Aleksej Tolstoj - Hiperboloid Inženjera Garina

ALEKSEJ TOLSTOJ HIPERBOLOID INŽENJERA GARINA Preveo: KRSTO RADOVIĆ

Naslov originala: АЛЕКСЕЙ H. ТОЛСТОЙ ГИПЕРБОЛОИД ИНЖЕНЕРА ГАРИНА

1 Tokom te sezone poslovni svet Pariza dolazio je na doručak u hotel „Mažestik”. Tamo su se mogli susresti pretstavnici svih nacija, sem francuske. Tamo su se, dok se čekalo na sledeće jelo, vodili poslovni razgovori i zaključivale pogodbe uz zvuke orkestra, praskanje zapušača i žensko ćeretanje. U veličanstvenom predvorju hotela, zastrtom skupocenim ćilimima, kraj staklenih obrtnih vrata dostojanstveno je šetkao visok čovek sede glave i energičnog izbrijanog lica, koji je potsećao na herojsku prošlost Francuske. Imao je na sebi crni široki frak, svilene čarape i lakovane cipele s pređicama. Preko grudi je imao srebrn lanac. Bio je to vrhovni vratar, duhovni zamenik akcionarskog društva koje je eksploatisalo hotel „Mažestik”. Stavivši na leđa kostoboljne ruke, on se zaustavljao pred staklenim zidom, iza koga su, sred rascvetalog drveća u zelenim bačvicama i palmovog lišća, obedovali posetioci. U tom trenutku ličio je na profesora koji iza zida akvarijuma izučava život biljaka i insekata. Žene su bile lepe, nema šta. One pomlađe zavodile su svojom mladošću, sjajem očiju: plavih anglosaksonskih, crnih kao noć — južnoameričkih, ljubičastih — francuskih. Postarije žene su, kao ljutim sosom, začinjavale uvelu lepotu neobičnošću svojih toaleta. Da, što se tiče žena — sve je bilo u redu. Ali to isto vrhovni vratar nije mogao reći o muškarcima koji su sedeli u restoranu. Odakle, iz kakvog su čkalja posle rata izmilele te gojazne đide, male rastom, maljavih prstiju s prstenjem, zažarenih obraza koji se teško podaju britvi? Oni su pomamno gutali sve moguće napitke od jutra do sutra. Njihovi maljavi prsti od vazduha su opletali novac, novac, novac... Većinom su

dolazili iz Amerike, iz proklete zemlje, gde se do kolena gazi po zlatu, gde se ljudi spremaju da po jevtinu cenu pokupuju sav dobri, stari svet.

2 Pred hotelskim ulazom bešumno se zaustavi Rols-Rojs — dugačka kola s karoserijom od mahagonija. Zvečeći lancem, vratar pohita obrtnim vratima. Prvi uđe žućkastobled čovek omanjeg rasta, crne, kratko potkresane brade, mesnata nosa s raširenim nozdrvama. Imao je na sebi suviše širok dugački kaput i krut šešir natučen na čelo. On zastade, mrzovoljno očekujući saputnicu. Ona je razgovarala s mladim čovekom koji je iza stubova na ulazu izišao u susret automobilu. Pošto mu je klimnula glavom, ona prođe kroz obrtna vrata. Bila je to čuvena Zoja Manroz, jedna od najotmenijih žena Pariza. Imala je na sebi sukneni kostim s rukavima opšivenim, od šake do lakta, dugačkim krznom crnog majmuna. Njen mali šeširić od klobučine bio je izrađen kod velikog Kolo-a. Pokreti su joj bili sigurni i nemarni. Bila je lepa, tanka, visoka, imala je dugačak vrat, nešto veća usta i malo prćast nos. Njene plavkasto-sive oči izgledale su hladne i strasne. — Hoćemo li doručkovati, Roling? — upita ona čoveka u krutom šeširu. — Ne. Govoriću s njim рге doručka. Zoja Monroz se nasmeši, kao da se popustljivo izvinjava za oštar ton odgovora. U tom na vrata uđe mladi čovek koji je kraj automobila razgovarao sa Zojom Monroz. Bio je odeven u raskopčan, izveštao kaput i nosio je u ruci štap i mek šešir. Njegovo uzbuđeno lice bilo je posuto pegama. Retki, oštri brčići izgledali su kao prilepljeni. Očigledno je imao nameru da se rukuje, ali mu Holing, ne vadeći ruke iz džepova od kaputa, reče još oštrije: — Zakasnili ste četvrt časa, Semjonove. — Zadržali su me... Zbog naše stvari... Strašno se izvinjavam... Sve je uređeno... Oni pristaju... Sutra mogu otputovati za Varšavu...

— Ako budete vikali tako da vas ceo hotel čuje, izbaciće vas — reče Roling, uprevši u njega pomalo mutne oči koje nisu obećavale ništa dobro. — Oprostite — ja ću šapatom... U Varšavi je već sve spremljeno: pasoši, odelo, oružje i drugo. U prvim danima aprila oni će preći granicu... — Sada ćemo ja i gospođica Monroz doručkovati, — reče Roling — otiđite toj gospodi i recite im da želim da ih vidim danas oko pet časova. Upozorite ih da ću ih, ako pomisle da me vuku za nos — predati policiji... Taj razgovor se vodio početkom maja 192..: godine.

3 U Lenjingradu, u svitanje, blizu pristajališnog splava veslačke škole na reci Krestovki, zaustavi se čamac na dva vesla. Iz njega iziđoše dvojica, i između njih se kraj same vode vodio kratak razgovor — govorio je samo jedan, oštro i zapovednički, drugi je gledao u tihu, mračnu reku bogatu vodom. Iza čestara Krestovskog Ostrva, u noćnom plavetnilu, prosipala se svetlost prolećne zore. Zatim se ta dvojica nagnuše nad čamac, plamičak od šibice osvetli im lica. Sa dna čamca izvukoše zavežljaje, i onaj koji je ćutao uze ih i nestade u šumi, a onaj koji je govorio skoči u čamac, otisnu se od obale i žurno zaškripa palcima. Obris veslača prođe kroz plamenu prugu što ju je sunce ostavljalo na vodi i rasplinu se u senci suprotne obale. Omanji talas zapljusnu splav. Član sportskog kluba „Spartak” Taraškin, „zaveslač” na trkačkom gigu, 1 dežurao je te noći u klubu. Zbog svojih mladih godina i zbog proleća Taraškin je, umesto da brzo prolazne časove života nerazumno troši na spavanje, sedeo nad utišalom vodom na splavu, obgrlivši kolena. U noćnoj tišini imao je o čemu da razmišlja. Dve godine uzastopce su prokleti Moskovljani, koji još čestito nisu ni omirisali pravu vodu, tukli veslačku školu u skifu, četvercu i osmercu. To je vređalo. Ali sportist je znao da poraz vodi pobedi. To je jedno, a sem toga, gotovo da je i lepota prolećne zore, koja je mirisala na opojne trave i mokro drvo, podržavala kod Taraškina prisustvo duha, neophodno za treniranje pred velike junske trke. Sedeći na splavu, Taraškin je video kako je pristao i zatim otplovio čamac na dva vesla. Taraškin je spokojno gledao na životne pojave, ali ovde mu se jedna okolnost učinila čudnovata: ona dvojica što su se iskrcala na

obalu bili su slični jedan drugom kao jaje jajetu. Istog rasta, odeveni u podjednake široke kapute, obojica su imali meke šešire natučene na čelo i iste oštre bradice. Ali, na kraju krajeva, nikome u republici se ne zabranjuje da se skitara noću, po suvu i po vodi, sa svojim dvojnikom. Taraškin bi, svakako, odmah i zaboravio na ličnosti s oštrim bradicama, da nije bilo čudnovatog događaja koji se tog jutra desio nedaleko od veslačke škole u brezovoj šumici, u polurazrušenoj maloj vili sa zakovanim prozorima.

4 Kada se iz ružičaste zore iznad čestara na ostrvima pomolilo sunce, Taraškin protegnu mišiće i pođe u klupsko dvorište da skuplja iverke. Bilo je oko šest časova. Lupnuše vratanea, i vlažnom putanjom, vodeći bicikl, priđe Vasilij Vitaljević Šeljga. Šeljga je bio dobro uvežban sportist, mišićav i lak, srednjeg rasta, snažnog vrata, brz, spokojan i oprezan. Radio je u kriminalnom otseku i sportom se bavio u cilju održavanja fizičke kondicije. — Pa kako je, druže Taraškine? Je li sve u redu? — upita on prislonivši bicikl uz trem. — Došao si da se malo provozaš... Pazi koliko je đubre. On skide bluzu, zavrnu rukave na mršavim mišićavim rukama i stade da čisti klupsko dvorište, još uvek zakrčeno materijalom koji je ostao od opravke splava. — Danas će doći momci iz fabrike, za jednu noć ćemo sve urediti — reče Taraškin. — Šta ste odlučili, Vasilije Vitaljeviću, hoćete li se upisati u tim na šestercu? — Ne znam šta da radim, — reče Šeljga, kotrljajući zasmoljeno burence — Moskovljane, s jedne strane, treba tući, a s druge, bojim se da neću moći biti tačan... Kod nas je na pomolu jedna smešna stvar. — Opet nešto s banditima? — Nije, nešto krupnije — kriminalitet u međunarodnoj razmeri. — Šteta, — reče Taraškin — a mogli smo malo veslati. Ispevši se na splav i gledajući kako po celoj reci igraju svetle sunčane pege, Šeljga lupnu drškom od metle i poluglasno zovnu Taraškina: — Vi dobro znate ko tu u blizini stanuje u vilama? — Ponegde stanuju oni koji zimuju van Petrograda. — A niko se u jednu od tih vila nije preseljavao sredinom marta?

