Dz.V. Dzouns - Mac senki 03 - Mac crvenog leda deo prvi

DEVETO POGLAVLJE Kapija Kraba OKRUGLA TVRĐAVA GANDIMIČA je dominirala oštrim zavojem Vučije reke. Smeđi vodotok je od te tačke tekao ka jugu, umesto ka zapadu. Utvrda je načinjena od zelenkastog vulkanskog kamena, kao i strme rečne obale. Uzdizala se na uzvisini iznad šljunčane plaže u obliku polumeseca. Velika kupola kružnog utvrđenja je po visini daleko nadmašivala dograđeno istočno i severno krilo. Glavni uzlaz u kupolastu građevinu vodio je kroz deset stopa visoka dvostruka vrata, kapiju Kraba. Načinjena od obrađenog hrasta i prekrivena tablama fosilnog kamena, kapija Kraba je smatrana jednim od čuda klanskog sveta. Učeni ljudi i dan-danas raspravljaju, a manje učeni prepričavaju mitove o načinu na koji su fosilne ploče pričvrščene za drvo, njihovom poreklu i čudnovatim, na njima sačuvanim stvorenjima. Raštrkane oči, duge hvataljke, krilate ribe, oklopljeni repovi, nazubljene čeljusti, skeleti ptica, kičme baziliksa, glave krakena: sve to, pa i više, našlo je mesta na žućkastom krečnjaku. Kapija je nesumnjivo bila sjajna atrakcija, ali ne nužno i sjajni doprinos odbrani. Marafisovo Oko je znao da su kapije sigurno teške i otporne na plamen, ali je očekivao da će se fosilni kamen raspući pod kišom projektila. Dvostruke kapije, po svojoj strukturi, jesu slabije od jednostrukih. Ako se dobro seća, s unutrašnje strane vrata postoje dva golema držača, dovoljno velika da prime stablo stogodišnjeg hrasta. To znači da ulaz u Ganmidič zatvara jedno drvo. Marafisovo Oko ga je sanjao svake noći. Gledao je na sever, pomalo strahujući, ka četiri lige udaljenoj

bledoj kapiji Kraba. Okruživala ga je armija od jedanaest hiljada kožnjaka, plaćenika i braće stražara. Nije verovao u boga sveštenika i vitezova, niti u hramove, molitvenike i hiljade otkačenih pravila, ali je verovao u nešto. Nije mogao objasniti prirodu tog verovanja, ali bi u nuždi to nazvao silom. Sad se obratio toj sili. Čuvaj me. Čuvaj moje ljude. Sneg je padao po armiji Spajr Venisa u laganom maršu. Vetar je duvao sa istoka, rečnim koritom, između strmih obala. Vučija reka je ovde bila plitka, pa su stene išljunkovitisprudovi usporavali tok. Breze i vrbe su rasle uz vodu. Vidljivo korenje drveća, podsečene obale i nedavno ogoljene stene svedočili su o nedavnom visokom vodostaju. Mraz je stegao u ranim jutarnjim satima, prekrivajući plitke bazene i lenje meandre tankim slojem krtog leda. Nije bilo ništa toplije, iako je podne bilo sve bliže. Marafis je osećao kako mu oklop nemilosrdno isisava telesnu toplotu. Smučilo mu se od pomisli o navlačenju teške ptičije kacige. Odlagao je taj trenutak, kao i veliki broj saboraca, dok ne stigne u domet branilaca. Okrenuo se u sedlu i osmotrio vojničke redove iza sebe. Zaštitnica, predvođena lordom Glečerskih poseda savladala je krivinu i obrazovala redove. Kožnjaci, pomislio je Marafis s nešto gorčine, a čovek može oslepeti pri pogledu na njihov čelik. Pitao se koji slaboumni nadlord je odgovoran za stavljanje van snage Kožnih zakona. Oni su zabranjivali da ljudstvo privatnih armija nosi verižne ili metalne oklope, izuzev ako nije pod neposrednom komandom nadlorda. Kožnjaci su dugovali nadimak tim zakonima. Armije seoskih lordova, odbrana njihovih poseda, stotinama godina su smele da nose samo oklope od očvrsle kože. Što se Marafisovog Oka tiče, to su bili zakoni za primer, koje bi vratio na snagu bez oklevanja. Nema ničeg lošeg u nadlordu koji poseduje najjaču armiju. Zbilja ničeg. Pogledao je napred i naredio da se oglase bubnjevi. Makleroj je bio zamenik Jona Bardena, ali je danas jahao pored Marafisovog Oka kao njegova desna ruka. Podigao se u uzengijama i urliknuo naređenje preko vojničkih redova. Bojni bubnjevi su zatutnjali posle nekoliko

sekundi. Četrdeset bubnjarskih palica je istovremeno palo na zategnutu kožu instrumenata proizvodeći tihi, ritmički zvuk. Tunjava je rasterala vodene ptice i uplašila konje. Neki su krenuli postrance i pokvarili linije. Jedan se propeo i zbacio jahača među pešadince. Buka nije uticala na inžinjerce koje su vukli škorpione i ovan za probijanje vrata tvrđave. Oni su došli s juga. Obučeni su za borbu u potpunoj tišini. Marafis je mislio da je i njegov pastuv dresiran, alisu obuka i borbeno iskustvo dve različite stvari. Veliki crni bojni konj se nervozno trzao. Da-dam. Da-dam. Da-dam. Buka je vređala Marafisove uši. „Šta je s rogovima?“ pitao je Tat Makelroj. Bio je veteran straže, majstor za upotrebu širokog mača, koji je tako brzo napredovao u vojnoj hijerarhiji da je sebi stvorio neprijatelje. Nije se brinuo zbog toga. Bio je prezauzet svojim poslom. „Nema rogova. Još je rano za njih.“ Marafis je pogledao na istok i Ganmidičku kulu. Drevna građevina bila je najviše zdanje u klanovskom svetu. Priča se da se u noćima bez oblaka, vatra zapaljena na najvišoj, četvrtoj galeriji može videti na drugom kraju Gorkih brda. Marafisovo Oko nije znao da li je to tačno. Pogledom je obuhvatio petostranu kulu, izgrađenu na steni nasred Vučije reke. Razlikovala se od svih klanovskih građevina. Napravljena je od drugačijeg kamena u odnosu na okruglo utvrđenje. Sivi ogrtači su ga obavestili da je brani stotinu strelaca, uglavnom Blekhejlovaca, koji žive i stražare na tri gornja sprata. Posada kule se danas neće vratiti u okruglo utvrđenje. Sivi ogrtači su pod okriljem noći onesposobili njihova plovila. Marafis je video čamčiće, izvučene na stenovitu plažu. Izgledali su dobro, ali su bili neupotrebljivi. Tako su radilisivi ogrtači. „Ne trebaju mi“, urlao je Marafisovo Oko na Isa pre dva meseca u Spajr Venisu. „Onisu ljigavi i pritvorni. Ne može im se verovati. Moji ljudi ih ne podnose.“ „Ne ponašaj se kao budala“, odgovorio je Is. „Prestani da razmišljaš kao mesarev sin iz Horgejta. Razmišljaj kao čovek koji ima šta da izgubi. Komandovaćeš armijom od desetak hiljada ljudi.

Odgovoran si za njihovu hranu, bezbednost, živote. Vreme je da napustiš zastarela shvatanja o dobru i zlu. Uzmi sive ogrtače i iskoristi njihove usluge. Zaposli ih, nek budu tvoje uši u vojničkim redovima i tvoje oči na bojnom polju. Svojim znanjem će ti doneti odsudnu prednost. Vešti su s vatrom, dimom, zamkama, obmanama i sabotažama. Obučeni su da pronalaze skrivene slabosti na građevinama, skrivena vrata, životinjske tragove, strategije, ljude. Ako drugačije ne možeš, koristi ih isključivo za prikupljanje podataka. To je malo u odnosu na njihove sposobnosti, ali može biti dovoljno.“ „To su čarobnjaci!“ povikao je Marafisovo Oko, udarajući pesnicom o vrata Crnog svoda. „Kako da pogledam ljude u oči, znajući da se koristim takvim prljavštinama?“ Is je bezbrižno odmahnuo bledom rukom. „U tom slučaju, izbegavaj da ih gledaš u oči. Nadlord radi ono što je za njega najbolje, a ne ono što najveći broj njegovih poznanika smatra prihvatljivim. Krenuo si na Ganmidič kao slepac, s neprijateljima u pozadini. Potrebna ti je sva moguća pomoć.“ Marafisovo Oko nije popuštao. Isuviše je zazirao od upotrebe mračnih veština. Bile su prljave. Plašio se da će ga, kad ih jednom upotrebi, njihov miris doveka pratiti i da će ga uniziti kao čoveka. Promenio je mišljenje nedelju dana kasnije kad ga je Is posetio u Crvenoj kovačnici i nehajno bacio svitak pergamenta na sto. „Šta je to?“ brecnuo se zato što ga je nadlord prekinuo u nezgodan čas, dok se gostio pasuljem sa slaninom. Ovaj je nehajno mahnuo bledom rukom. „Pročitaj ga“, rekao je, znajući da Marafisovo Oko jedva zna da se potpiše. Nož je gnevno odgurnuo tanjir. „Reci mišta piše na njemu.“ „Piše da se Garik Hjuz sinoć sastao sa Alisterom Sperlingom, lordom imanja Slanog Rudnika, u zadnjoj sobi male taverne južno od četvrti Sudnice. Razgovarali su o tebi. Hjuz zna da se Sperling obavezao da na Ganmidič povede tristotine ljudi. Zanimalo ga je kako bise uvaženi lord poneo u slučaju pobune na putu.“ Marafis je ustao. „Šta mu je ovaj rekao?“

„O, bio je svim srcem za to, blagoslovena nek je njegova mala, slana duša.“ „U tom slučaju, ne želim ni njega ni njegove ljude.“ Is se nasmejao, nadmoćnim smehom, ne ostavljajući mesta Marafisovom Oku da se pridruži veselju. „Ne možeš se lišitisvih koji te ne vole. Armija bi se tako svela na usamljenog jahača. Treba da postaviš sledeća pitanja: Kako je nadlord došao do ovih obaveštenja? I kako mogu ostati korak ispred mogućih neprijatelja?“ Is je napravio dramsku pauzu, ne očekujući Marafisov odgovor. „Odgovor na oba pitanja su sivi ogrtači. Oni vole da špijuniraju.“ Marafisovo Oko ih je ipak prihvatio, petoricu-šestoricu, možda i više. Bilo je teško je odrediti tačan broj. Već su zaradili platu. S jednim od njih se sastajao skoro svako veče u privatnosti svog šatora. Bio je to neki Grinslejd, mršavi traper sa pažljivo uređenom kosom. Ti susreti su ga još nečem naučili: sivi ogrtači često hodaju maskirani. Grinslejd ga je vrlo dobro obavestio o odanosti armije. Hjuz je već drugog dana puta organizovao nešto što je sivi ogrtač nazvao testom. Njegov plan je bio da razdvoji Marafisovo Oko od braće-na-straži tokom nadiranja preko reke. Želeo je da vidi da li će neki deo armije od jedanaest hiljada duša zaštiti glavnokomandujućeg u, za njega, osetljivom trenutku. Grinslejdova obaveštenja su mu omogućila da osujeti ovaj plan. Jednostavno je naredio Belom Vepru da prvi pređe reku. Uredio je da jedan od konopaca pukne, pa su se plemići dobro okvasili. Ta uspešna akcija je iz osnove promenila njegovo mišljenje o tajanstvenim pomagačima. Is je imao pravo: Iako se nije osećao lepo zbog njihovih usluga, nije mogao bez njih. Marafisovo Oko je posle toga naučio još neke korisne stvari. Grinslejd mu je odao tačan broj branilaca Ganmidičke okrugle kuće. Obavestio ga je o glasniku poslatom za Blekhejl sa zahtevom za pojačanjem. Po Marafisovim proračunima, pojačanju će trebati najmanje pet dana da stigne: više nego dovoljno da on osvoji utvrđenje.

Danas će srušiti kapiju Kraba. Čudno se osećao znajući da su sivi ogrtači, na svojim mestima, spremni za akciju. Njihova pomoć ga je unizila kao čoveka i uzvisila ka zvanju nadlorda. Verovatno drugačije i ne može biti. „Ubrzajte korak“, naredio je Tatu Makelroju. Ples može da počne. Dok je naređenje putovalo gustim vojničkim redovima, Marafis se osvrnu preko levog ramena, da bi bacio pogled ka centru. Morao je priznati da je borbena linija Belog Vepra bila dobro uređena. Hjuz zna da vodi ljude. Odred Vepra je grabio u zbijenoj koloni u sedam redova od po sto ljudi. Dvanaestak konjanika je nosilo zastave od snežnobele svile ukrašene izvezenim ugojenim i preteći iskeženim divljim svinjama. Bela svila je krasila i leđa vojnika, u vidu kratkog ogrtača, pričvršćenog za oklop malim šiljatim rogovima. Nepodnošljivo nadmeni, savršeno uvežbani odred Vepra je ostavljao lep i smrtonosan utisak. Bili su noćna mora svakog klanovca. Za Hjuzom se vijorio veliki ogrtač boje čelika, ostrvo u moru belog. Beli Vepar je osetio da ga neko posmatra. Okrenuo se i pogledao Marafisovo Oko u oči. Procenjivali su se međusobno preko glava sedamdeset pet ljudi. Beli vepar je pognuo glavu, baš kad je Marafisovo Oko pomislio da će prvi odvratiti pogled. „Šlemove!“ naredio je. Marafisovo Oko je zapanjeno posmatrao kako sedam stotina ljudi jednovremeno isavršeno skladno stavlja šlemove na glavu. U tome je bilo nečeg jezivog i poučnog. Više nije bilo sumnje čiji odred je najbolje obučen u armiji. Marafisovo Oko je znao da svojim ljudima ne može izdati sličnu komandu. Od njegovih trista pedeset ljudi, bar četiri ili pet bi palo s konja pokušavajući da natakne četiri kila teški, ptičji šlem spuštenog vizira. Ako bise sad odlučio da sam stavišlem neko bi mogao pomisliti da prima naređenja od Belog Vepra. Mora se zaštititi. Prokletstvo! Hitac iz okruglog utvrđenja bi na ovoj daljini podbacio, ali nije mogao da zna kako bise ponašala strela odapeta s vrha kule. Klanovcisu vrebali napadače. Marafisovo Oko je osećao njihove

poglede u šupljini mrtvog oka. Zakrivljeni zidovi okruglog utvrđenja su izdaleka delovali monolitno kao stena, ali su se izbliza videli otvori za strelce, iskošena udubljenja i smrtonosni otvori iznad vrata. Dim se dizao iz mnogobrojnih proreza, a ne iz dimnjaka, pa se sticao utisak da čitava kupola vri od pare. Rečna voda je zapljuskivala praznu plažu. Marafisovo Oko je opazio tragove na šljunku. Brodovi su vučeni uzbrdo do tvrđave. Utvrđenje je palo dvaput za poslednjih šest meseci. Prvo ga je osvojio Blad, a zatim i Blekhejl. Bilo je teško obezbediti ga kako valja. Neprobojni kameni zidovi i dominantna pozicija iznad reke su, površno gledano, garantovali laku odbranu, ali se ipak radilo o krabi. Ako vam pođe za rukom da joj razbijete oklop, unutra vas čeka meko meso. Marafisovo Oko je navukao ptičji šlem, kad je vojska krenula marševskom brzinom. Imao je utisak da nosi olovni kovčeg na glavi. Pahulje su našle put u unutrašnjost šlema, pa je Marafisovo Oko osetio ledeno bockanje po obrazima. Pričvrstio je vratnu kopču, nakon čega su pokreti glavi bili znatno smanjeni. Morao je da se savije u struku da bi proverio marševsku kolonu. Dobro je, većina šlemova je na mestu. Da-dam. Da-dam. Da-dam. Bubnjevi su tutnjali, linija je ubrzala, šireći se po otvorenom zemljištu. Strelci su zategli lukove, zaklonjeni iza dvanaest redova konjice i pešadije. Endru Periš ga je posavetovao da primeni pravilo jedan od sedam. „Svaka jedinica, bez obzira na vrstu i namenu treba da svakom sedmom vojniku da luk. Seoski lordovi će pružiti otpor, ali ti ne smeš popustiti. Plemići ne vole dalekometna oružja - nisu razmetna, ne donose slavu, ne daju šansu za odevanje lepog i skupog oklopa - ali dobar strelac u boju vredi zlata koliko je težak.“ To je bio iznenađujući savet iz usta nekadašnjeg majstora oružja, specijalizovanog za mač i koplje. Periš je bio baš takav vojnik pouzdan, praktičan, sveobuhvatan. Dok god verujete u boga. Sa pozicije na čelu istočnog krila,

