Dz.V. Dzouns - Mac senki 03 - Mac crvenog leda deo prvi

DŽ. V. DŽOUNS MAČ CRVENOG LEDA Mač senki: knjiga treća Alnari Beograd, 2007

ZAHVALNICE Zahvalnost dugujem Džimu Frenkelu i dobrim ljudima u izdavačkoj kući Tor. jer su mi pomogli da ovu knjigu učinim boljom.

PRIČA DO SADA RAIF SEVRANS IZ klana Blekhejl lovio je ledene kuniće s bratom Drejom kad su njihov otac i poglavica ubijeni u logoru, Raif i Drej, po povratku u kružnu kuću, saznaju da se Mejs Blekhejl, poglavičin usvojeni sin, proglasio poglavarom klana. Mejs je tog dana bio u logoru. Za ubistva je okrivio Vajla Blada, poglavicu rivalskog klana. Nedelju dana kasnije, stigao je glas da je Vajlo Blad opljačkao kuću Duna. Događaji su, na prvi pogled, potvrđivali Mejsovu priču o napadu Blađana. Raif je ostao usamljen. Samo je on verovao da je Mejs Blekhejl lažov i ubica poglavice. Usledio je rat s klanom Blad. Blekhejlovci su želeli da osvete poglavičinu smrt. Mejs je saznao da karavan Blađana putuje na zapad da bi okupirao kuću Duna. Naredio je napad. Raif je jahao s napadačkim odredom. Na svoj užas, otkrio je da u karavanu nema ratnika, već samo žena i dece. Odbio je da ubija. Proglašen je izdajicom klana zbog odbijanja naređenja na bojnom polju i napuštanja saboraca u borbi. Četiri dana kasnije napušta Blekhejl, u pratnji svog ujaka, Angusa Loka. Prekršio je zakletvu da će braniti Blekhejl. Za njega nije bilo povratka. Dvojac je krenuo na jug. Stiglisu do Dafovog Konaka i otkrili da ih je priča o masakru nedužne nejači na putu za Blad pretekla. Raif je, suočen s grupom ratnika Blada, priznao prisustvo na mestu pokolja. Nije im rekao da nije učestvovao u masakru - lojalnost klanu obavezivala ga je da se ne brani na račun saplemenika. To priznanje učinilo ga je zauvek prokletim u očima klanovaca iz Blada. Za njih je bio jediniBlekhejlovac koji je sigurno bio na mestu krvavih događaja. Angus Lokk i Raif stižu do Spajr Venisa, grada podno Planine Ubistva. Po dolasku u grad, spašavaju devojku Eš Mart, koju progoni Marafisovo Oko, Zaštitnik Grada. Angus je burno reagovao i bez oklevanja priskočio u pomoć ugroženoj devojci. Raifova novostečena streličarska veština pokazala se neprocenjivo vrednom. Sam je izbavio

devojku, strelama probadajućisrca progonitelja. Poslužio se tehnikom srčanog ubistva: najsigurnijim i najbržim načinom oduzimanja nečijeg života. Iskustvo ga je naučilo da je u tom poslu bez premca. Raif, Eš i Angus pobegli su iz grada zaputivši se na sever, ka Il Glejvu. Raif tokom putovanja saznaje da je Eš usvojena kći nadlorda Spajr Venisa. Pobegla je zato što je strepela da će je otac zatočiti u Izvrnutoj Kuli, koja leži ispod tornja Iverak. Heritas Kant, prijatelj Angusa Loka, pomogao im je da shvate njeno ponašanje. Eš je, prema Kantu, bila prvi Probojnik rođen u poslednjih hiljadu godina. Imala je moć da otvori Slepilo, zatvor bez ključa u kojem su čamile rušilačke sile Gospodara Tame, spremne da prožderu svet. Svakih hiljadu godina izjahale bi u pohod da uvrste još ljudi u svoje armije. Eš je saznala da se mora osloboditi Probojničkih moći ili umreti. To se, na bezbedan način, moglo obavitisamo u Pećini Crnog Leda. Na svakom drugom mestu pražnjenje moći dovelo bi do cepanja Zida Slepila i oslobađanja Gospodara Tame. Raif i Angus su se složili da otprate Eš do pećine na dalekom severu. Blađani su ih pohvatali, čim su zašli na njihovu teritoriju. Gospodar Pasa, Vajlo Blad, naredio je da Raif bude mučen u kuli Ganmidič. Poglavica Blada je u pokolju nejači izgubio sedamnaestoro unučadi. Raif Sevrans je morao da ispašta zbog tog zločina. Posle nekoliko dana neprekidnog mučenja, Raif dobija groznicu i počinje da kopni. Smrt je došla po njega, ali se predomislila. „Možda ipak neću da te uzmem“, rekla mu je. „Borićeš se pod mojim likom i prebivati u senci. Ako poživiš, obezbedićeš mnogo svežeg mesa za moju decu. Pobij čitavu armiju za mene, Raife Sevranse. Prizvaću te sebi ako ne ispuniš očekivanja.“ Raif se pribojavao da će ove grozne reči odrediti njegovu budućnost. Raifa, noć pre pogubljenja, spasava grupa Blekhejlovskih ratnika, predvođena njegovim bratom Drejom. „Ovde se rastajemo. Zauvek“, rekao mu je Drej i pustio mlađeg brata, izdajnika, da pobegne. Raif se istog dana sreo sa Eš. Dok je trpeo muke, Eš je predata

Marafisovom Oku, koji je nameravao da je vrati poočimu u Spajr Venis. Vajlo Blad je morao da vrati dug. Pentero Is, nadlord Spajr Venisa, pomogao je Vajlu u preuzimanju kuće Duna. U međuvremenu je zažalio zbog Isove čarobnjačke pomoći. Hteo je da prekine sve veze s nadlordom. Isporučenjem Eš Mart podmirio je sva dugovanja. Eš se izbavila iz Marafisovog zatočeništva kad su njegovi ljudi pokušali da je siluju. Spržila je Marafisovu družinu, crpeći energiju iz probojničkih moći. Pobila je sve, izuzev sebe, Marafisa i nadlordove najbolje uhode, Sarge Vejsa. Eš i Raif su nakon neverovatno napornog puta stigli do Pećine Crnog Leda. Ešino zdravlje je ubrzano slabilo. Sručila se na sneg, nakon prelaska preko planina. Nemoćan da joj pomogne, Raif crta sveti krug i priziva Kamene Bogove. Pozivu su se odazvala dva Daleka Jahača Sula, Mal Kažejok i Ark Venosekač. Posumnjali su da je Probojnik, čim su je videli. Sumnjali su da je RaifMor Drakka, Posmatrač Mrtvih - onaj ko će, po predanju, uništiti Sule. Nije stoga čudno što su Daleki Jahači bili hladni prema Raifu, dok su brinuli o Eš. Daleki Jahači su, posle nekoliko dana, poveli Eš i Raifa u smrznuto rečno korito. Pokazalisu im put do Pećine Crnog Leda. Pećina je bila ispod reke. Eš se oslobodila svojih moći, ali prekasno. Šteta je već načinjena. Poderala je Zid Slepila, sprživši ljude Marafisovog Oka u Gorkim brdima. Bezimeni čarobnjak, zarobljenik njenog poočima u Spajr Venisu, odavno je radio na cepanju zida. „Upri, pa ćeš dobiti svoje ime“, obećavali su mu Gospodari Tame. Okovani, slomljeni i izmučeni čarobnjak prihvatio je ponudu. Nazvali su ga 'Baralis', kada je rascepio zid. Klanski ratovi su izmicali kontroli, paralelno s ovim događajima. Blekhejl je ratovao s Bladom da bi osvetio ubistvo poglavice. Blad se borio s Blekhejlom zbog masakra žena i dece. Blad je preoteo kružno utvrđenje Duna, pa se taj klan borio za povratak svojih teritorija. Tvrđavu Ganmidič, odvajkada vezanu zakletvom s Dunom, osvajali su prvo Blađani, a zatim i Blekhejlovci. Vođa Blekhejla, Mejs, iznudio je zakletvu odanosti poglavice Ganmidiča. Ostavio je garnizon

Blekhejlovaca u kružnoj kuži da bi osigurao novostečeni posed. U međuvremenu su sukobi oko mesta poglavice klana Dun dostigli vrhunac. Skiner Dun je bio brat preminulog poglavice i prvi kandidat za njegovog naslednika. Drski i energični Robi Dun Dun želeo je tu titulu za sebe. Klan se podelio na dva dela. Pat pozicija je prekinuta kad je Robi na prevaru namamio Skinera da napadne Viti, klan koji pravi kraljeve. Blađani su posekli Skinerove snage, sa zapovednikom na čelu, što je Robiju oslobodilo put do titule poglavice Duna. On koristi priliku za zauzimanje kuće Duna stvorenu sukobima između Vajla Blada i njegovih sedam nezahvalnih sinova. Mala posada Blađana biva posečena. Od pokolja beži samo Vajlo, gospa Nan, dva preostala unučeta istražar. Robise, ne časeći ni časa, proglašava poglavicom i kraljem. Cenu trijumfa platio je Bram Kormak, njegov polubrat. Robi prodaje brata Kastelmilku, da bi osigurao dovoljan broj ljudi za ponovno zaposedanje Duna. Rajna Blekhejl, udovica stradalog poglavice, nastoji da se snađe u novoj situaciji. Ona, kao i Raif, veruje da je posinak Mejs odgovoran za ubistvo njenog supruga. Shodno tome, isprva nije podržala njegov zahtev za preuzimanje poglavarskog položaja. Mejs prekida njen otpor silovanjem. On domišljato i slatkorečivo tvrdi da dele krivicu za nastali odnos. Do silovanja je došlo usled popuštanja pred trenutnom slabošću dvoje duboko ožalošćenih ljudi. Rajna odlučuje da ćuti, svesna da većina saplemenika veruje u tu priču. Njeno mesto u klanu visi o koncu. Smatrali bi je lažovom ako bi rekla istinu. Klanska čast zahtevala je da se uda za Mejsa. Ona se tako udaje za posinka i ponovo postaje poglavičina žena. S tog položaja posmatra propadanje klana. Mejs je rođen u klanu Skarp. Nedugo po usponu na vlast, pokazuje odanost prvobitnoj lozi. Kad je susedni klan spalio uporište Skarpovaca, Mejs izbeglicama otvara vrata kuće Blekhejl. Skarpovci navaljuju u stotinama. Doseljavaju se u Blekhejl i pustoše njegove resurse. Angus Lok, posle puštanja iz zarobljeništva Gospodara Pasa, posećuje Rajnu i budi u

njoj želju za otporom. „Postaću poglavica“, govori ona samoj sebi nakon njegovog odlaska. Suprug joj je ubica poglavice i naredbodavac ubistva nejači na putu Bladovih. Kao da to nije dovoljno, on vodi klan u beskrajni rat. Od njega sigurno može biti bolja? O svojim namerama obaveštava starog ratnika Orvina Šenka i klansku matronu Anvinu Pticu. Obezbeđuje njihovu podršku i počinje da vreba odgovarajući trenutak za preuzimanje vlasti. Angus Lok napušta Blekhejl i odlazi kući, na istok do Il Glejva. Na povratku doživljava najgoru noćnu moru, kuća mu je prazna i spaljena do temelja. Ostao je bez žene i tri kćerke. Angus je šumar, član tajnog društva Fag. Bori se protiv uspona Gospodara Tame. Za nesreću krivisamog sebe, uveren da je doveo zlo do kućnog praga. Eš i Raif napuštaju Pećinu Crnog Leda i odlaze na sever, na teritoriju Ledenih Trapera. Tamo nailaze na Mala Kažejoka i Arka Venosekača. Raif je omamljen. Budi se iz veštački izazvanog sna i shvata da su ga Eš i Daleki Jahači napustili. Sadaluk, Slušalac Ledenih Trapera, obaveštava Raifa da je Eš otišla svojevoljno i da ne može da je prati. Raif oklevajući prihvata starčeve reči i kreće na istok. Sadaluk mu na rastanku daje dva poklona: mač Zakletog viteza istrelu. „Ojačaj ramena, klanovče“, rekao mu je Sadaluk. „Suđeno ti je da poneseš golem teret.“ Raif polazi na put, teška srca. Odlučuje da se pridruži Sakatim Ljudima, otpadničkom klanu koji obitava na visokim liticama iznad Pukotine. Tokom putovanja iz prve ruke saznaje šta Gospodari Tame i Raspadnuti mogu učiniti ljudima. U drevnoj utvrdi na obodu Velike Ledine pronalazi zadimljene, raspadnute leševe četvorice Zakletih vitezova. Napali su ih Raspadnuti, ispuzali iz Slepila. Gospodari Tame su uzaptili duše ratnika dok su im se tela krunila u ništavilo. Jedan od vitezova je ostao živ, ali smrtno ranjen. Raif od njega saznaje da je jedini način da spreči preobražaj tela palog ratnika u Raspadnutog, da ovaj bude ubijen. Gospodari Tame samo tako ostaju bez svog plena. To je bila užasna lekcija. Raif tom prilikom usvaja ime dobijeno od slušaoca, Posmatrač Mrtvih.

