21 Tiklinski se svaki čas klanjao, uvrtao opuštene brkove, bacao zamagljene poglede na Zoju Monroz i jeo s uzdržijivom pohlepom. Roling je snuždeno sedeo okrenuvši leđa prozoru. Semjonov je slobodno brbljao. Zoja je izgledala spokojna, čarobno se smeškala i pokazivala očima glavnom kelneru da što češće sipa gostima u čašice. Kada je bio na redu šampanjac, ona zamoli Tiklinskog da počne priču. On skide salvet s vrata: — Za pana Rolinga nismo štedeli svoje živote. Mi smo prešli sovjetsku granicu kod Sestrorecka. — Ko to — mi? — upita Roling. — Ja i, ako je panu po volji, moj pomoćnik, jedan Rus iz Varšave, oficir iz armije Balahovića... Veoma grub čovek... Proklet bio dabogda, kao i svi Rusi, pseto jedno, više mi je naudio nego što mi je pomogao. Moj zadatak je bio da pronađem gde Garin vrši opite. Bio sam u razrušenoj kući — pani i pan znaju, svakako, da me u toj kući prokleti izrod umalo nije rasekao napola svojim aparatom. Tamo, u podrumu, našao sam čeličnu šipku — pani Zoja ju je dobila od mene i mogla se uveriti u moju usrdnost. Garin je promenio mesto za vršenje opita. Nisam spavao ni danju ni noću, želeći da opravdam poverenje pani Zoje i pana Rolinga. Pluća su mi nazebla u močvari Krestovskog Ostrva, ali sam postigao cilj. Ušao sam u trag Garinu. Ja i pomoćnik smo noću dvadeset sedmog aprila prodrli u njegovu vilu, privezali Garina za gvozdeni krevet i izvršili najbrižljiviji pretres... Ništa ... Gotovo sam bio lud — nikakvog traga od aparata, ali sam znao da ga on krije u vili... Tada se moj pomoćnik malo oštro obračunao s Garinom... Pani i pan će razume ti naše uzbuđenje... Ne mislim na to da smo postupili po uputstvu pana Rolinga... Ne, moj pomoćnik se bio odveć ražestio...
Roling je gledao u tanjir. Dugačka ruka Zoje Monroz, koja je počivala na stolnjaku, brzo je premetala prstima, blistala uglačanim noktima, brilijantima, smaragdima, safirima u prstenju. Gledajući u tu neocenjivu ruku, Tiklinski dobi nadahnuće. — Pani i pan već znaju kako sam se, posle dvadeset četiri časa, sreo s Garinom na pošti. Majko božija, ko se ne bi uplašio kad bi se sukobio lice u lice sa živim pokojnikom. A sem toga i prokleta milicija je pošla za mnom u poteru. Postali smo žrtve obmane, prokleti Garin nam je podmetnuo nekog drugog umesto sebe. Odlučio sam se da ponovo pretražim vilu: u njoj je morao postojati podrum. Iste noći pošao sam onamo sam i uspavao čuvara. Uvukao sam se kroz prozor... Neka me pan Roling nekako ne shvati krivo... Kada Tiklinski žrtvuje život, on ga žrtvuje za ideju... Nije me ništa stajalo da iskočim kroz prozor napolje kada sam u vili začuo taku lupu i lomnjavu da bi se svakom digla kosa na glavi... Da, pane Roling, u tom trenutku sam shvatio da vas je gospod vodio kada ste me poslali da od Rusa otmem strašno oružje koje oni mogu okrenuti protiv čitavog civilizovanog sveta. Bio je to istoriski trenutak, pani Zoja, kunem vam se čašću poljskog plemića. Pojurio sam, kao zver, u kuhinju, odakle je dolazila buka. Ugledao sam Garina — kraj zida, na jednu gomilu trpao je stolove, vreće, sanduke. Kada me je video, zgrabio je kožni kofer, koji mi je bio odavno poznat, u kome je on obično držao model aparata, i poleteo u drugu sobu. Izvadio sam revolver i jurnuo za njim. Već je bio otvorio prozor, nameravajući da iskoči na ulicu. Ja opalim, on se s koferom u jednoj i s revolverom u drugoj ruci povuče u drugi kraj sobe, zakloni se krevetom i poče da puca. Bio je to pravi dvoboj, pani Zoja. Metak mi probi kačket. Odjednom on zapuši usta i nos nekakvom krpom, pruži prema meni metalnu cevčicu — odjeknu pucanj, ne jači od zvuka kad izleti čep iz flaše sa šampanjcem, i istog trenutka hiljade malih noktiju uvukoše mi se u nos, u grlo, u grudi, počeše da me razdiru, oči mi se obliše suzama od nepodnošljivog bola, stanem da kijam, kašljem, unutra mi se sve prevrtalo i, izvinite, pani Zoja, i tako me natera na povraćanje da sam se srušio na pod. — Di-fenil-flor-arsin pomešan sa fozgenom, po pedeset procenata od svakog — jevtina stvar, mi sad naoružavamo policiju tim bombicama — reče Roling. — Tako je... Pan govori istinu. Bila je to gasna bombica... Srećom, promaja je brzo rasterala gas. Došao sam sebi i, polumrtav, dovukao se kući.
Bio sam otrovan, slomljen, agenti su me tražili po gradu, ostajalo mi je jedino da pobegnem iz Lenjingrada, što smo i učinili, uz veliku opasnost i napore. Tiklinski raširi ruke i pognu glavu, predajući se na milost i nemilost. Zoja upita: — Vi ste uvereni da je Garin takođe pobegao iz Rusije? — On se morao skloniti... Posle tog slučaja on bi i tako morao da dadne razjašnjenje kriminalnom otseku. — Ali zašto je izabrao baš Pariz? — Njemu su potrebne ugljene piramidice. Bez njih je njegov aparat isto što i nenapunjena puška. Garin je fizičar. On se ništa ne razume u hemiju. Po njegovoj narudžbini na tim sam piramidicama radio ja, kasnije onaj koji je za to platio životom na Krestovskom Ostrvu. Ali Garin ima još jednog saradnika, ovde, u Parizu — njemu je on i poslao telegram na bulevar Batinjol. Garin je ovamo doputovao da bi pratio opite s piramidicama. — Kakve ste podatke sakupili o saradniku inženjera Garina? — upita Roling. — On stanuje u dosta rđavom hotelu, na bulevaru Batinjol — bili smo juče tamo, ponešto nam je vratar ispričao — odgovori Semjonov. — Taj čovek dolazi u hotel samo da prenoći. Nema nikakvih stvari. Iz hotela izlazi u širokom ogrtaču od debelog platna, kakav u Parizu nose lekari, laboranti i studenti hemije. Vidi se da radi negde u blizini. — Spoljašnjost? Đavo vas odneo, šta me se tiče njegov ogrtač od debelog platna! Je li vam vratar opisao njegovu spoljašnost? — viknu Roling. Semjonov i Tiklinski se zgledaše. Poljak stavi ruku na srce. — Ako je panu po volji, danas ćemo dostaviti podatke o spoljašnosti toga gospodina. Roling je dugo ćutao, obrve mu se skupiše. — Na čemu je zasnovana vaša tvrdnja da je onaj koga ste juče videli u kafani na Batinjolu i čovek koji je pobegao pod zemlju na trgu Etual jedno isto lice, upravo inženjer Garin? Vi ste se već jednom prevarili u Lenjingradu. A? Poljak i Semjonov se opet zgledaše. Tiklinski se s najvećom obazrivošću osmehnu: — Neće valjda pan Roling tvrditi da Garin u svakom gradu ima dvojnika...
Roling tvrdoglavo klimnu glavom. Zoja Monroz je sedela, zavukavši ruke u krzno od hermelina, i ravnodušno gledala kroz prozor. Semjonov reče: — Tiklinski suviše dobro poznaje Garina, greške ne može biti. Sada je važno doznati nešto drugo, Roling. Dopuštate li vi da mi sami uredimo tu stvar — da jednog divnog jutra donesemo aparat i crteže na bulevar Malzerb, ili ćete raditi zajedno s nama? — Ni u kom slučaju! — iznenada progovori Zoja, gledajući i dalje kroz prozor. — Gospodina Rolinga veoma zanimaju opiti inženjera Garina, gospodin Roling bi veoma želeo da dobije pravo sopstvenosti nad tim pronalaskom, gospodin Roling uvek radi u granicama stroge zakonitosti; ako bi gospodin Roling poveravao ma i jednoj reći od onoga što je ovde ispričao Tiklinski, onda on, razume se, ne bi ni časka oklevao da telefonom pozove komesara policije i preda u ruke vlasti takvog hulju i zločinca. Ali pošto Roling odlično zna da je Tiklinski sve to izmislio s namerom da izmami što je mogućno više novaca, to on dobrodušno dozvoljava da mu i ubuduće čini neznatne usluge. Prvi put za vreme celog doručka Roling se osmehnuo, izvadio iz džepa na prsluku zlatnu čačkalicu i zavukao je između zuba. Tiklinskom na velikim zaliscima pocrvenelog čela izbi znoj, obrazi se oklembesiše. Roling reče: — Vaš zadatak je da mi date tačne i podrobne podatke, po tačkama koje će vam biti saopštene danas u tri časa na bulevaru Malzerb. Od vas se zahteva da radite kao pristojni agenti tajne policije — i samo to. Nijednog koraka, nijedne reči bez mojih naređenja.
22 Beli, kristalno Čisti, blistavi voz linije Sever-Jug — podzemne železnice — jurio je uz tihu tutnjavu tamnim podzemljem Pariza. Na okukama tunela promicala je mreža električnih žica, udubljenja u cementnom zidu, gde se stisnuo radnik osvetljavan letećom svetlošću, žuta slova pisana na crnom: „Dibone”, „Dibone”, „Dibone” — odvratnog napitka koji su reklame uterivale u svest Parižana. Trenutan zastanak. Stanica oblivena podzemnom svetlošću. Obojeni pravougaonici reklama: „Divan sapun”, „Jake naramenice”, „Mast za obuću s glavom lava”„ „Automobilske gume”, „Crveni đavo” — gumeni domeci za potpetice, jevtina rasprodaja u robnim kućama: Luvr, Prekrasna cvećarka, Galerija Lafajet. Bučno nasrnejana gomila lepuškastih žena, midinetkinja, 8 trčkala, stranaca, mladih ljudi u kaputima pripijenim uz telo, radnika u znojavim košuljama, pritegnutim oko struka pojasom od crvene vunene tkanine — primicala se, uz gumjavu, vozu. Staklena vrata se otvaraju u magnovenju... „О-о-о-о” — proleće uzdah, i vrtlog šešira, izbečenih očiju, zinutih usta, crvenih, veselih, razljućenih lica kulja unutra. Kondukteri u kaputima ciglaboje, uhvativši se za ručice, potiskuju trbusima publiku u vagone. Uz tresak se zatvaraju vrata; kratak zvižduk. Voz kao vatrena traka nestaje pod crnim svodom podzemlja. Semjonov i Tiklinski sedeli su na bočnoj klupici vagona Sever-Jug, leđa okrenutih vratima. Poljak se žestio: — Molim pana da to primeti — samo me je pristojnost uzdržala od skandala... Mogao sam sto puta da planem... Ne jedem ja više doručke kod milijardera! Pljujem ja na te doručke... Mogu i sam poručiti ništa gori doručak kod „Laperuza” i ne slušati uvrede ulične devojčure... Tiklinskom
ponuditi ulogu agenta! Kučka jedna, drolja! — Ta manite se, pane Stas, vi ne poznajete Zoju, ona je divna žena, dobar drug. Malo se raspalila... — Vidi se da je pani Zoja navikla da ima posla s đubretima, vašim emigrantima... Ali ja sani — Poljak, molim pana da to primeti. — Tiklinski strašno nakostreši brkove — neću dozvoliti da se sa mnom razgovara na taj način. — Pa dobro, brke si kostrešio, srcu si olakšao, — reče mu Semjonov posle kratkog ćutanja — sada slušaj, Stas, pažljivo: daju nam lep novac, od nas, na kraju krajeva, ništa naročito ne traže. Posao je bezopasan, čak i prijatan: vucaraš se po krčmama i kafaniama... Ja sam, naprimer, jako zadovoljan današnjim razgovorom... Ti kažeš — agenti ... Gluposti! A ja ti velim — nama je ponuđena vrlo plemenita uloga kontraobaveštajaca. Kraj vrata, iza klupe na kojoj su razgovarali Tiklinski i Semjonov, nalaktivši se na mesinganu šipku, stajao je onaj što se jednom prilikom na bulevaru Sindikata, u razgovoru sa Seljgom pretstavio kao Pjankov-Pitkević. Kragna njegovog ogrtača od glatke vunene tkanine bila je pridignuta, zaklanjajući donji deo lica, šešir mu je bio natučen na oči. Stojeći nemarno i leno, dodirujući usta koštanom okruglom drškom od štapa, on je pažljivo saslušao ceo razgovor Semjonova i Tiklinskog, učtivo se uklonio kada su se ovi digli s mesta i izišao iz vagona dve stanice docnije — na Monmartru. Na najbližoj pošti predao je ovaj telegram: „Lenjingrad. Kriminalni otsek. Šeljgi. Četvoroprsti ovde. Preti opasnost!”
