i dalje sedeo u naslonjači, ali je njegova prilika, s glavom uvučenom u ramena, izgledala kao mrtva — on je spavao. Posle jednog minuta Jansen se nečujno spusti niz kotveni lanac u vodu i zapliva prema keju.
78 — Gospođo Zoja, ne uznemirujte se uzalud: telefon i zvono su presečeni. Zoja opet sede na ivicu kreveta. Ljutiti osmejak grčio joj je usne. Stas Tiklinski se izvalio u naslonjači nasred sobe — uvrtao brkove, razgledao svoje lakovane plitke cipele. Ipak nije smeo da puši — Zoja je to odlučno zabranila, a Rolling mu je strogo naredio da prema dami bude učtiv. Pokušao je da priča o svojim ljubavnim pustolovinama u Varšavi i Parizu, ali ga je Zoja tako prezrivo gledala da mu se jezik kočio. Morao je da ćuti. Bilo je već oko pet sati u jutru. Svi Zojini pokušaji da se oslobodi, da prevari, zavede nisu ni do čega doveli. — Svejedno, — reče Zoja — ja ću već nekako obavestiti policiju. — Hotelska posluga je potkupljena, dato je mnogo novca. — Izbiću prozorsko staklo i vikaću kada na ulici bude mnogo sveta. — I to je predviđeno. Čak je najmljen i lekar koji će utvrditi vaše nervne napade. Gospođo, vi ste, da tako kažem, za spoljni svet u položaju žene koja pokušava da prevari muža. Vi ste — van zakona. Niko vam neće pomoći niti poverovati. Sedite mirno. Zoja puknu prstima i reče na ruskom: — Nitkov. Poljačina. Lakoj. Slugeranja. Tiklinski stade da se duri, brci mu se nakostrešiše. Ali nije bilo naređeno da zapodeva svađu. On progunđa: — E, znam ja kako psuju žene kada njihova hvaljena lepota ne može da deluje. Meni vas je žao, gospođo. Ali ćemo morati dvadeset četiri, a možda i četrdeset osam sati presedeti ovde oči u oči. Bolje legnite, smirite vaše živce... Buji-paji, gospođo. Na njegovo čuđenje Zoja ovog puta posluša. Skide cipelice, leže, namesti se na jastucima, zatvori oči.
Kroz trepavice je videla debelo, ljutito lice Tiklinskog koje ju je pažljivo posmatralo. Ona zevnu jedanput, dvaput, stavi ruku pod obraz. — Umorna sam, neka bude šta bude — reče ona tiho i opet zevnu. Tiklinski se zgodnije namesti u naslonjači. Zoja je ravnomemo disala. Posle izvesnog vremena on stade da trlja oči. Ustade, prošeta se — naslani se na dovratak. Očigledno je odlučio da bdi stojeći. Tiklinski je bio glup. Zoja je od njega izvukla sve što je bilo potrebno i sada je čekala dok on ne zaspi. Bilo je teško stajati na vratima. On još jednom pregleda bravu i vrati se naslonjači. Posle jednog minuta već mu se otomboljila debela čeljust. Tada se Zoja izvuče iz kreveta. Brzim pokretom izvadi mu ključ iz džepa na prsluku. Dograbi cipelice. Uvuče ključ — zapeta brava iznenada zaškripa. Tiklinski kriknu kao u strašnom snu: „Ко? Šta?” Skoči iz naslonjače. Zoja rastvori vrata. Ali je on ščepa za ramena. I ona mu odmah zari zube u ruku i s naslađivanjem progrize kožu. — Kučko jedna, kurvo! — prodera se on na poljskom jeziku. Udari Zoju kolenom u krsta. Obori je. Gurkajući je nogom u dubinu sobe, naprezao se da zatvori vrata. Ali — nešto mu je smetalo. Zoja vide kako mu se vrat nalio krvlju. — Ko je to? — muklo upita on, navaljujući se ramenom. Ali su mu stopala i dalje klizila po parketu — vrata su se polako otvarala. On žurno izvadi revolver iz zadnjeg džepa, i odjednom odlete na sredinu sobe. Na vratima je stajao kapetan Jansen. Za njegovo mišićavo telo lepilo se mokro odelo. Jedan trenutak gledao je Tiklinskom u oči. Munjevito, kao da pada, on pojuri napred. Udarac koji je bio namenjen Ro-lingu sruči se na Poljaka: dvostruk udarac — težinom tela preko ispružene levice — u prekonosicu, i s punim zamahom ramena desnicom odozdo u vilicu. Tiklinski se bez glasa sruši na tepih. Lice mu je bilo razbijeno i smrskano. Trećim pokretom Jansen se okrenu gospođi Lamol. Svi su mu mišići podrhtavali. — Na službi, gospođo Lamol. — Jansene, što je mogućno pre na jahtu. — Razumem. Ona mu, kao onomadme u restoranu, obrgli vrat. Ne ljubeći ga, ona
primače usta tik uz njegove usne: — Borba je tek počela, Jansene. Ono najopasnije ima tek da dođe. — Razumem, najopasnije tek ima da dođe.
79 — Kočijašu, teraj, teraj punom brzinom... Slušam, gospođo Lamol... Dakle.. Dok sam čekao u sali za pušenje.. — Popela sam se u svoju sobu. Skinula šešir i ogrtač. — Znam. — Odakle? Jansenova ruka zadrhta za njenim leđima. Zoja odgovori nežnim pokretom. — Nisam primetila da je orman koji je bio stavljen na vrata susedne sobe bio pomaknut. Nisam stigla ni da priđem ogledalu, kad, vrata se otvaraju i — preda mnom stoji Roling... Ta znala sam da je još juče bio u Parizu. Znala sam da se strašno boji da leti vazduhom... Ali ako je on ovde — znači da je to za njega odista pitanje života ili smrti... Sada sam shvatila šta je on bio zamislio... A onda sam se prosto razbesnela. Domamiti me, uhvatiti me u klopku... Izgovorila sam mu, đavo će ga znati šta... Zapušio je uši i izišao ... — Sišao je u salu za pušenje a poslao me na jahtu ... — U tome je i bila stvar... Baš sam glupača!.. A svi ti plesovi, vino, gluposti... Da, da, dragi prijatelju, kada hoćeš da se boriš — treba se okaniti gluposti... Posle dva-tri minuta on se vratio. Velim mu: da se objasnimo... a on će na to, drskim glasom, kojim nikada nije smeo sa mnom da govori: „Nemam šta da se objašnjavam, sedećete u ovoj sobi sve dok vas ne oslodobim...” Onda sam mu opalila nekoliko šamara... — Vi ste prava žena — reče Jansen ushićeno. — E, dragi prijatelju, to je bila moja druga glupost. Kakve li kukavice!.. Podneo četiri šamara ... Stajao je, a usne su mu drhtale... Samo je pokušao da mi zadrži ruku, ali ga je to skupo stajalo. I, najzad, moja treća glupost: zaplakala sam se...
— O, hulje, nitkova!.. — Počekajte, Jansene... Roling ima urođenu preosetljivost prema suzama, sav se grči od suza... On bi više voleo da je primio još stotinu šamara... Onda je zovnuo Poljaka — on je stajao iza vrata. O svemu su se bili dogovorili. Poljak je seo u naslonjaču. Roling mi reče: ,,U krajnjem slučaju — naređeno mu je da puca.” I ode. Ja se latih Poljaka. Posle jednog sata bio mi je do sitnica jasan sav izdajnički Rolingov plan. Jansene, dragi, radi se o mojoj sreći... Ako mi vi ne pomognete, sve je propalo... Terajte, terajte kočijaša... Fijaker protutnja kejom, koji je tog ranog časa pred svitanje bio pust, i zaustavi se kraj granitnih stepenica, gde je dole, na crno-zeitinjavoj vodi, škriputalo nekoliko čamaca. Malo kasnije, držeći na rukama dragocenu gospođu Lamol, Jansen se nečujno uspe na palubu „Arizone” pomoću lestvica od užeta koje su bile bačene s krme.
80 Roling se probudi od jutarnje svežine. Paluba je bila mokra. Pobledeše svetla na katarkama. Zaliv i grad još su bilii u senci, ali je dim nad Vezuvom dobijao ružičastu boju. Roling je posmatrao stražarska svetla, obrise brodova. Zatim priđe brodskom stražaru, zadrža se kod njega. Šmiknu nosom. Pope se na kapetanski mostić. Utom iz kaj u te iziđe Jansen, svež, umiven, uglađen. Zažele dobro jutro. Roling šmiknu nosom — nešto učtivije nego što je to učinio stražaru. Zatim je dugo ćutao, uvrtao dugme na kaputu. Bila je to ružna navika, od koje ga je u svoje vreme odučavala Zoja. Ali sad mu je bilo svejedno. Uz to, zasigurno, iduće sezone u Parizu će biti moderno — uvrtati dugmad. Krojači će čak izmisliti naročita dugmad za uvrtanje. On upita otsečno: — Da li utopljenici isplivavaju? — Ako se ne priveže teret — mirno odgovori Jansen. — Pitam: na moru, ako se čovek udavi, znači li da se udavio? — Dešava se, neoprezan pokret, ili ga zbriše talas ili neka druga slučajnost — sve se to upisuje u davljenike. Vlasti se obično ne pačaju u to. Roling smaknu ramenom. — To je sve što sam hteo da znam o utopljenicima. Idem u svoju kajutu. Ako doplovi čamac, ponavljam, nemojte reći da sam na jahti. Primite došljaka i izvestite me. On ode. Jansen se vrati u kajutu, u kojoj je, iza plavih spuštenih za vesica, spavala Zoja na kapetanovom krevetu.
81 Oko devet sati „Arizoni” se približi jedan čamac. Veslao je nekakav veseo odrpanac. On diže vesla i viknu: — Alo... Je li to jahta „Arizona”? — Recimo da je tako — odgovori mornar Danac, previvši se preko ograde. — Ima li na vašoj lađi neki Roling? — Recimo da ima. Odrpanac pokaza u osmehu divne zube: — Drži. On vešto baci na palubu pismo, mornar ga uhvati, odrpanac puknu jezikom: — Mornaru, usoljena ribo, daj cigaru. I dok je Danac razmišljao čime da ga gađa s palube, ovaj je već bio otplovio i, poigravajući u čamcu i kreveljeći se od neuzdržljive životne radosti u ovako toplo jutro, zapeva iz sveg glasa. Mornar diže pismo i odnese ga kapetanu (tako je bilo naređenje). Jansen odmače zavesicu, nagnu se nad zaspalom Zojom. Ona otvori oči, još pune sna. — On je ovde? Jansen joj pruži pismo. Zoja pročita: „Strašno sam ranjen. Budite milostivi. Borio sam se kao lav za vaše interese, ali se desilo nemoguće: gospođa Zoja je na slobodi. Padam pred vaše...” Zoja ne dočita pismo, već ga iscepa. — Sada ga možemo mirno čekati. (Ona pogleda Jansena, pruži mu ruku.) Jansene, dragi, treba da se dogovorimo. Vi mi se sviđate. Potrebni ste mi.
