprijatelja i
nije se mogao odlučiti da li da ga napadne.

I Hanibal se kolebao da li da otpočne borbu, ili da nastavi put.
Međutim, bio je uveren da će Rimljani krenuti na njega:

Istoga dana stignu u Hanibalov logor poslanici Bojaca i Magala.{85}
Oni su prešli preko Alpa, pošavši s druge strane, od reke Pada, jer su
doznali za namere Punaca. Oni se ponude da budu vodiči vojsci pri
prelazu preko Velike Planine.

Punski ratnici s divljenjem su posmatrali galske poslanike koji su
prešli Alpe. Svi su se oni bojali Rimljana, jer nisu zaboravili raniji rat s
njima, ali neizmerni put preko ogromne planine zadavao im je veliki
strah, iako su samo po čuvenju znali užasne prelaze preko Alpa.

Hanibal odluči da nastavi put. Pred polazak održa ratnicima govor,
koreći ih i bodreći:

— Vi ste pokorili sve narode u Španiji i podvrgli ih pod kartaginsku
vlast. Prešli ste reke Ebro i Rodan i pošli na Italiju, jer je rimski narod
zahtevao da mu se izdaju svi naši ratnici koji su opsedali Sagunt. Mi
ćemo uništiti rimsko pleme i od njega osloboditi ceo svet. Kad smo
pošli iz Nove Kartagine, vama ovaj put nije izgledao težak, a sad, kad
vidite da je veći deo savladan, vaša srca su klonula! Napadali su nas
Kelti, Turdetanci i Gali. Zahvaljujući vašoj hrabrosti, mi smo, uglavnom,
malo štete imali. Sad pred nama leže Alpi, a na njihovoj drugoj strani je
Italija. Zar ste malaksali pred vratima neprijatelja? Neka su Alpi viši od
Pirineja, ali znajte, da se nijedan deo zemlje ne dotiče neba! I ta
planina rađa i hrani žive stvorove. Kad je pristupačna i prelazna za mali
broj ljudi, preko nje može preći i vojska. Evo, ovi glasnici, Boji, i
Magalci, prešli su Alpe i stigli do nas. Nijedan od njih nije video na tom
putu ljude velike kao borovi, s jednim okom na glavi velikim kao diskos.
Ili možda mislite da su na krilima preleteli planinu?... Njihovi preci,
došljaci i stanovnici iberskog porekla, odvajkada su prelazili preko ovih
gudura sa ženama i decom. A vi, koji osim oružja ne nosite ništa,
mislite da to ne možete učiniti! Osam meseci ste se tukli i ginuli oko

124

Sagunta, a sad, kad polazite na Rim, glavu celoga sveta, osećate
tegobu i strah koji vas je spopao!... Postoje samo dve mogućnosti: ili
se pokoriti narodu koji ste toliko puta pobeđivali, ili nastaviti put koji
vodi prema plodnim poljima između reke Tibra i zidina Rima... Neka su
nam na pomoći Balan i Kabiri!...{86}

Sutradan krenu punska vojska prema srednjoj Galiji da se što više
udalji od Rimljana, jer je Hanibal odlučio da se s njima ne upušta u
borbu dok ne stigne u Italiju.

Četvrtog dana čelo kolone stiže u zemlju Alobrožana. Odatle udari
na oblast Trikastinaca, pa Vakončana i Trikorona.{87} Ne nailazeći na
prepreku, vojska stiže do reke Druencije.

Ova alpska reka, puna matica i brzaka, nosi mnogo vode tekući
kroz više korita i svojim vrtlozima izvrće čamce. U to vreme nabujala od
slučajnih kiša poplavila je niske obale i razlila se preko kamenja i
žbunova. Preko nje je i pešaku teško preći, jer mu se pesak stalno
izmiče ispod nogu, a oble i šiljate stene smetaju pri prelaženju. Tekući
preko strmina i praveći slapove, ona stvara toliku buku da čovek
čoveka na pet koraka ne čuje. Vika ljudi, pomešana s bučanjem reke,
odbijala se o strme litice i krošnje džinovskih grmova i odjekivala u
klisuri uvećavajući strah i zabunu.

Ipak, čovek po čovek, držeći se za zategnuto uže, a zatim konji i
marva i najposle slonovi prebaciše se preko reke.

125

11. GLAVA

Punski ratnici stigoše u Italiju zapušteni,
kaljavi, unezverena pogleda, divljeg izraza

na licu i iznureni do krajnosti.

Konzul Publije Kornelije Scipion krene vojsku prema Hanibalovom

logoru s namerom da zametne borbu. Ali kad stiže, uvide da je
neprijatelj izmakao za čitava tri dana i da je svako gonjenje uzaludno.
Rimljanin okrete prema moru, gde su ga čekale lađe i odluči da
Hanibala napadne kad bude sišao s Alpa.

Da Španija ne bi ostala bez pomoćnih rimskih četa, konzul ostavi
svoga brata Gaja Scipiona s jednim delom vojske da brani stare
saveznike i da stiče nove, a po mogućstvu, da istera Hazdrubala iz
Španije.

S ostatkom vojske konzul pođe u Genuu{88} da brani Italiju od
Hanibala. Na reci Padu, čekala ga je druga vojska pod komandom
jednog pretora i dva tribuna.

Dotle je ogromna Hanibalova vojska išla preko Alpa. Brdine pune
klisura, provalija i tesnaca, pretrpane snegom, svakoga časa
zaustavljale su čelo kolone. Ratnici su sa zebnjom u srcu gledali bedne
kolibe brđana pripučene uz stenu ili pod okapinom. Kroz ogromne
naslage stena izbijale su vijugave žile crnih borova, a iz pukotina su
strčale stabljike i suvi listovi paprati. Vetar je u talasima prodirao kroz
vododerine, šuštao u suvom lišću divljih kestenova, zavijao oko
granitnih stena i jaukao po pećinama, mešajući se sa štektanjem lisica i
urlanjem vukova. Ratnici su se bojažljivo osvrtali i pribijali u gomilu.
Noću su postavljali trostruke straže i zgrčeni pored vatre bdeli do zore.
Međutim, strah se mešao s mrzovoljom i potištenošću kad ugledaše
ljude poludivlje, zapuštena, pomodrela lica i unezverena pogleda i stoku
kržljavu i ukočenu od zime.

Čelo kolone prelazilo je prve grebene kad se pojaviše brđani.
Nevični zasedama, oni su se videli poređani po liticama. Bili su spremni
da otiskuju stene na punsku kolonu.

126

Hanibal zaustavi čelo kolone i pošalje napred Gale da razgledaju
okolinu i potraže neki drugi prolaz, a izda naređenje da se postavi
tabor na kršu pokrivenom ledom. Galski ratnici stanu se dovikivati s
brđanima pokazujući im mačeve i štitove i obećavajući da će svakome
dati poklon. Uskoro se zapodenu razgovor i Gali doznadoše da brđani
posedaju planinske kose danju, a noću odlaze u svoje kolibe da
prespavaju.

Zaista, pred noć brđani uklone straže. Hanibal pričeka da padne
mrak pa s jednom grupom pešaka prođe kroz klanac, uspentra se uz
strme kose i posedne mesta napuštena od brđana.

Uzoru krene i ostala vojska. Punski ratnici videći žive ljude, a ne
utvare i čudovišta, smelo pođu napred. Brđani se stanu dovikivati i iz
koliba pođu da posednu uobičajeno mesto. Odjednom, primete grupu
punskih ratnika koji su zauzeli njihova utvrđenja (stajali su im iznad
glava), dok su drugi hrpimice prolazili kroz klanac. Zapanjeni ovim
prizorom i ne znajući šta da preduzmu neko vreme ostanu kao ukočeni.
Ali kad videše nered i komešanje u klancu, jer su se konji plašili i trzali,
brđani vični strmim i neprolaznim putevima, sjure se niz litice i grunu
svom žestinom na punsku vojsku.

