Dz.V. Dzouns - Mac senki 03 - Mac crvenog leda deo prvi

Izrekao je komandu na sulskom, ne dižući glavu. Nelagodnost u stomaku se premestila još niže. Znala je tek nekoliko reči na Sulskom, pa nije znala šta želi. „Rekao sam, pokaži miDras Xathu“, grubo je oslovio. Ružno je krivio usta. „Smesta!“ Rečisu pogodile Eš snagom šamara. Samo je njen poočim tako s njom razgovarao. Iznenadio ju je poriv da postupi kao 'dobra devojčica'. Borila se da shvati šta stranac želi od nje. Dras Xathu? Prvo Sečenje? Razumevanje joj nije donelo olakšanje, samo dodatnu zbunjenost. Koraknula je napred, nakrivila glavu i podigla bradu. Ark Venosekač joj je pre nekoliko nedelja naneo ranu koja se, u međuvremenu, preobrazila u sirovi ožiljak. To je bio deo inicijacije, korak ka istinskom Sulu. „Pre no što dete dostigne zrelost“, pripovedao je Ark, „mora proliti krv u prijateljskoj borbi. Ranjavamo sebe da bi neprijatelje lišili mogućnosti da uživaju u Prvom Sečenju.“ Eš je mirno stajala dok ju je stranac ispitivao. Upinjala se da sakrije unutrašnji nemir. Pogladio je po vratu rukavicom od gušterove kože. Konačno je namirisala njegov snažni i upadljivo strani vonj. Nešto unutrašnje, u najdubljim prostorima podsvesti, reagovalo je upozorenjem:Nikad nećeš biti jedna od njih. Nehajno ali snažno uhvatio je za bradu i podigao. Prstom je kliznuo preko kože ispod donje vilice. Zastao je i pritisnuo mesto na kom prestaje kost i počinje meko tkivo. Eš se panično zakašljala. Presekao je kanal za disanje. Pritisak je naglo prestao. Okrenuo se i strpao srpasti nož pod kožnu tuniku. „Od sada ćeš putovatisa mnom, Eš Mart. Spakuj stvari i osedlaj konja. Nećemo ovde spavati.“ Eš je trljala grlo. Nikad nije videla ranu koju joj je Ark naneo. Palo joj je na pamet da je ožiljak malo čudan. Uzdignuto tkivo je imalo određen oblik. Prešla je palcem preko njega, ali nije uspela da predoči njegov oblik. Ništa nije saznala. Mišićavi crni pastuv je ušetao na čistinu. Životinja je došla na

Lanov poziv. Dokasala je iz šume tamnih kedrova. Kretala se sa svešću o sopstvenom značaju, uzdignute glave, visoko dižući noge. Nosila je opremu za dugo putovanje, sa širokim pojasom i mnoštvom dodataka za logorsku opremu. Imala je kožne štitnike preko očiju. Eš je provela izvesno vreme sa Sulskim konjima. Mislila je da ih poznaje... ali ovaj. Ovaj je bio dostojan kralja „Ne diraj ga.“ Podigla je ruku prema veličanstvenoj životinji da bi je onjušila, ali se zaustavila u pokretu. Njen konj je dokasao, pokorno spuštene glave, nestrpljiv da se upozna sa plemenitim stvorenjem. Da li je zato nije upozorio na strančevo prisustvo. Da li Suli nikad ne upozoravaju na druge Sule? „Pakuj se.“ Eš se naljutila na stranca. Podsetila je sebe da on nije njen poočim. Nije dužna da ga sluša. „Hoću da putujem sama. Lane Falstare. Ne moraš se truditi oko mene.“ Znala je da govori pogrešne stvari, ali ju je stranac nervirao. Njegovo toplo-hladno ponašanje je jako podsećalo na Isa. Pucnula je jezikom pozivajući izdajničkog konja. Spakovaću se i otići, eto šta ću uraditi. Nije znala gde će, ali će već nešto smisliti. Daleki Jahač ju je čudno posmatrao sjajnim, crnim očima. „Ovaj Sul veruje kako vam duguje i drugo izvinjenje. Sul ne naređuje Sulu.