23 Iz pošte on se pope na bulevar Kliši i pođe hladovitom stranom. Ovde je iz svakih vrata, iz podrumskih prozora, ispod prugastih markiza što na širokim pločnicima pokrivaju mermeme stočiće i pletene stolice zaudaralo na nakiseo zadah noćnih krčmi. Kelneri u kratkim smokinzima i belim keceljama, podaduli, s kosom na razdeljak, namazanom briljantinom, posipali su kafanske podove i pločnike između stočića vlažnim strugotinama, stavljali sveže bukete cveća i okretali bronzane ručice, dižući markize. Danju je bulevar Kliši izgledao uvenuo, kao dekoracija posle karnevala. Visoke, ružne, stare kuće bile su sve do jedne zauzete za restorane, krčme, kafane, noćne hotele, dućane s koještarijama za ulične devojke. Drvene i limene konstrukcije reklama, oguljena krila čuvenog mlina „Mulen Ruž”, bioskopski plakati na pločnicima, dva reda zakržljalog drveća posred bulevara, pisoari ispisani nepristojnim rečima, kolovozi popločani kamenom, kojima su protutnjala, prohujala stoleća, redovi cirkuskih šatri i vrteški pokrivenih ciradom — sve je to čekalo na noć, kada će odozdo, iz buržoaskih četvrti Pariza, pokuljati zazjavala i bekrije. Tada će blesnuti svetla, uzmuvaće se kelneri, zavrteće se vrteške, zazviždaće parnim ždrelima; na zlatnim svinjama, na bikovima sa zlatnim rogovima, u čamcima, loncima, šerpama — neprestano se okrećući — ogledajući se u hiljadu ogledala, pojuriće uz zvuke parnih orkestiona devojke u suknjicama do kolena, zadivljeni buržuji, lopovi s divnim brkovima. Japanci koji se smeju kao maske, studenti, dečaci, homoseksualci, mračni ruski emigranti, koji čekaju pad boljševika. Zavrteće se plamena krila „Mulen Ruža”. Poleteće po fasadama kuća izlomljene vatrene strele, zapaliće se natpisi u svetu čuvenih krčmi, iz njihovih otvorenih prozora prosuće se na vreli bulevar divlje praskanje,
lupnjava doboša i zvuci džezova. U gomili će zapištati svirale od kartona, zazvrjiaće čegrtaljke. Ispod zemlje će početi da kuljaju nove gomile, koje je izbacila podzemna železnica i Sever-Jug. To je Monmartr. To su brda Martra, koja veselom svetlošću sijaju celu noć nad Parizom — naj bezbrižnije mesto na svetu. Ovde se ima gde potrošiti novac, ima se gde provesti bezbrižna noć sa zakikotalim devojkama. Veseli Monmartr — to je bulevar Kliši između dva okrugla, već sasvim vesela trga: Pigal i Blanš. Levo od trga Pigal pruža se široki i tihi bulevar Batinjol. Desno iza trga Blanš počinje Sentantoansko predgrađe. To je kraj gde žive radnici i pariška sirotinja. Odavde — s Batinjola, s uzvišice Monmartra i Sent-Antoana — više puta su se spuštali naoružani radnici da bi osvojili Pariz. Četiri puta terali su ih topovima natrag na uzvišice. I donji grad, koji se prostire uz obale Sene, banke, kancelarije, raskošne radnje, hoteli za milionare i kasarne za trideset hiljada policajaca, četiri puta je prelazio u napad i u srce radničkog grada, na uzvišicama, udario razgorelim plamenovima svetskih jazbina seksualni pečat donjeg grada — trg Pigal — bulevar Kliši — trg Blanš.
24 Došavši do sredine bulevara, čovek u ogrtaču od glatke vunene tkanine skrenu u bočnu usku uličicu, koja je istrošenim stepenicama vodila na vrh Monmartra, pažljivo se osvrnu na sve strane i uđe u mračnu krčmu, gde su obični posetioci bili šoferi, prostitutke, polugladni sastavljači kupleta i promašeni ljudi, koji su po starinskom običaju još uvek nosili široke čakšire i šešire sa širokim obodom. On zatraži novine, čašu portugalskog vina i udubi se u čitanje. Za cinkanim šankom vlasnik krčme — brkati, crveni Francuz težak sto deset kila — zasukavši do lakata maljave ruke, prao je pod česmom posuđe i razgovarao — bez obzira da li ga neko sluša ili ne. — Ma šta vi da kažete, Rusija nam je zadala mnogo briga (znao je da je posetilac — Rus, zvao se mesje Pjer). Ruski emigranti ne donose više prihoda. Ispucali se, o-la-la... Ali mi smo još dovoljno bogati, mi sebi možemo dozvoliti tu raskoš da nekolicini hiljada damo utočište (bio je uveren da se njegov posetilac bavio nekim sitnim poslom na Monmartru). Ali, razume se, sve ima svoj kraj. Emigranti će se morati vratiti kući. Avaj! Pomirićemo vas s vašom ogromnom otadžbinom, priznaćemo vaše Sovjete, i Pariz će ponovo postati dobri stari Pariz. Dosadio mi rat, pravo da vaš kažem. Deset godina traje to nevarenje želuca. Sovjeti izražavaju želju da plate sitnim imaocima ruskih dragocenosti. Pametno, vrlo pametno s njihove strane. Živeli Sovjeti! Oni ne vode rđavu politiku. Oni boljševiziraju Nemačiku. Divno! Čestitam! Nemačka će postati sovjetska i samu sebe će razoružati. Nas onda neće boleti želudac pri pomisli na njihovu hemisku industriju. Glupaci u našoj četvrti smatraju me boljševikom. O-la-la!.. Ja imam tačnu računicu. Boljševizacija nas ne straši. Izračunajte — koliko u Parizu ima valjanih buržuja i koliko radnika. Oho! Mi, buržuji, bićemo u
stanju da zaštitimo svoje ušteđevine... Ja mirno posmatram kada naši radnici viču „Živeo Lenjin!” i mašu crvenim zastavama. Radnik — to je burence s vinom koje je počelo da previre, ono se ne sme držati začepijeno. Neka se on dere „Živeli Sovjeti!” — i ja sam se derao prošle nedelje. Imam za osam hiljada franaka ruskih hartija što donose procente. Ne, vi treba da se izmirite s vašom vladom. Dosta je gluposti. Franak pada. Prokleti špekulanti, te vaši koje su zagadile svaku naciju u kojoj počne da pada valuta — to pleme inflacionista, opet se preselilo iz Nemačke u Pariz. U krčmu brzo uđe suvonjav čovek u ogrtaču od debelog platna, nepokrivene svetlokose glave. — Zdravo, Garine, — reče on onome što je čitao novine — možeš mi čestitati... Uspeh... Garin munjevito ustade i steže mu ruke. — Viktore... — Da, da. Neobično sam zadovoljan... Nastojaću da mi uzmemo patent. — Ni u kom slučaju... Hajdemo. Oni iziđoše iz krčme, popeše se stepenastom uličicom, okrenuše desno i dugo su išli pored prljavih kuća pregrađa, mimo poljana ograđenih bodljikavom žicom, gde se lepršalo bedno rublje o konopcima, pored zanatliskih radionica. Dan se bližio kraju. U susret su im nailazile gomilice umornih radnika. Ovde, na brdu, činilo se kao da je živelo drugo pleme ljudi, i lica su im bila drugačija — tvrda, mršava, snažna. Izgledalo je da se francuska nacija, spašavajući se od debljanja, sifilisa i degeneracije, popela na uzvišice iznad Pariza i ovde mirno i hladno čeka čas kada će moći očistiti od gadosti donji grad i lađicu Lutecije 9 ponovo okrenuti u sunčani okean. — Ovamo — reče Viktor, otvarajući američkim ključem vrata niske šupe od cigle.
25 Garin i Viktor Lenoar priđoše omanjem vignju od cigle pod nastrešnicom. Kraj njega na stolu ležale su piramidice poredane u redove. Na vignju je uspravno stajao debeli bronzani prsten sa dvanaest porcelanskih čašica, razmeštenih po njegovoj periferiji. Lenoar zapali sveću i, čudno se smešeći, pogleda Garina. — Petre Petroviću, mi se poznajemo već petnaest godina — nije li tako? Mnogo šta smo zajedno preturili preko glave. Mogli ste se uveriti da sam čestit čovek. Kad sam pobegao iz Sovjetske Rusije — vi ste mi pomogli... Iz toga zaključujem da se prema meni ne odnosite rđavo. Recite mi — kog đavola krijete aparat od mene? Znam da ste bez mene, bez tih piramidica — nemoćni... Haj’te da drugarski... Pažljivo razgledajući bronzani prsten s porcelanskim čašicama, Garin upita: — Vi hoćete da vam otkrijem tajnu? — Da. — Vi hoćete da budete učesnik u poslu? — Da. — Ako ustreba, a ja mislim da će docnije ustrebati, moraćete biti spremni na sve za uspeh stvari... Ne skidajući očiju s njega, Lenoar sede na ivicu vignja, krajevi usta mu zadrhtaše. — Da, — reče on odlučno — pristajem. On izvadi parče krpe iz džepa na ogrtaču i obrisa čelo. — Ja vas ne primoravam, Petre Petroviću. Zapodenuo sam ovaj razgovor zbog toga što ste mi vrlo blizak čovek, ma kako to čudno izgledalo... Bio sam na prvoj godini, vi — na drugoj. Još onda sam vam, e pa kako da se izrazim,
skidao kapu... Vi ste neobično daroviti... sjajni... Vi ste neobično smeli. Vaš um je — analitičan, smeon, strašan. Vi ste strašan čovek. Vi ste strogi, Petre Petroviću, kao svaki veliki talent, vi ste nesmotreni prema ljudima. Upitali ste — da li sam spreman na sve kad bih radio s vama... Svakako, to svakako da jesam... Šta tu ima da se govori? Nemam šta da izgubim. Bez vas me čeka — svakidašnji rad, obični dani do kraja života. S vama me čeka — praznik ili smrt... Da li ja na to sve pristajem?.. Smešno... Šta je to — to „sve”? Ukrasti, ubiti? On zastade. Garin očima reče „da”. Lenoar se osmehnu. — Ja poznajem francuske krivične zakone... Pristajem li ja da se izložim opasnosti da oni budu primenjeni na mene? — pristajem... Između ostalog, video sam čuveni nemački gasni napad dvadeset drugog aprila petnaeste godine. Ispod zemlje se digao gust oblak i pošao prema nama u žuto-zelenim talasima, kao fatamorgana — ni u snu se to nije moglo zamisliti. Hiljade ljudi bežale su poljem, u nepodnošljivom užasu, bacajući oružje. Oblak ih je sustizao. Oni koji su uspeli da umaknu imali su mračna, crvena lica, isplažene jezike, spržene oči... „Moralni pojmovi” — kakve li gluposti!.. Oho, nismo mi posleratna deca. — Jednom reči, — podrugljivo reče Garin — vi ste, najzad, shvatili da je buržoaski moral jedna od najveštijih tačaka crnačkog programa i da su glupaci oni koji zbog njega gutaju zeleni gas. Istinu reći, malo sam razmišljao o tim problemima... Dakle... Ja vas dobrovoljno primam za druga u radu. Vi ćete se bez pogovora pokoriti mojim naređenjima. Ali postoji jedan uslov... — Dobro, pristajem na bilo kakav uslov. — Vi, Viktore, znate da sam u Pariz došao s lažnim pasošem, svake noći menjam hotel. Pokatkad moram uzimati uličnu devojku da ne bih pobudio sumnju. Juče sam doznao da me prate. To uhođenje je povereno Rusima. Očigledno, smatraju me za boljševičkog agenta. Potrebno mi je da agente navedem na lažan trag. — Šta treba da uradim? — Da se prerušite u mene. Ako vas uhvate, pokazaćete svoja dokumenta. Hoću da nas bude dvojica. Istog smo rasta. Obojićete kosu, prilepićete lažnu bradicu, kupićemo podjednaka odela. Zatim, večeras ćete preći iz svog hotela u drugi deo grada, gde ste nepoznati — recimo, u Latinsku četvrt. Pristajete li?