Taraškin pogleda ispod oka sunčanu reku, i počeša jednu nogu noktima druge. — Eno u onom šumarku nalazi se vila zakovana daskama, — reče on — pre četiri nedelje, tog se sećam, gledam, a ono se iz dimnjaka vije dim. Te mi pomislimo da su u njoj ili bezprizorni ili banditi. — Jeste li videli nekog iz te vile? — Stan’te, Vasilije Vitaljeviću. Izgleda da sam ih danas video. I Taraškin ispriča o dvojici ljudi koji su u zoru bili pristali uz blatnjavu obalu. Šeljga mu je odobravao: „tako, tako”, njegove oštre oči se suziše. — Hajdemo, pokaži mi vilu — reče on i opipa kuburliju revolvera koja mu je visila pozadi o kaišu.

5 Vila u kržljavoj brezovoj šumici izgledala je nenastanjena — stepenište istrunulo, prozori zakovani daskama preko kapaka. U međuspratu izbijeni prozori, uglovi kuće pod ostacima oluka obrasli u mahovinu, ispod prozorskih dasaka raste loboda. — U pravu ste — tu neko stanuje — reče Šeljga, osmotrivši vilu kroz drveće, zatim je oprezno zaobiđe. — Danas su ovde bili... Ali koga im je đavola bilo potrebno da ulaze kroz prozor? Taraškine, dođite ovamo, ovde nešto nije u redu. Oni brzo priđoše stepeništu. Na njemu su se videli tragovi nogu. Levo od stepeništa, na prozoru se isprečio nedavno odvaljen kapak. Prozor je bio otvoren prema unutra. Ispod prozora, na vlažnom pesku — opet su se videli tragovi nogu. Veliki tragovi su, očigledno, pripadali teškom čoveku, a drugi — manji, uski — bili su prednjim delom približeni jedan drugom. — Na stepeništu su tragovi druge obuće — reče Šeljga. On zaviri kroz prodor, tiho zviznu i zovnu: „Еј, čiko, prozor vam je otvoren, da vam neko nešto ne odnese”. Niko ne odgovori. Iz polumračne sobe širio se sladunjav neprijatan miris. Šeljga viknu jače, pope se na prozorsku dasku, izvadi revolver i lako skoči u sobu. Za njim uđe i Taraškin. Prva soba bila je prazna, pod nogama su ležale razbijene cigle, malter, parčići od novina. Otškrinuta vrata vodila su u kuhinju. Ovde su na šporetu ispod zarđalog zvona, po stolovima i stolicama stajali primusi, porcelanski sudovi, staklene i metalne retorte, limene kutije i cinkani sandučići. Jedan primus je još uvek šištao dogorevajući. Šeljga opet pozva: „Еј, čiko!” On zavrte glavom i oprezno otškrinu vrata koja su vodila u polumračnu sobu, ispreseoanu sunčevim zracima što su

prolazili kroz pukotine na kapcima. — Evo ga! — reče Šeljga. U dubini sobe, na gvozdenom krevetu, ležao je nauznak odeven čovek. Ruke su mu bile zabačene iznad glave i privezane za šipke od kreveta. Noge uvezane kanapom. Kaput i košulja na grudima iscepani. Glava mu je bila neprirodno zabačena, oštro je štrčala bradica. — Aha, evo kako su ga ubili — reče Šeljga, razgledajući pod sisom ubijenog do drške zabijeni finski nož. — Mučili su ga ... Gledajte... — Vasilije Vitaljeviću, to je onaj što je doplovio na čamcu. Nema više od sat i po kako je ubijen. — Budite ovde, stražarite, ništa ne dirajte, nikoga ne puštajte, čujete li, Taraškine? Posle nekoliko minuta Šeljga je razgovarao telefonom iz kluba. — Odred na stanice... proveravati sve putnike... Odrede po svim hotelima. Proveriti sve one koji su se vratili između šestog i osmog ujutru. Agenta i psa meni na raspoloženje.

6 Do dolaska policiskog psa Šeljga pristupi brižljivom pregledu vile, počevši s tavana. Svuda je ležalo smeće, razbijeno staklo, parčad zidnih tapeta, zarđale kutije od konzervi. Prozori su bili prekriveni paučinom, po uglovima plesan, gljivice. Vila je, očito, bila zapuštena još od 1918 godine. Nastanjene su bile samo kuhinja i soba s gvozdenim krevetom. Nigde ni traga od udobnosti, nikakvih ostataka od jela, sem francuske zemičke nađene u džepu ubijenog i komada kobasice što se služi uz čaj. Ovde se nije stanovalo, ovamo se dolazilo da se nešto radi, nešto što je trebalo sakriti. Takav je bio prvi zaključak koji je Šeljga izveo posle pretresa. Pretraživanje kuhinje je pokapalo da se ovde radilo nad nekakvim hemiskim preparatima. Ispitavši gomilice pepela na šporetu i pod zvonom, gde su se, očigledno, vršili hemiski pokusi, prelistavši nekoliko brošura sa stranicama presavijenim na uglovima, on ustanovi drugo: ubijeni čovek se, sve u svemu, bavio običnom pirotehnikom. Takav zaključak dovede Seljgu u zabunu. On još jednom pretraži odelo ubijenog — i ne nađe ništa novo. Tada on priđe problemu s druge strane. Tragovi nogu kod prozora pokazivali su da su bile dve ubice, da su upale kroz prozor, neminovno rizikujući da naiđu na otpor, pošto je čovek u vili morao čuti tresak razvaljenog kapka. To je značilo da je ubicama bilo potrebno da po svaku cenu ili dobiju nešto neobično važno ili ubiju čoveka u vili. Dalje, ako postoji pretpostavka da su oni htell naprosto da ga umore, onda, prvo, to su mogli uraditi na jednostavniji način, recimo da su ga uvrebali na putu u vilu i, drugo, položaj ubijenog na krevetu pokazivao je da su ga mučili, on nije bio odmah proboden. Ubicama je bilo potrebno da

saznaju od tog čoveka nešto što on nije hteo da kaže. Šta su oni mogli da mu iznude? Novac? Teško se može pretpostaviti da bi čovek, polazeći noću u zapuštenu vilu da se bavi pirotehnikom, poneo sobom velik novac. Tačnije je to da su ubice htele da doznaju neku tajnu u vezi s noćnim radom ubijenog. Na taj način tok misli doveo je Šeljgu do novog pretraživanja kuhinje. On odmače sanduke od zida i otkri četvrtasti otvor za podrum, koji se često pravi u vilama pravo ispod kuhinjskog poda. Taraškin zapali ostatak sveće i leže potrbuške, osvetljavajući vlažni prostor ispod poda, kamo se Šeljga oprezno spusti niz klizave stepenice na kojima se bila nahvatala plesan. — Dođite ovamo sa svećom, — viknu Šeljga iz mraka — evo gde mu je bila prava laboratorija. Podrum se prostirao ispod čitave vile: kraj zidova od cigle stajalo je nekoliko daščanih stolova s nogarima, baloni s gasom, omanji motor i dinamo-mašina, staklene kade, u kojima se obično vrši elektroliza, bravarski alat i svuda po stolovima — hrpice pepela. — Eto čime se on ovde bavio — reče Šeljga s izvesnom nedoumicom, razgledajući debele drvene letve i table lima prislonjene uz podrumski zid. I table i letve bile su na mnogim mestima izbušene, poneke rasečene napola, presečena mesta i rupe izgledali su osmuđeni i rastopljeni. U hrastovoj dasci koja je stajala uspravno te rupe su imale prečnik manji od jednog milimetra, kao da su bile napravljenje iglom. Nasred daske bilo je ispisano velikim slovima: „Р. P. GARIN”. Šeljga prevrnu dasku, i na drugoj strani ukazaše se naopako ista slova: na neki nepojmljiv način daska od tri cola bila je skroz progorena tim natpisom. — Gle ti đavola, — reče Šeljga — ne, P. P. Garin se ovde nije bavio pirotehnikom. — Vasilije Vitaljeviou, a šta je ovo? — upita Taraškin, pokazujući piramidicu visoku palac i po, široku u osnovi oko jedan palac, presovanu od nekakve sive materije. — Gde ste je našli? — Ima ih tamo pun sanduk. Pošto ju je okrenuo nekoliko puta i pomirisao, Šeljga je stavi na ivicu stola, zabode u nju sa strane zapaljenu šibicu i odmače se u najudaljeniji kut podruma. Šibica dogore, pdiramidioa planu zaslepljujućom plavičasto-belom

svetlošću. Gorela je pet minuta i nekoliko sekundi bez čađi, skoro bez mirisa. — Preporučujem da idući put ne vršimo takve opite, — reče Šeljga — piramidica je mogla biti gasna sveća. U tom slučaju ne bismo izišli iz podruma. Vrlo dobro — pa šta smo saznali? Da pokušamo utvrditi: prvo, ubistvo nije bilo izvršeno u cilju osvete ili pljačke. Drugo, doznali smo prezime ubijenog P. P. Garin. To je zasad sve. Vi hoćete, Taraškine, da kažete da je, možda, P. P. Garin onaj što je otplovio na čamcu. Ne mislim da je tako. Prezime na dasci napisao je lično Garin. To je psihološki jasno. Ako bih ja, recimo, pronašao neku takvu izvanrednu stvar, onda bih sigurno u ushićenju napisao svoje prezime, ali nikako vaše. Mi znamo da je ubijeni radio u laboratoriji; dakle, on je taj pronalazač, to jest Garin. Šeljga i Taraškin se izvukoše iz podruma i pošto su zapušili, sedoše na stepenište, na pripeci, očekujući agenta sa psom.