Sakati Ljudi u svoje redove primaju samo osobe s telesnim nedostacima. Mrtvorođeni je zadovoljio formu, tako što je Raifu odsekao mali prst. Tragis Krtica, vođa Sakatih Ljudisumnja u Raifovu veštinu i zahteva streličarsko nadmetanje. Raif pobeđuje na megdanu. Pobeda mu donosi retkisulski, dugački luk i nadimak Dvanaestoubica. Poraženi protivnik je ubijen i bačen u Procep. Eš je, u međuvremenu, postala Sul. Daleki Jahači su joj, u dubokoj planinskoj pećini istočno od teritorije Trapera, istočili svu ljudsku krv zamenivši je sulskom. Saznala je da su Suli drevna rasa čiji broj i uticaj opadaju. Nekada su živeli na celokupnom prostranstvu Severnih Teritorija. Sad zauzimaju samo njihov istočni deo. Suli veruju da je njihova sudbina da se bore protiv Gospodara Tame i Raspadnutih. Eš je postala Sul i prihvatila da vojuje protiv istih neprijatelja. Hitali su na jug, ka Srcu Sula, bežeći od Raspadnutih. Čopor Raspadnutih vukova ih napada severno od reke Tok. Ark gine u boju, a Mal nastavlja borbu. Eš sve to posmatra sa Plovećeg mosta. Arkove poslednje reči su bile: „Kćeri moja.“ Ešino srce je zamalo prepuklo od žalosti. Pentero Is, nadlord Spajr Venisa i Ešin poočim, planirao je da iskoristi njene probojničke moći da bi nametnuo vlast klanovima. Kad je ona nestala, odlučio se da na njih pošalje armiju, predvođenu Marafisovim Okom. Armija maršira na sever, spremna da napadne bogati iranjivi Ganmidič i ostavlja usamljenog i nezaštićenog nadlorda u Spajr Venisu. Rivalski lordovi velikih kuća vide u tome svoju šansu i oštre noževe. Is nije pao od ruke političkih rivala. Ubio ga je Kroup, odani sluga čarobnjaka, zatočenog ispod Iverka. Kroup i njegov gospodar su razdvojeni pre sedamnaest godina kad je Is uhvatio Baralisa. Kroupa zarobljavaju trgovci robljem, pa on završava u rudniku, iz kog beži posle sedamnaest godina robovanja. Po oslobađanju, prelazi čitav kontinent da bi spasao gospodara. Kroupovim venama teče krv džinova. Srušio je Iverak, ubio nadlorda i odneo Baralisa na sigurno. Efi Sevrans, Raifova osmogodišnja sestra, mora da napusti klan.

Efi je rođena s nasleđem kamena. Ima moć da predvidi loše stvari. Videla je kako Mejs siluje Rajnu. Udovica se plašila da devojčici preti smrtna opasnost, pa šalje Efi u klan Dreg, na sigurno. Putovala je na jug, u društvu krijumčara zlata isavladala strah od otvorenog prostora. Napali su ih ratnici Duna, ali je ona uspela da se sakrije. Krijumčari su pobijeni, pa je Efi morala da brine o sebi. Naselila se na skrovitoj čistini pokraj Vučje reke. Hranila se ribom i samovala. Ubrzo je privukla pažnju grabljivaca kojisu je oteli. Efini pratioci su krijumčarili zlato izvađeno iz rudnika Blekhejla, Crne Rupe. Tragis Krtica, sumnja da je Raif u srcu još uvek odan nekadašnjem klanu, a ne Sakatim Ljudima i šalje Raifa u napad na rudnik. Napad je bio uspešan. Raifova družina savladava slražare i hitro ulazi u rudnik gde zatiče veliku količinu zlata. Penjuži se ka ulazu, Raif sreće prijatelja iz detinjstva, Bitija Šenka. Biti je zakleti ratnik Blekhejla i odbija da pusti Raifa do ode sa zlatom. Raif nema kud, upušta se u borbu i ubija starog prijatelja. Očajan i ubeđen da je proklet, Raif zalazi na nepoznatu toriloiiju. Veliku Ledinu. Od Tomasa Argole, Sakatog Čovcka, saznaje da se negde u pustinji krije davno napuštena tvrđava. Želi da je pronađe i spreči nastanak druge pukotine u oslabljenom Zidu Slepila. U Velikoj Ledini ima puno pukotina. Shatan Maer, Raspadnuto stvorenje velike moći, nalazi jednu od njih i na sve načine pokušava da izađe. Oštećenje je ležalo iza Kahl Barranon, Tvrđave Sivog Leda. Raif je pronašao tvrđavu služeći se strelom, poklonom Slušaoca. Brzo je pronašao pukotinu i seo vrebajući Shatana Maera. Usledila je duga i ogorčena bitka. Stvorenje je posedovalo neljudsku snagu i brzinu... ali, Raif Sevrans je Posmatrač Mrtvih. Napustio je svoj klan i pobio nekoliko klanovaca. Bio je zauvek proklet i nije imao šta da izgubi. Bio je najboljisrčani ubica na svetu. Shatan Maer je pao. Pukotina u Zidu Slepila je zapečaćena, a sever, bar na neko vreme, spasen strašne najezde...

PROLOG Povratak Blekhejlovog Vuka INIGAR POGNUTI otvori oči i žmirnu u tami svetilišta. Dimne vatre su zgasnule dok je spavao. Prošlo je dosta vremena dok je raspoznao neobične seni u debeloj tmini. Nešto ga je tištilo u grudima. Srce je kucalo uobičajenom brzinom, ali je osećao blagi bol ispod rebara, kao da su mu mišićiradili u snu. Oko njega su plesali nejasni oblici, krajevi su im krvarili u tami kao razliveno mastilo po tkanini. Druid klana Blekhejl je nabrajao imena poznatih obrisa, da bi se smirio - mala krstionica puna vode, sanduk obložen svinjskom kožom sa ceremonijalnom odećom, statua Jone isklesana od odlomljenog komada svetog kamena, rukama velikog ratnika-druida Harleka Sevela - ali uzalud, probadanje u grudima se nastavilo. Podigao je ruku da protegne mišiće i narušio potpuni mir prostorije. U svetilištu je bilo tiho i hladno kao u konjskom grobu. Miris vlažne zemlje je prodro kroz zidove od kamena peščara. Hladna vazdušna struja je punila Inigarova pluća. Prebacio je noge preko ivice postelje i ustao, nastojeći da ne zadrhti. Nešto nije kako valja. Koračao je ka ognjištu, osluškujući škripu kamene prašine ispod bosih nogu. Danima nije pomeo prostoriju. Na popločanom podu uhvatio se debeo sloj krhotina svetog kamena. Uskoro će prolećnje oranje, pa će svaki seljak iz klana tražiti malo praha da bi ga rasuo po poljima pri setvi. Izmet bacaju da đubre tle, a kamenu prašinu da ga posvete. Nijedan delić Hejl-kamena nije se bacao. Inigar je ponekad sebe smatrao mesarem koliko i šamanom - seckao je lešinu monolita i

mrvio njegove kosti. Leš podrazumeva smrt, a ovaj sveti kamen mora biti živ. Bogovisu u njemu ostavili deo svojih duša. Prineo je ruke čelu i utisnuo prste duboko u slepoočnice, kao da želi da zaustavi misli. Bogovi, molim vas, ne napuštajte klan. Ali, zar napuštanje nije već počelo? Zar se mraz nije uselio u Hejlka-men još na Proslavi Deobe kad su se dobri klanovci okrenuli protiv svojih, bacili lovačkog psa u vatru i pokušali da dete proglase vešticom. Nevolje su počele još ranije. Mraz ne može prodreti u valjano zaštićen dom. Dom Blekhejla je ranjiv već pola godine, sve otkad su nepoznati jahači posekli poglavicu u Pustarama. Tog dana je nešto zlo prosvrdlalo put kroz klanovski zid. Nešto orijaško i proračunato, starije od zemlje na kojoj je Inigar stajao, ne usuđujućise da imenuju njegovu svrhu. Nemoćan sam. Druid zaslepljen strahom nije od koristi klanu. On mora biti britkog uma i oštrog dleta. Uspeo je da pipajući u tmini navuče kožne sandale i ogrne uglačani ogrtač od svinjske kože. Vazduh se uskovitlao. Skupina kratkih sivih dlaka u podnožju Inigarovog skalpa nakostrešila se i trznula kao gomila klimavih zuba. Kao sedmogodišnjak spustio se niz bunar da bi dokazao hrabrost, u okno odmila zvano Veštičija Rupa. Srušena brana u gornjim krajevima zatrovala je vodu asfaltom. Bunar je bio beskrajno star i tako dubok, da se vazduh menjao dok se Inigar spuštao u tami, tražeći rukohvate. Jedva je udisao vazduh, zasićen podzemnom vlagom. Narednih pedeset godina će proživljavati istu noćnu moru: živost, iznenadno otkriće da vazduh ima svoju volju i da na svetu postoje mesta od kojih svi zaziru. Na javi je to doživeo dva puta: u velikom dvorištu kad je Raif Sevrans dao zakletvu klanu isad, u svetilištu, u dželatov sat, pred zoru. Pipao je nadutim prstima po drvenoj klupi, tražeći kremen i kresivo. Nadirući led u Hejl-kamenu je hladio svetilište i tokom dana. Vatre nisu pomagale, a sposobni i bogobojažljivi zidari Blekhejla postarali su se da sunčeva svetlost nikad ne dopre u ovu odaju. Inigar

je kleknuo pred ognjištem i upalio vatricu, misleći na nepostojeći prozor na južnom zidu. Hteo je da razmakne kapke i pripusti mesečinu. Silna nebeska tela što kruže oko Zemlje pobeđuju tamu bolje od svakog veštačkog svetla. Ipak je osetio izvesno olakšanje u grudima, kad je ugledao crveni odsjaj i kad je zapaljena gomilica osvetlila odaju. Ispunio se prisustvom svetog kamena pre no što je prvi put pošteno udahnuo vazduh. Nestalo je velikog točka svesti, nadahnuća rođenog iz posmatranja i spoznaje. Ostalo je nešto lišeno snage, crveni ugarak, bledo sećanje na veliku vatru. Godinu dana ranije ne bi mogao položiti ruku na monolit, a da ne oseti strujanje života. Sad je morao da ga dodiruje u rukavicama, da mu se koža ne bi zalepila za ledeni kamen. Led se proširio svetim kamenom kao rak. Kristalse kalemio na kristal, sjajan, oštar i neverovatno hladan. Bezbojna, hladna materija je prosecala put kroz kamen. Monolit je pre dve nedelje još davao znake života, slabašne iskre ugasle moći. Inigar je znao šta će osetiti, ako ga večeras dodirne: nešto je umiralo ispod površine. Posegnuo je dole, gledajući u vatru. Prvo što je kao šegrt naučio je da održava dimnu vatru. Stari klanski druid, Bradati Hejl, bejaše ujak Dagra Blekhejla, poglavice. Bradati nikad nije dvaput objašnjavao, niti je ikad pohvalio šegrta zbog dobro obavljenog posla. Svako jutro bi, pre preuzimanja svetilišta, proverio da li u dimnoj vatri ima plamenova. To nije bilo dozvoljeno. Dimna vatra je morala da dimi, a ne da gori. Inigar je, s početka, najviše vremena provodio kraj vatre. Sekao je zeleno drvo, mrvio ugalj i džarao ognjište. Godinama se pitao zašto je to bilo važno -dima bi bilo i ovako i onako - sve dok, jednog dana, kada je Bradati ležao savladan gihtom, nemoćan da nadgleda dimnu vatru, nije shvatio. Svaka budala zna da potpali vatru. Nagomila cepanice, postavi trud, udari kresivom i dune. Jednom zapaljena, vatra gori i gasne po svom ćefu. Ali, dimna vatra nikad nije gotova. Ne dozvoljava ti da odeš svojim poslom i ostaviš je bez nadzora. Ona mora biti hranjena i polivana, džarana i zaklanjana, zgrtana i razgrtana. Nije mogla opstati

bez neprestane pažnje. To je, po Inigarovom mišljenju, bila najvažnija lekcija koju je naučio od Bradatog. Druid klana mora vazda biti na oprezu. Ne sme da okrene leđa i dozvoli da klan izgori ili umre. Dim se mora dizati. Stražarska dužnost nikad ne prestaje. Ispucale posivele usne razvukle su mu se u osmeh. Bradati je, bez ikakve sumnje, bio najsmrdljiviji klanovac u Blekhejlu. Držao je svinje iz Inigaru nikad shvatljivih razloga i imao običaj da se kupa jednom godišnje. Osmeh se preobrazio u ružno kašljanje. Lupio je dlanom o pod da bi se smirio. Pedeset godina udisanja dima mora uticati na čoveka i načeti pluća. Čučao je pokraj vatrice, čekajući da kašalj prestane, kad ga je spopao neobjašnjivi poriv. Potražio je veće drvo, iako nije znao zašto. Večeras je hteo svetlost, a ne dim. Auuuuuu! Koža mu se naježila, a prsti trznuli. Bio je to vučji urlik. Dopirao je izbliza, sa severa. Šta to znači? Vukovi su odavno napustili teritoriju oko doma Blekhejlovaca. Izbegavali su šume i pašnjake prožete ljudskim mirisom. Približio je naduvene ruke plamenovima, uživajući u toploti. Vatra se pojačala, ali mu nije donela mir. Bio je sve nervozniji. Plamenovi su divlje palacali, iako nije bilo promaje. Stvaralisu goleme senke koje su ludo plesale po prostoriji. Preneo je pogled na sveti kamen. Vuk je urlao u uporištu Blekhejla. Bojao se onog što bi mogao videti. Monolit se pušio. Stajao je onako crn, nepokretan i ranjen, i svojom moći privlačio čestice prašine iz vazduha, baš kao što mesec privlači talase na dalekoj obali. Presecale su ga duboke pukotine, tragovi zamrznutih munja. Led je zapušio pore iz kojih je nekad curkalo škriljčano ulje. Uske merdevine od drveta i trske pomoću kojih se Inigar penjao po monolitu pobelele su od mraza. Koliko juče stajao je na njima i klesao srce za palog klanovca. Mlada žena je strpljivo čekala isporuku granita veličine pesnice. Udovice bez kostiju tražile su kamen.