Lenoar skoči s vignja i čvrsto steže Garinovu ruku. Zatim poče da objašnjava kako je uspeo da pripravi piramidice od smeše aluminijuima i oksida gvožđa (termita) s tvrdim maslom i žutim fosforom. Pošto je na porcelamske čašice prstena stavio dvanaest piramidica, on ih zapali pomoću fitilja. Stub zaslapljujućeg plamena diže se nad vignjem. Morali su se povući u dubinu šupe, toliko su bile nepodnošljive svetlost i toplota. — Odlično, — reče Garin — nadam se da ne daju nikakve gari? — Sagorevanje je potpuno na toj strašnoj temperaturi. Materijal je hemiski prečišćen. — Dobro. Ovih dana videćete čuda, — reče Garin — hajdemo da jedemo. U hotel po stvari poslaćemo poslužitelja. Prenoćićemo na levoj obali, a sutra će u Parizu osvanuti dva Garina... Imate li duplikat ključa od šupe?
26 Ovde nije bilo ni blistave bujice automobila, ni besposlenih ljudi, koji krive vratove gledajući u izloge radnji, niti vrtoglavih žena, ni industriskih kraljeva. Sveže daske složene u gomile, brda šljunka, nasred ulice raskopana plava glina i, sa strane uz pločnik, kao isečeni džinovski crv, rastavljeni delovi kanalizacionih cevi. Spartakovac Taraškin išao je ne žureći se na Ostrvo, u klub. Bio je u najvedrijem raspoloženju. Čoveku sa strane on bi se učinio čak i natmuren na prvi pogled, ali to je dolazilo otud, što je Taraškin bio čovek razložan, uravnotežen, i njegovo veselo raspoloženje nije se izražavalo nikakvim spoljnim znakom, ako se ne uzme u obzir tiho zviždukanje i miran hod. Nije imao da pređe još ni sto koraka do tramvaja, kad začu komešanje i ciku između složenih balvana. Sve što se dešavalo u gradu, razume se, neposredno se ticalo Taraškina. On zaviri iza složenih balvana i ugleda tri dečaka, u pantalonama i debelim kratkim kaputima: oni su, ljutito dahćući, tukli četvrtog dečaka, rastom manjeg od njih — bosog, bez kape, odevenog u vatiranu bluzu, toliko pocepanu da je to bilo za čuđenje. Ovaj se ćutke branio. Njegovo mršavo lice bilo je izgrebano, mala usta čvrsto stegnuta, orne oči — kao u vučića. Taraškiin odmah zgrabi dva dečaka za jaku i diže ih u vazduh, trećem dade nogu u tur; dečak jauknu i nestade iza balvana. Druga dvojica, bacakajući se u vazduhu, stadoše da prete strašnim rečima. Ali ih Taraškin malo jače prodirmusa i oni se smiriše. — Ovo više puta gledam na ulici, — reče Taraškin, zagledajući se u njihova zadihana lica — da mališane kinjite, derani! Više da to nisam video. Je li jasno?
Primorani da odgovore u pozitivnom smislu, dečaci rekoše snuždeno: — Jasno je. Tada ih Taraškin pusti i oni, gunđajući da će im on jednom pasti šaka, odoše s rukama u džepovima. Istučeni mališan takođe pokuša da se sakrije, ali se samo uzvrpolji na jednom mestu, slabo se zakašlja i sede, uvukavši glavu u iscepami bluzu. Taraškin se nagnu nad njim. Dečak je plakao. — Eh, ti, — reče Taraškin — gde stanuješ? — Nigde — odgovori dečak ispod bluze. — Kako to — nigde? Imaš li majku? — Nemam. — I oca nemaš? Tako. Besprizorno dete. Vrlo dobro. Taraškin je stajao neko vreme, nabravši nos. Dečak je, kao muva, zujao pod bluzom. — Hoćeš li da jedeš? — upita Taraškin ljutito. — Hoću. — Dobro, hajde sa mnom u klub. Dečak pokuša da ustane, ali ga noge nisu držale. Taraškin ga uze na ruke — dečak nije bio težak ni jedan pud — i ponese ga prema tramvaju. Vozili su se dugo. Za vreme presedanja Taraškin kupi zemičku, mališan grčevito zari u nju zube. Do veslačke škole došli su pešice. Puštajući dečaka na vratnice, Taraškin reče: — Samo pazi da ne kradeš. — Neću, krao sam samo hleb. Dečak je sanjivo gledao u vodu, na kojoj su poigravale svetle sunčane pege, posmatrao je lakirane čamce, srebrnasto-zelenu vrbu, koja je svoje rese zamočila u vodu - gigove na dva, na četiri vesla s mišićavim i preplanulim veslačima. Njegovo mršavo lice bilo je ravnodušno i umorno. Čim je Taraškin okrenuo glavu od njega, on se zavuče pod drveni prelaz koji je spajao široku klupsku kapiju sa splavom i, svakako, odmah zaspao smotavši se u klupko. Uveče ga Taraškin izvuče ispod prelaza, naredi mu da u rečici opere lice i ruke i povede ga na večeru. Dečaka posadiše za sto s veslačima. Taraškin reče drugovima: — Ovo dete možemo ostaviti u klubu, ono ne ujeda, naviknućemo ga na
vodu, nama je potreban okretan dečak. Drugovi se složiše da ostane. Dečak je sve to mirno slušao i jeo ozbiljna lica. Pošto je večerao, on ćutke siđe s klupe. Njega ništa nije začuđavalo — nagledao se on svačega. Taraškin ga povede na splav, reče mu da sedne i otpoče razgovor. — Kako se zoveš? — Ivan. — Odakle si? — Iz Sibira. S gornjeg Amura. — Koliko ima kako si otud došao? — Juče sam doputovao. — Kako si doputovao? — Malo peške, a malo u sanducima pod vagonom. — Šta te je dovelo u Lenjingrad? — E, to je moja stvar, — odgovori dečak i okrenu glavu — čim sam došao, znači da sam imao razloga. — Ispričaj, neću ti ništa. Dečak ne odgovori i stade opet polako da uvlači glavu u bluzu. Te večeri Taraškin nije od njega ništa izvukao.
27 Dvojac — gig od mahagonija na dva vesla, divan kao violina — jedva se kretao poput uske trake po reci ravnoj kao ogledalo. Oba para vesala klizila su pljoštimice po vodi. Šeljga i Taraškin, u belim gaćicama, goli do pojasa, leđa i ramena oljuštenih od sunca, sedeli su nepomično, obgrlivši kolena. Krmilar, ozbiljan momak u mornarskoj kapi i sa šalom omotanim oko vrata, gledao je u „štopericu”. — Biće oluje — reče Šeljga. Na reci je bilo toplo, na bujno-šumovitoj obali nije se pokretao nijedan list. Drveće je izgledalo preterano izduženo. Nebo je toliko bilo zasićeno suncem da je izgledalo ikao da njegova plavkasto-kristalna svetlost pada u grudvama kristala. U očima je peklo, bilo u slepoočnicama. — Vesla na vodu! — komandova krmilar. Veslači se istovremeno pognuše prema raširenim kolenima i, zabacivši i zagnjurivši vesla, odbaciše se unazad, skoro legoše, opruživši noge, pokrećući se na sedištima. — Jen-dva!.. Vesla se poviše, gig, kao oštrica, kriznu po reci. — Jen-dva, jen-dva, jen-dva! — komandovao je krmilar. Ravnomerno i brzo, po taktu otkucaja srca — udisanja i izdisanja — tela veslača su se skupljala, poležući po kolenima, i ispravljala se kao opruge. Ravnomemo, po ritmu strujanja krvi, napregnuto su radili zagrejani mišići. Gig je leteo pored čamaca za šetnju, u kojima su ljudi s naramenicama bespomoćno pljuskali veslima. Za vreme veslanja Šeljga i Taraškin su gledali pravo ispred sebe — u prekonosicu krmilara, očima držeći liniju ravnoteže. Sa šetnih čamaca jedino su imali vremena da za njima viknu: — Gle ti đavola!.. Ala su se zahuktali!..
Izbiše na morski žal. Opet su jedan Časak nepomično ležali na vodi. Obrisaše znoj s lica. — Jen-dva! — Okrenuše natrag pored Jaht-kluba, gde su u kristalnoj sparini, kao nepokretni komadi platna, lebdela ogromna jedra trkačkih jahti lenjingradskih sindikata. Na terasi Jaht-kluba svirala je muzika. Nisu se lepršale značke i zastavice pobodene duž obale. S čamaca su nasred reke skakali pocrneli ljudi dižući mlazeve vode. Provukavši se između kupača, gig zaplovi Nevkom, projuri ispod mosta, nekoliko sekundi se držao kao prilepljen, krme autrigera na četiri vesla iz kluba „Strela”, zatim ga obiđe (krmilar preko ramena upita: „Možda biste hteli da vas zakačimo?”), uđe u usku Krestovku s bujnim obalama, gde su u zelenoj senci srebrnastih vrba promicale crvene maramice i gola kolena ženskog školskog tima — i pristade uz splav veslačke škole. Šeljga i Taraškin iskočiše na splav, oprezno staviše dugačka vesla na strmi prelaz, nagnuše se nad gigom i na krmilarevu komandu izvukoše ga iz vode, digoše na ruke i unesoše kroz široku kapiju u baraku. Zatim odoše pod tuš. Istrljaše se tako da im se koža crvenela i, kao što je običaj, ispiše šolju čaja s limunom. Posle toga su se osećali kao da su se tek rodili na ovaj divni svet, koji zaslužuje, najzad, da bude dobro uređen.