7 Na glavnoj pošti, kroz jedno prozorče za prijem telegrama za inostranstvo, promoli se gojazna crvenkasta ruka s drhtavim telegrafskim obrascem. Telegrafist je nekoliko sekundi gledao u tu ruku, i naizad shvatio: „Aha, petog — malog prsta nema”, i počeo da čita obrazac. „Varšava. Maršalkovska, Semjonovu. Zadatak izvršen polovično, inženjer otputovao, nismo uspeli da dobijemo dokumenta, čekam naređenja. Stas”. Telegrafist podvuče crvenim — Varšava. Ustade i, zaklonivši sobom prozorče, stade da posmatra kroz rešetku donosioca telegrama. Bio je to krupan čovek srednjih godina, nezdrave žućkastosive kože na podbulom licu, sa žutim opuštenim brkovima koji su prekrivali usta. Oči su mu bile skrivene u uskim prorezima otečenih kapaka. Na obrijanoj glavi imao je smeđ somotski kačket. — U čemu je stvar? — upita on grubo. — Primite telegram. — Telegram je šifrovan — reče telegrafist. — Kako to — šifrovan? Šta mi tu lupetate koješta! To je trgovački telegram, vi ste dužni da ga primite. Pokazaću vam uverenje, ja radim u poljskom konzulatu, bićete odgovorni i za najmanji zastoj! Četvoroprsti građanin se razljutio, vilice su mu drhtale, nije govorio, već lajao — ali mu je ruka na dasci ispred prozorčeta i dalje nemirno podrhtavala. — Vidite li, građanine, — reče mu telegrafist — vi me uveravate da je vaš telegram trgovački, a ja vas uveravam da je — politički, šifrovan. Telegrafist se smeškao. Žuti gospodin je, ljuteći se, povišavao glas, a u međuvremenu njegov telegram je neprimetno uzela činovnica i odnela ga stolu, gde je Vasilj Vitaljević Šeljga razgledao sve telegrame predate tog dana.

Pogledavši na obrazac: „Varšava, Maršalkovska”, on iza pregrade iziđe u salu, zaustavi se iza ljutitog donosioca i dade znak telegrafistu. Ovaj se, pošto je šmrknuo nosom, ružno izrazi o toj panskoj politici i sede da piše priznanicu. Poljak je teško dahtao od ljutine i, premeštajući se s noge na nogu, škripao lakovanim cipelama. Šeljga je pažljivo promatrao njegove velike noge. Zatim se primače izlaznim vratima i klimnu dežurnom agentu na Poljaka: — Pratiti ga. Jučerašnja traganja s policisldm psom dovela su od vile u brezovoj šumici do reke Krestovke, gde su se i prekinula: ovde su ubice, očigledno, sele u čamac. Jučerašnji dan nije doneo novih podataka. Zločinci su, po svoj prilici, bili dobro skriveni u Lenjingradu. Ni pregled telegrama nije ništa dao. Samo je taj poslednji — u Varšavu, Semjonovu — u neku ruku bio od izvesnog interesa. Telegrafist dade Poljaku priznanicu, ovaj se maši džepa na prsluku da izvadi sitninu. U tom prozorčetu brzo priđe s obrascem u ruci lep cmooki čovek s oštrom bradicom, i on je, čekajući dok se ne oslobodi mesto, sa spokojnim neprijateljstvom posmatrao ogroman Poljakov trbuh. Zatim Šeljga vide kako se čovek s oštrom bradicom sav skupi: primetio je četvoroprstu ruku i odmah pogledao Poljaka u lice. Oči im se susretpše. Poljaku se razjapiše vilice. Podnduli kapci široko se otvoriše. U mutnim očima sinu užas. Lice mu se kao kod čudovišnog kameleona, promeni — postade olovne boje. I tek tada Šeljga shvati — prepoznade čoveka s bradicom koji je stajao pred Poljakom: bio je to dvojnik ubijenog u vili u brezovoj šumici na Krestovskom... Poljak muklo kriknu i s neverovatnom brzinom pojuri izlazu. Dežurni agent, kome je bilo naređeno da ga prati samo iz daljine, nesmetano ga propusti na ulicu i pođe za njim. Dvojnik ubijenog ostade kraj prozorčeta. Njegove hladne oči s tamnim kolutovima nisu izražavale ništa sem čuđenja. On slegnu ramenima i, kad se Poljak izgubi predade telegrafistu obrazac: „Pariz - Bulevar Batinjol, poste restante, br. 555. Odmah pristupite analizi, kvalitet poboljšati za pedeset procenata, sredinom maja čekam prve pošiljke, P. P.”

— Telegram se odnosi na naučne radove, njima se sada bavi moj drug koji je službeno upućen u Pariz od strane Instituta neorganske hemije — reče on telegrafistu. Zatim bez žurbe izvuče iz džepa kutiju s cigaretama, kucnu jednom, pa je oprezno zapali. Šeljga mu reče učtivo: — Dozvolite mi dve-tri reči. Čovek s bradicom ga pogleda, spusti trepavice i odgovori s krajћјom ljubaznošću: — Izvolite. — Ja sam agent kriminalnog otseka — reče Šeljga pokazujući poluotvomu legitimaciju. — Kako bi bilo da potražimo zgodnije mesto za razgovor. — Hoćete da me uhapsite? — Nije mi ni na kraj pameti. Hoću da vas upozorim da je Poljak koji je odavde istrčao imao nameru da vas ubije, kao što je juče na Krestovskom ubio inženjera Garina. Čovek s bradicom se za trenutak zamisli. Ni učtivost ni spokojstvo nisu ga napustili. — Molim, — reče on — hajdemo, imam četvrt časa slobodnog vremena.

8 Na ulici blizu pošte Šeljgi pritrča dežurni agent — sav crven, prljav: — Druže Šeljga, pobegao je. — Zašto ste ga pustili? — Čekao ga je automobil, druže Šeljga. — Gde vam je motocikl? — Eno ga, leži, — reče agent pokazujući motocikl na sto koraka od ulaza u poštu — priskočio mu i gumu rasekao nožem. Ja zazviždao. On u automobil i — gas. — Jeste li zapazili broj automobila? — Nisam. — Ići ćete na raport. — Pa kako sam mogao videti, kad mu je broj namerno bio sav ulepljen blatom? — Dobro, idite u kriminalni otsek, doći ću za dvadeset minuta. Šeljga sustiže čoveka s bradicom. Neko vreme su išli ćutke. Skrenuše prema Bulevaru sindikata. — Vi strašno ličite na ubijenog — reče Šeljga. — Imao sam prilike da to slušam više puta, prezime mi je PjankovPitkević — odgovori s gotovošću čovek s bradicom. — U jučerašnjem večernjem listu pročitao sam o ubistvu Garina. To je užasno. Dobro sam poznavao tog čoveka, vredan radnik, sjajan hemičar. Često sam dolazio u njegovu laboratoriju na Krestovskom. Pripremao je veliko otkriće za ratnu hemiju. Imate li pojma o takozvanim dimnim svećama? Šeljga ga pogleda ispog oka, ne odgovori, već upita: — Šta vi mislite — da li je ubistvo Garina vezano s interesima Poljske? — Ne mislim. Uzrok ubistva je kudikamo dublji. Podaci o Garinovim

radovima dospeli su u američka štampu. Poljska je mogla biti samo prenosna instanca. Na Bulevaru Šeljga predloži da sednu. Bilo je pusto. Šeljga izvadi iz tašne isečke iz ruskih i stranih listova i razvi ih na kolenima. — Vi kažete da je Garin radio na hemiji, da su podaci o njemu prodrli u inostranu štampu. Ovde se ponešto poklapa s vašim rečima, ponešto mi nije sasvim jasno. Evo pročitajte: „U Americi su zainteresovani saopštenjem iz Lenjingrada o radovima jednog ruskog pronalazača. Pretpostavlja se da njegova sprava poseduje najjaču razornu snagu od svih koje su dosad poznate”. Pitkević pročita i osmehnu se: — Čudnovato — ne znam... Nisam čuo za to. Ne, to se ne odnosi na Garina. Šeljga mu pruži drugi isečak: „ ... U vezi s pretstojećim velikim manevrima američke flote u Tihom Okeanu bilo je postavljeno pitanje u ministarstvu vojske — da li se zna ,,za sprave ogromne razorne snage koje se prave u Sovjetskoj Rusiji.” Pitkević slegnu ramenima: „Gluposti” — i uze od Šeljge treći isečak: Kralj-hemije, milijarder Roling, otputovao je u Evropu. Njegovo putovanje je u vezi s organizacijom trusta fabrika koje prerađuju proizvode ugljene smole i kuhinjske soli. Roling je Parizu dao intervju, izrazivši uverenost da će njegov ogromni hemiski koncern uneti umirenje u zemlje Starog Sveta, uzdrmane revolucionarnim snagama. Osobito agresivno govorio je Roling o Sovjetskoj Rusiji, gde se, kako se priča, vrše tajanstveni radovi na prenošenju toplotne energije na daljinu.” Pitkević pažljivo pročita, pa se zamisli. Zatim reče, namrštivši obrve: — Da. Sasvim je mogućno — ubistvo Garina je nekako u vezi s ovim napisom. — Vi ste sportist? — iznenada upita Šeljga, zgrabi Pitkevićevu ruku i okrenu je dlanom nagore. — Ja se strasno bavim sportom. — Vi gledate da li nemam žuljeve od vesala, druže Šeljga... Vidite, dva plika — pa to kazuje da ja rđavo veslam i da sam рге dva dana stvarno veslao oko čas i po neprestano, kad sam odvezao Garina čamcem na Krestovsko Ostrvo... Da li vas zadovoljavaju ti podaci? Šeljga mu pusti ruku i nasmeja se:

— Alal vam vera, druže Pitkeviću, bilo bi zanimljivo ozbiljno se provozati s vama. — Ozbiljne borbe nikad se ne odričem. — Recite mi, Pitkeviću, da li ste ranije poznavali onog Poljaka s četiri prsta? — Vi biste želeli da znate zašto sam se začudio kad sam mu video četvoroprstu ruku? Vi vrlo dobro zapažate, druže Šeljga. Da, začudio sam se... još i više — prepao sam se. — Zbog čega? — E, to vam neću reći. Šeljga se ugrize za usnu. Gledao je niz pusti bulevar. Pitkević nastavi: — Ne samo da mu je nagrđena ruka — on na telu ima ogroman ožiljak koso preko grudi. Nagrdio ga je Garin hiljadu devet sto devetnaeste godine. Taj čovek se zove Stas Tiklinski... — Nije li ga pokojni Garin — upita Šeljga — unakazio na isti način kao što je rasekao daske od tri cola? Pitkević brzo okrenu glavu prema sabesedniku, i oni su jedno vreme gledali jedan drugome u oči: jedan mirno i nepronicljivo, drugi veselo i otvoreno. — Ipak nameravate da me uhapsite, druže Šeljga? — Ne... Za to uvek imam vremena. — U pravu ste. Ja znam mnogo. Ali razume se da od mene nikakvim prinudnim merama ne možete iznuditi ono što ne želim da otkrijem. U zločin nisam umešan, vi to sami znate. Hoćete li igru s otvorenim kartama? Uslovi borbe su ovi: nalazimo se posle dobro zadatog udarca i otvoreno razgovaramo. To će ličiti na partiju šaha. Zabranjeno je da jedan drugog ubijamo. Uzgred da napomenem — dok sam razgovarao s vama, vi ste se izlagali smrtnoj opasnosti, uveravam vas da se ne šalim. Da je na vašem mestu sedeo Stas Tiklinski, onda bih se ja, recimo, obazreo oko sebe — sve pusto — i pošao bih, ne žureći se, na Senatski trg, a njega bi našli na ovoj klupi beznadežno mrtva, s odvratnim mrljama na telu. Ali, ponavljam, na vas neću primenjivati takve veštine. Hoćete li jednu partiju? — U redu. Pristajem, — reče Šeljga sevajući očima — ja ću prvi napadati, je li tako?

— Razume se, da me niste uhvatili u pošti, ja vam sam, naravno, ne bih ponudio igru. A što se tiče tog četvoroprstog Poljaka — obećavam da ću vam pomogati da ga pronađete. Ma gde ga sreo, odmah ću vas izvestiti telefonom ili telegrafski. — Dobro. A sada, Pitkeviću, pokažite tu vašu stvarčicu kojom pretite... Pitkević klimnu glavom, osmehnu se: „Neka bude kako vi želite — igra se s otvorenim kartama”, i iz bočnog džepa izvadi pljosnatu kutiju. U njoj je ležala metalna cevčica debela kao prst. — To je sve, treba samo pritisnuti na jednom kraju — unutra će prsnuti staklence.

9 Prilazeći kriminalnom otseku, Šeljga odjednom zastade kao da je naleteo na telegrafski stub: — He! — izusti on — he! — i besno lupnu nogom: — ah, prepreden jak jedan, ah, glumac! Šeljga je odista bio strašno namagarčen. Nalazio se dva koraka od ubice (u to sada nije bilo sumnje), i nije ga uhapsio. Razgovarao je s čovekom koji je, očigledno, znao sve niti ubistva, a ovamo se dovio da mu ništa ne kaže što je bitno. Taj Pjankov-Pitkević je posedovao nekakvu tajnu ... Šeljga odjednom shvati — upravo od državnog, svetskog značaja bila je ta tajnu... Već je držao za kaput Pjankova-Pitkevića — „а on se ismigoljio, prokletnik, izvrdao!” Šeljga ustrča na treći sprat, u svoj otsek. Na stolu je ležao paket umotan novinskom hartijom. U dubokom prozorskom udubljenju sedeo je krotak debeljuškast čovek u namazanim čizmama. Držeći kačket na trbuhu, on se pokloni Šeljgi. — Babičev, upravnik kuće, — reče pn jako zaudarajući na rakiju — iz Puškarske ulice dvadeset četiri, stanarske zajednice. — To ste vi doneli paket? — Jeste. Iz stana broj trinaest... To nije u glavnoj zgradi, nego u dozidanoj. Stanar već dva dana ne dolazi. Danas smo pozvali miliciju, obili vrata, sastavili zapisnik po zakonu, — upravnik kuće pokri usta rukom, obrazi mu pocrveneše, oči mu se ovlaš izbečiše, ovlažiše se, rakiski zadah ispuni sobu — dakle, ovaj paket sam naknadno našao u pećici. — Ime iščezlog stanara? — Saveljev, Ivan Aleksejević. Šeljga otvori paket. U njemu su bili — fotografija Pjankova-Pitkevića, češalj, makaze i flašica tamne tečnosti, boja za kosu.

— Čime se bavio Saveljev? — Naučničkim radom. Kad nam je bio napukao dimnjak — komitet se njemu obratio... A on — „rado bih vam pomogao”, veli, „ali ja sam hemičar“. — Je li često odlazio noću iz stana? — Noću? Nije. Nije se primećivalo, — upravnik kuće opet pokri usta — Čim svane, on napolje, to je tačno. Ali tako, noću - nije se primećivalo. Niko ga nije video pijanog. — Jesu li mu dolazili poznanici? — Nije se primećivalo. Šeljga telefonom zatraži otsek milicije Petrogradske strane. Stvarno — u dozidanoj kući dvadeset četiri u Puškarskoj ulici zaista je stanovao Saveljev Ivan Aleksejević, tridesetšestogodišnjak, inženjer-hemičar. Doselio se u Puškarsku ulicu februara, s ličnom kartom koju je izdala milicija u Tambovu, Šeljga telegrafski zatraži obaveštenje iz Tambova i pođe automobilom zajedno s upravnikom kuće na Fontanku, gde je u otseku kriminalne istrage, u ledenjači, ležao leš čoveka ubijenog na Krestovskom. Upravnik kuće odmah prepoznade u njemu stanara iz broja trinaest.

10 Otprilike u isto vreme onaj što se zvao Pjankov-Pitkević dovezao se zatvorenim fijakerom do jedne poljane na Petrogradskoj strani, platio kočijašu i pošao pločnikom niz poljanu. Otvorio je vratnice na daščanoj ogradi, prošao kroz dvorište i uskim sporednim stepenicama popeo se na peti sprat. Sa dva ključa otvorio je vrata, u praznom pretsoblju, o jedini ekser, obesio kaput i šešir, ušao u sobu, u kojoj su četiri prozora do polovine bila premazana belom bojom, seo na proderani divan i pokrio lice rukama. Tek ovde, u usamljenoj sobi (u kojoj su bile nameštene police za knjige i fizikalne sprave), on se najzad mogao predati užasnom uzbuđenju, skoro očajanju, koje ga je potresalo od jučerašnjeg dana. Njegove ruke, koje su stezale lice, drhtale su. Shvatao je da smrtna opasnost nije prošla. Bio je opkoljen sa svih strana. Samo neke male mogućnosti išle su u njegovu korist, od stotinu — devedeset devet bilo je protiv. „Kako nepromišljeno, ah, kako nepromišljeno”, šaputao je on. Naporom volje on naposletku savlada svoje uzbuđenje, popravi rukom prljavi jastuk, leže nauznak i zatvori oči. Njegove misli, preopterećene strašnom napregnutošću, sad su se odmarale. Nekoliko minuta nepomičnosti osveži ga. On ustade, nali u čašu madere i ispi nadušak. Kada mu se topli talas razli po telu, on zakorača po sobi, s metodičnom sporošću, tražeći te male mogućnosti za spasenje. Pored plintusa 2 on oprezno ukloni stare odlepljene tapete, izvuče ispod njih crteže i smota ih u trubu. S polica skide nekoliko knjiga i sve to, zajedno s crtežima i delovima fizikalnih sprava, stavi u kofer. Osluškujući svaki čas, on odnese kofer dole i u jednom mračnom podrumu za drva sakri ga ispod gomile smeća. Zatim se opet pope u sobu, izvadi iz pisaćeg stola revolver, pregleda ga i gurnu u zadnji džep.

Bilo je četvrt do pet. On opet leže i pušio je cigaretu za cigaretom, bacajući opuške u ugao. „Razume se, nisu našli!” skoro se prodera on, skidajući noge s divana, i ponovo stade da juri po dijagonali sobe. U sumrak navuče grube čizme, obuče gornji kaput od platna i iziđe iz kuće.

11 U ponoć je u šesnaestom odeljenju milicije bio pozvan na telefon dežurni. Usplahireni glas reče mu na uho: — Na Krestovsko, u vilu, gde se prekjuče desilo ubistvo, smesta poslati odred milicije... Glas se prekide. Dežurni opsova u slušalicu. Pozva stanicu za proveravanje, rekoše mu da se telefoniralo iz veslačke škole. On telefonira tamo. Dugo je zvrjao telefon, najzad sanjivi glas progovori. — Šta treba? — Jesu li od vas sada telefonirali? — Jesu — odgovori glas zevajući. — Ko je telefonirao? Jeste li videli? — Nisam, pokvarena nam je struja. Rekli su da je po nalogu druga Šeljge. Posle pola časa četvorica milicionara iskrcaše se iz malog teretnjaka kod daskama zakovane vile na Krestovskom. Iza breza se mutno presijavao ostatak rumeni na nebu. U tišini su se čuli slabi jecaji. Kraj sporednog ulaza ležao je ničice čovek u kožuhu. Prevrnuše ga — bio je to čuvar. Kraj njega je ležala vata natopljena hloroformom. Ulazna vrata bila su širom otvorena. Katanac obijen. Kada su milicionari upali u vilu, iz podzemlja povika nečiji prigušeni glas: — Otvor, oslobodite otvor u kuhinji, drugovi... Kraj zida u kuhinji bila je nabacana gomila stolova, sanduka, teških vreća. Sve to porazbacaše i podigoše kapak od otvora. Iz podzemlja iskoči Šeljga — sav u paučini, prašini, podivljalih očiju. — Brzo ovamo! — povika on i nestade na vratima. — Svetlost, brzo! Pri svetlosti o grudima okačenih džepnih baterija opaziše u sobi (s

gvozdenim krevetom) na podu dva ispucana revolvera, smeđi somotski kačket i odvratne tragove od povraćanja jetkog mirisa. — Opreznije! — viknu Šeljga. — Ne dišite, odlazite, to je — smrt! Izmičući i potiskujući milicionare vratima, on je u užasu i s gađenjem zurio u metalnu cevčicu, veliku kao čovečiji prst, koja je ležala na podu.

