37 Aeroplan se spusti nad Kovnom. Zeleno polje, nakvašeno kišom, brzo mu polete u susret. Aparat je neko vreme rulao, pa stade. Na travu iskoči pilot. Putnici iziđoše da protegnu noge. Zapališe cigarete. Šeljga leže malo dalje na travu i zabaci ruke; bilo mu je čudno da gleda u daleke oblake, odozdo plavkasto osenčene. Malopre je bio tamo, leteo je između snežnih lakih brda, iznad ažurnih provalija. Njegov nebeski sabesednik, Hlinov, stajao je, lako pogrbljen u izošenom kaputu, kraj krila sive zupčaste ptice. Čovek kao čovek — čak mu je i kapa bila iz lenjingradske prodavnice odeće. Šeljga se glasno nasmeja: — Silna stvar, ipak je zabavno živeti. Đavolski lepa stvar! Kada su uzleteli s aerodroma u Kovnu, Šeljga sede kraj Hlinova i ispriča mu, ne pominjući ničija imena, sve što je znao o neobičnim Gardnovim opitima, i kako su tim opitima, očigledno, jako zainteresovani u inostranstvu. Hlinov upita da li je Šeljga video Garinov aparat. — Nisam. Aparat još niko nije video. — Izgleda da je sve to — u oblasti nagađanja i pretpostavki, što je još začinjeno fantazijom? Tada Šeljga ispriča o podrumu u razrušenoj vili, o rasečenim komadima čelika, o sanducima s ugljenim piramidicama. Hlipov je klimao glavom, odobravao mu: — Tako, tako. Piramidice. Vrlo dobro. Razumem. Recite — ako to nije odveć velika tajna — ne mislite li vi na inženjera Garina? Šeljga je jedan trenutak ćutao, gledajući Hlinovu u oči. — Da, — odgovori on — na Garina. Vi ga poznajete? — Vrlo, vrlo sposoban čovek. — Hlinov se namršti kao da je pojeo nešto
kiselo. — Neobičan čovek. Ali — izvan nauke. Častoljubac. Potpuno izolovana ličnost. Pustolov. Cinik. Obdarenost genija. Preterano živ temperament. Čovek ogromne mašte. Ali je njegov izvanredni um uvek potstaknut niskim željama. On će postići mnogo i završiće nečim nalik na teško pijanstvo, ili će pokušati da „užasne čovečanstvo”... Genijalnom čoveku je, više nego ikome, potrebna najstroža disciplina. Suviše je to odgovorna stvar. Na Hlinovljevim obrazima opet izbiše crvenkaste pege. — Prosvetljen, disciplinovan um — to je najveća svetinja, čudo nad čudima. Na zemlji, koja je zrnce peska u vasioni, čovek pretstavlja samo bilioniti deo najmanje veličine... I ta čisto mislena čestica, koja prosečno živi šezdeset obrtaja zemlje oko sunca — ima razum koji obuhvata čitavu vasionu... Da bismo to postigli, moramo preći na jezik više matematike... Na primer, šta biste vi rekli kad bi vam neko iz laboratorije uzeo nekakav vrlo skupocen mikroskop i počeo njime da zabija eksere?.. Garin upravo tako postupa sa svojim genijem... Znam da je učinio veliko otkriće u oblasti prenošenja infracrvenih zrakova na daljinu. Čuli ste, svakako, za RindelMetjuzove zrake smrti? Ispostavilo da su zraci smrti bili čista besmislica. Ali princip je tačan. Toplotni zraci na temperaturi od hiljadu stepeni, poslani paralelno — čudovišno su oružje za razaranje i odbranu u ratu. Sva je tajna u tom da se ne pošalje zrak koji se rasipa. To dosad nije bilo postignuto. Po vašim rečima, Garin je, očito, uspeo da napravi takav aparat. Ako je to tako — pronalazak je vrlo značajan. — Meni se već odavno čini — reče Šeljga — da se oko tog izuma ispreda velika politika. Hlinov je neko vreme ćutao, zatim mu se čak i uši zacrveneše. — Pronađite Garina, uzmite ga za jaku i zajedno s aparatom vratite u Sovjetski Savez. Aparat ne sme da dospe u neprijateljske ruke. Upitajte Garina da li je svestan svojih obaveza? Ili je on zaista prostak... Onda mu dajte, đavo ga odneo, novac — koliko god zatraži... Neka zavodi divne žene, neka kupuje jahte, trkačke automobile... Ili ga ubijte... Šeljga diže obrve. Hlinov stavi slušalicu na stočić, zavali se i zatvori oči. Aeroplan je leteo nad zelenim ravnim četvrtastim poljima, iznad pravih linija puteva. U daljini, s visine, između plavkastih mrlja jezera videli su se zagasiti obrisi Berlina.
38 U pola osam ujutru, kao i obično, Roling se probudio u Senskoj ulici u krevetu cara Napoleona. Ne otvarajući oči on izvuče ispod jastuka maramicu i dobro se išmrknu, isterujući iz sebe, zajedno s ostacima sna, jučerašnju prašinu koje se nagutao prilikom noćne razonode. Istina, ne sasvim svež, ali potpuno vladajući mislima i voljom, on baci maramicu na tepih, sede na svilene jastuke i pogleda oko sebe. Krevet je bio prazan, u sobi — pusto. Zojin jastuk hladan. Roling pritisnu dugme od zvonceta, pojavi se Zojina sobarica. Roling je upita, gledajući pored nje: „Gospođa?” Sobarica slegnu ramenima, stade da vrti glavom kao sova. Na prstima uđe u klozet, odatle, već žurnije, u sobu za oblačenje, lupnu vratima što vode u kupatilo i opet se pojavi u spavaćoj sobi — njeni prsti, prislonjeni uz keceljicu opšivenu čipkom, drhtali su: „Gospođe nema nigde”. — Kafu — reče Roling. On sam napuni kadu i okupa se. Sam se obuče, sam nasu sebi kafu. U kući je u to vreme vladala tiha uskomešanost — sve se obavljalo na prstima, šapatom. Izlazeći iz hotela, Roling munu laktom vratara, koji beše uplašeno potrčao da otvori vrata. Kasnio je u kancelariju dvadeset minuta. Tog jutra na bulevaru Malzerb mirisalo je na barut. Na sekretarevom licu bilo je ispisano puno neprotivljenje zlu. Kroz vrata od orahovine izlazili su posetioci iskrivljenih lica. „Danas je gospodin Roling gadno raspoložen”, govorili su oni šapatom. Tačno u jedan čas gospodin Roling pogleda na zidni sat i slomi olovku. Bilo je jasno da Zoja Monroz neće doći po njega da idu zajedno na doručak. Oklevao je do jedan i četvrt. Za tih užasnih petnaest minuta sekretar je u blistavom razdeljku dobio dve sede dlake. Roling pođe sam na doručak, kao i obično, u „Grifon”.
Vlasnik restorana, gospodin Grifon, stasit i punačak muškarac, bivši kuvar i vlasnik pivnice, sada — viši savetnik za Veliku umetnost reagiranja čula ukusa i varenja hrane, dočeka Rolinga junačkim uzmahom ruke. U tamnosivom odelu za primanje, s negovanom asirskom bradom i plemenitim čelom, gospodin Grifon je stajao nasred velike sale svog restorana, oslanjajući se jednom rukom na srebrnu soklu naročite naprave, nešto nalik na žrtvenik, gde je ispod ispupčenog poklopca čekalo čuveno pečenje — ovnujska leđa s graškom. Na crvenim kožnim divanima duž četiri zida, za uskim stolovima poredanim jedan uz drugi sedeli su stalni posetioci — iz poslovnog sveta Velikih bulevara, i malo žena. Sredina sale bila je prazna, ne računajući žrtvenik. Okrećući glavu tamo-amo, vlasnik je mogao videti kako kod svakog njegovog mušterije reaguje čulo ukusa. Ni najmanje pokazivanje nezadovoljstva nije izmicalo njegovom pogledu. I više još — on je predvideo mnogo šta: tajanstveni procesi lučenja sokova, spiralni rad želuca i čitava psihologija jedenja, zasnovana na onome što mu je ostalo u sećanju kad je šta jeo, na predosećanjima i na prilivu krvi u razne delove tela — sve je on to znao uprste. Prilazeći stroga i ujedno očinska lica, on je govorio sa zanosnom, pomalo grubom ljupkošću: „Vaš temperament, gospodine, danas zahteva čašicu madere i vrlo suvog Pui-a — možete me poslati na giljotinu — neću vam dati ni kapi crnjaka. Ostrige, malo čuvanog obliša, krilce od pileta i nekoliko stabljičica špargle. Ta kombinacija će vam vratiti snagu”. U ovom slučaju mogao bi se usprotiviti samo Patagonac koji se hrani vodenim pacovima. Gospodin Grifon nije pritrčao s poniznom užurbanošću, kao što se moglo pretpostaviti, postavljenom stolu kralja hemije. Ne. Ovde, u akademiji varenja hrane, i milijarder, i sitni knjigovođa, i onaj koji je vrataru tutnuo mokri kišobran i onaj koji je, dahćući, izišao iz Rols-Rojsa što sav miriše na havane — plaćali su jedan isti račun. Gospodin Grifon je bio republikanac i filozof. On uz velikodušni osmeh pruži Rolingu jelovnik i posavetova ga da kao prvo uzme dinju, jastoga pečenog s gomoljicama kao drugo i ovnujska leđa. Gospodin Roling danju ne pije vino, to je poznato. — Čašu viskija s vodom i flašu rashlađenog šampanjca — procedi Roling kroz zube. Gospodin Grifon ustuknu, za sekundu mu u očima blesnuše čuđenje,
strah, gađenje: mušterija počinje s rakijom, koja umrtvljuje čibuljice za ukus u unutrašnjosti usta, i nastavlja sa šampanjcem, od koga se nadima želudac. Oči gospodina Grifona se ugasiše, on s poštovanjem pognu glavu: mušterija je za danas izgubljena — mirim se s time. Posle treće čaše viskija Roling poče da gužva salvet. Čovek sličnog temperamenta, ali s drugog kraja socijalnih lestvica, recimo, Gaston Pačji Nos, danas bi još pre zalaska sunca pronašao Zoju Monroz, podlo stvorenje, prljavu gaduru dignutu iz blata — i sjurio bi joj u slabinu oštricu noža na preklapanje. Rolingu su priličili drugi metodi. Gledajući u tanjir u kome se hladio jastog s gomoljicama, on nije mislio o tome kako će toj razvratnoj devojčurd koja je noću pobegla iz njegovog kreveta razlupati nos... U Rolingovom mozgu, u žutim isparenjima viskija, rađale su se, ukrštale se, izvijale neobično fine, bolećive ideje osvete. Tek u tim trenucima on je shvatio šta je za njega značila lepotica Zoja... Mučio se, zabadajući nokte u salvet. Kelner odnese nedirnut tanjir. Nali mu šampanjca. Roling ščepa čašu i žedno je ispi, zlatni zubi zveknuše u staklo. Utom u restoran ulete s ulice Semjonov. Odmah je spazio Rolinga. Skide šešir, previ se preko stola i stade da šaipuće. — Jeste li čitali novine? Malopre sam bio u mrtvačnici ... To je on... S time nemamo nikakve veze... Zaklinjem se... Imamo alibi... Cele noći smo bili na Monmartru, kod devojaka ... Ustanovljeno je da se ubistvo desilo između tri i četiri u jutru — tako pišu novine, novine... Pred Rolingovim očima poigravalo je zemljano, iskrivljeno lice. Susedi su se okretali. Prilazio je kelner sa stolicom za Semjonova. — Dođavola, — reče Roling kroz koprenu viskija — smetate mi da doručkujem ... — Dobro, izvinite... Čekaću vas na uglu u automobilu ...