Marafisovo Oko nije video Endrua Periša u zadnjim redovima. Majstor oružja jezdio je u pozadini, motreći na dve stotine plaćenika i kožnjake seoskog lorda Slanog Rudnika. Marafisovo Oko je uživao misleći na tu mešavinu visokorodnih i niskorodnih. Očekivao je da će Periš izaći s tim na kraj. Krik se prolomio s Marafisove desne strane. Okrenuo se u sedlu, proklinjući ptičji šlem, u potrazi za izvorom buke. Brat stražar se obesio o vrat svog konja. Savršeno naciljana strela je pronašla komad nezaštićenog mesa oko vrata, između oklopa i ptičjeg šlema. Trebalo je da nabavim verižne okovratnike, gnevno je pomislio Marafis. Nadlord je mogao da odreši kesu. „Mirno“,zaurlao je Marafisovo Oko. „Ne kvarite redove.“ Jadnik s strelom u vratu će morati da legne i umre ukraj puta. Okrenuo se napred i osmotrio kulu. Unutar crnih, granitnih zidova je vrebao đavolski precizan strelac. Sneg je padao po konju, nošen sve jačim vetrom. Skupocene svilene zastave su se besno ljuljale na motkama, a još skuplji ogrtači nadimali kao zvona. „Beli Vepar naređuje juriš“, stigao je poziv iz centra. „Krećemo na njegovu komandu.“ Marafisovom Oku se to nije dopadalo, ali kad čoveku poverite centar, nemate mnogo izbora, morate ga pustiti da vodi. Marafisovo Oko je proučavao nebo, dok je nevoljni znak odobravanja prenošen borbenom linijom. Bližilo se podne, a dan nije bio ništa svetliji. Sad nije bilo pravo vreme da razmišlja zašto je ovde, ali drugačije nije mogao. Šta je Is hteo od klanova? Spajr Venis je teško mogao da zauzme čvršće uporište u ovim krajevima. Tačno je da su granični klanovi imali mnogo stoke i nagomilanog bogatstva, ali bi garnizon u Ganmidiču bio u vrlo nezavidnom položaju. Ovde sve vrvi od ljutih klanovaca, da ne spominjemo jezerske ljude iz Il Glejva. Svisu bili bliži kapiji Kraba, što je skraćivalo linije snabdevanja.

Da li je ovo poduhvat za sticanje slave? Da li jedanaest hiljada ljudi jurca za plenom? Marafisovo Oko nije tako mislio. To ne objašnjava prisustvo seoskih lordova. I onise kao isvi drugi, nisu gadili stoke i pljačke, ali su opsadu videli prvenstveno kao šansu za sticanje ugleda. Povratak u Spajr Venis s oreolom pobede osnažio bi položaj seoskog lorda, u odnosu na ostalo plemstvo. Ambiciozni plemići poput Garika Hjuza, Alistera Sperlinga i Trantera Leniksa, praunuka starog nadlorda Borisa Horga, ovo su smatrali pogodnim tlom za odmeravanje. Marafisovo Oko je znao šta će danas steći - pokroviteljstvo za svoju kandidaturu za položaj nadlorda - ali je Isov motiv bio zagonetka. Nadlord se možda nadao da će smrt odneti sve njegove rivale. Nasmejao se na tu pomisao. Bacio je pogled na kulu i odlučio da Belog Vepra liši predvodničke uloge. „Nek rogovi zatrube!“ Makelroj je preneo naređenje, pa su prvi zvuci roga odjeknuli za nekoliko sekundi. Počela je bitka za kapije Kraba. Niko ne može mirno slušati rogove. Marafisovo Oko je to osetio, kao i njegovi ljudi, koji su pohrlili napred. Garik Hjuz, nije bio budala, znao je da se protiv plime ne treba boriti. „Juriš!“ prodrao se. „Na kapiju!“ Juriš je bio sličan kotrljanju usred razornog talasa. Huka je bila zaglušujuća, boje zamrljane, a opasnost da udarile o nezgodnu prepreku veoma bliska. Vazduh i sneg su prodirali kroz proreze na Marafisovom viziru. Oklop je krckao i škripao, štipajući mu kožu na zadnjem delu vrata. Nije smeo da gleda kulu, ali je signal dat. Sad je sve bilo u rukama sivih ogrtača. Borbena linija se širila kako je juriš napredovao, otvarajući prostor za dejstvo opsadnih mašina istrelaca. Škorpionisu prevoženi u delovima i sastavljeni u logoru: biće spremni za upotrebu kad ih postave i naoružaju. Da-dam. Da-dam. Da-dam.Bubnjevi su udarali a rogovi zavijali dok je kiša strela ispaljena s rečne kule padala po istočnom krilu napadača.

Marafisovo Oko je gledao napred. Ganmidička okrugla kuća i ružne četvrtaste spoljne zgrade bile su mirne. Kako se juriš primicao zidu, povećavao se rizik od sramote. Armija građana u punom naletu je bila stravičan prizor. Ako klanovci ništa ne preduzmu, jurišni talas će se rasuti o zidove. Ako se to desi, predstoji im duga opsada, što niko nije želeo. Šta čekaju ti sivi ogrtači? Marafisovo Oko je jasno video fosilno kamenje na kapiji Kraba i brze pokrete senki u otvorima i pukotinama. Deo istočnog krila se rasuo po rečnim plićacima, gde su bili lake mete za strelce u kuli. Jedan vojnik je pao. Zatim još jedan. Noga palog ratnika je ostala u uzengiji pastuva. Uspaničeni konj se propinjao i bacakao, pokušavajući da se otrese mrtvaca. Pali jahač je povukao sedlo nazad, pa je kaiš sad pritiskao konjske mošnice. Sirota životinja, pomislio je Marafisovo Oko pre no što je povikao: „Ubijte ga ili isecite kaiš.“ Strela se odbila o desnu stranu njegovog ptičjeg šlema. Nastavila je da leti i zasekla kožni oklop njegovog bojnog konja. Druga strela je, samo trenutak kasnije, prozujala pored levog uveta. Trebalo mu je izvesno vreme da shvati da ona dolazi iz pravca kapije Krabe. Okrugla kuća je progovorila. Iza njega je prvi talas samostrela pustio projektile na okruglu kuću. Tak, tak, tak, tak, stotinu puta je čuo Marafisovo Oko uprkos zvonjavi u ivu. Strelice su udarile u vulkansku stenu tvrđavskog zida. Odbile su se i pale na tle. Bio je to obeshrabrujući prizor. Prvo samostreli, a zatim konjica. Hjuz je još uvek vodio juriš ludačkom žestinom. Bio je na manje od dvesta koraka do cilja. Da li Beli Vepar do te mere potcenjuje klanovska zdanja, da očekuje kako će konjima srušiti tvrđavske zidove? Razlegao se krik iz redova odreda Vepra. U drugoj liniji je kožnjakov ogrtač buknuo u plamenu. Vatrene strele. Nebo se zacrnelo od dima dok je salva plamtećih projektila poletela sa zidova okrugle kuće. Marafis je, štiteći se pljosnatom stranom mača posmatrao kako

odred Vepra tone u paniku. Kožnjaci su trgali skupocene bele ogrtače bežeći iz centra na koji se okomio najgušći roj strela. Hjuz se okrenuo u sedlu, pokušavajući da ih smiri, ali bez vidnog uspeha. Od ratnika kojise plaše vatre ne može se mnogo očekivati u borbi. Juriš se usporio kad je linija stigla do brda. Konjisu se zamorili, a nervi istanjili. Bilo je teško gledati moćne zidove Ganmidiča, a ne biti obeshrabren. Hjuz je računao na čuvenu petlju klanovaca, na ponos koji je od njih zahtevao borbu, a ne skrivanje. Marafisovo Oko je imao druge planove. Škorpion je hitnuo prvu kamenu kuglu preko vojske koja je napredovala brdom, kad se iz njenih redova zaorio krik: „Vatra u kuli! Vatra!“ Kamena kugla se zabila u vrh brda. Udarila je u padinu podižući dosta prašine i snega. Konji u borbenoj liniji su se pokolebali, neki su zastali. Marafisov bojni konj je snažno trznuo glavom, ali nije usporio. „Dobra životinja“, promrmljao je, naginjući se gornjim delom tela ka kuli. Crni dim je nahrupio iz uskih prozora i gornje galerije Gandimičke kule. Neobični zeleni plamenovi su zapalacali s prozora, praćeni poplavom varnica. Čuli su kratku eksploziju. Iznad dima se vio zadah sumpora irastopljenog metala. „Majko božja“, prošaptao je Tat Makelroj. „Šta se dešava?“ Marafis je odgovorio ne gledajući ga u oči: „Sreća je očigledno na našoj strani.“ Tat je očekivao da zaštitnik Spajr Venisa još ncšto kaže. Skrenuo je pogled na svog konja kad mu je postalo jasno da uzalud čeka. Marafisovo Oko je dao naređenje centru da uspori hod. U tom trenutku nije imao naročito mišljenje o sebi. Garik Hjuz je, za divno čudo, posliušao naređenje glavnokomandujućeg. Strmina je prouzrnkorala neočekivani metež. Šest hiljada nervoznih konja se nekoliko miituta borilo za prostor. Marafis je za to vreme posmatrao dešavanja u kuli. Kiša projektila iz tog pravca je presahla. Dim se dizao iz srakog prozora kamenog zdanja. Ako je bilo plamenova, nisu se videli od dima. U kulu se ulazilo

samo kroz mala, polukružna i olovom optočena vrata. Gledala su pravo na okruglu kuću. Marafisovo Oko je dao naređenje strelcima i rukovaocima opsadnih sprava da ciljaju vrata. Potrudio se da njegov glas zvonko odjekne pošto su ljudi u okruglom utvrđenju već mogli da ga čuju. Kapija Krabe je bila zatvorena, ali je Marafisovo Oko znao da neće još dugo biti. Sredinom zime je posetio utvrđenje i razgovarao s klanovcima. Zadivili su ga. Bili su to ratnici bezmerno odani klanu. Ti hrabri i ponosni ljudi neće sedetiskrštenih ruku dok njihovisaplemenici umiru. Drevna šuma zvana Gnezdo jezivo se povijala na sve snažnijem vetru iza Ganmidiča. Čvornovata, stara stabla stenjala su pod težinom gustih krošnji. Sivi ogrtači tvrde da kroz nju vode staze na sever ka Vitiju i na zapad ka Banenu. Ako je verovati Grinslejdu, staze su žestoko branjene. Marafisovo Oko je usmerio pogled na kulu, kad je pola tuceta projektila udarilo u vrata, cepajući drvo. Vrata su se pomerila. Oni unutra želelisu napolje. Marafisovo Oko je tihim glasom poslao naređenje duž vojničkih redova. „Pazite. Budite spremni.“ Nije znao niti je hteo da zna šta su sivi ogrtači uradili da bi potpalili toranj, ispunjen otrovnim dimom. Nek čuvaju svoje trikove za sebe. Opazio je pepeo na oštrici i očistio mač prekrivkom od ovčije kože. Zavladala je tišina. Kapija Kraba se otvorila, označavajući pravi početak bitke. Iz okruglog utvrđenja su izjahali klanovci: Blekhejlovci, Krabe, Vitiji i Baneni. Određen broj je izleteo iz spoljnih zgrada, rušećištalska vrata. „Uništi Spajr! Uništi Spajr!“ klicali su, jurišajući nizbrdo ka napadačkoj armiji. „Koplja na gotovs!“ razdrao se Gerik Hjuz, nastojeći da ojača bojnired, Marafisova linija se dobro držala, iako je zapovednik osećao

strah podređenih. Klanovci su podsećali na divlje i okrutne životinje. Vitlali su buzdovanima velikim kao deca kličući punim plućima zlokobnu poruku smrti. Sudarili su se s neprijateljem pognute glave, s ogrtačima kojisu se vijorili za njima. Bojno polje je zaječalo od udara metala o metal. Ljudi su zastenjali, a konji zarzali. Krv je briznula kroz Marafisov vizir, pravo na praznu očnu duplju. Nije znao čija je. Nemilosrdno je sekao velikim krvavocrvenim mačem. Biće siguran dok god može da maše njime. Klanovci su navaljivali u gomilama, mašući buzdovanima i sekirama. Koristilisu prednost višeg zemljišta i veću pokretljivost, alisu građani bili dobro oklopljeni i četiri puta brojniji. To se u borbenom metežu lako zaboravljalo. Marafisovo Oko nije računao na divljački borbeni žar klanovaca. Kad ranite protivnika, očekujete da padne. To s klanovcima nije bio slučaj. Samo bi se zlokobno iscerili i ponovo napali. Marafisovo Oko se pretvorio u mašinu. Jednom oklopljenom šakom je stezao dizgine, terajući pastuva napred. Drugom je držao mač, neumorno bodući. Tat Makelroj se borio pored njega s obe ruke. U levoj je držao koplje ištitio desno krilo glavnokomandujućeg, dok je desnom vitlao mačem. Uzde je držao u zubima. Marafisovo Oko je imao dosta razloga da bude zahvalan zamenikovom koplju. Ponekad nije ni video smrtonosni zamah buzdovana. Imao je samo jedno oko. Garik Hjuz je popuštao. Odred Vepra se lagano povlačio ka centru. Beli Vepar je ovo možda namerno činio. Pravio je prostor u koji su klanovci uleteli i lagano zatvarao obruč oko njih. Jon Barden je napustio desno krilo. Pošao je u susret klanovcima koji su izvirali iz spoljnih zgrada. Borba je bila najžešća na istočnom, Marafisovom krilu. Klanovcisu očajnički pokušavali da se probiju kroz liniju Ciljnog odreda, dokopaju obale i izbave ljude iz kule. Marafisovo Oko je počeo da se puši od znoja, zarobljen pod teškim ptičjim šlemom. Pena je izbila između ploča na konjskom oklopu. Nije imao vremena i snage da posmatra događanja na reci. Možda su ljudi iz kule provalili vrata. Možda su još uvek bili unutra.