Dakle, neizbežno se mora dogoditi... Ona kratko uzdahnu: — Osećam da ću s vama imati dosta muke. Dragi prijatelju, ljubav, ljubomora, večnost — sve je to suvišno u životu... Ja poznajem — volju za nečim. To je stihija. Ja sam isto tako slobodna da dajem sebe kao i vi da uzimate — zapamtite, Jansene. Da zaključimo sporazum: ili ću poginuti ili ću gospodariti svetom (Jansen podvi usne, Zoji se svide taj pokret). Vi ćete biti oruđe moje volje. Zaboravite sada da sam ja žena. Ja sam fantast. Pustolovka — razumete li vi to? Hoću da sve bude moje (ona opisa rukom krug). I jedini čovek koji mi to može dati treba da sada stigne na „Arizonu”. Ja ga čekam i čeka ga Roling,.. Jansen diže prst, osvrnu se. Zoja navuče zavesice. Jansen iziđe na mostić. Tamo je stajao Roling grčevito se držeći za ogradu. Njegovo lice, s krivim, čvrsto stisnutim ustima, bilo je unakaženo od gnjeva. Zurio je u zaliv, koji se u daljini još dimio. — Eno ga, — reče Roling s naporom, pružajući ruku, i prst mu se, kao kuka, ukoči nad plavim morem — eno ga u onom čamcu. I on žurno, naterujući mornarima strah u kosti, onako krivonog, nalik na morskog raka, strča stepenicama s kapetanskog mostića i nestade dole u svojoj kajuti. Odatle on telefonski ponovi Jansenu nedavno naređenje — da se primi na jahtu čoveka koji se približavao na čamcu sa šest vesala.
82 Nije se nikad dešavalo da Roling otkida dugmeta na kaputu. Sada je otkinuo sva tri dugmeta. Stajao je nasred raskošne kajute, zastrte širaskim ćilimima i obložene skupocenim drvetom, i gledao u zidni sat. Pošto je otkinuo dugmeta, stao je da gricka nokte. S čudovišnom brzinom vraćao se u prvobitno divlje stanje. Čuo je poziv stražara na jahti i Garinov odgovor iz čamca. Od toga glasa mu se oznojiše ruke. Teški čamac udari u bok jahte. Začu se složna psovka mornara. Zaškripaše brodske lestvice, odjeknuše koraci „Uzmi, prihvati... Opreznije... Gotovo ... Kuda da se nosi?” To su se tovarili sanduci s hiperboloidima. Zatim se sve utiša. Garin je uhvaćen u klopku. Napokon! Roling se uhvati za nos hladnim, vlažnim prstima i ispusti šištave zvuke nalik na kašalj. Ljudi koji su ga poznavali tvrdili su da se on u životu nije nikada smejao. Nije istina! Roling je voleo da se smeje, ali bez svedoka, nasamo posle »uspeha, i baš ovako, bezvučno. Zatim je telefonom pozvao Jansena: — Jeste li ga ukrcali na jahtu? — Da. — Odvedite ga u donju kajutu i zaključajte. Potrudite se da to uradite na lep način, bez buke. — Razumem — čilo odgovori Jansen. Nekako isuviše čilo, Rolingu se to nije svidelo. — Alo, Jansene? — Da. — Za jedan sat jahta mora biti na otvorenom moru. — Razumem.
Na jahti otpoče jurnjava. Zagrme kotveni lanac. Proradiše motori. Iza okruglih prozorčića zastruja zelenkasta voda. Obala stade da se okreće. Vlažni vetar ulete u kajutu. I radosno osećanje brzine razli se po čitavom skladnom trupu „Arizone”. Razume se da je Rolingu bilo jasno da pravi veliku glupost. Ali nije bilo više pređašnjeg Rolinga, hladnog igrača, nesalomljivog bivola, stalnog posetioca nedeljnih propovedi. On je sad postupao ovako ili onako ne zbog toga što je to bilo pogodno, nego zbog toga što su mučenje u besanim noćima, mržnja prema Garinu, ljubomora tražili izlaza: smrviti Garina i vratiti Zoju. Čak i neverovatan uspeh — propast fabrika Anilinske kompanije, prošao je kao u snu. Roling se čak nije ni zainteresovao koliko su mu miliona odbrojile berze celog sveta dvadeset devetog. Toga dana je čekao Garina u Parizu, kao što su se bili dogovorili. Garin nije došao. Roling je to predvideo i tridesetog pojurio aeroplanom u Napulj. Sada je Zoja bila uklonjena iz igre. Između njega i Garina nije bilo nikoga. Obračun je bio razrađen do sitnica. Roling zapali cigaru. Namerno je malo oklevao. Zatim izađe iz kajute u hodnik. Otvori vrata koja su vodila na donju palubu — tamo su se nalazili sanduci s aparatima. Dva mornara, koji su sedeli na njima, skočiše. On ih posla na međupalubu. Zalupivši vrata za donju palubu, on se polako uputi suprotnim vratima, koja su vodila u kabinu. Stavivši ruku na kvaku, on primeti da mu je otpao pepeo s cigare. Roling se samozadovoljno nasmeši, misli su mu bile jasne, odavno nije osećao takvo zadovoljstvo. On rastvori vrata. U kabini, pod kristalnim zvonom gornje svetiljke, sedeli su, gledajući u njega, Zoja, Garin i Šeljga. Tada Roling ustuknu u hodnik. Ponestade mu daha, kao da mu je neko u magnovenju uzmutio mozak kašikom. Nos mu se orosi znojem. I, što je već bilo sasvim čudovišno, on se osmehnu jadno i glupo, baš kao činovnik zatečen kako struže ono što je bilo napisano u knjizi za vođenje knjigovodstva (takav mu se slučaj desio pre dvadeset pet godina). — Dobar dan, Roling, — reče Garin us taj ući — evo i mene, prijatelju stari.
83 Dogodilo se ono najstrašnije — Roling je zapao u smešan položaj. Šta se moglo učiniti? Da škrguće zubima, besni, puca? To bi bilo još gore, još gluplje... Jasno je da ga je kapetan Jansen izdao. Posada je nepouzdana... Jahta je na otvorenom moru. Naporom volje (unutra mu čak nešto zaškripa) Roling izbrisa s lica prokleti osmejak. — A! — On diže ruku i mahnu njome pozdravljajući: — A, Garin... Šta, želeli ste da se provetrite? Molim, drago mi je... Veselićemo se ... Zoja reče oštro: — Vi ste rđav glumac, Roling. Prestanite da zabavljate publiku. Uđite i sedite. Ovde su svi vaši — smrtni neprijatelji. Sami ste krivi što ste sebi pripremili tako veselo društvo za šetnju po Sredozemnom Moru. Roling je pogleda očima kalajne boje: — U velikim poslovima, gospođo Lamol, nema lične mržnje ili prijateljstva. I on sede za sto, baš kao na kraljevski presto, između Zoje i Garina. Stavi ruke na sto. Jedan časak trajalo je ćutanje. On reče: — Dobro, izgubio sam igru. Koliko treba da platim? Garin odgovori, blistajući očima, osmehom, spreman, izgleda, da prsne u dobrodušni smeh: — Tačno polovinu, stari prijatelju, polovinu, kao što smo se dogovorili u Fonteneblou. Evo i svedoka. — On mahnu bradicom prema Šeljgi, koji je natmureno dobovao prstima po stolu. — U vaše knjigovodstvene knjige neću da zavirujem. Ali od oka — milijardu dolara, svakako, kao krajnju sumu. Za vas će ta operacija proći bezbolno. U Evropi ste zagrabili grdan novac. — Biće teško isplatiti milijardu odjednom — odgovori Roling. — Promisliću. Dobro. Danas putujem za Pariz. Nadam se da ću, recimo, u petak
biti u stanju da vam u Marselju isplatim veći deo te svote. — E-e-e, — reče Garin — ali, prijatelju moj, bićete slobodni tek kada isplatite novac. Šeljga ga brzo pogleda i oćuta. Roling se namršti, kao da je učinio glupu netaktičnost: — Ja ovo shvatam tako kao da imate nameru da me zadržite na ovom brodu? — Da. — Napominjem vam da sam kao građanin Sjedinjenih Država neprikosnoven. Moju slobodu i moje interese braniće celokupna ratna flota Amerike. — Utoliko bolje! — prodora se Zoja, gnevno i strasno. — Što pre, to bolje!.. Ona ustade, pruži ruke, stisnu pesnice tako da joj koščice pobeleše. — Neka čitava vaša flota bude protiv nas, neka ceo svet ustane protiv nas! Utoliko bolje! Njena kratka suknja se raširi od plahovitog pokreta. Beli mornarski kaputić sa zlatnim dugmićima, mala, kao u dečaka potšišana Zojina glava i male pesnice, u kojima se spremala da stisne sudbinu sveta, sive oči, potamnele od uzbuđenja, uzrujano lice — sve je to bilo i zabavno i strašno. — Izgleda da sam vas rđavo čuo, gospođo, — Roling se čitavim telom okrenu prema njoj — vi se spremate da se borite protiv ratne flote Sjedinjenih Država? Tako ste izvoleli da se izrazite? Šeljga prestade da dobu je prstima. Za ceo ovaj mesec prvi put se razveselio. Čak je ispružio noge i razbaškario se, kao u pozorištu. Zoja je gledala u Garina. Pogled joj je bivao sve mračniji. — Rekla sam svoje, Petre Petroviću... vi imate reč... Garin zavuče ruke u džepove, osloni se na potpetice, ljuljajući se i smešeći se crvenim, kao nakarminisanim ustima. Sav je izgledao pomalo kicoški, neozbiljan. Samo je Zoja naslućivala njegovu čeličnu, zločinačku volju koja je sva poigravala od prenapetosti. — Prvo, — reče on i prope se na vrhove prstiju — mi ne gajimo isključivo neprijateljstvo jedino prema Americi. Potrudićemo se da uništimo svaku onu flotu koja pokuša da istupi s agresivnim akcijama protiv mene. Drugo, — on se premesti s prstiju na potpetice — mi ni u kom slučaju ne
nastojavamo na tome da se tučemo. Ako nam vojne snage Amerike i Evrope priznaju sveto pravo osvajanja bilo koje teritorije koja nam bude zatrebala, pravo suverenosti i tako dalje i tako dalje — onda ćemo ih ostaviti na miru, bar u vojnom smislu. U protivnom slučaju s pomorskim i suvozemnim snagama Amerike i Evrope, s tvrđavama, bazama, ratnim skladištima, glavnim štabovima i tako dalje biće postupijeno nemilosrdno. Sudbina anilinskih fabrika, nadam se, uveravam vas u to da ne govorim u vetar. On potapša Rolinga po ramenu. — E, moj prikane, a u svoje vreme ja sam vas molio da budete kompanjon u mome poduhvatu... Niste imali dovoljno mašte, a sve zbog toga što nemate visoku kulturu. Zar je to nešto — pelješiti berzanske špekulante i kupovati fabrike. Starino moja... A pravog čoveka ste ispustili iz vida... Pravog stvaraoca vaših glupavih milijardi. Roling je ličio na pokojnika koji se raspada. S teškom mukom cedeći reći, on prošišta: — Vi ste anarhist... Tada se Šeljga, uhvativši se zdravom rukom za kose, poče tako cerekati da se gore, na staklenoj tavanici, ukaza preplašeno lice kapetana Jansena. Garin se okrenu na petama i opet se obrati Rolingu: — Ne, starino, vaša ćupa slabo shvata. Ja nisam anarhist... Ja sam onaj veliki organizator koga ćete u dogledno vreme tražiti s fenjerom po danu... O tome ćemo porazgovarati u dokolici. Pišite ček... I punom brzinom — u Marselj.
