Dz.V. Dzouns - Mac senki 03 - Mac crvenog leda deo prvi

ona nije popuštala. Gledala je sa stenja kako kruži rukama i udara nogama. Učinilo joj se da to nije teško. Procenila je da je to prilično nepotrebna veština, kao ples, i prestala da razmišlja o njoj. Sve se promenilo pre pet dana, kad je Vaker naterao da uđe u čamac. „Sagnise u struku, držise nisko.“ To ne bi bilo tako teško, da okove nije dobila tek pre dva dana. Još uvek je ovladavala tehnikom kretanja sa dve stope dugim lancem. Čed je u tome bio jako dobar, pomerao se, klizao i - kad bisve ostalo omanulo - skakao na jednoj nozi. Bio je brz na nogama. Na kraju nije uspela da uđe u čamac, pa su morali da je podignu. Vaker ju je grubo posadio na sedište. Stvari su sad stajale malo bolje, ali je strah od pada u vodu nije napuštao. Čamac se ljuljao i propinjao, naročito kad bi Vaker i njegov otac ustali i potegli motke. Čed je rekao da dalje uz reko postoje brzaci, gde se voda peni i urla kao razbesneli rakun. Rekao je da će najverovatnije pomreti pokušavajući da se kroz njih probiju. Efi je ove izjave smatrala duboko pogrešnim. Vaker i njegov otac su očigledno imali veliko iskustvo u plovidbi rekom. Ako su mogli zaobići onoliku okruglu kuću, zaobići će i brzake. Verovala je da otmičari neće pokušati ništa što bi ugrozilo njihove živote ili čamac. Efi Sevrans je iz sveg srca želela da vidi vodu, koja vri kao besnirakun. „Devojko. Pokrij vatru. Polazimo za četvrt.“ Vaker je nije ni gledao dok je govorio. Završili su sa opravkom čamca od štete nanete ledom i vratili plovilo u vodu pokraj obale. Vakerov otac ga je održavao na mestu. Čed i Vaker su počeli da ukrcavaju zalihe. Putovalisu s malo prtljaga, bez šatora i gvožđa. To im je omogućilo da se brzo utabore i još brže krenu. Nije bilo luksuza. Vakerov otac se plašio vatre, palio je samo da bi skuvao čaj. Iako je gorela samo pola sata i ostavljala beznačajne tragove, Vaker bi pre polaska metodično uklanjao sve znake njenog postojanja. Efi je mislila da zna zašto. Već nekoliko dana je proučavala njihov način putovanja. Šunjali su se. Znali su sporedne puteve i obilaznice, staze kroz trsku i prolaze

kroz duboke senke žalosnih vrba. Znalisu gde će zanoćiti. Poznavalisu pogodna logorišta i skloništa, bare za pecanje, mesta sa školjkama i obale s pačijim gnezdima punim svežih jaja. Znalisu sve. Nisu hteli da s drugima dele to znanje. Ako zaborave nagorele cepanice, njihovo tajno mesto može biti izgubljeno. Živeli su u svom svetu, neopaženo, pod nosom mnogih klanova. Efi je tu nevidljivost tumačila kao određenu vrstu moći. Sunce je, za divno čudo, izašlo baš kad je pokrivala žar. Žmirnula je, upijajući jutarnje sunčeve zrake. Vetar je počeo da talasa vodu, pa je Efi zaključila da ih čeka neprijatan dan. Obično su mnogo ranije polazili, ali su događaji s kulom sve poremetili. Uhvatila se za amajliju i oslušnula vesti u vezis Drejom. Još uvek ništa. „Devojko, u čamac.“ Efi je ostavila amajliju, ali ne pre no što je Vakerov prodorni pogled prešao preko nje. Nikako da ovlada pravilnim ukrcavanjem u čamac. Nikad nije bila naročito otmena devojčica, čak ni sa obe slobodne noge. Upinjala se da uskladi vodu, čamac i okovane noge u jedinstven, tečan pokret. Uvek bi ovlažila haljinu, na kojoj je morala sedeti čitavog dana. I sad je bila mokra, iako ju je podigla do iznad kolena u dubokoj vodi. Zalud se trudila. Podigla bi desnu nogu koliko su joj lanci dozvoljavali i skočila jednom nogom u čamac, taj vratolomni pokret je nazvala „potez“. Tajna je bila u zauzimanju pravilnog položaja. Sve će biti u redu ako se dočeka nisko, na sredini plovila. Ako ode visoko i van centra, čamac će se zaljuljati kao pobesnelirakun u oluji. Danas je imala sreće i sve izvela kako treba. Čed je već sedeo u čamcu, na prvoj prečagi posle krme. Okrenuo se, pozdravivši je uzdignutim palčevima. Zahvalila mu se osmehom. Nije bio loš. Za dečaka. Vakerov otac je ušao sledeći. Sa zadovoljstvom je spazila da nosi veslo, a ne motku. To znači da neće stajati, što garantuje prijatniji dan u čamcu. Vaker je gurnuo plovilo u vodu i skočio na svoje mesto. Krenulisu.

Otac i sin su činili dobar tim. Veslali su u savršenom skladu na suprotnim stranama čamca. Vaker je veslao dubokim i snažnim zaveslajima. Osećala je kako snagom ramena vuče čamac. Nije bio krupan i zdepast kao buzdovandžija, njegova snaga se zasnivala na efikasnosti i izdržljivosti. Mogao je da vesla uzvodno čitav dan. Kosa mu je bila crna i ravna, vezana pozadi finom kopčom od mesečevog kamena, koja nije pravljena u radionicama klanova. Kopča mu je bila jedini ukras. Na nogama je imao uredno navoštene tesne čizme od losove kože. Nosio je kaput i pantalone od gustog i mekog vidrinog krzna. O njegovom klanu se dalo suditi samo po par sitnica na odeći i nekoliko osobenih običaja. Nije nosio mač - što je bilo jako rečito - već dugi nož u kaniji od zelene kože salamandera. Odmah do njega je bio drugi, kraći nož, u kanijama od žablje kože. Žaba i salamander, sečiva blizanci klana Grej. Efi je uočila još znakova njegovog klana. Prah svetog kamena čuvao je u nepromočivoj kesici o vratu. Bronzana kopča na kaišu je imala vodeni žig. Imao je zasečen nokat na malom prstu desne ruke. Video se otkriven komad ružičastog mesa. Muški pripadnici klana Grej skidaju nokat s malog prsta pre polaganja prve ratničke zakletve. Efi nije znala da li imaju pravo da biraju koji nokat može biti odsečen. Opazila je da i Vakerov otac ima ožiljak na malom prstu desne ruke. Efise, nošena željom, okrenula na sedištu i zagledala u Vakerovog oca. Samouvereno ju je posmatrao, kao da je predvideo njen postupak. Predvidi ovo, pomislila je, pomalo ozlojeđeno. „Kako se zoveš?“ Čed i Vaker Ston su se okrenuli na zvuk njenog glasa. Jedno od pravila je bilo da u čamcu nema priče. Vakerov otac je nastavio da vesla, veštim, neumornim zamasima. Vilica mu je bila opuštena. Pogled mu je govorio da zna šta je htela postići. To je bilo čudno, jer ni sama nije bila sigurna. Namrštila se i okrenula napred. Curice, curice, curice, curice. Što nisi pitala ranije? Okrenula se, čim je čula promukli, podsmešljivi glas iza sebe, ali presporo. Vakerov otac je posmatrao opuštene vilice s pobedničkim

izrazom u sitnim, duboko usađenim očima. Bogovi, tako je čudan. Zlovoljno mu je okrenula leđa. Zagledala se u nemirnu rečnu vodu. Čamac je dobro odmicao uzvodno. Plovili su na tridesetak koraka od severne obale. Još uvek ih je pratio zaleđeni glib. Južna obala se nije videla zbog gusto pošumljenog rečnog ostrva. Opazila je ruševine među vatrenim borovima, pitajući se kojem klanu pripadaju. Čed se kleo da na ostrvima obitavaju rečni gusari, ali mu Efi nije verovala. Od čega bi živeli? Vakerov čamac je bio jedino plovilo na vidiku. Putovanje je bivalo sve teže, kako je jutro odmicalo. Vetar je terao čamac u srednju struju, ka plutajućim stablima istenama. Vaker i njegov otac su snažno veslali, tvoreći paralelne brazde u vodi. Blatne obale i tršćacisu postepeno ustupali mesto šumama. Stabla su rasla na samoj ivici reke. Neka su doslovce stajala u vodi. Efi se pitala koliko će proći dok nivo vode ne opadne i veslači ne dobiju malo oduška. Morala je da progovori kad je videla orla ribara koji ponire u vodu, nedaleko od obale. „Čed“ prosiktala je. „Gledaj tamo. Uhvatio je ribu.“ Čed se već dugo bavio omiljenom zanimacijom, lažnim veslanjem. Spremno je dočekao njenu upadicu. „Baš je divna“, prošaptao je s odobravanjem. „Pogledaj ostrvo. Eno ga gnezdo.“ Bacila je pogled na Vakerova leđa. Htela je da zna da li ga je tihi razgovor ozlojedio. Morao ih je čuti. Sedeo je na šest stopa od njih, ali se odlučio da toleriše njihov razgovor, možda zato što su se trudili da budu tihi. Gledao je pravo ispred sebe, ne pomičući zadnji deo glave, ukrašen lepom srebrnkastom kopčom od mesečevog kamena. „Kako znaš da je ženka?“ prošaptala je, prateći zamišljenu liniju od Čedovog zdepastog prsta do orlovskog gnezda. Čed je slegnuo ramenima. „Znam.“ Efi je slegnula ramenima. Orao jc u kandžama nosio zelenu štuku. Riba se divlje bacakala dok ju je ptica nosila ka svom gnezdu. Čim se našao iznad kopna, orao je otvorio kandže i pustio da štuka padne na

plažu. Čed se zagledao u Efi. Oboje su, na isti način trznuli ramenima kad je štuka udarila o stene. „Uh”, saosećajno je uzdahnuo Čed. „I ja kažem - uh“, složila se Efi, gledajući kako orao ponire da bi zgrabio smrskanu ribu. „Uh-oh. Stižu nevolje.” „Pssst“, prosiktala je Efi. Uzbuđeni Čed je zaboravio da snizi glas, Vaker je to morao čuti, ali ni na koji način nije reagovao. Čed je pocrveneo po vratu. „Izvini“, promrmljao je. „Zaboravio sam.“ Efi je ubrzo shvatila šta je Čed mislio kad je govorio o predstojećoj nevolji. Par gavrana se pojavio iz drveća i ustremio na smrskanu ribu. Krupna grabljivica je videla kako naleću na nju. Otkinula je dobar komad štukinog stomaka, progutala ga i sunula uvis. Bila je gotovo dva puta veća od gavranova, ali je Efi pretpostavila da je to bila pametna ptica, koja je znala da je brojno nadjačana. Gavranovi, crna noćna stvorenja sjajnih krila, navalila su na ribu. Kidali su meso, graktali i poskakivali, prepirućise oko plena. „Šta je s pravilom da žene imaju prednost?“ prošaptala je očarana Efi. Čed je ispravio tako tihim šapatom da ga nije odmah razumela. „Oba gavrana su ženke.“ „Otkud znaš?“ interesovala se. Čed je ponovo slegnuo ramenima. „Tako. Jednostavno znam.“ Ućutala se, razmišljajući. Posmatrala je zadnji deo Čedovog zdepastog vrata, pa ostrvo i gavranove. Po navici se uhvatila za amajliju. Kamen je bio hladan od vetra i težak. I on je ćutao. Vakerov otac je upravio čamac ka obali, koristećise dubljim kanalom. Obala je bila pod gustom šumom, alise tle izdizalo, sa mnogo kamenih izbočina i useka. „Čed“, rekla je Efi posle duže pauze. Nagnula se napred da bi mu šapnula u uvo: „Kako si znao za gavranove, pre no što su izleteli između drveća?“

„Nisam znao“, stidljivo je odgovorio. Bio je loš lažov. Efi nije htela da ga pusti da se jeftino izvuče. „Znao si, zato što sirekao da nevolja dolazi, dok ih nije bilo na vidiku,“ Čed je otegnuto slegnuo ramenima, putovala su gore u tri jasno odvojene etape. „Da li je iko ikada rekao nešto loše za tebe?“ bila je uporna Efi. „Da li ti je neko rekao da si...“ govorila je najtišim glasom. „Začaran.“ Čed je zamalo poskočio sa sedišta. Odmahnuo je glavom tako žustro, da se čamac zaljuljao. „Ne. Ne. Ne. Obučavam se za buzdovandžiju“, rekao je, kao da ga to odmah oslobađa sumnje. Razmislio je i dodao: „I moj tata je buzdovandžija.“ Efi se namrštila. Po položaju Čedovih ramena prosudila je da je dečak zapao u ono što je Mog Vili zvao „zatup“. Kad neko padne u to stanje, najbolje je ostaviti ga na miru. Otvoriće se kad za to budu spremni. Sunce je klizilo ka zapadu prekrivajući svet zlatom. Vetar je zamro, pa se voda smirila. Nije videla ništa izuzev vode i drveća. Borovi i belogorica borili su se za mesto na obali. Noge su joj se ukočile, pa ih je malo podigla da poboljša cirkulaciju. Voda se cedila sa vlažnih lanaca. Na dnu čamca je uvek bilo par centimetara vode. Razmišljala je o Čedu, Vakeru i njegovom ocu dok se lanac ljuljao. Nešto je ležalo na granici sećanja. Pokušavala je ga natera da se zakotrlja u njenom pravcu. Čim je to učinila, ono se otkotrljalo na drugu stranu. Sećanja su bila sitne i neuhvatljive životinjice. Osetila je da se čamac naginje udesno i okrenula pozadi ka Vakerovom ocu. Imao je nedokučiv izraz lica, ali je po zaveslajima zaključila da upravlja čamac prema obali. Pogledala je ispred sebe, pitajući se - zašto se zaustavljaju tako rano. U daljini, iznad drveća, ugledala je tri pruge dima. Između Ganmidiča i Krozera bilo je nekoliko malenih, starih klanskih utvrđenja. Ovo je bila divlja, šumovita zemlja. Zvali su je „zemlja drveća“. Inigar Pognuti je govorio da je to obično rasplodište muva i gostilište medveda. Efi je to protumačila kao neslaganje sa načinom života divljih klanova.