Imam toliko posla za vreme rata, toliko poziva se upućuje kamenu. Bolje da zasučem rukave. Dosta je sekiranja zbog okasnelog mraza, vreme je da se pozabavim muškim dušama. Ustao je da uzme vode i osmotrio severnu stranu monolita. Preko noći se otvorila pukotina široka kao njegova nadlaktica i visoka kao dva čoveka. Dobri bogovi, pomozite nam. Da li je mogao da učini više? Mejs Blekhel je bio snažan vođa, dobar ratnik i ambiciozni poglavica. Kameni Bogovi su tražili blagoglagoljivog hvalisavca s petljom, a Mcjs Blekhel nije zatvarao usta. Rečitost ga je uznela na položaj, ali ga je i povela u rat. Blekhejlovci su, pod njegovim zapovedništvom, osvojili Ganmidič naseljen Dunskim življem. Sad se ustremio na stare granice na severu. Okupio je ratnike Blekhejla i uzdigao Blekhejlovski znamen. Zapalio je srca zakletih klanovaca govorom o slavi i primorao kolebljive i neposlušne saveznike da krenu u zajednički boj. Banen je već hiljadu godina zaklet Blekhejlu, ali je i pored toga važio za nesigurnog saveznika. Ponosili su se imenom Gvozdenoglavi. Nerado su sledili tuđe vođstvo. Mejs je uspeo ono što ranije poglavice Blekhejla nisu: pridobio je poštovanje tog ponosnog i kavgadžijskog klana. Vodili su se razgovori o zajedničkom pohodu Banena iBlekhejla na Dun. Klanovski ratnici u rasutim utvrdama su, zahvaljujući Mejsu, ove noći cepteli od strasti i užasa rata - zar to ne razgaljuje srca Kamenih Bogova? U krčagu s vodom se uhvatio tanki sloj leda. Inigar je razbio led prstom i popio malo vode. Privezana kandža ćelavog orla poskakivala mu je na grlu, u skladu s pokretima Adamove jabučice. Drska hvalisavost je nepouzdana stvar. Označava hrabrost u svim oblicima od junaštva do nepromišljenosti. Ispoljavala se u sposobnosti odabira pravog trenutka, u delanju bez oklevanja i nepokolebljivoj samouverenosti. Najčešće se radilo o krvožednoj drskosti: o izvođenju poteza koji nikom drugom ne bi pao na pamet. Hrabrost je suprotnost lukavstvu ili obmani. Druid je sklopio prste oko orlovskog znamenja. Sa zadovoljstvom je odmerio njegovu težinu.

Ćelavi orao vidi mnogo, baš kao i on. Inigar je oduvek znao da Mejs Blekhejl nije savršen čovek. Poglavica je posečen, pa su morali pomazati novog. Mejs Blekhejl je prvi istakao zahtev. Imao je drskost i hrabrost na koju se moglo računati. Inigar se sad pitao da li je to dovoljno. Prošlo je pola godine od napada, a mnoga pitanja su ostala bez odgovora. Mejs je dojahao iz Pustara, s tvrdnjom da je za dlaku izbegao paklenim mačevima Blađana. Raif Sevrans je istog dana boravio u logoru, alise kleo da nije video traga Blađanima. Tu je i Rajna, Mejsova maćeha i supruga. Inigar nije znao mnogo o ženama - nisu se borile, što ih je činilo nezanimljivim - ali mu nisu promakle promene na Rajni Blekhejl. Krila ih je, baš kao što to dolikuje poglavičinoj ženi, alise potomci orlova ne mogu skriti od svog jata. Inigar je video ono što drugi nisu. Mrzela je muža. Povlačila se od njega kad god bi je dodirnuo. To su bili sitni znaci, vešto prikriveni drugim pokretima, ali druidu nisu promakli. Viđao ih je i ranije, kod silovanih i prebijenih žena. Učinilo mu se da je čuo neki šum. Odložio je krčag s vodom i oslušnuo. Čula se samo tišina. Gde je ta zora? Gde je kuhinjski momak sa svežim hlebom i vrućim, tek pomuženim ovčijim mlekom? Pokušavao je da se smiri, da zauzda uzbuđenje i lutajuće probadanje u grudima. Vuk nije urlao. Verovatno je čuo odjek u glavi. Orlovi nisu poznati po dobrom čulu sluha. Vazduh se uskomešao. Plamenovi su iskakali iz vatre. Magla je prestala da izlazi iz monolita. Počela je da se skuplja u podnožju. Pukotina na severnoj strani je Inigaru izgledala kao novostvorena vena. Ispumpavala je nešto životno. „Šta se dogodilo na Proslavi Deobe?“ povikao je, da bi čuo sopstveni glas. „Da li je Mejs naredio ubistvo devojke?“ Da li je nalog za ubistvo Efi Sevrans bio dovoljan? Ili je sveti kamen budno motrio na njega, pa je taj zločin bio samo kap koja je prepunih čašu? Inigar je čuo svakojaka govorkanja. Mejs je ubio mačevaoca Šora Gormlina, naredio je pokolj nevine dece na drumu za Blad i organizovao ubistvo poglavice Orla, Spinija Orla.

Ponovo ista buka. Okrenuo je glavu da bi bolje čuo. Za trenutak je pomislio da je nešto uhvatio, ali je zvuk ubrzo nestao. Hladnoća mu je mutila pogled. Jedva je video Hejl-kamen. Magla se uskovitlala i uzletela, udaljavajući se od kamena, pre no što ju je monolit ponovo usisao. Pritisnuo je pesnicom grudni koš. Trideset godina se starao o kamenu. Nije izostao s dužnosti nijedan dan. Poznavao je kameno tkivo. Znao je da je severna strana najtvrđa i da je jugoistočno podnožje duboko ispresecano srebrom, zbog čega se opire brusu. Znao je gde ima najviše kvarca i gde su najbolja mesta za prikupljanje svetog ulja. Poznavao je njegove šupljine, linije rascepa, rđu, lišajeve i pukotine. Kamen je svedočio o istoriji. Bila je ispisana na njemu kao na stranicama drevne knjige. Na severoistočnom uglu je bio gvozdeni prsten, nepokretan i nađut od rđe. O alku je nekad bio vezan kraljoubica, Ajan Blekhejl. Niz grubo istesanih stepenica na istočnoj strani govorio je o vremenu kad je monolit bio devet stopa viši istajao u glavmom dvorištu, izložen kiši i mrazu. Žene iz klana su se nekada pele ovim stepenicima i gledale kako se muškarci vraćaju iz Ovčijeg rata. Svaki poglavica, još od Stanera Blekhejla, ostavio je svoj beleg na kamenu. Crni Glasnik i Evan Hrabri, Mordrag, Gregor, Dankan, Albor i njegov sin koji se takođe zvao Albor. Teobad. Alister i mnogi drugi. Bio je to dug i neobično rečit niz znakova. Crni Glasnik je izabrao ukrštene mačeve kao svoj znak, da bi se kasnije predomislio i naložio druidu klana da se prihvati dleta i izmeni ga. Još uvek su vidljivi balčaci i vrhovi mačeva ali je između njili isklesan široki pehar s dvostrukom drškom, simbol pregovora. Mordragov znak je duboka rupa, u savršenom skladu s čovekom nazvanim poglavica Krtica. Evanov znamen je polustegnuta pesnica, namerna da skrši Krvavo Plavi Čičak Duna. Albor Drugi je izabrao potkovicu, baš kao njegov otac. Dagrov znak je bio nedovršen. Odlučio se za jelena i mačeve, ali su oni ostali na nivou tankih, jedva vidljivih linija.

Inigarov pogled je lovio uskovitlanu maglu, dok su misli išle svojim putem. Poznajem ovaj kamen kao sopstveni dlan, ali koliko poznajem klan? Da li sam dovoljno pažnje posvetio Dagrovoj smrti? Jedan događaj, dve različite priče. Da li sam prebrzo odbacio svedočanstvo Raifa Sevransa? Dečak je nazvao Mejsa lažljivcem. Rekao je da je Dagro pao pored krečne jame a ne pored šatora, kao što je Mejs tvrdio. Čak je i Raifov brat Drej, Mejsov vatreni pristalica, podržao bratovljevo viđenje događaja. Raif Sevrans je bio dečak, sedamnaestogodišnjak bez položene zakletve. Drhtao je od besa i žalosti, zato što je njegov otac pao s Dagrom. Ubice su se jeftino izvukle, bez borbe i potere. Inigar je znao kakvu buru to može izazvati u nečijem srcu. Neko mora platiti. Pretpostavio je da je Raifov bes prema Mejsu samo pogrešno usmerena tuga. Nezreli dečak traži osobu na koju bisvalio krivicu. Da li je pogrešio? Auuuuuu! Vuk. Sad je bio tako blizu da su konji trzali uzdama u štalama, a kokoške kljucale žicu u kokošinjcu. Iniger je znao kako im je: nemirne su, uplašene i utamničene. Čekao je odgovor, upijajući ledeni vazduh. Svakog leta od Stogodišnjeg Klanja, družine Blekhejlovaca jašu duž udaljenih granica i love vučje čopore koji se odvaže da isuviše priđu uporištu. Ubijene životinje se deru, ali se meso ne seče, Nijedan Blekhejlovac ne jede vučje meso, ali mnogi uživaju u hodanju po vučijim krznima. U poslednje vreme je mrtvih vukova malo, zato što čopori odlaze na sever i zapad, izbegavajući bes Blekhejlovskog čelika. Vukovi u čoporu nastupaju veoma oprezno. Štite ženke i mladunce, što im daje prednost nad usamljenim živolinjarna. Životinja koja je noćas urlala nije bila deo takvog čopora, na njen zov nije bilo drugog odgovora izuzev grobne tišine. Usamljeni vuk. Strah i razumevanje su počeli da se prožimaju u Inigarovim mislima. Desiće se nešto strašno. Ovde, u samom srcu klana.

Blekhejlov Vuk se vratio kući. Inigar je stajao sasvim uspravno i nepomično. Upinjao se da donese odluku. Magla iz kamena je klizila preko njegovog lica, ali on nije uzmakao, niti je trepnuo. U magnovenju se suočio sa svojom najvećom greškom. To nije bila pogrešna procena Mejsa Blekhejla ili prihvatanje zakletve Raifa Sevransa, iako je od prvog trenutka znao da će je dečko prekršiti. Ne. Nabrojane greške, koliko god velike bile, ne mogu se poreditis činjenicom da nije odabrao i obučio naslednika. Toliko je želeo Efi Sevrans, da nije hteo da razmišlja ni o kom drugom. Bila je tako moćna, u tome je stvar. Rodila se uz toliko povoljnih znakova. Devojka je posedovala moć kamena. Niko u svim klanovima nije raspolagao takvom moći. To je bilo njeno nasleđe. Nameravao je da ga upotrebi u korist svog znanja. Posesivnost ga je zaslepela. Bilo je i drugih, poštovanja dostojnih kandidata - Džeb Onaker, Niti Hart, Vil Speriling - ali ih je on odreda odbio. Ko će voditiBlekhejlovce kad njega ne bude bilo? Svetilištem je pulsirao zvuk na granici čujnosti, kao nežni drhtaj tla. Inigar ga je jasno čuo i prepoznao njegov izvor. Hejl-kamen. Veliki komad crnog granita i potamnelog srebra je, pre nekoliko vekova, odsečen s velikih kamenih polja Trans Vora i prevezen hiljadama liga uzvodno duž Toka. Kamen je odgovarao na zov Blekhejlovog Vuka. Ledena magla se divlje pomicala, šaljući uzburkane talase iz kamena. Inigar ju je namirisan, bila je hladna i široka, kao nebo u vedroj zimskoj noći. Bio je to miris bogova. Na trenutak je oživeo delić uma, stvoren isključivo u ovu svrhu, da bi prepoznao miris. Suze su mu navrle na oči. Evo trenutka kome se čitavog života nadao. Postoji u prisustvu bogova. Posmatra ih i biva posmatran. Poznaje ih i biva spoznan. AUUUUUU! Šta je mogao učiniti u ovakvom trenutku? Pomislio je na sve što je bio i na sve čemu se nadao... i odlučio da sad neće mozgati o počinjenim greškama. Kasno je za to. Mislio je na klan, na Šenkove i Sevransove, Blekhejlove, Merdokove, Genlouove i Lijeve, na

nesavršene ljude i žene, kojisu, gledano kao celina, dobri. Mislio je na Embet Zec, devojku koja bi se udala za njega da ju je zaprosio. „Ini“, rekla mu je tog prelepog letnjeg dana, dok su ležali na gomili sena, upijajući sunčeve zrake. „Ako odlučiš da postaneš Bradin šegrt, ne zaboravi na dve stvari. Nije dovoljno bojati se bogova. Moraš ih voleti.“ Kad je pitao šta je druga stvar, podigla je suknju. Vodili su ljubav. To mu je bio prvi i jedini put. Embet je bila pametnija od njega. Vetar ga je šamarao po licu. Ledena magla je kružila oko svetog kamena. Kretala se sve većom brzinom, okolo-naokolo, odbacujući alatke i zadimljene ugarke sa svoje putanje. Bogovi su napuštali Blekhejl. Kakvi bi to bogovi bili, ako bi otišli tiho i nečujno? Inigar je pao na kolena, nesposoban da stoji usred uragana. Vazduh je bio pun krhotina: kožnih traka, životinjskih koža, iverja i prašine. Moćni udar vazduha je tresnuo tu gomilu o zid. Inigar je osetio ubode hrastovog iverja po ramenu. Sledećeg trenutka ga je nešto ubolo u kuk. Spustio je pogled i ugledao dleto kako viri iz mišića na vrhu butine. Uhvatio ga je za dršku i iščupao. Oko se oblikovalo iznad svetog kamena. Bilo je divno i strašno. Oaza mira usred olujnih, uskovitlanih oblaka. Iz kamena je nahrupila buka, tako moćna da su podovi i zidovi zadrhtali. Inigar je počeo da krvari iz očiju i nosa. Ogrtač od svinjske kože je odleteo s njegovih leđa i nestao u moćnom kovitlacu. Prešao je granicu bola, jedva da je osećao projektile koji su ga pogađali. Bio je druid klana Blekhejl. Stajao je s dletom u rukama i posmatrao božje moći na delu. Lep način za umiranje. Najedanput je sve prestalo. Krš je, uz tresak i čegrtanje, pao na tle. Magla je nestala, usisana kao voda u odvodu. Sveti kamen je stajao, nepokretan i tih, kao sama zemlja. Inigarovo srce se ispuni čudesima i tugom. Ko će voditiBlekhejlove kad njega ne bude bilo? To je bila poslednja misao klanskog druida, suočenog sa eksplozijom Hejl-kamena. Srce klana se raspalo pred njim u bezbroj komada.