84 Uskoro se desilo ovo: „Arizona” se ukotvila u spoljnoj luci Marselja. Garin podnese Lionskoj kreditnoj banci Rolingov ček na dvadeset miliona funti sterlinga. Zaprepašćeni direktor banke otputova u Pariz. Na „Arizoni” je bilo objavljeno da je Ruling bolestan. Nalazio se zaključan u svojoj kajuti, i Zoja je budno pazila da bude izolovan. U toku tri dana i tri noći na „Arizonu” se ukrcavalo tečno gorivo, voda, konzerve, vino i drugo. Mornari i besposličari na keju mnogo su se čudili kada je prema „otmenoj kaćiperki” pošla dereglija natovarena vrećama s peskom. Pričalo se kao da jahta plovi na Solomonska Ostrva, koja vrve od ljudoždera. Kapetan Jansen nakupovao je oružja — dvadeset karabina, revolvere, gasne maske. Naznačenog dana Garin i Jansen ponovo dođoše u banku. Dočeka ih drug ministra finansija, koji je hitno doputovao iz Pariza. Sipajući ljubaznosti i ne sumnjajući u ispravnost čeka, on ipak zažele da vidi Rolinga lično. Odvezoše ga na „Arizonu”. Roling ga dočeka sasvim bolestan, upalih očiju. Jedva se mogao dići iz naslonjače. On potvrdi da je to njegov ček, da jahtom odlazi na dalek put i moli da se što pre završe sve formalnosti. Uhvativši se za naslon stolice i gestikulišući kao Kamin Demulen, drug ministra finansija održa govor o velikom bratstvu naroda, o kulturnoj riznici Francuske i zamoli za produženje plaćanja. Umorno zatvorivši oči, Roling klimnu glavom. Ostalo je na tome da Lionska kreditna banka isplati trećinu sume u funtama, a ostalo u francima po kursu. Novac je bio dovezen predveče u vojnom motornom čamcu. Zatim, kada su tuđi ljudi otišli, na kapetanskom mostiću pojaviše se Garin i Jansen. — Svi gore na palubu! Posada se postroji na uzvišenju na zadnjem delu jahte, i Jansen reče
čvrstim i grubim glasom: — Mornari, jahta zvana „Arizona” odlazi na vrlo opasan i rizičan put. Neka budem proklet ako zajamčim za bilo čiji život, za život vlasnika i čitavost samog broda. Vi me znate, ajkulina deco... Platu udvostručavam, isto tako se udvajaju i obične nagrade. Svima onima koji se vrate u domovinu biće data doživotna penzija. Imate da o ovome razmislite do zalaska sunca. Oni koji ne žele da rizikuju mogu da se čiste. Uveče se osam ljudi iz posade iskrca na obalu. Iste noći posada je bila popunjena osmoricom drzovitih probisveta koje je lično kapetan Jansen pronašao po lučkim krčmama. Posle , pet dana jahta se ijsidri u luci u Sautemptonu, i Garin i Jansen podnesoše engleskoj kraljevskoj banci Rolingov ček na dvadeset miliona funti (povodom toga u parlamentu je jedan vođa radničke partije podneo obazrivu interpelaciju). Novac je bio izdat. U novinama se diže buka. U mnogim gradovima održaše se radničke demonstracije. Novinari pohrliše u Sautempton. Roling ne primi nikoga. „Arizona” se opskrbi tečnim gorivom i zaplovi okeanom. Posle dvadeset dana jahta pristade u Panamskom Kanalu i preko radija pozva na aparat glavnog direktora „Anilin-Rolinga” — Mak Lineja. U naznačeno vreme, sedeći u radiotelegrafskoj kabini, dok je u njega bio uperen revolver, Roling izdade naređenja Mak Lineju da donosiocu čeka, misteru Garinu, isplati sto miliona dolara. Garin otputova u Njujork i vrati se s novcem i sa Mak Linejom. To je bila greška. Roling je razgovarao s direktorom tačno pet minuta u prisustvu Zoje, Garina i Jansena. Mak Linej otputova s dubokim ubeđenjem da tu nisu čista posla. Zatim „Arizona” poče da krstari pustim Karipskim Morem. Garin je putovao po Americi, iz fabrike u fabriku, iznajmljivao parobrode, zakupljivao mašine, sprave, alat, čelik, cement, staklo. U San-Francisku se vršio utovar. Garinov poverenik zaključivao je ugovore s inženjerima, tehničarima, radnicima. Drugi poverenik je otputovao u Evropu i među ostacima ruske bele armije vrbovao pet stotina ljudi za vršenje policiske službe. Tako je prošlo oko mesec dana. Roling je svakodnevno razgovarao preko radija s Njujorkom, Parizom, Berlinom. Njegova naređenja bila su stroga i neumoljiva. Posle uništenja anilinskih fabrika evropska hemiska industrija prestala je da se opire. „Anilin Roling” — stajalo je na svim fabrikatima. To
je bio žig — žuti krug sa tri crne trake i s natpisom: gore — „Svet”, dole — „Anilin Roling Kompani”. Počinjalo je da izgleda kao da svaki Evropljanin treba da bude žigosan tim žutim kružićem. Tako je „Anilin Roling” išao na juriš kroz zadimljene ruševine fabrika Anilinske kompanije. Na težak, kolonijalan miris zaudarala je čitava Evropa. Gasnule su nade. Odlazili u nepovrat veselje i radost. U prašnjavim bibliotekama trunula su bezbrojna bogatstva duha. Žuto sunce sa tri crne trake obasjavao je mrtvom svetlošću mnoštvo gradova, dimnjake i dimove, reklame, reklame, reklame, koje su sisale krv ljudima, i po ispljuvanim, ciglama popločanim ulicama i sokacima, između izloga, reklama, žutih krugova i kružića — ljudska lica, unakažena grimasama gladi, dosade i očajanja. Valute su padale. Porezi se povećavali. Dugovi rasli. U svetoj zakonitosti, koja je naređivala da se štuje dug i pravo, udaren je u čelo žuti žig. Plati. U kase „Anilin-Rolinga” novac je uticao potočićima, potocima i rekama. Direktori „Anilin-Rolinga” mešali su se u unutrašnje poslove države, u međunarodnu politiku. Oni kao da su činili red tajnih upravljača. Garin je jurio po Sjedinjenim Državama s kraja na kraj sa dva sekretara, s inženjerima, daktilografkinjama i gomilom kurira. Radio je dvadeset časova u dvadeset četiri. Nikoga nije pitao za cenu niti se cenkao. Mak Linej ga je pratio s nemirom i čuđenjem. Nije shvatio za šta se sve to kupuje i tovari, i zašto se s takvom ludošću rasipaju Rolingovi milioni. Garinov sekretar, jedna daktilografkinja i dva kurira bili su agenti Mak Lineja. Oni su mu svakodnevno slali u Njujork iscrpan izveštaj. Ali je ipak bilo teško ma šta shvatiti u tom vihoru kupovina, porudžbina i ugovora. Početkom septembra „Arizona” se opet pojavila u Panamskom Kanalu, primila Garina i, isplovivši u Tihi Okean, iščezla u jugozapadnom pravcu. U istom pravcu, dve nedelje kasnije, isplovilo je deset natovarenih brodova sa zapečaćenim naredbama.
85 Okean je bio nemiran. „Arizona” je plovila pod jedrima. Bila su razapeta velika jedra i prednja trouglasta — sva sem košnih. Uski trup jahte — ljuska s napetim jedrima, sa zvečećim, škripavim putima — čas je do vrhova jarbola ponirala između talasa, čas se propinjala na njihove grebene, otresajući penu. Perde je bilo skinuto. Otvori čvrsto zatvoreni. Čamci podignuti na palubu i zavezani. Vrećice s peskom, stavljene duž obe ivice jahte, uvezane žicom. Na baku 18 i kampanu 19 bile su postavljene dve rešetkaste kule s kabinama, okruglim kao kazani, na gornjim površinama. Te kule, prekrivene ciradom, pridavale su „Arizoni” čudan profil poluratnog broda. Na kapetanskom mostiću, kuda su doletali samo prsci od talasa, stajali su Garin i Šeljga. Na obojici — kožni ogrtači i šeširi. Sa Šeljgine ruke bio je skinut gips, ali zasad je mogao njome samo da uzme kutiju šibica i viljušku za stolom. — Eto, okean — reče Garin — i ništavni brodić, kristalić ljudskog genija i volje... Letimo, druže Šeljga, ma da ti... Borimo se... A kakvi su samo talasi... Gledajte — prava brda. Ogroman talas nailazio je s desnog boka. Njegov ključali greben je rastao i penjao se. Pod njim se čve strmije ugibala stakleno-zelena udubljena površina u gužvama pene. Greben se uvrtao. „Arizona” se nakrivi na levu stranu. Između jedara zviždao je podivljali vetar, iznoseći brodić iz bezdani. I on, sasvim iskrenut, pokazujući crveno dno sve do glavnog balvana, iskosa, po izdubljenoj površini; prope se na greben talasa i nestade u bučnoj peni. Iščezoše paluba, i čamci i bak, do kupole utonu rešetkasti jarbol na baku. Voda je ključala oko kapetanskog mostića. — Silno! — viknu Garin.
„Arizona” se ispravi, voda slete s palube, pljesnuše trouglasta jedra, i ona polete dole niz strmu stranu talasa. — Tako i čovek, druže Šeljga, tako i čovek u ljudskom okeanu... Eto, strasno sam zavoleo ovaj brodić ... Zar ne ličimo? .. Oboma bije vetar u grudi... A? Šeljga slegnu ramenima, ne odgovori. Teško je razgovarati s tim čovekom koji je u sebe zaljubljen do ushićenja... Neka se zanosi — natčovek, u redu. Nisu se tek onako našli na zemlji on i Roling: ljuti neprijatelji, a jedan bez drugog ne može da diše. Iz svoje utrobe kralj hemije rađa tog čovečuljka raspaljenog zločinačkim idejama — a ovaj, sa svoje strane, čudovišnom fantazijom oplođava Rolingovu praznu glavu. Dabogda obojici zapala kost u grlu! Odista, teško je bilo shvatiti zašto Rolinga dosad nisu požderale ajkule. On je svoje učinio — ne milijardu, ali trista miliona dolara je Garin dobio. Sada bi stvar mogla da se zabašuri. Ali ni pomena od toga, nešto još čvršće vezivalo je te ljude. Šeljga takođe nije shvatio ni zašto i njega nisu gurnuli s palube u Tihom Okeanu. Onda, u Napulju, on je bio potreban Garinu kao treće lice i svedok. Da je Garin u Napulju došao sam na „Arizonu”, mogle su se desiti neočekivane neprijatnosti. Ali Rolingu bi bilo kudikamo teže da odjednom ukloni obojicu. Sve je to jasno. Garin je dobio partiju. Što će mu sada Šeljga? Za vreme krstarenja po Karipskom Moru donekle je vladala strogost. Ovde pak, na okeanu, na Šeljgu nije niko pazio, i on je radio šta je hteo. Zagledao, osluškivao. I njemu se počeše pričinjavati kojekakvi izlazi iz gadnog položaja. Jurnjava po okeanu bila je nalik na zabavnu šetnju. Doručci, ručkovi i večere bili su bogati. Za sto su sedali Garin, gospođa Lamol, Roling, kapetan Јаnsen, kapetanov pomoćnik, Šeljga, inženjer Čermak — Čeh (Garinov pomoćnik), nežan, raščupan, bolećiv čovek retke bradice i bledih očiju s upornim pogledom, i drugi pomoćnik — hemičar, Nemac Šefer, koščat stidljiv mladić koji je još do nedavno umirao od gladi u San-Francisku. U tom čudnom društvu smrtnih neprijatelja, ubica, pljačkaša, pustolova i gladnih naučnika, u frakovima, sa stručcima cveća u rupicama na reverima, Šeljga, kao i svi — u fraku, sa stručkom u rupici, mirno je ćutao, jeo i pio u slast.