12 Kao i svi poslovni ljudi velikog kalibra, tako je i kralj hemije Roling primao poslovne posete u specijalno za to iznajmljenoj prostoriji, ofisu, gde je njegov sekretar propuštao posetioce kroz rešeto, određujući stepen njihove važnosti, čitao im misli i s čudovišnom učtivošću odgovarao na sva pitanja. Stenografkinja je pretvarala u kristale ljudskih reči Rolingove ideje, koje su (ako se uzme aritmetička sredina za jednu godinu, pa se pomnoži novčanim ekvivalentom) vredele otprilike: pedeset hiljada dolara za svaki odlomak ideje kralja neorganske hemije u trajanju od jedne sekunde. Bademasti nokti četiri daktilografkinje neprestano su leteli preko dugmeta četiri „Undervuda”. Trčkalo bi se posle poziva trenutno pojavljivao pred Rolingom kao zgusnuta materija njegove volje. Rolingov ofis na Bulevaru Malzerb bio je mračna i ozbiljna prostorija. Tamni tapecirani zidovi, tamna dabrova krzna na podu, taman nameštaj od kože. Na tamnim stolovima, pokrivenim staklom, ležali su zbornici reklama, katalozi u zagasitom juhtu, prospekti hemiskih fabrika. Nekoliko zarđalih gasnih granata i bacača bombi, donetih s ratnih poprišta, ukrašavali su kamin. U kancelariji iza visokih vrata od tamne orahovine, okružen dijagramima, kartogramima i fotografijama, sedeo je kralj hemije Roling. Prorešetani posetioci nečujno, bi ulazili u čekaonicu preko dabrovih prostirki, sedali na kožne stolice i uzbuđeno gledali u vrata od orahovine. Tamo, iza vrata, i sam vazduh u kraljevoj kancelariji bio je neverovatno skupocen, pošto su kralja prožimale misli koje staju pedeset hiljada dolara u sekundi. Koje bi ljudsko srce ostalo spokojno kada se za vreme svečane tišine u čekaonici odjednom pokrene bronzana masivna kvaka od orahovine, u vidu šape koja drži zemljinu loptu, i na vratima se pojavi mali čovek u tamnosivom kaputu, s bradicom koju poznaje ceo svet, nesnosno neljubazan,

skoro natčovck, žućkasto-nezdravog lica koje potseća na marku proizvoda poznatu u celom svetu: žuti kružić sa četiri crne trake... Pošto bi otškrinuo vrata, kralj bi upio oči u posetioca i rekao s jakim američkim naglaskom — „izvolite”.

13 Sekretar (s najvećom učtivošću) upita, držeći zlatnu olovčicu sa dva prsta: — Izvinite, vaše ime? — General Subotin, ruski... emigrant Ovaj što je odgovorio načini ljutit pokret ramenima i zgužvanom maramicom obrisa sede brkove. Smešeći se tako kao da se razgovor tiče najprijatnijih, prijateljskih stvari, sekretar zapisa nešto olovkom u mali notes i upita, sada već oprezno. — Kakav je cilj, mesje Subotin, vašeg nameravanog razgovora s gospodinom Rolingom? — Izvanredan, veoma važan. — Možda da pokušam da ga ukratko izložim, kako bih s njime upoznao gospodina Rolinga. — Vidite li — cilj je, kako da kažem, jednostavan plan... Obostrana korist... — Plan koji se odnosi na hemiski rat protiv boljševika, ja ga tako shvatam? — upita sekretar. — Sasvim tačno... Imam nameru da ga ponudim gospodinu Rolingu. — Bojim se, — sekretar ga prekide s učtivošću koja očarava, i njegovo lice čak izrazi patnju — bojim se da je gospodin Roling pomalo pretovaren takvim planovima. Od prošle nedelje mi smo samo od Rusa dobili sto dvadeset četiri predloga za hemiski rat protiv boljševika. U našem sefu imamo sjajnu dispoziciju jednovremenog vazdušno-hemiskog napada na Harkov, Moskvu i Petrograd. Autor dispozicije duhovito razvija snage na placdarmima graničnih država — vrlo, vrlo zanimljivo. Autor daje čak i tačan proračun: šest hiljada osam sto pedeset tona iperita za sveopšte istrebljenje

stanovništva u tim prestonicama. Pocrvenevši od strašnog priliva krvi, Subotin ga prekide: — U čemu je stvar, gospodine, ne znam kako vam je ime! Moj plan nije gori, ali i taj je — izvanredan plan. Treba raditi! Od reči na delo... Pa, na čemu je zapelo? — Dragi generale, zapelo je samo na tome što gospodin Roling zasada još ne vidi ekvivalenta svojim rashodima. — Kakvog to ekvivalenta? — Baciti iz aeroplana šest hiljada osam sto pedeset tona iperita nije nikakva teškoća za gospodina Rolinga, ali za to su potrebni izvesni troškovi. Rat staje novaca, nije li tako? U podnetim planovima gospodin Roling zasad vidi samo rashode. Ali se ekvivalent, to jest prihodi od diverzije pirotiv boljševika, nažalost, ne navodi. — Jasno je kao sunce... prihodi... biće ogromnih prihoda za svakog onog ko Rusiji povrati zakonite upravljače, zakonito, normalno uređenje — takav čovek zaslužuje zlatna brda! — Kao nekakav orao, general ispod obrva upilji oči u sekretara. — Aha! Dakle, treba takođe navesti i ekvivalent? — Tačno, i to služeći se brojkama: levo — pasiva, desno — aktiva, zatim — crta i razlika sa znakom plus, koja može zainteresovati gospodina Rolinga. — Aha! — general zašmika, natuče prašijiv šešir i odlučno koraknu prema vratima.

14 Taman što je general izišao, kad se na ulazu začu trčkalov glas pun protesta, zatim jedan drugi glas izrazi želju da trčkala đavo odnese, i pred sekretarom se pojavi Semjonov u raskopčanom kaputu, sa šeširom i štapom u ruci, s ižvakanom cigarom u ustima. — Dobro jutro, prikane, — reče on sekretaru žurno i baci na sto šešir i štap — pustite me do kralja preko reda. Zlatna sekretarova olovčica zadrža se u vazduhu. — Ali danas je gospodin Roling jako zauzet. — Eh, koješta, prikane... u automobilu čeka čоvek, maločas je stigao iz Varšave... Recite Rolingu da smo došli povodom Garina. Sekretaru se uzviše obrve i on nestade iza vrata od orahovine. Posle nekoliko trenutaka on izviri „Mesje Semjonov, izvolite”, prozvižduka on nežnin šapatom, pa sam pritisnu kvaku u obliku šape što drži zemljinu loptu. Semjonov se nađe oči u oči s kraljem hemije. On pritom ne pokaza neko naročito uzbuđenje, prvo, zbog toga što je po prirodi bio prostak, drugo, zbog toga što je on ovog trenutka bio potrebniji kralju nego kralj njemu. Roling ga oštro pogleda zelenim očima. Ne zbunjujuči se ni time, Semjonov sede naspram njega s druge strane stola. Roling reče: — Pa? — Stvar je uređena — Gde su crteži? — Vidite li, gospodine Roling, u tome je došlo do izvesnog nesporazuma ... — Pitam gde su crteži! Ja ih ne vidim — reče Roling strogo i ovlaš udari dlanom po stolu. — Slušajte, Roling, dogovorili smo se da vam donesem ne samo crteže

nego i samu spravu... Učinio sam neobično mnogo... Našao ljude... Poslao ih u Petrograd. Oni su prodrli u Garinovu laboratoriju. Videli su rad sprave... Ali se tada, đavo će ga znati, nešto desilo... Prvo, ispostavilo se da postoje dva Garina. — To sam pretpostavljao u samom početku — reče Roling gadljivo. — Jednog smo uklonili — Ubili ste ga? — Ako hoćete — nešto tako. U svakom slučaju, on je umro. To ne treba da vas uznemiruje: ubistvo se desilo u Petrogradu, on je sovjetski podanik — sitnica ... Ali se zatim pojavio njegov dvojnik... Tada smo učinili ogroman napor... — Jednom rečju,— prekide ga Roling — dvojnik ili Garin je živ, i niste mi doneli ni crteže niti sprave, bez obzira na novac koji sam potrošio. — Ako hoćete, pozvaću iz automobila Stasa Tiklinskog, učenika u čitavoj toj stvari, on će vam potanko ispričati. — Ne želim da vidim nikakvog Tiklinskog, meni su potrebni crteži i sprave... Čudim se vašoj smelosti da dođete praznih ruku. Bez obzira na hladnoću tih reči, bez obzira na to što je Roling, pošto je završio s govorom, satirući pogledao Semjonova, siguran da će se taj kukavni ruski emigrant pretvoriti u prah i nestati bez traga i glasa. Semjonov, nimalo se ne zbunjujući, gumu u usta ižvakanu cigaretu i veselo reče: — Ako nećete da vidite Tiklinskog, i ne treba — malo je zadovoljstvo od toga. A evo kako stoji stvar: potreban mi je novac, Roling — dvadeset hiljada franaka. Hoćete li dati ček ili u gotovu? I pored sveg svog ogromnog iskustva, i pored toga što je poznavao ljude, Roling je prvi put u životu video takvog drznika. Na Rolingovom mesnatom nosu čak izbi nešto kao znoj — toliki je on učinio nad sobom napor da ne bi Semjonova tresnuo mastionicom po pegavoj njušci... (A koliko je tek bilo izgubljeno vrlo dragocenih sekundi za vreme tog ništavnog razgovora!) Pošto se savladao, on pruži ruku prema zvoncetu. Gledajući za njegovom rukom, Semjonov reče: — Stvar je u tome, dragi gospodine Roling, što je sada inženjer Garin u Parizu.