* * * ČOVEK BEZ DUŠE se primicao kući. Dočekale su ga grede, pocrnele, masne i sjajne, kao gavranova krila. Vrata su pala preko praga. Metalni klinovi sa šarki su poispadali iz ležišta. Podsećali su na kuvano meso za kobasice. Nagorele daske su se krunile pod čovekovom težinom. U drugom životu je iste daske natapao i mazao voskom. Štitio je drvo od oštrih, zimskih oluja sa severa. Štitio je kuću od nevolja. Zateturao se unazad, oslanjajućise na petu leve noge. Oklevao je pred ulazom, kršeći krto drvo pod sobom. Ocenio je da je spreman istupio u ostatke ulaznog hodnika. Vatra je ovde snažno buktala. Unutrašnji zidovi bilisu od mešavine krečnjaka i konjske dlake u drvenom okviru. Bojenje zidova je bila greška. Ulje iz boje je ubrzalo sagorevanje, dejstvujući protiv prirodnog usporivača, krečnjaka. Zidovi su goreli ispuštajući crni, otrovni dim, koji je mogao progoretirupe u dečjim plućima. Napredovao je bez zastajkivanja. Izgubio je veru u sebe. Prošao je središtem kuće, pored stepenica i crnog skeleta stepenišne ograde. Sneg je probio put kroz delimično srušeni krov i otvorene prozore. Ležao je u malenim, paperjastim gomilama na svih devet stepenika. Čovek je poznavao sneg. Gledao je u gomilice starog, suvog snega, nanesenog vetrom. Otisci stopala ga nisu zanimali. Ljudi su došli kasnije, kad se kuća ohladila i sneg pao. Radoznalci, prevrtljivci. Momčići, smeliji dečaci, lopovi u potrazi za zaključanim kovčezima, srebrninom, metalom, zvaničnici u potrazi za činjenicama i lepom pričom koju će servirati suprugama za večerom. Čovek je razumeo privlačnu moć takvog mesta. Smrt i uništenje su obitavali u ovim ruševinama. Ljudi su ih razgledali, udovoljavajući radoznalosti, svesni da se ne radi o njihovoj porodici, kući, životu. Produžio je središnjim hodnikom ka kuhinji, ne obraćajući pažnju na tragove u snegu. Mozak mu je radio, pamtio je sve, ništa ne propuštajući, Upoređivao ih je s teorijom koja je sazrevala u njegovom umu.

Samo tako će sačuvatirazum. Đavo se krio u detaljima. Šteta na vratima i spoljnjim zidovima je bila mnogo veća nego u unutrašnjosti kuće. Kamin u kuhinji je bio gotovo neoštećen. Mašice, lopata i žarač se nisu istopili, zato su i ukradeni. Prednje kamenje na kaminu je osmuđeno, ali vatra nije bila dovoljno jaka da ošteti malter između njih. Šteta je bila daleko veća na zidu preko puta, onom sa ulaznim vratima. Na mestu dva prozora zjapile su crne rupe. Malter oko njih se iskrivio i popucao. Deo zida iznad istočnog prozora je pao, odnoseći i deo gornjeg sprata sa sobom. Čovek je podigao glavu i ugledao nebo. Spustio je pogled i opazio jedan od spoljnih blokova od kamena peščara. Upao je u kuću. Prašnjavo-narandžasta površina kamena pretvorila se u staklo. Xhalia ex nihl. Sve postaje ništavilo: to je naučio od Sula. Koristili su te reči kao utehu u doba velike žalosti... i kao podsetnik u doba najveće radosti. Te reči su mu nekad zvučale mudro i pravično. Varao se. Žena i kćeri više nisu bile među živima. Ostao je bez tri kćeri i žene koju je voleo. Ubijene su. Znao je to, čim je izašao iza ugla i ugledao spaljenu kuću. Tako dugo je živeo u u neizvesnosti, da je očekivanje propasti postalo refleksna radnja. Bio je napet kao struna, koja svakog časa može pući. Grčenje mišića u utrobi mu je sve reklo. Šetnja kroz kuću je samo potvrdila zlu slutnju. Vatra je plamtela od spolja ka unutra. Podmetnuta je pod prozore i vrata. Njegova porodica je ostala zarobljena unutra, prisiljena da puni pluća vrelim, smrtonosnim dimom. Čovek je udario pesnicom u pocrneli malter i zastao da udahne vazduh. Usledio je još jedan udarac, pa još jedan. Žena i deca su verovali da ih može zaštiti. Znao je o zlu više od većine drugih. Poznavao je strpljenje muškarca i žena koji praktikuju zlo. Kako i ne bi, kad je posvetio život borbi protiv tame i neizmernih sila uništenja. Te sile su se okomile na ovu kuću - on ih je doveo do praga.

Kako je mogao biti toliko glup? Zašto je mislio da ih može nadmudriti? Nije razumeo te sile nesputane zemaljskim pravilima. Na šta je mislio kad je najdraža bića skrio, njima nadohvat? Imale su osamnaest, pet i jednu godinu. Zbir je bio dvadeset četiri, toliko godina je poznavao svoju ženu. Disao je. Udisao. Izdisao. Odgurnuo se od zida. Izašao je na zadnja vrata, da nikad više ne stupi u kuću. Obaviće jedan posao, svejedno kako, Pobiće sve koji su učestvovali u planiranju i izvršenju ovog dela. Uradiće to polako, imao je čitav prazan i hladan život pred sobom. Napolju je sijalo kasno popodnevno sunce. Detlić je svrdlao meku koru drveta u dvorištu, tražeći larve. Brzi vetar je poterao oblake ka jugu i doneo ustajali miris gareži nazad u kuću. Čovek je prešao pogledom preko kuhinjske bašte. U leji je trunuo požuteli zasad neubranog kelja. Platno je još uvek pokrivalo gomilu naslaganih drva za potpalu. Pažnju su mu privukle tri izdignute humke ispod senovitog hrasta. Zemlja je bila isuviše tvrda za kopanje. Zateturao se. Uložio je ozbiljan napor volje da bi smirio kolena i usporio disanje. Ugušio je glas koji mu je savetovao da postupi onako kako je postupao čitavog života, od bogova više neče tražiti utehe. Bogovisu mrtvi, više se neće pokoravati njihovim komandama. Krenuo je napred, pravo ka grobovima. Izbrojao je samo tri. Bebu su sahranilis majkom. Neko drugi bi u tome našao utehe. Ne i čovek bez duše. Sve postaje ništavilo, promrmljao je. Kleknuo je pored grobova i počeo da kopa.

PRVO POGLAVLJE Ledina EŠ. Raif se probudio uz trzaj. Smesta se uspravio. Srce mu je snažno tuklo u grudima. Bolelo ga je grlo, kao da je celu noć vikao. Bacio, je pogled na Medvedicu. Izdržljivi brdski poni mrda ušima. Verovatno je vikao. Ešino ime. Odmahnuo je glavom, u nadi da će se osloboditi sećanja na nju. Tako nigde neće stići. Skrenuće umom. Briga za Eš Mart i žudnja za njenim prisustvom siguran je recept za ludilo. Otišla je. Ne može je imati. To je prosta i nepromenljiva životna činjenica. Podigao se na noge i primorao sebe na razgledanje okoline. Jezik mu je odebljao od žeđi. Nije obraćao pažnju na tu neugodnost. Svetlost je napredovala preko ledine, gušeći sjaj preostalih zvezda. Gledao je ka onom što je smatrao istokom, ka horizontu osvetljenom prvim nagoveštajima sunca. Pejzaž je bio poznat. Škriljčane stenovite formacije izdizale su se iz neravnog krečnjačkog tla kao, izborani i oštri stalagmiti, nepomične naslage nataloženih minerala. Gazio je po pucketavim odlomcima krečnjaka i okamenjenim ljušturama insekata. Medvedica je njušila nešto što je nekad davno možda bilo bijjka. Pogledom je bludeo po dalekim purpurnim vrhovima opkoljenim maglom, a zatim po kanjonu kojise račvao na severu doline. Osetio je izvesno olakšanje. Učinilo mu se da se tamo sinoć utaborio. Usidrio, ako ćemo pošteno. Ledina se nije pomerila dok je spavao.

Raspoloženi Raif je prišao Medvedici i počeo da joj trlja sapi. Gurkala ga je glavom, njušeči vodu. Bilo je isuviše rano za jutarnje sledovanje. Nežno je odgurnuo ponijevu glavu irekao: „Ne.“ Bavio se Medvedičinim kopitima kad ga je iznenadio snažni udar bola. Sevnulo mu je u levom ramenu, povređenom Shatan Maerovim kandžama. Pridružio mu se i hladni drhtaj. Našao je put do Raifovog srca baš kad je krenuo rukom uz nogu životinje. Pomazio je Medvedicu po trbuhu da bi se smirio. U tom bolu, u tom tečnom probadanju je bilo nečeg duboko uznemirujućeg. Nije mogao da izbaci Shatan Maera iz glave. Mirisao je njegov vonj i gledao zle, mrtve oči nemani koja kidiše. Stresao se od jeze i odmakao od ponija. „Misliš li da sam lud?“ pitao ju je, masirajući bolne mišiće. Medvedica je lenjo mahnula repom, što je bila neka vrsta konjskog zagrljaja. Bio je to neobično umirujući gest. Ponekad je reakcija drugog živog bića dovoljna da odagna i najgore strahove. Bol je samo znak unutrašnje infekcije. Pregledao je mršave zalihe, iako mu nije bilo do toga. Voda je postala problem. Mešina je mlitavo ležala na krečnjačkom tlu, izduvana i gotovo prazna. Ono malo vode u njoj je imalo ukus sirove kože. Nije znao ima li je dovoljno i za taj dan. Imalisu hrane - proklijalo proso za ponija, tvrdi sir i pemikan za njega - ali je znao da neće doručkovati. Neće staviti ni zalogaj u usta ako ne pronađe vodu. Juće je naučio da nije dovoljno videti vodu. Na Ledini ne možete biti sigurni da ste je našli dok ne skočite u nju i iskvasite odeću. Juče je s Medvedicom dobrano skrenuo s puta prateći zamamni, staklasti sjaj u dolini između dva brda. Danas stoji nasred te doline. Ne da je suva, nego je suva da suvlja ne može biti. Ispao je budala. Ta lekcija ga je skupo koštala. Žeđ se izmakla kontroli. Odvrnuo je poklopac mešine i nalio malo vode u usta. Nije progutao ni kap. Tečnost se rastvorila u isušenim ustima. Hteo je da uzme još, ali nije. Životinja je na prvom mestu. Sipao je pažljivo odmerenu količinu vode u nepromočivu, navoštenu zobnicu. Razmišljao je o sledećem potezu. Tvrđavu Sivog

Leda je najverovatnije napustio pre pet dana. Sećanje na prvih nekoliko dana zbrisano je grozničavim snovima, bolom i patnjama izazvanim trovanjem krvi. Ne zna kad je napustio tvrđavu niti kako se odlučio za ovaj pravac. Seća se kako je jednog jutra hodao zagledan u levo rame, kao da je tuđe. Koža je plovila povrh mišića kao da je od njih odvojena tečnim slojem. Kad bi pritisnuo to mesto, iz pukotine ili rane pocurila bi providna tečnost. Čudio se što ga ništa ne boli, a još više, što se ne brine zbog gnusnog curkanja. Uspeo je da povrati nesigurnu kontrolu nad vlastitim umom. Rane na vratu su zaceljivale. Zašio je najdublju, bez ogledala. Bogovi znaju na šta je sad ličio. Ruka mu je izgledala nešto bolje. Više nije sumnjao da je njegova. S umom je bilo drugačije. Gubio se u neobuzdanim fantazijama i neuhvatljivim maštarijama. Pokušao je da jaše, ali mu se vrtelo u glavi. Sjahao je i nastavio peške. Odonda nije uzjahao Medvedicu. Poslednja tri dana je nepokolebljivo pešačio. Životinja ga je nekoliko puta zbunjeno pogledala. Jednom se odvažila da ga gurkanjem u slabine, okuraži na jahanje. Poni je hteo da mu pomogne, a nije znao drugi način do da mu ponudisvoje sapi. Raif je olizao usne, suve kao kora pustinjskog drveta. Posegao je unutar vrećice i izvukao šaku prosa. Medvedica je dokasala da ispita stvar, Četvoronožac je stalno mislio o hrani. Jeo mu je iz ruke. Lizao je šaku, nastojeći da se domogne zrnevlja zapalog između prstiju. Siroti poni nije shvatao koliko mu pomaže. Njegovo prisustvo je vredelo više od mesečnih zaliha hrane. Medvedica mu je svojim stoičkim duhom pomagala da izađe na kraj s teškoćama. Vodio je računa o njoj - obezbeđivao joj je hranu i vodu, čistio dlaku, kožu, usta i vadio kamenje iz potkovica - pa nije imao kad da se usredsredi na sebe. Poni je imao dragocen instinkt za snalaženje po Ledini. Brdska kobila, pozajmljena od Sakatih Ljudi, znala je kako da se kreće po začaranom bespuću. Prepuštala se nepostojanom pejzažu, umesto da se boris njim. Lebdela je kao list nošen vazdušnom strujom. Putovanje preko nepostojane Ledine je teško padalo Raifu, klanovcu obučenom