Sused s desne strane jednom je sručio u njega četiri metka, sused s leve — ubica je tri hiljade ljudi, prema njemu — lepotica, đavolića kakvu još nije video svet. Posle večere Šefer bi seo za klavir, gospođa Lamol bi igrala s Jansenom. Roling je obično ostajao za stolom i gledao u igrače. Ostali bi otišli u salon za pušenje. Šeljga je izlazio na palubu da puši na lulu. Niko ga nije zadržavao, niko ga nije primećivao. Dani su prolazili jednolično. Nemilosrdnom okeanu nije bilo kraja. Talasi su se kotrljali kao i pre više miliona godina. Danas je Garin, preko običaja, izišao za Šeljgom na mostić i počeo da razgovara s njim prijateljski, kao da se ništa nije desilo otkako su sedeli na klupi na Bulevaru sindikata u Lenjingradu. Šeljga naćuli uši. Garin se ushićavao jahtom, samim sobom, okeanom, ali je, očigledno, na nešto ciljao. On otrese s brade kapljice vode i reče kroz smeh. — Imam nešto da vam predložim, Šeljga. — Šta to? — Sećate se da smo se dogovorili da pošteno igramo partiju? — Da. — Uzgred da kažem... E, e... Nije li me to vaš pomoćnik počastio iz žbunja? Da je bilo za dlaku bliže — otišla bi mi lobanja u paramparčad. — Nemam pojma... Garin ispriča o pucnju u Štuferovoj vili. Šeljga odmahnu glavom. — U to nisam umešan. Žao mi je što je promašio... — Dakle — sudbina? — Da, sudbina. — Šeljga, nudim vam na biranje, — Garinove oči, neumoljive i oštre, približiše se, lice mu odjednom postade ljutito — ili se ostavite toga da izigravate principijelnog čoveka... Ili ću vas baciti u more. Jeste li razumeli? — Razumeo sam. — Vi ste mi potrebni. Potrebni ste mi za veliko delo... Možemo se dogovoriti... Jedini čovek kome verujem to ste vi. On ne doreče, greben ogromnog talasa, većeg od pređašnjeg, sruči se na jahtu. Ključala pena prekri kapetanski mostić. Šeljgu odbaci na ogradu, njegove izbečene oči, otvorena usta, ruka s raširenim prstima pokazaše se i
nestadoše pod vodom... Garin jurnu u vrtlog.
86 Docnije se Šeljga više puta prisećao tog slučaja. Uz opasnost po život Garin ga je uhvatio za kraj ogrtača i borio se s talasima sve dok oni nisu prešli preko jahte. Šeljga je visio preko ograde mostića. Pluća su mu bila puna vode. Svom težinom je pao na palubu. Mornari su ga s teškom mukom povratili u život i odneli ga u kajutu. Onamo je ubrzo došao i Garin, presvučen i veseo. Naredio je da se donesu dve čašice groga i, raspalivši lulu, nastavio prekinuti razgovor. Šeljga je posmatrao njegovo potsmešljivo lice, okretno telo koje se razbaškarilo u kožnoj naslonjači. Čudan čovek, pun protivrečnosti. Bandit, nitkov, mračni pustolov... Ali da li od groga ili od preživljenog potresa, tek Šeljgi je bilo prijatno što Garin, eto, tako sedi pred njim, stavivši nogu na koleno, i puši i rasuđuje o raznim stvarima, kao da ne škripe bokovi „Arizone” od udaraca talasa, ne jure iza prozorskog stakla uzavreli mlazevi, ne njihaju se, kao na ljuljašci, gore i dole, čas Šeljga na krevetu čas Garin na naslonjači... Garin se jako promenio posle Lenjingrada, sav je postao samouveren, nasmejan, blagonaklon i dobrodušan, kakvi jedino bivaju vrlo pametni, ubeđeni sebičnjaci. — Zašto niste iskoristili zgodnu priliku? — upita ga Šeljga. — Ili vam je moj život strašno potreban? Ne razumem. Garin zabaci glavu i veselo se nasmeja: — Čudak ste vi, Šeljga... Zašto da se ravnam po logici? .. Ja nisam učitelj matematike... Šta ste doživeli... Prosto ispoljavan je čovečnosti — i nije vam jasno. Kakvu sam imao korist od toga što sam utopljenika vukao za kose? Nikakvu... Osećanje simpatije prema vama ... Čovečnost... — Kada ste dizali u vazduh anilinske fabrike, izgleda, niste mislili o
čovečnosti. — Ne! — viknu Garin — ne, nisam mislio! Vi se još nikako ne možete iskobeljati ispod ruševina morala ... Ah, Šeljga, Šeljga... Kakvo je to odeljivanje: na ovoj strani je — dobro, na onoj — rđavo... Ja razumem šta radi onaj koji kuša, proba, pljuje, žvaće koricu — ovo vino je, veli, dobro, ono slabo. Ali on se rukovodi ukusom čibuljicvama na jeziku. To je realnost. A gde je vaš probač moralnih propisa? Kakvim čibuljicama on to proba? — Sve što vodi uspostavljenju sovjetske vlasti, na zemlji, dobro je, — reče Šeljga — sve što smeta, rđavo. — Odlično, sjajno, znam... Dobro, a kakvu korist vi imate od toga? Čime ste vezani za Sovjetsku republiku? Ekonomski? Gluposti... Nudim vam platu od pedeset hiljada dolara... Govorim sasvim ozbiljno. Hoćete li? — Neću — reče Šeljga mirno. — Znao sam da nećete... Dakle, vi niste vezani ekonomski, nego idejom, poštenjem; jednom rečju, materijom višeg reda. I vi ste opaki moralist, što sam i hteo da vam dokažem... Hoćete da prevrnete svet... Raščišćavate ekonomske zakone od hiljadugodišnjeg đubreta, dižete u vazduh imperijalističke tvrđave. U redu. I ja želim da prevrnem svet, ali na svoj način. Prevrnuću ga samo snagom svog genija. — Oho! — Uprkos svemu, da znate, Šeljga. Slušajte, pa šta je čovek na kraju krajeva? najništavniji mikroorganizam, koji se u neiskazanom strahu od smrti čvrsto uhvatio za glinenu lopticu zemlje i s njome leti kroz ledenu tamu? Ili je to — mozak, božanski aparat za izradu naročite tajanstvene materije — misli, materije od koje jedan mikron može da u sebe smesti čitavu vasionu... Nije li to? Eto — to je ono... Garin se namesti bolje u naslonjači, podavi noge. Zarumeneše mu se njegovi uvek bledi obrazi. — Ja predlažem nešto drugo. Neprijatelju moj, slušajte... Celokupnu vlast na zemlji imam u svojim rukama. Nijedan se dimnjak neće zapušiti bez mog naređenja, nijedan brod neće isploviti iz luke, nijedan čekić neće lupnuti. Sve je potčinjeno — sve do prava da se diše — centru. U centru sam — ja. Meni sve pripada. Svoj lik iskivam na novčićima: s bradicom, s vencem oko glave, a na poleđini lik gospođe Lamol. Zatim odabiram „prvu hiljadu”, to će, recimo, biti nešto oko dva-tri miliona parova. To su patriciji. Oni se predaju
najvišim nasladama i stvaranju. Za njih ćemo, po primeru antičke Sparte, uspostaviti poseban režim, kako se ne bi izrođavali u alkoholičare i impotente. Zatim ćemo odrediti potreban broj radničkih ruku za puno služenje kulturi. I ovde ćemo izvršiti odabiranje. Njih ćemo, iz učtivosti, nazvati trudbenicima... — Pa da, razume se... — Smejaćete se, prijatelju moj, na kraju razgovora ... Oni se neće pobuniti, ne, dragi druže. Mogućnost revolucije biće uništena u korehu. Nad svakim trudbenikom posle klasifikacije i pre izdavanja trudbeničke knjižice biće izvršena mala operacija. Potpuno neprimetno, pod nenadanom narkozom... Mali probod igle kroz lobanjsku kost. Jednostavno, zavrtelo mu se u glavi, on se prenuo, i već je rob. I, najzad, odvojenu grupu ćemo izolovati negde na divljem ostrvu isključivo radi razmnožavanja. Sve što preostane uklonićemo kao nepotrebno. To vam je struktura budućeg čovečanstva po Petru Garinu. Ti trudbenici rade i služe za hranu, bez roptanja, kao konji. Oni više nisu ljudi, oni nemaju drugu brigu sem gladi. Biće srećni kada vare hranu. A odabrani patriciji — to su već polubožanstva. Ja, doduše, uopšte govoreći, prezirem ljude, ali je prijatnije nalaziti se u dobrom društvu. Uveravam vas, prijatelju, da će to biti onaj pravi Zlatni vek o kome su sanjarili pesnici. Vrlo brzo će se izgladiti utisak užasa zbog čišćenja zemlje od suvišnog stanovništva. Zato, kakve se tek perspektive otkrivaju geniju! Zemlja se pretvara u rajsku baštu. Rađanje se reguliše. Vrši se odabiranje najboljih. Borbe za opstanak nema: ona je ostala u maglama varvarske prošlosti. Stvara se lepa i prefinjena rasa — novi organi mišljenja i osećanja. Dok komunizam bude na sebi vukao čitavo čovečanstvo do vrhova kulture, ja ću to uraditi za deset godina... Dođavola! — рrе od deset godina... Samo za neke... Ali stvar nije u broju... — Fašistički utopizam, vrlo zanimljivo — reče Šeljga. — S Rolingom niste o tome razgovarali? — Nije to utopija — eto u čemu je sva čudnovatost. Ja sam samo logičan... Rolingu, razume se, nisam ništa govorio, jer je on obična životinja... Ma da Roling i svi Rolinzi na svetu čine nasumce ono što ja razvijam u dovršen i jasan program. Oni to rade varvarski, nezgrapno i sporo. Sutra ćemo, nadam se, već biti na ostrvu... Videćete da se ne šalim ... — Od čega ćete početi? Kovaćete novac s bradicom?
— Gle, ti njega kako ga ta bradica boli. Ne. Počeću s odbranom. Utvrđivati ostrvo. I istovremeno pomamnim tempom probijati se kroz Olivinski pojas. Prva pretnja svetu biće kada oborim zlatni paritet 20 . Biću u stanju da dobij am zlato u bilo kojoj količini. Zatim ću preći u napad. To će biti rat — strašnij i od onoga iz četrnaeste godine. Moja pobeđa je osigurana. Zatim će doći odabiranje stanovništva koje je ostalo posle rata i moje pobede, uništavanje nepogodnih elemenata, i od mene izabrana rasa počeće da živi kao bogovi, a „trudbenici” će raditi ne iz straha, nego po savesti, zadovoljni kao prvi ljudi u raju. Nije li vešto? A? Ne sviđa vam se? Garin ponovo pršte u smeh. Seljga zatvori oči da ga ne bi gledao. Igra, započeta na Bulevaru sindikata, razvijala se u ozbiljnu partiju. Ležao je i mislio. Ostajao je opasan, ali jedini potez koji je mogao dovesti do pobede. U svakom slučaju sada bi bilo jako nepromišljeno odgovoriti Garinu odbijanjem. Šeljga se maši cigareti. Garin ga je potsmešljivo posmatrao. — Jeste li se odlučili? — Da, odlučio sam se. — Sjajno. Otvaram karte: potrebni ste mi kao kremen za ognjilo. Šeljga, ja sam okružen tupavim životinjama. Ljudima bez fantazije. Ja i vi ćemo se svađati, ali ću postići da vi radite sa mnom. Bar u prvoj polovini vremena, kada budemo tukli Rolinga... Uzgred da napomenem, upozoravam vas da se čuvate Rolinga, on je tvrdoglav, i ako je rešio da vas ubije — ubiće vas. — Mene je već odavno čudilo što ga dosad niste bacili ajkulama. — Potreban mi je talac... Ali, u svakom slučaju, on neće dospeti u spisak „prve hiljade”. Seljga oćuta. Mirno upita: jeste li imali sifilis, Garine? — Zamislite — nisam. I ja sam ponekad razmišljao da li mi je u glavi sve u redu... Išao sam čak i lekaru. Samo su mi refleksi pojačani. De, oblačite se, idemo na večeru.