Jedno je bilo sigurno, nisu bili mrtvi. Na klanovskim licima se ogledala nada da će ih spasiti. Bitka je odmicala, a dan postajao sve mračniji. Leševi su se gomilali na bojištu. Odsečene glave su se kotrljale između konjskih nogu kao lopte. Inžinjerci su uporno bombardovali kapiju Kraba projektilima. Dejstvovali su i po zidovima spoljnjih zgrada, obarajući ponekog klanovca. Strelci su imali naređenje da gađaju klanovce na izlasku iz spoljnjih zgrada. Struja ratnika je presahla pa su strelci uglavnom bili nezaposleni. U svakoj drugoj borbi bi gađali begunce, ali su ovde imali posla s klanovcima... oni ne beže s megdana. Marafisov oklop se crneo od krvi. Ruka s mačem ga je sve jače bolela. Čudio se što ga više boli kad miruje nego kad udara mačem. Nastavio je da bode i seče. Promukao je, ni sam nije znao šta viče. Linija se držala, pa je verovatno izvikivao dobra naređenja. Nakon višesatne borbe shvatio je da se ratna sreća okreće u njihovu korist. Hjuz je uspešno odvojio i odsekao protivnički centar. Jon Barden se hrabro nosio s neprijateljem, a Marafisovi ljudi su čvrsto držali obalu. Ostalo im je da dovrše neprijatelja. Pešadinci i plaćenici su to uviđali. Odlučno su krenuli na kapiju Kraba. Inžinjerci, zaštićeni čvrstim bojnim redovima, imali su dovoljno vremena da savršeno naciljaju spoj dvostrukih vrata. Ispalili su hitac koji je iskrivio leva vrata. Podigao se veliki oblak fosilne prašine. Marafisovo Oko nije hteo da udiše drevni, odvratni prah, ali nije imao izbora. Nije bio jedini koji je dugo pljuvao nakon toga. Vrata su popustila, što je značilo da klanovci ostaju bez sigurne odstupnice. Marafisovo Oko je žalio te vrle ratnike, što ga nije sprečilo da uzme učešća u konačnom jurišu. Odlučno je podbo konja, baš kad su se desila dva čudna događaja. Ugledao je usamljenog jahača u lakom oklopu kako galopira duž reke, kroz vojničke redove. Kopljanik i glasnik ako je suditi po opremi. Armija već nekoliko nedelja nije dobila vesti iz Spajr Venisa. Marafisovo Oko se čudio glasniku koji nesmotreno uleće u ratni metež. Ako su vesti toliko putovale, mogu da pričekaju još sat-

dva do okončanja sukoba. Začudio ga je i glas roga sa severa. Bio je tako kratak da se Marafisovo Oko okrenuo ka Tatu Makleroju da bi bio siguran da ga je čuo. Tatov kratki naklon mu je rekao sve. Marafis je isprva zaključio da zov roga predstavlja: glas Blekhejlovaca iz Gnezda. Mislio je da je to signal za povlačenje, ali na licima protivnika nije bilo ničeg osim zbunjenosti i nečeg nalik strahu. Zabrinut Marafisovo Oko je svu energiju uložio u juriš. Mora se dokopati i osigurati posed nad okruglim utvrđenjem i to što pre, ma o čemu da se radi. Bacio je pogled preko ramena i video da se Beli Vepar priprema za poslednji juriš. Još jutros se spremao da ubije lorda od Istočnih poseda ako mu se za to ukaže prilika. Ne treba mu bolja od juriša na kapiju. Svašta se može desiti, dok se armija od deset hiljada ljudi tiska kroz otvor širine devet stopa. Nož neće ništa preduzeti. Ne ovde. Ne danas. Beli Vepar se borio kao demon. Pravio je greške - ko nije - ali je uvek pazio na ljude, nije se odmarao, niti je bežao od opasnosti. Klanovci imaju uzrečicu „Vredan je poštovanja“. Dobro je opisivala ponašanje njegovog rivala na bojnom polju. Ne možeš ubiti čoveka s kojim si se čitav dan borio rame uz rame. Marafisovom Oku to jutros nije bilo jasno, ali je sad znao. Osećao se neobično rasterećeno. Kao da mu je veliki kamen pao sa srca. Samo dobri borci zaslužuju poštovanje. Sutra će poslati sive ogrtače Isu. Nek nadlord vidišta će s njima. Juriš na kapiju je bilo loše isplaniran, ali herojski izveden. Pešadinci, plaćenici i kožnjaci nadirali su ka kapiji u neurednoj liniji. Marafisovo Oko se trudio da ih organizuje, poštujući njihov borbeni duh. Veliki broj jurišnika nikad nije imao prilike da se tuče prsa u prsa s klanovcima. Nisu shvatali da imaju posla s brojno slabijim ali smrtonosnim i opasnim protivnikom. Učinilo mu se da je Beli Vepar ometen nekim dešavanjem u centru. Marafisovo Oko je odlučio da sam predvodi napad. Na kraju krajeva on je zaštitnik Spajr Venisa i glavnokomandujući armije: bilo je pravedno i prilično da prvi stupi na

osvojenu teritoriju. Konačni proboj se pokazao iznenađujuće teškim. Preživeli klanovcisu uglavnom bili Blekhejlovci. Borilisu se kao vukovi u zamci. Skinuli su šlemove, pa su im se srebrne pantljike blistale. Marafisovo Oko je bio do te mere obuzet borbom da nije primetio jenjavanje napadačkog poleta. Bio je tako blizu vratima da je video pojedinačne linije na ružnoj koži krakena. Tat mu je štitio leđa. Odavno je ostavio mač. Borio se isključivo sekirom. Čuo je zabrinjavajuće zvuke, alise nije brinuo jer među njima nije bilo zlokobnog severnog roga. Tat ga je udario po ramenu. „Odred Vepra iseoski lordovi napuštaju bojište.“ Marafis je zanemario ovu besmislenu rečenicu. Pogodio je klanovca u šaku, odsekavši mu dva prsta pri vrhu. Bilo je mnogo krvi. Tat je iskoristio kratku pauzu i uhvatio glavnokomandujućeg za ruku. Izvukao ga je sa prve borbene linije. „Odlaze. Seoski lordovi napuštaju bojište.“ Marafis se trudio da povrati dah. „Odlaze?“ smeteno je ponovio. „Da. Pogledaj.“ Tat se nije ustručavao da okrene Marafisa u mestu. Nož je trepćući pokušavao da sabere utiske. Polovina armije je napuštala bitku. Svi beguncisu bili na konjima. Svisu biliseoski lordovi ili njihovi ljudi. Lord od poseda Slanog Rudnika, lord Glečerskih imanja, lord poseda Dve Reke, lord Gvozdenih brda, lord Sparfild imanja... lord Istočnih poseda, Garek Hjuz. „Šta je ovo?“ pitao je prebledeli Marafis. Endru Periš se probijao kroz borbeni metež na konju. Nekadašnji majstor oružja je krvario iz rane na stopalu. Malo parče mesa je visilo sa starčevog prsnog oklopa, činilo se da nije njegovo. „Stigao je glasnik iz grada. Nadlord je mrtav.“ Znoj i krv su klizili niz Marafisov šlem na vrat. Na vratima je još uvek besnela bitka, alise na vrhu brda okupljao sve veći broj ljudi. Is je mrtav. To nije imalo smisla. Ko bi ga pogubio? Marafisovo Oko je gledao kako masa konjanika u povlačenju

odmiče sve brže, kako iz kasa prelazi u galop. Plemići su žurili ka gradu, da bi odbranili svoja prava. Nadlord je mrtav. Novi će biti izabran. Ja, pomislio je Marafis. To ću biti ja. Zagledao se u zamagljene oči Endrua Periša. „Ne odlazim sa bojnog polja dok se Njegov posao ne završi“, rekao je Periš, „za mnom jezdi hiljadu nepokolebljivih ratnika.“ Hiljadu vernika i fanatika, pomisli Marafis. U Ciljnom odredu ih je bilo dvestotinak. Pariš nije čekao odgovor. Isturio je mač i kriknuo: „Za Njegovu slavu!“ Navalio je na kapiju, s velikim brojem ljudi. Marafisovo Oko ih nije krivio. Pobeda se mogla namirisali. Mirisala je na razbijena vrata. Marafisovo Oko se pitao šta da radi, gledajući ostatke svoje armije - plaćenike, inžinjerce, pešadince, bubnjare, penzionisanu braću-na-straži i gomilu ranjenika. Razum mu je nalagao da se okrene i pohita za Spajr Venis. Položaj nadlorda pripada njemu. Ne bi bio ovde da nije hteo da obezbedi taj blistavi dragulj. Ipak, nije mogao ostaviti ljude na bojnom polju. On nije Garik Hjuz. Ako je Periš govorio istinu i poveo hiljadu ljudi na okruglu kući, onda su ti ljudi bili u velikoj opasnosti. Marafisovo Oko je pogledao na preostalo krilo dvostruke kapije. Velika fosilna ploča je otpala, otkrivajući tvrdi hrast. Mislio je na klanovce, kožnjake, Garika Hjuza. Doneo je odluku i lagano klimnuo glavom. „Osvojićemo utvrđenje, kako smo i planirali.“ Baš tad se iz šume iza tvrđave začuo zov roga. Neko je stigao na poprište bitke.

DESETO POGLAVLJE Pregovori u lopovskoj kući KROUP SE KRETAO pokušavajući da bude što neprimetniji. Nije imao velikog uspeha u tome. Zglobovisu mu, posle sedam godina u rudnicima, škripali kao slabo podmazane šarke, ali mu to nije smetalo da se prikrade muvi. I to velikoj. Gadnoj. Većina ljudi ih zove crnim mušicama, ali kad ih pogledate iz blizine, vidite kako su, u stvari, smeđe. Ova je sletela na zid pored čudne sjajne mrlje koja je zaudarala na puževe. To je bila savršena pozicija za napad na telesinu na postelji... a to neće moći. Zamahnuo je i uhvatio insekta u stisnutu pesnicu. Toliko o tome. Otvorio je vrata i izašao u hodnik, kad ga je zatočena muva ujela posred dlana. Nije krivio insekta, ali ga je dlan mnogo zaboleo. Pustiće je u hodniku, nek ide kud joj je drago. Kuća je imala četiri sprata, on je bio na najvišem. „Leti dole“, posavetovao je ratobornog insekta. Zastao je da bi uneo red u raštrkane misli. Nije bio posebno uznemiren... stvari su se ponekad otimale kontroli. Pomoglo mu je svetlo u hodniku. Kasno poslepodnevno sunce je bojilo podne daske i tavansku prašinu zlatom i rumenilom. Kil je napomenuo kako je graditelj kuće bio moreplovac i da je nekada redovno putovao između Morske utvrde i Dalekog Juga. „Mučila ga je nostalgija za okeanom, nego kako“, pripovedao je Kil, „pa je sebi napravio brod.“ Okrugli prozori i daščani podovi stvarali su brodsku atmosferu, ali je kuća, izuzev par detalja, izgledala kao svaka druga. U njoj se nije osećao kao kod kuće. Kroup nije znao koliko dugo će morati da se krije u hladnom i kamenom gradu u podnožju planine.