39 Svih tih dana u pariškoj štampi bilo je tiho kao na šumskom jezeru. Buržuji su zevali čitajući uvodne članke o književnosti, feljtone o pozorišnim režijama, hroniku iz života glumaca. Tim nepomućenim spokojstvom štampa je spremala uraganski napad na srednje buržoaske kese. Pošto je završio organizaciju i uništio sitne protivnike, Rolingov hemiski koncern se spemao za veliku kampanju proširenja. Štampa je bila kupljena, novinari naoružani potrebnim podacima iz hemiske industrije. Za političke uvodnike bili su pripremljeni porazni dokumenti. Dve-tri ćuške, dva-tri dvoboja uklonili su glupake koji su pokušali da brbljaju nešto mimo opšteg plana koncerna. U Parizu je nastupilo pravo zatišje. Tiraži listova bili su se nešto smanjili. Zato je ubistvo u kući šezdeset tri u Gobelinstooj ulici došlo kao poručeno. Sutradan ujutru svih sedamdeset pet listova izišlo je s masnim naslovima o „tajanstvenom i strašnom zločinu”. Ličnost ubijenog nije se mogla ustanoviti — dokumenta su mu bila ukradena — u hotelu je bio upisan, očigledno, pod izmišljenim imenom. Ubistvo, izgleda nije bilo izvršeno u cilju pljačke — kod ubijenog je nađen novac i zlatne stvari. Teško da se mogla pretpostaviti osveta — soba broj jedanaest je nosila tragove brižljivog pretresan ja. Tajna, sve je bilo obavijeno tajnom. Listovi koji izlaze u dva sata saopštiše zaprepašćujuću pojedinost: u kobnoj sobi nađena je ženska ukosnica u obliku lobanje s pet krupnih brilijanata. Sem toga, na prašnjavom podu su otkriveni tragovi ženskih cipela. Od te ukosnice Pariz je zaista uzdrhtao. Ubica je bila otmena žena. Aristokratkinja? Buržujka? Ili kaćiperka iz prve ruke? Tajna... Tajna... Listovi što izlaze u četiri časa ispuniše svoje stranice intervjuima s najčuvenijim ženama Pariza. Sve su one u jedan glas uzvikivale: ne, ne i ne
— ubica nije mogla biti Francuskinja, to je delo Nemice, Čehinje. Nekoliko glasova je ciljalo na Moskvu — ali ti nagoveštaji nisu imali uspeha. Poznata Mimi — iz pozorišta „Olimpija’ — izrekla je istorisku rečenicu: „Spremna sam da se dam onome ko mi reši tajnu”. To je imalo uspeha. Jednom reči, u celom Parizu samo Roling, sedeći kod Grifona, nije ništa znao o događajima u Gobelinskoj ulici. Bio je jako ljut i namemo je ostavio Semjonova da čeka u taksiju. Najzad se pojavio na uglu, ćutke ušao u auto i naredio da ga voze u mrtvačnicu. Semjonov mu usput, nametljivo se ulagujući, ispriča srdžaj listova. Kada je pomenuo ukosnicu s pet brilijanata, Rolingovi prsti zadrhtaše na okrugloj dršci štapa. Blizu mrtvačnice on iznenada napravi pokret prema šoferu kao da mu naređuje da skrene — ali se uzdrža i samo besno zašmrka. Na vratima mrtvačnice bila je gužva. Žene u skupocenim krznima, prćaste midinetkinje, sumnjive ličnosti iz predgrađa, radoznale pazikuće u pletenim kratkim ogrtačima, hroničari s oznojenim nosevima i izgužvanim kragnama, glumice što se drže za mesnate glumce — svi su hteli da pogledaju ubijenog, koji je u pocepanoj košulji i bos ležao na strmoj mermernoj dasci, glave okrenute polusuterenskom prozoru. Osobito strašne izgledale su mu bose noge — velike, modrikaste, s izraslim noktima. Mrtvački žuto lice „unakaženo je grčem užasa”. Bradica strši. Žene su žudno piljile u tu iskeženu masku, upijale u nju raširene zenice, tako uzvikivale, gukale. To je, dakle, on — ljubavnik dame s brilijantskom ukosnicom! Semjonov se kao guja provuče ispred Rolinga kroz gomilu do leša. Roling čvrsto pogleda u lice ubijenog. Razgledao je jedan trenutak. Oči mu se suziše, mesnati nos se nabra, blesnuše zlatni zubi. — Šta je, šta je, ta to je on? — prošaputa Semjonov. I Roling mu tada odgovori: — Opet dvojnik. Nije još bila čestito ni izrečena ta rečenica, kad se iza Rolingovog ramena ukaza svetlokosa glava, pogleda ga u lice, kao da ga je fotograf isala, i nestade u gomili. Bio je to Šeljga.
40 Ostavivši Semjonova u mrtvačnici, Roling se odveze u Sensku ulicu. Tamo je sve bilo po starome — tiha uskomešanost. Zoja se nije javljala niti je dolazila. Roling se zatvori u spavaću sobu i stade da šeta po tepihu, gledajući u vrhove od cipela. Zaustavi se s one strane kreveta gde je obično spavao. Počeša bradu. Zatvori oči. I tada se seti onog što ga je mučilo ceo dan ... „ ... Roling, Roling... Propali smo...” To je rekla Zoja tihim, beznadežnim glasom. Bilo je to sinoć — usred razgovora on je iznenada zaspao. Zojin glas ga nije razbudio — nije dopro do njegove svesti. Sada su njene očajne reči razgovetno zazvučale u njegovim ušima. Roling potskoči kao na oprugama... Dakle tako — čudan Garinov nastup na bulevaru Malzerb; Zojina uzrujanost u krčmi „Kraljeva večera”, njena uporna pitanja: kakve je upravo hartije mogao ukrasti Garin iz kancelarije? Zatim — „Roling, Roling, propali smo”... Njen nestanak. Leš dvojnika u mrtvačnici. Ukosnica s brilijantima. Baš juče — seti se on — sijalo je pet kamenova u bujnoj Zojinoj kosi. U lancu događaja bilo je jasno jedno: Garin pribegava prokušanom načinu podmetanja dvojnika kako bi od sebe otklonio udar. Ukrao je Rolingov autograf da bi ga ostavio na mestu ubistva i doveo policiju na bulevar Malzerb. I pored sve svoje hladnokrvnosti Roling oseti kako ga podiđoše žmarci. „Roling, Roling propali smo...” Znači, ona je predviđala, ona je znala za ubistvo. Ono se desilo između tri i četiri izjutra. (U pola pet je došla policija.) Juče, pre no što je zaspao, Roling je čuo kako je sat na kaminu otkucao jedan i tri četvrti.
To je bio njegov poslednji opažaj spoljnih zvukova. Zatim je nestala Zoja. Očigledno je da je pojurila u Gobelinsku ulicu da uništi tragove autografa. Na koji je način Zoja mogla tako tačno znati za pripremano ubistvo? — samo u tom slučaju ako ga je sama pripremala. Roling priđe kaminu, nalakti se na mermernu ploču i pokri lice rukama; ali zašto mu je ona tako užasnuto šapnula: „Roling, Roling propali smo!..” Nešto se juče dogodilo — pomelo njene planove. Ali šta? I kada?.. U pozorištu, u krčmi, kod kuće?.. Pretpostavimo da joj je bilo potrebno da ispravi nekakvu grešku. Da li je to uspela ili nije? Garin je živ, autograf zasad još nije pronađen, ubijen je dvojnik. Da li to spasava ili upropašćuje? Ko je ubica — Zojin saučesnik ili sam Garin? I zišto, zašto, zašto je Zoja nestala? Tražeći po sećanju onaj trenutak — prelom u Zojinom raspoloženju, Roling je naprezao uobrazilju, koja je bila naviknuta na sasvim drugi rad. Bučao mu je mozak. On se priseti, pokret po pokret, reć po reč — čitavog jučerašnjeg Zojinog ponašanja. Osećao je da, ako sada tu, kraj kamina, do sitnica ne razabere sve ono što se desilo, da će to biti — gubitak, poraz, propast. Tri dana pre velike ofanzive na berzu dovoljno je da se samo nagovesti njegovo ime u vezi s ubistvom, i doći će do strašnog skandala, kraha... Udar po Rolingu biće udar po milijardama koje pokreću hiljade preduzeća po Americi, Kini, Indiji, Evropi, po afričkim kolonijama. Poremetiće se tačan rad mehanizma... Zelezničke pruge, okeanske linije, rudnici, fabrike, banke, stotine hiljada službenika, milioni radnika, desetine miliona vlasnika dragocenosti — sve će to zaškripati, sve će se to zakočiti, pasti u paniku... Roling je zapao u položaj čoveka koji ne zna s koje će strane dobiti udarac nožem. Pretila mu je smrtna opasnost. Uobrazilja mu je radila tako da se za svaki odlomak misli koji traje jednu sekundu plaćalo po milion dolara. Tih četvrt časa kraj kamina moglo je biti uneto u istoriju naporedo s čuvenim Napoleonovim prisustvom duha na Arkolskom mostu. Ali se Roling, taj skupljač milijardi, već skoro simbolička ličnost, u najotsudnijem trenutku po sebe (i to prvi put u životu) iznenada predao zaludnom poslu, stojeći raširenih nozdrva pred ogledalom i ne videći u njemu svoj lik. Umesto da analizira Zojine postupke, on stade da zamišlja nju samu — njeno tanko, bledo lice, mračno-ledene oči, strasna usta. Osećao je topli miris njene kestenjaste kose, dodir njene ruke. Odjednom mu se učinilo kao
da se on, Roling, celim svojim bićem — sa svim željama, ukusima, častoljubljem, žeđu za vlašću, s rđavim raspoloženjima (malaksalost creva) i teškim mislima o smrti — preselio u novu prostoriju, u pametnu, mladu, privlačnu ženu. Nje nema. I on kao da je izbačen na noćnu lapavicu. Prestao je da bude sam sebi potreban. Nje nema. On je bez kuće. Kakvi svetski koncerni — tuga, tuga golog, malog, bednog čoveka. To odista čudno stanje kralja hemije bilo je prekinuto batom nogu po tepihu. (Prozor na spavaćoj sobi — na prvom spratu — koji gleda u park bio je otvoren.) Roling uzdrhta celim telom. U kaminskom ogledalu pojavi se lik dežmekastog čoveka s velikim brkovima i naborana čela. On nagnu glavu i netremice pogleda u Rolinga.