87 Olujni oblaci izgubiše se na severoistoku. Plavi okean bio je beskrajno umilan. Nežni grebenovi talasa blistali su se kao staklo. Za vodenim tragom jahte jurili su, utrkujući se i prevrćući se, zeitinjavi, veseli delfini. Grlenim glasom kričali su veliki galebovi, leteći iznad jedara. U daljini iz okeana su se pomaljali plavkasti, kao fatamorgana, obrisi stenovitog ostrva. Gore — u košari — mornar viknu: „Zemlja!” I oni koji su stajali na palubi uzdrhtaše. Bila je to zemlja neviđene budućnosti. Bila je nalik na oblačić koji počiva na vidiku. Od vetra naduvena jedra nosila su „Arizonu” prema njemu. Mornari su prali palubu, šljapkajući bosim nogama. Kosmato sunce je peklo u nebeskim i okeanskim prostorima bez dna. Čupkajući bradicu, Garin se napinjao da pronikne koprenu budućnosti koja je obavijala ostrvo. O, kad bi znao!..
88 Iznad dalekih obrisa Vasiljevskog Ostrva rumenilo se jesenje veće. Tamnocrvenom i mračnom svetlošću bili su obasjani šlepovi s drvima, vučne lađice, ribarski čamci, dim što se zavukao među rešetkaste dizalice brodogradilišta. Kao požar plamteli su prozori pustih dvoraca. Sa zapada, iza dima, primicao se parobrod ljubičasto-crnom Nevom. On zaurla sirenom, pozdravljajući Lenjingrad i kraj puta. Svetla njegovih okruglih prozora osvetliše stubove Rudarskog instituta, Pomorskog učilišta, lica šetača, i on stade da pristaje uz ploveću crvenu carinarnicu s belim stubićima. Otpoče uobičajena uskomešanost oko pregleda. Putnik prve klase, crnomanjast čovek širokih jagodica, prema pasošu naučni saradnik Francuskog geografskog društva, stajao je kraj ograde na palubi. Gledao je u grad, obavijen večernjom maglom. Svetlost se još zadržala na kubetu Isakija, na zlatnim iglama admiraliteta i Petropavlovske crkve. Činilo se da je taj šiljak koji para nebo zamislio Petar kao mač koji preti na pomorskoj granici Rusije. Čovek širokih jagodica izduži vrat, gledajući u vrh crkve. Izgledalo je da je bio potresen i uzbuđen, kao putnik koji je posle višegodišnjeg otsustva ugledao krov rodne kuće. I odjednom, tamnom Nevom dolete od tvrđave svečana zvonjava: na Petropavlovskoj crkvi, gde je na uskom maču dogorevala svetlost, nad grobovima careva, zvona su svirala „Internacionalu”. Čovek steže ogradu, iz grla mu se otrže nešto nalik na urlik, on okrenu leđa tvrđavi. U carinarnici pokaza pasoš na ime Artura Levija i za sve vreme pregleda stajao je natmureno pognute glave, da ne bi odao ljutiti sjaj očiju. Zatim, pošto je prebacio preko ramena kockasti putnički pokrivač, on siđe na kej Vasiljevskog Ostrva s malim koferom u ruci. Sijale su jesenske
zvezde. On se ispravi, dugo zadržavajući dah. Osmotri kuće utonule u san, parobrod, na kome su gorele dve svetiljke na jarbolima i tiho zujao motor dinamomašine, i uputi se mostu. Neki visoki čovek u bluzi od debelog platna išao mu je lagano u susret. U prolazu on mu pogleda u lice, prošaputa: „Bože moj”, i odjednom upita za njim: — Volšin, Aleksandar Ivanović? Čovek koji je u carinarnici rekao da se zove Artur Levi spotače se i, ne okrećući se, ubrza korake preko mosta.
89 Ivan Gusev je stanovao kod Taraškina, bio mu je gotovo kao sin ili mlađi brat. Taraškin ga je učio pismenosti i životu. Dečak je tako brzo shvatao stvari, bio toliko uporan da je to bila milina. Naveče bi se napili čaja s hlebom od prosejanog brašna i kobasicom uz to, Taraškin bi se mašio džepa da uzme cigarete, pa bi se, pošto bi se setio da je klupskom kolektivu dao reč da neće pušiti, nakašljao, razbarušio kosu i počeo razgovor: — Znaš li šta je kapitalizam? — Ne, Vasilije Ivanoviću, ne znam. — Objasniću ti na najprostiji način. Devet ljudi rade, a deseti im sve uzima, oni gladuju, on puca od sala. To je — kapitalizam. Je li jasno? — Ne, Vasilije Ivanoviću, nije mi jasno. — Šta ti nije jasno? — Zašto mu oni dozvoljavaju? — On ih nateruje, on je eksploatator... — Kako ih nateruje? Njih je devet, a on sam... — On je naoružan, a oni su nenaoružani... — Oružje se uvek može oteti, Vasilije Ivanoviču. Oni su, dakle, neumešni... Taraškin je poluotvorenih usta, s ushićenjem, gledao u Ivana. — Tačno je, brajko moj... Rasuđuješ kao boljševik... Mi smo u Sovjetskoj Rusiji tako i uradili — oteli oružje, eksploatatore proterali i kod nas sva desetorica rade i svi su siti... — Svi pucamo od sala... — Ne, brajko, ne treba pucati od sala, mi nismo svinje, već ljudi. Mi salo treba da pretopimo u energiju mozga. — Kako mu to dođe?
— Stvar je u tome što treba da u najkraćem roku postanemo najpametniji, najobrazovaniji narod na svetu ... Jesi li razumeo? Hajdemo sada aritmetiku... — Dobro, aritmetiku — reče Ivan, vadeći svesku i olovku. — Ne valja pljunaviti mastiljavu olovku — to je nekulturno... Je l’ ti jasno? Tako su oni radili svakog dana do duboko u noć, sve dok se obojici ne bi počele sklapati oči.
90 Na vratnicima veslačkog kluba stajao je dobro odeven građanin širokih jagodica i čeprkao štapom po zemlji. On diže glavu i tako čudno pogleda Taraškina i Ivana koji su prilazili da se Taraškin nakostreši. Ivan se pripi uz njega. Čovek reče: — Celo jutro čekam ovde. Nije li ovaj dečak Ivan Gusev? — A šta će vam? — upita Taraškin šmiknuvši. — Izvinite, pre svega učtivost, druže. Zovem se Artur Levi. On izvadi posetnicu, otvori je ispred Taraškinovog nosa: — Ja sam saradnik sovjetskog opunomoćenog pretstavniika u Parizu. Je li vam to dovoljno, druže? Taraškin progunđa nešto neodređeno. Artur Levi izvadi iz novčanika fotografiju koju je Garin uzeo od Šeljge. — Možete li potvrditi da je ovo snimak upravo ovog dečaka? Taraškin je morao da potvrdi. Ivan pokuša da klisne, ali ga Artur Levi čvrsto uhvati za rame. — Fotografiju mi je predao Šeljga. Data mi je tajna poruka da dečaka odvedem prema navedenoj adresi. U slučaju otpora moraću ga uhapsiti. Imate li nameru da se pokorite? — Punomoćje? — upita Taraškin. Artur Levi pokaza punomoćje s obrascem sovjetskog poslanstva u Parizu, sa svim potpisima i pečatima. Taraškin ga je dugo čitao. On uzdahnu i presavi ga načetvoro. — Đavo će ga znati, kao da je sve u redu. A možda bi neko drugi mogao da otputuje umesto njega? Dečak treba da uči... Artur Levi se zubato nasmeši... — Ne bojte se. Dečaku neće biti rđavo sa mnom...
91 Taraškin je naredio Ivanu da mu piše s puta. Nemir ga je malo prošao kada je iz Čeljabinska dobio dopisnicu: „Dragi druže Taraškine, slava radu — putujem odlično, u prvoj klasi. Hrana dobra, a takođe i postupak. U Moskvi mi je Artur Arturović kupio kapu, nov vatiran kaput i čizme. Samo me muči dosada: Artur Arturović po ceo dan ćuti. Između ostalog u Samari sam na stanici sreo jednog besprizornog, mog bivšeg druga. Dao sam mu, izvinite, vašu adresu, sigurno će doći, čekajte”.
92 Aleksandar Ivanović Volšin stigao je u SSSR s pasošem na ime Artura Levija i uverenjima od Francuskog geografskog društva. Sva dokumenta bila su ispravna (to je Garina u svoje vreme stajalo mnogo briga) — izfabrikovani su bili samo punomoć je i uverenje iz opunomoćenog pretstavništva. Ali te isprave Volšin je pokazao samo Taraškinu. Zvanično Artur Levi je doputovao u cilju ispitivanja vulkanske delatnosti kamčatskih džinovskih brda koja bljuju vatru, ili, kako ih meštani zovu — sopki. Sredinom septembra on otputova u Vladivostok zajedno s Ivanom. Sanduci sa svim instrumentima i stvarima potrebnim za ekspediciju stigli su onamo još ranije morem iz San-Franciska. Artur Levi se žurio. Za nekoliko dana sakupio je grupu ljudi, i dvadeset osmog septembra ekspedicija otplovi iz Vladivostoka u Petropavlovsk sovjetskim brodom. Putovanje je bilo teško. Severni vetar je gonio oblake, zasipajući gradom olovne talase Ohotskog Mora. Brod je teško škripao, tonući i propinjući se u vodenoj pustinji. U Petropavlovsk su stigli tek jedanaestog dana. Istovarili sanduke, konje i već sutradan krenuli kroz šume i planine, stazama, koritima potoka, kroz močvare i šumske čestare. Ekspediciju je vodio Ivan — dečak je imao dobro pamćenje i pseći njuh. Artur Levi se žurio: polazili bi rano zorom i išli sve do mraka, bez odmora. Konji su malaksavali, ljudi roptali. Artur Levi je bio neumoljiv — nije štedeo nikoga, ali je dobro plaćao. Vreme se kvarilo. Mračno su šumele krošnje kedrovine, ponekad bi se čuo težak tresak oborenog stoljetnog drveta ili tutanj kamene lavine. Kamenje je ubilo dva konja, dva druga su zajedno s tovarom utonula u pokretnom močvarnom zemljištu. Ivan je obično išao napred, pentrajući se na sopke, verući se po drveću da
bi osmotrio znake koji su samo njemu bili poznati. Jednom je povikao, ljuljajući se na kedrovoj grani: — Eno ga! Arture Arturoviću, eno ga!.. Na strmenitoj steni koja se nadnela nad planinsku rečicu video se stari, uklesan u kamenu, od vremena poluizbrisan lik ratnika u levkastoj kapi, sa strelom i lukom u rukama... — Sada odavde na istok, u pravcu strele do Đavo-kamena, a tamo je u blizini logor — vikao je Ivan. Ovde su napravili zastanak. Prepakovali su tovare. Zapalili veliku vatru. Zamoreni ljudi zaspaše. U mraku, kroz šuštanje kedrova, dopirale su daleke potmule eksplozije, drhtala je zemlja. I kada se plamen vatre počeo gasiti, na istoku se pod oblacima ukaza rumen, kao da je neki div raspirivao žar između planina i njegov tmurni otsjaj svetlucao pod oblacima ... Čim je svanulo, Artur Levi je, ne skidajući ruke sa drške mauzera, već budio ljude udarcima nogu. Nije dao da se založi vatra, da se skuva čaj. „Napred, napred!..” Izmučeni ljudi pođoše kroz neprolaznu šumu, zakrčenu razbijenim kamenjem. Ovde je drveće bilo neobično visoko. Konji su nestajali u paprati sve do glave. Svima su noge bile krvave. Morali su ostaviti još dva konja. Artur Levi je išao pozadi, držeći ruku na mauzeru. Izgledalo je da se posle nekoliko koraka više niko neće maknuti s mesta, pa makar primio metak u čelo... Vetar donese zvonki Ivanov glas: — Ovamo, ovamo drugovi, evo ga. Đavo-kamen... Bio je to ogroman kameni blok u obliku čovečije glave, obavijen kolutima pare. U njegovom podnožju iz zemlje je izbijao, šibajući na mahove, mlaz vrele vode. Još od nezapamćenih vremena, ostavivši putne znake na stenama, ljudi su se kupali u tom izvoru koji je obnavljao snage. Bila je to ona „živa voda” koju je u bajkama donosio gavran — voda bogata radioaktivnim solima.