Videla je kako Vaker odlaže veslo i poteže motku iz čamca. Shvatila je da se još neće iskrcati. Poći će uz potok. Iako se trudila, nije opazila pritoku sve dok nisu stigli do nje. Osećala je udarce vode o pramac i nazrela male vrtloge na mestu sudara dva vodotoka, ali nije videla ništa sem vrba i ruja. Slučajni posmatrač bi morao zaključiti da Vaker i njegov otac pokušavaju da izbiju na obalu. Ne bi bio u pravu. Efi je u poslednjem trenutku opazila senku ispod drveća. Vaker i njegov otac su čučnuli da ne bi zakačili grane i uveli čamac kroz gusto rastinje u potok. Mangupski potez, pomislila je Efi, izbegavajući vrbovu grančicu koja se namerila na njeno oko. Potok je bio uzak i krivudav. Tanka linija smeđkaste vode, provučena kroz drveće. Efi je nepomično sedela. Čamac se, na njen užas, ljuljao sa jedne na drugu stranu. Curice, curice, curice, curice. Što nisi pitala ranije? Glupavi stih Vakerovog oca joj, iz nepoznatog razloga, nije izlazio iz glave. Napredovali su uzvodno, sve do sumraka. Vakerov otac je upravio čamac ka maloj, šljunkovitoj plaži okruženoj crnim hrastom i kukutom. Skoro da je pao mrak kad je Efi zagazila u vodu. Noge su joj malo utrnule pa joj hladnoća nije mnogo smetala. Sećanje joj se vratilo. Igralo je žmurke u njenoj glavi. „Devojčice, skupi drva za vatru.“ Vaker je držao čamac dok se otac iskrcavao. Zatim se posvetio prtljagu. Efi je još uvek gazila po vodi. Donji deo haljine se ovlažio. Drhtala je. Htela je da se zavije u ćebe i zaspi, „Imam svoje ime“, rekla je Vakeru. „Zovem se Efi Sevrans. A ono tamo je Čed Lajmhaus.“ Čed je čuo svoje ime i podigao glavu, na trenutak prekidajući odmotavanje prostirki. Video je Efi ispred Vakera Stona i odlučio da brže-bolje nestane. „Idem da piškim“, rekao je bezlično i nestao u zelenilu. Vaker je iskrcavao navošteni džak s hranom. Izašao je na obalu i spustio džak na plažu, ne skidajući pogled sa Efi. Džak je bučno udario u tle.

„Tvoje ime neće značiti ništa tamo gde si krenula. Zaboravi na ponos i zapali vatru.“ Efi je naglo pocrvenela. Vakerov otac je prošao pored nje u vodi, sa zlobnim osmehom na licu. Efi je pričekala da izađe na obalu pre no što se obratila njegovom sinu. „Hoćete li da nas prodate gospodarima rudnika u Trans Voru?“ Eto. Postavila je to pitanje. Vaker Ston je još malo izbuljio oči. Zabacio je glavu, nakon čega je s njegovih usana potekla buka nalik njakanju. Ustuknula je. Njakanje se nastavilo. Konačno je shvatila da se njen otmičar smeje. Vakerov otac je kratko zafrktao iz solidarnosti sa sinom i nastavio da radi. Vaker se konačno smirio. Pogledao ju je pravo u oči. „Devojko, dajem tireč da ne ideš u rudnik,“ Čekala je, ali to je bilo sve. Podigao je džak i pošao svojim poslom na plažu. Posmatrala ga je, dok se sećanje za kim je jurcala čitav dan dokotrljalo na pravo mesto. Spontano je stisnula amajliju. Curice, curice, curice, curice. Što nisi pitala ranije? Pa, naravno! Amajlija je nije upozorila da će biti kidnapovana. Amajlija je uvek upozoravala na opasnost. Uvek. S jednim izuzetkom. Zašto? Tragala je za odgovorom na to pitanje, skupljajući drva za vatru.

TRINAESTO POGLAVLJE Olujno staklo RAIF JE SANJAO da je budan i da ne može da zaspi. Probudio se i nastavio da leži u krevetu. Odmarao se zatvorenih očiju. Danas će napustiti Ledinu. Ili će bar pokušati. Kroz stranice od istanjene kože dopirala je prigušena svetlost. Po skučenom obzorju plovili su srebrni prstenovi. Smirivalo ga je posmatranje igre svetlosti. Ubrzo je shvatio da je to jedan od onih retkih trenutka u kojima je mogao zamisliti Dreja, Efi i Eš bez straha da će ih izgubiti. Nije bilo bola, ni žudnje, samo sećanja na draga lica. Efi se smejala, pokazujući veliku rupu u desnima, koju je nekad popunjavao mlečni zubić. Drej je bio miran i spreman za smotru. Netremice ga je posmatrao, opreznim očima. I Eš je bila mirna, ali je, za razliku od brata i sestre, Raif nije jasno video. Vetar je mrsio njenu dugu srebrnastu kosu. Iščezavala je s toplim osmehom na usnama. Raif je ustao i obukao se. Istrljao je zube plavcem, nasuo pun bokal vode, počešljao i povezao kosu, obrijao se. Nagomilao je sve što ima nasred šatora i pažljivo pregledao oružje, mešinu s vodom, pojas s opremom, orlski ogrtač i pola tuceta drugih stvari. Izneo je napolje sve što je zahtevalo posebnu brigu. Umekšano sunčevo svetlo je sijalo po dinama. Po nebesima je plovila mreža visokih oblaka. Na nivou tla je duvao blagi i ugodni vetar. Jagnjeći brat je drao veliko truplo, blizu šatorskog kruga. Jednom rukom je savijao kožu dok je drugom sekao ružičasto, masno meso. ŠokiraniRaif je shvatio da obrađuje mazgu mrtvog saplemenika.

Prišao je vatri i zatekao tri molitvene prostirke, poređane suprotno od pravca vetra. Spustio je svoje stvari na plavac i pomno pregledao prostirke. Bile su jednostavno istkane obojenom, sjajnom vunom. Osnov najbližeg tepiha je bio tamnosmeđ kao i odeća jagnjeće braće. Tkanina je oslikana pomoću dve boje, ambre isrebrnkastožute. Raif je prepoznao bizone i jaganjce iz Talalove priče. Životinje su stajale postrojene po gornjoj granici, kao da su spremaju na putovanje u dubinu tepiha. Pogledom je pratio crtež. Egzotične životinje i drveće kome nije znao ime rasli su u malim ostrvcima duž puta. Sunce izvedeno ambrom izlazilo je između dva brda, pržeći pustinjsku ravnicu. Povrh donje granice se pružala sjajna pruga srebra, vodeni tok. Ne, Raif se ispravio, nije to bila voda, već led. Neka ptica je kljunom razbijala ledenu površinu. Ptica je izvedena istom smeđom bojom kao i pozadina, pa se teško razaznavala. Mogla se uočiti samo ako se prati blago zadebljanje, drugi sloj konca. Raifu se nakostrešila kosa kad je raspoznao oblik ptičjeg kljuna. Na brzinu je pregledao preostale dve prostirke. Crteži su se razlikovali, ali je priča bila ista: jaganjci i bizoni putuju ka ledu. Laknulo mu je što na njima nije bilo gavranova. Vratio se opremi i podigao pogled. Znao je da vreme u Ledini ne može meriti položajem sunca, ali je podlegao pred osamnaestogodišnjom navikom. Vazduh je bio kristalno jasan. Otkrivao je pejzaž čistih linija, okupan krtim, savršenim svetlom. Dine su se pomerile dok je spavao, pa je ono što je bilo zatrpano sad stajalo izloženo radoznalom oku. Video je stene okrugle kao jaja, okamenjena stabla i izlomljene paroške, iznikle iz plavca tokom noći. Pitao se kakva je sudbina snašla Farlijevo telo. Da lisu dine imale šta da pokriju? Da li želi da ode i vidi? Nije hteo. Čučnuo je pored vatre, podigao brezovu motku i upecao bronzani čajnik koji je stajao kraj vatre. Nije bilo šolja, pa nije pio, samo je grejao šake, milujući metal. Dao se na posao tek kad ih je dovoljno ugrejao. Morao je da razveže i ponovo centrira luk. Suvi vazduh je iskrivio nekoliko strela, pa je ispravio držalje. Izuzetna

hladnoća od prošle večeri oštetila je spoljnji sloj orlskog ogrtača, što već nije znao da popravi. Prešao je rukama po njegovoj površini, skidajući ljuspice zgrudvanog laka. Odložio je ogrtač sa strane, svestan da mora da se posavetuje s nekim ko o tome više zna. Počeo je da premazuje kožu uljem. S vremena na vreme bi, krajičkom oka, motrio kretanje jagnjeće braće po logoru. Jedan se domunđavao s onim što je čerečio mazgu. Neko vreme se muvao oko njega i otišao. Raif je pretpostavio da je to verovatno Talal. Kasnije se isti čovek uputio u koral i pobrinuo za ovcu. Učinilo mu se da je oprao usta i zube dragocene životinje. Niko nije prilazio vatri. Raif je jeo. Poslužio se lepljivim rolnicama od žita i pavlake. Grudve ovčijeg sira pomešane sa parčićima suve kajsije davale su rolnicama dvostruk, sladak i slan ukus. Čajnik se ohladio. Podigao ga je iznad glave i nasuo oštru, zelenkastu tečnost u usta. Oštar pokret je platio grčem u povređenom levom ramenu. Ustao je i krenuo ka Talalovom šatoru, kad je procenio da je za to spreman. Za jedanaest dana provedenih u logoru naučio je mnogo o jagnjećoj braći. Ovladao je načinom ulaska u Šator. Sagnuo se i skupio nešto plavca u šaku. Laganim pokretom zgloba rasuo je pesak po zidu šatora. „Uđi“, oglasio se Talal, posle kraćeg oklevanja. Nije govorio maternjim jezikom. Ušao je u zatamnjenu unutrašnjost šatora. Čađave lampe su visile sa dugih kostiju u visini pojasa, odajući tupu, crvenu svetlost. Nije bio u drugim šatorima, pa su mu pažnju privukle različitosti. Jagnjeće kože su prekrivale pod. Krivina obojenog kovčega je sledila krivinu šatora, što mu je omogućilo savršeno uklapanje u ambijent. Nije bilo postelje, već samo gnezdašca od malenih žutih jastuka, nagomilanih oko centralnog nosača. Sa tavanice su visile desetine malih kožnih vrećica obešenih o vunene konce. Raif je morao da se sagne da ih ne bi zakačio glavom. Talal je klečao na jagnjećoj koži. Bio je bos. Pokrivalo za glavu je odložio na malu stoličicu od kostiju, pored ulaza. Iznenađeni Raif je

zastao, oklevajućis ulaskom u šator. „Sedi“, reče Talal. „Pogledaj.“ Podigao je bradu visoko i presreo Raifov pogled. Ponosan čovek, pomislio je Raif. Talalova crna kosa je bila zalizana. Imao je široke, istaknute jagodice i pune, smeđe usne. Tri crne tačke iznad nosa su imale blizance na bradi. Talal je, baš kao i Farli bio mlađi no što je Raif mislio. Nije bio mlad, ali je bio daleko od ozbiljnih godina. Čitao je nijanse Raifovog pogleda svojim dubokim, tamnim očima, sa neobičnom senkom plavetnila na beonjačama. „Hoćeš da vidiš moje zube?“ Raif je pomislio da mu se Talal možda blago podsmeva. „Jedi“, rekao je, pokazujući na srebrni poslužavnik ne veći od Raifove ruke, prepun začinjenih badema. Gost je prepoznao prastari ritual i gurnuo badem u usta. Bio je gorak i slan, kao more. Progutao ga je i iznenadio samog sebe, pitanjem za domaćina: „Zašto si zaklao mazgu?“ „Deset je kod nas nesrećan broj.“ Raif se setio prvog razgovora s Talalom. Tada mu je jagnjeći brat rekao da putuju u grupi od jedanaest. Brojao je i životinje. Sada ih je bilo devet. „Toliko dece ima Mračni“, nastavio je Talal. „Svakiskup od deset članova privlači njegovu pažnju.“ Ima nas deset, pomislio je Raif, uključujući i moju malenkost. Talal je strpljivo čekao da Raifsklopisve kocke mozaika. „Znao si da odlazim danas.“ „Nadalismo se.“ Raif je udahnuo i zadržao vazduh. Dim iz lampi ga je pekao po grlu. Želelisu da mu vide leđa, sad kad znaju ko je on. „Žao mi je zbog tvog brata.“ Talal nije ni trepnuo. „I nama je žao.“ Raif je ustao. Vrećice su se divlje zanjihale oko njegove glave. „Ne možeš da odeš“, rekao je Talal. „Ne znaš kako se odlazi odavde.“

Imao je pravo. Jagnjeći brat je ustao, uzeo pokrivalo za glavu sa stoličice i ponudio Raifa da sedne. Nije dodirnuo nijednu vrećicu, primetio je Raif, sedajući na ponuđenu stoličicu. „Šta čuvate u njima?“ pitao je, pokazujući glavom ka tavanici. „Duše.“ Raif je zatvorio usta. Zagledao se u jednostavne tamnosmeđe vrećice i brzo skrenuo pogled. Talal se nasmejao blago i s razumevanjem. „Ovaj jagnjeći brat traži oproštaj. Nije hteo da te iznenadi. Vrećice nam pomažu u brojanju. Svaka od njih predstavlja dušu koju smo prikupili za boga. Po povratku ih otvaramo na velikoj ceremoniji i oslobađamo morah.“ Vrećice su bile velićine krupnih šljiva.„Morah su unutra?“ Jagnjeći brat je slegnuo ramenima. „Neki veruju u to. Ovaj jagnjeći brat misli da je meso božje možda isuviše moćno i nemirno da bise čuvalo u tako malim stvarima.“ „Kada ćeš se vratiti?“ Ovaj put nije bilo sleganja ramenima. Talal je usmerio pogled negde izvan zidova šatora. „Mislim da me od povratka deli mnogo vremena.“ Jagnjeći brat je nakrenuo glavu i pogledao ravno Raifa. Razumelisu se. „Ponekad misija postane čovekov dom.“ Raif je udahnuo dim. Grlo je začudo, prestalo da ga peče. „Šta ako ne veruješ u svoju misiju?“ „Pitaj sebe. Pitaj druge.“ Blagim pokretom zgloba je pokazao na Ledinu. „Traži.“ „Sve do prošle noći sam verovao da vam mogu biti od pomoći. Mislio sam da imamo istu misiju.“ Raif je zastao, plašećise da je isuviše toga otkrio. Talal je kratko klimnuo. „Sudnja knjiga pominje gavrana. Uči nas da ga sledimo, ako ga ugledamo, zato što se gavranovi hrane lešinama. Oni pronalaze mrtve.“ Raif je ostao bez reči.