28 Na otvorenoj verandi, na spratu (gde su pili čaj), Taraškin ispriča o jučerašnjem dečaku: — Umešan, mudra glava, prosto, divota. — On se nagnu preko ograde i viknu: — Ivane, hodider ovamo! Odmah se uz stepenice začu bat bosih nogu. Ivan uđe na verandu. Pocepanu bluzu je skinuo. (Iz higijenskih razloga spalili su je u kuhinji.) Na njemu su bile plivačke gaćice i, na golom telu, sukneni prsluk, neverovatno pohaban, sav uvezan kanapom. — Eto, — reče Taraškin, pokazujući prstom dečaka — ma koliko ga nagovarao da skine prsluk, neće ni za živu glavu. Kako ćeš se kupati, pitam te ja? I bar da je prsluk dobar, nego samo đubre. — Ne mogu da se kupam — reče Ivan. — Trebalo bi da se okupaš u kupatilu, sav si crn, brljav. — Ne mogu se prati u kupatilu. Evo, dovde — mogu — Ivan pokaza na pupak, zbuni se i primače se bliže vratima. Češući noktima listove na nozi, na kojima su po preplanuloj koži ostajali beli tragovi, Taraškdn graknu ljutito: — Radi s njim što ti je volja. — Šta je, — upita Šeljga — plašiš se vode? Dečak ga pogleda bez osmeha. — Ne, ne plašim se. — Zašto onda nećeš da kupaš? Dečak spusti glavu i tvrdoglavo stisnu usne. — Bojiš se da skineš prsluk, plašiš se da ti ga ne ukradu? — upita Šeljga. Dečak mrdnu ramenom, osmehmu se.
— Znaš šta, Ivane, tvoja je stvar što nećeš da se kupaš. Ali ne možemo dozvoliti da nosiš taj prsluk. Uzmi moj prsluk, skidaj se. Šeljga poče da otkopčava prsluk na sebi. Ivan ustuknu. Zenice mu nemirno zaigraše. U jedan mah je molećivo pogledao Taraškima i sve se porebarke primicao staklenim vratima, koja su bila otvorena prema unutrašnjim, mračnim stepenicama. — E, tako se nismo dogovorili da se igramo. — Šeljga ustade, zaključa vrata, izvadi ključ i sede prema vratima. — De, skidaj. Dečak se obazirao oko sebe kao mala zver. Sada je stajao kraj samih vrata — leđima okrenut staklu. Obrve mu se skupiše. Odjednom on odlučno zbaci prnje sa sebe i pruži ih Šeljgi: — Na, daj svoj. Ali Šeljga, uz najveće čuđenje, više nije gledao u dečaka, nego pored njegovog ramena — u staklo na vratima. — Dajte, — ljutito ponovi Ivan — što se smejete? — niste mali. — Baš si čudak! — Šeljga se glasno nasmeja. — Okreni-de leđa. (Kao da ga je neko udario, đečak lupi potiljkom u staklo). Okreni se, iovako vidim da ti je na leđima nešto napisano. Taraškin skoči. Kao kakva loptica, dečak pretrča verandu i prebaci se preko ograde. Taraškin jedva uspe da ga uhvati u letu. Ivan mu zari oštre zube u ruku. — Ala si lud! Mani se ujedanja! Taraškin ga snažno pritisnu uza se. Milovao ga je po pepeljastoj obrijanoj glavi: — Da divljeg li deteta. Drhti kao miš. Dosta, nećemo ti ništa. Dečak se umiri u njegovim rukama, samo mu je srce jako kucalo. Odjednom on mu šapnu na uho: — Zabranite mu, ne sme se čitati što mi je napisano na leđima. Niko ne sme. Ubiće me zbog toga. —Ta nećemo čitati, to nas ne zanima — ponavljao je Taraškin plačući od smeha. Šeljga je za sve to vreme stajao na drugom kraju verande, grizao nokte, škiljio očima, kao čovek koji hoće da odgonetne zagonetku. Odjednom on poskoči i, bez obzira na Taraškinovo protivljenje, okrenu dečaka leđima sebi. Čuđenje, skoro užas pokazaše se na njegovom licu. Mastiljavom olovkom, niže lopatica, na mršavim dečakovim leđima bilo je napisano
poluizbrisanim slovima, rasplinutim od znoja: ... Petru Gar... Rezul... i vrlo uteš .. pretpostavljam da se olivin prostire na pet kilome... a dubine, nastav.. m istraživanja, neoph... a pomoć ... glad... žuri se ekspedic...! — Garin, to je Garin! — prodera se Šeljga. — U tom u klupsko dvorište, brekćući i pucajući izduvnim gasom, ulete motocikl kriminalnog otseka, i odozdo agentov glas odjeknu: — Druže Šeljga, za vas — hitan... Bio je to Garinov telegram iz Pariza.
29 Zlatna olovčica dodirnu notes: — Vaše prezime, gospodine? — Pjankov-Pitkević. — Cilj vaše posete? .. — Prenesite gospodinu Rolingu — reče Garin — da mi je povereno vođenje pregovora o njemu poznatom aparatu inženjera Garina. Srekretar se trenutno izgubi. Posle jedan minut Garin je kroz vrata od orahovine ulazio u kancelariju kralja hemije. Roling je nešto pisao. Ne dižući očiju, on mu ponudi da sedne. Zatim, ne dižući očiju, reče: — Sitne novčane operacije obavljaju se preko mog sekretara, — on slabom rukom dohvati upijač i pritisnu ga po onome što je pisao — ipak sam spreman da vas slušam. Dajem vam dva minuta. Šta ima novo u pogledu inženjera Garina? Prekrstivši nogu preko noge, stavivši jako opružene ruke na koleno, Garin reče: — Inženjer Garin hoće da zna da li vam je tačno poznata namena njegovog aparata? — Da, — odgovori Roling — aparat je, koliko je meni poznato, od izvesnog interesa za industriske svrhe. Razgovarao sam s ponekim članovima uprave našeg koncerna — oni pristaju da ga patentiraju. — Aparat nije namenjen za industriske svrhe, — oštro odgovori Garin — to je aparat za razaranje. On, istina, s uspehom može poslužiti u metalurškoj industriji i u industriji uglja. Ali danas inženjer Garin ima sasvim druge planove. — Političke? — E... Politika slabo interesu je inženjera Garina. On se nada da će
uspostaviti upravo onaj socijalni poredak koji će najviše odgovarati njegovom ukusu. Politika — to su sitnice, funkcija. — Gde da uspostavi? — Svuda, razume se, na svih pet kontinenata. — Oho! — reče Roling. — Inženjer Garin nije komunist, budite bez brige. Ali on nije sasvim ni vaš. Ponavljam — on ima obimne planove. Njegov aparat daje mu mogućnost da ostvari najgrozničaviju fantaziju. Aparat je već napravljen, može se već danas pokazati. — Hm! — reče Roling. — Garin je pratio vašu delatnost, gospodine Roling, i nalazi da nemate rđav zamah, ali vam nedostaje velika ideja! Te — hemiski koncem. Te — vazdušno-hemiski rat. Te — pretvaranje Evrope u američko tržište... Sve je to sitno, nema centralne ideje. Inženjer Garin vam nudi saradnju. — Ili ste vi ludi ili on? — upita Roling. Garin pršte u smeh i jako se počeša po nosu sa strane. — Vidite — dobro je već i to što me slušate ne dva, nego devet i po minuta. — Spreman sam da inženjeru Garinu ponudim pedeset hiljada franaka za patentiranje njegovog pronalaska — reče Roling, ponovo se lativši pisanja. — Ponudu treba ovako shvatiti: vi nameravate, silom ili lukavstvom, da dobijete aparat, a da se s Garinom razračunate isto onako kao što ste uradili s njegovim pomoćnikom na Krestovskom Ostrvu? Roling brzo odloži pero, samo mu dve crvene pege na jagodicama odadoše uzbuđenje. On uze s pepeljare cigaru koja se dimila, uvali se u naslonjaču i pogleda Garina mutnim, bezizraznim očima. — Ako se pretpostavi da nameravam upravo tako da postupim s inženjerom Garinom, šta iz toga proističe? — Proističe to da se Garin, očigledno, prevario. — U čemu? — U pretpostavci da ste vi nitkov većeg kalibra — Garin izgovori to razgovetno, na slogove, gledajući u Rolinga veselo i drsko. Ovaj samo ispusti plavi dim i cigarom oprezno mahnu nekoliko puta ispred nosa. — Glupo bi bilo deliti dobit s inženjerom Garinom, kada mogu uzeti svih sto procenata — reče on. — Dakle, da bismo svršili s time, nudim sto hiljada
franaka, i ni pare više. — Doista, gospodine Roling, vi se sve nekako zbunjujete. Vi ničim ne rizikujete. Vaši agenti Semjonov i Tiklmski pronjušili su gde stanuje Garin. Izvestite policiju, i njega će uhapsiti kao boljševičkog špijuna. Aparat i crteže ukrašće ti isti Tiklmski i Semjonov. To će vas stajati najviše pet hiljada. A Garin, da ne bi pokušao da ubuduće obnovi crteže — može se uvek stražarno sprovesti u Rusiju preko Poljske, gde će ga ucmekati na granici. Prosto i jevtino. Zašto sto hiljada franaka? Roling ustade, pogleda Garina ispod oka i stade da se šetka, gazeći lakovanim cipelama po mekom srebrnastom ćilimu. Odjednom izvadi ruku iz džepa i puknu prstima. — Jevtina igra, — reče on — vi lažete. Za pet unapred povučenih poteza promislio sam sve moguće kombinacije. Nema nikakve opasnosti. Vi ste prosto jevtin šarlatan. Garinova igra — to je mat. On to zna i poslao vas je da se cenkate. Ne dam ni dva lujdora za njegov patent. Garinu se ušlo u trag i on je dolijao. (On živo pogleda u časovnik, pa ga žurno stavi u džep od prsluka.) Gubite se dođavola! U međuvremenu se i Garin digao i stajao je pored stola pognute glave. Kad ga je Roling poslao dođavola, on povuče ruku kroz kosu i progovori spuštenim glasom, kao čovek koji je iznenada pao u klopku. — Dobro, gospodine Roling, pristajem na sve vaše uslove. Rekli ste sto hiljada... — Ni pare! — viknu Roling. — Tornjajte se, ili ćete biti izbačeni! Garin zavuče prste između kragne od košulje i vrata, i poče da prevrće očima. Povede se. Roling se prodena. — Bez hakuspokusa! Napolje! Garin zakrklja i postrance se povali na sto. Desna mu ruka udari u ispisane listove hartije i grčevito ih steže. Roling priskoči električnom zvoncetu. U istom trenutku pojavi se sekretar. — Izbacite ovog subjekta... Sekretar čučnu kao panter, fini brčići mu se nakostrešiše, ispod tankog kaputa napeše se čelični mišići ... Ali Garin je već odmicao od stola — porebarke, klanjajući se Rolingu. On se trčeći sjuri niz mermerne stepenice na bulevaru Malzerb, uskoči u iznajmljeni auto s podignutim krovom, doviknu adresu, zatvori oba prozorčića, spusti zelene zavese i kratko, oštro
se nasmeja. Iz džepa na kaputu izvadi zgužvanu hartiju i oprezno je ispravi na kolenima. Na šuštavom listu (istrgnutom iz velikog notesa) krupnim Rolingovim rukopisom bile su ispisane beleške za današnji dan. Očigledno, onog trenutka kada je u kancelariju ušao Garin, ruka u posao udubljenog Rolinga počela je pisati mahinalno, odajući tajne misli. Tri puta, jedno ispod drugog, bilo je napisano: „Gobelinska ulica 63, inženjer Garin!” (Bila je to nova adresa Viktora Lenoara, koju mu je nešto pre toga telefonski saopštio Semjonov.) Zatim: „Pet hiljada franaka Semjonovu...” — Sjajno! Dođavola! To je uspeh! — šaputao je Garin, oprezno ispravljajući listiće na kolenima.