41 — Šta ćete ovde? — zaciča Roling, ne mogavši da pogodi rukom u zadnji džep od pantalona, u kome se nalazio brauning. Dežmekasti čovek je, očigledno, to očekivao, te se skloni za zavesu na vratima. Odatle on opet isturi glavu. — Mirno. Ne vičite. Ne mislim da ubijam niti da pljačkam — on diže ruke — došao sam poslom. — Kakav posao možete imati ovde? Ako imate posla, dođite na bulevar Malzerb, četrdeset osam „а”, od jedanaest do jedan... Uvukli ste se kroz prozor kao lopov i nitkov. — Izvinite, — učtivo odgovori čovek — prezime mi je Lekler, zovem se Gaston. Imam ratno odlikovanje i čin narednika. Nikada ne radim sitne poslove i nisam bio lopov. Savetujem vam da mi se odmah izvinite, gospodine Roling, bez toga od našeg pretstojećeg razgovora neće biti ništa ... — Idite doda vola! — reče već mirnije Roling. — Ako odem na tu adresu, onda će gospođica Monroz, koja vam nije nepoznata, izgubiti glavu. Rolingu zaigraše obrazi. Odmah se primače Gastonu. Ovaj reče s puno poštovanja, kao što priliči kad se razgovara s vlasnikom milijardi, i ujedno s nijansom pomalo grubog prijateljstva, kao što se razgovara s mužem svoje ljubavnice. — Dakle, gospodine, vi se izvinjavate? — Vi znate gde se skriva gospođica Monroz? — Dakle, gospodine, da bismo nastavili naš razgovor, treba da znam da li mi se izvinjavate? — Izvinjavam se — prodera se Roling. — U redu. — Gaston se odmače od prozora, naviknutim pokretom
pogladi brkove, nakašlja se i reče: — Zoja Monroz je u rukama ubice o kome galami ceo Pariz. — Gde je ona? (Rolingu zadrhtaše usne). — U Vil Davreu, blizu parka Sen-Klu, u hotelu za slučajne posetioce, na dva koraka od muzeja Gambete. Sinoć sam ih pratio automobilom do Vil Davrea, danas sam saznao tačnu adresu. — Je li ona pobegla s njim dobrovoljno? — To bih i ja najradije hteo da znam — odgovori Gaston tako zloslutno da ga Roling u čuđenju pogleda. — Dozvolite, gospodine Gastone, ne razumem sasvim čime ste vi umešani u celu tu stvar? Šta vi imate s gospođicom Monroz? Kako to da je vi noću pratite i saznajete mesto gde se ona nalazi? — Dosta! — Gaston napravi plemenit pokret rukom. — Ja vas razumem. Morali ste da mi postavite to pitanje. Odgovaram vam: zaljubljen sam, pa sam ljubomoran... — Aha! — reče Roling. — Potrebne su vam pojedinosti? — evo ih. Noćas sam, izlazeći iz kafane gde sam popio čašu groga, spazio gospođicu Monroz. Vozila se iznajmljenim automobilom. Lice joj je bilo užasnuto. Za sekundu sam uskočio u taksi i požurio za njom. Zaustavila je auto u Gobelinskoj ulici i ušla na glavni ulaz kuće broj šezdeset tri. (Roling trepnu kao da ga je neko bocnuo). Izvan sebe od ljubomornih predosećanja, šetao sam se pločnikom pored kuće šezdeset tri. Tačno u četiri i četvrt gospođica Monroz je izišla, ne na glavni ulaz, kako sam očekivao, nego na kapiju u zidu parka koji se graniči s kućom šezdeset tri. Za ramena ju je pridržavao čovek s crnom bradicom, koji je na sebi imao ogrtač od glatke vunene tkanine i siv šešir. Ostalo znate. Roling se spusti na stolicu (iz epohe krstaških ratova) i dugo je ćutao, grčevito se držeći prstima za izrezbarena doručja... To su dakle — podaci koji nedostaju ... Ubica je — Garin. Zoja saučesnica ... Zločinački plan je očigledan. Ubili su dvojnika u Gobelinskoj ulici da bi u tu prljavu stvar uvukli njega, Rolinga, i da bi mu, ucenjujući ga, izmamili novac za izradu aparata. Pošteni narednik i klasična budala Gaston slučajno otkriva zločin. Sve je jasno. Treba raditi odlučno i bespoštedno. Rolingove oči ljutito planuše. Ustade i nogom odgurnu stolicu. — Telefoniraću policiji. Poći ćete sa mnom u Vil Davre.
Gaston se osmehnu, veliki mu se brci nakostrešiše. — Čini mi se, gospodine Roling, da će biti pametnije ne mešati policiju u tu stvar. Dovoljne će biti i naše snage. — Želim da uhapsim ubicu i njegovu saučesnicu i da nitkove predam u ruke pravosuđa. — Roling se uspravi, glas mu je zvučao kao čelik. Gaston učini neodređen pokret. — Tako mu, dakle, dođe... ali ja imam šest pouzdanih momaka koji su prošli sito i rešeto... Za jedan sat mogao bih da ih u dva automobila prebacim u Vil Davre ...A s policijom, uveravam vas, ne vredi se petljati... Roling samo šmiknu na to i sa kaminske police uze telefonsku slušalicu. Gaston ga još brže zgrabi za ruku. — Ne zvonite u policiju. — Zašto? — Zato što od toga nema ništa gluplje... (Roling opet pruži ruku prema slušalici). Vi ste čovek retkog uma, gospodine Roling, zar ne možete da shvatite — ima stvari koje se ne kazuju otvoreno... Molim vas — nemojte telefonirati... Ih, dođavola!.. Pa zato što ćemo, posle tog telefoniranja, obojica dospeti na giljotinu ... (Roling ga besno gurnu u grudi i istrže slušalicu. Gaston se brzo osvrnu i šapnu Rolingu na samo uho). Prema vašem naređenju gospođica Zoja mi je poručila da što lakšim putem pošaljem bogu na istinu jednog ruskog emigranta u Gobelinskoj ulici šezdeset tri. Noćas je poruka bila izvršena. Sada mi je potrebno deset hiljada franaka — kao predujam mojim devojčičama. Je li novac kod vas? .. Posle četvrt časa u Sensku ulicu stiže putnički automobil s dignutim krovom. Roling hitro skoči u njega. Dok je auto okretao na uskoj ulici, iza ispusta kuće iziđe Šeljga i zakači se za zadnji deo automobila. Auto se uputi kejom. Na Marsovom polju, na onom mestu gde se nekad Robespjer, s klasjem u ruci, zaklinjao pred oltarom Vrhovnog Bića da će naterati čovečanstvo da potpiše veliki kolektivni ugovor o večnom miru i večitoj pravdi — sada se uzdizala Ajfelova kula; dva i po miliona električnih sijalica svetlucalo je i namigivalo na njenim čeličnim poprečnicima, razilazilo se poput strela, oivičavalo crteže i pisalo cele noći nad Parizom: „Kupujte praktične i jevtine automobile gospodina Sitroena...”
42 Noć je bila pomalo vlažna i topla. Kroz otvoren prozor — od niske tavanice pa sve do poda — šuštalo je i stišavalo se nevidljivo lišće. U sobi — na drugom spra tu hotela „Crni drozd” — bilo je mračno i tiho. Vlažni miris parka mešao se s mirisom parfema. Njime je bila natopljena trošna tkanina na zidovima, izlizani ćilimi i ogromni drveni krevet, koji je kroz mnoge godine dao utočište nizu ljubavnika. Bilo je to dobro, staro mesto za ljubavnu usamljenost. Napolju je šumelo drveće, vetrić je iz parka donosio miris zemlje i setu, topli krevet je uljuškivao kratku sreću ljubavnika. Čak se priča da je Beranže u ovoj sobi spevao svoje pesmice. Vremena su se izmenila, naravno. Užurbanim ljubavnicima, koji su se za jedan časak izvukli iz bučnog Pariza zaslepljeni vatrenim jaucima Ajfelove kule, nije bilo do šuštanja lišća, nije bilo do ljubavi. U današnje vreme odista se ne može sanjalački šetati bulevarom s Miseom u džepu od prsluka. Danas se sve radi na brzinu, sve pomoću benzina. „Аlо, mala, imam na raspolaganju sat i dvadeset minuta! Treba stići u kino, jesti i malo se izležati u krevetu. Šta da mu radim, Mimi, to je — civilizacija!” Ipak noć, što se videla kroz prozor hotela „Crni drozd”, tamne krošnje lipa i nežno kreketanje žaba nisu uzimali ućešća u opštem toku evropske civilizacije. Bilo je vrlo tiho i vrlo mirno. U sobi škripnuše vrata, začuše se koraci po ćilimu. Nejasna čovečija prilika zastade nasred sobe i reče tihim glasom (na ruskom): — Treba se odlučivati. Za trideset-četrdeset minuta stići će auto. Dakle — da ili ne? Na krevetu se ču neko kretanje, ali ne usledi odgovor. On priđe bliže: — Zoja, ta budite razumni. Tužan smeh bi odgovor.
Garin se primače Zojinom licu, zagleda se u njega i sede podigavši noge na krevet. — Jučerašnji doživljaj ćemo precrtati. Počeo je pomalo neobično, završio se u ovom krevetu — nalazite da je banalno? Slažem se. Precrtan je. Slušajte, ja neću ni jednu drugu ženu sem vas — šta mogu? — Prostački i glupo — reče Zoja. — Potpuno se slažem s vama. Ja sam prostak, svršen čovek, primitivac. Danas sam mislio: uf, pa eto za šta su potrebni novci, vlast, slava — vas imati. Dakle, kad ste se probudili, izložio sam vam svoje gledište: od vas ne želim da se rastanem i neću se rastati. — Oho! — reče Zoja — „Oho” — baš ništa ne znači. Ja razumem — vi ste, kao pametna i samoljubiva žena, strašno ljuti što vas neko prisiljava. Šta ćemo! Krvno smo vezani. Ako odete Rolingu, boriću se. A pošto sam prostak, poslaću na giljotinu i Rolinga, i vas i sebe. — To ste već rekli, ponavljate se. — Zar vas to ne ubeđuje? — Šta mi nudite u zamenu za Rolinga? Ja sam skupa žena. — Olivinski pojas. — Šta? — Olivinski pojas. Hm! Vrlo je teško to objasniti. Potrebno je slobodno veče i knjiga pod rukom. Za dvadeset minuta ćemo se odvesti. Olivinski pojas — to je vlast nad svetom. Najmiću vašeg Rolinga za vratara — eto šta je Olivinski pojas. Za dve godine biće u mojim rukama. Vi nećete postati jednostavno bogata žena, nego tačnije — najbogatija na svetu To je dosadno. Ali — to je vlast! Naslađivanje vlašću, neviđenom na zemlji. Za to imamo sredstava savršenija nego kod Džingiz-Hana. Želite li božanske počasti? Naredićemo da vam se na svih pet kontinenata podignu hramovi i vaš lik da se kiti grožđem. — Kakvog, li malograđanstva!.. — Ja se sad ne žalim. Zaželite li — i bićete namesnica boga ili đavola — šta više odgovara vašem ukusu. Spopašće vas želja da uništavate ljude — ponekad se za tim oseća potreba — imaćete vlast nad čitavim čovečanstvom. Takva žena kao što ste vi, Zoja, naći će načina kako da se upotrebe milionska blaga Olivinskog pojasa. Nudim vam partiju na dobitak. Dve godine borbe
— i ja ću prodreti u Olivinski pojas. Ne verujete? .. Pošto je poćutala, Zoja tiho reče: — Zašto da ja sama rizikujem? Budite i vi smeli. Izgleda da se Garin naprezao da joj u mraku vidi oči, zatim — skoro tužno, skoro nežno — reče: — Ako ne verujete, onda idite. Neću vas progoniti. Dobrovoljno se odlučite. Zoja kratko uzdahnu. Sede na krevet, podiže ruku popravljajući kosu (bio je to dobar znak). — U budućnosti — Olivinski pojas. A šta sad imate? — upita ona držeći ukosnice u zubima. — Sada — svoj aparat i ugljene piramidice. Ustanite. Hajdete u moju sobu, pokazaću vam aparat. — Nemojte dugo. Dobro, pogledaću. Hajdemo.