„Jagnjeća braća veruju da ti je potreban novi mač.“ Talalove tamne očisu blesnule.„Wrall je prošle noći pobeđen lukom. Naš stariji brat misli da to možda nije dobro. Smatra da su neke stvari isuviše moćne da bi bile ubijene tim oružjem. Tvrdi da su neka bića tako daleko od našeg sveta da ih oštrica iskovana čovečjom rukom ne može ubiti.“ Talalse namrštio. „Naš stariji brat brine zbog takvih stvari.“ Čađave lampe su zadrhtale, pogođene iznenadnim naletom promaje, tako da se šator naglo osvetlio i zatamnio. Dim se dizao pored zidova. Učinilo mu se da prodornije miriše, kao da na neshvatljiv način reaguje na promaju. Raifov um je kružio, za dimom, Talal ga je vodio, kao da poteže nevidljive niti vezane za njegov pojas. Uzeo je oružje, mimo svoje volje. Da li zaista misliš da je ovo svet koji te je stvorio? Setio se Slušaočevih reči, izgovorenih pre mnogo meseci. Sad su mu se činile opasnim, nalik kletvi. Talal je nastavio, baš kao što je Raif pretpostavljao. „U knjizi piše kako je moj narod umalo izumro pre tristotine godina. Suša se spustila na Pesak. Više od trideset godina nikome nije potekla ni kap kiše niz leđa. Kad su napokon stigle, kiše nisu donele olakšanje, zato što je nebo bilo previše tamno, a kiša puna pepela. Pevalo se da su u ugljenocrnim godinama koje su usledile, peskom hodaliwralli, koji su nas ubijali. Mismo jednostavan narod, bez oružja za borbu protiv njih, pa su nas stvorenja značajno oslabila. Došli su Stranci i ponudili savezništvo u borbi protiv te pošasti. Deset hiljada naših ratnika je odjahalo na sever s njihovom hordom; Više ih nikada nismo videli.“ „Ugljenocrne su ustupile pred jalovim godinama. O njima se ne zna mnogo, zbog odsustva svedočanstava. O njima niko nije pisao. Moj narod se postepeno obnavljao. Rađane su kćeri i raščišćavani bunari. Urme i jagnjad su rasli, pa je narod bio sit. Konačno se među nama rodila Mesa, Ona Koja Ima Potrebu da Zna. Žene bizoni su pokušale da prisvoje Mesu zato što je bila snažna i sposobna da spasi veliki broj živih duša, ali ih je ona odbila i pošla u potragu za deset hiljada izgubljenih muškaraca. Mesa je napustila Pesak kao devojčica, da bi se u njega vratila kao sedokosa žena. Neki kažu da je tragala

punih stotinu godina. Jagnjeća braća su joj istrčala u susret. ’Kaži nam šta si saznala’, molili su je. Podelila je saznanja sa svojim narodom. Jagnjeća braća su ih pretočila u stihove. Mnogo kasnije te su pripovesti zapisane.“ Zastao je, da bi se poslužio bademom sa srebrnog poslužavnika. Nastupao je samouvereno, znajući da Raif čeka kraj priče. Tako je i bilo. Raif je hteo da ga čuje, iako je znao da govornik njime manipuliše. „Mesa je stotinu godina putovala severnim oblastima. Govorila je s mnogo ljudi u velikom broju zemalja. Od svakog bi dobila delić istine o sudbini naših ljudi. Stranci su ih odveli daleko na sever, obećavajući im bitku svakog dana. Zora bi svanula bez neprijatelja na vidiku. Stranci bi ih ponovo slagali. Wralli su pogubili mnoge na tom iscrpljujućem putovanju, Oduzimali su immorah, kradući od boga. Naši ljudi su strahovali od povratka u Pesak, pre no što održe reč i reše svet najezde wralla. Verovali su da će, dok su oni odsutni, preostalisaplemenici imati više hrane i vode.“ „Konačno su stigli u dolinu Hladnih Magli. ’Odavde će’, rekoše Stranci, ’jurnuti njihove armije.’ Naši ljudi nisu verovali saveznicima pošto su to već bezbroj puta čuli. Pogrešili su. Wralli su se te noći podigli u bezbrojnim hordama. Njihove armije su se rasporedile po horizontu kao beskrajno more. Zatekli su naše ratnike na spavanju. Pregazili su ih pre no što su se dohvatili lukova i kopalja. Posekli su ih sečivima crnjim od noći. Istorija pripoveda o velikom broju užasnih zveri koje ljudi nisu mogli pogubiti. Čak ni Stranci, naoružani sjajnim čelikom nisu mogli nauditiwrallskim kraljevima. Naši ratnicu su pobijeni. Stranci su desetkovani. Spali su na poslednju hiljadu, kad se pojavio gospodar gavranova. On nije bio jedan od nas i naši zapisi ne pominju njegovo ime niti narod kom je pripadao. Znamo da je mahao mačem crnim kao bunarska voda i da je njime pogubio wrallskog kralja.“ „Gospodar gavranova je kraj bitke dočekao mrtav. Odbacio je wrallske horde ali je pobedu dočekao skrhanog tela, krvareći iz

bezbroj rana. Nekolicina preživelih Stranaca se odvukla do uzdignutog zemljišta i zaspala. Ujutro su se probudili i pronašli poplavljenu i zamrznutu dolinu. Na mestu bitke sad se prostire jezero Crvenog Leda. Svi ljudi isve nemanisu zauvek smrznute u njemu.“ Raif je zadrhtao. Nalet promaje je zatresao kožne kesice pod tavanicom. Ljuljale su se napred-nazad kao neusklađena klatna. Moram da razmislim, ali mu Talal nije dao vremena za to. „Silna tuga obuze jagnjeću braću, kad su čuli Mesinu priču. Hiljade naših duša beše izgubljeno. Uzeše ihwralli, što znači da će ostati zauvek van našeg domašaja. Mesa im reče da prestanu da žale jer duše nisu u rukama Mračnog gospodara. Duše su zaleđene sa telima. Sve dok leže u zagrljaju leda, jagnjeća braća ih mogu naći i osloboditi.“ Talal se zagledao u Raifa. Zagledao se u bit iza očiju. „Raife Sevransu, prošle noći si nam pokazao šta moramo učiniti kad pronađemo tela davno palih saplemenika. Moramo ih uništiti, odmah nakon što ih izvadimo iz leda. Taj nauk nas nije obradovao, zato što naši najsvetiji zakoni zabranjuju obesvećenje mrtvih. Bog traži da pred njega izađemo celoviti.“ Raif je pognuo glavu. „Otkud znate da jc dolina još uvek zaleđena?“ „Nadamo se.“ Kao da na svetu nema dovoljno tuge. Prisetio se slike na molitvenim prostirkama, gavrana koji kljuje po ledu i rekao: „Vi tragate za tim mestom, za dolinom Hladnih Magli?“ To nije bilo pitanje. Jagnjeća braća i on nisu delili isti cilj, ali su im se putevi ukrštali na istom mestu, kod Crvenog Leda. Talal je zato pomenuo mač. Sad mu je bila jasnija njihova briga za njegov mač. Shvatio je o čemu se radi. To je bila šargarepa koja je trebalo da ga odvede na pravu stranu. Talal je hteo da ga obaveže na potragu. Raif je rekao oprezno ali odlučno: „Sve je zamrznuto, dobro i loše?“ Talal je klimnuo.

„Šta će se desiti kad se led otopi? Da li će Raspadnuti...wralli... oživeti?“ „Ne znam.“ To nije bio ohrabrujući odgovor. Raif nije gubio vreme. „Siguran si da je mač tamo?“ „Da, počiva smrznut, na grudima gospodara gavranova. Priča se da je nekad bio u posedu sulskih kraljeva.“ Raif je oblizao suve usne. „Šta je poplavilo dolinu?“ Talal je odmahnuo glavom. „Ne znaš gde je?“ Jagnjeći brat je pogledao u pravcu ulaza u šator i malenog srebrnog svetla koje se u njemu naziralo. „Verujemo da je na severu ovog kontinenta, na istoku, zapadu, u središtu. Nismo sigurni.“ „Nadaš se da će ti neko pomoći“, rekao je Raif, razmišljajući naglas, „ali me ne želiš u svojoj družini.“ „Deset je nesrećan broj.“ „Sa mazgom bi nas bilo jedanaest.“ Iznenadio je samog sebe oštrim tonom. „Zašto me nećeš?“ Talalove nozdrve su zadrhtale dok je duboko udisao vazduh. Umirio je jednu od kožnih vrećica, koja se još ljuljala. „Odgovor ti se možda neće svideti.“ Raif nije mogao da zamisli neki koji bi mu se svideo. „Reci mi.“ „Dva člana naše družine su mrtva. Nisi ih ubio, ali si prizvao njihovu smrt, baš kao što med priziva peščane muvc.“ Ustao je i podigao mali krčag sa poda šatora. Obišao je čađave lampe i ulio kap ulja u svaku od njih. „Plašimo se da će nam tvoje društvo doneti još smrtnih slučajeva. Jagnjeća braća te ne osuđuju, zato što smo učeni da sva božja stvorenja slede svoju svrhu, ali ti hodaš mračnom stazom. Gavran mora jesti.“ Čađave lampe su jedna za drugom zgasnule, oslobodivši miris zgažene trave i toplog drveta. Raif je strepeo da miris i piće nisu blago otrovni. Iako je naslućivao ono što će mu Talal reći, nije ga s oduševljenjem saslušao. Da li će ga ljudi uvek odgurnuti od sebe, kad

saznaju ko je i šta radi? Šta je sa Sakatim Ljudima, hoće li oni biti drugačiji? „Kako ćete znati da sam našao mesto za kojim tragate? Ti i tvoja braća možete biti bilo gde. Kako ću vas naći?“ Talal je odložio krčag i prišao oslikanom kovčegu. Čučnuo je pored njega i rekao: „Dopusti nam da te pronađemo.“ Otvorio je poklopac kovčega i i potražio neki predmet. Imao je još tri crne tačkice na zadnjem delu vrata. „Evo“ reče Talal, bacajući nešto Raifu. Raif je zgrabio predmet u letu. Bila je to kožna torbica, slična onima na tavanici. Krila je pljosnati predmet, neravnih ivica. Talal se blaženo nasmejao. „Da je moja majka ovde, zahvalila bi vam se na brzini.“ Podigao je ruku, svestan Raifove zbunjenosti. „Otvori ga. To je poklon.“ Koža je bila stara, potamnela od ulja za održavanje. Bila je vezana uzicom od neobojene vune. Raif ju je odrešio i otkrio parče stakla. „To je poklon od mene.“ Staklo je bilo dugačko i široko kao kost u prstu. Jedna strana je bila tupa, a druga blago iskrivljena. Raif je protrljao vrhovima prstiju, posmatrajući igru svetla. Nije bio siguran, ali mu se činilo da svetlost odsjaja putuje za nijansu sporije od samog stakla. „Olujno staklo“, rekao je Talal, sa blagim osmehom. „Krhotina koju je pronašao moj prapradeda - s majčine strane.“ Raif je sklopio šaku oko stakla. „Hvala ti.“ „Braća i ja smo u detinjstvu izluđivali majku, dobacujućise njime u senci urmi. Bili smo loši sinovi. Batine su nas popravile.“ Zastao je, preplavljen sećanjima, s pogledom usmerenim unutra. Pretresao se i nastavio: „Čak i ovako mali komad donosi sreću. Kraljevi i bogataši žude za polugama i celim granama, ali onaj ko ima vrh ima i nagu Suštinu. Olujno staklo je odraz munje koja ga je stvorila. Ponekad se grana, na prolazu kroz pesak. Tada nastaje više vrhova - tačaka u kojima moć munje počiva. Ovo je jedno od tih komada.“ Raif nije znao šta da kaže. Učinilo mu se da Talal zaista uživa u

davanju ovog poklona, ali tako dragocen poklon obično dobijate tek kad platite odgovarajuću cenu. „Kazano je da onaj ko nosi parče olujnog stakla, nikad nije sam u oluji.“ Talal je nehajno izgovarao reči, ali je Raif znao da imaju ogromnu težinu. Najzad smo došli do cene. „Jagnjeća braća će te naći, ako ga budeš držao uza sebe, dok sevaju munje.“ Talal je presreo Raifov pogled. Na njegovom napetom licu je video ponos i nešto suprotno tome. Čekao je odgovor. Raif je posmatrao svoju pesnicu i pramen dima koji mu je milovao članke. Možda dim nije otrovan, već samo omamljujući. Možda je sprečavao duboke misli. Otvorio je pesnicu i gurnuo olujno staklo nazad u vrećicu. „Ništa ne obećavam“, upozorio je sagovornika, vezujući vrećicu za pojas, iako je obećao, i te kako je obećao. Jagnjeći brat je savršeno kontrolisao mišiće lica. Vratio se nagomilanim jastučićima i rekao: „Dužan sam da ti kažem kako ćeš otići iz Ledine.“