Ma koliko vremena proveo u njemu, ovo mesto nikad neće biti njegov dom. Polako se vratio u spavaću sobu. Ulazak u prohladnu, mračnu odaju, niske tavanice ličio je na ulazak u pećinu. Gospodar nije mogao podneti svetlost. Bežao je od nje čak i u snu. Urlao je u deliričnim snovima, žaleći se kako ga svetlost peče. Jedini prozor u sobi bio je pokriven dvostrukim crnim zavesama od kuvane vune, ali je mala količina svetlosti ipak prodirala u nju. Kroup je koristio za kretanje po sobi, dok su mu se oči navikavale na tamu. Gospodar je spavao. Vazdušasto, izobličeno telo je ležalo u fetusnom položaju na krevetu. S postelje je dopirao oštri, napadni miris svežeg urina. Dvoumio se da li da ostavi gospodara da spava ili da ga probudi i promeni posteljinu. Kroup nije znao da bira. Obično je grešio. Budala. Blesavko. Praznoglavac. Nadmudrila bi ga i blesava kokoška. Osećao je zlobni glas kao iritirajući svrab unutar uma. Trudio se da ne misli na njega. Gospodar je mirno spavao i odmarao mozak. Možda je najbolje ostaviti ga na miru. Gospodar je proveo samo nekoliko sati u mirnom snu. Najveći deo vremena se trzao, grebao čaršave i ponavljao jednu te istu reč u bezbroj varijanti. Ne. Ne. Ne. Kroup se stresao, iako je u sobi bilo toplo. Nije bilo ni toplo, ni hladno. Mlako. Gospodareva koža nije podnosila drugu temperaturu. Slomljenom gospodaru je bio neophodan oporavak. Kroup je imao vidarskog iskustva. Pomagao je kokoškama, psima i vevericama, ali je gospodar bio tako duboko povređen da nije bio siguran da će se ikad oporaviti. Kroup i pored toga neće prestati da pokušava. Tiho je prišao stolu od tesanih dasaka oslonjenom na nogare od nagorelog drveta. Voda koju je ranije doneo dosegla je sobnu temperaturu. Umočio je debelu krpu u nju. Krenuo je ka gospodaru, s mokrom tkaninom, skupljajući rasute kapi drugom rukom. Razgnevio bi se kad god bi

prišao tom namučenom telu. Nije shvatao da čovek može bližnjem naneti toliko bola. Prve godine u kalajnim rudnicima izvukao je kopača iz obrušenog okna. Nesrećnika je smrskao veliki kamen. Oštri kvarc mu je iskidao i izbo telo na desetak mesta. Komadić stene mu je izbio oko. Svet je sad gledao sjajnim komadom kalaja. Leva noga mu je bila iščašena u kuku, a tetive u oba zgloba pokidane. Živeo je još jedan sat, pokušavajući da valjano udahne vazduh razderanim plućima. Kad god bi pogledao gospodara, Kroup bise setio kopačevog slomljenog tela. Smrskanog, to je prava reč. Jedno je kad vam se tako nešto desi pod teretom teškog kamenja u urušenom rudarskom oknu, a nešto sasvim drugo kad vam to učini drugo ljudsko biće. To je bilo zlo. Kroup je živeo u strahu da tako rođeno zlo nije mrtvo, iako je lično ubio čoveka koji ga je počinio. Nežno je kapao vodu na gospodarevo čelo. Baralisove oči su gotovo uništene. Povukle su se unutra, pa je sluga gledao gospodareve isečene beonjače, protkane čudnim venama. Ni kapci nisu pošteđeni, primetio je Kroup, umivajući gospodarevo lice. „Ovde sam“, tiho je mrmljao dok se Baralis meškoljio. „Na sigurnom si.“ Prošlo je osamnaest dana otkad je spasao gospodara. Znao je to zahvaljujući Kilu, koji je o tome vodio računa. Kilijan Moksli je bio njihov prijatelj, lopov po zanatu. Bio je i poslovni čovek. Grmalja je brinula cena njihovog boravka u kući. Osamnaest dana hrane, lečenja i smeštaja sigurno je mnogo koštalo. Tome je značajno doprineo i Kroupov apetit. Kil to nije spominjao, ali je Kroup znao kako stvari stoje. Stvorena je obaveza, a obaveza znači dug. Kroup je i pored svega poštovao Kila. Bio je to čovek od reči. Obećao je da će mu pomoći da oslobodi gospodara iz ambisa ispod šiljate kule, što je i učinio. Nikad ne bi otrčao sudskim podvornicima. Ljudi od zakona u ovom ili bilo kom drugom gradu nisu Kilovi prijatelji, što je Kroupu jako odgovaralo. Džin bi i od same pomisli na sudske podvornike počeo da se vrpolji po sobi i traga za najboljim putem za bekstvo. Kog sudski podvornik strpa u aps, taj ne vidi bela dana.

Kroz daščani pod je dopirala vesela muzika. Devojke su počele da se spremaju za noćni posao. Kroup je brinuo zbog njih. Neke su bile isuviše sitne i lako odevene, mogle su se prehladiti. Neke su isuviše pile. Ujutru bi ih pronalazio obeznanjene ispod stepenica. Kil ih je zvao prostitutkama, iako one nikad nisu koristile taj izraz. Iznajmio im je dva sprata. Plaćale su delom zarade. Kroup je bio stidljiv u devojačkom društvu. Podsećale su ga na ranjene životinje, kojima je neophodna nega, ali je znao da ovo nije pravo mesto da im se ona ukaže. Gospodaru je bila neophodna sva Kroupova isceliteljska veština. Tokom proteklih osamnaest dana metodično je vidao Baralisove ozlede. Najpre se pozabavio otvorenim ranama. Kroup ih je čistio alkoholom, trljajući ih melemom od aloje i slatkog anisa. Čireve i modrice je dvaput dnevno prao rastvorom nevena. Trudio se da ne dopusti gospodaru da dugo leži u istom položaju, da koža oko rana ne bi ispucala, što bi pogoršalo ionako loše stanje. Koristio je medić za bešiku, belušinu za Baralisova oslabljena pluća i kostriku za prošireno srce. Hranio ga je ovčijim mlekom, tako masnim da se lepilo za prste, pa je ranjenik polako dobijao na težini. Davao mu je i napitke za otklanjanje bola i noćnih strahova: makove suze, vrh lobanje i đavolju kandžu. Kroup se trudio da ne misli na njihova zlokobna imena. Ono što nije mogao isterati iz glave bio je utisak da je gospodar pretrpeo ozbiljna telesna oštećenja od kojih se više nikad neće oporaviti. Neko mu je sistematski lomio kosti. Dozvoljavali su mu da se delimično oporavi, pa su ih ponovo lomili. Ostalo je telo koje više nikad neće nositi svoju težinu, kičma puna sitnih koštanih delića, poremećeni pršljenova, izvitoperena bedrena kost koja više ne može da uđe u otvor na kuku, zglobovi na prstima nesposobni da se saviju, šake koja se ne okreću u zglobu i urušeni grudni koš nalik probušenoj brodskoj školjci na dnu okeana. To je bilo nešto gore od mučenja, nešto što prevazilazi želju da se unakazi i prouzrokuje bol. Kroup nije bio bogzna kako bistar. Dugo je razmišljao o počinjenom zlu pre no što je shvatio njegovu svrhu: stvaranje potpune zavisnosti.

Baralis nije mogao živeti bez pomoći tamničara. Lišili su ga mogućnosti da se brine o sebi. Sve neophodno za opstanak - hranu, vodu, toplotu i odeću - dobijao je od drugih. Čekao je u tami na nailazak mučitelja, nesposoban da prinese čašu hladne vode usnama ili pomeri telo u manje bolni položaj. Kroup je živeo u sumporastoj tami rudnika kalaja. Zatvarali su ga u memljive podrume, ostave i kaveze. Znao je šta znači biti uplašen i sam. Nije znao kako je biti bespomoćan. Džinovski rast mu je omogućio da lomi lance tako što bi ih šćepao i povukao. Njegov gospodar nije mogao da povuče. To je istinski brinulo grmalja. Osetio je prvi predznak glavobolje i odstupio od gospodareve postelje. Morao je da sredi misli. Kad god bise razgnevio, krv džinova bi brže potekla njegovim venama. Činio je sve da se to ne dogodi. Poslednji put je srušio krčmu u utvrđenom gradu severno od Haunds Majra. Rušenje zgrada je bilo neprihvatljivo ponašanje. Pomeo ga je miris vrele masti. Devojke s donjeg nivoa su spremale večeru, najverovatnije zeca pečenog u pačijoj masti. Devojke su na maloj peći u hodniku pripremale sve što bi Kil ili neka od mušterija doneli. Kroupu je pošla voda na usta pri pomisli na hrskavu zečju kožu, što nije bilo loše. Bolje biti gladan nego ljut. Prao je gospodareve rane i primetio da sunčeva svetlost jenjava. Više nije toliko brinuo zbog čudnih, okruglih belega na Baralisovim butinama i zadnjici. U prvi mah se razbesneo, pomislivši da je njegov gospodar žigosan usijanim gvožđem, ali je Kil rekao da greši. Baralis je, po njegovom mišljenju, tako dugo ležao na lancima da je gvožđe prodrlo u kožu i ostavilo pigmentne tragove nalik tetovaži. Kroup je pomislio da je Kil najpametniji čovek koga zna - posle gospodara, naravno. Ukočio se kad je neko zakucao na vrata. Šta će sad? Da odgovori? Da ne odgovori? Da pobegne kroz prozor? Kil ga je mnogo puta upozorio da se ne pokazuje u javnosti. Zaključaj se. Budi miran ko bubica. Izbegavaj svaki razgovor. U grdnoj si nevolju ti si

kraljoubica. Kroup nije znao šta da mu kaže. „U grdnoj nevolji“ je moglo biti njegovo srednje ime. Smrknuto je posmatrao mali okrugli prozor u visini ramena na zapadnom zidu. Bilo mu je jasno da bekstvo neće biti lak posao. Trebaće mu masti. Telesina poput njegove neće proći kroz uski otvor bez tuđe pomoći. „Ja sam. Dopusti mi da uđem.“ K il. Glupa, praznoglava budalo. To si od početka morao znati. S olakšanjem je klimnuo glavom. Zlobni glas je obično imao pravo. „Trenutak“, oglasio se. Duboko se povio u struku i posvetio gospodara. Baralis je bludeo u polusvetu između jave i sna. Makove suze su jurile bolesnikavim arterijama, usporavajući rad srca i jetre. Ista supstanca je zamagljivala misaone procese. Prethodne noćisu ga mučili strašni snovi, pa se Kroup uplašio da gospodar ne naškodi sebi. Baralis se prevrtao po krevetu, krivio i grebao senke pred sobom. Ne, gorko je plakao. Makove suze su ga smirile, ali je posle dvanaest sati počeo da se trza. Poznavao je gospodara. Po malenim nagoveštajima, treptaju očnog kapka, grčenju mišića ispod vilice, znao je da se Baralis budi. Veštim pokretima je stavio jastuke ispod gospodareve glave i poravnao čaršave. Malim češljem od kitove kosti, donetim iz dijamantskih cevi počešljao je Baralisovu vranu kosu. Nije imao vremena da otkloni oštri miris urina. Uzeo je pakovanje osušene nane sa stola i posejao njegov sadržaj po sobi na putu do vrata. Avaj, nije uspeo da pokrije smrad. Uhvatio se za kvaku misleći da soba sad miriše kao da se u njoj neko pomokrio, nakon što je iskapio bokal čaja od nane. Bolje ne može. Bacio je brzi pogled na postelju i zaključio da gospodar izgleda dostojanstveno i da sad može da sklonirezu. „Trebalo ti je dosta vremena“, prekoreo ga je Kil. Nervozno se obazirao po mračnoj prostoriji. „Spava, zar ne?“

Kroup je klimnuo i odmahnuo glavom. Kil je isturio vilicu, kao da shvata šta grmalj hoće da kaže. Bio je srednje visine i mršav kao motka, sama kost i koža. Imao je crnu, nauljenu kosu. Oči su mu bile neodređene boje. Kroup bi ih opisao kao „šućmuraste.“ Nosio se, kao što i dolikuje lopovu, neupadljivo i neprepoznatljivo, kao da se trudi da vlastima da što manje korisnih informacija. Smeđe. Sivo. Iznošeno. Po običaju je nosio „nešto masno“. Ovaj put je to bio masni komad devedesetoprocentno čistog zlata, oznaka Kilovog statusa u lopovskom esnafu. Danas je nosio teški lanac oko levog zgloba. Mogao se videti samo ako bi ispružio ruku na određeni način... što je upravo učinio. Naslonio se na suprotni zid i rekao: „Zatvori vrata. Ovo će biti poslovnirazgovor.“ Kroup je postupio po Kilovom naređenju. Nadao se da lopov neće temeljno istražitisobu, kad mu okrene leđa. Grubi, daščani zidovi su godinama upijali vlagu. Rupe raznovrsnih veličina su svedočile o delovanju brojnih štetočina: crva, termita, miševa. Pod je delimično pokrivala ponjava od rogoza. Na krovnim gredama su se gnezdili brojni paukovi. Premrežili su tavanicu, preobrazivši je u stratište za muve. Kroup se trudio da uredi sobu, ali je aljkav utisak opstajao, ma koliko on čistio iribao. „Straža večeras pretresa četvrt od vrata do vrata“, rekao je Kil. Skrenuo je pogled s prilike na krevetu zagledavši se u Kroupa. „Rabadžija koji je u cik zore vukao loj uz brdo Lajm kune se da je video džina visokog kao dva odrasla čoveka kako ide ka Pacovskom Gnezdu.“ Kroup je naglo pocrveneo. Izlazio je prošle noći. Šetao se po hladnom vazduhu i posmatrao kako zvezde blede, dok se sunce rađa iza visoke planine. Znao je da mnogo rizikuje, muvajući se po gradu u zoru, ali sedamnaest godina provedenih u tami rudnika kalaja i dijamantskih cevi može da promeni čoveka. Niko živ ga ne bi mogao udaljiti od svetla. Kil je proučavao boju Kroupovog lica, pre no što je s

razumevanjem klimnuo. Možda je i on sedeo u zatvoru. „Evo šta znamo. Straža ne zna šta da čini još od pada kule. Nikako da se povrate. Iverak se obrušio, povlačeći za sobom pola tvrđave. Kataklizma je probudila svaku prokletu i zabludelu dušu u gradu i pokrila svaki krov, zid i sto slojem prašine debelim kao moj palac. I posle osamnaest dana izvlače leševe iz ruševina. Najgore je što još uvek nisu našli nadlorda.“ Zastao je, ispitivački osmotrivši Kroupa. „Ovo je brljotina istorijskih razmera. Pola grada je na smrt preplašeno, dok druga polovina vredno radi na pljačkanju prve. Seoski lordovi divljaju uz pomoć kožnjaka. Rulionovi beli okovratnici pale vatru ispod vernika, dok je Maskirana tvrđava pod opsadom.“ „Pljačka se na sve strane. Straža mora nešto uraditi. Što će reći, dragi prijatelju, mora naći tebe.“ Kroup je skrušeno oborio glavu. „Nisam visok kao dvojica odraslih ljudi.“ Kil je prešao preko primedbe uz par nervoznih treptaja. „Glasine kolaju kao jeftino pivo. Planine se pokreću, drevna zla se bude, nadlord se krije, nadlord je mrtav. Samo jedan čovek zna istinu o tom događaju. Gledam ga i nisam ništa pametniji.“ Kroup je i dalje fiksirao stopala. Budalo pilećeg mozga. Srušio si čitav kokošinjac. „Idem odavde“, rekao je, „poneću gospodara, neću se vraćati.“ Kil je povukao zavesu i bacio pogled na ulicu. „Kao što sam rekao, nisam ništa pametniji.“ Izgledalo je kao da govori samom sebi. Pustio je zavesu. Okrenuo se i zagledao u Kroupa. „Vidi. Napuštanje grada je za tebe isto što i paljenje signalne vatre ili urlanje iz sveg glasa Uhvatite me. Koliko ja znam, nema mnogo džinova koji lutaju s bogaljem na leđima. Sinoć te je videlo nekoliko desetina ljudi. Iako su neki opisi pomalo preterani, oko dve stvari se svi slažu. Prvo, čovek koji je pobegao iz srušene kule bio je neobično velik baja. I drugo, kriv je da krivlji ne može biti.“ „Traži te svaki brat-na-stražai, lovac na ucene i sudski podvornik u gradu. Štrčiš kao lisica u kokošinjcu. Ni ti ni njegovo gospodstvo