93 Celog tog dana duvao je severni vetar, nisko nad šumom plovili su oblaci. Tužno su šumeli visoki borovi, povijale se tamne krošnje kedrova, opadalo lišće s listopadnog drveća. Iz oblaka je sipao grad, zasipala ledena kiša. Tajga je bila pusta. Na hiljadu vrsta šuštali su četinari iznad močvara, iznad kamenitih sopki. Iz dana u dan duvao je s mrklog neba sve strašniji i ledeniji sever. Činilo se kao da se u ovpj pustinji nije moglo ništa čuti sem tog dostojanstvenog šuštanja krošnji i zviždanja vetra. Ptice su odletele, zveri su otišle, posakrivale se. Jedino bi čovek koji traži smrt zalutao u ove krajeve. Ali se čovek pojavio. Bio je u riđoj pocepanoj bundi, nisko opasanoj kanapom, i u čizmama od irvasovine, nabreklim od kiše. Lice zaraslo u već nekoliko godina nečesljanu bradu, sede kose pale na ramena. S mukom se kretao, oslanjajući se na pušku, obilazio obronke, pokatkad se skrivao iza podnožja drveća. Zaustavljao se, sagnuvši se, i počinjao da zvižduće. — Kec ... Maška, Maška... Kec... Iz travuljine se pomoli glava divokoze s parčetom kanapa na olinjalom vratu. Čovek diže pušku, ali divokoza opet nestade u travuljini. Čovek zastenja, sede na kamen: Puška mu je drhtala između kolena, glava mu klonu. Posle duže stanke poče opet da zove: — Maška, Maška... Njegove mutne oči tražile su u travuljini tu jedinu nadu — pripitomljenu divokozu: ubiti je poslednjim zrnom, osušiti meso i produžiti život za još nekoliko meseci, možda čak do proleća. Pre sedam godina on je tražio načina da ostvari svoje genijalne zamisli. Bio je mlad, snažan i siromašan. Kobnog dana sreo je Garina, koji je pred njega izneo tako veličanstvene planove da se on, napustivši sve, obreo ovde,
u podnožju vulkana. Pre sedam godina ovde je bila iskrčena šuma, izgrađeni zimovnik i laboratorija, podignuta radio-stanica, koju je napajala mala hidrocentrala. Između ogromnog kamenja, koje je nekada izbacio vulkan, kraj zida od visoke šume što šumi krošnjama, videli su se slegnuti i provaljeni zemljani krovovi naseobine. Od ljudi s kojima je on ovamo došao — neki su pomrli, drugi opet pobegli. Zgrade su postale neupotrebljive, branu male hidrocentrale odnele su prolećne vode. Sav sedmogodišnji rad, svi izvrsni zaključci, istraživanja dubokih slojeva zemlje — Olivinskog pojasa — trebalo je da propadnu zajedno s njime zbog takve gluposti kao što je Maška, divokoza, koja ne želi da priđe na puščani domet, ma koliko da je zoveš, prokletinju. Pre bi bila šala propešačiti kroz tajgu trista kilometara do ljudske naseobine. Sada su noge i ruke lomne od reumatizma, zubi ispali od skorbuta. Poslednja nada bila je pripitomljena divokoza — starac ju je spremao za zimu. Prokleta životinja je prestrugala kanap i pobegla iz kaveza. Starac je uzeo pušku s poslednjim metkom i lutao mameći Mašku. Bližilo se veče, crnela su se brda oblaka, oštrije je zviždao vetar, ljuljajući ogromne borove. Dolazila je zima — smrt. Srce mu se steglo. Nije mogućno da više nikada neće videti ljudska lica, neće posedeti kraj toplih peći, udišući miris hleba, miris života? Starac ćutke zaplaka. Dugo posle toga on još jednom pozva: — Maška, Maška... Ne, danas je neće ubiti... Starac ustade kašljući i polako se uputi zimovniku. Zastade. Diže glavu — snežna krupa ošinu ga preko lica, vetar mu zamrsi bradu... Učinilo mu se... Ne, ne, to je vetar, izgleda, zaškripao borom o bor... Starac je ipak dugo stajao trudeći se da mu srce ne kuca tako jako... — E-e-e-ej! — dolete slabi ljudski glas odonud gde je bio Đavo-kamen. Starac uzdahnu. Oči mu se nališe suzama. Otvorena usta mu je zasipala krupa. U sumraku koji se spremao više se nije moglo ništa nazreti na proplanku ... — E-e-e-ej, Manceve! — opet dolete zvonki dečački glas prekidan vetrom. Iz travuljine se ukaza divokozina glava — Maška priđe starcu i, naćulivši uši, stade takođe da osluškuje neobične glasove koji su uznemirili ovu pustinju... Približavali su se s desne strane, s leve, zvali.
— E-ej... Gde ste, Manceve? Jeste li živi? Starcu se tresla barda, drhtale usne, širio je ruke i bezvvčno ponavljao: — Da, da, živ sam... Ja sam to, Mancev. Počađala brvna zimovnika još nikada nisu videla ovakvu lepotu. U ognjištu, napravljenom od vulkanskog kamenja, plamtela je vatra, u loncima se kuvala voda. Mancev je nozdrvama uvlačio davno zaboravljene mirise čaja, hleba, slanine. Ulazili su i izlazili bučni ljudi, unoseći i raspakujući denjkove. Nekakav čovek širokih jagodica dade mu šolju čaja koji se pušio, komad hleba... Hleb! Mancev zadrhta, žurno ga žvaćući desnima. Nekakav dečak je, čučeći, saosećajno gledao kako Mancev otkine parče hleba, pa ga prinese uz čupavu bradu kao da se plaši: nije li san taj život koji je rupio u njegov polurazrušeni zimovnik? — Nikolaju Hristoforoviću, zar me ne poznajete? — Ne, ne, odvikao sam se od ljudi, — mrmljao je Mancev — već odavno nisam jeo hleba. — Ta ja sam Ivan Gusev... Nikolaju Hristoforoviću, sve sam učinio kako ste mi naredili. Sećate se, još ste mi pretili da ćete mi zavrnuti šiju. Mancev se nije ničega sećao, samo je buljio u nepoznata lica obasjana plamenom. Ivan stade da mu priča kako je onda išao kroz tajgu prema Petropavlovsku, krio se od medveda, video riđu mačku, veliku kao telence, od nje se strašno prepao, ali je mačka, i za njom još tri, prošla pored njega; hranio se kedrovim plodovima, tražeći ih u veveričijim dupljama; u Petropavlovsku se najmio na brodu da ljušti krompir; doplovio u Vladivostok, i još se sedam hiljada kilometara truckao u sanducima za ugalj ispod vagona. — Svoju reč sam održao, Nikolaju Hristoforoviću, doveo sam ljude po vas. Samo ste mi onda zalud pisali na leđima mastiljavom olovkom. Trebalo je prosto reći: „Ivane, daješ li reč?” — „Dajem”. A vi ste mi, možda, na leđima napisali nešto protiv sovjetske vlasti. Zar je to lepo? Sada više na mene ne računajte, ja sam — pionir. Nagnuvši se prema njemu, Mancev upita promuklim šapatom, izvrćući usne: — Ko su ti ljudi? — Francuska naučna ekspedicija, kažem vam. Mene su specijalno
pronašli u Lenjingradu da bih je ovamo doveo, po vas... Mancev ga čvrsto ščepa za ruke: — Jesi li video Garina? — Nikola ju Hristoforoviću, manite se zastrašivanja, mene sad štiti sovjetska vlast... Ono što ste napisali na mojim leđima dospelo je u pouzdane ruke. Šta me se tiče Garin. — Šta će oni ovde? Šta hoće od mene? Neću im ništa reći. Ništa im neću pokazati. Mancevljevo lice je crvenelo, on se osvrtao u uzbuđenju. Pored njega na dušemu spusti se Artur Levi. — Umirite se, Nikolaju Hristoforoviću. Jedite, odmarajte se... Imaćemo dosta vremena, pre novembra vas nećemo odvesti odavde... Mancev siđe s dušeme, ruke su mu se tresle... — Hoću da govorim s vama u četiri oka. On se dovuče do vrata, napravljenih od netesanih, upola istrulelih talpi. Gurnu ih. Noćni vetar poduhvati njegove sede pramenove. Artur Levi kroči za njim u mrak, gde je vejao mokar sneg. — U pušci mi je poslednji metak... Ubiću vas! Došli ste da me opljačkate! — zavika Mancev tresući se od ljutine. — Hajdemo u zavetrinu. — Artur Levi ga povede i nasloni ga na zid od brvana. — Okanite se mahnitanja. Po vas me je poslao Petar Petrović Garin. Mancev grčevito steže Levijevu ruku. Njegovo se podadulo lice, s izvrnutim očnim kapcima, treslo, bezvučna usta jecala: — Garin je živ? .. Nije me zaboravio? Zajedno smo gladovali, zajedno stvarali velike planove... Ali sve su to sitnice, bulažnjenja... Šta sam ja ovde otkrio? .. Pretražio sam zemljinu koru... Potvrdio sam sve svoje teoretske pretpostavke... Nisam očekivao tako sjajne zaključke... Olivin je ovde, — Mancev zatopta mokrim čizmama od irvasovine — živa i zlato mogu se vaditi u neograničenim količinama... Slušajte, kratkim talasima prodro sam do zemljinog jezgra... tamo se radi, đavo će ga znati šta... Okrenuo sam tumbe svetsku nauku... Kada bi Garin mogao da nabavi sto hiljada dolara — šta sve ne bismo učinili! .. — Garin raspolaže milijardama, o Garinu trube listovi celog sveta, — reče Levi — on je uspeo da sagradi hiperboloid, zavladao je ostrvom u Tihom Okeanu i sprema se na velika dela. On samo čeka na vaša istraživanja
zemljine kore. Po vas će poslati dirižabl. Ako ne omete vreme, za mesec dana moći ćemo postaviti jarbol za pristajanje. Mancev se osloni na zid, dugo je ćutao spustivši glavu. — Garine, Garine — ponavljao je on s prekorom koji je razdirao dušu. — Ja sam mu dao ideju hiperboloida. Ja sam ga naveo na misao o Olivinskom pojasu. Za Ostrvo u Tihom Okeanu rekao sam mu ja. On je pokrao moj mozak, upropastio me u prokletoj tajgi... Šta sad da uzmem od života? — postelju, lekara, kašu od griza... Garine, Garine... Ti koji kradeš tuđe ideje!.. Mancev diže lice prema nepogodi koja je besnela. — Skorbut mi je pojeo zube, lišaj mi izgrizao kožu, skoro sam slep, mozak mi je otuipeo... Kasno, kasno me se setio Garin ...