15 Roling skoči, nozdrve mu se raširiše, između obrva nape mu se žila. Pritrča vratima i zaključa ih, zatim priđe Semjonovu, uhvati, se za naslon od fotelje, drugom rukom se osloni o ivicu stola, pa mu se unese u lice: — Vi lažete! — Gle, još i to, što bih lagao... evo kako je bilo: Stas Tiklinski sreo je tog dvojnika u Petrogradu na pošti kada je ovaj predavao telegram i spazio adresu: Pariz, Bulevar Batinjol... Juče je Tiklinski doputovao iz Varšave i mi smo odmah odjurili na Bulevar Batinjol, i sukobili se u kafani lice u lice s Garinom ili njegovim dvojnikom, đavo će ga znati. Roling je netremice promatrao pegavo Semjonovljevo lice. Zatim se ispravio, iz grudi mu se oteo dah: — Vi odlično znate da mi nismo u Sovjetskoj Rusiji, nego u Parizu — ako učinite zločin, neću vas spasavati od giljotine. Ali ako pokušate da me obmanete, uništiću vas. On se vrati na svoje mesto, s odvratnošću otvori čekovnu knjižicu: „Ne dam dvadeset hiljada, dosta vam je i pet...” napisa ček, zatim ga po stolu gurnu noktom prema Semjonovu, pa se — ne za više od jednu sekundu — nalakti na sto i dlanovima pritisnu lice.

16 Razume se da lepotica Zoja Monroz nije slučajno postala ljubavnica kralja hemije. Samo glupaci i oni koji ne znaju šta je borba i pobeda vide u svemu slučaj. „Što je taj srećan”, vele oni zavidijivo i gledaju u srećnika kao u neko čudo. Ali ako on nasedne — hiljade glupaka će ga s naslađivanjem zgaziti, pošto ga je božanski slučaj odgurnuo. Ne, ni trunke slučajnosti — samo su um i volja doveli Zoju Monroz do Rolingove postelje. Volja joj je bila prekaljena, kao čelik, događajima iz devetnaeste godine. Um joj je bio toliko oštar da je u svojoj okolini svesno podržavala veru u izuzetnu naklonost božanske Fortune, ili Sreće prema njoj... U četvrti gde je stanovala (leva obala Sene, ulica Sene), u sitničarskim, kolonijalnim, vinarskim radnjama, u prodavnicama uglja i životnih namirnica Zoju Monroz su smatrali kao neku sveticu. Njen automobil za dan — crna limuzina od dvadeset četiri ks., njen automobil za šetnju — polubožanski Rols-Rojs od 80 ks., njena večernja električna kola, iznutra postavljena i prošivena svilom, s vazicama za cveće i srebrnim ručicama — i, osobito, dobitak u kockarnici u Dovilu od milion i po franaka — izazivali su u četvrti versko ushićenje. Polovinu dobitka Zoja Monroz je oprezno, s ogromnim poznavanjem stvari, „uložila” u štampu. Od oktobra meseca (početak pariške sezone) štampa je o lepotici Monroz mnogo pisala. Najpre se u jednom sitnoburžoaskom listu pojavila paskvila o upropašćenim ljubavnicima Zoje Monroz. „Lepotica nas isuviše skupo staje!” kliče list. Zatim je uticajni radikalni organ, bez ikakve veze, povodom te paskvile digao buku o sitnim buržujima koji u parlament šalju dućandžije i vinarske trgovce, čiji vidokrug ne prelazi granice njihove četvrti. „Ne mari

što je Zoja Monroz upropastila čitavo tuce stranaca”, kliče list, „njen novac se obrće u Parizu, on povećava energiju života. Za nas je Zoja Monroz samo simbol zdravih životnih odnosa, simbol večnog kretanja, u kome jedan pada, а drugi se diže”. Slike i biografije Zoje Monroz objavljivane su u svim listovima: „Njen pokojni otac bio je sa službom u carskoj operi u S. Peterburgu. U osmoj godini divna devojčica Zoja bila je data u baletsku školu. Pred sam rat ona ju je svršila i debitovala u baletu s uspehom koji nije pamtila Severna prestonica. Ali dolazi rat, i Zoja Monroz, mladalačkog srca, punog milosrđa, odlazi na front, odevena u sivu haljinu s crvenim krstom na grudima. Ona se može videti na najopasnijim mestima kako se mimo naginje nad ranjenim vojnikom usred kiše neprijateljskih granata. Ona je ranjena (što ipak nije unakazilo njeno mlado, graciozno telo), odvoze je u Petrograd, i tamo se ona upoznaje s kapetanom francuske vojske. Revolucija. Rusija izdaje saveznike. Duša Zoje Monroz je potresena Brestskim mirom. Zajedno sa svojim prijateljem, francuskim kapetanom, ona beži na jug i tamo, jašući na konju, s puškom u rukama, kao razgnevijena gracija, bori se protiv boljševika. Njen prijatelj umire od pegavog tifusa. Francuski mornari je odvoze na minonoscu u Marselj. I evo je u Parizu. Ona se baca pred pretsednikove noge moleći da joj se omogući da postane francuska podanica. Ona igra u korist nesrećnih stanovnika razrušene Šampanje. Učestvuje na svim dobrotvornim večerima. Ona je kao zaslepljujuća zvezda koja je pala na pločnike Pariza”. U opštim crtama biografija je bila istinita. U Parizu se Zoja brzo snašla i pošla po liniji: uvek napred, uvek s borbom, uvek ka najtežem i najvrednijem. Ona je zaista upropastila tuce onih koji su se brzo obogatili, one iste đide malog rasta, maljavih prstiju punih prstenja i užarenih obraza. Zoja je bila skupa žena, i oni su propali. Ona je vrlo brzo shvatila da joj novopečene bogate đide neće pružiti neki osobito otmen način života u Parizu. Tada ona uze za ljubavnika izdavača modnog časopisa, prevari ga s funkcionarom u parlamentu iz krupne industrije, i shvati da je u dvadesetim godinama dvadesetog veka najotmenija — hemija. Ona zavede sekretara, koji ju je svakodnevno izveštavao o uspesima hemiske industrije i davao joj potrebna obaveštenja. Na taj način saznade za numeravano putovanje kralja hemije Rolinga u Evropu.

Odmah je otputovala u Njujork. Tamo je na licu mesta kupila, dušom i telom, reportera velikog lista — i u štampi su se pojavili članci o dolasku u Njujork najpametnije, najlepše žene u Evropi, koja s profesijom balerine spaja oduševljavanje najmodernijom naukom — hemijom, i koja čak, umesto banalnih brilijanata, nosi ogrlicu od kristalnih loptica napunjenih svetlećim gasom. Te loptice su imale dejstva na uobrazilju Amerikanaca. Kada se Roling ukrcao na parobrod koji je plovio za Francusku — na gornjoj palubi, na teniskom igralištu, između širokolisne palme koja je šumela na morskom vetru i rascvetalog bademovog drveta, sedela je u pletenoj naslonjači Zoja Monroz. Roling je znao da je to najmodernija žena u Evropi, sem toga ona mu se zaista svidela. On joj ponudi da mu bude ljubavnica. Zoja Monroz stavi uslov da potpišu ugovor, tako da on njoj isplati milion dolara u slučaju ako se popišmani. O onoj Rolingovoj vezi i o neobičnom ugovoru bilo je radiotelegrafisano s otvorenog okeana. Ajfelova kula primila je tu senzaciju, i već sutradan Pariz je govorio o Zoji Monroz i o kralju hemije.

17 Roling se nije prevario u izboru ljubavnice. Još na parobrodu Zoja mu je rekla: — Dragi prijatelju, bilo bi glupo s moje strane da zabadam nos u vaše poslove. Ali ćete ubrzo videti da sam za sekretaricu pogodnija nego za ljubavnicu. Ženske koještarije me slabo zanimaju. Ja sam častoljubiva. Vi ste velik čovek: ja verujem u vas. Vi morate pobediti. Ne zaboravite da sam preživela revoluciju, imala pegavac, tukla se kao vojnik, prešla na konju hiljadu kilometara. To se ne da zaboraviti. Duša mi je spržena mržnjom. Rolingu se učini zanimljiva njena ledena strasnost. On dodirnu prstom vrh njenog nosa i reče: — Bebo jedna, za sekretara kod poslovnog čoveka imate odveć mnogo temperamenta, vi ste ludi, u politici i poslovima uvek ćete ostati diletant. U Parizu je počeo voditi pregovore o trustiranju hemiskih fabrika. Amerika je ulagala ogroman kapital u industriju Starog Sveta. Rolingovi agenti oprezno su kupovali akcije. U Parizu su ga nazivali „američkim bivolom”. Stvarno, on je među evropskim industrijalcima izgledao kao gorostas. Do cilja je uvek išao probijajući se silom. Zrak vida bio mu je uzak. Video je pred sobom samo jedan cilj: usretsređenje u jednim (svojim) rukama svetske hemiske industrije. Zoja Monroz mu je brzo proučila karakter i metode borbe. Shvatila je njegovu snagu i njegovu slabost. On se slabo razumeo u politici i ponekad je trućao gluposti o revoluciji i boljševicima. Ona ga je neprimetno okružila potrebnim i korisnim ljudima. Upoznala ga je sa svetom novinara i rukovodila razgovorima. Kupovala je sitne hroničare, na koje on nije obraćao pažnju — ali koji su mu učinili više usluga nego pravi novinari, zato što su prodirali, kao moskiti, u sve pukotine života.