ČETRNAESTO POGLAVLJE Bakrena brda VAJLO BLAD NIJE hteo da prizna da ga kolena bole i da mu je odmor neophodan. Poslednjih petnaest dana se napešačio za čitav život. Srce, kolena isvih sedamnaest zuba su ga jako boleli prisvakom koraku. Bogovi, na šta je spao? Ratnik bez konja, poglavica bez klana. Šta je sledeće? pitao se. Blad bez kolena ili zuba? „Vajlo. Zaustavimo se na trenutak. Dečica hoće da piške.“ Gospodar Pasa je pažljivo i strogo odmerio gospu Nan Kildais. Podne je bilo staro čitav sat. Nalazili su se na trećem brdu od jutros, najstrmijem od svih. Bilo je prilično lepo. Crni kameni borovisu ustupili pred zimskim vreskom i divljim zobom, poslasticom za ovce. Uspon je bio zamoran i monoton. Južni vetar iz Pukotine ledio ih je u hodu. Zadenuo je duge sede kike pod okovratnik kaputa i rekao: „Nećemo stati, Nan. Nastavljamo dalje.“ Produžio je, pa je gospa morala da gleda njegov odlučni potiljak Gospodar Pasa nije bio budala, znao je šta žena smera. Ponudila mu je izgovor da zastane i odmori, iako ga nije tražio. Dečica hoće da piške, vidi boga ti! Zapišali su čitav severni Dun. Neće im biti ništa, ako se strpe još par sati. Gnev je podmazao Vajlova kolena. Krenuo je uzbrdo, brže no pre, oštro napadajući uspon. Zašli su u Bakarna brda, oblast izbušenu starim rudarskim oknima i ventilacionim otvorima. Vajlo je znao za jedan aktivni rudnik bakra. Taj je bio daleko na istoku, duboko ispod Smrdljivog brda. Bakar nije vađen u zemlji Duna već pet stotina godina. Samo su grebenari i razbojnici hodali ovim brdima, pažljivi

posmatrač mogao je videti tragove bakra. Izvesna zelenkasta patina prekrivala je sve što je raslo na ovim brdima. Dodatno zelenilo je činilo pejzaž zdravijim no što je stvarno bio. Crvena ruda je sijala u velikom broju izvora i potoka koji su se spuštali s brda. Bakar je nekada obogatio Dun i finansirao izgradnju najboljeg kružnog utvrđenja severa. Dunski bakar je nekada na volovskim zapregama putovao čitavim kontinentom, sve do dalekog juga. Čudnovati kraljevi i gospodari rata su od njega kovali moćno oružje, plaćajući ga svakovrsnim blagom. Slavno doba bakra je sad bilo davna prošlost. Prošlo je hiljadu pet stotina godina od kada je bakreno oružje nadmašilo čelično na bojnom polju. Bakar nije sasvim izašao iz upotrebe. Vajlo je čuo da ljudi u planinskim gradovima vole da jedu iz bakarnih sudova. Znao je da ga klanske devojke nose u ušima i oko zglobova. Bakar je rastezan u žice i kovan u obliku cevi. Mešan je sa kalajem radi dobijanja bronze i sa cinkom zbog mesinga. U vreme kad se Vajlo dočepao kuće Duna, rudnik u Smrdljivom brdu je proizvodio stotinak tona sirove rude godišnje. Zatvorio ga je, a zatim preispitao svoju odluku i naredio da se otvori. Samo bogovi znaju šta se tamo sad dešava. Jedno je sigurno, Robiju Dun Dunu je očajnički potreban novac, posle pljački i otimanja stoke koje su Blađani preduzeli u poslednjih šest meseci. Vajla bi ta misao uvek oraspoložila. Robi Dun Dun je možda povratio okruglo utvrđenje, alisu ga Blađani temeljito oplevili, ostavivši za sobom samo gole zidove. Vajlo nije znao gde je završio sav taj plen - on je uzeo samo pola tuceta boca dunskog viskija - niti ga je bilo briga. Bilo mu je važno da ga nema. To će usporiti Trnovitog kralja. „Šunkice“, rekao je Vajlo, pozivajući ratnika. „Kad si zadnji put video psa-vuka?“ Šunkica je duvao i puvao uz brdo. Bio je trideset godina mlađi od Gospodara Pasa i bar četiri kamena teži. Fa ljudi, baš kao i blađanske poglavice nisu bili pešaci na glasu. Obrisao je crveni, vlažni nos rukavom kaputa, pozleđujući upaljenu sluzokožu grubom vunom. „Otišao je čim su se dečica probudila. Nešto pre zore.“ Gospodar Pasa jc klimnuo. Razmišljao je. Viđao je ostale pse

tokom dana, dok su jurcali okolo. Štitili su ih, izviđali i lovili. Velika crna kuja je donela par divljih zečeva, pravo njemu u ruke. Mlađi mužjak je doneo bolesnog šumskog pacova. Vajlo ga je uzeo iz psećih čeljusti i zavitlao što dalje od sebe. To nažalost nije bio njegov poslednji susret s pacovom, pošto ga je pas iznova pronalazio i donosio natrag. Zaraženi glodar je svaki put izgledao za nijansu odvratnije. Vajlo bi pomislio Da li zbilja moram da ga dodirujem? pre no što bi ga uhvatio. Trpeo je sve zato što nije hteo da uništava radost i energiju s kojom ga je pas služio. Ne možete uživati nepodeljenu pseću ljubav, a da mu ništa ne date za uzvrat. Pas-vuk je bio s njim već sedam godina. Nijedan drugi pas mu nije toliko prirastao za srce. Gospodar Pasa to nije pokazivao, niti je to bilo potrebno. Znali su šta ih veže. Pas je delio gospodarevu brigu. Njegov porod je bio porod psa-vuka. Pas je bdeo po čitavu noć, čuvajući Arona i Pašu. Pas-vuk mu je pravio društvo onog užasnog dana kad je pronašao i sahranio sedamnaestoro unučadi iznad puta za Blad. Pas je znao da mu je stalo do dva preostala unučeta. Ovoliko odsustvo nije ličilo na njega. Psi su znali da daleko odmaknu, ali su se uvek vraćali da vide da li je ljudski čopor bezbedan. Vajlo nije video psa-vuka od sinoć, kad je izgrdio životinju zato što je ukrala zeca iz vatre. Prijalo mu je kad je saznao da se posramljeni pas, posle nekog vremena, vratio da čuva dečicu. Svi su bili gladni i nervozni. Ne može se živeti samo od zečeva. Ako preterate s njihovim mesom, dobijate grčeve, ako ga ne jedete, gladujete. Okiš Bik bi rekao da im je sudbina nametnula izbor između lošeg i veoma lošeg. Nan i dečica su dobijali najbolju hranu. Meso organa bi vas zasitilo pola dana, ali meso mišića, Vajlova i Šunkičina dijeta, samo bi protrčalo kroz probavni sistem. Psima to nije smetalo, ališta su oni znali o pristojnoj hrani? Vajlo im je bio zahvalan na ulovu, ali se zahvalnost opasno istanjila posle petnaest dana divlje zečetine, šumskih pacova i oposuma. Putovanje je bilo sve teže. Po zahtevnosti je nadmašilo sve što je zamišljao nakon što su ispuzali iz tunela ispod grobnice Dunskih

prinčeva. Putovali su duže no što je predviđao, a usputna iskušenja su po zahtevnosti prevazišla i najcrnje slutnje. Nisu jeli ništa izuzev mršave zečetine. Nisu imali odeće, osim onog što se na njima zateklo, a ni oružja, izuzev kuhinjskog noža, dugog bodeža i čuvara devojačke časti. Vajlo je bio tako oprezan u pogledu vatre da do juče, do dolaska u brdovitu oblast nisu smeli da spremaju meso koje su im psi donosili. Dunom su lutali lovci na glave. Tražili su Gospodara Pasa i njegovu družinu. Tračak dima na obzorju i izdajničko narandžasto svetlucanje među drvećem brzo bi ih odvelo do cilja. Vajlo je dvaput primetio konjanike u daljini. Znao je da tragaju za pasijim mesom. Mogao je prepoznati lovce na glave iz velike daljine. Nosili su lake oklope, jahali dobre konje i imali plav izgled. Vajlo ih se plašio. Pretpostavio je da Robi Dun Dun nije mario da li će mu neprijatelja dovesti mrtvog ili živog. Lovci na glave su nosili samostrele. Gađali su izdaleka. Vajlo noćima nije spavao, misleći kako strele pogađaju Pašu ili Arona u leđa. Juče mu je malo laknulo. Bakarna brda su važila za ničiju zemlju, sumornih baruština, vetrom šibanih borovih šuma, polja vreska i stenovitih vrhova. Dva dana nisu videli ni žive duše, pa je Vajlo prošle noći konačno dozvolio paljenje vatre. Bili su iscrpljeni, ali prilično veseli. Šunkica je odnekud potegao parče crvenog sira. „Dao mi ga je momak iz Duna“, rekao je kao da se pravda. „Čuvao sam ga za ovaj trenutak.“ Svako je uzeo zalogaj, iako je Aron ispljunuo svoj, govoreći kako ima ukus kokošije kože. Ispljunuti komadić izazvao je metež među psima. Dok su se tri psa borila oko Aronovog sira, pas-vuk se prikrao i ukrao zeca iz vatre. Vajlo se izdrao na sve njih, uključujući i dečicu. Naredio je da svi, izuzev Šunkice, pođu na spavanje. Ležao je na ogrtaču zagledan u mračno nebo bez zvezda, misleći kako mu nervi više nisu kao pre. Gubitak četrdeset dobrih ljudi u kući Duna i napori petnaestodnevnog putovanja su ga iscrpli. Koliko ima godina? Pedeset tri ili pedeset četiri? Isuviše je star da bi počinjao iz početka. Ima li izbora? Šunkica mu je prošle noći, pre odlaska na stražu, rekao: „Poglavico, prolazimo kroz teška vremena.“

Vajlo nije odgovorio, iako je dobro znao šta treba da mu kaže: „Šunkice, ja sam vam ovu muku natovario na vrat.“ Gulit Blad nije posvećivao pažnje obrazovanju svog kopileta. Vajlo je ipak naučio neke stvari od oca. Prva je da se niko neće brinuti o njemu do on sam. Druga je da kad nešto zabrlja - ako ostavi pse napolju dok je jedna od kuja u teranju, ako zaboravi da skloni kože od kiše ili ne stigne da odere jelena dok se ne smrzne - sam snosi svu odgovornost. Ako nešto pokvariš, popravi ga ili ćeš dobiti batine. Eto šta je naučio od svog oca. Sve u svemu, nije to bila loša lekcija. Iako ga je u poslednjih nekoliko meseci nemilosrdno proganjala. Gospodar Pasa je bacio klanove na kolena. Vajlo je imao neprijatan utisak da on jedini može srediti stvari. Bogovi, zašto je pristao na ponudu Pentero Isa? Trebalo je da zauzme kuću Duna sopstvenim snagama. Invazija je od početka bila osuđena na propast, još otkad je Vajlo rekao Isovom glasniku: „Radi šta hoćeš, polutanu. Ne govori mi ništa, tako da sve mogu poreći.“ Najednom je osetio umor iseo na klimavu gomilu kamenja. Nan i Šunkica su, ispod njega, vodili dečicu preko naročito strme deonice. Vetar je raspleo Naninu kosu i naterao krv u lice. Izgledala je mlađe i malčice opasno. Prebacila je opasač čuvara devojačke časti preko leđa, kao da je naoružana širokim mačem. Vajlo je znao da u vrećici za pojasom, u kojoj je nekad nosila prah svetog kamena, sad nosi buniku. Nabasala je na nju pre desetak dana. Rasla je na obalama jezerca nedaleko od dunsko-spajrske granice. Uzbrala je i osušila radi zaštite. Bio je to smrtonosni otrov. Bilo ga je u dovoljnoj količini za sve, izuzev pasa. Nosila ga je u kesici za sveti prah zato što je bila sigurna da je deca neće dirati. „Paša, Arone. Idite iza onog žbunja i olakšajte se. Požurite.“Aron je oklevao. Nan ga je šljepnula po zadnjici. Požurila je uz brdo, ostavivši Šunkicu na začelju. „Dunski zid ne može biti daleko“, rekla je sedajući pored Vajla na stenje. Posmatrala je brdovitu visoravan Duna. „Bliži se kraj našeg

putovanja.“ Nan Kuldais nije bila pričalica. Govorila je samo kad ima nešto da kaže. Vajlo je čekao. „Na Dunskom zidu te čeka sto osamdeset ljudi“, konačno je prozborila, ne skrećući pogled. „To je tačno tri puta više od broja s kojim si, pre trideset pet godina, ukrao Dunski kamen iz Duna.“ Imala je pravo. Shvatio je šta želi reći. Nedaleko odavde, na severu je bio nekad teško osvojivi Dunski zid. Gospodar Pasa ga je od početka izabrao za odredište. Njegov najstariji sin, Kuaro, zapovedao je kućom Blada. Vajlo je dobro poznavao ambiciju i pohlepu svojih sedam sinova. Za njega nije bilo povratka u klanovsko utvrđenje. Blađani su odani Kuaru. Propali i ostareli poglavica u pratnji jednog vojnika najverovatnije bi naišao na zatvorena vrata. Još gore od toga, mogao je ostati bez glave pred kružnim utvrđenjem, Vajlo ni za trenutak nije razmišljao o povratku u kuću Blada - nikad se ne bi ponizio i od najstarijeg sina molio za pomoć. Umesto toga je pošao na sever, ka Zidu Duna, gde ga je čekao Klaf Suvohleb sa sto osamdeset ljudi. Učinilo mu se da je prošla večnost otkad je poslao Suvohleba na sever, sa zadatkom da brani dva najvažnija prolaza kroz Bakarna brda. Dunski zid je bio odbrambeni kompleks dug šest liga, koliko i razmak između prelaza. Bio je nezaposednut još od Rečnih ratova. Samo je jedno od prvobitnih šest utvrđenja pružalo podnošljive uslove za život, Vajlo je poslao ratnike zato što se bojao da će Dun Dun iskoristiti tvrđavu kao bazu za napad na kuću Duna. Originalni plan je trebalo da omogući ubijanje dve ptice jednim kamenom - da ukloni problematičnog sina Penga iz Dunske kuće i da ga pošalje tamo gde neće moći da naškodi klanu. Pengo nije hteo ni da čuje - zapretio je da će povesti dečicu za sobom, ako ga natera da ode - pa se Klaf Suvohleb prihvatio te dužnosti. Vajlo nije hteo da ga pusti. Klaf Suvohleb je bio najbolji mačevalac severa. Bio je kopile, pola Sul, pola Blad. Pre dvadeset godina se pojavio u Blađanskoj kući. Vajlo ga je posinio. Suvi mu je nedostajao, plašio se da je pogrešio šaljući ga