“ Proračunat osmeh je otkrio niz belih, pravilnih zuba. „Ali smo jako osetljivi na bojne konje.“ Očekivao je da će mu uzvratiti osmeh. Nasmejala se, iako je znala za sulsku strast prema konjima. Angus Lok, Mal Kažejok, Ark Venosekač bejahu odreda sjajni ljudi, ali neka vam je bog na pomoći ako budete povredili njihove konje. „U očevoj kući postoji poslovica. Loš početak nije izgovor za loš kraj. Oprosti mi, Eš Mart. Ovaj Sul već predugo putuje. Treba mu kratki kurs iz lepih manira.“ U kući mog oca se laže i ljudi bacaju u tamnicu, htela je da kaže, ali nije. Len je progovorio, pre no što je uspela da smisli nešto

prikladnije. „Hajde. Moramo polomiti hleb pre polaska na put.“ Otkopčao je istrošene bisage, ne čekajući odgovor. Položio ih je na tle i izvukao svijenu prostirku i kovčežić od slonovače. Bio je to drevni i prelepi tepih, izatkan od svile ponoćnoplave boje. Na njemu je bio crtež golog drveća i petokrakih zvezda, izveden srebrnim koncem. Eš je i ranije videla slične tepihe Sula - Ark i Kažejok su imali po jedan - ali nikada ovako savršeno izrađeni primerak. Kad bi zažmurila, crtež je nastavljao da živi ispod kapaka. Ostavljao je privremeni odraz na rožnjačama kao snažnisvetlosni izvor. „To je koža bogova“, rekao je Lan i pokazao na tepih. „Sedi.“ Najedanput je osetila silan umor. Ni njen poočim nije znao da se tako brzo prebacisa hladnog na ljubazni način obraćanja. Mislila je da Lan svakog časa može zauzeti pređašnji stav. Sela je na ponuđeno mesto, misleći kako nesigurnost ima iscrpljujuć efekat. Ostaće ovde. Tako neće morati da se zaputi u noć, sama i gladna, s konjem kao jedinim vodičem. Sem toga, otarasiće se jedne nepoznanice: neće strepeti od strele u leđima. Lan je kleknuo i otvorio srebrnu kopču na kovčežiću od slonovače iz kog je izvadio nekoliko predmeta. Progovorio je otkrivši da mu nije promakla njena reakcija na tepih. „Prostirka je veoma stara. Izatkali su je poslednji veliki tkači. Potiče izMaygi Horo, Vremena Magije, kad su tkači oslepljivani na kraju naukovanja. Šegrt bi postavio razboj i boje, po tkačevim uputstvima. Pričalo se da bez očiju vide dalje, iako ovaj Sul ne zna ništa o tome.“ Lan je zapalio vatru, baš kad je izgovorio reč Sul. Među predmetima iz kovčežića je bila i kositrena lampa. Plamen se promenio od žutog u plavi kad je podesio ventil na postolju. Vatra se divlje propela, sagorevajući maglu. Skinuo je rukavice, otkrivajući vitke, lepo oblikovane šake. Streličarski žulj na srednjem prstu leve ruke je govorio da je levak. Na srednjem prstu desnice je nosio nešto što je Eš u prvi mah prepoznala kao dva srebrna prstena. Okrenuo je dlanove nagore pa je videla da su u podnožju spojeni komadom zalemljenog

metala. Pokazao je na lampu. „Ovaj Sul te pita hoćeš li mu se pridružiti u plaćanju poreza.“ Eš je skrenula pogled s plamena na Lanovo lice. Daleki Jahač je imao hladni neutralni izraz, ali je sumnjala u njegove motive. Pogled joj se vratio na plamen. Ledeno-ljubičasta korona je drhturila oko srca plave vatre. Jednom je videla kako Mal Kažejok gura golu šaku u plamenove na nekoliko sekundi. Uplašila se, ali je razumela njegov motiv. Kažejok je pokazivao moć Rhal savršenu neustrašivost kojoj Suli pribegavaju u nesigurnim iratnim vremenima. Odmahnula je glavom. „Ovaj Sul misli da neće plaćati ovaj porez.