Hanibalovi ratnici, napadnuti u klancu punom rupčaga i vrtača koje
su inače s mukom obilazili, stadoše se između sebe tući o prolaz. S
brđanima su se borili samo oni koji su neposredno bili ugroženi. Konji
pogođeni kamenom ili ranjeni, propinjući se, obarali su pešake ili se s
jahačem survavavali u vrtače. Izbezumljeni glasovi ljudi, rika marve i
vrištanje konja odbijali su se o strme krševe klisure i stostruko se
uvećavali pojačavajući strah i kod ratnika na začelju kolone. Ovaj nered
uništi dobar deo vojske, konja i stoke. Naoružani ratnici i tegleća marva
s prtljagom survavali su se u neizmerne dubine.

Hanibal namah zadrža ljude s kojima je prvo prešao, da ne bi
povećao haos u klancu. Ali kad vide da mu se kolona prekida, sjuri se
s višeg mesta i napade brđane. Tim poveća nered kod svojih, ali
rastera neprijatelje i oslobodi put. Galama poče da se stišava.

Preplašeni brđani razbežaše se po vrletima kud koji, gađajući
izdaleka Punce kamenjem. Hanibalovi ratnici, po izlasku iz klanca,
razmileše se na sve strane hvatajući i ubijajući brđane. Pošto pokupiše
njihovu hranu i stoku i, popališe napuštene kolibe, punski ratnici
dovedoše u svoj tabor preko tri stotine pohvatanih brđana.

Punska vojska nastavi put, ali naiđe i na drugo pleme brđana koji
su živeli na kosama i proplancima Alpa. Oni poslaše Hanibalu nekoliko

127

staraca kao poslanike. Stari gorštaci jadikovali su tukući se pesnicama
u grudi, kunući se i zapevajući, da više vole da osete prijateljstvo
Punaca, nego njihovu silu, da mole Hanibala da primi njihove darove i
dobre vodiče koji poznaju sve prelaze preko Velike Planine. Prizivajući
bogove za svedoke da pošteno misle i govore, brđani ponudiše taoce
kao potvrdu za svoju vernost.

Hanibal pomisli da nije dobro odbiti ovu ponudu, niti neoprezno
poverovati. Primi samo taoce i predvođen novim vodičima nastavi put.
Napred su išli slonovi i konjica, a za njima pešaci motreći naokolo i na
sve pripravni.

Kolona je išla preko padina i proplanaka i provlačila se kroz
puteve pritešnjene stenama, obilazeći provalije. Kojiput ratnici su mogli
videti samo gole blokove granitnog stenja i iznad sebe nebo po kome
su se vitlali mrki oblaci gonjeni vetrovima. Nailazili su na oblasti
ispunjene belom maglom koja je pokrivala ambise i jaruge. Gledali su
više sebe planinske masive obrasle borovima čije hujanje izaziva
nespokojstvo i strah.

Neočekivano, na jednoj strmini, varvari napraviše prepad
napadajući kolonu iz zasede. Jurišali su spreda, s bokova i odastrag,
napadali izdaleka i izbliza oburvavajući kamenje na punsku vojsku.
Najžešći napad bio je pozadi, na pešadiju. Na uzanom putu, dugačkom
nekoliko stotina koraka, vodila se strahovita borba. Brđani su kao koze
skakali s kamena na kamen. Dok su se jedni borili, drugi su neprestano
otiskivali kamenje s visokih grebena nanoseći štetu i koloni i svojima.
Najposle, povorka se prekide i Hanibal ostade jednu noć odvojen od
pešadije.

Sledećeg dana Punci izvršiše juriš na varvare koji su poseli put. A
oni, sad već manje ratoborni, ne odoleše napadu i okretoše leđa
bežeći preko stenja.

Numiđani raspore sedamdeset talaca koje su vodili sa sobom i
obese ih naglavačke o grane kvrgavog drveća koje je izvirivalo iz
pukotina stena.

Oba dela punske vojske se spoje i put je nastavljen.
Otada, varvari su napadali s manjim odredima i hajdučki, čas na
prednji, čas na zadnji deo kolone, prema mestu i prilici. Ipak, bojeći se
slonova, koje dotada nisu videli, izbegavali su da im priđu.
Devetog dana punska vojska stiže do vrha Alpa. Na najvišim
grebenima planine Hanibal postavi logor, pošto izdade naređenje da se
vodičima, koji su vojsku zavodili na bespuća, odseku glave. Međutim,

128

nešto marve i tegleće stoke, zaostale po klisurama i pećinama, idući
tragom kolone stiže u tabor.

Iz tmurnih oblaka koji su visili nad hridinama padao je sneg.
Vejavica je bila gusta, da se na nekoliko koraka ništa nije razaznavalo.
Ratnici su uvijali noge u ovčije kože grčeći se pod ogrtačima. Promrzli,
potamnelih lica, uzalud su pokušavali da nalože vatre. Sirove grane i
mokro lišće zatrpavao je sneg.

U takvoj muci trećeg dana krenu kolona tromo, bezvoljno, vukući
se kao isprebijana zmija. Na svačijem licu videla se mrzovolja i
klonulost.

Toga dana u podne prestade sneg i sunčevi zraci probiše se
između oblaka obasjavajući stenovite prolome, džinovska stabla i
prostrane vododerine pokrivene snegom. A daleko, oko reke Pada,
zeleneli su se pašnjaci, njive i prostrane šume.

Hanibal, pokazujući ratnicima podnožje Alpa i Italiju, progovori:
— Eno vam put za Rim. U jednoj ili dve bitke imaćete u svojim
rukama prestonicu sveta!
Snažna volja vojskovođe okrepi učmale duhove. U vojsci se oseti
živost.
Delovi Alpa sa strane Italije mnogo su strmiji, pa je silazak bio teži.
Put je bio klizav i ljudi su padali, obarali jedni druge suljajući se na
nizbrdici, zapadali u gomilu stoke i survavali se u strmoglav. Tako
kolona stiže do jedne klisure strmih vrleti da je jedva pojedinac
hvatajući se za žile i panjeve mogao silaziti. Tu se isprečila ogromna
stena i zatvorila put.
Vodiči i izvidnici jave Hanibalu da je klisura neprohodna. On izda
naređenje da se raskrčuje sneg i led. Onda, stotine sekira stadoše da
zasecaju džinovske grmove koji su po ivicama rasli. Lomeći krošnje i
grane stabla su padala jedno preko drugog dok ne pokriše stenu i ne
zagušiše klisuru. Uskoro se napravi lomača velika kao brdo i ratnici je
zapališe. Vatra neviđenih razmera buktala je u klisuri. Usijani blokovi
kamenja pucali su kao gromovi, valjajući stenje niz brdo. Vetar koji je
duvao sa severa silno razbukta oganj. Dim, jara i ogromni plamenovi
izbijali su kao iz vulkanskog grotla. Sneg i led se naglo topio naokolo i
čitavi potoci vrele vode jurnuše dole.
Kad se vatrena bujica utiša, navališe ljudi ašovima i polugama da
raščiste mesto. Dva dana i dve noći ratnici su radili na ovom poslu, a
za to vreme stoka je skapavala od gladi, jer je predeo bio kamenit.
Kroz tako udešen put pređu ljudi, konji, marva i slonovi.

129

Na nižim delovima Alpa vojska naiđe na lednike. Pod ljudskim i
životinjskim nogama glatka površina leda se topila i klizavica je bila
strahovita. Čitave gomile ljudi i stoke padale su jedna na drugu,
ustajale i opet padale klizajući se neprestano. Noge konja i volova
često su propadale u led, pa su životinje ostajale uhvaćene kao u
gvožđa. Tako sputana marva ostavljena je na ledu da lipsava.

Posle muka na lednicima ljudi i životinje premoreni gotovo do smrti
popadaše po jednom proplanku gde je bilo nešto grmlja i suve trave.
Tri dana docnije kolona siđe u ravan gde je okolina bila pristupačnija, a
ćud žitelja pitomija.