daleko od sebe. Nan nije o tome govorila. Prethodnih deset dana je gledala kako poglavičin duh kopni a gnev buja. Pokušala je da mu na sebisvojstven način saopšti da sve nije izgubljeno. Ako mu je pošlo za rukom da izvede najdrskiji prepad u prethodnih stotinu godina, sa svega šezdeset ljudi, šta je sve mogao učiniti sa triput više ratnika. To je bilo pravo značenje poruke. Nije mogao da se suprotstavi njenoj logici, ali je tada bio mlad i pun sigurnosti. Sad je bio star i siguran da je napravio niz kobnih grešaka. Bacio je pogled nizbrdo, na Šunkicu i dečicu. Paša i Aron su bili dobro raspoloženi, drali su se i kezili na jednog psa. Izgledalo je da kuja nosi još jednog zeca u čeljustima. To je bio treći kog je danas uhvatila. Obratio se Nan: „Moram znati ko mi je neprijatelj pre no što pošaljem vrle ratnike u boj. Sinovisu mirazasuti po klanskim posedima - neki drže utvrđenja, a neki ne. Ako pokušam da im se nametnem silom, Blađani će prolitisvoju krv. Što se Duna tiče, Trnoviti kralj može sedeti na prestolu svog klana. Sedeo sam na njemu i ne mogu reći da sam u tome uživao. To je hladno mesto, Nan. Osvojio sam ga plativši ga pozamašnim delom duše. Odsad će sve što osvojim biti plod teške borbe i dubokog razmišljanja. Sad ne mogu reći šta će to biti. U prošlosti mi je svaki naredni potez bio jasan: ispadi, osvajanja, zasede, slamanje takmaca, napadi. Okolnosti su se promenile, pa sad ništa ne mogu predvideti.“ Nan je ćutke sedela kraj njega, ravnomerno dišući. Oblaci su se razilazili na jugu, ustupajući pred suncem koje je prosipalo zrake preko brda. Duvao je vetar, sprečavajući stvaranje mraza. Šibao ga je po licu, terajući mu suze na oči. Nan je ustala. Pogledala ga je i rekla: „Poznavao si mog oca, Nolana Kuldaisa. Mahao je buzdovanom s Gulitom tokom Rečnih ratova. Prihvatio se oblikovanja drveta, nakon smrti tvog oca. Pravio je lisice, crne ptice i svakakva čudesa. Jednom sam ga pitala na čemu radi. Pred sobom je imao devičanski komad trešnjevog drveta. Rekao

mi je: ’Još ne znam šta će od njega biti, Nani. Ako bih znao, ne bih uživao u iznenađenju.’“ Podigla je fino izvajanu obrvu. „Radi se o mogućnostima, Vajlo. Bilo ih je više dok nije znao šta će izrezbariti.“ Vajlo je pognuo glavu pred svojom gospom, dirnut mudrošću njene pripovesti. Nije znao da li u njoj ima nečeg čime bi se mogao okoristiti. Od klanskog poglavice s petljom očekuje se da čini iznenađenja, a ne da sam bude iznenađen. Ustao je i pružio ruku da prihvati trećeg kujinog zeca od jutros. Strpljivo je čekala dok je Nan govorila. Prišla mu je, snažno mašući repom i mršavom zadnjicom. „Dobra devojčica“, rekao je uzimajući krvavi, krzneni džakčić iz njenih čeljusti. Pregledao je kujin plen, namrštio se i vratio ga donosiocu. „Jedi“, naredio je. Poslušala ga je. Razjapila je čeljust i progutala plen halapljivim, gnusnim trzajem. Vajlo je to jedva dočekao. Još jedan zec bi ga dokusurio. Stuštio bi se nazad u kuću Duna i udario Robija Dun Duna zečjom crkotinom po glavi. „Nan“ rekao je, pozivajući je da priđe. „Jesam li ti ikad pričao kako me je tvoj otac naučio posebnom triku?“ Nan je klimnula, svesna da više neće biti priče o budućnosti. Dozvolila mu je da je zagrli. „Misliš na Kuldozera?“ „Dakako. To je onaj kad pusti buzdovan da visi na konjskom trbuhu i okrene levu stranu neprijatelju koji ne zna da li je naoružan. Zamahnuo bi kad bise ovaj približio, pogađajući ga ravno u vilicu.“ Nan je zbunjeno zatresla glavom. „Tim potezom je mnoge vadizube ostavio bez posla.“ Vajlo se nacerio. Paša je dotrčala i zaigrala kraj dede. Najdražim devojčicama je ispričao kako je ispustio novi ratni buzdovan Nolanu Kuldaisu na levu nogu, dok je vežbao specijalni potez. Vetar je zavijao, šibajući ih po licu. Ledio im je kožu. Srebrnišiljci vresa savijali su se kao talasi na površini jezera. Bakrena brda ispred njih su bila viša i goletnija. Vajlo je video rupe na njihovoj površini, drevna i nezapečaćena rudarska okna. Okiš Bik mu je rekao da se u ovim brdima krije najdublja rupa u klanovskom svetu. „Iskopana je po

naredbi Harlana Duna. Naredio je da se otvori staro okno, spustio se do najdubljeg nivoa i pokazao na pod hodnika. ’Kopajte ovde’, naredio je svojim ljudima, ’ne ispuštajte lopate narednih godinu dana.’“ Vajlo se sećao kako je pitao Okiša, čemu je služila ta jama, da li je Harlan tragao za novom bakarnom žilom? Okiš je odmahnuo velikom, ćelavom glavom. „Nije taj tražio bakar. Izbušio ju je kao opomenu svojim neprijateljima. Evo gde čete završiti ako me prevarite.“ Vajlo se namrštio. Nikad niste znali kad Okiš govori istinu. Ispreo bi priču, s takvim izrazom na licu da ni najpronicljiviji posmatrač ne bi razlikovao maštu od istine. Sećanja su mu izmamila osmeh. Bogovi, koliko mu je taj čovek nedostajao. „Deko. Gledaj, tamo.“ Vajlo je pogledao u pravcu unukove ruke. Mrštio se da bi bolje razaznao detalje u daljini. „Šta je, dečače?“ brecnuo se, nesposoban da vidi išta sem vresa i patuljastih borova. Osetio je i nagoveštaj straha. „Jahači, deko. Desetine njih.“ Dobri bogovi,ne. „Dole“, prosiktao je. „Smesta!“ „Deko“, oglasila se Paša, hladna kao led. „To su Blađani. Vidim crveno...“ Klaf Suvohleb. Vajlo se spustio na kolena - jedini od svih - pa mu je Šunkica pružio ruku da ustane. Poglavica ga je odgurnuo, rešen da to sam učini. „Šta vidiš?“ pitao je. Šunkica se namrštio, proučavajući dolinu. „Dečica pravo zbore“, konačno se oglasio. „Tamo je više od stotinu klanovaca. Blađana, bez ikakve sumnje. Vidim njihove ogrtače. Idu pravo na nas.“ „To je Suvohleb!“ uzbuđeno je povikao Aron, Dečak je skakao gore-dole i mahao rukama iznad glave. „Ovde smo! Ovde smo!“ Vajlo i Šunkica su izmenjali poglede. Vojnik je slegnuo ramenima. Poglavica je pritisnuo grudi šakom, kao da ga nešto tišti. „Ratnici ne skaču gore-dole kad se pozdravljaju.“ Odmerio je unuka značajnim, prekornim pogledom. Dečak se ućutao, spuštajući ruke, „Dobro. Razumem vašu radost. Opkolite me, unučići moji.“ Vajlo je sačekao da unučići zauzmu mesto pre no što se zagledao

ispred sebe. Video je jahače, bogate ogrtače i uljasti sjaj dobro istimarenih konja. Većina je imala koplja, vezana za rogove sedla. Svi su imali mačeve, pričvršćene visoko na leđima, sa vidljivim balčacima. Kretali su se u „nadmoćnoj“ formaciji, u jedinstvenoj zakrivljenoj liniji. Oblikovali su obrnuto slovo C, u kom je jahač na najvećoj udaljenosti od centra imao najistureniju poziciju. U središtu linije je jahao Klaf Suvohleb. Bio je gologlav. Grabio je dolinom dok su se za njim vijorile do pojasa duge kike. Kosu je zauzdao opalnim prstenovima. Kad je prišao blizu, Vajlo je na njemu primetio i druge znake Sula: četvrti meseca naslikane na obrijanom delu lobanje, pera usklađena s bojom ogrtača i ruke u rukavicama od svetlucave kože mesečeve zmije. Vajlo nije mrdao sa svog mesta na brdu. Formirao je sopstvenu liniju. On je bio u središtu, opkoljen dečicom, a Nan i Šunkica na krajevima. Stajali su uzdignute glave, kako je Vajlo naredio, i čekali. Pitao se da li ih trese ista nervoza kao i njega i da li nastoje da razaznaju izraz lica Klafa Suvohleba, premazanog crvenom glinom. Spazio je crno-sivu munju pokraj Suvohlebove uzengije i shvatio šta ih je ovamo dovelo. Pas-vuk je kasao pored Suvohleba, podignuta repa i izbuljenih žutih očiju. Otišao je do Dunskog zida i doveo jahača Blada. Vajlo je progutao knedlu. Razmotrio je niz ishoda. Dečica su u svakom od njih bila bezbedna. Video je zapanjujuće plave oči Klafa Suvohleba. Svi Suli koje je sreo imalisu oči koje isijavaju svetlost. Šta on vidi u meni? pitao se Vajlo. Starca? Propalog poglavicu? Prepreku? Rivala? Prepoznao je mnogo ljudi kad su krila C formacije počela da se uspinju uz brdo: Mogo Salta, Midža Pula, Velikog Boroa, Odvina Dva Medveda. Svakog je pogledao ravno u oči. Uzvratilisu mu pogled, što je bio dobar znak, ali su im lica ostala nedokučiva. Formacija se za nekoliko sekundi zatvorila oko njega. Stajao je licem u lice s Klafom Suvohlebom. Mačevalac je elegantno zaustavio konja. Čitava linija je

stala. Pas-vuk je pretrčao tridesetak koraka koji su ga delili od gospodara, dok su svi ostali stajali. Vajlo nije gledao psa. Posmatrao je Klafa Suvohleba. Odmeravali su jedan drugog, poglavičino i sulsko kopile. Guščije jato u obliku slova V proletela je iznad njihovih glava, u pravcu severa. Umorno je kričalo, boreći se s jakim vetrom. Uskoro će preći Pukotinu, shvatio je Vajlo. Pitao se šta će videti kad se zagledaju dole, u ambis. Klaf Suvohleb nije ni trepnuo, niti je progovorio. Podigao je levu ruku i izdao dogovorenu komandu. Sto šezdeset ljudi - Vajlo ih je prebrojao -podiglo se u sedlu i sjahalo. Suvohleb je učinio isto. Samo je Vajlo primetio da se Klaf upinjao da uspori kretnje da bise uskladio sa ostatkom ljudstva. Formiranje savršeni polukrug. Usledila je nova komanda, uzdignutom pesnicom. Sto šezdeset ratnika je podiglo ruke i uhvatilo drške mačeva. Potegli su ih kao jedan. Zvuk metala koji klizi niz kožu stopio se u jedinstveno treperenje. Čekalisu. Vetar je zamro. Pas-vuk je zbunjeno zaurlao pored Vajla. Klaf Suvohleb, najveći mačevalac severa, planuo je u nizu pokreta. Načinio je crtež u vazduhu vrhom mača iskočio napred, tako brzo da je ogrtač pukao kao munja. Izgovorio je jednu reč koju Vajlo nije prepoznao. Podigao je mač do grudi, uhvatio ga s obe ruke... i zario u tle. To je bio signal ostaloj šezdesetorici da istupe i polože mačeve pred poglavicom. Kleknuli su i odložili mačeve vrhom prema njemu. Načinilisu polukrug čelika oko Vajla Blada. Gospodar Pasa je ustao prihvatajući njihov dar. Suvohlebov mač je titrao ispred njega, zariven čitavu stopu u kameno tle. Suvi je ubrzano disao, ali mu je lice bilo potpuno mirno. „Sine“, rekao je Vajlo. „Oče“, odgovorio je Klaf Suvohleb, koristeći tu reč prvi put u dvadeset devetogodišnjem životu. „Već dugo čekamo tvoj dolazak.“

PETNAESTO POGLAVLJE Maglene reke Ledine NIJEDAN MUŠKARAC ILI ŽENA ne mogu se nadati da će naći put preko Mhaja XaalZemlje Nemirnog Peska. Kad on ili ona jednom prihvate ovu istinu, otvaraju sebi mogućnost prelaska preko nje. Moraju zanemariti sunce i zvezde. Instinkti im ovde neće biti od pomoći. Moraće da prigrle ono što većina smatra pogrešnim i budalastim. Muškarac ili žena koji streme prelasku moraju biti kao lisice, skarabeji i zvečarke: moraju putovati isključivo noću. „Samo u tami možemo naći put. Ono što svetlost pokazuje je nepouzdano i bezvredno. Moramo naučiti da cenimo ono što dotičemo, a ne ono što vidimo. Ako to znaš, znaš i tajnu izlaska iz Mhaja Xaala.“ „Maglene reke teku u najhladnijim noćima bez mesečina koja bi osvetljavala put. Magla se diže u tami i puni vododerine i kanjone. Da bi napustio Mhaja Xaal moraš pronaći dovoljno široku vododerinu u kojoj možeš stajati i hodati nasuprot struji. Sve maglene reke u Zemlji Nemirnog Peska plove ka unutra, ka njenom srcu. Jagnjeća braća ne znaju zašto. Ono što leži u srcu Mhaja Xaala nije deo naših misterija. Znamo da pravac kretanja maglenih reka ne možemo suditi po njenim obalama. Oko vara. Površinske struje mogu ići u suprotnom pravcu od onih što teku bliže tlu. Da bi napustio ovaj prostor, moraš ostati unutar struje i osetiti pritisak magle na koži. Samo čulo dodira može da te izvede napolje.“ Raif je hodao bespućem dok su mu Talalove reči prolazile kroz glavu. Jagnjeći brat ih je tog dana izgovorio u svom šatoru. Palo je