30 Posle deset minuta vožnje Garin iskoči iz automobila na bulevaru SenMišel. Prozori od ogledala na kafani „Panteon” bili su podignuti. U dubini, za stočićem, sedeo je Viktor Lenoar. Čim spazi Garina, diže ruku i puknu prstima. Garin žurno sede za njegov stočić, okrenvši leđa svetlosti. Činilo se kao da je seo prema ogledalu: Viktor Lenoar je imao istu takvu duguljastu bradicu, mek šešir, leptir-mašnu, prugasti kaput. — Čestitaj — uspeh! — Izvanredno! — reče Garin smejući se očima. — Holing je spreman na sve. Prethodne troškove snosiće on lično. Kada počne eksploatacija, pedeset procenata od ukupne produkcije — pripadaće njemu, a pedeset — nama. — Jesi li potpisao ugovor? — Potpdsaćemo ga za dva-tri dana. Demonstraciju aparata moraćemo odložiti. Holing je postavio ulslov — potpisaće tek pošto svojim očima vidi rad aparata. — Hoćeš li poručiti flašu šampanjca? — Dve, tri, čitavo tuce. — A ipak je šteta što će ta ajkula progutati polovinu naših prihoda — reče Lenoar, pa zovnu kelnera: — flašu Irua, najstarijeg... — Bez kapitala ionako se ne bismo mogli uzdići. Eto, Viktore, kada bi se ostvario moj poduhvat na Kamčatki — deset Rolinga bismo poslali dođavola. — Kakav to poduhvat? Kelner donese vino i čaše, Garin zapali cigaru, zavali se u pletenu stolicu i, ljuljajući se i žmirkajući, poče da priča: — Sećaš li se Manceva, Nikolaja Hristoforovića, geologa? Pronašao me devetsto petnaeste u Petrogradu. Upravo se bio vratio s Dalekog Istoka,
pošto se uplašio od mobilizacije, i zatražio moju pomoć da ne bi dospeo na front. — Mancev je služio u engleskoj kompaniji za eksploataciju zlata? — Vršio je istraživanja na Lemi, na Aldanu, zatim u Kolimi. Pričao je čuda. Ispod samih nogu nalazili su grumene čistog zlata teške petnaest kilograma... U meni se baš tada začela ideja, glavna ideja mog života ... To je vrlo smelo, čak i bezumno, ali ja u to verujem. A čim verujem — ni sam đavo me ne može sprečiti. Vidiš li, dragi moj, jedina stvar na svetu za kojom žudim svim svojim bićem to je — vlast... Ne nekakva kraljevska, carska — to je sitno, trivijalno, dosadno. Ne, apsolutna vlast... Jednom ću ti podrobno izneti svoje planove. Da bih vladao — potrebno mi je zlato. Da bih vladao kako ja hoću, treba mi zlata više nego što imaju svi industriski, berzanski i drugi kraljevi uzeti zajedno... — Zaista, planovi su ti smeli — reče Lenoar veselo se nasmejavši. — Ali ja sam na tačnom putu. Sav svet će mi biti — evo gde! — Garin stegnu malu ruku u pesnicu. — Putokazi na mom putu — to je genijalni Mancev Nikolaj Hristoforović, zatim Roling, tačnije — njegove niilijarde, i treće — moj hiperboloid... — Šta je bilo s Mancevom? — Onda, petnaeste godine, mobilisao sam sav svoj novac, pa sam, više drskošću nego mitom, oslobodio Manceva vojne obaveze i poslao ga s omanjom ekspedicijom na Kamčatku, bogu iza leđa... Do sedamnaeste godine još mi je pisao: rad mu je bio težak, vrlo naporan, uslovi pseći... Od osamnaeste godine — i sam znaš — trag mu se izgubio... Od njegovih istraživanja sve zavisi. — Šta on tamo traži? — On ništa ne traži... Mancev treba samo da potvrdi moje teoretske pretpostavke. Primorje Tihog Okeana — azisko i američko — čini periferiju drevnog kontinenta koji se spustio na dno okeana. Takva džinovska težina morala je uticati na razmeštaj dubokih minerala koji se nalaze u istopljenom stanju... Lanci aktivnih vulkana Južne Amerike — u Andima i Kordiljerima, vulkani Japana i, najzad, Kamčatke potvrđuju da su istopljeni minerali Olivinskog pojasa — zlato, živa, olivin i drugi — uz obale Tihog Okeana kudikamo bliže zemljinoj površini nego na drugim mestima zemljine lopte...
10 Je li ti jasno? — Ne razumem, šta će ti taj Olivinskii pojas? — Da bih vladao svetom, dragi moj... De, ispijmo. Za uspeh...
31 U crnoj svilenoj bluzici kakve nose midinetkinje, u kratkoj suknji - napudrovana, osenčenih trepavica, Zoja Monroz iskoči iz automobila kod kapije Sen-Deni, pretrča bučnu ulicu i uđe u ogromnu kafanu „Globus”, u koju se ulazilo iz dve ulice — utočište svakojakih pevača i pevačica s Monmartra, glumaca i glumica srednje vrednosti, lopova, prostitutki i anarhistički raspoloženih mladih ljudi — onih što sa deset sua jure po bulevarima, oblizujući usne ispucale od groznice, i strašno žude za ženama, cipelama, svilenim rubljem i za svime na svetu... Zoja Monroz pronađe slobodan stočić. Zapali cigaretu i prekrsti nogu preko noge. Uskoro pored nje prođe čovek s veneričnim zglobovima i promrmlja pomalo promuklo: „Zašto si tako ljuta, lulence?” Ona okrenu glavu. Drugi, za stočićem, začkiljivši očima, isplazi joj jezik. Još jedan se zalete, kao greškom: „Kiki, napokon si tu.. .” Zoja ga kratko posla dođavola. Očigledno, ovde su joj svi mnogo dosađivali, ma da se ona bila potrudila da izgleda kao ulična devojka. U kafani „Globus” svi su imali dobar njuh u pogledu žena. Ona naredi kelneru da joj donese litar crnjaka, pa zatim sede ispred nalivene čaše i rukama podnimi obraze. ,,Ne valja ti to, devojčice - počinješ da se opijaš” reče joj neki starčić-glumac prolazeći pored nje i potapšavši je po leđima. Već je popušila tri cigarete. Najzad, ne žureći se; priđe onaj koga je čekala — snužden, temeljan čovek uska čela, zaraslog u kosu, i hladnih očiju. Brkovi su mu bili ufitiljeni, okovratnik u boji usecao mu se u snažni vrat. Bio je odlično odeven — bez suvišne gizdavesti. On sede. Kratko se pozdravi sa Zojom. Pogleda oko sebe, i poneki spustiše oči. Bio je to Gaston Pačji Nos, u prošlosti — lopov, zatim bandit iz bande čuvenog Bonoa. U ratu je dospeo do podoficirskog čina i posle demobilizacije prešao na spokojan
posao makroa velikog kalibra. Sada se nalazio kod poznate Suzane Burž. Ali ona je venula. Spuštala se na onaj stepenik koji je Zoja Monroz već odavno prekoračila. Gaston Pačji Nos je govorio: „Suzana ima dobar materijal, ali ga nikad neće moći iskoristiti. Suzana ne oseća savremenost. Kakvog li čuda — čipkane pantalone i jutarnje kupanje u mleku! Zastarelo je — to je za provinciske vatrogasce. Ne, kunem se iperitom, koji mi je ispekao leđa u skeledžijinoj kući na Izeru — savremena prostitutka, ako hoće da bude otmena, mora da u spavaćoj sobi postavi radioaparat, da uči boks, da postane oštra, kao bodljikava žica u ratu, izvežbana kao osamnaestogodišnji momak, da ume da hoda na rukama i da sa dvadeset metara skaće u vodu. Ona mora posećivati zborove fašista, razgovarati o otrovnim gasovima i menjati ljubavnike svake nedelje, da ih ne bi navikla na svinjarije. A moja, vidite li, leži u kadi s mlekom, kao norveški losos, i mašta o poljoprivrednoj farmi od četiri hektara. Glupača jedna — a nju čeka javna kuća”. Prema Zoji Monroz odnosio se s najvećim uvažavanjem. Kad bi se s njom sreo u noćnim restoranima, s puno poštovanja bi joj nudio da odigraju jednu igru i ljubio joj ruku. Ona je bila jedina žena u Parizu kojoj je to činio. Zoja jedva da bi pozdravila čuvenu Suzanu Burž, ali je s Gastonom održavala prijateljstvo, i on joj je s vremena na vreme obavljao njene najškakljivije poruke. Danas je hitno pozvala Gastona u kafanu „Globus”, i došla je zavodnički odevena kao ulična midinetkinja. Gaston je samo stegao vilice, ali se ponašao kao pristojan čovek. Natežući nakiselo vino, žmirkajući od duvanskog dima iz lule, on je natmureno slušao šta mu je Zoja govorila. Kad završi, ona puknu prstima. On reče: — Ali to je — opasno. — Gastone, ako to uspe, vi ste zauvek obezbeđen čovek. — Ni za kakav novac, gospođo, sada se ne bih prihvatio ni čistog ni prljavog posla, nisu vremena za to. Danas apaši vole da služe u policiji, a profesionalni lopovi — da izdaju listove i bave se politikom. Ubijaju i pljačkaju samo novajlije, provincijalci i dečaci koji su dobili veneričnu bolest. I odmah se upisuju u policiju. Šta da mu radim — zreli ljudi moraju da se sklone u mirne luke. Ako želite da me najmite za novac — odbiću.
Druga je stvar — za vas to učiniti. Onda bih mogao da rizikujem da skršim sebi vrat. Zoja ispusti dim iz krajička purpurnih usana, osmehnu se nežno i stavi lepu ruku na rukav Pačjeg Nosa. — Čini mi se da ćemo se dogovoriti. Gastonu zadrhtaše nozdrve, pokrenuše se brci. On plavičastim očnim kapcima prikri nestrpljivi blesak buljavih očiju. — Hoćete da kažete da bih sada mogao da oslobodim Suzanu svojih usluga? — Da, Gastone. On se nagnu preko stola, stisnu čašu u šaci. — Moji brkovi će mirisati na vašu kožu? — Mislim da se to ne može izbeći, Gastone. — U redu. — On se zavali u stolicu. — U redu. Biće sve kako vi kažete.