Tako je Hanibalova vojska prešla Alpe i stigla Italiju.{89}

Punski ratnici stigoše u Italiju zapušteni, blatnjavi, unezverena
pogleda, divljeg izraza na licu i iznureni do krajnosti.

Kad Scipion stiže s vojskom u Pize, odmah preuze dve legije
rimskih ratnika od tribuna Manlija i Atilija i krete prema reci Padu da
što pre napadne premorene neprijatelje. Ali Hanibal, znajući šta mu se

130

sprema, napadne na grad Turinaku,{90} osvoji ga i natera Gale što
stanuju oko Pada da mu se kao saveznici pridruže. U zauzetom gradu
punska vojska stade se oporavljati.

Među galskim plemenima nastade zabuna. Njihove vođe skupiše
se na dogovor i u beskrajnim razgovorima ne doneše odluku kome da
se priključe: Hanibalu ili Scipionu. U nedoumici otpočeše među njima
svađe i tuče, sve dok Punac ne reši njihovo pitanje i to na jednostavan
način. Hanibal je dobro znao da će kolebljivi varvari prići vojsci koja
bude prisutna. Zbog toga posla jake odrede svojih ratnika među
domorodačka plemena i Gali nagrnuše u Hanibalovu vojsku.

Reka Ticino delila je dva protivnička logora. Neprijatelji su bili
jedan drugom na domaku.

Pred bitku konzul odluči da pripremi i ohrabri svoju vojsku:
— Rimski ratnici, zar je potrebno da vas bodrim protiv neprijatelja
koji je na reci Rodanu izbegao bitku i umakao u alpske gudure? Tim
bežanjem on je priznao da je slabiji. To je onaj isti protivnik koga su u
prošlom ratu tukli vaši očevi i gdekoji od vas. Tada je bio pobeđen na
suvu i na moru i nagnan da plaća danak rimskom narodu... Sad, posle
prelaza preko Alpa, Hanibalove ratnike nagrizala je glad, zima i
prljavština. Isprebijani i namrtvo izmučeni, s promrzlim mišicama i
ukočenim udovima, s polomljenim i zarđalim oružjem i hromim i
mršavim konjima, oni treba da se bore protiv vas!... Čini mi se, kad
budete danas pobedili, reći će se da su Alpi pobedili Hanibala, a ne vi!
Tako je konzul govorio. Ali mu se učini da neće biti korisno
potcenjivati neprijatelja, da ratnici ne bi olako shvatili stanje stvari.
Razmišljajući nekoliko trenutaka, Scipion nastavi:
— Ja lično, mogao sam otići u Španiju, pokrajinu koju mi je senat
odredio. Ali sam tamo poslao svoga brata Kaja da se bori s
Hazdrubalom, jer je priličnije da se konzul sukobi s glavnim
neprijateljem. Hoću da se uverim da li je taj Hanibal, kako on sam za
sebe kaže, Herkulov takmac, ili je posle smrti svoga oca ostao pokorni
podanik koga grize saguntski zločin. Stoga, ratnici, ogorčeno se borite
protiv neprijatelja kao protiv drskog roba koji se digao na svoje
gospodare. U bici kod Eriksa, zahvaljujući Hamilkarovoj sposobnosti,
pokazali su svoju veštinu i hrabrost, pa su opet morali da plate po
osamnaest dinara{91} na vojnika da ih ne bismo umorili glađu ili bacili u
okove. Pustili smo robove, a oni nam sad ovako vraćaju!... Posle toga,
mogli smo u svako doba napuniti lađe vojskom i otploviti za Afriku. Ko
bi nas mogao sprečiti da razorimo Kartaginu! Mesto zahvalnosti koju

131

nam duguju, oni jurišaju na našu domovinu!... Rimski ratnici, vi se u
ovom ratu ne borite za čast i slavu, nego za svoj opstanak! Ne borite
se za Siciliju i Sardiniju, nego za Italiju. Iza leđa nemate nikakvu drugu
vojsku da dočeka neprijatelja, a nema ni drugih Alpa da ga zadrže dok
se ne skupi nova vojska! Ovde se morate boriti kao pred zidovima
Rima. Na naše mišice oslanja se senat i ceo rimski narod. Kakva bude
naša snaga, takva će biti sudbina Rima!

Međutim, Hanibal je na drugi način hrabrio svoje borce. On naredi
da se dovedu svi zarobljeni brđani i Gali, pa im se obrati:

— Ima li među vama takvih junaka koji bi se hteli boriti?
Gotovo svi robovi povikaše da im se da oružje.
— Onda — nastavi Hanibal — tući ćete se po dvojica kao
gladijatori. Pobednik dobija slobodu!
Radosno klicanje zaori se sa svih strana. Iz gomile počeše se
izdvajati Gali i brđani. Numiđani odabraše po pedeset, skidoše im
okove i svakom borcu dadoše po štit i mač.
Za to vreme napravi se ogromna kara. Ratnici, željni da gledaju
borbu gladijatora,{92} s nestrpljenjem su očekivali znak za početak. I
sužnji u okovima, svetlih očiju od uzbuđenja, potsticali su svoje drugove
na hrabrost.
Na znak trube varvari stadoše vući kocku ko će se s kim tući. U
skupu zavlada potpuna tišina. Posle toga, pedeset Gala stadoše
naspram pedeset brđana. Na dati znak borba otpoče. Iz hiljade grla
odjeknuše oduševljeni pokliči. Borci su se tukli smelo i žestoko.
Gledaoci su pozdravljali i pobednike i pobeđene. Numiđani su svakog
bednika izdvajali i kao slobodnog čoveka uvrstili u vojsku, a leševe
pobeđenih ređali su na zajedničku lomaču gde će biti sa svim
počastima spaljeni.
Kad se borba završi, Hanibal, uz opšte odobravanje, svima ostalim
varvarima pokloni slobodu i oružje. Preko pet hiljada Gala i brđana uz
gromke povike priključiše se punskoj vojsci. Onda se vojskovođa obrati
svim ratnicima, pešacima i konjanicima na zauzdanim i nezauzdanim
konjima:
— Videli ste svi s kakvom srčanošću se bore vaši robovi. Ako se i
vi danas budete tako borili, pobedićete... Vi morate pobediti, jer
drugog izlaza nemate. Zdesna i sleva zatvaraju vas dva mora gde
nemate nijedne lađe koja bi vam mogla poslužiti za bekstvo. Ispred vas
je reka Pad, veća i silnija od Rodana, a iza leđa vam stoje Alpi koje ste
jedva živi prešli. Ovde vam valja pobediti ili umreti... Dosta ste dugo po

132

pašnjacima i proplancima Luzitanije i Keltoiberije otimali konje i stoku
domorocima! Sad je došlo vreme da ratujete za bogatiju nagradu,
pošto ste toliki put prevalili. Sudbina je odredila da ovde bude kraj
vašim mukama i naporima. Vi ste od Okena i Herkulovih stubova{93}
kroz tolike narode Španije i Galije došli ovde da vodite borbu s
ratnicima koji skoro i ne poznaju svoga vojskovođu. Ja sam rođen u
narodu svoga proslavljenog oca, odrastao u ratnom metežu, pokorio
celu Španiju i savladao ne samo alpske narode, nego i same Alpe, pa
sad treba da se upoređujem s ovim vojskovođom šestomesečarom.{94}
Oholi rimski narod sve usvaja i podvrgava svojoj samovolji. On otima
sve! Nama ništa neće ostati, osim onog što budemo oružjem odbranili.
Mi smo u takvom položaju da treba da pobedimo, ili bolje u boju nego u
bekstvu, da umremo! Besmrtni bogovi nisu dali čoveku žešće oružje
nego što je preziranje smrti!

Hanibal ovde stade obećavati velike nagrade ratnicima, ako se
budu borili kako treba: da će svakom dati zemljište u Italiji, Španiji ili
Africi, ako ima nekoga da želi novac, dobiće u novcu odgovarajuću
sumu. Zatim, obeća slobodu robovima koji su pratili svoje gospodare,
a gospodarima u naknadu po dva roba. Onda naredi da se svim
ostalim robovima da oružje.