43 Prozor s balkonskom ogradom u Garinovoj sobi bio je zatvoren i pokriven zavesom. Pored zida su stajala dva kofera. (Stanovao je u „Crnom drozdu” već više od nedelju dana). Garin zaključa vrata. Zoja sede, nalakti se, zakloni lice od svetlosti sijalice na tavanici. Njen kišni svileni ogrtač boje trave bio je izgužvan, kosa nemarno skupljena, lice zamoreno — tako je bila još privlačnija. Otvarajući kofer, Garin ju je posmatrao sjajnim očima s modrim kolutovima. — Ovo je moj aparat — reče on stavljajući na sto dve metalne kutije: jednu — usku, u obliku odreska cevi, drugu — pljosnatu, dvanaestostranu, čiji je prečnik bio triput veći. On sastavi obe kutije, pričvrsti ih zavrtnjima za kamen. Otvor cevčice uperi u kaminsku rešetku, na dvanaestostranom omotaču otvori sferni poklopac. U omotaču je za ivicu bio pričvršćen bronzani prsten sa dvanaest porcelanskih čašica. — To je model, — reče on vadeći kutiju s piramidicama iz dugog kofera — ne može izdržati ni sat rada. Aparat treba praviti od neobično otpornog materijala, deset puta čvršćeg od ovog. Ali bi ispao odveć težak, a ja se stalno moram seljakati... (On ubaci dvanaest piramidica u čašice prstena). Spolja nećete ništa videti, niti ćete shvatiti. Evo vam crtež, uzdužni presek aparata. — On se nagnu nad Zojinom naslonjačom (udahnu miris njene kose), odmota crtež velik kao pola arka pisaće hartije. — Hteli ste, Zoja, da i ja rizikujcm u našoj igri... Pogledajte ovamo... Ovo je osnovna šema ...
To je prosto kao što su dvaput dva četiri. Puka je slučajnost što ovo dosad nije bilo napravljeno. Sva je tajna u hiperboličnom ogledalu (A), koje po obliku potseća na ogledalo običnog reflektora, i u parčetu šamonita (B), koje je napravljeno takođe u obliku hiperbolične lopte. Zakon hiperboličnih ogledala je ovakav. Svetlosni zraci, padajući na unutrašnju površinu hiperboličnog ogledala, skupljaju se svi u jednoj tačci, u žiži hiperbole. To je poznata stvar. A sad evo šta se ne zna: u žižu hiperboličnog ogledala stavljam drugu hiperbolu (koja je, da kažemo, nacrtana naopako) — hiperboloid obrtanja, izrađen od teškog topljivog minerala koji se idealno glača — šamonita (B) — na Severu Rusije naslage su mu neiscrpne. Šta biva sa zracima?
Zraci, koji se skupljaju u žiži ogledala (A), padaju na površinu hiperboloida (B) i odbijaju se od njega matematički paralelno — drugim rečima hiperboloid (B) koncentriše sve zrake u jedan zrak ili u „svetlosni snop” bilo koje debljine. Pomerajući hiperboloid (B) mikrometarskim zavrtnjem, ja po želji povećavam ili smanjujem debljinu „svetlosnog snopa”. Gubitak njegove energije prilikom prolaska kroz vazduh je ništavan. Pri tome mogu „snop” (praktički) svesti na debljinu igle. Na te reči Zoja ustade i opet sede, obgrlivši kolena. — Za vreme prvih opita za izvor svetlosti sam uzimao nekoliko običnih stearinskih sveća. Podešavanjem hiperboloida (B) svodio sam „svetlosni snop” na debljinu pletiće igle, i njime sam lako prosecao dasku debelu jedan palac. Tada sam shvatio da je sva stvar u tome — da se pronađu kompaktni i neobično moćni izvori svetlosne energije. Za tri godine rada — koji je stajao života dvojicu mojih pomoćnika — bila je stvorena evo ova ugljena piramidica. Energija piramidica je već toliko velika da, kad se stave u aparat — kao što vidite — i zapale (gore oko pet minuta), daju „svetlosni snop”, koji je u stanju da za nekoliko sekundi raseče železnički most... Možete li zamisliti kakve se mogućnosti otkrivaju? Ne postoji ništa u prirodi što bi se moglo odupreti snazi „svetlosnog snopa”... Zgrade, tvrđave, drednoti, vazdušne lađe, stene, brda, zemljina kora — sve će probiti, razrušiti, raseći moj zrak... Garin odjednom prekide i diže glavu osluškujući. Napolju je šuštao i škripao šljunak, prigušeno su radili motori. On priskoči prozoru i nestade iza zavese. Zoja je gledala kako je iza prašnjivog somota malinove boje nepomično stajala Garinova prilika, zatim ona zadrhta. On se pomoli iza zavese. — Tri automobila i osam ljudi — reče on šapatom. — To su po nas
došli. Izgleda da je tu i Rolingov automobil. U hotelu smo samo mi i vratarka. (On brzo izvadi revolver iz noćnog stočića i gumu ga u džep od kaputa). Mene u svakom slučaju neće pustiti živa... — On se odjednom veselo počeša po nosu sa strane. — Pa, Zoja, odlučujte se: da ili ne? Za to nema pogodnijeg trenutka od ovog. — Vi ste poludeli, — Zojino lice planu, podmladi se — spašavajte se!.. Garin samo isturi bradicu. — Osam ljudi, sitnica! — on pridiže aparat i okrenu mu cev prema vratima. Lupi se po džepu. Lice mu se najedanput izduži. — Šibice, — prošapta on — nema šibica... Možda je on to rekao namemo da bi iskušao Zoju. Možda i odista nije imao šibica u džepu — od njih je zavisio život. Gledao je u Zoju kao životinja kad čeka smrt. Ona, kao u snu, uze torbicu sa naslonjače i izvadi kutiju voštanih šibica. Pruži ih polako, uz napor. Dok ih je uzimao, prstima oseti njenu hladnu, usku ruku. Dole, oprezno škripeći uz spiralne stepenice, začuše se koraci.
44 Nekoliko ljudi se zaustavi pred vratima. Čulo se njihovo disanje. Garin glasno upita na francuskom: — Ko je to? — Telegram, — odgovori grubi glas — otvorite!.. Zoja ćutke zgrabi Garina za ramena, zatrese glavom. On je odvede u ugao sobe, silom je posadi na čilim. Odmah se vrati aparatu i viknu: — Proturite ga ispod vrata. — Kad se kaže: otvorite, onda otvorite — zaurla isti glas. Drugi, oprezan, upita: — Je li kod vas žena? — Da, kod mene je. — Pustite je, vas ćemo ostaviti na miru. — Upozoravam vas da, — reče Garin grubo — ako se ne izgubite dođavola, posle jednog minuta nijedan neće biti živ... — O-la-la!.. O-ho-ho!.. Hi-hi!.. — zaurlaše, zarzaše glasovi, pa se navališe na vrata, poče da se drma porcelanska kvaka, s dovratka se osuše parčići maltera. Zoja nije skidala očiju s Garinovog lica. Bio je bled, pokreti mu brzi i sigurni. On čučnu i stade da podešava mikrometarski zavrtanj u aparatu. Izvadi nekoliko palidrvaca i stavi ih na sto pored kutije. Uze revolver i uspravi se očekujući. Vrata počeše da pucaju. Odjednom se od udara razbi staklo na prozoru, zaleluja se zavesa. Garin odmah opali u prozor. Čučnu, kresnu šibicom, gurnu je u aparat i zalupi sferni poklopac. Prođe svega jedna sekunda tišine, posle njegovog pucnja. I odmah zatim otpoče napad istovremeno na vrata i prozor. U vrata stadoše da udaraju nečim teškim, od drvenog polja u vratima poleteše iverke. Prozorska zavesa se uplete i pade zajedno s karnizom.
— Gaston! — kriknu Zoja. Kroz gvozdenu prozorsku rešetku uvlačio se Pačji Nos, držeći španski nož na sklapanje u zubima. Vrata su se još držala. Garin je, bled kao krpa, okretao mikrometarski zavrtanj, u levoj ruci mu je poigravao revolver. U aparatu je pucketao, zujao plamen. Kružić svetlosti na zidu (naspram otvora aparata) smanjivao se — zadimiše se tapeti. Gledajući iskosa u revolver, Gaston se kretao duž zida, spremao se na skok. Nož je već držao u ruci, na španski način — s oštricom okrenutom sebi. Kružić svetlosti postade bleštava tačka. Kroz razlupana drvena polja vrata virile su brkate njuške... . Garin zgrabi aparat obema rukama i otvorom ga uperi u Pačji Nos... Zoja vide kako Gaston razjapi usta, kao da je hteo da vikne ili da proguta vazduh... Dimijiva linija mu pređe koso preko grudi, ruke se podigoše i padoše. On se sruši na čilim. Glava mu se, zajedno s ramenima, kao komad hleba, odvoji od donjeg dela tela. Garin okrenu aparat vratima. Prilikom okretanja „svetlosni snop” preseče električnu žicu — sijalica na tavanici se ugasi. Bleštavi zrak iz aparata, tanak i prav kao igla, zakači vrata — osuše se parčići drveta. Skliznu naniže. Začu se kratak jauk, kao kad se prignječi mačka. U mraku se neko povede. Meko pade telo. Zrak je igrao na visini od dve stope od poda. U sobu dopre miris zapaljenog mesa. I odjednom se sve utiša, samo je plamen zujao u aparatu. Garin se nakašlja i reče malo promuklim glasom koji ga je slabo slušao: — Sa svima je svršeno. Iza razbijenog prozora vetrić nalete na nevidljive lipe, one zašuštaše kao što šušte noću — sanjivo. Iz mraka, odozdo, gde su nepomično stajali automobili, neko viknu na ruskom: — Petre Petroviću, jeste li živi? — Garin se pojavi na prozoru. — Obazrivije, to sam ja, Šeljga. Setite se našeg sporazuma? Imam Rolingov auto. Treba bežati. Spašavajte aparat. Čekam...