32 Obed je završen. Kafa s konjakom od sto godina je ispijena. Cigara — Korona Koronas — od dva dolara dopola ispušena, a pepeo joj nije otpao. Nastupio je mučan trenutak: kuda da ide „dalje”, kakvom đavolskom muzikom da razmrda svoje umorne živce. Holing zatraži spisak svih pariških mesta za razonodu. — Hoćete li da igramo? — Ne — odgovori Zoja, zaklonivši krznom polovinu lica. — Pozorište, pozorište, pozorište — čitao je Roling. Sve je to bilo dosadno; tročinska razgovorna komedija, u kojoj se glumci od dosade i gađenja čak i ne šminkaju, a glumice u toaletama pravljenim kod čuvenih krojača gledaju u salu praznim očima. — Revija, revija... Evo: „Olimpija” — sto pedeset golih žena samo u cipelama, i čudo tehnike: drveni zatvor sastavljen od šahovskih polja, u kojima, kad se ona dižu i spuštaju, stoje potpuno gole žene. Hoćete li da pođemo? — Dragi prijatelju, sve su krivanoge — devojke s bulevara. — „Apolo”. Tu nismo, bili. Dvesta golih žena samo u... to ćemo propustiti. „Skala”. Opet žene. Tako, tako. Sem toga, „U celom svetu poznati muzički klovnovi Pim i Džek”. — O njima se govori, — reče Zoja — hajdemo. Oni zauzeše jednu nenumerisanu ložu kraj pozornice. Nastupala je revija. Stalno pokretljivi mladi čovek u odličnom fraku i zrela žena u crvenom šeširu širokog oboda i sa štapom u rukama govorili su dobroćudne zajedljivosti na račun vlade, bezazlene zajedljivosti na račun šefa policije i zanosno se potsmevala strancima s teškim parama, ali tako da oni odmah posle ove revije ne odu sasvim iz Pariza i ne odvrate svoje prijatelje i rođake
od posete veselom Parizu. Pošto su porazgovarali o politici, mladi čovek, stalno krećući nogama, i dama sa šeširom uskliknuše. „Hop, la-la!” I na pozornicu istrčaše, kao iz kupatila, gole, jako bele, napudrovane devojke. One obrazovaše živu sliku koja pretstavlja vojsku u napadu. U orkestru hrabro grunuše fanfare i signalne trube. — Ovo mora da deluje na mlade ljude — reče Roling. Zoja odgovori: — Kada ima tako mnogo žena, onda ne deluje. Zatim se zavesa spusti, pa se opet diže. Zauzimajući polovinu pozornice, na rampi je stajao klavir-rekvizita. Zalupaše drvene palice džeza, i pojaviše se Pim i Džek. Pim, kao što i priliči — u neverovatnom fraku, u prsluku do kolena, u pantalonama koje svaki čas spadaju, u cipelama dugačkim čitav aršin, 11 koje mu odmah spadoše (pljesak), izraz lica — dobrodušnog idiota. Džek — posut brašnom, u kapi od pustine, na zadnjici — slepi miš. Najpre su izvodili sve ono što je potrebno da se ljudi smeju do iznemoglosti. Džek je udarao Pima preko lica, a ovaj je odostrag puštao oblak prašine, zatim je Džek udarao Pima po glavi, i ovome bi otskočila čvoruga od gutaperke. Džek reče: „Čuj, hoćeš li da ti nešto otsviram na ovom klaviru?” Pim se strašno nasmeja i reče: „Ра sviraj na tom klaviru”, i sede podalje. Džek iz sve snage lupi po dirkama, klaviru se odvali zadnji deo. Pim se opet strašno mnogo smejao. Džek drugi put udari po dirkama, klaviru se odvali bok. „Nije to ništa”, reče Džek i tresnu Pima preko lica. Ovaj se otkotrlja preko čitave pozornice, pade (bubanj — bum). Zatim ustade: „Nije to ništa”; ispljunu pregršt zuba, izvadi iz džepa metlicu i lopaticu, kojima se na ulicama skuplja đubre, i počisti. Onda Džek treći put lupi po dirkama — klavir se sav raspade, i ispod njega se pojavi obični koncertni klavir. Namakavši na nos kapu od pustine, Džek poče s nepostižnom umetnošću da nadahnuto svira Listovu „Kampanelu”. Zoji Monroz se ohladiše ruke. Ona se okrenu Rolingu i šapnu mu: — Velik je to umetnik. — Nije to ništa, — reče Pim kada je Džek završio sa sviranjem — sad ti počuj kako ću ja da otsviram.
On stade da iz različitih džepova vadi damske Pantalone, staru cipelu, cevčicu za klistiranje, živo mače (pljesak), izvadi violinu i, okrenuvši gledalištu tužno lice dobroćudnog idiota, poče da svira besmrtnu Paganinijevu etidu. Zoja ustade, stavi oko vrata samurovo krzno, blesnu dijamantima. — Hajdemo, gadi mi se. Nažalost, nekad sam i ja bila glumica. — Lule, kuda ćemo? Pola jedanaest je. — Hajdemo da pijemo.
33 Posle nekoliko minuta njihova se limuzina zaustavila na Monmartru, u uskoj ulici koju je osvetljavalo deset prozora kabarea „Kraljeva večera”. U niskoj, zagrejanoj i zadimljenoj sali, tapeciranoj purpurnom svilom, sa ogledalima na tavanici i po zidovima, u teskobi, sred letećih traka serpentina, 12 celuloidnih loptica i konfeta, njihale su se u igri žene, zamršene u papirne pantljike, obnažene do pojasa; uz njihove našminkane obraze pripijala su se zajapurena i bleda, pijana i ispijena, uzbuđena muška lica. Treštao je klavir. Izvijale su, cilikale violine, a tri Crnca, oblivena znojem, udarala su u talambase; trubile su automobilske sirene, lupale daščice, zvečali, kloparali tanjiri, bubnjao turski doboš. Nečije vlažno lice primače se tik uz Zoju. Nečije ženske ruke obviše se oko Rolingovog vrata. — Prolaz, deco moja, prolaz za kralja hemije! — cepao se glavni kelner; on na jadvite jade pronađe mesto za uskim stolom, prislonjenim uz purpurni zid, i posadi Zoju i Rolinga. Na njih poleteše loptice, konfeti, serpentine. — Obraćaju na vas pažnju — reče Roling. Zoja je pila šampanjac poluspuštenih trepavica. Bilo joj je zagušljivo i vlažno pod lakom svilom koja joj je jedva pokrivala grudi. Celuloidna loptica pogodi je u obraz. Ona lagano okrenu glavu — nečije tamne, kao ugljenom crtom oivičene, muške oči gledale su je s mračnim ushićenjem. Ona se nagnu napred, stavi na sto gole ruke i stade da upija taj pogled, baš kao vino: nije li svejedno čime će se opiti? Čoveku koji ju je gledao kao da je omršavelo lice za tih nekoliko sekundi. Zoja spusti bradu na ukrštene prste i ispod oka odmah uhvati taj pogled... Negde je ona videla tog čoveka. Ko je on? Nije ni Francuz ni Englez. U tamnoj mu bradici zamrsili se konfeti. Lepa usta. „Zanima me da li
je Roling ljubomoran?” pomisli ona. Lakej se progura kroz igrače i pruži joj ceduljicu. Ona se zaprepasti, zavali se u naslon divana. Pogleda ispod oka Rolinga, koji je sisao cigaru, i pročita: „Zoja, taj što ga tako nežno gledate — to je Garin... Ljubim ručicu. Semjonov”. Svakako da je bila strašno prebledela, jer nečiji glas u blizini nadvika galamu: „Pazite, dami je zlo.” Tada ona pruži praznu čašu, i lakej joj nali šampanjac. Roling reče: — Šta vam je napisao Semjonov? — Reći ću vam posle. — Napisano je nešto o gospodinu koji vas drsko promatra? To je onaj što je juče bio kod mene. Oterao sam ga. — Roling, zar ga ne poznajete?.. Setite se, na trgu Etual? . To je — Garin. Roling samo šmiknu. Izvadi cigaru — „Aga”. Odjednom mu lice dobi isti izraz kao kada se šetkao po srebrnastom ćilimu u kancelariji, za pet poteza unapred ispitujući sve moguće kombinacije borbe. Onda je veselo puknuo prstima. Sada se okrenuo Zoji iskrivljenih usta. — Hajdemo, treba da se ozbiljno porazgovaramo. Na vratima Zoja se okrenu. Kroz dim i isprepletane serpentine ona opet ugleda usplamtele Garinove oči. Zatim — nepojmljivo, kao da joj se zavrtelo u glavi — lice mu se razdvoji: neko ko je sedeo ispred njega, leđima okrenut igračima, primače mu se, i obojica pogledaše Zoju. Ili su to varala ogledala?.. Za trenutak Zoja zažmure i po izlizanom kafanskom ćilimu strča dole do automobila. Holing ju je čekao. Pošto je zalupio vrata na kolima, on je uhvati za ruku: — Nisam vam sve ispričao o sastanku s tim tobožnjim PjanbovomPitkevićem... Nešto mi je ostalo neshvatljivo: šta mu je trebalo da preda mnom izigrava histeričara? On nije mogao pretpostaviti da će se kod mene naći ma i malo sažaljenja... Celokupno njegovo ponašanje je — sumnjivo. Ali zašto je dolazio kod mene?.. Zašto se povalio na sto?.. — Holing, to mi niste pričali... — Da, da... Oborio časovnik... Izgužvao moje hartije...
— Pokušao je da ukrade vaše hartije? — Šta? Da ukrade? — Holing poćuta. — Ne, nije tako bilo. Izgubio je ravnotežu i udario rukom o pribor za pisanje... Tamo je ležalo nekoliko listova hartije. — Sigurni ste da nije ništa nestalo? — To su bile pribeleške bez ikakve vrednosti. Bile su izgužvane, pa sam ih bacio u korpu. — Molim vas, setite se do sitnica celog razgovora ... Limuzina se zaustavi u ulici Sene. Roling i Zoja uđoše u spavaću sobu. Zoja brzo svuče haljinu i leže u široki modelovani krevet na orlovskim nogama, pod baldahinom od brokata — u jedan od originalnih kreveta cara Napoleona Prvog. Polako se svlačeći, Roling se šetkao po tepihu i, ostavljajući delove odeće na pozlaćenim stolicama, po stočićima, na kaminu, u najsitnije pojedinosti pričao o jučerašnjoj Garinovoj poseti. Zoja je slušala nalaktivši se, Holing stade da skida čakšire, te zaigra na jednoj nozi; u tom trenutku nije ličio na kralja. Zatim leže i reče: „То je sve što je bilo”, i navuče atlasni jorgan sve do nosa. Plavkasta sijalica osvetljavala je raskošnu spavaću sobu, razbacano odelo, zlatne anđele ljubavi na krevetskim šipkama i u jorgan zabodeni mesnati Rolingov nos. Glava mu upala u jastuk, usta poluotvorena, kralj hemije je zaspao. Taj šmikavi nos osobito je smetao Zoji da misli. Skretao joj je pažnju na sasvim druge, nepotrebne uspomene. Ona je tresla glavom, terala ih od sebe, a umesto Rolinga na jastuku joj se pričinjavala druga glava. Dosadilo joj je da se bori, ona zatvori oči i osmehnu se. Pred oči joj iziđe Garinovo lice prebledelo od uzbuđenja... „Kako bi bilo da telefonira Gastonu Pačjem Nosu da pričeka?” Odjednom kao da ju je bocnula igla: ,,S njim je sedeo dvojnik... Kao u Lenjingradu ...” Ona se izvuče ispod jorgana, žurno navuče čarape. Roling jeknu u snu, ali se samo okrenu nastranu. Zoja otrča u sobu za ostavu odela. Obuče suknju, kišni ogrtač, čvrsto se opasa. Vrati se u spavaću sobu po torbicu u kojoj je bio novac... — Roling, — pozva ona tiho — Roling... Propali smo... Ali on opet samo jeknu. Ona siđe u predvorje i s mukom otvori visoka izlazna vrata. Ulica Sene bila je pusta. U uskom proseku između oblaka sijao je nad krovovima mansarde mutni žućkasti mesec.
Zoju obuze tuga. Gledala je u taj okrugli mesec nad zaspalim gradom... „Bože, bože, kako je strašno, kako je mračno...” Obema rukama duboko natuče šeširić i potrča prema keju.