nemate kuda, bar u dogledno vreme.“ Kilov pogled je ponovo skrenuo ka Baralisu. Lopov se jako zanimao za bolesnika. Kroupu to nije promaklo, ali se pravio da ne primećuje. Baralis je nepomično ležao i veoma tiho disao, sklopljenih očiju. Osluškujući. Kil je nastavio. „Prašina bise možda slegla da rabadžija nije sinoć ugledao džinovsku priliku koja neverovatno odgovara tvom opisu. Straža nam je za petama i pedantno pretražuje sve domove. Večeras će zakucati i na naša vrata. Ako dotle ne preduzmemo nešto maštovito, visićemo.“ Kroup je jedva pratio govornika. Shvatao je da se od njega očekuje neki odgovor. Kil je govorio brzo i kitnjasto. Pomenuo je sudskog podvornika što ga je dodatno ometalo u razmišljanju. „Bez vešanja.“ „Imaš pravo, bez vešanja.“ Zvučalo je da se Kil zabavlja. „Nisam se dvadeset godina šunjao ovim ulicama da bih visio zbog tuđih zlodela. Pomagao sam prijateljevom prijatelju, to je sve, kralju lopova Skarviju Pajnu. Tako se obavljaju poslovi u mračnim sokacima: vi pomognete nekome, ja pomognem vama i kad kucne čas i ja od vas zatražim malu pomoć. Na kraju svi imaju čiste račune. Čitav sistem se raspada kad jedno dobro delo postane preveliki teret. Tad se moram zapitati ’Kakve koristi imam od njega?’ Kako sad stvari stoje, ne piše mi se dobro.“ „Nije dobro“, ponovio je duboko ubeđeni Kroup. Ovaj odgovor kao da je uznemirio Kila, koji je počeo da nervozno šetka po sobi. „Godinama si kopao kamenčiće u dijamantskim cevima, a ništa nisi odvojio na stranu?“ Kroup je tužno odmahnuo glavom. „Imao sam jedan dijamant... izgubio sam ga.“ „Šta je s njegovim prevashodstvom. Lordom? Lordom od kog domena? Ima li on imovine, zemlje, robe?“ Kroup je nastavio da odmahuje glavom. Baralis je nekad bio

moćan čovek u zemljama južno od planina. Kraljevi su slušali njegove savete. Stari kraljevi su pomrli a njihovi naslednici nisu voleli Baralisa i njegove metode. Očas je sve izgubljeno. To su bila davno prošla, srećna vremena. Zamak je spaljen isrušen do temelja. U tom požaru je izgoreo i Baralis. Dok su svi bežali od vatre, Kroup je utrčao u nju. Sećao se dima, gustog i vrelog kao zapaljena vuna. Desni su mu se povukle sa zuba, kad ga je prvi put udahnuo, da se ni posle osamnaest godina ne vrate na svoje mesto. Ništa se nije vratilo. Kroup je izvukao Baralisa iz plamena. Spasao je čarobnjakovo oprljeno telo. Verovatno nikad neće znati koliko je tom prilikom postradao. Izgubljene zemlje i titule se mogu popisati, kao i ozlede na opečenom i izlomljenom telu. Procena štete nanesene umu, volji i gospodarevoj moći prevazilaze Kroupove sposobnosti. Jedan deo gospodara je preživeo, nemoguće je reći koliki. Iako je znao da to ne valja, Kroup nije mogao a da ne misli na zlog čoveka, ispranih očiju, kog je Kil zvao nadlord. Uništio je njegovog gospodara. Pregazite ih, hladno je rekao svojim mačevaocima. Budala. Budala. Praznoglavija od kokoši. Kroup bi pocrveneo od stida kad god bi se setio gospodarovog zarobljavanja. On je za sve kriv. Spasao ga je iz požara. Mogao je izabrati bilo koje odredište u Poznatim Zemljama. Najvažnije je bilo pobeći što dalje, pobeći iz bedemima opasanog grada i gospodarevih neprijatelja. Sever, jug, istok, zapad, nije bilo važno koji će put izabrati. Zašto se odlučio da krene na sever, ka planinama? Zato što je bio glup, eto zašto. Danas bi bili živi i zdravi, da je krenuo na bilo koju drugu stranu. Ovako su prošli kroz neopisive muke. Osamnaest godina muka. Padanje gospodara u ropstvo bledookom čoveku bio je samo početak. Baralisa su odvukli u šiljatu kulu, a Kroupa ostavili u jarku misleći da je mrtav. Četiri strele su izbušile njegovo džinovsko telo. Nije znao koliko je ležao onesvešćen, ali mu je prva misao bila Moram izbaviti gospodara. Prepadnutisu u pobrđu severoistočno od Haunds Majra, zbog čega je Kroup bio siguran da je gospodar odveden na

zapad. Krenuo je na tu stranu ka gradu opasanom sivim krečnjačkim zidinama, u kom je boravio ove noći. Sledećeg dana je nabasao na lovce na robove. Kasnije je saznao da bande lovaca na robove redovno patroliraju Močvarnim zemljama. Skarvi Pajn mu je objasnio da svako ko preko planina pređe u maloj, slabo naoružanoj grupi završava u lancima. Svezani Kroup je s povezom preko očiju kaskao za zapregom, prema istoku, sve do Trans Vora. Vor je bio grad odmetnika finansiran dijamantima, kalajem, živom i zlatom - proizvodima koji su vađeni iz zemlje. Skarvi Pajn je rekao da je ropstvo tamo nelegalno, baš kao i u većini drugih gradova na severu, ali da gospodari Vora žmure na oba oka pred tim. Robovi su tucali kamen. Kroup je prodat rudnicima kalaja. Osam godina kasnije je rudna žila presušila, pa je čitava partija okovanih rudara otposlata u dijamantske rupe severno od Utopljenog jezera. Kolale su glasine da je vađenje dijamanata lakše od kopanja kalaja, ali je Kroup ubrzo saznao da su to laži. Lomilisu stene osamnaest sati na dan. Imalisu sat za jelo i vršenje nužde i pet za spavanje. Posle deset godina provedenih u podzemlju, rad na otvorenom kopu u dijamantskoj rupi je isprva izgledao kao blagoslov. Ubrzo je nestalo škrtog jesenjeg sunca. Počela je teška, šestomesečna zima. Stigle su ledene oluje, mećave, severni vetrovi i lepljiva, smrznuta magla. Robovi su tucali kamen po svakom vremenu. Gledao je kako ljudima šake postaju jarko-ružičaste, a zatim bele. Znao je da će za nedelju dana istruleti i da će ih hirurg iseći testerom. Biterbin je to zvao rudarskim oproštajem, zato što su sve mušterije od nazubljene testere ispustile dušu. Osam godina je kopao u rupi i video bezbrojne načine umiranja. Svoje prisustvo u gradu je mogao da zahvali đavolskoj sreći. Imao je debelu kožu, otpornu na smrzavanje i snažna leđa koja su se posle osamnaest sati tucanja kamena ispravljala kao svinuta breza. Imao je i zaštitnika, nikog drugog do Skarvija Pajna, Kralja lopova. Održalo ga je isaznanje da će jednog dana pobeći i pronaći gospodara. To saznanje mu je značilo više od toplih ćebadi i jagnjećeg

paprikaša. Kad mu je Skarvi Pajn prišao sa planom za bekstvo, Kroup je prihvatio sve zahteve. Njegov zadatak je bio da slomi nožne lance koji su vezivale robove u vrstu. Ne zaboravi dogovor, ljudino. Spremno očekuj moj znak. Kroup ga je spremno dočekao. Pobegao je sa Skarvijem. Kralj lopova je otišao na sever, a Kroup na zapad. Dođi k meni, zapovedao je gospodar. Kroup je došao. Gospodar je bio slobodan a stvari nisu dobro stajale. Neosnovano je verovao da će svi problemi nestati, kad se napokon sretne s gospodarem. Zagledao se u čizme - još jednu stvar koju je dugovao Kilijanu Moksliju. Lopov je procenio da su dijamantske čizme „preterano upadljiva“ obuća. Kupio je bolji, manje uočljiv par. „Gospodar nema ništa. Kroup nema ništa“, rekao je grmalj, dubokim, napaćenim glasom. „Kroup zna da tuca kamen i popravlja stvari.“ Upinjao se da se seti još nečeg. „Jedanput sam nastupao u putujućoj pantomimičarskoj trupi kao medved.“ Kili je bio iskreno zbunjen. Zastao je i razmislio. Odmahnuo je glavom i nastavio. „Njegovo prevashodstvo sigurno ima prijatelje na visokim mestima. Zalihe za crne dane? Raspolaže nekim uticajem? Nekome je učinio usluge koje se mogu unovčiti? Nadlord ne bi utamničio nikog ko nije dragocen ili opasan. Najčešče i jedno i drugo.“ Kil je bio zamišljen. „Još ove noći ćeš morati da napustiš kuću, prijatelju. Ja nisam tvoj zaštitnik, već lopov. Ne želim da visim.“ Situacija je najedanput postala smrtno ozbiljna. U sobi je bivalo sve tamnije. Uljne lampe na ulici osvetljavale su tavanicu drhtavim, narandžastim sjajem. Severna strana Planine Ubistva je disala, prebacujući maglene zavese iznad grada. Kroupu je bilo hladno. Instinkt mu je govorio da naloži malu bakarnu pećnicu u uglu. Odustao je od te zamisli. Ne može kriviti Kila zato što se brine o sebi. Kroup bi učinio isto da nema gospodara. Nije mogao da se odluči. Zašto u glavi ima tako malo mesta za razmišljanje? Kil je ćutao, kršeći duge, lopovske prste. S ulice je dopro zvuk konjskih kopita. Ciljna straža. U

Pacovskom Gnezdu je bilo malo konja - nešto kljusadi je vuklo kola, a magarci dostavljalirobu i pića. Pred kućom su crveni ogrtači. Kroup je naglo premestio pogled s prozora na Kila. Lopov je blago trznuo licem i zašao u neprozirnu senku. Evo kako stvari stoje. Kil je zatražio nešto konkretno, a Kroup nije imao šta da mu da. Džin je lagano klimnuo i rekao: „Idem. Poneću gospodara na leđima.“ Na koju će stranu? Bio je siguran da neće na sever. Tamo ga nije čekalo ništa dobro. Kil je tužno oborio glavu. „Nek te prate duge noći, bez mesečine.“ Kroup je pokušao da smisli jednako dostojanstven odgovor, ali ga je omela panika. Gospodar je bio isuviše bolestan za put. Šta da radi? Da napusti grad ili da ostane u njemu? Kil je rekao da čitav Spajr Venis traga za njima. Kako da priđu najbližoj kapiji, a da ih niko ne opazi? Mislio je da mu je preko čitavog lica ispisana nema poruka „Pomozi mi“! Ako i jeste, lopov nije obraćao pažnju na nju. Kil je hitro prišao vratima. Veoma vešto je skinuo reze. Nijedna nije zaškripala, čak ni one koje su vapile za podmazivanjem. Svetlo iz hodnika je nahrupilo u sobu. „Poslaću psa gore“, rekao je Kil. „Požuri.“ Neko je progovorio baš kad je lopovska sen prešla preko praga. „Čekaj.“ Bila je to tiha, ali moćna komanda. Lopov se zaustavio u mestu. Baralis je progovorio. Kil se tako brzo okrenuo i prešao preko praga, da je Kroup posumnjao da je lopov očekivao gospodarev poziv. Zatvorio je vrata za sobom, zagledavšise u čoveka na krevetu. „Slušam.“ Baralis nije načinio ni najmanji pokret dok je Kil bio u sobi. Sad se malo podigao, pomažućise laktovima. Kroup je hteo da mu pritrči i pomogne, ali ga je gospodar presekao, rečitim pogledom. Ja ću se pozabaviti s ovim. Dum, dum, dum. Neko je udarao drškom koplja na vrata. Kroup nije znao da li lupaju na njihova ilisusedna vrata. Baralis i Kilsu

bili neshvatljivo nezainteresovani. Odmeravali su jedan drugog kao što slobodni rudari gledaju pronađeni dijamant u potrazi za izvesnim nedostacima. Baralis je progovorio glasom koji je Kroupu zvučao još lepše nego pre osamnaest godina. Lomio se na nekim rečima. Ponekad je iščezavao, ali moć nije. Mogao je čutisve što je izgubljeno, što je samo doprinosilo njegovom bogatstvu. Srce mu se ispunilo ljubavlju i tugom. Gospodareva duša je odvajkada prebivala u njegovom glasu. „Zaštiti nas od straže, pa ću te nagraditi.“ „Kako? Tvoj prijatelj kaže da nemaš ništa.“ Baralis je hitro odgovorio, ali sporije nego što bi to učinio pre osamnaest godina. „Moj sluga govori istinu, u okviru svojih saznanja. Znam gde je nadlordova tajna riznica.“ Kilove zenice su se proširile, ali je on uspeo da ih suzi na pređašnju veličinu. „Tajna riznica? Misliš da sam juče rođen?“ „Rođen si pre trideset jedne godine, u gradu koji je bio tako mali da nije zaslužio ime. Živeo si u dedinoj brvnari. Starac te je tukao žaračem. Sa devet godina si pobegao od kuće. Niko nije krenuo za tobom, ali nikad nisi prestao da se nadaš.“ „Dosta.“ Kilse tresao. „Gde je to blago?“ Odozdo su dopirali povici, dok je Baralis pomerao izmučeno telo na krevetu. Pokrivači su pali s njega kao odbačena koža. „Neću ti odati mesto na kom se krije Isovo blago, ali znaj sledeće: ne obmanjujem te. Tražim zaštitu za slugu i sebe. Pakao me zna, a ti ne znaš šta takvo znanje donosi. Kopnim iz časa u čas. Ono što ja želim ti ne možeš iskoristiti ili ukrasti. Pomozi mi, pa ćeš dobiti ono što meni ne treba.“ Prošao je minut u kom je Kroup mogao osetiti kako se zemlja ispod njega okreće. Lopov je lagano klimnuo, bez preterane volje. „Dogovorilismo se. Neka nam je bog na pomoći.“ Kroup je spakovao gospodareve stvari, dok je Kil pošao napred, da dozove psa.