“ Posmatrao je hladnim, jasnim pogledom, tragajući za slabostima. Eš se nagnula nazad. U sebi se molila da je oči ne odaja Nije shvatala šta se događa - ni Mal niArk nikad nisu plaćali porez izgorelim mesom - instinkt joj je govorio da će biti izazvana. Ako ste izazvani, najbolje je da uzvratite istim. Prošlo je dosta vremena dok Lan nije odlučno klimnuo. „Nek ti bude.“ Promenio je položaj i spustio ruku na dvostruke kanije za pojasom. U jednoj je držao mač, u drugoj bodež. Izvukao je nož. Ledena magla se kovitlala po prostirci, kad je prineo oštricu plamenu. Namirisala je zagrejani metal. Ulje na oštrici je prvo pocrnelo, a zatim i nestalo kad je ivica počela da se žari. Vatra je gorela jasno i toplo, potpirena nečim čistijim od običnog ulja. Kad je oštrica noža postala nepravilna crvena linija Lan ju je sklonio s plamena. Izgovorio je Sulske reči Sudite mi, bogovi i prešao vrhom noža po podlaktici. Tečnost je zacvrčala. Koža se otvorila, ali nije krvarila, pročišćena vrelinom. Lan je udarao pesnicom o dlan, terajući bol. Eš je sedela mirno, pokušavajući da ne udiše miris izgorelog mesa. Zašto je platio tako velik porez? Najčešće se prospe neka kap krvi, ali ovo. Izgoreo je kožu, masno tkivo i mišiće. Šta dobija, kad plati toliku cenu? Veliki broj srebrnkastih ožiljaka na rukama je govorio da obično otvara venu, zbog čega je večeras odstupio od toga?

Više nije bio tu na južnoj obali Toka. Imao je prazan pogled. Eš je osećala njegovo neobjašnjivo istanjeno prisustvo. Domalopre je sedela u prisustvu pribranog, živog čoveka, koga je, u međuvremenu, napustilo nešto, neki deo svesti. Kao da je isekao deo sebe. Lan Falstar je, po svemu sudeći, Daleki Jahač od vrste kojoj Mal Kažejok i Ark Venosekač ne pripadaju. Ispočetka je mislila da se razlikuju samo po životnoj dobi, ali to nije bilo sve. Predivna prostirka, građanska odeća. Mal iArk nikad nisu plaćali porez u izgorelom mesu. Nije znala kako ove razlike utiču na Lanov status. Da li je viši ili niži od njihovog? Lanu se otelo jezivo pištanje, nalik vazduhu koji nestaje usisan u usku pukotinu. Bilo je to putovanje u unutrašnjost. Grudi su mu se upadljivo proširile, otvorio je pesnice i počeo da pada napred. Zaustavio se i dočekao dlanovima na prostirci. Trepćući je gledao uokolo, isečenu ruku, Eš. „Polomi hleb. Moramo da pođemo.“ Eš nije znala čemu je prisustvovala, ali su je instinkti upozoravali na opreznost. Događajisu se brzo odvijali. Ovaj čovek je pre samo sat vremena bio stranac. Sad joj je komandovao, krajnje zapovedničkim tonom. „Šta ako neću?“ „Ovaj Sul veruje da bi to bila greška.“ Nije znala da li joj preti. Lan je odmotao hleb, ne čekajući odgovor. Hleb je bio na maloj drvenoj dasci, tanak, tvrdo pečen za put i posejan sitnim crnim semenjem. Poprskao ga je vodom iz pljoske, prekrio dlanom i pritisnuo slobodnom rukom, mrveći ga na komadiće. Čekao je neko vreme pre no što je progovorio: „Da li želiš da ga probam pre tebe?“ Klimnula je. Nije znala sulske običaje, ali se sećala poočimovih: Uvek pusti neprijatelja da jede prvi. Odlučio se za parče veličine žira, koje je zatim prineo usnama. Eš je sačekala da ga proguta, pre no što se povela za njegovim primerom. Hleb je imao gorak ukus, crno seme je ličilo na kapljice bitumena.