45 Uveče, kao i obično nedeljom, profesor Rajher je igrao šaha u svojoj kući, na četvrtom spratu, na otvorenom malom balkonu. Partner mu je bio Henrih Volf, njegov omiljeni učenik. Pušili su piljeći u šahovsku tablu. Večernja rumen se već odavno ugasila na kraju dugačke ulice. Crni vazduh bio je zagušljiv. Nije se pokretao bršljan koji je obavijao ispuste verande. Dole, pod zvezdama, pružao se pust asfaltiran trg. Pokašljujući, dahćući, profesor je vukao potez. Digao je debelu ruku sa žućkastim noktima, ali nije dodirnuo figuru. Iz usta izvadi opušak cigare. — Da. Treba razmisliti. — Izvolite — odgovori Henrih. Njegovo lepo lice sа širokim čelom, oštro ocrtanom bradom, s kratkim pravilnim nosom izražavalo je mir moćne mašine. Profesor je imao više temperamenta (staro pokolenje) — čelično-siva brada bila mu je razbarušena, naborano čelo pokriveno crvenim pegama. Visoka lampa ispod širokog šešira u boji osvetijavala je njihova lica. Nekoliko kržljavih zelenkastih bića kružilo je oko sijalice, stajalo na tek izglačanom stolnjaku kostrešeći pipke, gledajući tačkastim očima i, svakako, ne shvatajući da ima čast da prisustvuje kad se dva boga zabavljaju igrom nebeskih stanovnika. Časovnik u sobi izbi deset. Gospođa Rajher, profesorova mati, čista starica, sedela je nepomično. Pri veštačkoj svetlosti više nije mogla da čita i plete. U daljini, gde su u crnoj noći plamteli prozori visoke kuće, na ogromnom prostoru nazirao se kameni Berlin. Da nije bilo sina za šahovskom tablom, da nije bilo tihe svetlosti lampe i zelenkastih bića na stolnjaku, užas, koji je već davno prionuo za dušu, povratio bi se opet, kao mnogo puta u tim godinama, i ispio beskrvno lice gospođe Rajher. To je bio užas pred milionima koji su se kretali na grad, na ovaj balkon. Nisu se zvali Fricevi, Johani, Henrisi, Otoni, nego masa. I svi
su bili kao jedan — rđavo obrijani, s papirnim grudima pokrivenim gvozdenom, olovnom prašinom — pokatkad bi ispunili ulice. Mnogo su hteli, isturajući teške vilice. Gospođa Rajher se seti srećnog vremena kada se njen verenik, Oto Rajher, vratio ispod Sedana kao pobednik francuskog cara. Sav je bio prožet mirisom vojničke kože, bio je bradat i vikao je kad je govorio. Dočekala ga je izvan grada. Na sebi je imala plavu haljinu i pantljike i cveće. Nemačka je letela ka pobedama, ka sreći zajedno s veselom Otovom bradom, zajedno s ponosom i nadama. Ubrzo će čitav svet biti osvojen... Prošao je život gospođe Rajher. I dođe i prođe drugi rat. Nekako su izvukli noge iz blata, u kome su i milioni ljudskih leševa. I odjednom — pojaviše se mase. Pogledaj bilo kome u oči ispod štita od kape. To nisu nemačke oči. Izraz im je uporan, neveseo, nedostižan. Njihovim očima nema pristupa. Gospođu Rajher je obuzimao užas. Na balkonu se pojavi Aleksej Semjonović Hlinov. Bio je obučen u nedeljno, uredno sivo odelo. Hlinov se pokloni gospođi Rajher, zažele joj dobro veče i sede pored profesora, koji se dobrodušno namršti i s humorom namignu šahovskoj tabli. Na stolu su ležali časopisi i strani listovi. Profesor je, kao i svaki inteligentan čovek u Nemačkoj, bio siromašan. Njegovo gostoprimstvo se ograničavalo na blagu svetlost lampe na sveže izglačanom stoljnjaku, na ponuđenu cigaru od dvaset pfeniga i na razgovor koji je, svakako, više vredeo od večere sa šampanjcem i drugim koještarijama. U radne dane, od sedam ujutru do sedam uveče, profesor je bio ćutljiv, poslovan i strog. Nedeljom bi „rado s prijateljima polazio u šetnju po zemlji fantazije”. Voleo je da porazgovara „od jednog do drugog kraja cigare”. — Da, treba razmisliti — reče opet profesor obavijajući se dimom. — Izvolite — odgovori Volf s hladnom učtivošću. Hlinov raširi pariški „L’Entransižan” i na prvoj stranici, pod naslovom „Tajanstveni zločin u Vil Davreu”, ugleda snimak koji je prikazivao sedmoricu ljudi isečenih na komade. „Na komade, pa šta s tim”, pomisli Hlinov. Ali ono što je pročitao natera ga da se zamisli: „ ... Postoji pretpostavka da je zločin izvršen nekakvim dosad nepoznatim oruđem, ili usijanom žicom ili toplotnim zrakom ogromnog napona. Uspeli smo da ustanovimo narodnost i spoljašnjost zločinca: to je, kako se i moglo
očekivati — Rus (sledio je opis spoljašnjosti, koji je dala vlasnica hotela). One noći kad je izvršen zločin s njim je bila jedna žena. Ali dalje je sve zaogrnuto velom tajne. Možda krvavi nalaz u šumi Fonteneblo donekle pridiže veo. Tamo je, na trideset metara od puta, nađen nepoznat čovek u besvesnom stanju. Na telu je imao četiri rane od vatrenog oružja. Dokumenta i sve po čemu je moglo da se ustanovi ko je ta ličnost bili su ukradeni. Očigledno je da je žrtva bila izbačena iz automobila. Dosad nismo uspeli da ga povratimo svesti...”
46 — Šah! — uskliknu profesor, mašući uzetim konjem. — Šah i mat! Volfe, vi ste razbijeni, vi ste okupirani, vi ste na kolenima, šezdeset šest godina ćete plaćati reparacije. Takav je zakon visoke imperijalističke politike. — Revanš? — upita Volf. — O, ne, naslađivaću se svim preimućstvima pobednika. Profesor potapša Hlinova po kolenu. — Šta ste pročitali u novinama, moj mladi i nepomirljivi boljševiče? Sedam isečenih Francuza? Šta da mu radiš — pobednici su uvek skloni preteranostima. Istorija teži za ravnotežom. Pesimizam — eto šta pobednici dovlače u svoju kuću zajedno s onim što su opljačkali. Počinju da se hrane odveć masnim jelom. Želudac ne može da svari masnoću, već truje krv odvratnim otrovima. Oni seku ljude na komade, vešaju se naramenicama, skaču s mostova. Kod njih se gubi ljubav za životom. Optimizam — eto šta ostaje kod pobeđenih u zamenu za ono što im je opljačkano. Divna je osobina ljudske volje — verovati da se sve kreće ka boljem u najboljem svetu od svih svetova. Pesimizam mora biti iščupan iz korena. Sumorna i krvava mistika Istoka, beznadežna tuga jelinske civilizacije, razuzdane strasti Rima sred zadimljenih ruševina gradova, fanatičnost srednjeg veka, koji svake godine očekuje smak sveta i strašni sud, i naš vek, koji gradi kartonske kućice blagostanja i guta nepodnošljive besmislice kinematografa — na kakvoj je osnovi, pitam ja, izgrađena ta bedna psihika gospodara prirode? Osnova je — pesimizam ... Prokleti pesimizam ... Čitao sam vašeg Lenjina, dragi moj... To je veliki optimist. Ja ga cenim... — Danas ste odlično raspoloženi, profesore, — reče Volf mračno. — Znate li zbog čega? — Profesor se uvali u pletenu naslonjaču, brada mu se nabora, a oči veselo, mladalački pogledaše ispod obrva. — Učinio
sam vrlo zanimljivo otkriće... Dobio sam neke izveštaje i uporedio izvesne podatke, i neočekivano sam došao do izvanrednog zaključka... Kad nemačka vlada ne bi bila banda pustolova, kad bih bio siguran da moje otkriće ne bi dospelo u ruke varalica i pljačkaša — gotovo da bih ga objavio... Ali ne, bolje je ćutati... — Nadam se da se nama možete poveriti — reče Volf. Profesor mu lukavo namignu: — Šta biste vi, naprimer, rekli, prijatlju moj, kada bih ponudio poštenoj nemačkoj vladi... čujete li, podvlačim: „poštenoj”, tome ja pridajem naročit smisao... — kad bih joj ponudio bilo koje zalihe zlata? — Odakle? — upita Volf. — Iz zemlje, prirodno ... — Gde je ta zemlja? — Svejedno gde. Bilo koja tačka zemljine lopte. Ako hoćete, u centru Berlina. Ali neću ponuditi. Ne verujem da bi zlato obogatilo vas, mene, sve Friceve, Mihele... Gotovo da bismo još više osiromašili... Samo je jedan čovek — on okrenu Hlinovu sedu lavovsku glavu — vaš zemljak, predložio da se zlato upotrebi za pravu svrhu... Vi me razumete? Hlinov se osmehnu i klimnu glavom. — Profesore, navikao sam da vas slušam ozbiljnog — reče Volf. — Potrudiću se da budem ozbiljan. Eto kod njih u Moskvi zimski mrazevi teraju do trideset stepeni ispod nule, voda prosuta s trećeg sprata pada na zemlju u obliku ledenih loptica. Zemlja juri kroz međuplanetarni prostor deset-petnaest milijardi godina. Da li se ona ohladila za to vreme, đavo je odneo? Tvrdim da se zemlja već odavno ohladila, zračenjem predala svu svoju toplotu međuplanetarnom prostoru. Upitaćete: a vulkani, istopljena lava, vreli gejziri? Između tvrde, od sunca slabo zagrevane zemljine kore i čitave zemljine mase nalazi se pojas istopljenih metala, takozvani Olivinski pojas. On nastaje od neprekidnog atomskog raspadanja osnovne mase zemlje. Ta osnovna masa sačinjava loptu čija je temperatura ravna temperaturi međuplanetarnog prostora, to jest u njoj je temperatura dvesta sedamdeset tri stepena ispod nule. Proizvodi raspadanja — Olivinski pojas — nisu ništa drugo nego olivinski minerali, živa i zlato, koji se nalaze u tečnom stanju. I, prema mnogim podacima, njihova nalazišta nisu tako duboka: od petnaest do tri hiljade metara dubine. Može se u centru Berlina
probiti bušotina, i istopljeno zlato će, kao kafa, samo pokuljati iz dubine Olivinskog pojasa... — Logično, primamljivo, ali neverovatno — reče Volf pošto je neko vreme ćutao. — Nemoguće je probiti toliko duboko bušotinu savremenim alatom...
47 Hlinov stavi ruku na rašireni list „L’Entransižana”. — Profesore, ovaj snimak me je potsetio na razgovor u aeroplanu kada sam leteo za Berlin. Zadatak da se dospe do elemenata zemljinog centra koji se raspadaju više nije tako neverovatan. — Kakve to ima veze s isečenim Francuzima? — upita profesor paleći opet cigaru. — Ubistvo u Vil Davreu izvršeno je toplotnim zrakom. Na te reči Volf se primače stolu, njegovo hladno lice se napregnu. — Ah, opet ti zraci, — profesor se namršti kao da je pojeo nešto kiselo — gluposti, blef, patke koje pušta englesko ministarstvo vojske. — Aparat je napravio Rus, ja poznajem tog čoveka, — odgovori Hlinov — to je darovit pronalazač i velik zločinac. Hlinov ispriča sve što je znao o inženjeru Garinu: O njegovim radovima u Politehničkom institutu, o zločinu na Krestovskom Ostrvu, o čudnim nalascima u podrumu vile, o pozivanju Šeljge u Pariz i o tome da se sada, očito, vrši pomamna hajka za Garinovim aparatom. — Svedočanstvo je ovde, — Hlinov mu pokaza fotografiju — to je Garinovo delo. Volf je natmureno razgledao snimak. Profesor poče rasejano: — Vi mislite da se toplotnim zracima može bušiti zemlja? Ono jest... na tri hiljade strepeni tope se i glina i granit. Vrlo, vrlo zanimljivo...A da li se može nekako telegrafisati tome Garinu? Hm... Kada bi se bušenje spojilo s veštačkim hlađenjem i kad bi se postavili električni elevatori za crpenje minerala, moglo bi se prodreti duboko... Prijatelju moj, đavolski ste me zainteresovali...
Do dva sata noći, preko običaja, profesor se šetao po balkonu, dimio cigarom i stvarao planove, čudnije jedne od drugih.