kristalno hladno veče, a crveno nebo lagano prelazilo u tamu. Raif je napustio jagnjeću braću pre sat vremena. Odavno je izgubio iz vida svetla malog logora. Krenuo je na put bez povratka. Ponovo je lutao Ledinom. To mu se nije dopadalo. Bilo je teško ne misliti na Medvedicu. Planinski poni je uginuo. To se nikad ne bi dogodilo da je on bio bolja, mudrija osoba. Nije ni trebalo da je vodi sa sobom. To je bila prva i najveća greška. Kad putujete Ledinom, putujete sami. Zanemario je činjenicu da su jagnjeća braća stigla u grupi. Nek rade što im je drago. Raif Sevrans nikad neće dovesti neko živo biće na ovo mesto. Veče je bilo neobično lepo. Ostaci zalazećeg sunca su sijali na horizontu. Velika, otvorena nizija pružala se u nedogled, u svim pravcima. Dine od plavca su ustupile mesto sprženoj steni. Raifu se činilo da hoda po dnu isušenog mora. Iznenada se sagnuo i palcem zagrebao po bledom, ljuspastom kamenju. Prineo ga je usnama i liznuo. Imao je slan ukus. Ustao je i opazio kako mu senka bledi. Skupina belih zvezda se pojavila na nebu, nasuprot zalazećem suncu. Okrenuo se oko sebe, tragajući za mesecom. Nema ga. Ne još. „Gde je najbliža maglena reka?“ pitao je Talala, u šatoru. Jagnjeći brat je počeo da odmahuje glavom i pre no što je završio pitanje. „Imam dobro pamćenje. Ako kreneš za mnom do vatre, pokazaću ti odakle su došla jagnjeća braća. Tvoje sećanje je veoma nepouzdano.“ Raif se kiselo nasmejao. Samo pet minuta ranije od istog čoveka je čuo kako se na Ledini ne može orijentisati. „Još uvek učim.“ „Moj narod ima poslovicu: Postoje dva načina učenja - slušanje je najlakši.“ Talalse nasmejao. „Hajde, da se pobrinemo za tvoje zalihe.“ Raif je bio dirnut nomadskom darežljivošću. Pored vatre je zatekao uredno spakovano fino ćebe na kom je spavao u šatoru, kao i gomilu ovčijeg sira, putera, meda, osušenih urmi, badema, beskvasnog hleba, sušenih kajsija, sočiva i paket osušenih biljaka za čaj. Nikad ih nije pitao kada su pošli od kuće - pitanje mu se činilo nepriličnim - ali

je bio siguran da su krenuli pre više od godinu dana. Mora da su dobro iscrpli zalihe, ali su mu i pored toga dali hrane. To je tako plemenit postupak. Iz nekog razloga se prisetio Blekhejlovca Šora Gormalina, najboljeg mačevaoca u klanu, poznavaoca klanske istorije i Temovog i Dagrovog prijatelja. Šor je podučavao Raifa plemenitosti. Gledao je uredno poslaganu gomilu zaliha, datih bez pompe i buke i pomislio da bi Šor Gormalin to pozdravio. „Plemenitost je moćna sila“, rekao je Šor, jednog jutra na vcžbalištu dok su bili u pat poziciji, naslonjeni oštricom o oštricu. „Uzvisuje čoveka.“ Tako se i osećao, suočen sa darovima jagnjeće braće; uzvišeno. Tokom kratkog vremena provedenog s njima zaboravio je jednu važnu stvar. Ti ljudi su mu spasli život. Bogovi samo znaju kako su ga pronašli. Ležao je onesvešćen na litici u besputnoj Ledini, pocrnelih usana, nadutog jezika i s mačem krvavim do balčaka. Pored njega je ležala posečena Medvedica. To nije bio privlačan prizor. Ovi ljudi su, uprkos svemu, zaključili da je vredan spasenja. „Farli“, glasno je izgovorio ime posečenog jagnjećeg brata. Beše to ništavan zvuk sred beskrajnog prostora. Praznina i tama su ga odmah usisali. U zadnjem delu uma čekalo je nepostavljeno pitanje. Da li sam ga mogao spasiti? Znao je da je sporo reagovao, da je kasno pronašao metu i zakasnio s otpuštanjem strele. Da je potrčao dinama s Farlijem i da se borio s njim rame uz rame, da li bi se sve drugačije završilo? Verovatno bi. Ojačaj ramena, klanovče. Suđeno ti je da poneseš golem teret. Sadalukove reči su hujale Raifovim umom punim mračnih misli. Promenio je pravac bez valjanog razloga. Pošao je ka zalasku sunca, po tangenti, izabravši udaljenu stenu kao odredište. Svetlost je iščezla, bilo je sve hladnije. Velika mešina s dve pregrade, dar jagnjeće braće, lupkala ga je po leđima. Njena težina je utešno delovala. Ništa mu nije garantovalo da će prve noći pronaći maglenu reku. Ako mu to i

pođe za rukom nije znao koliko dugo će ići njome dok ne napusti Ledinu. „Trajaće koliko mora“, rekao mu je Talal pre rastanka. „Ponekad ne možeš znati gde će te odvesti. Jedno je sigurno, odvešće te napolje.“ Raif je pogledao nebo. Nije bilo meseca, ali su se zvezde okupljale, formirajući kupolu srebrnkastog svetla iznad morskog dna. Mogao je videti slankastu krljušt, koja je pokrivala svaki kamen i svaku krhotinu na tlu. Zbog nje se nije hvatao mraz. Približavanje steni je uticalo na promenu percepcije njenog oblika. Jedna strana je bila zaobljena, ali je mogao da vidi kako je suprotna čudnovato prava. Prišao je još bliže i shvatio da se prednja strana monolita projektuje napred i da se krivina i prava linija sreću u jednoj tački. Bio je to brod, sinulo mu je, okrenut postrance i delimično utonuo u morsko dno. Mali ribarski brod ili brodić na vesla sa jednostavnom školjkom od kuvanih dasaka. Sad je to bio kvarc, okamenjen uz pomoć pepela i blata u prljave ploče boje gvožđa. Kleknuo je i prešao rukom preko trošnog grebena koji je nekad bio kobilica. Otkinuo je nekoliko komada kvarca koji su bešumno pali na morsko dno. Sedišta i ograde su uglavnom popadali. Ležali su kao stene na dnu broda. Raifa su naglo preplavila sećanja. U Blekhejlovskom utvrđenju vlada proleće. Hrastovi cvetaju u Staroj šumi, oštra paprat džiklja iz snega, a divlji zumbuli rastu oko lipa. Vazduh bruji od ptičjih glasova: guski, patki, fazana, kamenjarki, pilića, rogatih sova. Tamo buja život, a ne kamen, golo mrtvilo. Želeo je nešto od te živosti za sebe. Hodao je nekoliko časova, ne odstupajući od pravca koji je odredio uz pomoć broda. Morsko dno se pružalo pred njim, ravno i nepromenljivo, pejzaž suvih duhova. Dok se noć spuštala, njegova vizija se sužavala na prostor ispred nogu. Ako se mesec i digao, učinio je to iza neprobojne zavese oblaka koji su prekrili nebo. Raif je pogledom tražio vododerine, ali nije gajio puno nade da će ih pronaći dok hoda morskim dnom. Mali broj pukotina je cepao slano tle.

Čitavo morsko dno je bilo jedna velika depresija, verovatno dublja od većine kanjona. Zastao je da se napije vode. Znao je da te večeri neće naići na maglenu reku. Gotovo neprimetno svetlucanje na levoj četvrtini obzorja najavilo je dolazak zore. Produžio je istim pravcem, rešen da hoda do jutra. Svetlost se dizala, a njegovo raspoloženje opadalo. Nove količine svetlosti su otkrivale nove delove morskog dna. Kad se sunce diglo iznad horizonta, osetio je poriv da nastavi s pešačenjem - da odmakne što dalje, dok još može. Neko vreme je žurio, svestan da diže mnogo buke. Svaki udarac stopala o tle zvučao je kao zarivanje sekire u stablo. Konačno je ostao bez daha i stao. Znojav i zadihan, spustio je ruke na kolena i čekao da se srce umiri. Gledao je kroz noge stazu koju je prešao, obeleženu oblačićima slane prašine: po jedan za svaki korak. Nebo je bilo prodorno plavo. Na njemu je sijalo bledo i nisko sunce, nalik mesecu. Pogledao je ispred sebe ishvatio da ga naporno trčanje nije nikud odvelo. Kud god bi se okrenuo, video bi morsko dno, ravnicu boje krede. Zalud se trudio da opazi veću stenu. Samo u tami možeš naći put preko ledine. Setio se Talalovih reči i seo. Traženjc zaklona i pogodnog mesta za kampovanje bio je uzaludan posao. Iako nije bio pospan, razvukao je prostirku i spremio se za spavanje. Nije imao ništa s čim bi potpalio vatru. Nije znao da li je to dobro ili loše. Klan nije imao pravila za spavanje po danu. Legao je, pokrivši se ćebetom jagnjeće braće, bez namere da spava. Valjao se i kružio, kriveći vrat na sve strane, svestan svoje ranjivosti. Sati su prolazili. Sunce je sijalo. Ništa se nije micalo. Ovo je bilo najpraznije mesto na praznoj Ledini. Ništa se tu nije pretvaralo da raste. Na horizontu nije bilo planina, niti leda koji bi odbio oskudnu svetlost. Ovde nije bilo ničeg izuzev treperavog vazduha i morskog dna. Zurio je u treperave oblasti. Bio je siguran da neće zaspati. Probudio se u sumrak, na vreme da isprati poslednji odsečak sunca, utonulog iza horizonta. Osećao se glupo dok je ispitivao morsko

dno, tragajući za promenama. Ako se pejzaž i promenio, učinio je to tanano, na njemu neprimetan način. Čučnuo je i rasprostro zalihe. Poslužio se lakim obrokom od suvog voća, hleba i badema. Voda je imala ukus začina jagnjeće braće i sagorelog drveta. Napio se i sipao malo dragocene tečnosti na ruke da bi se umio. Nadao se da neće zažaliti zbog ovog luksuza. Spakovao je stvari i krenuo dalje. Odmah mu je bilo jasno da će ova noć biti drugačija. Oblaci su brzo plovilisa severa Ledine, obećavajući topliju i tamniju noć. Smrklo se za sat, pa je jedva video stopala. Isprva je hodao oprezno, ali je ubrzao tempo kad je shvatio da tle ostaje isto. Trčkarao je kratkim koracima dok su ga mešina s vodom, zavežljaj sa zalihama i dugi luk, lupkali po leđima. Morao je da napusti morsko dno. Noć je obećavala maglu, ali ovo nije bilo dobro mesto za nju. So bi je odmah upila. Potrčao je brže. Prolazili su sati. Prešao je silne lige. Dvaput je zastao da pije i povrati dah. Oba puta je proučio nebo. Na severu Ledine je video gomilanje oblaka. S naporom je posmatrao najsjajnije zvezde. Požurio je. Svet se gubio iz vida. Nije video pesnice. Tlo mu se izmaklo pod nogama. Bio je to trenutak gorkog iznenađenja - nije imao gde da stavi nogu - zaronio je u tamu. Izgubio je pojam o vremenu. Bol ga je naterao da otvori oči, zažmuri i ponovo ih otvori. Nije bilo razlike između zatvorenih i otvorenih očiju. U oba slučaja je video potpunu tamu. Ležao je na leđima, na levoj nozi, izvrnutoj u zglobu. Nešto kameno i neravno mu je pritiskalo zadnjicu i butine. Osećao je kako se mešina s vodom lagano prazni na leđima. Voda je kvasila ogrtač i krzno. Mešina mu je najverovatnija spasla kičmu. Duvao je blag vetar, milujući ga po licu. Pitao se koliko dugo je bio u nesvesti. Ako bi morao da pogađa, rekao bi manje od minute, ali to sigurno nije tačno, zato što se vreme ne menja tako brzo čak ni u Ledini. Vazduh je ranije bio nepokretan, sad je duvao vetar. Prevrnuo se na stranu ismanjio pritisak na iskrenutom zglobu. Bol ga je ošamutio. Bogovi, nije valjda slomljena. Uhvatio se za potkolenicu s obe ruke i ispravio koleno i stopalo. Obe noge su mu

stajale ravno na tlu, alise ustezao da oproba članak. Čuo je samo zvuk sopstvenog disanja. Ako je nebo i bilo iznad njega, nije ga video. Nije imao mogućnost da odredi koliko duboko je pao, ali je činjenica da je živ i da može micati leđima i kukovima značila da nije pao s visine veće od devet stopa. Proverio je oružje. Luk je labavo visio na leđima. Pomerio se napred tokom pada. Struna ga je grebala po vratu. Luk se nalazio povrh grbe od zavežljaja sa zalihama i mešine s vodom. Bio je čitav. Odahnuo je s olakšanjem. Mač Zakletog je visio za pojasom. Nalazio se ispod desne noge. Slabo obezbeđeni mač u mekoj koži foke je prošao gore od luka. Težina ga je povukla dole, pa je pao na širu stranu. Oštrica se povila u sredini. Prešao je rukom po teško oštećenom čeliku, setivši se stare klanovske šale. Kako se zove čovek bez mača? Mamac. Raif je ustao. Bol mu je eksplodirao u članku čim je opteretio stopalo. Oštro je udahnuo i ugušio krik. Suze su mu potekle na oči, dok je vraćao levo stopalo u ispravni položaj ispod kuka. Jednom je čuo da stopalo nije slomljeno dok god možeš da mrdaš nožnim prstima. Pribrao se i naterao poruku da pođe nervima. Gotov je, ako ne budu mrdali. Nije bio siguran, ali mu se činilo da se prsti kreću. Nešto tamo dole je slušalo - nije mogao znati šta - nadao se da su nožni prsti u čizmi. Ispitivao je stopalo tako što je pojačao pritisak. Zglob je popustio na tridesetak kilograma, otkazao je kao konj koji odbija da skače. Značistradao je članak, a ne stopalo. To je bilo dobro. To je bilo veoma dobro. Šta je sledeći potez? Žmirnuo je nekoliko puta. Bio je budan i pri svesti, svestan da mora ovladati mislima, ali privremeno nesposoban za to. Misli, naredio je samom sebi, provlačečišaku kroz kosu. Misli. Izvukao je vlažnu šaku. Privukao je dlan licu i pogledao. Video je samo mrkli mrak. Probao je da smisli plan, onako neraspoložen i zabrinut zbog mača. Bio je u jednom komadu. Da li da ide ili ostane