Sve to Punac obeća držeći se za žrtvenik, prizivajući Adada i
Tanidu za svedoke. Zatim, levom rukom uhvati jagnje za vrat, a u
desnoj držeći kamen, uzviknu:

— Ako ne ispunim sve što sam obećao, neka me bogovi na ovaj
način ubiju!

Rekavši to, Hanibal kamenom razbi glavu jagnjetu.
Rimljani pređu reku Ticino i na obali naprave mostobran. Odatle
pođu prema zemlji Insubra{95} i primaknu se Hanibalovom logoru.
Scipion pođe s grupom konjanika da izviđa i uhodi neprijatelja i
naiđe na Hanibala koji je s istom namerom pošao. Oba odreda udariše
natrag i vojskovođe bez oklevanja stadoše postavljati svaki svoj
borbeni red.

133

134

12. GLAVA

Želim u jednoj bici da uništim oba konzula.
Hanibal

Uskoro diže se vika i bitka otpoče. Rimski strelci boreći se kratko

vreme stadoše se povlačiti u drugi red i konjice zametnuše boj.
Udarajući borac na borca, poduže se nije moglo oceniti ko pobeđuje.
Neočekivano, rimski pešaci, potisnuti, stadoše se mešati s konjicom i
tiskajući se između konja više su smetali nego koristili. Dok je bojni
zanos sve više hvatao ratnike, puče glas da je konzul ranjen. U isto
vreme konjica se poče razmicati i bitka se gotovo pretvori u pešačku.
Međutim, u rimskim redovima oseti se kolebanje i strah. Prvi počeše
da beže strelci. U metežu se izmešaše s pešadijom i konjicom gurajući
se i obarajući jedan drugog. Uzalud su zapovednici ličnim primerom
hrabrosti i vikom pokušavali da zaustave masu u bekstvu. Strah je bio
jači.

Konjanici, braneći ranjenog konzula, povlačili su se u redu. Rimskoj
vojsci pretila je opasnost ne samo da izgubi bitku, nego i konzula.
Sramotu je donekle umanjio jedan mladić čije se ime tada prvi put
proslavilo. To je bio sin Publija Kornelija Scipiona. On se borio na čelu
jedne turme. Jurišao je u najgušće redove Punaca, razbijao
neprijateljske grupe sejući strah i svojim mladićkim mišicama zadavao i
odbijao udarce.

Kad se začuše povici da je konzul ranjen, mladi Scipion, boreći se
u blizini tog mesta, podviknu svojim ratnicima i jurnu na Punce koji su
kao vuci navaljivali da se dočepaju konzula. Mačevi i ubojne sekire
treštali su o oklope i šlemove. Jauci i zapomaganja orili su se na sve
strane. Ratnici, isprskani krvlju, izbezumljena pogleda, kričeći
neljudskim glasovima, padali su mrtvi i ranjeni na bojnom polju. Trupovi
ljudski i konjski, popadali jedni na druge, ometali su kretanje boraca.
Mladi Scipion je izgubio više od polovine svoje turme. I sam posečen
na dva mesta, krvavog lica i ruku, borio se dok nije spasao svog oca.
Rimski konjanici uzeše konzula između sebe i štiteći ga i zaklanjajući

135

svojim telima iznesoše iz borbe.
Mrak je počeo da se spušta. Rimski pešaci povlačili su se uz

borbu, lagano, u redu, dok su se grupe konjanika još uvek žestoko
tukle vijajući se po polju. Najposle i jedni i drugi hrpimice uleteše u
rimsku pešadiju i razbiše je i nateraše u bekstvo, ali je odvojiše od
punske pešadije. Tribun Manlije pokuša da iskupi oko sebe rasterane
ratnike i da ih ponovo uvede u bitku. Ali Hanibal pusti na njih novu grupu
konjanika. I da drugi tribun Atilije nije zadržao tu navalu svojom
konjicom, Rimljani bi pretrpeli potpun poraz.

Rimska vojska i dalje se povlačila, a u punskom logoru zasviraše
trube da se bitka prekine, jer je mrak već pao po bojnom polju.

Rimljani pređu preko reke Ticina i pohitaju prema Padu, gde su još
uvek stajali njihovi splavovi. Bez ikakvog pritiska vojska pređe reku i
stigne u Placenciju, pre nego što je Hanibal i doznao na kome je mestu
prešla Pad. Uzoru Magon, Hanibalov brat, iznenada napade na
Rimljane koji su sporo kvarili splavove i zarobi oko tri stotine ljudi.

U ovom sukobu palo je više rimskih nego punskih ratnika. Rimljani
su uvideli da je punska konjica jača na otvorenom polju.

Hanibal dva dana docnije prebaci vojsku preko reke Pada,
primakne se Rimljanima, spreman za novu bitku. Ali Scipion napusti
Placenciju u najvećoj tišini, noću, i neopažen stiže do reke Trebije. Iako
mu rana beše pozlila, konzul s vojskom pređe reku pa na brežuljcima
obraslim šumom postavi logor.

Sledeće noći galski ratnici, dve hiljade pešaka i dve stotine
konjanika, pridodatih kao saveznici rimskoj vojsci, napraviše pokolj u
logoru. Pobivši stražare i sve one koji im se isprečiše na putu,
odbegoše Hanibalu. Punski vojskovođa primi ih prijateljski i raspali im
srca nadom na pljačku.

Međutim, numidska konjica pođe po tragu rimske vojske i skoro
već beše stigla njeno začelje, kad Afrikanci, željni plena, skrenu ulevo,
na napušten rimski logor i tako izgube neprijatelja iz vida.

Punska vojska oskudevala je u hrani, jer su naselja potpuno
opustela. Golemi strah koji je spopao varvare, naterao ih je da se
razbegnu po planinama oteravši svu stoku i odnevši hranu. Žene i deca
i svi odrasli ljudi koji nisu hteli da se bore posakrivali su se među vrleti i
po jarugama, gde je teško i pešaku, akamoli konjaniku da ih goni.
Uostalom, ljudi, vični oružju, prišli su jednoj ili drugoj vojsci. Ko to nije
uradio, padao je od mača ili u ropstvo rimsko ili punsko.

U malom gradu Klostidijumu nalazili su se čitavi tovari hrane koju

136

su Rimljani pripremili za ratne potrebe. Dozija Brindizijanac, zapovednik
tvrđave, naizgled spremajući se za odbranu, učini izdaju. On proda
Hanibalu Klostidijum sa svom hranom za svega četiri stotine zlatnika.

Zima se približavala. Dva neprijateljska logora, udaljena nekoliko
hiljada koraka jedan od drugog, stajala su bez pokreta. Između njih
tekla je reka Trebija, nabujala od jesenjih kiša. Zbog izgubljene bitke,
galske izdaje i rane koja mu se stalno pogoršavala, konzul pade u
nemoć i očajanje. Nije se usuđivao da krene s vojskom prema srednjoj
Italiji, jer je bio uveren da će Hanibal odmah poći za njim i naći zgodno
mesto da izvrši napad.

U rimskom logoru ratnici su pravili zemunice i pokrivali ih granjem i
trskom, ili su kopali rupe u obali i sklanjali se od hladnog vetra koji je
duvao s Apenina. Novembarska kiša gotovo neprekidno je sipila. Vlaga
je pištala iz zemlje. Scipion, znajući koliko nerad i lenost mogu biti
ubitačni za vojsku, naredio je da se u logoru po ceo dan vrše vojne

137

vežbe.
Mladi Scipion, tribuni Manlije i Atilije i četiri centuriona, stalno su

bili u šatoru ranjenog konzula, primali od njega naređenja i saopštavali
mu o stanju u punskom logoru, o čemu su bili redovno obaveštavani od
Gala koji su svakodnevno prelazili iz jednog tabora u drugi.