48 Odlazeći od profesora, Volf se obično opraštao s Hlinovom na trgu. Ovog puta je pošao s njim, lupkajući štapom, pognuvši namršteno lice. — Vi ste mišljenja da se Garin sklonio zajedno s aparatom posle događaja u Vil Davreu? — upita on. — Da. — A onaj „krvavi nalaz u šumi Fonteneblo”, ne može li to biti Garin? — Hoćete da kažete da se Šeljga dokopao aparata? .. — Baš to... — To mi nije padalo na pamet... Da, to bi bilo vrlo dobro. — Mislim — reče Volf podrugljivo podigavši glavu. Hlinov brzo pogleda sabesednika. Obojica stadoše. Svetiljka je izdaleka osvetljavala Volfovo lice, pakostan osmejak, hladne oči, tvrdu bradu. Hlinov reče: — U svakom slučaju to su sve nagađanja, zasad nemamo zbog čega da se svađamo. — Razumem, razumem. — Volfe, neću pred vama ništa da uvijam, već kažem otvoreno — neophodno je da Garinov aparat bude u SSSR-u. Samom tom željom ja od vas stvaram neprijatelja. Časnu reč, dragi Volfe, imate vrlo nejasne pojmove o tome šta je štetno a šta korisno za vašu otadžbinu. — Trudite se da me uvredite? — Ih, dođavola! Ono, istina je — Hlinov na čisto ruski način, što Volf odmah zapazi, nakrivi šešir i počeša se za uhom. — Zar se i posle onog klanja, kada smo jedan drugome pomlatili sedam miliona ljudi, čovek može vređati kad mu se nešto kaže? .. Vi ste Nemac od glave do pete, oklopna pešadija, Proizvođač mašina, i živci su vam, mislim, drugog kova. Slušajte,
Volfe, kada bi Garinov aparat dospeo u ruke takvim kao što ste vi, kakva sve čuda ne biste načinili... — Nemačka se neće nikada pomiriti s poniženjem. Stigoše pred kuću u kojoj je Hlinov na prvom spratu imao iznajmljenu sobu. Oprostiše se bez reći. Hlinov uđe na kapiju. Volf je stajao, lagano premećući u zubima ugaslu cigaru. Odjednom se prozor na prvom spra tu otvori i Hlinov izviri sav uzrujan: — A... Još ste ovde?.. Hvala bogu. Volfe, telegram iz Pariza, od Šeljge... Slušajte: „Zločinac pobegao. Ranjen sam, uskoro ću ustati. Svetu preti vrlo velika, neizmerna opasnost. Neophodan je vaš dolazak“. — Putujem s vama — reče Volf.
49 Na beloj lelujavoj zavesi poigravale su senke od lišća. Iza zavese se čuo neprekidni žubor. To je na travnjaku bolničkog vrta prštala voda iz creva za polivanje, praveći dugu, i kapala s lišća platana ispred prozora. Šeljga je dremao u beloj, visokoj sobi, koja je bila osvetljena kroz zavesu. Izdaleka je dopirala buka Pariza. Šuštanje drveća, glasovi ptica i jednolično prskan je vode čuli su se u blizini. Nedaleko je brektao automobil ili su odjekivali koraci hodnikom. Šeljga je brzo otvarao oči i oštro, nemirno gledao u vrata. Nije mogao da se pokrene. Obe su mu ruke bile u gipsu, grudi i glava ufačlovani. Za odbranu su mu ostale samo oči. I ponovo su slatki zvuci iz vrta mamili snu. Probudila ga je sestra karmelitka, 14 sva u belom, punačkim rukama oprezno je prinela Šeljginim usnama porcelanski sudić za sos pun čaja. Kada je otišla, ostao je miris despića. Dan je prolazio u snu i nemiru. Bio je to sedmi dan otkako su Šeljgu, bez svesti, krvavog, pronašli u šumi Fonteneblo. Već ga je dvaput saslušavao islednik. Šeljga je dao sledeći iskaz: — U dvanaest sati noću napala su me dvojica. Branio sam se štapom i pesnicama. Dobio sam četiri metka, više se ničeg ne sećam. — Jeste li dobro videli lica napadača? — Njihova lica — čitav donji deo — bila su pokrivena maramama. — Branili ste se i štapom? — Bila je to obična grana — našao sam je u šumi. — Šta ste tako kasno radili u šumi Fonteneblo? — Šetao sam, razgledao dvorac, pošao sam natrag kroz šumu, pa sam zalutao.
— Čime ćete objasniti okolnost što su u blizini mesta gde je na vas izvršen atentat pronađeni svezi tragovi automobila? — Znači da su zločinci došli automobilom. — Da bi vas opljačkali? Ili ubili? — Mislim ni jedno ni drugo. Mene niko ne poznaje u Parizu. U poslanstvu ne radim. Ne obavljam političku misiju. Sa sobom nosim malo novaca. — Izgleda da zločinci nisu čekali vas kada su stajali kod hrasta sa dva debla, na proplanku, gde je jedan pušio, a drugi izgubio dugme od košulje sa skupocenim biserom? — Po svoj prilici to su bili mladi svetski ljudi koji su izgubili na trikama ili u kockarnici. Tražili su priliku da poprave stvar. U šumu Fonteneblo mogao je dospeti čovek nabijen novčanicama od hiljadu franaka. Na drugom saslušanju, kada je islednik pokazao kopiju telegrama poslatu u Berlin Hlinovu (telegram je isledniku predala sestra karmelitka), Šeljga odgovori: — To je šifra. Stvar se tiče hvatanja teškog zločinca koji je pobegao iz Rusije. — Da li biste mogli da govorite sa mnom iskrenije? — Ne. To nije moja tajna. Na pitanja je Šeljga odgovarao tačno i jasno, gledao u oči pošteno, pa čak i malo glupavo. Isledniku nije ništa drugo ostalo nego da poveruje u njegovu iskrenost. Ali opasnost nije bila prošla. Opasnošću su bili prožeti stupci listova, puni pojedinosti „teškog zločina u Vil Davreu”, opasnost se krila iza vrata, iza bele zavese što se leluja na vetru, u porcelanskom sudiću za sos koji su njegovim usnama prinosile punačke ruke sestre karmelitke. Bio je samo jedan spas: što je mogućno pre skinuti gips i zavoje. I Šeljga se sav ohladio, bez pokreta, u polusnu.
50 ...U polusnu se seti: Farovi su ugašeni. Automobil je smanjio brzinu... Kroz prozorče na autu izvirio je Garin i glasnim šapatom rekao: — Šeljga, skrećite, sada dolazi proplanak. Tamo... Teško se zatresavši u jarku kraj puta, automobil prođe između drveća, okrenu se i stade. Pod zvezdama se prostirao vijugav proplanak. U senci drveća nejasno su se nazirale nagomilane stene. Motor bi ugašen. Oštro zamirisa trava. Dremljivo je zapljuskivao potočić, nad njim je lebdela maglica, gubeći se u dubini proplanka kao nejasan komad platna. Garin iskoči na mokru travu. Pruži ruku. Iz automobila iziđe Zoja Monroz u duboko natučenom šeširiću, diže glavu prema zvezdama. Smače ramenima. — Ta izlazite — oštro reče Garin. Tada iz automobila, promolivši najpre glavu, iziđe Roling. Ispod senke koju je bacao kruti šešir blistali su mu zlatni zubi. Voda je žuborila i zapljuskivala kamenje. Roling izvadi ruku iz džepa, očigledno, već odavno stisnutu u pesnicu, i progovori pomalo muklim glasom: — Ako se ovde priprema smrtna presuda, ja protestujem. U ime prava. U ime čovečnosti... Protestujem kao Amerikanac... Kao hrišćanin... Nudim kakav god hoćete otkup za život. Zoja je stajala okrenuvši leđa. Garin reče s gađenjem: — Mogao sam vas i tamo ubiti... — Otkup? — brzo upita Roling. — Ne.
— Učestvovanje u vašim, — Roling pokrenu obraze — u vašim čudnim pothvatima? — Da. Treba da se toga sećate... Na bulevaru Malzerb... Govorio sam vam... — Dobro, — odgovori Roling — sutra ću vas primiti... Moram iznova razmisliti o vašoj ponudi. Zoja reče tiho: — Roling, ne trućajte gluposti. — Gospođice, — Roling poskoči, šešir mu pade na nos — gospođice... Ponašanje vam je nečuveno... Izdajstvo... Razvrat... Zoja mu tiho odgovori: — Idite dođavola! Govorite s Garinom. Tada Roling i Garin priđoše hrastu sa dva debla. Tamo zasija električna baterija. Nagnuše se dve glave. Nekoliko sekundi čulo se samo kako se potočić preliva preko kamenja. — ... Ali nas je četvoro, a ne troje... ovde postoji svedok — dopre do Šeljge oštar Rolingov glas. — Ko je to, ko? — strese se Seljga mrmljajući kroza san. Zenice mu se strahovito raširiše. Pred njim je na beloj stoličici — sa šeširom na kolenima — sedeo Hlinov.
51 — Nisam predvideo potez... Nisam imao vremena da mislim, — pričao mu je Šeljga — dopustio sam da me namagarče. — Greška vam je u tome što ste povezli Rolinga automobilom — reče Hlinov. — Otkud sam ga ja povezao... Kada je u hotelu otpočela pucnjava i klanje, Roling je, kao pacov, sedeo u automobilu — naoružan sa dva kolta... Ja nisam imao oružja. Ispeo sam se na balkon i video kako se Garin razračunava s banditima... Rekao sam to Rolingu... On se uplašio, zašištao i odlučno odbio da iziđe iz automobila... Zatim je pokušao da puca na Zoju Monroz. Ali smo mu ja i Garin izvili ruke... Nije se imalo kad petljati, seo sam za upravljač i dao gas. — Kad ste bili na proplanku i oni se savetovali kraj hrasta, zar niste shvatili? .. — Shvartio sam da sam nagraisao... A šta sam mogao da uradim? Da bežim? Treba da znate, ja sam ipak sportist. Sem toga, imao sam i razrađen ceo plan... U džepu lažni pasoš za Garina, sa deset viza... Njegov aparat — na domaku ruke — u automobilu ... Da li sam pod takvim okolnostima mogao mnogo misliti o svojoj koži? .. — Dobro... Oni su se dogovorili... — Holing je potpisao nekakvu hartiju tamo, ispod drveta, dobro sam video. Posle toga — čujem — rekao je nešto u pogledu četvrtog svedoka, to jest mene. Kažem poluglasno Zoji: „Slušajte, malopre smo prošli pored policajca, on je zapamtio broj automobila. Ako me sada ubiju, do zore ćete sve troje imati na rukama čelične lisice”. Znate šta mi je odgovorila? Ala je žena!.. Preko ramena, ne gledajući: „Dobro, primam to na znanje”. A što je lepa! Vragolanka! Da nastavim. Garin i Roling se vratiše automobilu. Ja se
pravim nevešt... Prvo sede Zoja. Izviri i reče nešto na engleskom. Garin će meni na to: „Druže Šeljga, sada terajte punom brzinom drumom na zapad”. Čučnem ispred hladnjaka... To je bila moja greška. Oni su jedino to i čekali... Da je auto bio u pokretu, ne bi mi ništa učinili, uplašili bi se... Dobro, palim auto ... Odjednom, u teme, u mozak — kao da mi se na glavu srušila kuća, krenuše kosti, nešto me tresnu, opeče vatrom, sruši me nauznak... Video sam samo kako je promakla iskrivljena Rolingova njuška. Pasji sin! Opalio na mene četiri metka... Posle toga otvaram oči, kad, ja u ovoj sobi. Šeljga se umorio pričajući. Dugo su ćutali. Hlinov upita: — Gde može sada biti Roling? — Kako gde? Svakako u Parizu. Vršlja po štampi. Sada vrši veliku ofanzivu na hemiskom frontu. Novac lopatom zgrće. U tome je cela stvar što svakog trenutka očekujem metak kroz prozor ili otrov u sudiću za sos. On će me ipak na kraju ucmekati, dabome... — Zašto ćutite? .. Treba da smesta izvestite šefa policije. — Dragi druže, vi ste poludeli! Još sam u životu samo zbog toga što ćutim.