gde je? Mogao je da hoda, sve dok previše ne optereti zglob. Penjanje s jednom nogom u mraku je veština kojom još nije ovladao. To je znači rešeno. Najverovatnije će ostati ovde do svanuća. Ako se nalazi u vododerini, može naći put koristeći se lukom umesto štapa. Uvek postojišansa da pređe na niži teren i naleti na maglenu reku. Raif se stresao. Ovde je hladnoća bila drugačija, prodornija. Povetarac ga je milovao po koži. Pružio je ruku iza leđa i dohvatio sulski luk. Umirio se na dodir poznate staklaste, lakirane, rožnate površine. Odrešio je strunu i zadržao svinuti štap u rukama. Premestio je težinu na zdravi, desni zglob i ispružio levo stopalo. Gurao je kamenje istenje čizmom. Kretanje je bilo teško, ali izvodljivo. Dođi kod nas. Raif je okrenuo glavu, tragajući za izvorom buke. Svaka dlačica mu se lelujala, kao da mu telo plovi u vodi. Osluškivao je, ali nije čuo ništa izuzev tišine. „Ko je tamo?“ pozvao je. Pozvao je opet, nezadovoljan sopstvenim glasom. Drugi put je zvučao odlučnije. „Koga ima tamo?“ Nije bilo nikog. Sekunde su prerasle u minute, dok je nepomično stajao u tami. Nekada hladni i osvežavajuči povetarac sad je puzao njegovom kožom kao sluzava, srebrna ribica. Zubi su mu zacvokotali. Buka koju su pravili je čudnovato odzvanjala, odbijajući se o stenje. Iznenada se setio probušene mešine za vodu. Skinuo je s leđa. Voda je još kapala iz nje. Ostao je bez dve trećine zaliha. Opipavao je dno, tražeći pukotine. Samo je jedan deo mozga bio zaokupljen tim poslom. Ostatak je osluškivao. Plašio se. Nije našao pukotinu, pa se rešio da naopako okrene mešinu da bi se voda slila prema poklopcu. Ruke su mu se tresle dok je stavljao vlažnu mešinu na leđa. Možda se još uvek oporavljao od pada. Možda je halucinirao, umišljao da čuje glasove. Levi zglob je zaplamsao od bola pri prvom koraku, ali je Raif stisnuo zube i naterao neposlušni deo tela da prihvati težinu. Pomicao se napred, oslanjajući se na dugi luk. Tap. Tap. Tap. Da li je vrh luka

udarao o stenje, kamenje ili stvrdnuto tle? Nije znao. Tapkanje lukom po pomrčini otvaralo mu je put i s tim se morao zadovoljiti. Razumni deo uma znao je da nije ništa bezbedniji u pokretu nego na jednom mestu, ali on je odrastao pored Temovog ognjišta kao klanovac... a klanovac uvek ide pravo na neprijatelja. Povetarac ga je sad milovao po leđima, ledio mu je kožu na potiljku. Najčudnije od svega je što je dobro napredovao. Zemljište je bilo ravno, a dobar vetar duvao otpozadi, gurajući ga napred. Dođi, Dvanaestoubico. Čekamo te. Raif se ukočio u mestu. Srebrne ribice su se vratile. Sad su vrludale po licu i očnim jabučicama. „Ko je tamo?“ zaurlao je. Reči su odjekivale u tami. Lomile su se i slabile dok nije ostala samo jedna, tamo. Vratila mu se, kao putokaz. Tamo. Raif se naglo okrenuo. Zaboravio je na povređeni članak i svu težinu prebacio na levu nogu. Bol mu je zasvetleo pred očima. Zglob mu je popustio pa se očas našao na kolenima. Odjek se vratio, ali je ovaj put zvučao kao prekor. Tamo. Duboko je udahnuo tragajući za voljom koja će mu pomoći da se uspravi. Povetarac je ovde bio jači. Uporni vetar mu je vlažio kožu. Pitao se koliko ima do svanuća. Učinilo mu se da je prošlo više od deset sati od zalaska sunca. Tama ne može još dugo potrajati? Tužno se osmehnuo, podsećajući sebe da se nalazi na Ledini. Tama može carevati koliko god želi. Kako je glas znao njegovo ime? To ga je mučilo. Dvanaestoubica je bilo njegovo ime u Pukotini. Dobio ga je od Justafa Igrača. Ko zna za njega izuzev Sakatih Ljudi? Raif se uspravio na noge, smatrajući da je bolje da mnogo ne misli na to. Levo stopalo mu je bilo tako slabo povezano sa zglobom da se pitao hoće li otpasti. Nastrani nagon ga je naterao da se osloni na njega. Stajao je iškrgutao zubima, kroteći bol. Nastavio je da hoda, zato što nije imao drugog izbora. Crna i masna tama je opstajala, ne dajući mu prilike da upotrebi vid. Ispod

nogu su stene bile sve razuđenije, imao je utisak da se spušta niz blagi nagib. Staza je počela lagano da se krivi. Osetio je drugu vazdušnu struju na leđima. Duvala je pod različitim uglom od prve. Novi vetar je mirisao na smrznuti ulov koji se odmrzava pored peći. Dobro je poznavao taj miris, kao isvi lovci:sveža krv, crna krv i led. Okrenuo je glavu, prateći miris. Dva vetra su se susretala baš na mestu na kom je stajao. Aaaaagggghhhh. Poskočio je, prestravljen dalekim vriskom. Dolazio je odnekud ispred njega, sa mesta odakle su dva vetra duvala kao jedan. Čekao je, osluškujući, kad ga je nešto očešalo po ruci. „Ne“, povikao je, okrećući se u mestu, dok mu je srce neobuzdano tuklo. „Ko je tamo?“ Potegao je mač Zakletog. Jedva je izvukao svijenu oštricu iz kanija. Niz leđa mu je tekla voda iz poderane mešine. Dođi. Reč je doplovila u obliku najtišeg šapata, kliznula je pored njegovog uva. Raif je zavitlao mačem oko sebe. „Dalje od mene“, upozorio je. Tada je osetio nečije prste na licu. Zasiktao je. Ustuknuo je, oslonivši se čitavom težinom na levo stopalo. Zglob ga je smesta izdao. Noga je popustila pod njim. Pustio je sulski luk, upotrebivši levu ruku da olakša pad. Tamo. Sedeo je na kamenitom tlu, stiskajući mač uz grudi. Srce mu je tuklo tako brzo da se uplašio da će pući. Oprezno je prineo slobodnu ruku licu. Grubo je otro led, koji mu je puzao niz obraz. Vetrovi su brže strujali na nivou tla. Udarali su ga postrance i po leđima. Bio je mokar od glave do pete. Kosa, rukavi i nogavice su bili vlažni. O, pomislio je, lagano shvatajući situaciju. To je to, maglena rcka. A ja idem nizvodno. Talal ga je, pre nepima dva dana, upozorio da je jedino čulo na

koje se može osloniti, čulo dodira. Raif ga je slušao ali ga nije čuo. Zamišljao je maglenu reku kao pokretni kanal pun oblaka, a nijedanput nije pokušao da zamisli kako bi se osećao u njoj. Budalasto je zanemario puno značenje Talalovih reči. „Samo čulo dodira može da te izvede napolje.“ Ha, ha, ha. Vododerinom se razlegao razmetnismeh. I te kako ga je zaslužio. Koliko dugo već putuje niza struju, ka srcu Ledine? Predugo, to je odgovor. Svaki korak niza struju je bio korak u pogrešnom pravcu. Stresao se. Pokazao je duboku, ozbiljnu glupost. Ledina je večito spremna klopka čije nevidljive niti vode u svim pravcima. Jedna od njih ga je već zahvatila i zamalo ubila. Odonda nije prošlo ni dvadeset dana, a on spremno korača vođen drugom niti. Razljutio se na samog sebe. To ga je potaklo na grubo postupanje sa svojim telom. Uspravio se, ne mareći za bol u iščašenom članku. Setio se da je ispustio luk. Spustio se na sve četiri i pipao u tami. Preplavilo ga je olakšanje kad je vrhom mača zakačio luk. Pitao se, u kom trenutku je njegov mir postao zavistan isključivo o oružju. Maču i luku. Onisu postali njegov oklop, uteha, sudbina. Tamo niza struju bilo je stvari otpornih na njih. Glasova koji ga se ne plaše... ili se ne plaše njegovog oružja. Razmislio je o tome, dok se orijentisao u odnosu na struju. Odlučio je da ne krene drugim, snažnijim kanalom, već da se vrati putem kojim je i došao. Okrenuo se u susret nadolazećoj magli. Ledena vlaga mu je kliznula među zube i niz grlo. Duboko je udahnuo, da bi bio siguran da zalazi u struju svežijeg mirisa. Napravio je prvi korak u tami. Neeeeeee.... Urlik je sevnuo vododerinom kao munja, ali Raif ovog put nije stao, Osećao je kako ga magla gura nazad i kako se retki, magleni okovi zatvaraju oko zglobova i članaka. Razbio ih je odlučnim korakom. Nanovo su se oblikovali, ali ih je on još jednom slomio. Vlažni, usisavajući zvuk raskinutih maglenih lanaca pratio ga je na

svakom koraku. Prošao je jedan sat, a zatim i još jedan, bez tračka svetla. Raif je hodao maglenim rekama Ledine pomažućise lukom kao slepac štapom. Ponekad bi nailazio na račvanja struje, pa bi morao da bira put, na osnovu golog predosećaja. Struje su bile hladnije ili brže, šire ili uže, mirisalisu na glečere, ozon, sirovo gvožđe ispaljenu stenu. Odbacio bi neku, ne znajući da li je pravilno postupio. Zamišljao je sebe kao pacova u vodenom lavirintu. Unezvereno se koprcao, održavajući se na površini i ogledao u potrazi za sirom. Posmatrači odozgo gledaju lavirint i vide sve tunele i zavijutke. Iz te perspektive je lako pronaći najbolji put. Mogu se smejati gledajući kako pacov prolazi pored izglednih hodnika, zalazećisve dublje u lavirint. „Napolje“, rekao je Talal, „to će biti dovoljno.“ Raif je hodao nasuprot struji nadajući se da je jagnjeći brat imao pravo. Ožedneo je i ugasio žeđ bez zadrške, držeći upropaštenu vreću iznad glave. Nije osećao glad, niti je ijedanput zastao da se olakša. Plašio se stajanja u mestu. Nije hteo da oseti one sablasne prste na licu - ili bilo gde drugde - ikada više. Noć se otegla do u beskraj. Možda i nije, možda je lišen sposobnosti snalaženja u vremenu. Poneki put bi čuo glasove, ali je imao utisak da dopiru iz daljine, odvojeni od njega velikom količinom magle. Opazio je promenu struje kad je savladao nešto što je nalikovalo na izuzetno oštru krivinu. Ubrzao je korak, očajnički njušeći vazduh, ali nije opažao ništa izuzev ledenog mirisa magle. Čuo je buku kad se staza konačno ispravila. Grebanje, praćeno kratkim, visokim cijukom. Pacovi, ponadao se. Oni ne žive na Ledini. Sad se kretao brže. Teturao se napred, oslanjajući se na desnu nogu. U leto, kad je imao osam godina, s Drejom je provodio sate puzeći na trbuhu u podzemlju okruglog utvrđenja. Tražili su pacove. Bilo je to neobično toplo proleće, pacova je bilo kao... pacova. Preplavili su kuću Blekhejla. Dugoglavi je postavio zamke i otrov. Unajmio je stručnjaka za glodare iz Il Glejva. Mesec dana kasnije, suočen sa nesmanjenom pošasti,

nastojnik dobija ideju da protiv nje regrutuje klanovsku mladež. Raspisao je nagradu: za svakih pet celih pacova, živih ili mrtvih, donosilac dobija bakrenjak. To je bilo nečuveno bogatstvo - novac je bio retkost u klanovskom svetu - pa su Raif i Drej rešili da ih što više nahvataju i obogate se. Druga deca su traćila vreme pokušavajući da ih pogode kopljima, poseku mačem ili pogode strelama, ali su se braća odlučila za drugačiju taktiku. „Nevidljivost“, rekao je Drej, smrtno ozbiljnim glasom. „Moramo živeti među njima i mirisati kao oni. Uhvatićemo ih u zamku kad zadobijemo njihovo poverenje.“ Zamka je bila veliki četvrtasti komad ribarske mreže, poklon Angusa Loka. Smeškao se prisećajući se trodnevnog boravka u podzemlju, kada su njih dvojica spavali na vlažnom, blatnjavom podu, jeli suvo meso kao pravi lovci i do u beskraj razvijali antipacovske strategije. Bilo je to srećno doba. Više se nije sećao da li su zadobili pacovsko poverenje, ali se sećao razapinjanja mreže. Zauvek će se sećati. Na kraju su pohvatali osam celih pacova i besnog rakuna. Doneli su ulov pred nastojnika utvrde, koji se počešao po glavi. „Nisam rekao ništa za rakune.“ Nastavio je, suočen sa tužnim dečjim licima: „Kad bolje razmislim, jedan rakun je veća napast od dva pacova. Pacov ne može podići poklopac i ući u žitnicu. Rakun može. Svakom po bakrenjak - ali ovo mora ostati među nama.“ Dobili su novčić po glavi. Nije se sećao šta je uradio sa svojim. Možda ga je trampio za neki zarđali komad oružja iz arsenala Beva Šenka. Drej je svoj dao tati. Uvek je bio bolji čovek od mene. Raif je napustio svet prošlosti i naterao sebe da se vrati u sadašnjost. Odmah je uočio da nešto nije kako valja. Vazduh je bio miran. Nikakva magla mu nije zapljuskivala lice, niti mu je povetarac podizao kosu. Dotad se kretao nasuprot struji. Ona mu je bila vodič. Zastao je, pokušavajući da pronađe grešku. Bio je siguran da je struja još uvek tekla kad je prvi put čuo pacove. Šta je onda učinio? Razmišljanje o Dreju mu je narušilo koncentraciju. Da li je skrenuo s pravog kursa? Okrenuo je glavu, iako je znao da je osvrtanje beskorisno. Bio je nemoćan pred dugogodišnjom navikom.

Opazio je nešto čudno. Video je grubu masu, crno na crnom, prepoznatljivu ivicu na devet stopa iznad sebe. Treptao je i čekao. Hvatao je zrno po zrno svetla, pa se svet vratio u žižu. Očisu se bunile protiv svetla. Odašiljale su čudne spletove boja i ploveće tačke. Nebo se pojavilo iznad ivice, sivo i biserno, prekidveno oblacima. Učinilo mu se da stoji u vododerini. S obe strane su se uzdizali plavetni zidovi od peščara, premreženi širokim pukotinama. Bilo je i izbočina prekrivenih naplavljenim drvetom i šljunkom. Poslednje krpice magle su brzo iščezavale usisane poroznim kamenom. Opazio je izvitopereni, zakržljali bor sa pepeljasto-zelenim iglicama, na mestu na kom se vododerina susretala sa kamenim zidom. Raif je pogledao duž suvog vodenog korita. Tamo pozadi je bilo još uvek hladno. Okrenuo se i prišao boru. Bio je živ. Namirisao ga je. Kleknuo je, trljajući mirisne iglice među prstima. Svetlost se pojačala, pa je put postao jasniji. Žbunje gorkog drveta, kameni hrast i grab su zakrčili vododerinu tamo gde se ulivala u veliko, suvo rečno korito. Ne, Raifse ispravio, reka nije bila suva. U sredini je blistala zelena, vodena traka. Bio je u zemlji kanjona, zapadno od Pukotine. Pohodio ju je već dva puta. Poznavao je tu oblast, njene prednosti i mane, zakržljale vrbe i žutišaš. Od grada na ivici ambisa delilo ga je najviše dva dana hoda. Stupio je u suvo rečno korito, kad se iz mračne vododerine začuo poslednji krik. Drži se dalje od Crvenog Leda. Nije se osvrnuo za sobom.