Ranjeni konzul, gotovo stalno u groznici, zaklinjao je tribune i
oficire da ni po koju cenu ne propuste neprijatelja u srce Italije.

— Bolje je svi da izginete nego da gledate kako vam varvari kolju
decu i beščaste žene! Mislite uvek na svoje pretke koji su, umirući,
izmahivali mačem i padali jedan preko drugog.

Tako je govorio konzul, pa obraćajući se sinu produži:
— Ne zaboravi da si Scipion! Moraš biti prvi među prvima i brži od
svih. U prošloj bici pokazao si hrabrost i veštinu. Nastavi tako i bićeš
srećan i slavan: uvek će se naći dobrih junaka da ti štite bokove, da
možeš prodirati kroz neprijatelja!
Toga dana ratnici javiše konzulu da ispred glavne kapije logora
stoje Hanibalovi poslanici.
— Vežite im oči maramama i dovedite ih ovamo! — reče Scipion
ustajući s postelje.
Kad poslanici stigoše, ugledaše konzula kako, kao potpuno zdrav
čovek, šeta pod svojim šatorom. Preko ramena mu je bio prebačen
purpurni ogrtač, a o desnom bedru visio mu je kratak mač. Na grudima
oklopa od srebrnih verižica blistala se glava Meduze.
Kaska Utičanin, glava poslanstva, u nekoliko reči iznese zbog
čega je došao: Hanibal nudi razmenu zarobljenika...
— Je li to sve? — upita konzul.
— Samo to... I moj gospodar je poručio da će od Trebije krenuti
pravo na Rim.
Scipion sleže ramenima i odmahnu rukom:
— Hanibal zna — reče — da put za Rim vodi preko naših
leševa!... Zarobljenike nećemo menjati, jer Rimljanin koji dozvoli da ga
zarobe, ne pripada mome taboru. Mi pobeđujemo ili ginemo.
Scipion okrete leđa poslanicima. Oni odoše bez pozdrava.
— Došli su da izvide naš logor! — reče Manlije.
— I da vide da li je konzul još živ! — dodade Atilije.
Scipion, mršteći se od bolova, zaljulja se i pade na ruke tribuna.
Oni ga lagano spustiše na postelju.
Te noći dve stotine galskih ratnika pokušaše bekstvo. Ali, otkriveni
na vreme, svi su pohvatani, povezani i dovedeni pred konzulov šator.

138

Scipion, naprežući poslednju snagu izađe napolje, pa gledajući
divljačka lica Gala osvetljena buktinjama, upita ko im je starešina.

Iz gomile se izdvoji jedan brkati ratnik, pa govoreći, iskvarenim
latinskim jezikom reče:

— Mi smo Boji... Celo naše pleme diglo se protiv Rimljana...
Nećemo ni mi da ratujemo više za vas... Rešili smo da idemo svaki
svojoj kući!

Scipion naredi da se pobunjenim Galima odseku glave.
Sutradan pojaviše se ispred rimskog logora Albingavni, terajući
ispred sebe gomilu žena, nudeći ih rimskim vojnicima na prodaju.
— Žene smo oteli od Balearaca! — vikali su. — Oni su ih zarobili
među varvarima koji nastanjuju guste šume na padinama Alpa...
Gladujemo... Nudimo vam jednu ženu za tri hleba!
Rimski ratnici gledali su s bedema logora žene koje su Gali
potpuno svukli. Šibane hladnim vetrom drhtale su cvileći kao štenad.
Međutim, kroz veliku kapiju izlete jedna manipula konjanika i jurnu
na Gale i potera ih preko polja. Oni, bežeći, pobacaše haljine žena
koje su nosili, poskakaše u reku i začas se nađoše na drugoj obali.
Žene, oblačeći se, udariše na drugu stranu, dočepavši nekoliko
hlebova koje su im rimski ratnici bacili s bedema. Bežeći one uskoro
zamakoše u šumu.
Vreme je prolazilo. Dve vojske, osim manjih čarki, nisu se
sukobljavale.
Drugi konzul, Tit Sempronije, bio je bolje sreće. On je kod Sicilije
sačekivao punske brodove, potapao ih i plenio. Njegovi prepredeni
mornari, većinom Napolitanci, vešto manevrišući, mamili su punske
brodove i uništavali ih. Jednog dana satru flotu od dvadeset brodova,
zaplene sedam i zarobe hiljadu i pet stotina mornara. Od zarobljenika
konzul doznade da je od Kartagine krenulo još trideset i pet ratnih lađa
s namerom da stignu do Sicilije, da pobune stare saveznike i da
zauzmu Lilibej.
Rimski izvidnički brodovi izmaknu na pučinu i krstareći ugledaju u
daljini punsku flotu koja je brodila s razapetim jedrima. Pošto utvrde
pravac kretanja neprijatelja, rimski brodovi udare natrag.
Punske lađe išle su obasjane mesečinom. Ali osetivši da su
primećeni, Kartaginjani poskidaju jedra i zaustave brodove podalje od
pristaništa. Uzoru se pomaknu na široko more da bi imali dovoljno
prostora za bitku. Ali kad se pojavi rimska flota s mnogo više lađa,
Punci nagoše u bekstvo. Ipak, Rimljani potope četiri i zarobe šest

139

brodova sa ukupno dve hiljade mornara, među njima i nekoliko članova
iz uglednih kartaginskih porodica.

S takvom srećom je Hanibalova flota otpočela rat.
Od Lilibeja konzul krene prema ostrvu Melita{96} koje su držali
Kartaginjani i opkoli ga. Rimski pritisak je bio toliko snažan, da je
zapovednik grada, Hamilkar, sin Hizgonov, morao da se preda s dve
hiljade ratnika, pravdajući se da grad nije imao hrane ni za nedelju
dana.
Obišavši Vulkanska ostrva, gde ostavi posadu, konzul se vrati u
Lilibej i rasproda zarobljenike grčkim kolonistima. Tu dobije naređenje
od senata da smesta pođe s vojskom u Arimin, a odatle, koliko konj i
čovek mogu izdržati, da pohita na Trebiju, drugom konzulu upomoć.
Uskoro dve vojske se spojiše u Scipionovom logoru, jedna
potištena i klonula duhom zbog poraza kod Ticina, a druga izmorena od
duga puta.
Tih dana u Hanibalovom logoru mnogo se govorilo i zuckalo protiv
vojskovođe i to slobodnije nego ikad dotle. Sozil Spartanac na većanju
je uporno navaljivao da se napadne rimska vojska:
— Napadnimo Scipiona dok nije stigao i drugi konzul! — govorio
je. — Dovoljan bi bio jedan žestok udar pa da se ta zaplašena vojska
potuče. Jednom pobeđen neprijatelj izgubiće samopouzdanje. Svaki
sukob može da ga upropasti.
— Naša vojska sedi besposlena i ždere hranu koja će uskoro
nestati! — dodade Maharbal. — Pitanje je da li će se naći još koji
Dozija Brindizijanac.
Kolontaj, najsmeliji na punskom većanju, progovori:
— Hanibal nas poziva da donosimo odluke od životne važnosti, a
naše mišljenje ne prihvata. Od njegovog ćutanja nikoga neće zaboleti
glava, a najmanje Rimljane!
Na sredini šatora gorela je vatra. Iako je dim izlazio na vrata i kroz
otvor na krovu, svi su se gušili, a oći su im suzile. Jedna sirova glavnja
pištala je pušeći se, a nikome ne pade na pamet da je ugasi ili izbaci
napolje.
— Ako se dve rimske vojske spoje i oba konzula uđu u bitku,
bićemo pobeđeni, reče Kaska Utičanin.
Hanibal je i dalje ćutao gledajući ispred sebe i šarajući grčka slova
falarikom po zemlji. U poslednje vreme njegovi zapovednici kohorti i
manipula postajali su sve slobodniji i drskiji, pa se činilo da punski
vojskovođa mnogo i ne mari za to. Numiđanin Sivas, valjda okuražen

140

Hanibalovim ćutanjem, usudi se da progovori:
— Obećao si da ćeš nas povesti na Rim! A sad, izgleda da si se

uplašio konzula koji je izgubio jednu bitku i ranjen leži u šatoru
Na ove reči u skupu nastade zaprepašćenje. Jedni su bledeli od

straha, drugi se meškoljili želeći da se što pre izgube iz šatora. Svi su
oni znali strahovitu ćud Hanibalovu i dobro su znali dokle smeju ići u
drskosti. S užasom su osećali da je Sivas preterao.