JEDANAESTO POGLAVLJE Zov gavrana RAIF JE OTVORIO oči usred mirnog i mračnog sveta. Ledina se zgusnula dok je spavao. To se drugačije ne može opisati. Ponekad je delovala rastreseno, s puno praznina, kao para koja se svakog trena može raspršiti na vetru. Sada je izgledala kao talog na dnu čaše. Instinktivno je prineo ruku grudima. Spavao je na leđima, ali mu je gavranova amajlija nekako zapala u urez na grlu. Prstima je iščačkao parče ptičje kosti, poimajući ono što je telo odavno znalo. U opasnosti je. Znojne žlezde su se otvorile lučeći ulje, a mišići odavno napeli. Noćni vid se uključio i pre no što je otvorio oči. Njegov život je postao nepoznata teritorija. Kakvog je izbora imao, izuzev da ga prihvati onakvog kakav jeste? Ustao je i doneo brzu odluku. Tama u šatoru ga nije usporila. Pronašao je odeću, čizme i oružje. Obukao se i izašao napolje. Oštri mraz je prekrio Ledinu i zaustavio kretanje vazduha. Nikakav vetar nije duvao na takvoj hladnoći. Kuhinjska vatra u središtu kruga se svela na slabi, crveni odsjaj. Zamrznuti dim oko nje lagano je upijao poslednje plamenove. Jagnjeći brat na straži nije bio na svom mestu. Raif je krenuo njegovim tragovima, koralu. Zatekao ga je kako muze ovcu. Životinje su znale. Raif je prišao vatri i iščupao bakarno koplje iz zemlje. „Evo“ rekao je, dok mu se stražar približavao. „Uzmi ga.“ Bio je to najmlađi brat, učenik. Na vrhu nosa je imao samo jednu crnu tačku. Još uvek nije u potpunosti ovladao telesnom disciplinom. Na usamljenom stražarskom mestu se obmotao konjskim ćebetom,

boreći se protiv hladnoće. Odbacio ga je, prihvativši koplje. Uozbiljio se, nakon što je osmotrio Raifovo lice. Za sedam dana provedenih u logoru, Raif nije čuo ni reč od mladića. Nije znao da li razume zajednički, ipak se odlučio da progovori. Hteo je da umiri dušu. „Pođisa mnom.“ Čovek je gledao šatore od obrađene kože, u kojima su spavala njegova braća. Raif je odmahnuo glavom. „Ostavi ih.“ Krenuo je, za Raifom. Išao je korak iza njega, kao da ga razume. Znalački je držao devet stopa dugačko koplje u visini pojasa. Raif se osećao čudno s oružjem u ruci. Težište mača Zakletog viteza se nakon što ga je zario duboko u senovito meso premestilo nadole. Trebalo je da izbaci kristal na balčaku da bi povratio ravnotežu, ali nije hteo da ošteti Slušaočev poklon. Sem toga, imao je sulski luk. Šest stopa dugi luk prebacio je ukoso preko leđa. Sad ga je lupkao u hodu, po desnom ramenu i zadnjici. Rožnati tobolac nije zabacio visoko na levo rame, odakle bi mogao brzo potegnuti strele. Visio mu je o pojasu, Neizvidano rame ga je opominjalo na sebe prigušenim talasima bola. Udaljavao se od šatora, pokušavajući da shvati šta se događa. Gavranova amajlija mu je visila o vratu, kao parče prljavog leda. Dobio je na rođenju od klanskog druida Bradatog Hejla.Darujem te amajlijom, Raife Sevranse. Jednog dana će ti biti drago što je imaš. Druidov glas je odzvanjao u praznom prostoru između Raifovih misli. Privučen, to je bila odgovarajuća reč. Nešto ga je probudilo i privuklo sebi. Jedna mazga je njakala u koralu. Raif je pogledao jagnjećeg brata. Polako, oblikovao je reč usnama. Opet mu se učinilo da priča sa samim sobom. Hladnoća je nalazila put do njegovih grudi, zamrzavajući male džepove vazduha koji su pretili da sklizne u krv. Dine od plavca pod nogama su bile meke kao brašno. Pri svakom koraku je dizao oblačić prašine.

Ledina se plavela od zvezdane svetlosti. Raif je podigao pogled sa pejzaža bez senki, sličnog morskom dnu. Palo mu je na pamet da ne bi smeo da ide daleko od logora, ali njegov um je savladavao strah. Po svemu sudeći, biće mu kasnije potreban. Možda neće moći da se vrati u tabor. Nije imao izbora. Pozvala ga je amajlija gavrana. Čuo je teško disanje jagnjećeg brata. U ovakvoj hladnoći svaki izdisaj je bio veliki napor. Raifu je bilo drago zbog njegovog prisustva. Bilo mu je drago što ne mora da hoda sam po sumračnom svetu, koji je postao njegov život. Talal mu je rekao da jagnjeća braća tragaju za izgubljenim dušama mrtvih. Zvali su ih Morah. Mesom božjim. Nije znao da li to znači traganje za istrulelim leševima, izbledelim kostima ili lov na duhove. Znao je da su dovde stigli baveći se svojim poslom. Talal mu je to juče rekao dok su hodali ivicom logora, tragajući za drvećem za potpalu. Raif ga je pitao zašto su izabrali ime jagnjeća braća. Talal mu je odgovorio: „Jagnje je, za moj narod, simbol nade. Sezona jagnjenja je vreme za slavlje. Dolazi proleće, život se obnavlja, posle nevolja koje donosi duga zima. Bez jaganjaca ne bi bilo mleka, vune, mesa. Tela bi nam usahla. Mi koji tragamo za morah, poštujemo jaganjce. Svakog jutra prinosimo žrtve, pre no što napustimo šator. Molimo se da nam hrana koju nam daju, obezbedi snagu za nastavak potrage.“ Raifu nije bilo teško da shvati zašto su jagnjeća braća ovde. Ledina je bilo odgovarajuće mesto za potragu za izgubljenim dušama. „Shayo!“ Uzbuđeni šapat jagnjećeg brata prekinuo je sled Raifovih misli. Reč mu je bila nepoznata, ali je lako protumačio. Zagledao se u jezivi pejzaž plavih dina, prateći mladićev pogled. Ništa se nije micalo. Zastali su. Jagnjeći brat je zadržao dah. Vladala je neizmerna tišina, različita od svake koju je Raif dotad iskusio. Učinilo mu se da će, ako samo bude dovoljno strpljiv, čuti kako plamen proždire daleke zvezde. Pogledom je ispitivao horizont, stežući balčak mača. Plavičaste dine su na ivici obzora ustupale mesto kršu i krnjim pepeljastim

kupama. Pepeljasto kupe su ga podsetile na mrazne čireve u pustarama. Tem je rekao da su čirevi nastali kad je smrznuta zemlja izbacila kamenje. Bile su šuplje u središtu. U njima se, u detinjstvu, igrao zamkova s Drejom. Imalisu još jednu igru koju su sami izmislili i nazvali „dvostruka smrt Duna“. Zahtevala je mnogo vikanja i bacanja štapova. Raif je odbacio sećanje, da ga ne bi pogodilo, zamenivši ga drugim. Setio se mraznog čira koji mu je pre mnogo meseci, na zapadu, pokazao Sadaluk, Slušalac Ledenih Trapera. Naveo ga je da grebe po ledu prikupljenom u šupljem središtu čira. Tamo je umrlo strašno biće iz noćnih mora, s groteskno uvećanim i širom otvorenim čeljustima, punim leda. Raif se stresao. Zaboravio je da trepće, izgubljen u maštarijama, pa su ga očne jabučice zabolele od zime. Oču su ga zapekle od treptanja. Vid mu se izoštrio, što mu je omogućilo da spazi pokrete u podnožju dine. Oblačak prašine se dizao sa njene površine. Zategla mu se koža na leđima. Jagnjeći brat je isturio koplje. Posmatrali su prašnjavu pečurku koja je lebdela iznad površine u noći bez vetra. Raif se molio za više svetla. Ledina je bila mračna kao zamućena voda. Gde je prokleti mesec? Nešto je blesnulo. Zrak zvezdanog svetla je sinuo i nestao. Jagnjeći brat je prozborio ime tvorca i krenuo napred. Raif je procenio razdaljinu od oblačka prašine. Sto šezdeset koraka. Setio se Shatan Maera. Mač ili luk? Slušalac ga je posavetovao da nauči da ubija mačem i posmatra žrtve dok im uzima život. Poslušao ga je. Nabrojao je imena ljudi koje je pobio mačem. Čoko iz klana Blad. Zakleti vitez, Biti Šenk. Duboko u sebi je znao da je Slušalac u pravu. Isuviše lako ubija lukom. To je isuviše brz i neobičan način da nekom oduzme život sa daljine od sto šezdeset koraka. Slušaočev savet se odnosio na ljude. Raif je posekao Shatan Maera mačem. To je bilo mučno i iscrpljujuće iskustvo koje ga nije načinilo boljim čovekom. Heritas Kant mu je objasnio da su

Raspadnuti već mrtvi. Oni možda liče na ljude, ali nisu ljudi. Gospodari Tame su se dočepali njihovog mesa, promenivši ga na način koji nije razumeo. Imalisu srca, ali ona nisu pumpala krv. Bol mu je sevnula u povređenom ramenu. Ne obraćajući pažnju, vratio je mač u korice. Uzeo je sulski luk i bacio brz pogled na jagnjećeg brata koji je žurno odmicao dinama. Nosio je koplje u visini ramena. Svu pažnju je usmerio na teren ispred sebe, pa se vrh koplja nagnuo ka tlu. Biću spreman, zaključio je Raif. Čekaću da ono što je tamo priđe meni. „Dođi k meni!“ povikao je, prelazeći utrnulim prstima preko fino navoštene strune, jagnjeći brat nije odgovarao na poziv, pa se Raif prodrao za njim; „Vratise!“ Ovaj put ga je čuo. Mahnuo je glavom, ali nije stao. Trčao je niz dinu i brzo prepolovio razdaljinu između polaznog položaja i neobičnog oblačka prašine. Raif je zaključio da je jagnjeći brat dobro razumeo njegova uputstva. Odlučio je da pređe preko njih. Mladić nije znao šta je tamo, niti se mogao osloniti na stečeno iskustvo. Raif je tužno pomislio:Ko ga je pa imao? Pokušao je da omekša strunu, nemoćan da zagreje vosak prstima. Sulski luk je bio lak kao vlat trave. Iz navike je napeo stomak pre potezanja. Ovako hladne noći upropaštavaju lukove. Oružja od jednog komada drveta mogu da se slome. Složena se savijaju i odlepljuju. Sulski luk je bio drugačiji. Načinjen je od mnogobrojnih rožnatih slojeva, ređanih unakrst. Da je to bio klanski luk, dosad bi postao krt, pa bi klanovac oklevao s upotrebom. Sulski luk se savijao lako kao plesačeva kičma. Samo je jednom krenuo, kad se vratio u prvobitni položaj. Bio je spreman za dejstvo i po ovako hladnim noćima. Raif je potegao strelu iz tobolca, položivši je na držač. Malo se smirio posle tog rutinskog poteza. Setio se očevog pitanja. Hoćeš li da budeš buzdovandžija kao tvoj brat Drej? Neću, tata. Izabrao sam luk. Uhvatio je strunu sa tri srednja prsta i zategao luk. Pogled mu se, istog časa, promenio. Pozadina se zamaglila. Pojedinačne zvezde su se

stopile u jedinstvenu svetlosnu traku. Bolje je video obrise dina. Potražio je i pronašao stopu visoku gomilicu plavca, koja je domalopre bila oblačić prašine. Rastegao je luk do kraja, pretražujući okolinu gomilice. Jagnjeći brat je prilazio cilju, oprezno usporavajući korak. Platno oko mladićevih usta je divlje je lepršalo. Zaključio je da jagnjeći brat užurbano i snažno diše. Raif je na trenutak pogledao mladićevo srce. Tuklo je nepoznatim ritmom, ali je i s ove razdaljine video strah. Povukao se. Podigao je pogled ka pepeljastim kupama iza dina. Mislio je da neće pronaći ništa među, drevnim, erodiranim uzvišenjima. Ona nisu važna. Nešto je vrebalo među dinama. Neće ga videti, dok se ne pokrene. Neće se pokrenuti dok ne oceni da je došao pravi trenutak za napad Kupe su mirovale. Neobična svetlost ga je sprečavala da proceni njihovu visinu i udaljenost. Raif je u njima video dokaze propasti koja je nekad davno zadesila Ledinu. Zemljina kora ovde nije stabilna. Ispresecana je pukotinama i džepovima rastopljenog stenja. Ono što je unutra želi da probije sebi put napolje. Kahl Barranon, Tvrđava Sivog Leda, načinjena je od izopačenog planinskog kamenja. Možda je bila hiljadu liga odavde ili manje od deset. Raif je lagano shvatao da pojam razdaljine ovde gubi smisao. Ledina je ranjena. Koža joj je izborana pukotinama. Shatan Maer je pokušao da se provuče kroz najveću. Raif je zapušio taj prolaz, ali je posmatrajući kupe shvatio da ima i drugih. „Ne idi dalje“, promrmljao je, spuštajući pogled na jagnjećeg brata na dinama. Bio je na dvadesetak koraka od uskovitlane prašine. Držao je koplje obema rukama i oprezno napredovao, bockajući vazduh. Raif je pogledom pretraživao prostor ispred njega. Ništa nije video. Mišići u zategnutoj ruci su sevali, a struna luka usecala u meso kažiprsta dok je pretraživao noćni pejzaž. Balik Crveni rekao mu je da je držanje dugog luka u napetom položaju ravno dizanju odraslog čoveka jednom rukom. Brzo puštaj strelu, savetovao ga je majstor streličar. Svaka sekunda smanjuje snagu i tačnost.