za opstanak u ledenoj tundri i snalaženje u gustoj šumi, na osnovu jedva vidljivih tragova ledenih kunića i lisica. Sunce se moglo dići ujutru, ali ne obavezno. Čitavi planinski venci bi najedanput zaplovili horizontom kao ogromno brodovlje. Oblaci su tvorili pravilne prstenove, koji su danima prkosili snažnim vetrovima. Noću bi se po nebeskom svodu okretao divovski zvezdani točak. Na takvom nebu nije bilo lako raspoznati sazvežđa. Točak bi se ponekad okretao u suprotnom pravcu, opirući se svakoj logici. Činile su ga Raifu nepoznate zvezde. Orijentacija u takvoj sredini bila je jalov posao. Odredili biste sever i pravac koji vodi iz Ledine, ali bi čitav pejzaž počeo da se izmiče i kruni kroz prste kao rastopljeni sneg, obezvređujući vaše umeće. Ovde ništa nije bilo stalno. Nebo, tle, sunce, mesec, ukratko čitava Ledina plivala je na nedokučivim plimskim talasima. Velika Ledina se opirala objašnjenjima i svim naporima da se njome ovlada. Izbrazdali su je ožiljci drevne magije. Vreme je obrušilo njene granice, a kataklizmičke nepogode očistile od svakog života. Prestala je da se pokorava zakonima fizike. Na putovanje po njoj kretali su samo ludaci i očajnici. Nosila ih je nada da će im začarana teritorija dozvoliti da pređu preko nje. Životinja je to znala. Prepustila se tajanstvenom prostoru, ne pokušavajuči da kontroliše kretanje. Tako će najdalje dogurati. Poni je, još od polaska iz tvrđave svake večeri, nepogrešivo nalazio odgovarajuća mesta za logorovanje, ostrva iznad golemih maglenih reka što plove Ledinom posle sumraka. Namirisala bi duboke pećine u liticama i šupljine koje su ih štitile od oštrih jutarnjih vetrova. Pronalazila je i rečna korita s drevnim žbunjem, do te mere osušenim i beživotnim da je gorelo bez dima, kao najčistije gorivo. Brdski poni još nije našao pijaću vodu, ali je Raif znao da će je kobilica naći pre njega. I vodu i izlaz iz ovog začaranog bespuća. Smrknuto je proučavao horizont, trpeći udare oštrog vetra po licu. Ukrašavao mu je obraze ledenim kristalima i punio nozdrve mirisom ozona i olova, odjekom dalekih oluja. Deo njega je bio zadovoljan

lutanjem. Dok god je ovde, prepušten na milost i nemilost Ledini, ne mora da donosi odluke o budućnosti. Nije se postavljalo pitanje da li da se vrati Sakatim Ljudima ili da krene na jug i potraži Eš. Taj položaj mu je doneo izvesno olakšanje. Poslednja tri dana su bila najmirnija koje je imao još od dalekog jutra kad su njegov otac i Dagro poginuli u Pustarama. Mir neće dugo trajati. On je Mor Drakka, Posmatrač Mrtvih, Kršitelj Zakletvi, Dvanaestoubica; čovek s takvim nadimcima ne može očekivati miran život. Spustio se na prostirku i dohvatio mač koji je dobio od Slušaoca Ledenih Trapera. Posmatrao je. Nekad savršeno obrađena oštrica više nije ličila na sebe. Preobrazila se u iskrzano i pocrnelo sečivo, otupelih, neravnih ivica, nakon što je prodrla do balčaka u senovito meso. Odsad će bitisamo obično oružje, kakvo otac daje sinu da vežba dok ne dostigne potrebnu veštinu. Raif nije mario za to. Počeo je da oštri sečivo koristeći se kožicom i improvizovanom pastom od krečnjačke prašine i konjske masti. Kameni kristal na balčaku je bleštao na izlazećem suncu. Raifse setio onog što mu je Slušalac rekao kad mu je dao mač. Nek ti dobro služi, dok ne nađeš drugi. Za divno čudo, o tim rečima dosad nije dublje razmišljao. Taj mač je nekad bio oružje kralja Zakletih. Oštrica mu je iskovana od najčistijeg čelika, a ivica oblikovana rukom vrhunskog oružara. Većina klanovaca bi ga čuvala kao najdragocenije blago. Često bi ga s ljubavlju čistili i potezali s ponosom, pred uvaženim gostima. Prenosili bi ga s kolena na koleno, s oca na sina. Slušalac je ipak nagovestio da je Raifu namenjeno nešto više. Raif je vratio mač u korice. Vreme je da nastavi put. Ledina im je poklonila lep dan. Sunce je izašlo. Putovalo je po pravilnoj, lučnoj putanji ravnomernom brzinom, niski oblaci su pratili kretanje vetra. Pa, gotovo da jesu. Raif je slegnuo ramenima, hodajući krečnjačkom strminom. Lakše se suočavao s manjim nego s većim odstupanjima.

Strmina je bila kamenita i neprohodna, izbrazdana pukotinama. Ispod kamenja je bio sloj meke, izmrvljene krede. Sivi korov je virio između stena. Kržljavo rastinje je možda bilo živo. U daljini je video venac niskih planina. Uzdizale su se oko strmine u obliku riblje kosti. Shvatio je da mu predstoji uspon i uzeo mešinu. Odmah se pokajao zbog toga; Usta i stomak su očekivali vodu, vratni mišići su se grčili, spremni da gutaju, ali nije smeo piti. U mešini je ostalo veoma malo vode. Progutao je pljuvačku nakupljenu ispod jezika i vratio mešinu na mesto, iza Medvedičinog sedla. Nije obraćao pažnju na oštar grč u stomaku. Morao je da razmisli. Zašto idem ovim putem? Svaki drugi pravac značio bi skretanje sa teško prohodne strmine i odustajanje od uspona na planine. Ne bi morao da se penje. Zašto ubrzava pogubno dejstvo žeđi? Zašto ne krene nizbrdo, lakšim putem? Ledina će ionako izmeniti oblik. Planine koliko sutra mogu nestati u magli. Žmirkao je na suncu, razmišljajući. Bilo je to zubato, zimsko sunce, bledo i oštro, ali jasno vidljivo na nebu. Kad biskrenuo pogled, odraz sunčevog diska bi mu još neko vreme bleštao pred očima. Dah mu se preobražavao u beličastu izmaglicu. Temperatura je padala. Ledina posetiocima nudi dva nivoa hladnoće: oštru i surovu zimu. Raif se od napuštanja tvrđave smatrao srećnim što se kretao po onoj prvoj. S oštrom je mogao izaći na kraj. Ona je zimi uobičajeno stanje stvari u klanovskim zemljama. Izazivala je ozebline, a ponekad i promrzline na ušima i nožnim prstima. Mogla se podneti dok god ste dobro uhranjeni i obučeni. Surova zima je bila nešto sasvim drugo. Ubijala je. Dah vam se smrzavao, čim bi izašao iz usta. Prekrivala je svaku dlačicu mrazom. Za tili čas bi umrtvila čak i najbolje zaštićene šake. Tako umrtvljene udove bi pretvarala u led. Napadala je i misli i čula, pa ste po najvećoj hladnoći mislili da je toplo, da će posle kraćeg odmora sve biti u redu. Stresao se. Odlučio je da ne skreće s puta, iako nije znao zašto. Poni je snažno izduvavao vazduh kroz nozdrve, tvoreći par belih oblačića. Brdska kobila je opremljena za život na velikim visinama

dalekog severa. Imala je debelu, gustu, čekinjastu dlaku, koja je visila duž nogu kao iskidana suknjica, pokrivajući gornji deo kopita. Najverovatnije je podnosila hladnoću mnogo bolje nego on, ali nije smeo rizikovati. Raširio je i prebacio ćebe preko njenih leđa. Prvi put je pomislio da je ubije dok je zatezao remen ispod njenog trbuha. Postavio bi mač ispod njenog grudnog koša. Zabio bi ga između gornjeg i donjeg dela stomaka, pravo u srce. To je bila najbrža i najbezbolnija smrt. Krv bi odmah prestala da teče iz srca u mozak. Ljudisu to zvalisrčanim ubistvom. Svi lovcisu težili tom savršeno naciljanom i besprekorno odmerenom udarcu, koji zaustavlja životinju u skoku. O, bogovi. Zašto mi na pamet padaju ovakve stvari? Raif se ispravio i udario Medvedicu po sapima. Kuražio ju je da nastavi put. Neko vreme nije razmišljao, samo je hodao. Uhvatili su ritam. Medvedica se uskladila s njegovim tempom kretanja. Ponekad bi ga gurnula. Raif bi joj ponekad uzvratio. Hodao je, prateći naporni rad svoga tela i nadimanje pluća do krajnjih granica, zidova grudnog koša. Neće još dugo izdržati ovako. Nemaju vode. Moraće da ispuni dužnost prema Medvedici. To je njegova životinja. Bio je dužan da je hrani, poji, brani i obezbedisklonište. U slučaju bolesti i povreda, dužan je da joj pomogne da umre brzo i bezbolno. Tem, njegov otac, ne bi bio zadovoljan ako bi postupio drukčije. Ako imaš životinju Raife - baš me briga da li je pas, konj ili jednonoga leteća veverica ona mora da jede i pije pre tebe. Ako se razboli, dužan si da se pobrineš za nju. Bio je dečak od osam godina, ali je znao o čemu je otac razmišljao kad mu je rekao: „...da se pobrineš za nju.“ Raif nije žurio, pustio je Medvedicu da hoda ispred njega. Želeo je da sve bude čisto i jednostavno, da ne oseća slabašni titraj iščekivanja, dok razmišlja o prodiranju mača u srce brdskog ponija. Pobij čitavu armiju za mene, Raife Sevranse, naredila mu je Smrt. Prizvaću te sebi ako ne ispuniš očekivanja. Smrznuto tle pucketalo je dok su napredovali duž strmine, ka

zapadu Ledine. Oblacisu nestali. Napustilisu nebeskisvod ostavljajući za sobom plava nebesa. Najudaljenije stene i planine na ivici horizonta su postale oštrije i lakše za tumačenje. Vetar je oslabio, ostavljajući dijamantsko čisti vazduh. Pogled je pucao na sve strane. Raif se okretao oko sebe upijajući utiske. Video je džinovski mrtvi vulkan kako se uzdiže iz doline. Video je stenčuge veličine okruglih utvrđenja, nasumice razbacane po suvom dnu jezera. Video je hiljade sivih stabala na podnožju, veliku šumu okamenjenog drveća i opazio duboku pukotinu u pejzažu, na mestu gde je velika količina stenja izbačena iz zemlje delovanjem podzemnih sila. Našao se usred nepoznatog i novog predela. Nigde nije opazio obećavajuće svetlucanje vode. Obliznuo je usne, koje su ga jako zabolele. Pitao se da li su pocrnele. Podne se primicalo, a on nije pio od praskozorja. Prethodnog dana je popio samo šoljicu vode. Vreme je ubrzano isticalo. Na dugim lovačkim pohodima upoznao je opasnost od dehidracije. Najveći deo stajaćih voda i jezera bio je crnkaste boje, s debelim naslagama minerala, spranih sa okolnog stenja. Tekuće vode su bile nešto bolje, uglavnom sumporni izvori, solišta ili kiselkasti tokovi. Putnik je, u takvom ambijentu, morao da zna gde će se sledeći put napiti. Dehidracija je slabila vid i dovodila do grčenja mišića. Igrala se s umom, baš kao hladnoća, terajući vas da vidite ono čega nema. Raif se kiselo nasmejao. Kraj najverovatnije neće dočekati zdrave pameti. Udovoljio je svojoj žeđi. Podigao je mlitavu mešinu iznad glave i nacedio nekoliko kapi u usta. Jezik mu je bio velik i otečen. Jedva da je osetio vlažne kapi. Medvedica je, opazivši mešinu, dokasala do njega, protrljavši mu glavu o grudi. Raif je protresao mešinu. Vode je bilo tako malo da nije čuo bućkanje. Spustio je pogled na mač. Ne još. Otvorio je ponijevu gubicu i duboko gurnuo mešinu u nju. Iscedio je i poslednje kapi vode. Nije hteo da se išta prospe, Medvedica nije znala da pije. Raspoloženje mu se popravilo. Nasmejao se, videvši ponijev izraz

povređenosti. Sunce je sijalo. Video je gde ide - što nije mala blagodet na Ledini. Strmina se postepeno širila u predgorje. Odmicali su zadovoljavajućom brzinom. Planinski venac je sad bio bliži. Niže padine su bile pokrivene blatnjavim šljunkom. Potisnuo je neugodno saznanje. Iz iskustva je znao da je pentranje po klizavim i nesigurnim planinskim padinama težak posao. Bar im neće biti hladno. Znojiće se. Raif je trepnuo. To mu prvi put nije donelo oduška. Nestalo mu je suza u očima. Šta ćemo sad? Pre tri dana su prošli kroz uski kanjon sa nešto leda. Smrznuta tečnost je imala boju ovčijeg urina. Nije mogao da je dirne. Voda u to doba nije bila problem. Činilo se da Ledina obiluje ledom. Sad bi dao sve da se vrati u taj kanjon... ali na Ledini nije bilo povratka. Počešao je Medvedicu po uvu. Moralisu da nastave dalje. Hladnoća je rasla, kako je dan odmicao. Inje se sjajilo sa svake stene i kamena. Raifovi prsti su sevali, a vrh nosa brideo od stalnog trljanja - led se hvatao pri svakom izdisaju. Morao je da poniju skine brnjicu. Metal bi, ako bi ostao uz kožu, izazvao promrzline. Brdska kobilica je posle toga malo živinila, ali Raifu nije promaklo da je sve tromija. Zaostajala je, umesto da kaska pored njega. Sve teže je gazila. Dvaput je posrnula, nakon što je prednjim kopitom stala na klimavi kamen. Kretali su se sve sporije. Raif je usitnio korak, dozvoljavajući Medvedici da ga stigne. Oslanjali su se jedno na drugo. Gurkali su se prisvakom koraku. Jezik mu je odebljao. Na uglovima ponijevih usana je bilo mnogo crvenkastih ranica. Raifu se nadulo grlo. Gutao je, ali bez pljuvačke. Zubi su bili suvi kao kamen. Najgora stvar je bio dremež. Zadremao je nekoliko puta. Misli su mu odlutale neznano kuda, lake kao vazduh. Mislio je na sestricu, Efi, na njene osmehe i ozbiljan pogled. Uz Drejevu i njegovu pomoć naučila je da čita. Verovatno nije naučila bogzna šta, zato što ni njih dvojica nisu bili mnogo učeni. Dosad ih je sigurno nadvisila po znanju. Efi Sevrans je bila pametnija od oba brata zajedno. Koliko sad ima godina? Imala je osam kad je napustio