34 Stara prostrana kuća broj šezdeset tri u Gobelinskoj ulici bila je jednom stranom okrenuta na poljanu. S te strane imala je prozore samo na trećem spratu — mansardi. Drugi zid, bez prozora i vrata, graničio se s parkom. S lica zgrade, na prvom spratu, u visini zemlje, nalazila se kafana za kočijaše i šofere. Drugi sprat je zauzimao hotel za noćne sastanke. Na trećem spratu — mansardi — izdavale su se sobe stalnim stanarima. Onamo se išlo kroz kapiju i dugački hodnik. Bilo je dva sata po ponoći. U Gobelinskoj ulici nijednog osvetljenog prozora. Kafana je već bila zatvorena i sve stolice stavljene na stolove. Zoja zastade na kapiji, jedan časak je gledala broj šezdeset tri. Podiđe je jeza uz leđa. Zatim se odluči i zazvoni. Zašušta kanap, kapija se otškrinu. Ona promače kroz zasvođene vratnice. Vratarkin glas gunđao je izdaleka: „Noću treba spavati, treba se vraćati na vreme” Ali ne upita ko je ušao. Ovde je vladao red kao u svakom svratištu. Zoju obuze strašan nemir. Pred njom se pružao niski mračni hodnik. U hrapavom zidu boje volujske krvi mutno je svetlio gasni gorač. Semjonov je dao ovakva uputstva: na kraju hodnika — levo — spiralnim stepenicama — treći sprat — levo — soba broj jedanaest. Nasred hodnika Zoja zastade. Učinilo joj se da je u daljini, levo, neko brzo izvirio i nestao. Da se vrati? Ona oslušnu — ništa se nije čulo. Ona dotrča do mesta gde se skretalo na smrdljivo odmorište. Ovde su počmjale uske, odnekud odozgo slabo osvetijene spiralne stepenice. Zoja pođe na prstima, — bojeći se da se osloni na lepljivu ogradu. Cela kuća je spavala. Na odmorištu drugog sprata oguljeni svod je vodio u mračan hodnik. Penjući se gore, Zoja se okrenu, i opet joj se učini da je iza svoda neko izvirio i nestao... „Samo da to nije Gaston Pačji Nos... Ne, ne,
Gaston još nije bio, nije mogao biti ovde, nije stigao...” Na odmorištu trećeg sprata goreo je gasni gorač, osvetijavajući zagasiti zid s natpisima i crtežima koji su govorili o neutoljenim željama. Ako Garina ne bude kod kuće, ona će ga ovde čekati do zore. Ako je kod kuće, ako spava — neće otići dok ne dobije ono što je uzeo sa stola na bulevaru Malzerb. Zoja skide rukavice, ovlaš popravi kosu pod šeširićem i uputi se levo hodnikom, koji je kolenasto zavijao. Na petim vratima stajao je velik broj jedanaest, ispisan belom bojom. Zoja pritisnu kvaku, vrata se lako otvoriše. U omanju sobu, kroz otvoren prozor, prodirala je mesečina. Na podu je ležao otvoren kofer. Jako su se belele razbacane hartije. Kraj zida, između umivaonika i ormana, sedeo je na podu čovek samo u noćnoj košulji, gola kolena bila su mu podignuta, bosa stopala izgledala su ogromna... Mesec mu je osvetljavao polovinu lica, blistalo je široko otvoreno oko i beleli se zubi, — čovek se smešio. Poluotvorenih usta, ne dišući, Zoja je gledala u nepomično nasmešeno lice — bio je to Garin. Jutros je u kafani „Globus” rekla Gastonu Paćjem Nosu: „Ukradi Garinu crteže i aparat i ako je moguće, ubij ga”. Večeras je kroz dim nad čašom šampanjca videla Garinove oči i osetila da bi, kada bi je takav čovek pozvao, sve ostavila, zaboravila, pošla za njim. A noću, shvativši da mu preti opasnost i pojurivši da traži Gastona da bi ga preduhitrila, ni sama još nije bila svesna šta ju je nagnulo da, obuzeta nemirom, juri po noćnom Parizu, iz krčme u krčmu, u kockarnice, svuda gde je mogao biti Gaston, i najzad je dovelo u Gobelinsku ulicu. Kakva su osećanja naterala tu razboritu, hladnu, surovu ženu da otvori vrata na sobi čoveka koga je osudila na smrt? Gledala je u zube i izbečeno Garinovo oko. Ona muklo, tiho kriknu, priđe bliže i nagnu se nad njim. Bio je mrtav. Lice pomodrelo. Na vratu natekle ogrebotine. Bilo je to ono lice — omršavelo, koje ju je privlačilo, s uzbuđenim očima, s konfetama u svilastoj bradici... Zoja se uhvati za ledeni mermer umivaonika, s mukom se diže. Zaboravila je zašto je došla. Gorka pljuvačka ispuni joj usta. „Još bi trebalo da se onesvestim”. Poslednjim naporom ona otkinu dugme na kragni koja ju je gušila. Uputi se vratima. Na njima je stajao Garin. Kao kod onog na podu — i njemu su se blistali zubi, što ih je ukočeni osmejak otkrio. On diže prst i pripreti. Zoja shvati, stisnu usta rukom da ne bi
viknula. Srce joj je tuklo, kao da je izronilo iz vode... „Živ, živ...” — Nisam ja ubijen, — reče Garin šapatom, i dalje preteći — vi ste ubili Viktora Lenoara, mog pomoćnika ... Roling će otići na giljotinu... — Živ, živ — progovori ona promuklo. On je zgrabi za laktove. Ona odmah zabaci glavu i sva se predade, ne otimajući se. On je privuče sebi i, osećajući da se žena jedva drži na nogama, obgrli joj ramena. — Šta ćete ovde? .. — Tražila sam Gastona... — Koga, koga? — Onog kome sam naredila da vas ubije... — To sam predvideo — reče on, gledajući je u oči. Ona odgovori kao u snu. — Da vas je Gaston ubio, ja bih svršila sa sobom ... — Ne razumem... Ona ponovi za njim, kao u zanosu, nežnim, sve tišim glasom: — Ni sama ne razumem... Taj čudni razgovor vodio se na vratima. Kroz prozor se videlo kako mesec zalazi za grafitni krov. Kraj zida je Lenoar kezio zube. Garin reče tiho: — Došli ste po Rolingov autograf? — Da, poštedite. — Koga? Rolinga? — Ne, Mene. Poštedite — ponovi ona. — Žrtvovao sam prijatelja da bih uništio vašeg Rolinga... Ja sam isti takav ubica kao i vi... Štedeti? Ne, ne... Iznenada se ispravi i oslušnu. Naglim pokretom uvuče Zoju unutra. I dalje joj stežući ruku više lakta, on ispod svoda pogleda na stepenice... — Hajdemo. Izvešću vas odavde kroz park... Slušajte, vi ste neobična žena, — u očima mu blesnu suludi, humor — naši putevi su se ukrstili... Vi to osećate?.. On polete zajedno sa Zojom niz spiralne stepenice. Nije se protivila, zaglušena čudnim osećanjem koje je obuze, kao kad prvi put počne da previre mutno vino. Na donjem odmorištu Garin skrenu negde u mrak, zastade, zapali voštanicu i s velikim naporom otključa zarđalu bravu vrata koja se,
očigledno, nisu mnogo godina otključavala. — Kao što vidite, sve je predviđeno. — Oni se nađoše pod mračnim, pomalo vlažnim drvećem parka. U isto vreme kroz kapiju s ulice ulazio je odred polcije koji je pre četvrt časa Garin pozvao telefonom.
35 Šeljga se dobro sećao „izgubljenog pešaka” u vili na Krestovskom. Onda je on (na Bulevaru sindikata) shvatio da će Pjankov-Pitkević sigurno doći još jedanput po ono što mu je bilo sakriveno u podrumu. U sumrak (istog dana) Šeljga se uvukao u vilu, ne uznemirivši čuvara, i s džepnom baterijom spustio se u podrum. „Pešak” je odmah bio izgubljen: na dva koraka od otvora u kuhinji stajao je Garin. Jednu sekundu pre Šeljginog dolaska on je iskočio s koferom iz podruma i stajao iza vrata pripivši se uza zid. On s treskom zalupi za Šeljgom kapak od otvora i stade da navaljuje odozgo vreće s ugljem. Digavši bateriju, Šeljga je smešeći se gledao kako kroz pukotine na kapku propada smeće. Imao je nameru da započne mirne pregovore. Ali gore iznenada zavlada tišina. Začuše se koraci koji su se gubili, zatim — grunuše pucnji, pa onda — divlji krik. Bio je to okršaj s četvoroprstim. Posle jedan sat stigla je policija. Pošto je „izgubio pešaka”, Šeljga je napravio dobar potez. Pravo iz vile odjurio je na miliciskom automobilu u Jaht-klub, razbudio dežurnog u klubu, razbarušenog pomorca promuklog glasa, i odmah ga upitao: — Kakav je vetar? Mornar je, razume se, bez razmišljanja odgovorio: — Jugozapadni. — Koliko balova? 13 — Pet. — Vi jamčite da su sve jahte usidrene? — Jamčim. — Kakva vam je straža kod jahti? — Pećka, čuvar. — Dozvolite da pregledam splav.
— Razumem — odgovori mornar, ne mogavši onako bunovan da pogodi rukave mornarskog kaputa. — Pеćkа! — viknu on glasom promuklim od alkohola, izlazeći sa Šeljgom na klupsku terasu. (Niko ne odgovori). — Sigurno negde spava, uvek ga treba vući za nogu — reče mornar podižući okovratnik zbog vetra. Čuvara nađoše nedaleko u žbunju — on je propisno hrkao pokrivši glavu vunenom jakom kožuha. Mornar opsova. Čuvar se iskašlja i ustade. Uputiše se splavu, gde se nad čeličnom, već pomodrelom vodom njihala čitava šuma jaribola. Zapljuskivali su ta-lasi. Duvao je jak vetar s iznenadnim udarima. — Sigurni ste da su sve jahte ukotvljene? — opet upita Šeljga. — Nema „Oriona” on je u Peterhofu... I u Strelj-nu su oterali dva broda. Šeljga po nakvašenim daskama dođe do ivice spla-va i tu podiže komad palamara — jedan mu je kraj bio privezan za prsten, a drugi, očigledno, otsečen. Dežurni bez žurbe razgleda palamar. Natuče na nos mornarski nepromočiti šešir. Ništa ne reče. Pođe duž splava, brojeći jahte na prste. Raspali rukom po vetru. A pošto je klupska disciplina zabranjivala upotrebu vojno-imperijalističkih reći, on se ograniči samo na domaće izraze: — Ih, majku mu! — povika on s neverovatnom energijom. — Treba ga zadaviti! Odveli su „Bibi-gondu”, najbolji trkački brodić, crkao dabogda, pasji sin, zasmoljeno uže bi mu trebalo zavući onamo kud ne treba... Pećka, po sto puta se udavio u smrdljivoj vodi, u šta si gledao, gotovane, seljačino prosta? „Bi-bigondu” su odveli, ih, majku mu. Čuvar Pećka je uzdisao, čudio se, udarao se po slabinama ovnujskim rukama. Mornar je nezadrživo jurio s povoljnim vetrom po neispitanim bezdanima velikoruskog jezika. Ovde se, više nije imalo šta čekati. Šeljga pođe u luku. Bila su prošla, u najmanju ruku, tri časa kada je on na brzom Stražarskom motornom čamcu isplovio na otvoreno more. More je bilo jako uzburkano. Čamac se propinjao i tonuo. Vodena prašina je zamagljivala stakla dvogleda. Kada se pomolilo sunce — u finskim vodama, daleko iza svetionika — bilo je pri-mećeno jedro u blizini obale. To je o podvodno kamenje udarala nesrećna „Bibigonda”. Na palubi nije bilo nikoga. S motornog čamca opa-liše nekoliko metaka, reda radi, i vratiše se praznih ruku.