„Pij.“ Dodao joj je pljosku. Tečnost je putovala do opekotine na ruci, gde se koža naduvala. Gledao ju je kako pije, s bezizražajnim licem. Sačekao je da završi i ustao, skupljajući stvari. Smotao je prostirku, govoreći: „Ako nastaviš put sama, u istom pravcu, izgubićeš se. Tvoj konj je rođen u snegu, a ne u ledu. Nije obučen za thal axtha, pronalaženje staza. To što te je doveo ovako daleko, govori veoma lepo o njegovoj inteligenciji i dresuri. Varaš se ako misliš da ćeš s njim daleko stići. Na dva dana hoda odavde počinje brezov put. Svaka mladica koja tamo raste potiče od istog drveta majke. To znači da su sva stabla istovetna. Ako na put breza stupiš neobučena i sama, poludećeš. Svima se to dešava. Breze su lepe, ali im nema kraja. Prvog dana ćeš biti dobro raspoložena. Govoričeš sebi 'Držaću se svog pravca. Drugog dana ćeš početi da se plašiš. Progoniće te šuštanje breza. Trećeg dana će ti mozak odlutati. Zaboravićeš svrhu putovanja. Četvrtog dana ćeš zavoleti breze. Sve češće ćeš zastajkivati da bi im se divila. Petog dana će sve biti izgubljeno.“ „Nijedan Sul nije izbrojao stabla na tom putu. Ne trošimo vreme na takve stvari. Ali jedno znaj: Breze su samo početak. Mi smo Suli, progonjeni narod. Ne želimo da neprijateljima olakšamo posao.“ Lan Falstar je gurao prostirke i druge stvari u bisage, okrenut leđima. Gledala je kako navlači rukavice i skače na konja. Nije se iznenadila kad je pucnuo jezikom i krenuo na istok. Znao je da mora ga prati.

ŠESTO POGLAVLJE Jagnjeća braća SNOVI SU KAO duboki zdenci; kad upadnete u jedan od njih, samo padate. Ošamućenost i odsustvo misli dok čekate na udarac u dno, takođe su isti. Raif je najveći deo vremena znao da sanja. Snovi imaju prepoznatljiv reljef i izraženu pojavnost. Čini vam se da svet posmatrate kroz par centimetara providnog stakla. Uvek imaju ivicu, tačku posle koje ih ne možete videti. Padao je. Nije imao kad da gleda oko sebe. Danisu prolazili, ili mu se to samo činilo, dok je zaranjao sve dublje i dublje u svet bez dna. Tamo su bilisvi koje je voleo. Tata i Drej, Efi, Eš i ujka Angus. U tom svetu nije bilo razlike između živih i mrtvih. Medvedica je bila tamo, gledala ga je sa uzvišenim interesovanjem i čupkala sočnu travu. Tata ga je upozoravao da nikad ne zanoći sa mokrim čizmama. Senke su opadale i rasle po cikličnom obrascu, sličnom smenjivanju dana i noći. Kad su se senke podigle, stigli su posetioci. Jedni su ga gledali, drugi su govorili. Angus Lok je obično uvek imao nešto da kaže. „Dobar hitac“, ponovio je više puta. „Šta je sledeće?“ To nije imalo mnogo smisla, ali nije bilo neprijatno, samo malo razočaravajuće. Raif je retko kad dobijao šansu da nešto kaže. Senke su se zgusnule i produbile, a priroda njegovih snova promenila. Drej je otišao. Tako su počinjale noćne more. Brat bi u početku bio pored njega. Zajedno bise suprotstavljali opasnosti. Malo se plašio, ali se u osnovi dobro osećao. Bili su braća, tako mu je to. Drej bi zatim otišao. U jednom trenutku je bio tu, rame uz rame sa Raifom, a u sledećeg ga ne bi bilo. Iščezao bi. Raifu bi se zgrčila utroba. Posegao birukama u tami i zagrabio po praznini.