Nešto se pomerilo na rubu vidokruga. Na trenutak se u rascepljenom vazduhu ukazao nepoznati oblik. Prašina se podigla sa dine iza leđa jagnjećeg brata. „Čuvaj se!“ vrisnuo je Raif i okrenuo luk. Dina je eksplodirala, dok se mladić okretao. Prašina je pojurila u vazduh u obliku niza koraka koji su se približavali jagnećem bratu. Plavac je svetlucao u vazduhu, ometajući vidik. Raif je ugledao nešto tamno i ne sasvim ljudsko. Odeća jagnjećeg brata je lepršala na vetru. Rasporedio je težinu na obe noge i naperio koplje u visini pojasa. Čuo je prodornu, metalnu škripu, nakon koje je sve nestalo u vrtlogu prašine. Raif se borio s panikom. Nije ništa video. Poželeo je da pobegne i potražispas dok još ima vremena. Zvuci su vrcali iz oblaka prašine kao nevidljive varnice. Nešto je režalo. Posle žalobnog uzdaha čuo je harmoničnu kaskadu udara metala o metal. Oštrice su se ukrstile. Raif je uočio senovitu glavu u vrtlogu prašine. Spustio je pogled, tražećisrce. Nevidljiva linija se pružila iz središta strelčevog oka, prodirući bez otpora kroz uskovitlani plavac, ravno do srca. Vrelo i crveno srce je tuklo u neskladnom ritmu. Raif ga je prepoznao i skrenuo pogled. Jagnjeći brat. Oba borca su se kretala mahnitom brzinom. Tela su im se trzala napred-nazad. Raif je osetio bolesno usisavanje raspadnutog srca, ali ga je mladić sprečio da ga valjano nacilja, zaklonivši čudovište svojim telom. Pomeri se, usnama je uobličio reč. Doživeo je šok, kad je strašna hladnoća, ustupila mesto vrućini. Vruće srce je iznenada zatitralo. Čuo je slabašan jauk, kog je zamenila tišina. Raif nije ni pokušao da je rastumači. Svu pažnju je usredsredio na drugo srce. To je ličilo na zaranjanje u ledenu, crnu vodu. U njoj nije mogao da gleda ili diše. Osećao je hladnoću koja mu steže grudi. Prva pomisao mu je bila da pobegne - ovo nije živi organ i njemu ovde nije mesto - ali ga je usisni moment koji je ranije iskusio privukao sebi. Reka tame je tekla kroz nakazne komore mrtvog srca. Lagana,

snažna struja oživljavala je meso, zube i membrane Raspadnutog. Raifovo srce se odmah uskladilo s njim, kao da je odavno čekalo da usvoji ritam mrtvog tkiva. Opustio se. Pomislio je na Dreja i Efi. Nije mogao da zamisli vreme u kom nije patio zbog ljubavi prema njima. Sledi struju, pa to više neće biti važno. Prestaće sva potreba za osećanjem ilirazmišljanjem. Ma-dam. Ma-dam. Ma-dam.Struja ga je vukla sa sobom. Nizvodno je sve utonulo u senku. Tamo ga je čekalo tamno, udobno mesto. Srednji prst i kažiprst su ga zasvrbeli. Sve teže je stiskao strunu. Treba samo da je pusti. Hoćeš li se vratiti? Pitanje Mrtvorođenog, izgovoreno pre mnogo nedelja kod Crne Rupe, razbilo je ritam. Zatreptao je. Promrzao je do kostiju. Imao je utisak da će jutro dočekati s brojnim promrzlinama. Raspadnuto srce se snažno grčilo i pokretalo okolno meso. Raif je namirisao sirovo crnilo praznine... znao je šta mora učiniti. Zatvorio je oči i pustio strunu. Pucnula je, zakačivši ga po prstu. Povratni udar je prošao kroz levu ruku sve do ramena. Bol je sevnuo ozleđenim mesom. Nije obraćao pažnju. Strela se zarila u srce. Biće Slepila se pognulo u struku i palo na tle. Udarilo je u dune i podiglo veliki oblak prašine. Učinilo mu se da čuje prigušeni prasak uništenog srca. Raif je u sledećih par sekundi stajao i disao ne razmišljajući o onom što se upravo dogodilo. Pljuvačka bakarnog ukusa skupljala mu se u donjem delu usta. Ostatak jagnjeće braće je grabio po dunama. Prašina se slegla, otkrivajući dva polegla tela. Krenuo im je u susret, trljajući lice da bi skinuo ledene kristale, nataložene na trepavicama i bradi. Borio se s nagonom da imenuje Kamene Bogove. Odustao je od toga, zato što nije imao pravo na utehu klana. Prvo telo je delimično uronilo u plavac. Jagnjeći brat je pao na stomak. Mali, vlažni zarez na odori boje peska bio je jedina vidljiva povreda. Bila je to izlazna rana. Proboden je kroz stomak. Spustio se na kolena i pažljivo okrenuo palog ratnika. Telo je već počelo da se

koči. Tamna para se dizala iz vlažne, nepravilne rupe u donjem stomaku. Pokrivalo za glavu se odmotalo pri padu, pa je Raif prvi put video lice jagnjećeg brata. Prenerazila ga je njegova mladost. „Ostavi ga“, naredio je Talal, prilazeći poprištu. „Jinna ne sme da dira naše mrtvace.“ Raif je pognuo glavu, ne shvatajući u potpunosti šta jagnjeći brat želi od njega. Talal je govorio treperavim, uzbuđenim glasom. Uz napor se uspravio. Bio je iscrpljen. Bol u levom ramenu isisavao je i ono malo preostale snage. Nije hteo da pogleda drugo telo, ali nije imao izbora. Sva tri jagnjeća brata su bila na dini, tihe prilike obavijene od glave do pete u tamne, vunene odore. Zaprečili su prilaz mrtvom sabratu, dajući mu do znanja da njegovo prisustvo nije dobrodošlo. Možda su ga krivili za bratovljevu smrt. Možda su bili u pravu. Biće slepila je palo na kolena. Telo mu je, zahvaljujući čudnom položaju leđa, ostalo uspravno. Raif se približio i osetio odranije poznati sirovi, strani miris. Stvorenje je bilo nago, a glava i deo grudi pokriveni krljuštima. Podsećalo je na ljudsko biće. Preveliki krvni sudovi duž udova su hranili moćne, mlohave mišiće. Koščati šiljak je virio s jedne strane vilice, probijajući se kroz kožu. Raif je zgađeno ustuknuo. Oružje sablasnog stvorenja palo je nedaleko od tela. Prišao je da ga pogleda. Debeli, crni mač je progoreo rupu u dini. Utonuo je u pesak dublje od dve stope. Zidovi rupe su blago sijali dok je plavac prelazio u staklo. Prazni čelik. Posmatrao je jagnjeću braću. Dvojica su klečala pored tela dok se treći hodajući molio u podnožju dine. Raif je prišao Talalu. Jagnjeći brat je obmotavao tkaninu oko lica posečenog brata. Nakašljao se da bi privukao Talalovu pažnju. Nije znao kako da sroči ono što se moralo reći. „Moramo spaliti telo. Vrlo brzo.“ Talal je prestao da radi dugim, vitkim rukama. „Ostavi nas na miru“, odgovorio je, ne dižući glavu. „Vrati se u logor, dok mi pripremimo Farlija za putovanje.“

Farli. Talalu se omaklo bratovljevo ime. Raif ga je ponovio u sebi, predajući ga sećanju. Ne sme zaboraviti ime čoveka uz kog se borio. Progovorio je, odlučnim glasom: „Tvoj brat je ubijen praznim čelikom. Taj metal nije s ovoga sveta. Iskovan je od odsustva svetla. Ako ostaviš bratovljevo telo netaknuto, nestaće pre zore. Uzeće ga ista sila koja je stvorila ono biće tamo dole. Postaće jedan od njih. Ako se to dogodi, ne znam koliko dugo će ostati proklet.“ Pažnja jagnjeće braće je počivala na njemu i najstariji, koji se molio u hodu, prekinuo je ophođenje. Raif je nastavio. „Video sam to zlo sopstvenim očima, Zaklete vitezove posečene istim oružjem. Tela su im ogoljena. Uništena.“ Zastao je, setivši se uporišta Zakletih i crnih mrlja na podu, zaostalih posle iščeznuća viteških tela. „Moramo uništiti telo. Bez odlaganja.“ Talal je odmahnuo glavom. „Ne spaljujemo mrtve.“ „Ako nećete da ga spalite, ja ću to učiniti.“ Raif nije znao da li su na Talala uticale njegove reči ili posredna pretnja. Jagnjeći brat je prvo pogledao starijeg saplemenika, a zatim i onog koji je klečao sa druge strane tela. Obojica su gotovo istovremeno klimnula, dajući Talalu na znanje da unapred prihvataju svaku njegovu odluku. Talal je sklopio oči, uzdahnuo je i nanovo ih otvorio. U tih nekoliko sekundi naglo je ostario. „Moramo ga očistiti.“ „Požurite“, upozorio ga je Raif, pre no što se uputio ka logoru. Magla se dizala, dok je koračao tragovima jagnjeće braće. Tama se zgušnjavala oko njega. Životinje nisu reagovale na njegov dolazak. Zatekao je ugašeno, zadimljeno ognjište. Uvukao se u svoj šator. Seo je na postelju i pokrio vunenom ćebadi. Hteo je da se utopli. Ubrzo je ustao, plašećise da ne zaspi. Neosetljivim i nadutim rukama nasuo je sebi čašu vode. Nespretno je prosuo tečnost na ogrtač. Tresao se od iscrpljenosti. Primorao je sebe da izađe napolje i potraži ulje. Krenuo je ka životinjama, znajući da jagnjeća braća većinu zaliha drže u koralu. Ovca je zablejala, kad je prekoračio kožnu ogradu i ušao u njen maleni

zabran. Bila je to divna životinja bistrih očiju i bogatog runa. Vimena su joj nabrekla od mleka. Mazge su pružale glavu preko pregradnog zida i radoznalo posmatrale kako traži ulje. Pronašao je kocku ovčijeg putera i bočicu ulja za lampe. Pozdravio se sa životinjama i zaputio preko Ledine. Oštar vetar mu je duvao u leđa. Golema zvezdana kupola je bledela, obasjavajući maglu u pokretu. Nije hteo da se izgubi, pa je najvećim delom puta gledao tragove svojih stopala. Proučavao ih je u pesku i shvatio da se jedan jagnjeći brat vratio u logor i otišao nazad. Mučila ga je pomisao da je neko boravio u logoru kad i on. Zašto se nije javio? Stigao je do poprišta borbe i zatekao svu trojicu kako pognutih glava stoje iznad tela posečenog brata. Zaključio je da se mole, po pomicanju tkanina na licu. Nešto su uradili s telom. Otvorili su grudi zarezom u obliku slova L, aliRaif nije mnogo video. Talal je stao ispred njega da bi mu preprečio put, dok je drugi brat žurno pokrio leš. Pokazao im je šta je doneo, ne obraćajući pažnju na očigledno nezadovoljstvo njegovim prisustvom. „Potpaliću vatru.“ „Nemoj“, odlučno je prozborio Talal. Raif je rekao: „Pomoći ću ti.“ Leš se dimio ispod platnene prekrivke. „Ubio si wralla.To je dovoljno.“ Nije očekivao da ćuje reč wrall iz Talalovih usta. Istu je koristio Heritas Kant, pre nekoliko meseci u Il Glejvu. Hteo je da pita šta jagnjeća braća znaju o njima, ali ovo nije bio pravi trenutak. Spustio je bočicu i puter na tle irekao: „Morate to učiniti bez odlaganja.“ „Kako ti želiš.“ To je bio odgovor, pozdrav i poziv da se udalji. Talal je strpljivo čekao da Raif to shvati. Povratak u logor je dugo trajao. Konačno se približio šatorima i osetio miris sagorelog ulja. To mu je donelo izvesno olakšanje. Posvetio se potpaljivanju vatre, znajući da od spavanja nema ništa. Razbistrio je um jednoličnim radnjama, ređanjem štapića, iveraka i cepanica. Nije mala stvar upaliti vatru, uvek je govorio tata. Raif je shvatio da je imao pravo. Sačekao je da vatra uzme maha i seo na

ogrtač posmatrajući igru plamenova. Toplota mu je prijala. Uživao je u tom položaju. Tako je dočekao zoru Magla se proredila, a oblaci navukli preko neba. Jagnjeća braća se još nisu vratila. Ustao je, odlučivši da pomuze ovcu. Žalosno je blejala, tražeći da je neko oslobodi viška mleka. Sutradan će napustiti ovo mesto. Neki naivni, detinjasti deo njegovog bića se očigledno nadao da će naći dom među jagnjećom braćom. Onisu tragali za izgubljenim dušama mrtvih, a on je posmatrao mrtve. Učinilo mu se da se može... uklopiti. Baš tako. Prevario se. Samo bi budala tako nešto pomislila. Nije ih krivio. Kako bi? Izlečilisu ga i zaštitili. Dugovao im je zahvalnost i poštovanje. Šokirali su se kad su saznali ko je i šta radi. Oni se bave duhovima, a on mesom. Uhvatio se za gavranovu amajliju. Komad ptičje kosti bio je grub na dodir, kao da je izgreban na dinama. Da li ćeš se vratiti? Koliko god čudni bili, Sakati Ljudi su ga prihvatili. To je važilo za Mrtvorođenog, Adija Gana, čak i samog poglavicu pljačkaša, Tragisa Krticu. Nisu pitali za njegovu prošlost. Upotrebilisu ga, ali je on možda stvoren da bude upotrebljen. Bio im je potreban. Pukotina je najdublji kanjon na Severu. Najveća greška. Sakati Ljudi će prvi umreti kad stvorenja Slepila izmile iz nje. Večeras je shvatio da ih je njegov podvig u Tvrđavi Sivog Leda samo usporio. Nije uspeo da ih zaustavi. Raspadnutisu još uvek guralis one strane, da bi izašli napolje. Neko je morao da gura s ove strane. Pošao je da pomuze ovcu, puštajući amajliju. Da, vratiću se.

DVANAESTO POGLAVLJE Uz Vučiju reku EFI SEVRANS JE KINULA, jako i sa dosta slina. Nekad bi se zbog toga vrlo postidela. Leti Šenk i Filori Rog bi obletale oko nje govoreći „Bljaaak.“ Rajna bi zatresla glavom irekla: „Pobogu, Efi, uzmi neku krpu.“ Tata bi je upozorio: „Obriši to o rukav pa ću ti oplaviti zadnjicu. Nisam trampio dva neotvorena mlada jelena za tu haljinu da bi je ti tako brzo upropastila.“ Tata nikad nije oplavio njenu zadnjicu, nijedanput. Znala je da nije mislio ozbiljno. Znao je da ona zna. Najviše je zazirala od komentara „Šta bi rekla tvoja majka?“ Te reči su na Efi imale veći efekat od čitave armije mačeva. Imali su dejstvo najmoćnije vradžbine za oblikovanje ličnosti: izgovori ih, pa će se onaj ko sluša promeniti. Čarobne reči deluju i na decu koja nisu upoznala majku, naročito ako je ona umrla na njihovom porođaju. Obrisala je nos parčetom krpe, u koji je nekad bio umotan komad sira. Platno je mirisalo na neoprane noge. Pripadnici Ukletog klana su jeli najgoru hranu. Pristali su na obalu. Izvlačili su dugi laki čamac na suvo. Prošle noći ih je iznenadio mraz. Celo plovilo je bilo zamrznuto iako je samo manji deo ostao u vodi. Vaker Ston i njegov omanji, stari otac čitav sat su oslobađali čamac iz ledenog zagrljaja. Plovili su dvanaest stopa dugačkim čamcem od losove kože, razapete preko lakog, drvenog okvira. Bio je tako lak da su ga njih dvojica bez po muke podigla iznad glave i iznela na blatnjavu plažu. Spustili su ga, okrenuvši kobilicu nagore. Iznelisu ga na suvu crvenu travu, van domašaja vode. Vaker je pozvao Čeda da mu pomogne.