Kada je ona u parlamentu „udesila” omanji govor desničarskog delegata „o neophodnosti prisnog dodira s američkom industrijom u cilju hemiske odbrane Francuske” — Roling joj je prvi put muški, prijateljski pro tresao ruku: — Vrlo dobro, uzimam vas za sekretara s platom od dvadeset sedam dolara nedeljno. Roling je poverovao u korisnost Zoje Monroz i u poslovima je bio prema njoj do kraja otvoren.

18 Zoja Monroz je održavala veze s nekim ruskim emigrantima. Jedan od njih, Semjonov, dobijao je od nje stalnu platu. On je bio inženjer hemije iz klase koja je završila studije u ratu, zatim je bio zastavnik, pa onda beli oficir, a u emigraciji se bavio sitnim nabavkama, sve do preprodaje iznošenih haljina uličnim devojkama. Kod Zoje Monroz vodio je kontraobavestajnu službu. Donosio joj je sovjetske časopise i listove, prenosio joj obaveštenja, spletke, glasine. Bio je savestan, otresit i nije se ničeg libio. Jednom je Zoja Monroz pokazala Rolingu isečak iz revelskog lista, u kome se govorilo o spravi ogromne razorne snage koja se gradi u Petrogradu. Roling se nasmejao: — Gluposti, niko se ne plaši... Imate isuviše živu uobrazilju. Boljševici nisu kadri da ma šta naprave. Tada je Zoja pozvala Semjonova na doručak, i on je povodom te beleške ispričao čudnu priču: „... Devetnaeste godine u Petrogradu, nešto рге mog bekstva, sreo sam na ulici prijatelja Poljaka — zajedno s njim završio sam tehnološki institut — Stasa Tiklinskog. Torba na leđima, noge umotane komadima čilima, na kaputu kredom ispisane brojke — tragovi redova. Jednom reči, sve kako i priliči. Ali mu je lice radosno. Namiguje. U čemu je stvar? — Natrapao sam — veli — na takvo zlato, opsa-sa! — milioni! Šta — stotihe miliona (zlatnih, naravno)!? — Ja, razume se navalio — ispričaj, a on se samo smeje. Tako smo se i rastali. Dve nedelje posle toga prolazio sam Vasiljevskim Ostrvom, gde je Tiklinski živeo. Setim se njegovog zlata, mislim, daj da izmolim od milionara pola funte šećera. Svratim. Tiklinski leži mаl’te ne na samrti — ruka i grudi mu ufašlovane.

— Ko te je tako udesio? — Počekaj, — odgovara on — Sveta Deva će pomoći, kada se oporavim — ubiću ga. — Koga? — Garina. I on ispriča, istina, pometeno i nejasno, ne želeći da iznese pojedinosti o tome, kako mu je njegov davnašnji poznanik, inženjer Garin, bio predložio da pripravi ugljene sveće za nekakvu spravu neobično razorne snage. Da bi zainteresovao Tiklinskog, on mu obeća procenat od dobiti. Zamišljao je da s gotovom spravom pobegne u Švedsku, da je tamo patentira i lično se prihvati eksploatacije aparata. Tiklinski poče s oduševljenjem da radi nad piramidicama: zadatak je bio u tome da se pri njihovoj što je mogućno manjoj zapremini izdvoji što je mogućno veća količina toplote. Konstrukciju sprave Garin je držao u tajnosti — govorio je da je njen princip neobično jednostavan i zbog toga bi i najmanji nagoveštaj otkrio tajnu. Tiklinski mu je dostavljao piramidice, ali ga nijednom nije mogao namoliti da mu pokaže aparat. Takvo nepoverenje dovodilo je Tiklinskog do besa. Često su se svađali. Jedanput je Tiklinski pratio Garina do mesta gde je ovaj vršio opite — u polu razrušenoj kući u jednoj od pustih ulica Petrogradske strane. Tiklinski se u nju zavukao odmah za Garinom i dugo se pentrao po nekakvim stepenicama, išao praznim sobama s izbijenim prozorskim oknima, i najzad u podrumu začuo jako šištanje, kao kad izbija mlaz pare, i osetio poznati miris zapaljenih piramidica. On se oprezno spustio u podrum, ali se spotakao o razbijene cigle, pao, napravio galamu i, na trideset koraka od sebe, iza svoda, ugledao iskrivljeno Garinovo lice osvetljeno lampicom bez stakla. „Kо je, ko je to?” divlje je povikao Garin, i istovremeno zaslepljujući zrak, ne deblji od igle za pletenje, otskočr od zida i ošinu Tiklinskog koso preko grudi i ruke. Tiklinski se povratio u zoru, dugo je zvao u pomoć i četvoronoške se izvukao iz podruma obliven krvlju. Prihvatili su ga prolaznici i na ručnim kolicima odvezli kući. Kada je ozdravio — već je bio počeo rat s Poljskom — morao je da se čisiti iz Petrograda”. Ova priča ostavi na Zoju Monroz neobičan utisak. Roling se nepoverijivo smeškao: verovao je samo u snagu zagušljivih gasova. Oklopnjače, tvrđave,

topovi, glomazne armije — sve su to bili, po njegovom mišljenju, zaostaci varvarstva. Aeroplani i hemija — to su jedina moćna oruđa rata. A tamo nekakve sprave iz Petrograda su prosto gluposti i ništa više! Ali se Zoja Monroz nije smirila. Ona posla Semjonova u Finsku da on otud dobije tačne podatke o Garinu. Beli oficir koga je Semjonov najmio pređe na skijama rusku granicu i nađe u Petrogradu Garina; razgovarao je s njim, čak mu i ponudio da zajedno rade. Garin se držao vrlo oprezno. Očigledno mu je bilo poznato da na njega paze iz inostranstva. O svom aparatu govorio je u tom smislu da će onaj ko ga bude posedovao moći da raspolaže natprirodnom moći. Opiti s modelom aparata dali su sjajne rezultate. Čekao je samo da se završi izrada sveća — piramidica.

19 Jedne kišne večeri, u nedelju ranog proleća, svetla iz prozora i bezbrojnih svetiljki ogledala su se na asfaltima pariških ulica. Kao po crnim kanalima, iznad silesije svetiljki jurili su mokri automobili, kretali se, sudarali se, okretali se nakvašeni kišobrani. Važduh mutan od kiše bio je natopljen nezdravom vlagom bulevara, zadahom povrtarskih radnji, čađu od sagorelog benzina i mirisima. Kiša se slivala niz krovove od grafita, niz ograde balkona, niz ogromna prugasta perdeta razapeta ispred kafana. U magli su se mutnom svetlošću palile, obrtale, poigravale svetlosne reklame za sve moguće zabave. Mali ljudi, — trgovački pomoćnici i pomoćnice, činovnici i službenici — zabavljali su se tog dana kako je ko mogao. Veliki, poslovni, ozbiljni ljudi sedeli su po kućama kraj kamina. Nedelja je bila dan svetine, prepušten njoj da se razonodi. Zoja Monroz sedela je podavijenih nogu na širokom divanu, okružena mnoštvom jastučića, pušila i gledala vatru u kaminu. Roling, u fraku, uvalio se u veliku naslonjaču, stavivši noge na klupicu, i takođe pušio i gledao u žar. Njegovo lice, osvetljeno vatrom iz kamina — mesnati nos, obrazi zarasli u bradu, polusklopljeni očni kapci, ovlaš upaljene oči gospodara vasione — izgledalo je usijano-crveno. Predavao se ugodnoj dosadi, neophodnoj jedanput u nedelji dana, da bi odmorio mozak i živce. Zoja Monroz ispruži svoje lepe obnažene ruke i reče: — Roling, već su prošla dva časa otkako smo ručali. — Da, — odgovori on — ja, kao i vi, mislim da je varenje hrane završeno. Njene providne, skoro sanjalačke oči preleteše preko njegovog lica. Tiho,

ozbiljnim glasom, ona ga oslovi po imenu. On joj odgovori, ne pokrećući se u zagrejanoj naslonjači: — Da, slušam vas, luče moje. Time joj je bila data dozvola da govori. Zoja Monroz se premesti na ivicu divana i obgrli koleno. — Recite mi, Roling, da li hemiske fabrike pretstavljaju veliku opasnost u pogledu eksplozije? — O, da. Četvrti derivat kamenog uglja — trotil — izvanredno je jak eksploziv. Osmi derivat uglja — to je pikrinska kiselina, njome se pune protivoklopne granate pomorskih topova. Ali postoji nešto još jače — to je tetril. — A šta je to, Roling? — Isti taj kameni ugalj. Benzol (C6H6 ), pomešan na osamdeset stepeni sa azotnom kiselinom (HNO3 ), daje nitrobenzol. Formula nitrobenzola je — C6H5NO2 . Ako u njoj dva dela kiseonika O2 zamenimo sa dva dela vodonika H2 , to jest ako počnemo nitrobenzol lagano mešati na osadeset stepeni s gvozdenim opiljcima i s omanjom količinom sone kiseline, onda ćemo dobiti anilin (C6H5NH2 ). Anilin, pomešan s metilalkoholom pod pritiskom od pedeset atmosfera daće dimetil-anilin. Zatim iskopamo ogromnu jamu, okružimo je nasipom od zemlje, unutra smestimo baraku i u njoj izvršimo reakciju dimetil-anilina s azotnom kiselinom. Za vreme te reakcije termometre ćemo posmatrati izdaleka, kroz dvogled. Reakcija dimetil-anilina s azotnom kiselinom daće nam tetril. Taj tetril je pravi đavo: on ponekad, za vreme reakcije, iz nepoznatih razloga eksplodira i ogromne fabrike pretvara u prah i pepeo. Nažalost, mi moramo da radimo s njim: spravljen s fozgenom, on daje plavu boju — kristal-violet. Na tome sam zaradio lep novac. Postavili ste mi zanimljivo pitanje.. Hm... smatrao sam da posedujete veće znanje iz hemije. Hm... Da bi se od kamenougljene smole došlo, recimo, do tablete piramidona, koji će, recimo, izlečiti vašu glavobolju, neophodno je preći dug niz stupnjeva... Na putu od kamenog uglja do piramidona, ili bočica mirisa ili do običnog fotografskog preparata — leže takve đavolske stvari kao što su trotil i pikrinska kiselina, takve veličanstvene stvari kao što su brom-benzol-cijanid, hlor-pikrin, difenil-hlor-arsin i tako dalje, to jest bojni gasovi, od kojih ljudi kijaju, plaču, skidaju sa sebe zaštitne maske, guše se,