Tako je Garin pobegao preko granice, osvojivši te noći još jednog „pešaka”. Da je u toj igri učestvovao četvoroprsti, znao je samo on i Šeljga. Povodom toga Šeljgi su, na povratku u luku, tekle ovakve misli: ,,U inostranstvu će Garin ili prodati ili će sam na slobodi eksploatisati tajanstveni aparat. Zasad je taj izum za Savez izgubljen, i ko zna da li će on u budućnosti odigrati sudbonosnu ulogu. Ali za Garina u inostranstvu postoji pretnja — četvoroprsti. Dok se borba s njim ne završi, Garin neće smeti da pred javnost iziđe s aparatom. A ako u toj borbi on bude na Garinovoj strani, onda će se nešto i moći postići na kraju krajeva. U svakom slučaju, najgluplje što se moglo izmisliti (i najkorisnije za Garina) — to je da se četvoroprsti odmah uhapsi u Lenjingradu.” Zaključak je bio prost: Šeljga je pravo iz luke otišao u svoj stan, obukao suvo rublje, telefonom obavestio kriminalni otsek da je „stvar sama po sebi likvidirana”, isključio telefon i legao da spava, smejući se pri pomisli kako sada četvoroprsti — otrovan gasovima, možda i ranjen — beži što ga noge nose iz Lenjingrada. To je bio Šeljgin protivudar u odgovor na „izgubljenog pešaka”. I odjednom — telegram (iz Pariza): „Četvoroprsti ovde. Preti opasnost”. Bio je to poziv u pomoć. Što se Šeljga više mislio, to mu je bilo sve jasnije — treba leteti u Pariz. On se raspita preko telefona o redu letenja putničkih aviona i vrati se na verandu, gde su u večernjem dugotrajnom sutonu sedeli Ta-raškin i Ivan. Otkako su mu na leđima pročitali ono što je bilo napisano mastiljavom olovkom, besprizorni se dečak umirio i nije se odvajao od Taraškina. Između gustih grana doletali su s narančastih voda glasovi, pljesak vesala, ženski smeh. Stvari, stare kao svet, zbivale su se pod tamnim venjacima šuma na ostrvima, gde su se danonoćno, nemirnim glasovima, dozivale nekakve ptičice, priželjkivali slavuji. Sve živo, iskobeljavši se iz kiša i vejavica duge zime, žurilo se da živi, s veselom žeđi je gutalo opojnu lepotu te noći. Jednom rukom Taraškin zagrli Ivana, na-lakti se na ogradu i ostade tako ne mičući se — gledajući kroz lišće u vodu, kojom su nečujno klizili čamci. — Pa kako je, Ivane, — reče Šeljga primaknuvši stolicu i naginjući se prema dečakovom licu — gde ti se više sviđa: tamo ili ovde? Biće da si na Dalekom Istoku rđavo žaveo, da si gladovao? Ivan je netremice gledao u Šeljgu. U pomrčini oči su mu izgledale tužne,
kao u starca. Iz džepa na prsluku Šeljga izvadi bonbonu i kucnu njome po Ivanovim zubima. Zubi se razdvojiše i bonbona nestade u ustima. — Mi, Ivane, s dečacima dobro postupamo. Ne te-ramo ih da rade, na leđima im ne pišemo pismo, ne šaljemo ih nikuda da pod vagonima prevale sedam hiljada vrsta. Vidiš kako je kod nas lepo na ostrvima, — I znaš li čije je sve to? Sve smo to dali deci za ve-cita vremena. I reku, i ostrvo, i čamce, i hleb s kobasicom — sit se najedi — sve je tvoje... — Tako ćete dečaka zbuniti — reče Taraškin. — Nikako, neću ga zbuniti, pametan je on. Ivane, odakle si? — S Armira — odgovori Ivan preko volje. — Mati mi je umrla, otac poginuo u ratu. — Pa kako si živeo? — Išao po svetu, radio. — Tako mali? — A šta s tim... Pasao sam konje.. — Dobro, a posle? — Posle su me uzeli... — Ko te je uzeo? — Neki ljudi. Bio im potreban dečak — da se pentra po drveću, da bere gljive, orase, da lovi veve-rice za hranu, da ih sluša... — Dakle, uzeli su te u ekspediciju? {Ivan trepnu očima, oćuta). Daleko? Odgovri, ne boj se. Nećemo te odati. Ti si sada — naš brat... — Osam dana i noći plovili smo brodom... Mislili smo da nećemo ostati živi. I još osam dana išli smo pešice. Dok nismo stigli na brdo koje bljuje vatru... — Tako, tako, — reče Šeljga — znači da je ekspedicija stigla na Kamčatku. — Pa da, na Kamčatku... Stanovali smo tamo u udžerici... Za revoluciju dugo ništa nismo znali. A kad smo doznali, trojica odoše, zatim još dvojica odo-še, nije se imalo više šta jesti. Ostao je on i ja. — Tako, tako, a ko to „on”? Kako se zove? Ivan se opet namršti. Šeljga ga je dugo umirivao, milovao po nisko pognutoj ošišanoj glavi... — Ta ubiće me zbog toga, ako kažem. Obećao je da će me ubiti... — Ko?
— Pa Mancev, Nikolaj Hristoforović... Rekao jp: „Znaj, na leđima sam ti napisao pismo, nemoj se prati, košulju i prsluk ne skidaj; makar putovao godinu-dve dana — dokopaj se Petrograda, nađi Petra Petrovićm Garina i pokaži mu šta je napisano, on će te nagraditi ...” — Zašto Mancev nije sam pošao u Petrograd, kad mu je već bilo potrebno da vidi Garina? — Plašio se boljševika... Govorio je: „Gori su od đavola. Ubiće me. Oni su”, veM, „ćelu zemlju doveli do propasti — vozovi ne idu, pošte nema, nema šta da se jede, iz grada su se svi razbežali...” Otkud on da zna — na brdu se nalazi već šestu godinu... — Sta on tamo radi, šta traži? — КЧ) da bi on to rekao. Samo, ja znam... (Ivanu veselo, lukavo zasijaše oči). Traži zlato pod zemljom ... — I je li našao? — Je Г on? Dabome, našao je... — Ako ustreba, da li bi mogao da pokažeš put za onamo, na brdo gde se nalazi Mancev? — Dabome da mogu... Samo, pazite, nemojte da me odate, jer je on, znaš, ljut... Šeljga i Taraškin su s velikom pažnjom slušali dečakovo pričanje. Šeljga još jednom pažljivo pregleda napis na njegovim leđima. Zatim ga fotografi3a. — Sada idi dole, Taraškin će te oprati sapunom, leza — reče Šeljga. — Nisi imao ništa, ni oca ni majke, samo gladan trbuh. Sada sve imaš, svega u izobilju — živi, uči, srećno se razvijaj. Taraškin će ti pokazati pravi put, slušaj ga. Zbogom. Za tri dana vodeću Garina, preneću mu tvoju poruku. Šeljga se nasmeja, i ubrzo lapma njegovog bicikia nestade, potskakujući, iza tamnog čestara.
36 Visoko nad zelenim aerodromom blesnuše aluminijumska krila, i putnički avion sa šest mesta nestade za snežnim oblacima. Gomilica onih koji su ispraćali putnike postaja malo zabacivši glave i zureći u blistavo plavetnilo, gde je šestario lešinar i presecale vazduh lastavice, ali je duraluminijumska ptica već letela neznano kud. Šest putnika, sedeći u škripavim pletenim naslonjačama, gledalo je u ljubičasto-zelenu zemlju koja je polako padala dole. Po njoj su, poput niti, vijugali putevi. Kao igračke — malo nagnuta — izgledala su gradilišta, crkveni tornjevi. Desno, u daljini, prostirala se plava pučina. Klizila je senka od oblaka, skrivajući pojedinosti zemljine karte. A evo i sam oblak se pojavi blizu, odozdo. Priljubivši se uz prozore, svih šest putnika smešilo se pomalo usiljenim osmesima ljudi koji znaju da vladaju sobom. Vazdušni transport je još pretstavljao novinu. Bez obzira na udobnu kabinu, na časopise i kataloge razbacane po pokretnim stočićima, bez obzira na očiglednost bezopasne ugodnosti — putnici su ipak morali da uveravaju sami sebe da je vazdušni saobraćaj, na kraju krajeva, kudikamo bezopasniji nego kad se, naprimer, peške pređe ulica. Sasvim drukčije je u vazduhu. Susretneš se s oblakom, proletiš, na kabini se samo zamagle prozori, prodobuje grad po duraluminijumu ili se aparat zatrese kao da je naišao na rupčagu — uhvatiš se za pletene ručice naslonjače, izbečiš oči, ali sused već namiguje, smeje se: ala je rupčaga!.. Naleti udar vetra, onaj što za sekund obara jarbole na morskom jedrenjaku, lomi krmu, odnosi čamce i ljude u razbesnele talase, ali metalna ptica je čvrsta i okretna — nagne se na krilo, zaurla motorima, i već se izvukla, uspela se na hiljadu metara iznad izvora uragana. Jednom reći, nije prošao ni jedan sat, a putnici u kabini već su bili navikli
i na prazninu pod nogama i na ljuljanje. Zujanje motora smetalo je govoru. Poneko je stavljao na glavu slušalice s mikrofonskim membranama, i zapodevali bi se razgovori. Prema Šeljgi sedeo je suvonjav čovek, tridesetpetogodišnjak, u iznošenom kaputu i kockastom kačketu, kupljenom, očigledno, za putovanje u inostranstvo. Imao je bledunjavo lice tanke kože, inteligentan, natmuren, fini profil, rusu bradicu, usta mirno i čvrsto stisnuta. Sedeo je pogrbljen, stavivši ruke na kolena. Šeljga mu osmehom dade znak. Čovek stavi slušalice. Šeljga upita: — Niste li vi pohađali realku u Jaroslovlju? (Čovek okrenu uho). Zemljak ste mi — sećam vas se. Vi ste Hlinov Aleksej Semjonović? (On opet okrenu uho). Gde sada radite? — U fizičkoj laboratoriji politehnikuma — reče u slušalicu slabi Hlinovljev glas, zaglušen hukom motora. — Idete na službeno putovanje? — U Berlin, Rajheru. — Tajnim poslom? — Ne. U martu ove godine saznali smo da je u Rajheirovoj laboratoriji izvršeno atomsko raspadanje žive. Hlinov okrenu Šeljgi lice, oči su sa strogom pažnjom zagledaše u sabesednika. Šeljga reče: — Ne razumem, nisam stručnjak. — Radovi se zasad još izvode u laboratorijama. Do primene u industriji još je daleko... Ma da — Hlinov je posmatrao kao sneg bele zakovitlane oblake koji su dole prekrivali zemlju — od kabineta fizičara do fabričke radionice nije velik korak. Princip nasilnog razbijanja atoma mora biti prost, neobično prost. Vi, naravno, znate šta je atom? — Nešto maleno — Šeljga pokaza prstima. — Atom u upoređenju sa zrncem peska, to je zrnce peska upoređeno sa zemljinom loptom. Pa ipak mi merimo atom, izračunavamo brzinu obrtanja njegovih elektrona, njegovu težinu, masu, veličinu električnog punjenja. Mi se približavamo samom srcu atoma, njegovom jezgru. U njemu je sva tajna vlasti nad materijom. Budućnost čovečanstva zavisi od toga da li ćemo biti u stanju da ovladamo jezgrom atoma, delićem materijalne energije, čija veličina iznosi stobilioniti deo santimetra.
Na visini od dve hiljade metara iznad zemlje Šeljga je slušao čudnovate stvari, malo čudnije nego što su bajke Seherezade, ali one nisu bile bajka. U to vreme, kada je dijalektika istorije dovela jednu klasu do uništavajućeg rata, a drugu — do ustanka; kada su goreli gradovi, i prah i pepeo, i oblaci gasa se kolutali nad pašnjacima i vrtovima, kada je sama zemlja podrhtavala od gnevnih urlika ugušivanih revolucija i kada su, kao u staro doba, u tamničkim podrumima proradila mučila i dželatova klešta; kada su noću po parkovima počeli da rastu na drveću čudovišni plodovi s isplaženim jezicima; kada je s čoveka spalo s ljubavlju iskićeno idealističko ruho — u toj čudovišnoj i titanskoj deceniji, kao usamljene buktinje, svetlili su sjajni umovi naučnika.