Patio je od samoće. Vrteo bi glavom i pipao prstima kao vršnim perima na krilima. Propadao je sve dublje u tminu. Nije bilo povratka, to je bio istinski užas koji vreba u senkama. Drej je otišao. Više nema povratka. Vreme je prolazilo. Raif bi ponekad iskusio duboku, umrtvljujuću hladnoću. Uplašio bi se zbog utrnulih šaka i stopala. Bio je siguran da će mu oni, ako se hladnoća produži, otpasti i da će ostati bogalj, sa patrljcima. Uspaničio bise. Kako će zaustaviti pad, bez ruku? Treptaj oka menja sve. Hladnoća može biti zamenjena vrelinom, a tišina životinjskim urlicima. Nešto je pištalo i režalo na udaljenom kraju percepcije. Hranjenje. Senke su opadale i rasle, stvarajući protivstruju koja ga je vukla na dole. Video je stvari koje nije razumeo: lice koje ga posmatra kroz stopu presovanog leda, ranu koja se puši kao cepanica spremna da plane punom snagom, debeli i ružni mač bez žlebova i ukrasa koji tone na dno jezera. Klan i porodicu koji vrebaju iz mraka i beže. Efi zaziva njegovo ime. Srce mu skače u grudima. Gde je? Ne može da je vidi. Efi, vrišti u tami, EFI! Pojavljuje se Biti Šenk. Smeje se, zatvorenih usta. Obučen je u oklop ukrašen gvozdenim klinovima i ukrštenim lancima. Zvecka lancima u hodu. Malo se povodi, kao da je preterao u piću ili je bolan. Raif ga pozdravlja osmehom. Biti širi usne u smrtonosno cerenje, otkrivajući šiljate zube. Najedanput skače napred raširenih ruku. Raif vidi rupu veličine pesnice u Bitijevom oklopu. Nema kože i grudnog koša. U unakaženim grudima tuče nešto crno, hrskavičavo i ne sasvim nalik srcu. Raif se okreće i pokušava da beži, ali ga Biti hvata prstima tvrdim poput klešta. Zariva ih u rame. Raif oseća dah leša po obrazu. On sikće: „Kuda bežiš, Raife? Nudim ti novo srce za novo srčano ubistvo.“ Prestani!, urla Raif, pokušavajući da se izmigolji. Bitijevi oklopljeni prsti prodiru sve dublje u meso. Deset noževa seče mišiće kao sir. Angus iz dalekih senki pribrano zapitkuje: „Šta je sledeće?“

Biti skače Raifu na leđa. On se tetura napred, boreći se da održi ravnotežu, ali ne uspeva. Teško pada na stomak i ostaje bez trunke vazduha u plućima. Bitise uhvatio za njega kao pauk, snažan i neljudski brz. Raif se uspaničeno bacaka u Bitijevom zagrljaju. Sa svakim novim udisajem. Biti ga snažnije steže. Njegovi prsti-noževi prodiru kroz prostor između Raifovih rebara. Biti se smeje,smeje se. Raif oseća kako ga ono nešto nalik srcu u Bitijevim grudima udara po leđima. Ostavi nas. To je izgovorio ledeni glas, ledeni vetar koji duva kroz otvorena vrata. Biti se zaledio. Još se nije smirio, a postao je neštodrugo. Nešto mračno i rastegljivo. Teška senka razastrta preko Raifovih ramena i razvijena preko njegovog lica. Raif, u borbi za vazduh, uvlači senke i udiše supstancu Smrti. Vazduh puca dok se ona približava. Svetlost je ne pogađa već klizi po njoj kao tamno vino proliveno po staklu. Slatki, truli miris pokvarenih krušaka stiže pre nje. Ona se naginje napred i spušta poljubac na Raifovu obrvu. Uskoro ću te potražiti. Neeeeee, zavrištao je na nju. NEEEEEEE! „Pssst.