bacaju krv, po celom telu im izbijaju rane, živi trule... Pošto je Rolingu bilo dosadno te kišne nedeljne večeri, on se rado upustio u razmišljanje o velikoj budućnosti hemije. — Mislim (on dopola popušenom cigarom mahnu ispred nosa), mislim da je bog savaot stvorio nebo i zemlju i sve živo od kamenougljene smole i kuhinjske soli. U bibliji se o tome otvoreno ne govori, ali se može naslućivati. Onaj koji poseduje ugalj i so vladaće svetom. Nemci su pošli u rat četrnaeste godine samo zbog toga što je devet desetina hemiskih fabrika celog sveta pripadalo Nemačkoj. Nemci su ušli u tajnu uglja i soli: bili su jedina kulturna nacija u ono vreme. Ipak nisu proračunali da ćemo mi Amerikanci za devet meseci biti u stanju da izgradimo Edžvudski arsenal. Nemci su nam otvorili oči, shvatili smo u šta treba ulagati novac, i sada ćemo mi vladati svetom, a ne oni, zato što je novac posle rata — kod nas, i hemija — kod nas. Mi ćemo, pre svega, Nemačku, a za njom i druge zemlje koje umeju da rade (one koje ne umeju izumreće na prirodan način, tu im ne možemo pomoći), pretvoriti u jednu moćnu fabriku... Američka zastava će obviti zemlju kao bonbonjeru, preko Ekvatora i od Pola do Pola... — Roling, — prekide ga Zoja — onda vi sami navlačite nesreću... jer oni će onda postati komunisti... Doći će dan kada će oni izjaviti da im vi više niste potrebni, da oni žele da rade za sebe... O, ja sam već preživela taj užas... Oni će odbiti da vam vrate vaše milijarde... — Onda ću, luče moje, poplaviti Evropu iperitom. — Roling, biće kasno! — Zoja stisnu koleno rukama, nagna se napred. — Roling, verujte mi, nikad vam nisam davala rđave savete... Pitala sam vas: da li hemiske fabrike u pogledu eksplozije pretstavljaju opasnost?.. Radnici, revolucionari, komunisti, naši neprijatelji — ja to znam — imaće u rukama oružje ogromne snage... Oni će iz daljine moći dizati u vazduh hemiske fabrike, barutane, spaljivati eskadrile aeroplana, uništavati zalihe gasova — sve što može da eksplodira i gori. Roling skide noge s klupice, crvenkasti, kapci mu zadrhtaše, neko vreme je pažljivo posmatrao mladu ženu. — Koliko mogu da razumem, vi opet ciljate na... — Da, Roling, da, na aparat inženjera Garina... Sve što se o njemu govorilo promaklo je mimo vaše pažnje... Ali, zaista, ja znam koliko je to ozbiljna stvar... Semjonov mi je doneo čudnu stvar. Dobio ju je iz Rusije ...

Zoja zazvoni. Uđe lakej. Po njenom naređenju on donese omanju kutiju od hrastovine, u kojoj je ležao komad čelične šipke debele pola cola. Zoja izvadi komad čelika i prinese ga kaminu. Celom debljinom kroz čelik su bile nekakvim tankim oruđem prosečene linijice, kovrčice i, ukoso, kao perom, bilo je stenografski napisano: „Proba snage... proba... Garin”. Komadići metala unutar nekih slova bili su poispadali. Roling je dugo razgledao šipku. — Ovo liči na „probu pera”, — reče on tiho — kao da se pisalo iglom po mekom testu. — To je urađeno za vreme ispitivanja modela Garinovog aparata, s daljine od trideset koraka — reče Zoja. — Semjonov tvrdi da se Garin nada da će sagraditi aparat koji će biti u stanju da lako, kao sir, raseče drednot 3 na daljini od 2400 hvati 4 ... Oprostite, Roling, ali ja nastojim — vi morate imati taj strašni aparat. Roling nije zalud prošao u Americi školu života. Do poslednje ćelije bio je istreniran za borbu. Treniranje, kao što je poznato, tačno raspoređuje napore između mišića i izaziva u njima najveću moguću napregnutost. Tako bi kod Rolinga, čim bi stupio u borbu, najpre počinjala da radi fantazija — ona bi zagazila u nenačetu prašumu poduhvata i tamo otkrivala nešto vredno pažnje. Rad fantazije je završen. Stupao bi zdrav razum — ocenjivao je, upoređivao, procenjivao, izveštavao: korisno je. Stop. Sad bi stupao praktični smisao — proračunavao je, eskontovao, pravio bilans; aktive. Stop. Stupila bi volja tvrđave molibdenovog čelika, strašna Rolingova volja, i on se, kao bivo zakrvavljenih očiju, gurao do cilja i postizavao ga, ma šta to njega ili drugog stajalo. Otprilike isti takav proces desio se i danas. Roling je odmerio pogledom prašume neistraženog, zdravi razum je rekao: Zoja je u pravu. Praktični smisao je podneo bilans: najkorisnije je — ukrasti crteže i aparat, a Garina likvidirati. Tačka. Izgledalo je da je Garinova sudbina bila odlučena, kredit otvoren, u akciju je stupila volja. Roling ustade iz naslonjače, okrenu leđa vatri u kaminu i reče is turajući vilicu: — Sutra čekam Semjonova na bulevaru Malzerb.

20 Posle te večeri prošlo je sedam nedelja. Na Krestovskom Ostrvu bio je ubijen Garinov dvojnik. Semjonov je došao na bulevar Malzerb bez crteža i aparata. Roling mu umalo nije razbio glavu mastionicom. Garina, ili njegovog dvojnika, videli su juče u Parizu. Sutradan, kao i obično, Zoja je oko jedan sat po podne svratila na bulevar Malzerb. Roling je seo pored nje u zatvorenu limuzinu, oslonio se bradom o štap i procedio kroz zube: — Garin je u Parizu. Zoja se zavali na jastuke. Roling je tužno pogleda. — Već odavno je trebalo Semjonovu odrubiti glavu na giljotini, on je aljkavac, jevtin ubica, drznik i glupak — reče Roling. — Poverovao sam u njega i našao sam se u smešnom položaju. Treba pretpostaviti da će me on ovde uvući u gadan sos... Roling prenese Zoji ceo razgovor sa Semjonovom. Crteže i aparat nisu uspeli da ukradu, pošto su besposličari koje je najmio Semjonov ubili ne Garina, nego njegovog dvojnika. Pojava dvojnika osobito je zbunjivala Rolinga. Shvatio je da je protivnik prepreden. Garin je ili znao za pripremani atentat ili je pred video da ga i tako neće moći izbeći, pa je zavarao tragove podmetnuvši čoveka sličnog sebi. Sve je to bilo vrlo nejasno. Ali najneshvatljivije bilo je ovo — koji ga je đavo nadario da dođe u Pariz? Limuzina se kretala Jelisejsikim poljima u mnoštvu automobila. Dan je bio topao, sparan, u lakom nežno-plavom, od žege mutnom vazduhu ocrtavali su se krilati konji i stakleno kube Velikog Salona, poluokrugli krovovi visokih zgrada, markize 5 nad prozorima, bujni venjaci od kestenova. U automobilima su sedeli — jedni se razbaškarili, drugi prebacili nogu preko noge, dok su treći sisali okruglu dršku od štapa — većinom

novopečeni bogati mladići malog rasta, u prolećnim šeširima, sa šarolikim kravatama. Oni su u Bulonjsku šumu vozili na doručak dražesne devojke, koje im je za razonodu stranaca gostoljubivo pružao Pariz. Na trgu Etual limuzina Zoje Monroz sustiže iznajmljen auto, u kome su sedeli Semjonov i čovek žutog, gojaznog lica i prašnjavih brkova. Obojica su, nagnuvši se napred, gotovo s nekakvom pomamom pratili mali zeleni automobil koji je okretao trgom prema stanici podzemne železnice. Semjonov je pokazivao na njega svom šoferu, ali je bilo teško probiti se kroz bujicu automobila. Najzad se probiše i punim gasom krenuše da preseku put zelenom automobilčiću. Ali on se već bio zaustavio kod podzemne železnice. Iz njega iskoči čovek srednjeg rasta, u širokom kaputu od koverkota, 6 i nestade pod zemljom. Sve se to odigralo za dva-tri minuta, pred očima Rolinga i Zoje. Ona viknu šoferu da skrene prema podzemnoj železnici. Zaustaviše se skoro istovremeno sa Semjonovljevim autom. Mašući štapom, ovaj pritrča limuzini, otvori kristalno sjajna vratanca i reče užasno uzrujan: — To je bio Garin. Pobegao je. Ne mari. Danas ću otići do njega na Batinjol, ponudiću mu ruku pomirnicu. Roling, treba da se dogovorimo: koliku ćete sumu doznačiti za pronalazak aparata? Možete biti bez brige — radiću u okviru zakona. Kao poručeno, dozvolite da vam pretstavim Stasa Tiklinskog. To je sasvim pristojan čovek. Ne čekajući dozvolu, on zovnu Tiklinskog. Ovaj priskoči bogatoj limuzini, skide šešir, pokloni se i poljubi ručicu pani Monroz. Ne pružajući ni jednom ni drugom ruku, Roling je sevao očima iz limuzine, kao puma 7 iz kaveza. Bilo je nerazborito da ostane na trgu da ga svi vide. Zoja predloži da pođu na doručak na levu obalu u restoran „Laperuz”, koji je u to vreme godine bio slabo posećen.