kružno utvrđenje. Bolelo ga je što ne zna da lisestra ima osam ili devet godina. Setio se Dreja. Uvek je bio tu. Slika starijeg brata je blesnula u Raifovom umu. Dreja, koji ga nikad nije izneverio. Dreja, koji je jednog zimskog jutra istupio u velikom dvorištu, kad niko drugi nije hteo. Potvrđujem njegovu zakletvu. Te reči su ga i danas pekle. Prekršio je zakletvu i osramotio klan. Najteže mu je palo što je izneverio Dreja. Drej... Raifove misli su otplovile do mračnog mesta. Ponirao je, misleći na ljude koje je pobio: neke je imenovao, ali velikom broju nije znao ime. Blađanii, građani, usamljeni Zakleti vitez u utvrdi prepunoj smrti. Žeđ ga je pratila i u poniranju. Uporno ga je izjedala, kao pacov na zadnjem delu vrata. Usne su se smežurale u suve ljuske. Nasmejao se nečemu što je igralo u tami pa su one krvareći, popucale. Bol ga je vratio u stvarnost. Raif se okrenuo oko sebe, trepćući kao da se malopre prenuo iz sna. Ledina se promenila. Bila je to jedva primetna promena, pomak u perspektivi ili smanjenje rastojanja, nije znao šta je posredi. Pred njim se uzdizao tamni i goletni planinski lanac kom su se celog dana približavali. Nadao se da će u visokim dolinama naići na glečere, ali je iz ove blizine bilo jasno da se prevario u proceni njihove visine. Planine su, u stvarnosti, bile tek nešto više pobrđe. Vreli udar bola ga je, bez upozorenja, pogodio iz rane u desnom ramenu. Kolena su ga izdala, pa se našao na tlu. Krečnjak iz pustara je ustupio mesto mekšoj kredi. Raif je pao na gomilu smrvljene krede. Masirao je rame, razmazujućismrznutu prašinu. Prišla mu je Medvedica. Životinja ga je zabrinuto gurkala glavom. Brdski poni je imao penušavu skramu oko usana. Jezik je postao prevelik za gubicu. Visio je postrance, crn i otečen. Raif je pomislio na mač. Ako ne sad, onda uskoro. Prebacio je levicu preko njenog vrata. Uspravio se oslanjajući se na konjića. Čistio je ogrtač od krede, kad ga je ošinuo oštar bol u

ramenu. To ga više nije brinulo. Morao je da pronađe vodu. Medvedici je bilo potrebno sklonište i voda. Još jedan sat, pa će se njen isplaženi jezik pretvoriti u komad smrznutog mesa. Za drugo više nije brinuo. Pošao je napred, ne obraćajući pažnju na bol. Mesto na kom se strmina spajala s podnožjem bilo je golema zamka od krede i šljunka. Hodanje po kredi je ličilo na kretanje po suvom, prašnjavom snegu. Medvedica je svakim korakom tonula do članaka, ponekad i dublje. U početku je krupniji šljunak bio razbacan po kredi kao listovi ljiljana po vodi. Raif i Medvedica su znali da se čuvaju. Izbegavalisu šljunak. Nisu znališta će se dogoditi kad stanu na njega. Ponekad je nudio siguran oslonac, kad je ispod njega bilo još takvog materijala, ali bi noga najčešće još brže i dublje propadala. Svaki korak je bio pravo mučenje. Na svakih par koraka su morali da izvlače utonulo stopalo ili kopito. Nešto ga je žestoko zapeklo u desnoj očnoj jabučici. Shvatio je da se znoji. Suva od sunca i stvrdnuta od mraza, rožnjača je žestoko reagovala na kap slane tečnosti koja je skliznula sa slepoočnica. Ruke i lice su mu utrnuli. Prevukao je pesnicom preko čela i preneraženo odmerio ovla-ženu rukavicu. Gubio je previše vode. Huknuo je, gutajući vazduh. Naterao je sebe da zastane i razmisli. Pogledao je ispred sebe. Šljunak je bio sve tamniji zbog crnog granita, kog je bilo sve više kako su se približavali brdima. Još dalje je velika stenovita masa, izdignuta iz mora kamenja, udarala u prvo brdo. Tamo, odlučio je Raif. Idemo do one raskrsnice. Visoka osmatračnica omogućiće mu da vidi nadaleko. Izgubljeni smo, ako ne nađemo vodu. To je bila poslednja jasna misao do mraka. Medvedica je sporo napredovala na usponu, preko šljunka. Ispuštala je oštri zvuk, sličan svirci slomljene flaute. Prvi put se uzjogunila. Stigli su do strmog jarka punog sitnog šljunka. Poni se ukopao u mestu odbijajući da krene dalje. Raif je krenuo napred, ali je životinja, uprkos svim molbama, odbila da ga sledi. Morao je da se vrati. Mrak je padao, nije smeo da je izgubi iz vida. Plašio se da će se pejzaž, u trenu, promeniti i da će je

Ledina odnetisa sobom. Razmišljanje mu je padalo sve teže. Mora da postoji put oko jarka - video ga je za trenutak, kao mapu tajanstvenog blaga - ali nije mogao zadržati sliku u glavi. Medvedica nije htela da krene, preko opasnog šljunka. Jarak je bio uzak. Možda bi bilo bolje da se vrate... Gubio je vreme. Stajao je na padini, zbrkanih misli, drhteći od hladnoće. Led mu se nahvatao na trepavicama. Nešto - nije znao šta - vratilo ga je u stvarnost. Nije bio srećan zbog toga. Ovde je sve bilo tako naporno. Bilo mu je lakše da drema. Posramio se kad je pogledao Medvedicu. Konjić je stajao tamo gde ga je ostavio. Drhtao je, ispuštajući taj zlokobni, pišteći zvuk. „Hajde, devojčice“, pozvao ju je, teturajući se kroz sitni šljunak. Pri svakom koraku je propadao do iznad članaka. „Blizu smo. Spustićemo se malo, pa idemo okolo.“ Nije znao da li je to pravi put, ali to sad nije bilo važno. Delanje je bilo bolje od razmišljanja. Noć se postepeno spuštala. Sunce se pušilo na kraju horizonta. Sumrak prepun senki je sakatio vidik. Upalile su se prve severne zvezde, bojeći nebo tamnoplavom bojom. Raif je skupljao i grickao led s nosa i brade. Nije bilo dovoljno vlage da bi je zvao tećnošću, ali je svejedno uživao u peckavoj hladnoći na jeziku. Životinja je uzmakla od njega kad je pokušao da joj na isti način pomogne. Krvarila je iz posekotine na zadnjoj nozi. Hodala je oborene glave i repa. Neće još dugo, shvatio je. Dugovao joj je pristojnu smrt. Nastojao je da prodre pogledom kroz neprozirnu tamu. Sneveselio se. Jedva da su napredovali od zalaska sunca. Gledao je mač, pa Medvedicu i doneo odluku. Još jedan sat. Ne više. Bio je nežan prema njoj, dok su se peli. Zvezde su osvetljavale padinu. Kamenje je sijalo plavičastim sjajem. Setio se susreta s Medvedicom - zamenio je konja kog je izgubio u zemlji kanjona, zapadno od Pukotine - koji ga je odveo do Tvrđave Sivog Leda. Bez nje bi poludeo na putu. Napad na rudnik, Crnu Rupu, umalo ga je koštao razuma. Bitijeva pogibija je bila

prevelik teret. Predao se sećanjima. Neće im se suprotstavljati, niti će ih poricati: Biti Šenk, sin Orvinov, zakleti klanovac Blekhejla nije zaslužio takvu sudbinu. Nije zaslužio da umre od ruke saplemenika. Prekršilac Zakletve, imenovao je samog sebe, pokrećući usne. Tog jutra se u velikom dvorištu zakleo da će štititi klan... nije ga štitio. Ubijao je saplemenike. Udahnuo je vazduh, pozivajući hladnoću da priđe što bliže srcu. Bio je proklet. Kako da kao prokletnik živisvoj život? Iz misli ga je vratilo škripanje s leve strane. Okrenuo se i video Medvedicu na kolenima. O bogovi. Zateturao se ka njoj, ne pazeći gde gazi. Noć je donela još jači mraz. Hodanje kroz sitni šljunak nalikovalo je probijanju kroz more leda. Medvedica je vidno drhtala. Presreo je ponijev pogled ishvatio da više nema čekanja. „Mala Medvedice“, nežno je prozborio. „Najbolja devojčice.“ Bila je hladna. Milovao ju je, dok mu je životinja na samrti gurala glavu pod ruku. Kleknuo je i zagrlio je. Želeo je da je zagreje svojim telom. Grudima je hvatao neravnomerne otkucaje njenog srca. Nežno je sklonio led s ponijevih nozdrva. Smirio se, kao i brdski konjić. „Slatka moja Medvedice.“ Raif ju je poljubio u zatvorene oči i potegao mač. Niko u Poznatom Svetu nije mogao da zada tako precizan i snažan, smrtni udarac. Raif Sevrans je prvi put u svom osamnaestogodišnjem životu bio zahvalan na tom daru. To je bila blagodet za oboje. Sklupčao se oko njenog sve hladnijeg tela i legao da se odmori na negostoljubivoj Ledini.

DRUGO POGLAVLJE Lomljenje RAJNA BLEKHEJL JE naložila da se iz kačare izvadi svinjska polutka i odnese u sušionicu. Ležala je tamo dva dana, izložena toplom i miomirisnom vazduhu. Muve su imale dovoljno vremena da obave svoj posao. Miris ukvarenog mesa bio je nepodnošljiv. Džeb Onaker, jedan od štalskih pomoćnika i Šenk po tazbini, brzo je reagovao. „Dakako, gospo. Par dana u sušionici, pa će crva biti ko pleve.“ Rajna mu je odgovorila kratkim osmehom. Nije mogla bolje, ovog hladnog jutra. Džeb joj je bio drag. Bio je to dobar čovek, sposoban da stoički podnese najteže rane. Otkad je Blekhejlov sveeti kamen eksplodirao, uništavajućisvetilište, štale i istočni zid kružne kuće, imala je utisak da čitava kataklizma počiva isključivo na njenim plećima. Nosila ga je punih nedelju dana. „Sklepaću platformu. To će obezbediti više vazduha, uz vlagu.“ Džeb je podigao polutku na nauljeno platno, spremajući se da ga provuče kroz seno. Izraz pun nade svedočio je o silnoj želji da joj ugodi. Trudio se da joj pomogne, zapinjući više no što je bilo neophodno. Bila mu je zahvalna na trudu. Raspoloženje joj je izmamilo raskošan osmeh. „Hvala ti, Džebe. Zaboravila sam da crvi slabo napreduju bez obilja vazduha.“ Džeb je čvrsto držao kraj platna. „Dakako, gospo. Čovek se pita šta smo još zaboravili u klanu.“ Trznuo je trupinu i počeo da je vuče ka vratima. Pratila ga je pogledom. Srce joj se sledilo zbog njegovog

komentara. Prebacila je šal preko ramena. Grlo ju je grebalo, zbog prašnjavog vazduha u ostavi. Svuda je bilo čestica od sena i grinja koje su se njime hranile. Turobno, sivo svetlo nahrupilo je u polutamnu prostoriju kad je Džeb otvorio vrata. Glava štalskog momka je još uvek bila u zavojima. Džeb je spavao na daščanoj platformi u jednoj od štala kad se desilo Lomljenje. Završio je sa komadom granita u lobanji. Krvario je puna dva dana. Samo bogovi znaju kako je preživeo. Lajda Mesec, klanska isceliteljka to čudo je pripisala „tvrdoj glavi Onakera“. Džeb je njenu ocenu prihvatio s oduševljenjem. Počeo je da se predstavlja kao Stari Tvrdoglavko. Ponosno podnošenje rana bio je preovlađujući životni stil u domu Blekhejlovaca. Get Merdok je ostao bez ruke. Lensa Kožarac je još uvek ležala u postelji, oporavljajući se od mnogobrojnih rana. Po svemu sudeći, ostaće bez oka. Tiha, krupna Heti Zec zadobila je opekotine po desnoj strani lica i ramenima. Nodi Druk, koga svi zovu Glupan, tako je jako udario u zid da je polomio nekoliko rebara i probio plućno krilo. Spisak se produžavao u nedogled: Staner Jastreb, Džejmi Motka, Arlan Motka... Rajna je zabrinuto odmahnula glavom. Ozleđenih je bilo toliko da ih nije mogla nabrojati. Mrtve je morala imenovati. Ne bi bila dostojna titule poglavičine žene ako to ne bi uradila. Besi Flep. Poginula. Eksplozivni udar joj je zaustavio srce. Novi lučonoša. Momi Deb, palio je baklje u tunelu. Telo mu je pronađeno posle tri dana, u dalekom kupusištu. Mog Vili, Efin drug iz detinjstva, krenuo je u svetilište. Nosio je sveže pomuzeno mleko za Inigara. Telo mu je prepolovljeno. Dva štalska momka, poput Džeba, Honikata i Vilbura Pimuta, tog su jutra bili budni. Spremali su doručak i čistili klupe za Džona Krikla, glavnog konjušara. I oni su poginuli. Krou Banering je doslovce ostao bez glave. Vernon Merdok, Getov brat, četiri dana je lebdeo na ivicismrti, pre no što je podlegao ranama. Elza Doe, mala mlekarica, imala je sreće što je umrla posle samo jednog dana.