52 — Dakle, Šeljga, svojim očima ste videli dejstvo aparata? — Video sam i sada znam: topovi, gasovi, aeroplani — sve su to dečje igračke. Ne zaboravite da tu nije samo Garin... Garin i Roling. Smrtonosna sprava i milijarde. Sve se može očekivati. Hlinov odmače zavesu i dugo je stajao kraj prozora, gledajući u smaragdno zelenilo, u starog baštovana koji je s mukom prenosio metalna zglavkasta creva u hlađovitu stranu vrta, u crne drozdove — oni su vredno i zabrinuto trčkarali pod žbunjem vrbene, izvlačeći gliste iz crnice. Nebo, plavo i divno, prostiralo se nad vrtom kao večni mir. — A da ih prepustite same sebi, neka se pokažu u svoj svojoj veličini — Rolinga i Garina, i kraj će biti bliži — reče Hlinov. Ovaj svet će neminovno propasti ... Ovde samo drozdovi žive pametno. — Hlinov se odmače od prozora. — Čovek kamenog doba bio je značajniji, nesumnjivo... Besplatno, samo iz unutrašnje potrebe, radio je crteže po pećinama, mislio, sedeći kraj vatre, o mamutima, o olujama, o čudnom smenjdvanju života i smrti i o strnom sebi. Đavo neka ga nosi, ali to je bilo dostojno poštovanja!.. Mozak još mali, lobanja debela, ali su iz njegove glave sevale munje duhovne energije... A ovi, današnji, koga će im đavola mašine za letenje? Recimo da u pećini naspram paleolitskog čoveka posadimo nekakvog kicoša s bulevara. Taj bi ga kosmati čika upitao: „Pričaj, sine bolesne kučke, šta si smislio za ovih sto hiljada godina?..” „Ah”, zbunio bi se kicoš, „znate, ja toliko ne mislim koliko se naslađujem plodovima civilizacije, gospodine čukundedo... Da nam od strane gomile ne preti opasnost, naš bi svet odista bio divan. Žene, restorani, malo uzrujavanja s kartama u kockarnici, malo sporta... Ali, baš su prava napast te stalne krize i revolucije, to već postaje zamorno...” „Uh, ti”, rekao bi i na to čukunded, zureći u kicoša vatrenim očima, „а meni
se, eto, sviđa da mi-i-i-i-slim, eto ja sedim i cenim svoj genijalni mozak... Hteo bih njime da proniknem vasionu.. Hlinov zaćuta. Nasmejana lica zurio je u sumrak paleolitske pećine. Zatrese glavom: — Za šta se bore Garin i Roling? Za vrlo škakljivu stvar. Neka je oni nazivaju gospodarenjem svetom. Ipak to nije ništa drugo nego škakljiva stvar. Prošlog rata je izginulo trideset miliona. Oni će se potruditi da ubiju trista. Duhovna energija je u najdubljoj nesvesti. Profesor Rajher ručava samo nedeljom. U ostale dane jede dva sendviča s pekmezom i margarinom — za doručak, i kuvan krompir sa solju — za ručak. To je plata za rad mozga... I tako će biti sve dok ne dignemo u vazduh svu tu njihovu „civilizaciju”, Garina ne strpamo u ludnicu, a Rolinga ne pošaljemo na Vrangelovo Ostrvo za šefa uprave dobara ... U pravu ste, treba se boriti... U redu — ja sam spreman. SSSR mora imati Garinov aparat. — Aparat će biti naš — reče Šeljga zatvorivši oči. — S kog kraja da se počne? — Od obaveštajne službe, to je red. — U kom pravcu? — Garin sada, po svoj prilici, mahnitom brzinom gradi aparate. U Vil Davreu je imao samo model. Ako on uspe da napravi ubojni aparat — onda će biti vrlo teško doći do njega. Prvo — treba saznati gde on pravi aparate. — Biće potreban novac. — Otiđite danas u ulicu Grenel, porazgovarajte s našim poslanikom, ja sam ga već s ponečim upoznao. Novac će se dobiti. Sada druga stvar — treba Pronaći Zoju Monroz, to je vrlo važno. Ta žena je pametna, surova, s velikom fantazijom. Ona je Garina i Rolinga vezala do smrti. U njoj je cela opruga njihovih mahinacija. — Oprostite, ali odbijam da se borim protiv žena. — Alekseju Semjonoviću, ona je jača od nas obojice ... Ona će još mnogo krvi proliti.
53 Zoja iziđe iz okrugle i niske kade, podmetnu leđa — sobarica je ogrnu čupavim ogrtačem. Još uvek sva poprskana kapljicama morske vode, Zoja sede na mermernu klupu. Kroz okrugle prozore klizili su pokretni otsjaji sunca, zelenkasta svetlost poigravala je na mermernim zidovima, kupatilo se ovlaš ljuljalo. Sobarica je oprezno brisala Zojine noge kao neku dragocenost, navukla joj čarape i bele cipele. — Rublje, gospođo. Zoja leno ustade, sobarica joj obuče rublje koje se skoro nije videlo na telu. Zoja je gledala pored ogledala izvivši obrve. Zatim joj sobarica navuče belu suknju i beli kaputić mornarskog kroja, sa zlatnim dugmetima — kao što je i priličilo vlasnici tristatonske jahte u Sredozemnom Moru. — Šminku, gospođo? — Vi ste poludeli — odgovori Zoja, lagano odmeri sobaricu i pođe gore, na palubu, gde je na hladovitoj strani, na niskom stočiću od trske, bio postavljen doručak. Zoja sede za sto. Prelomi parče hleba i zagleda se. Beli uski trup motorne jahte klizio je po vodi ravnoj kao ogledalo — more je bilo jasnoplavo, malo tamnije od vedrog neba. Mirisalo je na svežinu dobro oprane palube. Dunu topal vetrić, ugodno milujući noge pod haljinom. Na ovlaš ispupčenoj palubi od uskih dasaka, kao na mekoj jelenskoj koži, stajale su kraj ograde pletene naslonjače, na, sredini je bio prostrt srebrnasti istočnjački čilim s razbacanim jastučićima od brokata. Od kapetanskog mostića do krme bilo je zetegnuto perde od plave svile s rojtama i kićankama. Zoja uzdahnu i lati se doručka.
Lako koračajući i smešeći se priđe kapetan Jansen, Norvežanin — obrijan, rumen, nalik na odraslo dete. On bez žurbe prinese dva prsta kapi, jako nakrivljenoj na jedno uho. — Dobro jutro, gospođo Lamol (Zoja je plovila pod tim imenom i pod francuskom zastavom). Kapetan je sav bio snežno beo, uglađen — onako krivonog, mornarski otmen. Zoja ga osmotri od zlatnih hrastovih listova na štitu kape do belih cipela s đonovima od kanapa. Bila je zadovoljna. — Dobro jutro, Jansene. — Imam čast da vas izvestim, pravac severozapad-zapad, širina i dužina (ta i ta), na vidiku se puši Vezuv. Najviše za jedan sat ukazaće se Napulj. — Sedite, Jansene. Pokretom ruke ona ga pozva da uzme učešća u doručku. Jansen sede na klupicu od trske, koja zaškripa pod njegovim snažnim telom. Odbi da doručkuje — već je bio jeo u devet ujutru. Iz učtivosti uze šoljicu kafe. Zoja je razgledala njegovo preplanulo lice sa svetlim trepavicama — ono se malo obli rumenilom. On ne srknu, već stavi šoljicu na stolnjak. — Trpba promeniti pijaću vodu i uzeti benzin za motore — reče on ne dižući oči. — Kako — da svraćamo u Napulj? To me ne raduje! Pristaćemo u spoljnoj luci, ako su vam toliko potrebni voda i benzin. — Razumem, pristaćemo u spoljnoj luci — tiho reče kapetan. — Jansene, vaši preci su bili morski razbojnici? — Da, gospođo. — Kako je to bilo zanimljivo! Doživljaji, opasnosti, pijančenja do besvesti, otmica lepih žena... Nije li vam žao što niste morski razbojnik? Jansen je ćutao. Riđe su mu trepavice podrhtavale. Čelo mu se nabora. — A? — Ja sam dobro vaspitan, gospođo. — Verujem. — Zar nešto u meni daje povoda da se misli kako sam ja kadar na protivzakonite i nelojalne postupke? — Fuj, — reče Zoja — tako snažan, smion, sjajan čovek, potomak gusara — i sve ovo da biste vozili džandrljivu ženu po toploj, dosadnoj bari. Fuj! — Ali, gospođo...
— Napravite neku glupost, Jansene. Dosadno mi je... — Razumem, napraviću glupost. — Kada nas zadesi strašna bura, nasukajte jahtu. — Razumem, nasukaću jahtu... — Imate li ozbiljnu nameru da to uradite? — Ako vi naređujete... On pogleda Zoju. U očima mu se ogledala uvreda i uzdržano ushićenje. Zoja se protegli i stavi ruku na njegov beli rukav: — Ja se ne izmotavam, Jansene. Poznajem vas svega tri nedelje, ali mi se čini da ste vi od onih koji mogu biti odani (njemu se stegoše vilice). Čini mi se da ste kadri da učinite ono što prelazi okvire lojalnosti ako, ako... Utom se na uglačanim stepenicama od kapetanskog mostića, na kojima se blistao mesing, ukazaše nečije noge. Jansen reče žurno: — Vreme je, gospođo... Sa stepenica siđe kapetanov pomoćnik i raportira: — Gospođo Lamol, tri minuita je do dvanaest, sada će vas pozvati preko radija ...
54 Vetar joj je nadimao belu suknju. Zoja se pope na gornju palubu, gde se nalazila kajuta s radiotelegrafom. Poluzatvorenih očiju udahnu slani vazduh. Odozgo, s kapetanskog mostića, izgledala je neobuhvatna sunčana svetlost koja je padala na stakleno, sitno ustalasano more. Zoja je gledala i zagledala se uhvativši se za ogradu. Uski trup jahte s pridignutim kosnikom leteo je po vetru u toj vodnjikavoj svetlosti. Srce joj je lupalo od sreće. Činilo joj se da je dovoljno samo da odvoji ruke od ograde, pa da poleti. Čudan je stvor čovek. Kakvim se brojkama mogu izraziti neočekivanosti njegovog preobražaja? Ljutiti izlivi volje, tečan otrov želja, duša, činilo se, razbijena u parčiće — sva mučna tamna Zojina prošlost — sve je to otišlo, rasplinulo se u toj sunčanoj svetlosti ... „Mlada sam, mlada”, tako joj se činilo na palubi lađe s kosnikom uprtim u sunce, „lepa sam, dobra”. Vetar joj je milovao vrat, lice. Zoja je žudno želela da bude srećna. Još uvek nemajući snage da se odvoji od svetlosti, neba, mora, ona okrenu hladnu kvaku vratanaca, uđe u kristalnu kabinu, u kojoj su sa sunčane strane bile spuštene zavesice. Uze slušalice. Nalakti se na sto i pokri oči prstima — srce joj te još uvek vatreno kucalo. Zoja reče pomoćniku kapetana: — Idite. On iziđe, pogledavši ispod Oka gospođu Lamol. Ne samo što je bila đavolski lepa, skladna, tanana, „elegantna” — ona je izazivala neiskazano uzbuđenje.