94 Garin je poslao novinama Starog i Novog sveta radiogram da je on, Pjer Garin, zauzeo u Tihom Okeanu, na sto pedeset stepeni zapadne dužine i dvadeset četiri stepena južne širine, ostrvo čija površina iznosi pedeset pet kvadratnih kilometara zajedno s ostrvcima i plićacima koji se nalaze oko njega, da on to ostrvo smatra svojim vlasništvom i da je spreman da do poslednje kapi krvi brani svoja suverena prava. Utisak je bio smešan. Ostrvce u južnim prostorima Tihog Okeana bilo je nenaseljeno i nije se odlikovalo ničim sem živopisnošću. Čak je nastala zbrka — kome, zapravo, ono pripada: Americi, Holandiji ili Španiji? Ali se s Amerikancima nije moralo dugo prepirati, malo su gunđali, pa se povukli. Ostrvo nije vredelo koliko ugalj koji se morao utrošiti da bi se do njega doplovilo, ali pre svega princip, i iz San-Franciska isplovi laka krstarica da bi uhapsila tog Pjera Garina i na ostrvu za večita vremena pobola gvozdeni jarbol s gumiranom zvezdanom zastavom Sjedinjenih Država. Krstarica je otpiovila. Povodom smešnog slučaja s Garinom bio je komponovan fokstrot „Jadni Gari”, u kome se govorilo o tome kako je mali, jadni Pjer Gari zavoleo Kreolku, i toliko je zavoleo da je zaželeo da je učini kraljicom. Odvezao je na malo ostrvo, i tamo su oni igrali fokstrot, kralj s kraljicom udvoje. I kraljica je zatražila: „Jadni Gari, hoću da doručkujem, gladna sam”. Gari je u odgovor samo uzdisao i dalje igrao — avaj, sem školjki i cveća nije ništa imao. Ali je najednom doplovila lađa. Lepi kapetan je ponudio kraljici ruku i poveo je na sjajan doručak. Kraljica se smejala i jela. A jadnom Gariju nije preostajalo ništa drugo nego da sam igra... I tako dalje... Jednom reči, sve su to bile šale. Posle deset dana s krstarice je došao radiogram: „Ostrvo na vidiku. Nismo se iskrcali, pošto sam dobio upozorenje da je
ostrvo utvrđeno. Poslao sam ultimatum Pjeru Gariju koji sebe naziva vlasnikom ostrva. Rok je sutra, do u sedam u jutru. Posle toga iskrcavam desant”. To je već bilo zabavno — jadni Gari preti pesnicom topovima od šest palaca... Ali ni sutradan ni idućih dana nije više bilo nikakvih vesti s krstarice. Na poslednje traženje obaveštenja nije odgovorila. Oho! U ministarstvu vojnom poneko je skupio obrve. Zatim se u novinama pojavio senzacionalni intervju s Mak Linejom. On je tvrdio da Pjer Gari nije niko drugi nego poznati ruski pustolov inženjer Garin, na koga se odnose glasine o čitavom nizu zločina, među njima i o zagonetnom ubistvu u Vil Davreu, blizu Pariza. Slučaj osvajanja ostrva utoliko pre čudi Mak Line ja što se na jahti koja je prebacila Garina na ostrvo nalazio niko drugi nego glavom Roling, glava i naredbodavac trusta „Anilin-Roling”. S njegovim sredstvima bila su izvršena ogromna putovanja u Americi i Evropi i iznajmljeni brodovi za prevoz raznog materijala na ostrvo. Zasad se sve odvijalo po zakonskim propisima, Mak Linej je ćutao, ali on sada tvrdi da je karakteristična crta Rolinga, kralja hemije — isključivo poštovanje zakona. Zbog toga nema sumnje da je drsko osvajanje ostrva sprovedeno protiv Rolingove volje i dokazuje samo da se Roling nalazi na ostrvu kao zarobljenik i da se milijarderom služe u cilju nečuvenog ocenjivanja. Na tome su se šale završile. Gazila se svetinja. Policiski agenti sakupili su podatke o Garinovim pustolovinama za mesec avgust. Dobile su se porazne brojke. Istovremeno je ministarstvo vojske uzalud tražilo krstaricu — ona je iščezla. I, povrh svega toga, u listovima je bio objavljen opis eksplozije anilinskih fabrika, koji je ispričao svedok katastrofe, ruski naučnik Hlinov. Bio je na pomolu skandal. Zaista, na očigled vlade neki pustolov je izvršio ogromne vojne kupovine, zauzeo ostrvo, lišio slobode najvećeg građanina Amerike i, uza sve to, to je bio nemoralni nitkov, masovni ubica, gnusno čudovište. Telegraf je doneo još jednu zaprepašćujuću vest: tajanstveni dirižabl najnovijeg tipa preleteo je iznad Havajskih Ostrva, spustio se u luci Gilo, uzeo benzin i vodu, preleteo iznad Kurilskih Ostrva, spustio se nad Sahalinom, u Aleksandrovskoj luci uzeo benzin i vodu, posle čega je nestao u
severozapadnom pravcu. Na metalnom trupu vazdušne lađe primećena su slova P i G. Tada je svima postalo jasno: Garin je agent Moskve. To mu je, dakle, „jadni Gari”. Parlament je izglasao najodlučnije mere. Flota od osam liniskih krstarica otplovila je prema, „Ostrvu Nitkova”, kako se ono sada zvalo u američkim listovima. Istog dana radio-stanice celog sveta primile su kratkotalasni radiogram, čudovišta po drskosti i ružnom stilu: „А1о! Alo! Ovde radio-stanica Zlatnog Ostrva, koje se zbog neobaveštenosti naziva Ostrvo Nitkova. Alo! Pjer Gari iskreno savetuje vladama svih zemalja da ne zabadaju nos u njegove unutrašnje stvari. Pjer Gari će se braniti, i svaki ratni brod ili flotu koji budu uplovili u vode Zlatnog Ostrva postići će sudbina američke lake krstarice, koja je potonula za manje od petnaest sekundi. Рјег Gari iskreno savetuje celokupnom stanovništvu zemljine lopte da se okani politike i da bezbrižno igra fokstrot koji nosi njegovo ime”.
95 Brana u jaruzi blizu zimovnika bila je obnovljena. Električna centrala je proradila. Artur Levi je svakodnevno dobijao nestrpljiva pitanja sa Zlatnog Ostrva: da li je gotov jarbol za pristajanje? Elektromagnetski talasi, ravnodušni prema tome šta ih je pokrenulo iz kosmičkog mira, jurili su kroz eter da bi uletali u radio-prijemnike i, pošto bi tamo u mikrofonima promuklo progovorili besnim Garinovim glasom: „Ako za nedelju dana ne bude gotov jarbol za pristajanje, poslaću dirižabl i narediću da vas poubijaju, čujete li, Volšine?” — elektromagnetski talasi bi se kroz žice spojene sa zemljom ponovo vraćali u prvobitni mir. U zimovniku, u podnožju vulkana, mahnito se radilo: raščišćavala se velika zaravan od šikare, sekli se veliki borovi za jarbol, podizala se dvadeset pet metara visoka kula, koja se sužavala prema vrhu i bila oslonjena na tri noge duboko ukopane u zemlju. Radili su svi, do iznemoglosti, ali više od svih se muvao i uzrujavao Mancev. On se za to vreme ugojio, malo ojačao, ali mu je razum, očito, bio pomućen ludilom. Bilo je dana kada on kao da je na sve zaboravljao, te bi ravnodušno sedeo na dušemi, uhvativši sе rukama za čupavu glavu. Ili bi, pošto bi odvezao divokozu Mašku, govorio Ivanu: — Hoćeš li da ti pokažem nešto što još nijedan čovek nije video. Držeći divokozu Mašku za kanap, (ona mu je pomagala da se vere po stenama), Mancev, a za njim Ivan počeše penjanje na krater vulkana. Više nije bilo visoke šume, gore — između kamenih blokova — raslo je čvornovato grmlje, još više — samo crno kamenje, pokriveno lišajima i ponegde snegom. Ivice kratera uzdizale su se u obliku okomitih zubaca, kao polusrušeni zidovi džinovskog cirkusa. Ali je Mancev ovde poznavao svaku pukotinu i,
kašljući, često sedajući da se odmori, prelazio je u cik-cak liniji s izbočine na izbočinu. Ipak su samo jedanput — jednog tihog sunčanog dana — uspeli da se popnu do same ivice kratera. Njegovi fantastični zupci okružavali su riđe jezero ohlađene lave. Oštre senke što su ih bacali zupci padale su na metalne lepinje od lave. Bliže zapadnoj strani uzdizala se na površini lave kupa, iz čijeg se vrha pušio beličasti dim. — Tamo je, — reče Mancev pokazujući zadimljenu kupu zgrčenim prstima — tamo je rupa ili, ako hoćeš, otvor u utrobu zemlje, kamo čovek još nije zavirio... Bacao sam unutra piroksilinske piljke. Kada bi na dnu grunula eksplozija, uključivao sam sekundomer i izračunavao dubinu pomolu brzine zvuka. Ispitivao sam gasove koji izlaze, skupljao ih u staklenu retortu, propuštao kroz njih svetlost električne sijalice, i zrake koji su prošli kroz gas rastavljao na prizmi spektroskopa... U spektru vulkanskog gasa otkrio sam linije antimona, žive, zlata i još mnogih teških metala... Je li ti jasno, Ivane? — Jasno je, terajte dalje... — Mislim da ti ipak više razumeš od divokoze Maške... Jednom, za vreme osobito burne delatnosti vulkana, kada je on iz neizmerno duboke utrobe bljuvao i izbacivao hrakotine, uspeo sam da uz opasnost po život sakupim malo gasa u retortu... Kada sam se spustio dole, ka staništu, vulkan poče da baca pod oblake pepeo i kamenje veliko kao bure. Zemlja se tresla, kao leđa probuđenog čudovišta. Ne obraćajući pažnju na te sitnice, pojurio sam u laboratoriju i stavio gas pod spektroskop... Ivane, i ti, Maska, slušajte... Mancevljeve oči su blistale, bezuba usta se krivila: — Otkrio sam tragove teškog metala, koga nema u Mendeljejevljevoj tablici. Posle nekoliko časova počelo je u retorti njegovo raspadanje — retorta stade da svetli žutom svetlošću, zatim plavom i, najzad, drečavo crvenom... Iz predostrožnosti sam se odmakao — odjeknula je eksplozija, retorta i pola moje laboratorije otišli su dođavola... Taj tajanstveni metal nazvao sam slovom M, pošto moje prezime počinje sa M i ime ove divokoze takođe počinje sa M. Čast otkrića pripada nama oboma — divokozi i meni... Shvataš li štogod? — Terajte dalje, Nikola ju Hristoforoviću ... — Metal M se nalazi u najdubljim slojevima Olivinskog pojasa. On se raspada i oslobađa ogromne zalihe toplote... Tvrdim dalje: zemljino jezgro se
sastoji od metala M. Ali budući da prosečna gustina zemljinog jezgra iznosi osam jedinica, približno kao gustina gvožđa, a metal M je dvaput teži od njega, onda, izgleda, da je u samom centru zemlje — praznina. Mancev diže prst i, pogledavši Ivana i divokozu, divlje se nasmeja. — Hajdemo da pogledamo... Oni se utroje spustiše sa stenovitog grebena na metalno jezero i, klizajući se po metalnim lepinjama, uputiše se zadimljenoj kupi. Kroz pukotine je izbijao vreli vazduh. Tu i tamo pod nogama su se crnele rupe bez dna. — Mašku ćemo ostaviti dole — reče Mancev i čvrknu divokozu po njušci, pa pođe zajedno s Ivanom na kupu, hvatajući se za vreli šljunak koji se osipao. — Lezi potrbuške i gledaj. Oni legoše na ivicu kupe, na onoj strani odakle je vetar odnosio kolutove dima, i spustiše glave. U kupi se nalazilo udubljenje i, nasred njega — ovalna rupa od sedam metara u prečniiku. Iz nje su dopirali teški uzdasi, udaljena tutnjava, kao da se negde, đavo će ga znati na kojoj dubini, valjalo kamenje. Pošto se bolje zagledao, Ivan razaznade crvenkastu svetlost, koja je dolazila iz beskrajne dubine. Svetlost se, čas pomračujući se čas opet plamteći, sve više razgorevala — dobijala malinastu, drečeću boju ... Još teže je uzdisala zemlja, još strašnije je grohotalo kamenje. — Sad će da izbacuje, moraćemo otići — reče Mancev. — Ova svetlost ide iz dubine od sedam hiljada metara. Tamo se raspada metal M, tamo ključaju i isparavaju se zlato i živa. On zgrabi Ivana za pojas, povuče ga dole. Kupa je drhtala, osipala se, pokuljaše gusti kolutovi dima, kao para iz prsnutog kazana, bleštava crvena svetlost udarala je iz bezdani, bojeći niske oblake... Mancev uhvati kanap od Maškine ogrlice. — Trk, trk, deco... Sada će poleteti kamenje... Odjeknu teška grmljavina, koja se odazva po čitavom stenovitom amfiteatru — vulkan ispali kameni blok... Mancev i Ivan su trčali, pokrivši glave rukama, ispred njih je skakala divokoza, vukući kanap ...