Čed se zaigrao sa štapom i stonogom. Terao je ružnog, debelog insekta da šeta uz gomilicu zemlje. Gurnuo bi ga dole kad god bi ovaj stigao do vrha. Efi ga je upozorila da stonoge znaju da ujedaju, ali je on bio dve godine stariji od nje, iz Banena. Nije mu padalo na pamet da posluša devetogodišnju balavicu iz Blekhejla. Neka ga, nek se otruje. Možda se tako bar jedan dan neće prežderavati. „Imam nešto ukusno za tebe“, rekao je, kad se stonoga uhvatila za štap. Shvatila je da je napravila veliku grešku, čim je prinela ruku licu. „Preš'o sam te!“ povikao je, bacajući stonogu na nju. „Nemam ništa.“ Efi je bila tako besna, da je sama sebi stala na nogu. Lanci su zazvečali. Čedov iritirajući smeh - zvučao je kao zavijanje bolesnog psa - orio se čistinom, sve dok ga nije presekla jedna Vakerova reč. Dečko. Čed se ukočio od straha. Smesta je spustio štap. Poskočio je i požurio plažom koliko god su mu okovi na nogama dopuštali. Nosio je prekratku tuniku, pa je Efi gledala lelujanje sala oko pojasa. Mora da je loša osoba zato što je pomislila: Drago mi je što nisam na njegovom mestu. Vakera Stona ne treba ljutiti. Efi je drhteći teturala ka vatri. Prošla je pored blago dezorijentisane stonoge. Svanulo je pre otprilike jedan sat. Oblaci iznad Vučje reke su se lagano razilazili, prvi put posle nekoliko dana. Juče je pao sneg. Danas je pokrivao zemlju, u malim ledenim krpama koje su krckale pod nogama kad bi stala na njih. Reka je lenjo tekla. Na jedan dan istočno od Ganmidiča Vučija reka nije bila lepa. Vaker je objasnio da prolaze poplavljenom zemljom. Severna obala je bila ravna i obrasla tresetnom vrbom, žabljim voćem, crvenom travom i velikim rogozom eksplozivnih mahuna. Bilo je puno blata, srećom smrznutog - užasno je smrdelo kad je juče nakratko otoplilo. Blata je bilo u reci. Bojilo je vodu u neprijatnu, tamnosmeđu nijansu. Ni Vaker nije voleo blato. Objasnio je da glib čini reku kiselkastom, a kiselina nagriza čamac.

Sa ocem je svakodnevno, bar sat vremena, čistio čamac. Grebali su i krpili stranice, voštili ih, zatezali i mazali uljem, iskrcavajući teret pre pristajanja. Efi je morala da prizna da su imali divno plovilo, boje starog pergamenta, razapetog na kostur od sjajnog kedra. Čamac je bio jedina tema razgovora otmičara. Zbog toga se začudila što su ga ostavili preko noći u smrznutoj vodi. Pogledala je niz reku, ka Ganmidiču. Kula se lepo videla sa nekoliko liga razdaljine od okrugle kuće. Vatra je prestala, ali je dim još uvek kuljao iz otvora na poslednjem spratu. Kula je verovatno razlog zbog kog čamac nije do kraja izvađen iz vode. Kad je Čed juče u podne video čudnu zelenu vatru, Vaker je odmah upravio čamac ka obali. Utaborilisu se na smrznutom blatu. Prošle noći niko nije mnogo spavao. Prva vatra nije dugo trajala, ali je dim izlazio iz prozora kule čitav dan. Smrklo se, pa se na zapadu nije videlo ništa izuzev neba i zvezda. Tada je započeo drugi požar. Ovaj je bio drugačiji. Crven. Plava vatra Duna, crni dim Blekhejla, crvena vatra klana Blad, Efi je tu litaniju naučila još kao dete. Klan Blad je zauzeo Ganmidič tokom večeri. Blekhejl je pobeđen i isteran. Drej. Uhvatila je amajliju koja je visila oko vrata, okrugli komad kamena sa rupom u sredini, dar starog klanskog druida, Bradatog Hejla. Koliko ona zna, u klanu nije bilo druge osobe sa neživom amajlijom. Ljudisu imali ptice, životinje, ribe i ponekad, ali zbilja retko - drveće. Niko nije imao parče stakla ili grumen uglja, to jednostavno nije bilo... klanovski. Tata je isprva tražio da Bradati povuče poklon. „Telo njene majke se još nije ohladilo“, rekao je tata. „Devojčicu ionako ne čeka lagodan život.“ Bradati nije hteo ni da čuje. Nikad nije povukao amajliju, čak niRaifovu. Efi je sad imala druge probleme. Odavno je prestala da fantazira o amajliji mladog jelena ili labuda. Jeleni su plen za vukove, a labudovi velike bučne ptice koje moraju da pretrče pola lige da bi poletele. Kamen bar brzo tone. Juče joj je bilo drago što ima amajliju. Mali komad granita je javio

novosti o Dreju. Čed je opazio vatru, znak da je bitka dostigla vrhunac. Drej je komandovao garnizonom Blekhejla u Ganmidiču. Sigurno je na prvoj bojnoj liniji. Efi nije saznala tok bitke, niti sudbinu Blekhejlovskog garnizona. Amajlija je delovala na znatno skromniji način. Slala je talase upozorenja u kožu. Oko tri po podne poskočila je na grudima, što je značilo da je Drej povređen. Posle toga se ništa nije dešavalo. Kamen je mirovao. Proverila ga je tokom noći. Čvrsto ga je stiskala, alise iz njega ništa nije dalo izvući. Teško joj je padalo što nije znala šta se desilo Dreju. Strašno je volela braću. Obojicu. Dreja i Raifa. I nije marila za većinsko raspoloženje klana. Raif nije izdajnik. Ubio je četiri Blađanina ispred Dafovog konaka braneći Vila Sokola i njegovog sina Brona. Vratila je kamen pod haljinu, svesna opasnosti. Pustila je amajliju. Posvetila se mrtvoj vatri, dok su ljudi iz Ukletog klana popravljali čamac. Vaker Ston i njegov otac su poticali iz klana Grej. Klana usred močvare. Efi nije znala mnogo o njima, pa čak ni da li imaju okruglu kuću. Znala je da je to najzapadniji klan i da se graničis Trans Vorom i Sulima. Razmišljala je o tome, radujućise što je Blekhejlovka. Blekhejl je imao samo jednu problematičnu granicu, onu s Dunom. Močvara je verovatno držala osvajače na odstojanju, ako je takvih i bilo. Klan na koji je bačena kletva, nije bogzna kako privlačan plen. Ako se Efi dobro sećala, dičili su se dragocenim klanskim blagom, čeličnom stolicom koju su preneli preko planina tokom Velikog naseljavanja. Mi smo Grejevi. Kameni Bogovi zaziru od nas. To je bio njihov hvalospev, tačnije jedan njegov deo. Inigar Pognuti je objasnio da takav stav prevazilazi granice hvalisavosti i zadire u oblast bogohuljenja. Možda su zato i prokleti. Niko iz Blekhejla nije spominjao razloge prokletstva. Efi je zaključila da to čine iz dva razloga. Ili nisu znali za njih ili je kletva zarazna. Klanovci su veoma sujeverni. Htela je da pita Vakera i njegovog oca, za razloge prokletstva. Odustala je pošto ni jedan ni drugi nisu delovali naročito govorljivo.

Stariji, za kog je Čed mislio da se zove Derou, jedva da je progovarao koju reč, samo je motrio decu duboko usađenim očima. Vaker je ulivao strah svojom pojavom. Ličio je na leš izvađen iz vode. Kad je jednom podigao kaput od vidrinog krzna, Efi je spazila bledosivkastu kožu oko pojasa. Providela se, pa je Efi videla organe, tamnoljubičastu kuglu jetre i svijenu kobasicu creva. Taj prizor joj je ubio apetit, pa celog dana nije progutala ni zalogaj, Vaker je imao želatinaste oči, kako ih je zvala Mog Vili. Izbuljene, vodnjikave beonjače tako pune tečnosti da se devojčici činilo da plivaju po očnim dupljama. Vakerov otac nije imao takve oči, pa je Efi pretpostavila da ih je nasledio od majke. Pomislila je na susret s takvom ženom i poželela da put do klana Grej potraje što duže. Pretpostavljala je da su se uputili na tu stranu. Vaker joj je prve noći nedvosmisleno stavio na znanje da neće odgovarati na dečja pitanja, „Ćuti, devojko, ako nećeš brnjicu.“ Nije htela brnjicu. Čak ni u zbrci nastaloj te noći, nije želela vlažno i buđavo platno u ustima. „Neću vikati“, pribrano je odgovorila. „Sumnjam da bi mi ljudi koji prelaze reku pomogli kad bi me čuli.“ Vaker Ston je gledao armiju iz grada. Vojnici su prelazili reku na baržama. „Ti si prava pametnica“, rekao je, „grdno ćeš pogrešiti ako pomisliš da si pametnija od mene.“ Prošlo je deset dana otkad je oteta s čistine pored vodopada. Vaker ju je prve noći odvukao kroz grmlje koje opkoljava reku do logora u ruševinama stare topionice. Deo građevine je još uvek stajao uspravno. Iako su gvozdena vrata davno nestala, iz cigle su još uvek virili vrhovi, kao ruka debelih klinova za šarke. Vaker ju je vezao za njih, objašnjavajući joj pravila po kojima će odsad živeti. „Hraniću te i s tobom lepo postupati dok god budeš ćutala i slušala. Kad prvi put pokušaš da bežiš, uhvatiću te i odseći ću ti levu šaku. Ako ponovo pokušaš, nož se penje gore i seče ruku do lakta. Ako budeš blesava i pokušaš bekstvo po treći put, umrećeš, ne zato što ću te ja ubiti, već zato što niko ne može opstati u divljinis obe ruke

odsečene do lakata.“ Posmatrao je bledim, izbuljenim očima. „Da li si me razumela?“ Klimnula je. „Dobro. Sutra ću ti staviti nožne lance. Kad ih jednom stavim, ne mogu ih skinuti. Nemam sekiru koja može raseći lance, niti dleto koje može izbiti klince. Da lisi i ovo razumela?“ Još jedanput je klimnula. „Vrlo dobro. Poslaću ti dečaka sa nešto hrane. Ješćeš i spavaćeš.“ Dečak se zvao Čed Lajmhaus. Bio je to veliki, trapavi crvenokosi momak iz Banena. Iznenadila se kad je saznala da ima samo jedanaest godina. Sutradan su se zateklisami, pa joj je objasnio da su ga uhvatili pre tri dana. Dobila je obećane okove od sivog gvožđa spojene lancem dugačkim dve stope. Vaker ju je okovao i otišao da proda Čedovog konja. I dečak je uhvaćen pored reke, ali ne pored Vuka, nego pored njegove severne pritoke, Minkvotera, koja natapa visoravni iznad Banena. Lovio je kornjače na stenama blizu obale. Bio je to dobar dan za lov, objasnio je. Dovoljno topao da se neke životinje probude iz sna. Bio je sam s konjem. „Vaker se stvorio niotkud“, prošaptao je Čed. „U jednom trenutku sam stajao nad većom kornjačom, da bi me već u sledećem neko vukao za kosu kroz korovljak.“ Odveli su i njegovog konja. Dok su Čed i Vakerov otac veslali uzvodno u čamcu, Vaker je jahao paralelno s obalom. „Nije neki jahač“, znalački je napomenuo Čed. „Stalno se naginje napred i često ispušta uzde.“ Čed nije znao zašto je otet, ali se bojao najgoreg. „Poješče nas. Okrenuće nas na ražnju. Možda će nas žrtvovati močvarnom bogu. Vezaće nam stene oko članaka i gurnuti u vodu.“ Efi nije delila njegovo mišljenje. „Močvarni bog ne postoji“, objasnila je, „klanovci nisu ljudožderi. Najverovatnije će nas prodati u rudnicima.“ Čed je tako zacvileo da joj se učinilo da bi radije bio živ pojeden. „Ali to klanovci ne rade! Ne mogu nas odvesti u Trans Vor... to nije...u redu.“

Ni kidnapovanje i okivanje dece nije bilo u redu, ali je Čed imao pravo. Bilo bi teško zamisliti da bi klanovac, ma iz kog klana - čak i prokletog -prodao decu gospodarima rudnika. Možda Vaker planira nešto drugo, ali Efi nije mogla da zamisli šta bi to moglo biti. U dve stvari nije sumnjala: polako su napredovali na istok, ka Greju. Vaker je hteo nju iČeda žive. Polako su napredovali. Ne samo zbog veslanja nasuprot struji, već i zbog pojačanog opreza. Vučija reka je postala opasno mesto, zbog brojnih zaraćenih armija oko Ganmidiča. Vakerov otac je dobro poznavao vodene puteve. Ponekad su napuštali reku i kretali pritokama, strujama i meandrima, potocima i barama koji postoje samo u sezoni poplava. Zaobišli su okruglo utvrđenje Ganmidiča, putem za koji Efi nije znala. Zapamtila je da su napustili Vučiju reku da bi nastavili brzom pritokom. Prošli su močvaru obraslu visokom trskom i spustili čamac u drugu pritoku, koja ih je vratila u Vučiju reku. Vaker je uvek veslao na pramcu dok je njegov otac upravljao čamcem sa krme. Čed je veslao u sredini, iako nije bio naročito dobar u tome. Najčešće je zabušavao, pošto su mu se ruke brzo umarale. Efi je samo sedela, bez neposrednih zaduženja. To joj je odgovaralo, pošto se ionako teško privikavala na čamac. Plovidba je bila novo i uznemirujuće iskustvo. Blekhejlovci nikad nisu bili rečni ljudi - verovatno zato što kraj okrugle kuće nije prolazila nijedna plovna reka - klanovci su često živeli i umirali, a da nikad ne stanu nogom u čamac. Efi o tome nikad nije mnogo razmišljala, pa čak ni kad je s Ludom Binisedela na Hladnom jezeru. Biti napolju za nju je predstavljalo dovoljan izazov, da i ne govorimo o boravku na otvorenom prostoru, na opasnoj, ćudljivoj, smrtonosnoj vodi. Nije znala da pliva, iako je pre dva leta Raif pokušao da je nauči toj veštini u bari, nedaleko od Vedža. Možda bi nešto i naučila, prebacivala je samoj sebi, da je ušla u vodu. Siroti Raif je dao sve od sebe da je nagovori da uđe u baru. Govorio je kako je voda topla i obećavao da će je stalno držati. U očajanju je pokušao da je potkupi kolačima - ali