55 Dvorstruki udarci hronometra, kao brodska zvona, otkucaše dvanaest. Zoja se osmehnu — prošla su svega tri minuta otkako se digla iz naslonjače pod perdetom. „Treba naučiti osećati, svaki minut pretvarati u večnost”, pomisli ona, „znati da su idući milioni minuta — milioni večnosti”. Ona stavi prste na malu polugu, i pomaknuvši je ulevo, namesti aparat na talasnu dužinu od sto trideset sedam i po metara. Tada se iz crne praznine slušalica začu spori i čvrsti Rolingov glas: — ... Gospođo Lamol, gospođo Lamol... gospođo Lamol... Slušajte, slušajte, slušajte... — D, slušam, umiri se — prošaputa Zoja. ...Je li kod vas sve u redu? Nemate li nezgoda? Da li vam što nedostaje? Danas, u isto vreme kao i obično, biću srećan da čujem vaš glas... Šaljite talas iste dužine, kao i obično... Gospođo Lamol, ne udaljavajte se suviše od jedanaest stepeni istočne dužine i četrdeset stepeni severne širine. Nije isključena mogućnosti skorog susreta. Kod nas je sve u redu. Poslovi sjajni. Onaj koji treba da ćuti, ćuti. Budite bez brige, srećni — srećan put... Zoja skide slušalice. Bora joj pređe preko čela. Gledajući u strelicu hronometra, ona procedi kroz zube: „Dosadilo mi je!” Ljutila su je ta svakodnevna izjavljivanja ljubavi preko radija. Roling ne može, neće da je ostavi na miru... Učiniće bilo kakav prestup, na kraju krajeva, samo da bi mu dozvolila da svakog dana krči u mikrofon: „... budite bez brige, srećni, srećan put”.
56 Posle ubistva u Vil Davreu i Fonteneblou, i mahnite vožnje s Garinom po mesečinom oblivenim drumovima za Havr, Zoja i Roling se više nisu sastajali. On je pucao na nju one noći, trudio se da je uvredi, pa je zaćutao. Izgleda da je onda, pognuvši se u automobilu, čak i tiho plakao. U Havru je sela na njegovu jahtu „Arizona” i u zoru stigla u Biskajski Zaliv. U Lisabonu je Zoja dobila isprave na ime gospođe Lamol — postala je vlasnica jedne od najraskošnijih jahti na Zapadu. Iz Lisabona su otplovili na Sredozemno More, i tamo je „Arizona” krstarila oko obala Italije, držeći se jedanaest stepeni istočne dužine i četrdeset stepeni Severne širine. Smesta je bila uspostavljena veza između jahte i privatne Rolingove radio-stanice u Medonu kraj Pariza. Kapetan Jansen je izveštavao Rolinga o svim pojedinostima putovanja. Roling je svakodnevno zvao Zoju. Ona mu je svako veče iznosila svoja „raspoloženja”. U toj jednoličnosti prošlo je deset dana, i odjednom su aparati „Arizone” koji su ispitivali prostranstvo, uhvatili kratke talase na nerazumljivom jeziku. Obavestili su Zoju, i ona je čula glas od koga joj je stalo srce. — ... Zoja, Zoja, Zoja, Zoja ... Kao kad ogromna muva lupa o staklo, tako je u slušalicama zvonio Garinov glas. On je ponavljao njeno ime i zatim je posle izvesnog vremena rekao: — ... Odgovaraj od jednog sata do tri sata noću... I opet: — Zoja, Zoja, Zoja... Budi oprezna, budi oprezna ... Iste noći iznad mračnog mora, iznad usnule Evrope, iznad drevnih zgarišta Male Azije, iznad ravnica Afrike, pokrivenih iglicama i prašinom sasušenih biljaka, poleteše talasi ženskog glasa:
— ... Onome koji je rekao da odgovaram od jednog do tri sata... Taj poziv je Zoja ponovila više puta. Zatim je govorila: — ... Hoću da te vidim. Neka je to nerazborito. Odredi bilo koju italijansku luku... Ne zovi me po imenu, prepoznaću te po glasu ... Iste noći, u isti trenutak kada je Zoja tvrdoglavo ponavljala poziv nadajući se da Garin negde — u Evropi, Aziji, Africi — traži talase elektromagneta „Arizone”, dve hiljade kilometara odatle, u Parizu, na noćnom stočiću kraj kreveta za dvoje, u kome je usamljen, zabivši nos u jorgan, spavao Roling, zazvoni telefon. Roling poskoči i ščepa slušalicu. Ču se usplahireni Semjonovljev glas: — Roling. Ona razgovara. — S kime? — Rđavo se čuje, ne zove ga po imenu. — Dobro, slušajte i dalje. Izveštaj sutra. Roling spusti slušalicu, ponovo leže, ali se već bio rasanio. Zadatak nije bio lak; trebalo je sred fokstrota, reklamnih zapomaganja, crkvenih horala, referata o međunarodnoj politici, opera, simfonija, berzanskih izveštaja, šala čuvenih humorista, što je sve poput uragana jurilo nad Evropom — trebalo je uloviti slabi Zojin glas. U tom cilju je Semjonov danonoćno sedeo u Medonu. Uspeo je da uhvati nekoliko rečenica izgovorenih Zojinim glasom. Ali i to je bilo dovoljno da se raspali Rolingova ljubomorna uobrazilja. Roling se odvratno osećao posle noći u Fonteneblou. Šeljga je ostao živ, i bio mu se nadneo nad glavom kao strašna pretnja. S Garinom, koga bi Roling s uživanjem obesio o drvo kao nekog Crnca, bio je potpisan sporazum. Možda bi se Roling onda i zainatio — bolja je i smrt, gubilište, nego savez — ali mu je Zoja slomila volju. Sporazumevajući se s Garinom, on je dobio u vremenu, i možda će se luda žena opametiti, pokajati, vratiti... Roling je zaista plakao u automobilu, sklopljenih očiju, ćutke... Bilo je to, đavo će ga znati šta... Zbog razvratne, podmitljive žene... Ali suze su bile slane i mučne... Kao jedan od uslova sporazuma on je postavio dugo Zojino putovanje jahtom. (To je bilo potrebno da bi se zameli tragovi). On se nadao da će je ubediti, urazumiti, zaneti je svakodnevnim razgovorima preko radija. Ta nada je bila gotovo gluplja od suza u automobilu. Po dogovoru s Garinom Roling je odmah otpočeo „sveopštu ofanzivu na
hemiskom frontu”. Istog dana kada se Zoja ukrcala u Havru na „Arizonu”, Roling se vratio vozom u Pariz. Izvestio je policiju da je bio u Havru i da je na povratku, noću, bio napadnut od bandita (trojica su imali lica vezana maramama). Oduzeli su mu novac i automobil. (Garin je u to vreme — kako je bilo dogovoreno — prešao Francusku sa zapada na istok, prebacio se preko granice u Luksemburg i u prvom kanalu na koji je naišao utopio Rolingov automobil.) Počela je „ofanziva na hemiskom frontu”. Pariski listovi digli su veliku uzbunu. „Zagonetna tragedija u Vil Davreu”, „Tajanstveni napad na Rusa u parku Fonteneblo”, „Drsko razbojništvo nad kraljem hemije”, „Američke milijarde u Evropi”, „Propast nemačke nacionalne industrije”, „Roling ili Moskva” — sve je to bilo pametno i vešto zamršeno u jedno klupče, koje je zastalo, razume se, u grlu običnog ćifte — vlasnika dragocenosti. Berza se tresla iz temelja. Između njenih sivih stubova, kraj crnih tabli na kojima su histerične ruke pisale, brisale, ispisivale kredom brojke akcija u padu, muvali su se, derali se izbezumljeni ljudi s iskolačenim očima, s usnama u zagasitoj peni. Ali to je ginula sitna riba — sve su to bile šale. Krupni industrijalci i banke, stisnuvši zube, čvrsto su se držali za svežnje akcija. Čak ih nije bilo lako obaliti ni Rolingovim rogovima. Za tu najozbiljniju operaciju Garin je pripremao udar. Garin je „mahnitom brzinom”, kao što je Šeljga tačno predvideo, gradio u Nemačkoj aparat prema svome modelu. Putovao je iz grada u grad, poručujući kod fabrika razne delove. Za opštenje s Parizom služio se rubrikom privatnih oglasa u kelnskom listu. Roling je, sa svoje strane, objavljivao u jednom od bulevarskih pariških listova dva-tri reda: „Svu pažnju usretsredite na anilin...”, „Svaki dan je skup, ne žalite novac...”, i tako dalje. Garin je odgovarao: „Završiću ranije nego što sam mislio...”, „Mesto je nađeno..„Pristupam.. „Nepredviđen zastoj”. Roling: „Zabrinut sam, naznačite dan...” Garin je odgovorio: „Odbrojite trideset pet od dana potpisivanja sporazuma ...” Približno s tim njegovim saopštenjem poklopio se Semjonovljev noćni telefonski izveštaj poslat Rolingu. Roling se razbesneo — vukli su ga za nos.
Tajne veze s „Arizonom” bile su, pored svega, opasne. Ali se Roling ne odade ni jednom rečju kada je sutradan govorio s gospođom Lamol. Sada, u časovima nesanice, Roling poče iznova da „analizira” svoju „partiju” sa smrtnim neprijateljem. Našao je greške. Garin već nije bio tako dobro branjen. Njegova greška je bila pristanak na Zojino putovanje — za njega je kraj partije unapred rešen. Mat će biti izrečen na „Arizoni”.
57 Ali se na „Arizoni” ni u kom slučaju nije dešavalo ono o čemu je mislio Roling. On je poznavao pametnu, spokojno-smotrenu, hladnu, odanu Zoju. Znao je s kakvim se ona gađenjem odnosila prema ženskim slabostima. Nije mogao dozvoliti da njeno oduševljavanje tom bednom skitnicom, banditom Garinom, može dugo trajati. Dobra šetnja Sredozemnim Morem treba da joj razbistri um. Zoja je stvarno bila kao u bunilu kada se u Havru ukrcala na jahtu. Nekoliko dana usamljenosti nasred okeana umiriše je. Ona se budila, živela i spavala sred plave svetlosti, bleska vode, uz kao večnost mirni šum talasa. Stresajući se od gađenja, ona se sećala prljave sobe i iskeženog Lenoarovog leša sa staklastim očima, zadimljene linije preko grudi Pačjeg Nosa, vlažnog proplanka u Fonteneblou i neočekivanih Rolingovih pucnjeva, baš kao da je ubijao besno pseto... Ali um joj se ipak nije bistrio kako se nadao Roling. Na javi i u snu pričinjavala su joj se nekakva divna ostrva, mermerni dvorci čije stepenice vode u okean... Gomile lepih ljudi, muzika, lelujave zastave ... I ona — gospodarica tog fantastičnog sveta ... Snovi i priviđenja u naslonjači ispod plavog perdeta bili su nastavak razgovora s Garinom u Vil Davreu (jedan čas pre ubistva). Samo bi je jedan čovek na svetu sada razumeo — Garin. Ali za njega su bile vezane i staklaste Lenoareve oči i razjapljena strašna usta Gastona Pačjeg Nosa. Eto zašto je Zoji bilo zastalo srce kada je neočekivano u radio-slušalici začula Garinov glas... Otada ga je svakodnevno zvala, molila, pretila. Htela je da ga vidi, i plašila ga se. Pričinjavao joj se kao crna mrlja na azurnoj čistoti mora i neba... Bilo joj je potrebno da mu ispriča o snovima na javi. Da ga upita gde je njegov Olivinski pojas. Zoja je tumarala po jahti, lišavajući