96 Jarbol za pristajanje bio je gotov. Sa Zlatnog Ostrva javiše da je dirižabl odleteo, bez obzira na to što je barometar pokazivao rđavo vreme. Tokom ovih poslednjih dana Artur je pozivao Manceva na otvoren razgovor o njegovim sjajnim otkrićima. Pošto bi seli na dušemu, podalje od radnika, on bi izvadio čuturu s alkoholom i dolivao ga Mancevu u čaj. Radnici su ležali na podu, na prostrtoj četini. S vremena na vreme neko od njih bi ustao i stavljao na vatru kedrov panj. Vatra je osvetijavala počađale zidove, umorna lica obrasla u bradu. Vetar je besneo, zviždeći nad krovom. Artur Levi se trudio da govori tiho, ljubazno, umirujući. Ali je Mancev, činilo se, sasvim šenuo pameću ... — Slušajte, Arture Arturoviću, ili šta ja znam kako se zovete.!. Manite se lukavosti... Moje hartije, moje formule, moji projekti dubinskog bušenja, moji dnevnici — sve je to zalemljeno u limenoj kutiji i skriveno na sigurnom mestu... Ja ću odleteti, oni će ostati ovde — neće ih niko dobiti, čak ni Garin. Neću dati, pa makar me stavili na muke... — Umirite se, Nikolaju Hristoforoviću, vi imate posla s pristojnim ljudima. — Nisam ja toliko glup. Garinu su potrebne moje formule... A meni je potreban moj život... Hoću da se svakodnevno kupam u mirišijavoj kadi, da pušim skup duvan, da pijem dobro vino... Staviću zube i žvakaću gomoljice... I ja hoću slavu! Zaslužio sam je!.. Đavo da vas nosi zajedno s Garinom... — Nikolaju Hristoforoviću, na Zlatnom Ostrvu ćete živeti kao neki car... — Manite se toga. Poznajem ja Garina... On me mrzi, jer je sav Garin moja zamisao... On bi bez mene bio obična sitna varalica... Dirižablom ćete
povesti moj živi mozak, a ne sveske s mojim formulama. Naćulivši uši, Ivan Gusev je slušao odlomke tih razgovora. One noći kada je bio gotov јаrbol za pristajanje on se dovukao preko dušeme do Manceva, koji je ležao otvorenih očiju, i šapnuo mu samo na uho: — Nikolaju Hristoforoviću, pljuni ti na njih. Hajdemo bolje u Lenjingrad... Ja i Taraškin ćemo vas paziti kao malo dete... Stavićemo vam zube... Naći ćemo vam dobar stan — šta da se petljate s buržujima... — Ne, Vanjka, ja sam propao čovek, imam odveć neobuzdane želje — odgovorio je Mancev gledajući u tavanicu, odakle su, između brvana, visili čuperci počađale mahovine. — Sedam godina je pod ovim prokletim krovom mahnitala moja fantazija... Ni dana više neću da čekam... Ivan Gusev je već odavno shvatio kakva je bila ta „francuska ekspedicija”, pažljivo je slušao, posmatrao i izvodio svoje zaključke. Sada je Manceva pratio kao senka, i ove poslednje noći nije spavao: čim bi počele da mu se sklapaju oči, gurnuo bi u nos ptičje pero ili bi se štipkao na mestu gde bi ga najviše bolelo. U zoru je Artur Levi ljutito obukao, kratku bluzu i, omotavši glavu šalom, pošao u radio-stanicu — ona se nalazila u blizini, u zemunici. Ivan nije skidao očiju s Manceva. Čim je Artur Levi izišao, Mancev pogleda oko sebe — da li svi spavaju — oprezno siđe s dušeme, dovuče se do mračnog kuta zimovnika, podiže glavu. Ali izgleda da su mu oči slabo videle — on se vrati, baci četine na vatru. Kada se vatra razgorela, on opet pođe u kut. Ivan se dosećao u šta on gleda — u kutu, tamo gde su se ukrštale grede od zidova, na tavanici se crnela rupa između tavanskih letava — mahovina je bila zguljena. To je i uznemiravalo Manceva... On se prope na prste, zguli s niske tavanice čupe crne mahovine i, kašljući, začepi njima rupu. Ivan baci perce kojim je golicao nos, okrenu se nastranu, pokri se ćebetom preko glave i odmah zaspa... Snežna vejavica nije se stišavala. Već drugi dan je ogromni dirižabl lebdeo nad proplankom, s pramcem privezanim za jarbol za pristajanje. Jarbol se pojavio i pucketao. Vretenasti trup se ljuljao, i odozdo je izgledalo kao da u vazduhu lebdi dno gvozdene dereglije. Posada je jedva stizala da mu s gondole skida sneg. Previvši se preko ograde od gondole, kapetan je vikao Arturu Leviju, koji
je stajao dole: — Alo! Arure Arturoviću, dođavola! Treba da se otkačimo... Ljudi su iznemogli. Levi procedi kroz zube: — Još jednom sam govorio s Ostrvom. Naređeno je da se dečak dovede po svaku cenu. — Jarbol neće izdržati. Levi samo slegnu ramenima. Sam dečak, naravno, nije bio važan. Ivana je te noći nestalo. Niko ga se nije ni setio. Pričvršćivali su dirižabl, koji se pojavio u zoru i dugo kružio nad proplankom kroz snežne oblake. Iskrcavale su se namirnice. (Radnici ekspedicije Artura Levija su izjavili da će, ako ne dobiju dovoljno hrane i novčani dodatak, dirižablu izbušiti trup piroksilinskim piljkom). Saznavši da je dečak nestao, Artur Levi je mahnuo rukom. — Nije važno. Ali se pokazalo da je stvar mnogo ozbiljnija. Mancev je prvi ušao u gondolu vazdušne lađe. Posle jednog minuta, nečim uznemiren, spustio se aluminijumskim letvicama na zemlju i odgegao prema zimovniku. Ubrzo odatle dolete njegov jauk pun očajanja. Pomahnitali Mancev izlete iz oblaka snega, mašući rukama: — Gde je moja limena kutija? Ko je uzeo moje hartije? .. Ti si ih ukrao, ti, podlače? On ščepa Levija za jaku, zatrese ga s takvom snagom da ovome spade kapa... Bilo je jasno: neocenjive formule, ono zbog čega je doleteo dirižabl, odneo je prokleti dečak. Mancev je bio izbezumljen. — Moje hartije! Moje hartije! Ljudski mozak nije u stanju da to ponovo stvori!.. Šta da predam Garinu? Sve sam zaboravio!.. Levi smesta posla poteru za dečakom. Ljudi zabrundaše. Ipak nekolicina ljudi pristade. Mancev ih povede prema Đavo-kamenu. Levi ostade kraj gondole grickajući nokte. Prođe dosta vremena. Dvojica od onih što su otišli u poteru vratiše se. — Tamo kako veje da ne možeš koraknuti... — Gde vam je Mancev? — prodera se Levi. — Ko ga zna... Izgubio se...
— Nađite Manceva. Nađite dečaka... Za jednog i drugog dajem po deset hiljada u zlatu. Tamneli su oblaci. Primicala se noć. Vetar ojača. Kapetan poče opet da preti — da će preseći konopce i odleteti dođavola. Najzad se od Đavo-kamena ukaza visok čovek u bundi zasutoj snegom. Nosio je na rukama Ivana Guseva. Levi pojuri prema njemu, skide rukavicu i zavuče ruku pod dečakovu bundicu. Ivan kao da je spavao, njegove od hladnoće ukočene ruke čvrsto su pritiskivale na grudima omanju limenu kutiju s dragocenim Mancevljevim formulama. — Živ je, živ, samo se malo smrzao — reče visoki čovek, razvlačeći u širokom osmehu bradu punu snega. — Povratiće se. Da ga nosim gore? — I, ne čekajući odgovor, ponese Ivana u gondolu. — Šta je? — viknu odozgo kapetan. — Letimo li? Artur Levi ga neodlučno pogleda. — Jeste li spremni za let? — Jesmo — odgovori kapetan. Levi se još jednom okrenu onamo, prema Đavo-kamenu, gde je u gustoj kopreni leteo i vejao sneg iz potamnelih oblaka. Na kraju krajeva, glavno je bilo da su formule već na vazdušnoj lađi. — Letimo! — reče on skočivši na aluminijumske lestvice. — Momci, oslabite konope. On otvori ispupčena vratanca i uđe u gondolu. Na vrhu jarbola za pristajanje počeše da seku kudeljno uže koje je držalo vazdužnu lađu. Stadoše da lupaju, da pucaju motori. Zavrteše se elise. Utom, gonjen vejavicom, iz snežnog vihora izlete Mancev. Od vetra mu se kosa nakostrešila. Ispružene ruke hvatale su obrise lađe koja je odletala... — Stojte!.. Stojte!.. — promuklo se derao on. Kada su se aluminijumske lestvice gondole već bile podigle jedan metar iznad zemlje, on se uhvati za donju prečagu. Nekoliko ljudi ga uhvatiše za bundu da bi ga otkinuli od lestvica. On ih odgurnu nogama. Metalno dno lađe se ljuljalo. Pucali su motori. Ljutito su urlale elise. Lađa se penjala uvis — u zakovitlane snežne oblake. Mancev se zakačio za donju prečagu kao neki krpelj. Brzo se peo uvis... Odozgo se videlo kako su mu raskrečene noge i lelujavi skuti bunde poleteli u nebo.
Da li je tako dugo leteo, na kojoj se visini otkinuo i pao — to više nisu videli ljudi koji su stajali dole.