“ Raif je pomerio glavu, povodeći se za novim glasom. Smrt se povukla, dok je on gledao na drugu stranu. Vukla je grozomorne halje za sobom, tiho cokćući. Prikupila je rasutu tamu i otišla. Ona se uvek poslednja smeje. Kapljice mlake vode su pale na Raifovo lice. Čvrsto je stegao očne kapke i shvatio da više ne pada. Konačno se našao na čvrstom tlu. Nešto se pomerilo između Raifa i izvora titrajuće svetlosti koja je prodirala kroz kapke. Budan sam, rekao je samom sebi. Ispitao je um, pažljivo mereći svaku reč. Voda je ponovo padala po njegovom licu. Zinuo je, puštajući da mu kapi upadaju u usta. Jezik ih je upijao kao sunđer. Izazivale su bol u svakoj tački dodira sa sasušenim mesom. Kao da je taj prvi nalet otvorio vrata s natpisom 'Bol'. Raifov

um je dobio signale od ostatka tela. Grlo mu je bilo suvo i bolno, a leđa i grudni koš ukočeni. Duboki, uznemiravajući bol u levom ramenu bio je gori od svih. Šetao se iznad mišića kao tečni usud. Počeo je da hvata zvukove. Prvo neobično ćaskanje, a zatim zveckanje, kao da neko trese kamenje u čaši. Zatim koraci ili bolje reći ugibanje. Zvuk je bio tih i nežan, svoje postojanje je dugovao više gibanju poda, nego pokretima stopala. Pitao se da li da otvori oči. Oklevao je iz opreza. Instinkt koji mu je malopre rekao da mu sećanje radi, iako ga ništa nije pitao, sad mu je govorio da je njegov položaj ovde - šta god 'ovde' značilo - ranjiv. Osluškivao je i čekao. Vreme je prolazilo. Kvalitet svetla se menjao. Boje filtrirane kroz očne kapke su prešle put od plave do crvene. Vazduh se hladio. Oštri miris pečenog mesa dopro je do Raifovog nosa, praćen vonjem nepoznate kuhinje. Dim je donosio mirise gorko-slatkih začina, gospinog bilja, mirođija i ruja. Ponovo je čuo ugibanje. Svetlo je ugašeno. Nastupila je tišina. Raif je čekao, ukočenih udova i ohlađenog tela. Posle nekog vremena mu se učinilo da tišina nije uobičajena i da ga neko posmatra. Sati su prolazili, u njemu je jačalo uverenje da neko čeka da se pokrene. Pitao se koliko dugo će posmatrač biti tih, koliko dugo on ili ona može igrati ovu igru. Prošlo je dosta vremena. Sve slabije se odupirao svrabu i telesnim potrebama. Zategnuti mišić u ranjenom ramenu je vapio za opuštanjem, a žeđ mu je pustošila grlo. Javljala se i puna bešika. Morao je da se pokrene. Otvorio je oči i žmirnuo na svetlu. Trebalo mu je neko vreme da shvati šta vidi. Ležao je u malom šatoru, visoke tavanice, učvršćenom vitkim žutim kostima, dvostruko izvijenim kao grane egipatskog platana. Zidovi šatora su bili od vešto obrađenih koža. Zanatlije su koristile kože mrtvorođenih životinja, stanjene do providnosti. Klanovi nisu imali takva znanja, pa je Raif pretpostavio da gleda u nešto