Inigarovo telo nije pronađeno. Rajna je duboko u srcu znala da će tako biti i kad radnici raščiste hrpu ruševina koja je nekad bila svetilište. Nije sumnjala da je starac napustio ovaj svet kad i sveti kamen. Inigar je zbunjivao ljude za života, pa je s tim nastavio i posle smrti. Bio je težak čovek, pa će i potraga za njegovim lešom biti težak, ako ne i nemoguć posao. Prestani! brecnula se na samu sebe. Da li se rugaš mrtvima? Posramljeno je nastavila da nabraja imena postradalih. Bio je to dug spisak: trideset devet muškaraca i žena, do jutros. Nije računala nezaklete klanovce, radnike na poljima ili zanatlije bez stalnog mesta boravka u kružnoj kući, sve koji nisu položili zakletvu da je brane. Veliki broj nezakletih klanovaca logorovao je pored istočnog zida tvrđave. Jedan deo građevine je pao na njih. Jadnici. Utaborili su se oko kružnog utvrđenja, tražeći zaštitu od ratnog vihora. Postradali su i Skarpovci. Stisla je usne, koračajući ka štalskim vratima. Njih neće brojati. U utvrdi nemaju šta da traže. Položili su zakletvu stranom klanu. Šta je Mejs imao na umu kad je pozvao gotovo hiljadu ratnika, s porodicama, da se nastane u Blekhejlskom domu? Istina je da je njihova okrugla kuća uništena u požaru, ali zašto nisu napravili novu? Tako bi ostali na svojoj teritoriji. Lomljenje je izazvalo velike gubitke među Skarpovcima. Veliki broj se nastanio u staroj žitnici, naslonjenoj na istočni zid. Građevina u obliku zvona godinama je prokišnjavala. Malter na zidovima je istrulio i pocrneo. Krov i zidovi su se urušili posle eksplozije svetilišta. Poginulo je dosta dece. Negde duboko u sebi gajila je simpatije i za te ljude. Danas ih svakako neće tražiti. Klimnula je u pozdrav novom glavnom konjušaru, Sirilu Blantu, i napustila staru kačaru koja je sad služila kao staja. Napolju ju je presekla hladnoća. Olujni oblaci su jezdili ka zapadu, terani čudnovatim vetrovima, neuobičajenim za ovo doba godine. Padao je vlažnisneg. Borovi oko velikog dvorišta već su se zabeleli. Čula su se govorkanja da je Blekhejl-kamen eksplodirao, odnoseći proleće, zajedno sa istočnim zidom. Rajna obično nije imala razumevanja za slične, praznoverne glasine. Ali prošla nedelja je zaista

bila neuobičajeno hladna. Ako su bogovi mogli da razbiju sveti kamen u milion komada, moglisu da liše klan proleća. Urazumi se, Rajna Blekhejl. U kružnoj kući i bez tebe ima dovoljno proroka sudnjeg dana. Više nego dovoljno. Dala se u trk. Sledila je Džebov trag do rupe u istočnom zidu. Čekićanje i testerisanje izdaleka su napali njene osetljive uši. Klanovci su se najviše plašili pukotine u zidu kružnog utvrđenja. Danonoćno su radili na opravci. Noćna smena je, u sumrak, preuzimala posao dnevne. Radila je pod svetlošću velikih baklji. Radnici su noću pričvršćivali sveće iznad vizira na šlemovima. Bio je to redak, čudesan prizor. Čudesan i blagorodan. U raščišćavanju posledica strašne eksplozije uzeli su učešća svi radno sposobni Blekhejlovci i Blekhejlovke iz kružne kuće, zakleti i oni drugi. Radovima je upravljao Dugoglavi, koji je, otkad je Rajna znala za sebe obavljao dužnost glavnog zidara okrugle kuće. Činio je čuda, ne obazirući se na poveći komad mesa otkinut s leve noge. Dohramao je do nje, pomažući se krivim štapom. Prešao je na stvar, kao čovek nenaviknut na beskorisno ćeretanje. „Rajna. Moram da znam kad mogu da počnem sa raščišćavanjem ostataka svetilišta. Pukotina u zidu ne može biti zatvorena dok se to ne obavi.“ Udahnula je vazduh da bi se smirila. Uradila je to još jednom, da bi dobila na vremenu. Mnogo je naučila od Dagra, prvog muža. Razmisli pre no što progovoriš, bila je jedna od tih lekcija. Od Lomljenja je prošlo sedam dana. Ostaci svetilišta su sve vreme ležali netaknuti. Ugledala je dvospratnu gomilu prašine i izmrvljenog stenja prošaranu odlomcima tvrđavskog zida. Videla ih je već mnogo puta, ali bi uvek posegla za vrećicom praha od svetog kamena. Tražila je utehu. Blekhejl-kamen je mrtav. Podigla je pogled. Suočila se s vetrom koji je nosio krpice snega i tamnosivi prah s ruševina. Ljudi su nekad cenili taj prah. Nosili su ga u ratove i širili po kontinentima. Stavljali su ga ispod jezika pre no što bi izrekli zakletvu. Utrljavali su ga u stomačiće novorođenčadi i posipali po sklopljenim očima mrtvaca. Bio je dragoceniji od zlata. Sad ga je

vetar rasipao na sve strane sveta. Dugoglavi je imao pravo. Morali su nešto preduzeti. Ali šta? Ko će o tome odlučiti? Pažljivo je proučavala zidarevo lice. Čovek se razvio u skladu s svojim imenom. Čelo i brada su mu se izdužili. Ovaj neženja je slabo mario za društvo. Radio je sam, u tišini. Nije ni znala da li je Dugoglavi njegovo ime, prezime ili slučajno zarađeni nadimak. Zapovednik tvrđave je bio velika nepoznanica. Nije znala kome je odan. Posmatrala je njegove krvlju podlivene oči, tragajuči za znacima nezadovoljstva. Njen muž, Mejs Blekhejl, smatrao je Dugoglavog čovekom koji uživa u dobro obavljenom poslu. Poglavičino odugovlačenje u donošenju odluke o sudbini ostataka svetog kamena je sprečavalo Dugoglavog da završi najvažniji posao u tvrđavi: obnovu istočnog zida. Rajna nije mogla u potpunosti kriviti Mejsa. Bio je poglavica, a ne druid klana. Vodio je tela, a ne duše. Inigar Pognuti je poginuo, a da nije obučio niti izabrao naslednika. Ko će ih spasiti? Rajna je svako veče bdela, mučena tim pitanjem. Znojila se i okretala po postelji. Bogovi su napustili Blekhejl, a klan nije imao druida koji bi ih prizvao natrag. Da li je Inigar shvatio dubinu svog neuspeha, kad su mu se prve kamene krhotine zabile u srce? Rajna je mislila da jeste. Osetila je neku vrstu sažaljenja prema starcu. Za života je bio težak čovek. Nije ga volela, ali se poslednjih nekoliko godina pokazao kao osoba vredna poštovanja. Donela je odluku, svesna da zidar nestrpljivo iščekuje odgovor. Pokazala je na ostatke svetilišta i rekla: „Popričaču o tome s mužem, prvom prilikom.“ Na osnovu blagog sažimanja sagovornikovih zenica zaključila je da nije zadovoljan odgovorom. Opredelila se za oprez i odgovorila kao smerna supruga. Bilo joj je jasno da je očekivao više. Posmatrao me je čitave nedelje. Video je kako se brinem o ranjenima i organizujem bolnicu u polumračnoj, vreloj i zagušljivoj sušionici

hmelja. Organizovala sam dopremanje napitaka, zavoja i lekovitog bilja sa svih farmi na nekoliko liga uokolo. Premestila sam štale u staru kačaru i naložila da se konji zakopaju pored Vedža. Kad je Anvina pitala gde će se smestiti Skarpovci, Rajna nije prepustila odluku suprugu. Nastojala je da ih zbrine na najbolji način. Isto je važilo i za premeštaj senika i mnoge druge stvari. Sve odluke je donosila samostalno. Odluka o sudbini ostataka svetog kamena bila je kudikamo drugačija stvar. Nije imala iskustva na tom polju. Niko nije. Iako joj je Dugoglavčev zahtev davao šansu da proširi uticaj, nije htela da to učini na račun klana. To je ključno pitanje. Kamen će odrediti budućnost. Svaki čovek, žena i dete sećaće se sudbine njegovih ostataka. Istorija će to zabeležiti. Rivalski klanovi će doneti sopstveni sud. Učeni i sveti ljudi će o tome raspravljati narednih hiljadu godina. Od te odluke je zavisila čast i budućnost Blekhejla. Neće to učiniti. Možda će razočarati glavnog zidara, ali neće sama odlučiti o sudbini Blekhejl-kamena. „Sutra ćemo porazgovarati“, rekla je Rajna, otpuštajući ga. „Tada ću više znati.“ Oprezno je zaobišla nekoliko brvana i ostavila sagovornika za sobom. Ostala je bez daha, u zadimljenom polumraku okrugle kuće. Još se navikavala na vladalačke obaveze. Prošle nedelje su opazili dva tvora i nekoliko rakuna u okrugloj kući. Osećala je životinjski vonj dok se probijala kroz uništenu, istočnu dvoranu. Bilo je hladno. Vetar je slobodno prolazio kroz rupu u zidu. Zatvorilisu je platnom i drvetom, ali to nije zaustavilo vazdušne struje. Nije ni čudo. Blekhejl-kamen je pre sedam dana eksplodirao i razbio zid okrugle kuće. Po svedočenju Heti Zec, koja je tog dana rano ustala da bi izjahala iz okrugle kuće i postavila zamke, džinovska vatrena kugla je izronila iz hodnika svetilišta i krenula ka stajama. Eksplozija ju je oborila s nogu. Nađena je posle tri sata, ispod gomile prašine i čađi. Balik Crvenise tog jutra vraćao iz Dafovog konaka. On pripoveda o srebrnoj munji koja je rascepila severnjačka nebesa. Rajna je videla veliki oblak prašine u obliku pečurke iznad svetilišta.

Čula je cepanje i pucanje greda i lomljenje kamenog poda. Rupa u istočnom zidu nije bila preterano velika - petnaest sa dvadeset stopa - ali je to bio tri stope širok kameni zid. Pod nije mogao da se nosi s tolikom težinom. Još nisu znali razmere štete koju je pretrpelo okrugla kuća. Sinoć je pao deo krova u poglavičinoj odaji. Odnekud je kapala voda - Dugoglavi je to pripisao pokvarenom bunarskom sistemu - na najnižem nivou se gazilo kroz blato do kolena. Iz bezbrojnih pukotina izbijala je prašina, neke su bile sve duže. Veliki broj ljudi je zatvarao rupe, izbacivao šut iskupljao vodu. Na podu uništene dvorane bilo je mnogo kamenih odlomaka veličine malog deteta. Čudne, izlomljene linije širile su se od rupe, u svim pravcima. Rajna je osetila želju da ih dotakne. Bogovi ne odlaze tiho, bez traga. Ovo su njihovi belezi, shvatila je, linije koje sjaje kao cmi led i snažno privlače metal. Njihovu privlačnu moć bi osetio svako ko bise tuda prošetao s mačem. Rajnin nožić u kanijama od veveričije kože poskočio je dok je prolazila pored najgušće koncentracije linija. Približavala se ulaznom hodniku, čvrsto držeći nož uz telo. Bila je u blizini glavnih stepenica kad je opazila Džeba Onekera. Razgovarao je s Merit Genlou pored velikih vrata, ne puštajući platno sa svinjskim truplom. Štalski momak je objašnjavao principe uzgajanja crvu. Truplo mora biti izloženo svežem vazduhu najmanje dva dana da bi mušice položile jajašca ispod kože. Svinjsko meso se zatim odlaže na vlažno i toplo mesto, na kom se jajašca legu i razvijaju crvi. Ako je sve obavljeno kako valja, trupinu će za nedelju dana prekriti bezbroj ugojenih crva. Jadna Merit se, uz božju pomoć, upinjala da izgleda zainteresovano i da udahne što manje groznog mirisa. Rajna je rešila da je reši bede. „Lajdi su potrebni crvi da bi očistila rane“, govorio je Džeb, ne obraćajući pažnju na zelenilo koje je prekrilo Meritino lice. „Pojedu gnoj iz rane i ostave živo meso.“ „Merit“, pozvala je Rajna. „Imaš li malo vremena?“ „Rajna!“, uzviknula je Merit, s osetnim olakšanjem. „Baš sam tebe

tražila.“ Poglavičina žena nikad nije videla da se Merit tako brzo kreće. Glasno bi se nasmejala da nije videla povređenost u Džebovim kestenjastim očima. „Džebe“, hitro se oglasila da bi mu skrenula pažnju s tužnih misli. „Možeš li otići do Anvine kad to završiš? Potrebna joj je pomoć snažnih mišica.“ „Dakako, gospo.“ Klimnuo je, zaboravljajući na bol nanet Meritinim uzmakom. „Postaraću se da joj ne kažem ko me je poslao.“ Nasmejala se. Ona i Džeb su postali saučesnici. Zaverili su se da olakšaju posao klanskoj matroni. Niko nije radio više od Anvine Ptice. Niko nije ustajao ranije i na počinak odlazio kasnije, niti je činio toliko dobra klanu. Neka su vam bogovi na pomoći ako joj makar i izdaleka napomenete da joj je potrebna pomoć. Rajna je dobila toliko grdnji zbog toga, da je rešila da je ostavi na miru. Tačnije, digla je ruke od nje, ali samo naizgled. Anvina Ptica je bila njena najdraža i najstarija prijateljica. Nije mogla stajati po strani i gledati kako se satire od rada. Merit je gadljivo posmatrala Džeba dok je odvlačio lešinu. „Glasale smo“, rekla je Rajni, ne gubeći vreme. „Udovice su rešile da otvore svoje dveri - ali samo za Blekhejlovce, da budemo načisto. Ne želimo Skarpovce pored našeg zida.“ Priča se nastavlja. Rajna je duboko udahnula, usredsređujućise na najsvežiji problem. Dagro joj je ispričao da u gradovima postoje dvorane za učenje, u kojima se po volji mogu proučavati drevne istorije, jezici, astronomija, matematika i svakakva čudesa. Napomenuo je da je za ovladavanje pojedinim oblastima neophodna čitava decenija. Tada je mislila da je to previše vremena. Sad je želela da ode tamo i deset godina uči kako da postane poglavica. Biću poglavica. Pre dva meseca je glasno izgovorila te reči u sobi za divljač. Bila je to izuzetno značajna izjava, iako je izgovorena pred samo dva klanovca, Anvinom Pticom i Orvinom Šenkom. Izdala je muža i poglavicu. Lice bi joj se zarumenelo od straha prisamoj pomisli na to. I pored toga, izgovoreno nije mogla poreći.