ŠESNAESTO POGLAVLJE Čučanje u podzemnom svetu RAJNA BLEKHEJL JE ČUČALA u vlažnom i prljavom podzemlju okrugle kuće, moleći se da svetiljka ne zgasne. Nosila je jednu od rogom obloženih lampi, navodno neosetljivih na vetar. Okrugli, mesingani rezervoar je bio prijatno pun, ali poglavičina žena nije uzalud brinula, plamen je bio veoma nepostojan. Prokleta stvar. Šta je pobogu radila u kužnom podzemlju, umesto da na gornjim spratovima pod dnevnim svetlom i na svežem vazduhu uživa u obedu u društvu Anvine Ptice? Gacala je hodnikom po ustajaloj vodi dubokoj pola stope. Miris trulog lišća, zemlje i mrtvih miševa dražio joj je nosnice. Podzemlje kuće Blekhejla je smrdelo kao zapušteni starac i tonulo, takođe. Prema Dugoglavom, jednom od nekolicine ljudi upoznatih s problemom, kuća Blekhejla je pomalo tonula svake godine. „To se dešava zbog težine kamena“, objasnio joj je pre mnogo godina. „Kad naiđu prolećne bujice, zemlja omekša i zidovi tonu. Ne mnogo, ali primetno.“ Hteo je da joj pokaže crte koje je povukao na temelju okrugle kuće da bi pratio ovu pojavu. Rajna je odbila. U to vreme je imala dvadeset dve godine. Bila je zaljubljena i ne bi trepnula da je kuća Blekhejla potonula za devet stopa u jednom danu. Pa, sad očigledno tone. Sudbinski obrt je prinudio nju, Rajnu Blekhejl, da preuzme ulogu Dugoglavog. Sad ona vodi računa o znacima propadanja. Ta pomisao joj je izmamila osmeh. Činila je njen zadatak za nijansu manje tužnim. Iskoristila je mesto sa nešto višim svodom, da zastane i ispravi

grbaču. Leđa su je bolela, opterećena popriličnim teretom. Za časak se pokajala što nije zamolila Džeba Onakera za pomoć. Odmahnula je glavom, kao da tera tu pomisao od sebe. Džeb je dobar čovek. Verovala mu je, ali je rizik morala podnetisama. Odbila se od zida i usredsredila na put pred sobom. Ustajala voda je bila dublja nego što je pamtila. Sad joj je bilo drago što se jutros odlučila da navuče kožne, jahaće čizme do kolena. Na ramenima je nosila teški ranac koji je klizao sa svog mesta. Morala je stalno da ga namešta i preraspodeljuje težinu. Nije bila sigurna koliko će moći da ga nosi. Znoj joj je curkao iza ušiju, dve tamne mrlje su se širile ispod pazuha, a vlažna vuna peckala po koži. Okrenula se postrance i kliznula između dva kamena stuba. Ušla je u tamni, zagušljivi lavirint u temeljima, na najnižem nivou okrugle kuće. Dole je bilo začuđujuće vruće, s tavanice natopljene podzemnim vodama padala je neka čudna kiša. Sigurna lampa je počela da šušti, pa ju je Rajna prinela sebi radi zaštite. Presamitila se u struku i krenula niz prolaz koji je blago ponirao. Uskoro je masna voda počela da plavi preko ivice čizama. Podigla je i zatakla mokre suknje za pojas. Petljala je oko njih dok se sigurna lampa lenjo ljuljala u slobodnoj ruci, kao i njen okruglisvetlosni odraz na zidovima. Kamen se nije video od plavo-crne buđi. Moljci su položili jaja u uglovima hodnika, gde su se zidovi od peščara spajali s tavanicom. Hiljade belih crva je halapljivo proždiralo buđ. Neki su formirali okrugle čaure, koje su visile sa tavanice na prašnjavim svilenkastim nitima. One bi pri svakom naletu promaje udarile jedna o drugu, stvarajući buku nalik šuštanju lišća. Rajna je skrenula pogled i nastavila da hoda. Prostor u temeljima je zamišljen kao zaštitna pregrada između okrugle kuće i hladne zemlje, pa nije bio predviđen za šetnju. Rajna je procenila visinu tavanice na pet stopa i zabrinuto ustanovila da može pasti. Za divno čudo, nije se plašila ovih hodnika kao nekada. Stari strahovisu izbledeli. Strah od pacova i drugih sitnih bića sad je delovao

kao budalast luksuz, kao nošenje čipkaste kape po vetrovitom danu. Ne samo to, delovao je kao prazna demonstracija osetljivosti, potvrda da je neko uspeo da umakne od napora svakodnevnog života. Isto važi za strah od paukova, tame i grmljavine. To su devojački strahovi, dostojni balavica koje ne znaju od čega valja zazirati. Rajna bi im rekla. Ponekad je htela da se pred svima izviče, samo da bi dala oduška sebi. Videla je raskrsnicu u obliku slova T ispred sebe i uočila priliku da premesti tovar i podseti sebe na plan podzemlja. Ovo mesto je otkrila zahvaljujući Efi Sevrans. Devojčica je poznavala okruglu kuću kao sopstveni dlan, sve riznice, kripte, vlažni podrumi, krtičje rupe, jame za glinu, jame za led, bunare, tamnice. Efi je poznavala sve mračne i tajanstvene prostore ispod okrugle kuće. Ponekad bi nestala na nekoliko dana i niko, čak ni njena braća, nisu mogli da je nađu. Kad bi se konačno pojavila zatreptala bi i zbunjeno rekla: „Izvinite. Zaboravila sam.“ Rajna je jednom žestoko izgrdila kad je nestala na tri dana. „Ostaćeš ovde, u mojim odajama, pod mojim nadzorom, sledećih deset dana. Pisaćeš izvinjenja za sve koje si zabrinula i nasekirala.“ Jadna Efi je baš to morala da radi. Mlaka, gnjecava voda nalik želeu prodrla je u čizme. Efi je živa, mora biti. Rajna bi znala da nije. Pre dva dana je stigao glasnik iz Drega, sa istim vestima. Nema traga zaprezi sa Efi Sevrans, Kluisom Trskom i Drusom Genlouom. Nešto im se desilo na putu - neplanirano skretanje, nesreća, greška - ali to nije značilo da je Efi mrtva. Samo se negde zadržala. Skrenula je, teško dišući. Kako da kažem Dreju? Već tri puta je odložila slanje poruke Efinom bratu. Drej Sevrans je kao zapovednik odbrane kapije Kraba i brat uzdrman Raifovom izdajom već nosio na plećima ogroman teret i bez ovih novosti. Sem toga, bila je dužna da mu loše vesti lično saopšti, da ga pogleda u oči i prihvati krivicu. Ja sam mislila da će Efi biti bolje u Dregu. Drej je otišao u rat. Možda je pametnije da ne žuri s lošim vestima. Iz Ganmidiča su dopirale zabrinjavajuće glasine. Šuškalo se o

armiji građana koja maršira s juga i trupama Blada koje jurišaju sa severa. Dosta Blekhejlovaca će poginuti. Drej bi mogao biti među njima. Ako je bogovi zbilja vole, Mejs Blekhejl će umreti. Zadrhtala je od sopstvene duševne hladnoće. Njen klan maršira na jug, u odbranu kapije Kraba, a ona očajnički želi da neki oklopljeni građanin probode srce njenog muža. Šta je Besi Flep uvek govorila? Budi pažljiva sa željama. Bog ih u noćima plavog meseca može ispuniti i pokazati koliko smo sebični. Besi je imala pravo. Klan ne bi imao koristi od gubitka poglavice. Pogotovo ne sada, dok traju ratovisa Dunom iBladom. Nije sigurno ni da bi ona, Rajna Blekhejl, imala korist od muževljeve smrti. Ako Mejs pogine u borbi, počeće otimačina za njegov položaj. Samo dve osobe znaju za njene vladarske ambicije, Orvin Šenk i Anvina Ptica. Njihova dragocena podrška nije dovoljna za zadobijanje vladarskog zvanja. Svaki muškarac sa dovoljno petlje imaće prednost nad njom. Razočarano je odmahnula glavom. Ovo nije vreme ni mesto za takva razmišljanja. Ima jasnu misiju. Odredište je bilo sve bliže, prevideće ga ako ne bude pazila. Rajna je, posle Efinog trodnevnog odsustvovanja, naterala devojčicu da joj pokaže prolaze ispod okrugle kuće. Tako će znati gde da je nađe, ako se još jednom izgubi. Eli se namrštila, napućila usne i oštro odmerila Rajnu, pre no što je rekla: „Upropastićeš haljinu.“ Uništena haljina je bila mala cena za ono što je naučila. Efi se kretala okruglom kućom kao krtica u svojim hodnicima. Nestajala je ispod podnih kamenih ploča. Sa lakoćom se provlačila kroz rupe i pukotine u zidovima. Začas bi nestala iz vida. Rajna se tada još plašila pacova. Bila je nervozna i rastresena. Stalno je opominjala Efi da uspori. Putovanje je i pored brojnih neugodnosti bilo dragoceno iskustvo. Blekliejl je bio najstariji severni klan. Imao je najstariju okruglu kuću, ali se nagomilana istorija najčešće nije primećivala. Pod zemljom je bilo drugačije. Tamo nije bilo omalterisanih zidova, tapiserija koje pokrivaju grube kamene zidove i dasaka na podovima. Nijedan poglavica, nezadovoljan okolinom, nije naredio da se podrumi

sruše i nanovo izgrade. Podzemni nivoi okrugle kuće zanemareni su i prepuštenisebi. Pojedini klanovci nisu odustajali od svojih ćelija i veliki obor je još uvek bio u upotrebi, ali je najveći deo podzemlja bio nepoznata zemlja. Pacovi su plivali po ustajalim vodama podzemlja. Slepi miševi su se gnezdili na tavanici. Ovde je živela samo istorija, sveprisutna kao kapljuća voda. Da je krenula levo umesto desno na raskrsnici u obliku slova T, završila bi u rupi punoj grobnica. U dvorani u obliku kupole sahranjeno je više od dve stotine ljudi. Položenisu glavama nadole u uske, duboke rupe. Svaki grob je pokriven nezamislivo teškim kamenom. Rajna se pitala kako je kamenje dovde preneseno. Ako bi u ušli u dvoranu s dobrim osvetljenjem opazili biste obrazac u njihovom položaju. Kamenje je oblikovalo mapu oblasti klana Banen. Veliki poglavica Banena, Rektor Banen, pre hiljadu pet stotina godina poveo je iznenadni napad na utvrdu Blekhejlovaca. Blekhejl je u to doba klizao po nizbrdici, ranjiv zbog međusobnih razmirica. Rektor je u tome video šansu da osvojio tvrđavu. To samo po sebi nije bio greh, niti ga je iko zbog toga osuđivao. Ne, Rektor je sahranjen naopako i uspravno sa dve stotine ratnika zato što je prekršio zakletvu datu Blekhejlu. On je, samo pet godina pre napada, dao zakletvu Blekhejlovskom poglavici Doverišu Blekhejlu. Stari poglavica je vladao klanom u vreme napada, iako je njegov mlađi brat Igon ozbiljno pretendovao na njegov položaj. Doveriš je mudrim manevrom, lažnom predajom, namamio Rektora i njegovu prednju liniju u tvrđavu. Odsekao ih je od glavnine i nemilosrdno izmasakrirao. Taj događaj je vređao ponos oba klana, s toga nije čudo što se ne spominje u najvećem broju hronika, ali kamen ne laže. Rajna je gledala kako Efi Sevrans vešto promiče između nadgrobnih kamenova, tragajući za onim ispod kog, već hiljadu i pet stotina godina počiva krivokletnik Rektor Banen. Ubrzala je korak, dok su joj zategnuti mišići drhtali. Teret joj se zasecao u leđa. Sve teže je disala, bezuspešno pokušavajući da napuni pluća. Neće izdržati još dugo. Gde je ta čistina?

Nalet promaje pomilovao ju je po obrazima i naveo da se okrene ka hodniku. Drhtava svetlost lampe je padala na zarđale gvozdene rešetke. Hodnik je vodio u drevne i napuštene tamnice, što znači da je sve bliža cilju. Sledeći nalet promaje je to potvrdio. Dolazio je s leva, iz pravca poglavičine odaje. Efi je upozorila da će ako zaobiđe stepenice i krene rampom doći do tajnog ulaza. Zbunjeno je zatresla glavom, kako je devojčica saznala sve te stvari? Proučavala je zidove od peščara, napredujući sitnim, opreznim koracima kroz ustajale, podzemne vode. Stubovi od cigala su štrčali na svakih nekoliko koraka, neophodna ojačanja za podnošenje goleme težine okruglog utvrđenja. Stvarali su brojne senke i udubljenja. Pažljivo je proučavala svaku od njih. Podzemlje je krilo iznenađenja, koja se nisu dala na prvi pogled opaziti. Zastala je pred bledim otiskom ruke na drevnom kamenom bloku. To je to. Pokrila ga je šakom i sa zadovoljstvom zaključila kako joj savršeno odgovara - niko nije ovamo dolazio još od Dagrove smrti. Uprla je svom snagom o kamen. Gurnula ga je postrance i pomerila iz ležišta. Crep je klizao po podlozi od najfinijeg peska. Lako se kretao, uprkos težini. Sitni trag peska se prosuo iz pukotine dok je vazduh, utamničen preko pet meseci, pohrlio napolje. Da li radim pravu stvar? Pitala se, znajući da joj niko neće dati odgovoriti. Ponekad je mislila da nema toga ko joj može dati dobar odgovor. Ponekad bi pomislila da odgovori i ne postoje, već samo muški i ženski postupci za koje se posle nude odgovarajuća opravdanja. Može li ovo opravdati? Može. Otvor je bio u visini kuka. Shvatila je da ne može da se uvuče s teretom na leđima. Odložila je lampu i skinula ranac s leđa. Bilo je znatno teže nositi ga u rukama nego na leđima. Mišićisu joj drhtali dok ga je podizala do otvora. Brzo ga je spustila na zemlju. Voda iz čizama joj se prosipala niz butine dok je puzala u prostoriju. To je bio neprijatan doživljaj. Pod u prostoriji je, hvala