Hanibal je okretao u desnoj ruci falariku kao da mu je ta zabava
obuzela svu pažnju.

— Pogledajte!... — reče i hitnu džilit za dva pedlja iznad Sivasove
glave. Falarika probi platno. Spolja se začu jauk i pad.

— Stražar napolju kroz platno osluškuje naš razgovor, a moji
komandanti me vređaju!... Treba cela vojska da zna kako Hanibal ne
sme da uđe u bitku!.. A ti, ispečeno pseto, — obrati se Sivasu — koga
sam, ne znam ni sam zbog čega, postavio za zapovednika kohorte,
ako još jednom budeš drzak, ispeći ću te na vatri, da dovršim ono što
su Kelti propustili da učine.

U dubini šatora začu se cerekanje. Svi ratnici se prenuše. Otud se
pojavi Siva Sidonjanin.

— Ti imenjače, — obrati se Numiđaninu — pričuvaj svoju kožu, jer
Hanibal ne voli polupečeno meso!

Hanibal izađe iz šatora. Napolju se behu iskupili vojnici oko
ubijenog stražara. Leš, s probijenom glavom, ležao je porebarke
srozan niz šatorsko platno.

— Iz koje je kohorte ovaj ratnik? — upita vojskovođa.
— Iz insburske... On je Gal... — odgovori centurion bojažljivo.
— Odsad samo Punci imaju da stražare ispred mog šatora! —
Hanibal uđe u skup. Obraćajući se zapovednicima reče:
— Nećemo napasti Rimljane dok ne stigne i drugi konzul. Želim u
jednoj bici da uništim obojicu.
Prisutni su ćutali. Samo Maharbal progunđa nešto sebi u bradu.
Toga trenutka pod šator utrča jedan oficir i viknu:
— Drugi konzul, Tit Sempronije, stigao je s novom rimskom
vojskom!
Hanibal baci pogled po prisutnima:
— Jeste li videli?... Kad rimski senat šalje oba konzula na nas,
valjda uviđate koliko je važna ova bitka!... Ako sad pobedite, put za
Rim nam je otvoren.
— Kad ćemo ih napasti? — upita Kolontaj.

141

— Čekaćemo da oni nas napadnu...
U skupu nastade žagor i odobravanje. Međutim, bahati i nestrpljivi
konzul Sempronije hteo je odmah da povede Rimljane u borbu.
— Zašto da odlažemo! — govorio je Scipionu. — Treći konzul ne
postoji, ili neka druga vojska. Šta bi naši preci rekli, kad bi mogli čuti,
da dva konzula strepe od neprijatelja koji pustoši polja u Italiji?
U glasu konzula Sempronija osećalo se kao da govori u senatu.
Njemu se žurilo, jer se vreme izbora novih konzula približavalo, a nije
hteo da drugi nastavi ovaj rat. Njemu se činilo da je došla odlična
prilika, da on lično stekne slavu, pošto je drugi konzul bolestan.
Sempronije je sedeo u šatoru pored ranjenog druga. Scipion je
ćutao.
— Ja sam izdao naređenje da vojnici budu spremni, jer bitka može
svakog časa otpočeti! — reče Sempronije.
Scipion ga pogleda i sleže ramenima. Istoga dana dođu u rimski
logor galski poslanici i stanu da preklinju oba konzula da im priteknu
upomoć.
— Bogovi neka vam podare hrabrost i snagu, da pobedite
najžešćeg neprijatelja otkako svet postoji! — otpoče jedan. — U ime
naše vernosti i ljubavi prema rimskom narodu koga su i naši preci
cenili, molimo vas da zaštitite naše žene i decu i konje i stoku od
numidskih i ligurskih lopova, koje Hanibal svakodnevno šalje preko reke
Pada da nas plene i robe. Nudimo vam četrnaest stotina boraca iz
našeg plemena, ratobornih i kršnih ratnika. Vi treba samo da ih
obučete i naoružate!
— Divota! — viknu Scipion. — Da ih obučemo i naoružamo, pa da
posle prebegnu Hanibalu!... Sklanjajte mi se s očiju dok nisam naredio
da vam prebiju noge i ruke!
Preplašeni poslanici, šmugnuše iz šatora, ali ostadoše u blizini,
računajući da će se konzul odljutiti.
— Ni galsko pseto neću više da vidim u svome logoru!
— Grešiš! — odvrati Sempronije. — Mišljenja sam da im treba
pomoći.
Scipion ustade s postelje i poče da hoda pod šatorom
uzdržavajući bes. Najposle planu:
— Tako mi Jupitera, narediću da se svi galski izrodi razapnu na
krstove.
— Zašto?
Da si bio one noći kad su te lopuže napravile pokolj u našem

142

logoru i odbegle neprijatelju, ne bi pitao zašto!
— To je bilo drugo pleme — hladno reče Sempronije.
— Za mene su oni svi jednaki i crni! — jeknu Scipion.
Njegov drug sleže ramenima i izađe pred šator gde su još stajali

prestrašeni galski poslanici.
— Dobićete našu pomoć — reće im konzul. — Idite i ne govorite

nikom, osim svojim starešinama, šta sam vam obećao.
Sutradan Sempronije pošalje tri hiljade svojih konjanika i hiljadu

strelaca da brane galsku zemlju između Pada i Trebije. Ovi ratnici
naiđu na neprijatelje raštrkane i dobro natovarene pljačkom, napadnu
ih i veliki broj potuku. Koji izbegoše smrti, izbezumljeni od straha, ne
zadržaše se dokle ne stigoše do svoga logora. Na njihovu viku uzbuni
se cela punska vojska. Ratnici dočepaše oružje i navališe na Rimljane
koji se behu približili bedemima logora. Jedno vreme vodila se prava
bitka, sve dok Rimljane ne odazvaše trube. U ovom sukobu palo je dva
puta više punskih nego rimskih ratnika.

Ova pobeda nije imala veliki značaj. Tako se činilo svima, osim
konzulu. Sempronije je govorio da se sad tek podigla srčanost kod
vojnika i da nijedan među njima ne želi da se bitka dalje odlaže.
Obraćajući se Scipionu, reče:

— Na tebe je uticao poraz kod Ticina pa si sad bolestan više
duhom nego telom. Neprijatelja treba napasti što pre.

Hanibal, obavešten o odvažnosti drugog konzula, bio je uveren da
je čas za bitku došao. Znao je on da će takav duh postati još smeliji
posle male pobede nad pljačkašima. Hanibal je uviđao da mora
iskoristiti oduševljenje Gala za borbu, za koje je znao da će biti
kratkotrajno. Dobro obavešten od galskih uhoda, da se Rimljani
pripremaju za borbu, Punac poče da traži zgodna mesta za busije i
iznenađenja.

Narednog dana punski konjanici pređu reku Trebiju i počnu da jašu
oko rimskog logora puštajući strele uz pogrdne reči. Za to vreme
celokupna vojska bila je pod oružjem, spremna svakog trenutka da
otpočne bitku.

Jutro je bilo hladno i maglovito. Iz gustih oblaka sipila je sitna kiša
nošena vetrom koji je duvao između dva brda obrasla šumom. Voda u
reci bila je ledena.

Sempronije odmah izvede celu svoju konjicu i šest hiljada pešaka,
a zatim i svu ostalu vojsku. Nepregledne gomile rimskih ratnika
nagrnuše na reku u poteru za numidskim konjanicima.