Mejs Blekhejl je bio Dagrovo posvojče, dovedeno iz Skarpa u dobi od jedanaest godina. Dagrova prva žena, Norala, bila je jalova, a poglavica željan muškog potomstva. Jelma Skarp, poglavica Lasica, poslao mu je sina. Rajna ga nikad nije volela. Njen muž je ostao slep na sve karakterne nedostatke usvojenog sina. Njoj nijedan nije promakao. Mejs je bio sklon spletkarenju. Često je udešavao stvari tako da krivica za njegova nedela padne na druge ljude i nikad nije prestao biti Skarpovac. Dagro ga je posmatrao drugačijim očima. Smatrao je Mejsa nepogrešivim. Bio je najbolji mladi mačevalac, najbistriji mladi strateg i odani sin. To slepilo je platio glavom. Mejs Blekhejl je planirao ubistvo svog oca i poglavice. Rajna ni sad nije znala šta se tog dana dogodilo u Pustarama, ali jedno je bilo sigurno: Mejs je dojahao kućis mesta pokolja s lažnom pričom, da bise mesec dana kasnije proglasio poglavicom. Neće razmišljati o muževljevim nedelima. Ne dok je Merit Genlou strelja svojim prodornim, zelenim očima. Ako previše razmišlja o tom danu u Staroj šumi, sve što je dosad uradila može biti uništeno. Naterala je sebe da kaže: „U raspravi s Bidi o korišćenju udovičkih odaja za udomljavanje klanovaca nismo spominjale Skarpovce.“ „Dobro je što niste, Rajna“, hladno je odvratila Merit. „Odlučile smo da ih ne primamo, na moj zahtev.“ Baš kao što sam i mislila. Rajna je znala Merit Genlou više od dvadeset godina. Njen muž. Met, s Dagrom je delio šator na kobnom lovu. Drugovali su od detinjstva. Merit nije imala samo zanosne zelene oči već i oštar um i ponosno držanje. Prihvatila je udovištvo s mešavinom revnosti i tuge. Nije krila svoje neslaganje zbog Rajninog braka s Mejsom. „Navikla si da mi stvaraš probleme, Merit Genlou“, prekorila je Rajna. „Tisi navikla da upadaš u problematične situacije, Rajno Blekhejl. Samo tiskrećem pažnju na njih.“ Imala je pravo. Šteta naneta kružnom utvrđenju ostavila je bez

kuća porodice Blekhejlovaca i Skarpovaca podjednako. Udovička dvorana je, po Rajninom mišljenju, bila najbolja u čitavoj zgradi. Smeštena je ispod velike kupole, s pet-šest prozora koji su propuštali mnogo svetla. Neko je obojio zidove žućkastom bojom, a neko drugi postavio daske po podu. Bila je to lepa odaja, prozračna i puna svetlosti. Razlikovala se od drugih prostorija u ovom sirotinjski opremljenom mračnom mestu. Uspostavi kontrolu nad sobom, poručila je samoj sebi. Bilo je suviše kasno da učini bilo šta u vezis mestom boravka. Kružna tvrđava Blekhejla je izgrađena radi odbrane. Pri njenoj izgradnji se nije vodilo računa o lepoti. Znala je to, otkad je prvi put opazila njene kružne zidove, kad je pre mnogo godina jahala iz Drega, preko Vedža. Morala se usredsrediti na problem prostora. Brojne porodice su sedele na prostirkama u hodnicima i skladištima. Kuhinjske vatrice i uljne lampe gorele su na sve strane. Rajna je posmatrala veliki polumesec predvorja. Mršavi dečačić je jurcao za još mršavijim piletom po stepenicama. Dve žene u crnim tunikama i crnim kožnim haljecima iz klana Skarp muvale su se oko velike bačve pune potaše i ceđi. Šačica nezakletih Blekhejlovaca je zauzela prostor ispod stepenica. Koristilisu ga kao sobu za igru. Lokali su pivo i bacali kocke. Sa druge strane velikih vrata bila je devet stopa visoka gomila platnenih džakova poslaganih uza zid. Bili su puni posteljine, lonaca, šerpi i drugih predmeta. Ovako ne ide. To je znala i Merit s udovicama. Kad joj je Rajna predložila da se odreknu svojih prostorija, one to nisu odbile. Merit Genlou je, posle dva dana, samo pojasnila prethodni dogovor. „Pomisao na Skarpovce u udovičkim odajama raduje te koliko i mene“, rekla je Merit, blago povišenim glasom. „Udovičke dveri uživaju veliki ugled u očima klanovaca. Tamo se ne ulazi bez narukvice ili isečenog mesa.“ Merti je isturila levu ruku, povlačeći rukav haljine. Pokazala je udovički beleg, ružne crvene ožiljke koji godinama neće zarasti. Svaka Blekhejlovka koja ostane bez muža posegne za nožem. Napravi krug oko svakog zgloba u ritualu zvanom žalosni nož. Rajna je

taj običaj oduvek smatrala varvarskim. Sigurno je poticala iz pradavnih vremena Prvih Klanova, ali joj je Dagrova smrt pomogla da je bolje razume. Bol izazvan posekotinom nije bio ništa, ništa u poređenju sa gubitkom Dagra. Samosakaćenje joj je na čudan način pomoglo. Osetila je olakšanje dok je krv štrcala iz vene, curkajući niz ruke. Objasnila je Merit: „Ne možeš kriviti udovice Skarpovaca, zato što ne slede iste rituale kao mi. I one žale za svojim muškarcima.“ Dobila je prezriv odgovor. „One tetoviraju beleg. Dobiju smešne, tanke linije od crvenog mastila koje zarastu za nedelju dana. I šta onda? Ponašaju se kao kuje u teranju. Jurcaju za muškarcima i preudaju se tako brzo da je jasno da nisu davale ni cvonjka za prve muževe. Još nešto ću tireći...“ „Zauzdaj jezik!“, prosiktala je Rajna. Tresla se od jeda, misleći kako zamalo nije ošamarila Merit Ganlou. Silovao me je! umalo je zavrištala. Zato sam se tako brzo preudala. Mejs Blekhejl me je uzeo silom i svima rekao da sam se dobrovoljno podala. Poverovali su mu. Da sam odbila brak ostala bih bez ugleda i mesta u klanu. Merit se nervozno osvrtala oko sebe. Prekasno je shvatila da je vikom privukla neželjenu pažnju na sebe. Ljudi ispod stepenica su prekinuli kockanje i s interesovanjem posmatrali glavnu udovicu i poglavičinu suprugu. Dve žene Skarpa, bledih lica, crne kose i usana premazanih crvenom živom, posmatrale su ih s neskrivenim neprijateljstvom. „Otvorite! Ratnicise vraćaju.“ Posle uzvika su usledila tri snažna, odsečna udarca po masivnim vratima. Sva pažnja se preselila sa Rajne i Merit na pola tone tvrdog drveta na glavnom ulazu u utvrdu Blekhejla. Događaji su se brzo odvijali. Odnekud se pojavio Mal Šenk. Počeo je da diže veliku, gvožđem ojačanu gredu, uz pomoć jednog od Kožarčevih momaka. Uzvik „Ratnici se vraćaju!“ pronosio se ulaznim hodnikom, uza stepenice, sve do velikog ognjišta. Iz kuhinjskog podruma se pojavila Anvina Ptica, s burencetom od desetak litara piva. Imala je uši

dostojne jelena i neverovatnu sposobnost da se u pravo vreme nađe na pravom mestu. Rajna se obratila Merit Genlu, dok se vrata klizala po zamašćenim šarkama. „Znači, rešila si da otvoriš udovičke dveri, ali samo Blekhejlovicama?“ Merit se malo opustila od uzbuđenja, pa se Rajna za trenutak ponadala da će to raspoloženje potrajati. „Žao mi je, ali ne želim da menjam mišljenje. Ovo je kuća Blekhejla, a ne Skarpa. Uskoro ćemo ići naokolo sa vazalskim krznima, ako neko nešto ne preduzme.“ Glavna klanovska udovica se posle toga izgubila, streljajući pogledom dve Skarpovske žene. Govorila je istinu, direktno iz srca. Rajna je protrljala slepoočnice. Glava ju je bolela. Slagala se s Merit. Kako i ne bi? Stajala je, čekajući da vidi posetioce. Udisala je mirise strane kuhinje i gledala ratnike Skarpa sa vazalskim kožicama. Okupljalisu se oko vrata, znatiželjni da vide ko se vraća. Miris masne borovine iz tuđinske kuhinje duboko je prodirao u njena pluća. Sad nije vreme za preduzimanje akcije protiv njih. Zašto Merit toga nije svesna? Dom Blekhejla više nije siguran. Klan je ostao bez druida. Blekhejl je ratovao s Bladom i Dunom. Ratnicisu, mora se priznati, bili lojanisvom vođi. Shvatila je da ne trlja, već pritiska slepoočnice. Spustila je i protegla ruke. Dagro ju je naučio oprezu. Oprez joj je nalagao da čeka bolje vreme. Merit je mogla da se kočoperi pred njom. Volela bi da je vidi kako istu priču ponavlja pred Mejsom. Junačila se pred Rajnom, računajući da će ona suprugu proslediti poruku. Ovaj put ću te razočarati. Udarila je petom čizme o tle, lomeći krhotine preostale posle Lomljenja. Sad mora smisliti novi plan, možda deseti ove nedelje. Zaboravila je na probleme kad je ugledala pridošlice, Arleka Bisa i Klega Trotera, dvojicu iz Ganmidičke jedanaestorke. Oni su držali kapiju Kraba više od nedelju dana dok se zapovednik Kraba nije vratio iz Krozera i ušao u okruglo utvrđenje. Dvojica iscrpljenih jahača

iskrivljenih leđa ustuknulisu pred mirisom kuhinjskih vatri. Arlekov brat blizanac poginuo je pre nekoliko meseci, od ruke blađanskog poglavice na polju Banen. Rajna se još nije navikla da ga gleda samog. Mladić je nosio verenički poklon oko vrata; sivi, vuneni šal, ispleten zaljubljenim i pomalo nespretnim rukama Bidi Bis. Arlek je osetio Rajnin pogled na sebi. Lagano je pognuo glavu irekao: „Gospo.“ Rajna je uzvratila pažnju nežnim osmehom, znala je da sad nije pravo vreme za raspitivanje o razlozima povratka. Poglavica će prvi čuti vesti. Uli Skarp i Vreker Lisica nisu znali za fine običaje već su obasuli umorne ratnike pitanjima. Veliki Kleg Troter, sin uglađenog Pejla i prvi ratnik u porodici, nije znao kako da se odupre radoznalcima. Pokušao je nekoliko puta da se otrese Skarpovaca, ali mu se konačno omaklo. „Poslao nas je Drej. Treba nam pojačanje. Ganmidič su napali - građanis juga!“ Razlegao se uzbuđeni žamor. Rajna je procenila da će svi u utvrdi saznati za vesti za nepun minut. Ganmidič su napali ljudi iz grada. Zar nevolje neće nikad prestati? „Arlek. Kleg.“ Rajna se naježila od muževljevog glasa. Mejs Blekhejl. Blekhejlov Vuk je prekinuo savetovanje kraj velikog ognjišta. Nosio je kožnu tuniku Skrapa, ukrašenu vučijim čeljustima. Hitro i bešumno je silazio kamenim stepenicama. Ispalio je prvo pitanje, svestan da je izgubio privilegovanu poziciju. „Koji grad je u pitanju?“ Kleg jo nervozno progutao vazduh, Arlek jc progovorio. „Spajr Venis.“ Prostorija se ispunila plašljivim žamorom. To niko nije očekivao. Svi su znali da Il Glcjv, Grad Pored jezera, odavno merka bogate granične klanove, ali Spajr Venis? Šta je njihova armija tražila, tako daleko na severu? Ako je i bio iznenađen, Mejs to nije pokazao. Klimnuo je i rekao: „Koliko ih je?“

Kleg je progutao novu knedlu. Njegovo znamenje je bila guska crvenih nogu. Nosio je jednu guščiju nogu, provučenu kroz alku na uvetu. „Izbrojalismo jedanaest hiljada duša.“ Mejs je podigao bledu ruku, da bi predupredio žamor. Nosio je Klanski mač, iskovan od krune Dunskih kraljeva. Neko mu je iskovao korice, lepo obrađen komad posrebrene kože sa vučijim repom na vrhu. „Imamo pet stotina ratnika u utvrđenju. To su sekiraši, buzdovandžije istotinak strelaca. Tamo je i Krabova armija. Govorimo o dve hiljade ratnika.“ Arlek je klimnuo. „Tamo je pola tuceta Krozera koji su nekad nosili kukuljice.“ Kukuljičari. Rajna se stresla. Nije bila jedina. Oni su bili legende u klanovskim zemljama. Klanovi u graničnim oblastima istočno od Ganmidiča dičili su se najboljim ljudima te vrste. Sivi ogrtači, obučene ubice, strah i trepet opsadnika, najbolji strelci, špijuni, majstori skrivanja, dobili su ime po boji ogrtača koje su nosili na svojim poduhvatima. Rajna je mislila da Blekhejl ne raspolaže ovakvom vrstom boraca. Velikisevernjački divovi - Blekhejl, Dun i Blad - češće se oslanjaju na golu silu umesto na zasede, prikradanja i atentate. Ponos je luksuz koji manji, granični klanovi sebi ne mogu priuštiti. Njima prete rivali sa severa i Planinski Gradovi na jugu. Kukuljičari su jedan od načina za uspostavljanje ravnoteže. Šumar Angus Lok tvrdi da ih ima sve manje i da se sve manji broj mladića obučava toj veštini. Ova činjenica je samo povećavala njihov ugled. Samo jedan pogled na okupljene u predvorju utvrde bio je dovoljan da to potvrdi. „Dobro“, rekao je Mejs. „Krab je poslušao moj savet.“ Skarpovci i Blekhejlovci su zadovoljno klimnuli. Rajna je shvatila Mejsovu nameru. Okupljeni su stekli utisak da je lično posavetovao Kraba da dovede kukuljičare u svoj dom, što im se veoma dopadalo. Njihov poglavica je uvek bio na korak ispred svih. Mejs je baš zbog toga pogledao Rajnu pravo u oči.Ženo, nemo se obratio isključivo njoj. Uzvratila mu je pogled, ali je za to morala platiti izvesnu cenu. Samo je ona znala da je drsko manipulisao istinom,