143

Rimski ratnici upustiše se u borbu iznenada, bez toplog odela i
skoro gladni. Kad zagaziše u hladnu vodu u reci, uhvati ih drhtavica. Svi
osetiše kako im se udovi koće. Međutim, kiša se pretvarala u sneg.
Vejavica, nošena vetrom, tukla je pravo u lice boraca. Gazeći do grudi
po reci, pešaci su iz ukočenih ruku ispuštali oružje, strelcima se ovlažile
tetive. Mada su zapovednici opominjali i ubrzavali ratnike, prelaženje se
oteglo u nedogled. Pod takvim okolnostima Rimljani su pošli u bitku.

U Hanibalovu logoru niko se nije žurio. Dan je odmicao, a ratnici su
dobro namazani uljem po telu{97} i siti, sedeli pored velikih vatri i grejali
se čekajući naređenje da pođu u borbu.

Najposle, dve vojske se stadoše uređivati jedna prema drugoj.
Hanibal isturi napred osam hiljada Balearaca praćkaša i s lakim
oružjem. Iza njih postavi pešadiju s dugim kopljima, a na krila pošalje
deset hiljada konjanika među koje se pomešaju i slonovi.

Konzul uvede u bitku osamnaest hiljada Rimljana, dvadeset hiljada
ratnika italskog porekla i nekoliko hiljada Cenomana, Gala koji su jedini
ostali verni Rimljanima.

144

13. GLAVA

Večni Romulov grad Hanibal nikad
neće osvojiti!

Fabije Maksim

Bitku otpočeše balearski praćkaši i lako oružana pešadija.

Rimske legije prvo udariše na njih, razbiše ih i nateraše u bekstvo.
Konzul Sempronije jurišao je na čelu svojih ratnika ne primećujući da se
njegova konjica sve više zbija u gomilu potiskivana punskim levim i
desnim krilom. Rimljani se uskoro toliko nabiše, da nisu mogli čestito
izmahivati mačevima. Konji plašeći se od slonova i ne podnoseći njihov
miris kvarili su redove skačući i propinjući se. Ipak, rimska konjica
odolevala je napadima.

Pešaci obe vojske tukli su se podjednako, mada su Rimljani bili
iznureni od hladnoće i praznih stomaka; i da se vodila samo pešačka
bitka, odneli bi pobedu. Međutim, punski lako-oružani pešaci gađajući
konjanike iz praćke i bacajući strele i falarike, mnoge Rimljane obraniše
i stadoše da ih potiskuju. Još kad sleva grunuše slonovi i Numiđani
sakriveni u trske, napravi se strahoviti metež među rimskim ratnicima.
Ali konzul jurnu pravo na slonove s lako naoružanim kopljima koji
počeše bacati falarike slonovima pod repove, gde je najmekša koža.
Grdosije trubeći nagoše u bekstvo, razbijajući punsku pešadiju.

Bitka se vodila na celom polju. Snežna vejavica pretvarala se u
pravu ledenu tuču. Ratnici prokisli do gole kože, drhtali su od hladnoće.
Noge su im se klizale po blatnjavoj zemlji. Krv, izmešana s prljavom
vodom prskala je ispod konjskih kopita. Trupovi mrtvih izmešani s
ranjenicima ometali su kretanje boraca. Dernjava ratnika, vrištanje
ranjenih konja, pištanje truba, rika prestravljenih slonova, zavijanje
vetra i hujanje nabujale reke koja je neprestano nadolazila, sve to
predstavljalo je sliku užasa.

Međutim, neočekivano, Hanibal pusti ostali deo konjice koja svom
snagom udari na rimske pomoćne čete sastavljene od Gala. Napad je
bio toliko silovit da galski ratnici prskoše na sve strane. Numiđani i

145

Ligurci goneći ih više od polovine pobiše.
Rimljani, videći da im je rezerva uništena, pomisle da je bitka

izgubljena. Jedni nagoše u bekstvo prema Placenciji ostavljajući reku
iza leđa. Drugi, otkinuti od glavnine, gazeći blato i boreći se s vetrom,
bežali su prema reci. Skačući u brzu i nabujalu vodu punu matica, neki
se podaviše, ostali jedva isplivaše na drugu obalu. Mnogi se ne
usudiše da skoče u reku. Njih Punci poubijaše na obali.

Gonjenje nije trajalo dugo. Punski ratnici iznureni, promrzli, ogrezli
u blato i krv, vratiše se u svoj tabor ne osetivši nikakvu radost zbog
pobede. Rimljane koji su bežali prema Placenciji ne pogna niko.

Scipion skupi oko sebe rasturene vojnike i pripoji ih onima koji su
bili ostali u logoru. Ne gubeći vreme odmah krene prema Kremoni, ne
želeći da se sastane sa Sempronijem, ili zbog toga što je njegovom
krivicom bitka početa i izgubljena, ili da ne bi dve vojske zimovale na
jednom mestu.

***

Decembarsko sunce tek se pojavilo na istoku spremajući se da
otpočne svoje putovanje po kratkom luku. Njegovi zraci ovlaš su
dodirivali površinu Tibra, bleskajući iznad reke kao sitni kristali,
odbijajući se od vodene površine i stvarajući nad gradom ljubičastu
izmaglicu. Izdaleka se čuo reski glas bukcine{98} iz kasarne pored
istočnog zida Rima. Vojnici su se spremali za svakodnevnu vežbu na
prostranom polju ispred grada.

Ogromna kapija od debelih hrastovih greda otvori se škripeći na
zarđalim šarkama. Lančani most pade s treskom preko jarka punog
ustajale vode. Seljaci, koji su proveli noć pod zidinama Rima, nagrnuše
u grad noseći na prodaju sir u okruglim grudvama, narandže, suve
smokve, masline i narove. Pored magarića natovarenih vrećama punim
luka, rotkve, ovsa, pirinča i pšenice išli su prgavi starci poštapajući se
toljagom i izdirući se na robove koji su nosili, po dvojica, amfore s
uljem, medom ili vinom.

Stražari su propuštali kroz kapiju seljake, zapodevajući s njima
razgovor i jedući smokve i masline iz velikih korpi i praveći šale na
račun gunđavih staraca i zadirkujući devojke koje su nosile na glavi

146

vrčeve s mlekom.
U blizini stražare iskupila se gomila besposličara, seljaka i robova.

Svi slušaju jednog starca koji priča kako mu svake noći dolazi na san
Merkur i šapuće da se približava dan propasti sveta.

— Ljudi su se otpadili od bogova! — pretećim glasom govori
starac. — Kad hoće da prinesu žrtvu, biraju najmršavije živinče, štede
na bogovima, a sami su postali proždrljivi!... Svi su postali slepi i gluvi,
pa ne vide i ne čuju znamenja. Pre osam dana, na piljarskom trgu,
jedno dete od šest meseci, otimajući se iz ruku majke, uzviknulo je:
„Slava bogovima!" A na marvenom trgu jedan bik se oteo od seljaka,
utrčao u kuću i uz stepenice popeo se na drugi sprat. Odatle se
strovalio i uginuo. U hram Nade udario grom, a u Lanuvijumu gavran
sleteo na žrtvenik boginje Junone... Bojte se besmrtnih bogova,
građani i seljaci! Ne žalite žrtava da ih umilostivite, jer punski mač
svima visi nad glavom... Sad su počele da se viđaju i utvare u beloj
odori kako noću kruže iznad grobova. One ništa ne govore, samo skiče
i cvile kao štenad... Pričaju ljudi da je u Galiji padalo kamenje iz neba i
da je kurjak oteo stražaru mač i s njim u zubima pobegao... Decemviri
svake noći gledaju u svete knjige i mole se bogovima da spasu oba
konzula... Činite zavete, ljudi i žene, po sibilskim knjigama, i pravite
bogočašća svake vrste, jer meni Merkur svake noći šapuće na uvo da
će i Rim i ceo svet propasti.

Odjednom, iza okuke zatreštaše bukcine. Vojska je bila blizu
mosta. Gvozdeni šlemovi dobro očišćeni presijavali su se na suncu. Iz
kratkih oklopa izvirivale su nage mišice ratnika. U maršu tresli su se i
podrhtavali obrazi i listovi na nogama.

— Živeli rimski trijariji!{99} — dreknu jedan pijani seljak.
Masa sveta se razmače da napravi prolaz vojsci. Nekoliko robova,
zbacivši vreće s leđa, stadoše da gledaju ratnike u prolazu. Jedan od
njih progunđa:
Silni vojnici! Zemlja se trese pod njima, a Hanibal im ubija konzule i
tribune!
— Metnuće on uskoro ovim konjima zobnice oko vrata! — dodade
drugi.
Iz jedne poprečne ulice pojavi se grupa robova. U njihovoj sredini
dva Kampanca nosila su na ramenima raskošnu nosiljku. Purpurni
zastor bio je podignut. U nosiljci je bila devojka izvanredne lepote.
Imala je zlatastu kosu i lice belo kao slonova kost. Krupne oči boje
mora uokvirene dugim trepavicama bleskale su kao dve zvezde.

147

Devojka je bila ćerka tribuna Servija Gabinija Korvusa, ljubimica
svih matrona iz otmenog rimskog društva. Njena duhovitost bila je
poznata u svim aristokratskim krugovima. Mnogi prosioci, sinovi bivših
konzula, pretora i tribuna, uzalud su uzdisali za njom. Karma je
svakoga odbijala spretnom šalom koja se posle prepričavala po
društvima uz opšti smeh.

Karmin otac, Servije Gabinije Korvus, bio je neustrašivi ratnik. U
Prvom punskom ratu služio je kao centurion i istakao se hrabrošću
osobito u bici kod Eriksa. Njegova pravičnost ušla je u priču i isticana je
svakom zgodnom prilikom. Zbog toga je te godine izabran za tribuna i
vrata njegove kuće danju i noću bila su otvorena za svakoga ko je hteo
da se žali na nepravdu trisvira,{100} lihtora, pa čak i konzula i senatora.

Korvus{101} je bio crn, a njegova ćerka Karma dobila je nadimak
bela vrana, jer je razlika u boji lica između oca i ćerke bila ogromna.
Kad su bili zajedno, izgledali su kao Etiopljanin i Sabinjanka.

Robovi su spustili nosiljku čekajući da vojska prođe. Međutim, na

148

drugoj strani ulice, između redova vojnika, videla se jedna grupa
mladića s kitarama u ruci. Bili su veseli, ali su više žagorili nego pevali.
Verovatno su se vraćali s neke noćne pijanke.

Kad ih ugleda, Karma izađe iz nosiljke zamotavši se u ogrtač, jer
je jutro bilo prohladno. Šetkajući, čekala je da vojska prođe. U grupi
pijanih mladića primetila je jednog crnpurastog čoveka od tridesetak
godina. Preko leđa bio mu je prebačen ogrtač maslinove boje s velikim
čvorom na ramenu. I on je video devojku i zastao, dok je grupa mladića
nastavila put ne primećujući da ga nema među njima. Kad vojnici
promarširaše, ćovek s ogrtačem maslinove boje pređe preko ulice i
priđe devojci. Ona, nasmejana, pruži mu obe ruke, tople i mekane kao
paperje.

— Zdravo, čoveče iz Umbrije? — nasmeja se devojka. Kuda lutaš
ovako rano?... Na ulici nećeš naći nadahnuće!...

— Baš tu ga tražim i nalazim! — odgovori smešeći se čovek iz
Umbrije. — Ovog trenutka vidim dva sunca, jedno na nebu, a drugo
ovde, na zemlji!

Stajali su i gledali se prisnim, prijateljskim pogledom, duhovno
toliko bliski, a, ustvari, strahovito daleko jedno od drugog. Ona iz
slavne patricijske porodice, koja je u toku godina dala dva pretora i dva
tribuna, a on, čovek sa ulice, bivši rob, sluga u pozorištu i pisac
komedija koga niko ne priznaje izvan scene. To je bio Tit Makcije Plaut.

Mladići iz aristokratskih kuća vukli su ga sa sobom na pijanke koje
su krišom od svojih strogih roditelja priređivali po periferijskim
krčmama i javnim kućama. Njegove šale zasmejavale su svakoga i
unosile dobro raspoloženje u društvo. Uz bučnu pesmu i razuzdane
gluposti mladići su često padali pod sto pijani. On je tada izlazio iz
krčme potišten, prolazio ulicama Rima gde je vrvelo od sveta i osećao
se očajno usamljen.

— Ti si veliki i slavan. Tvoje komedije uveseljavaju svakoga! —
reče devojka.

— Svakoga, osim mene. Nisam ja, dobra moja, ni veliki, ni slavan.
Sva je stvar u tome što znam grčki! Da bogovi nisu poslali na svet
Filemona, Menandra, Defila i Apolodora,{102} buđi uverena da bi Tit
Makcije Plaut{103} umro od gladi. Nego, reci mi, kud si pošla?

— Danas se proslavlja Bona Dea,{104} decembarska Magna Mater,
pa idem u kuću konzula Scipiona gde će biti najotmenije žene i devojke
Rima. Treba se moliti Dobroj Boginji da našim legijama podari snage i
hrabrosti da Hanibala isteraju iz Italije. Kod konzula ćemo ceo dan jesti

149

i piti, a kad padne mrak, pod svetlošću buktinja krenućemo na Aventin
da i u hramu molimo boginju za spas i sreću nas i naših ratnika. I kod
konzula i u hramu priredićemo damium. Zaklaćemo na žrtveniku mladu
krmaču.

— Znam taj običaj — reče Plaut. — Krmača se prinosi na žrtvu da
bi žene bile plodnije. Rimljanima treba mnogo vojnika da isteraju
Hanibala iz Italije.

— Oho! — uzviknu Karma. — Moj otac kaže da će Hanibal biti
uništen, samo dok drugi konzul sastavi svoju vojsku sa Scipionovom.
Jedna izgubljena bitka ne znači ništa...{105} Nego, reci mi da li si
napisao neku novu komediju?

— Jesam i već je spremamo. Biće izvedena kroz mesec dana.
— Kako si je nazvao? Rudens?{106}
— Divota!... A ko treba da se obesi o taj konopac? — nasmeja se
devojka.
— Najbolje bi bilo da se ja sam obesim!
— E, pa, bogovi ti dali mnogo sreće, nesrećni pesniče, i neka te
muze nikad ne napuštaju!
Plautu se učini da na njenom licu zatitra potsmeh, pa odgovori:
— A ja tebi želim da se što pre udaš i da izrodiš više sinova nego
životinja koju ćete danas žrtvovati. Neka bi Jupiter dao da svi odrastu i
postanu konzuli i tribuni.
— Devojka pocrvene, ali se napravi da nije razumela grubu ironiju.
Ona reče:
— Zamoliću svoga oca da te pozove jednom na večeru kod nas.
Pesnik se nasmeja:
— Ako ti pođe za rukom da gavran pobeli i bivši rob uđe među
patricije, proglasiću te za desetu muzu!... Ali, vidim da tvoji robovi
tapkaju u mestu od nestrpljenja... Hej, vi Kampanci... Nosite pažljivo
ovo blago i ni po koju cenu ne dozvolite da vam se nosiljka izvrne u
blato! A za to, evo vam dva dinara, pa se napijte vina u krčmi, dok
vaša gospodarica proslavlja praznik Dobre Boginje... Onome s crvenim
nosom dajte najviše da pije, jer su njega bogovi predodredili da vam
bude stolohranitelj i cenzor pri piću. Proslavljajte za moj račun Bahusa i
odajte poštovanje tome dostojanstvenom bogu!
Karma uđe u nosiljku, mahnu rukom i uzviknu:
— Zbogom, večiti pesniče!
Povorka krenu prema gradu. Plaut je gledao za njom dok ne
zamače za ugao ulice, uzdahnu, i gledajući u zemlju pođe lagano pored

150