skupoceno. Zraci zalazećeg sunca su prodirali kroz kože, stvarajući spiralne oblike. Raif nije mogao da oceni kojim životinjama su pripadale. Iz tri lampe od morskog stakla uzdizao se svilenkasti plavi dim. Sve tri su visile sa koštanih držalja. Na levoj strani je opazio neurednu gomilu jahaćih ćebadi u raznim varijantama žute: oker, šafran i žitna. Pod šatora je bio pokriven debelim kožama i runom. Prepoznao je kovrdžavo krzno dugoroge ovce i šareno krazno divlje mačke, ali ne i ostala. Jedno je bilo narandžasto sa belim krugovima, drugo slično konjskom ali crno-belo. Najviše ga je čudilo jedno, čvrsto i grubo, zelenkaste boje. Ležao je na nabijenoj zemlji, na debelom sloju ovčijih koža, pokriven vunenim ćebetom, mekšim i lakšim od prekrivke napravljene od vune mošusnog govečeta. Raif je konačno obratio pažnju na priliku koja je stajala pokraj ulaza u šator. Muškarac je bio visok i vitak. Nosio je gusto tkanu odeću boje peska, koja je uspešno upijala svetlo. Naslage platna su ga obavijale od glave do pete. Glava mu se nije videla od gustih slojeva tkanine. Samo je uski, krivi prorez otkrivao neznančeve oči. Čovek je lagano pognuo glavu, ali nije progovarao. Čeka, pomislio je Raif. Daje mi vremena da se naviknem na okolinu. Čučnuo je i nasuo zelenu tečnost iz bakrenog čajnika u staklenu šolju sa bakarnom tacnom. Tečnost se pušila dok je koračao preko male, kružne površine šatora. Ostavio je šolju na kože pokraj Raifovog kreveta. Muškarac je imao tamno-smeđe oči i plavkaste beonjače, kao ptica. Imao je pepeljasto-smeđu kožu i tri pravilno raspoređene crne tačkice iznad nosa, moguće tetovaže. Povukao se nakon što je klimnuo pokazujući na šolju i drvenu činiju kraj Raifovih nogu. Noćni vazduh je jurnuo u šator, kad je neznanac povukao konopac kraj ulaza i nestao. Raif je posmatrao kako zastor pada na svoje mesto. Po šatoru je lutao sveži, oštri vazduh, ljuljajući dim iznad ognjišta. Seo je. Bol ga je smesta prostrelila po levoj strani tela. Naročito je sevala u levom ramenu. Pocrveneo je, da bi trenutak kasnije

prebledeo, kad mu je krv udarila u glavu i odmah zatim spustila u niže telesne predele. Spustio je stopala na neobično, zeleno krzno i malo sačekao, pre no što je ustao. Nametnulo mu se pitanje koje je dotad lutalo negde po ivici svesti: Koliko dugo ležim ovde? Nije imao odgovor. Nije imao nikakvog vremenskog orijentira. Ustao je, da bi se odmah suočio s talasom vrtoglavice. Morao je da se pridrži za jednu od žutih kostiju. Odzvanjala je kad je kucnuo. Bila je šuplja kao ptičja. Sačekao je da se šator umiri i posegao za zelenim pićem. Mirisao je na gospino bilje i nešto što nije imalo ime. Nije ga probao. Iskapio ga je u velikim gutljajima. Kad je s tim završio, pogledao je drvenu činiju. Odmahnuo je glavom i rešio da izađe napolje umesto da se olakša u nju. Bio je u Velikoj Ledini. Shvatio je to čim je stupio na sivo, prašnjavo tle. Veliki zvezdani točak se okretao na nebesima. Nije ni pogledao mesec, znajući da mesečeve mene na Ledini ne pomažu u određivanju vremena. Duvao je blag vetar. Donosio je prašinu s dina i metalni miris novonastalih glečera. Stajao je posred kruga od pet šatora, slične veličine i oblika. Video je mali koral od koža razapetih preko kostiju, sa nekoliko dlakavih mula i jednom ovcom žućkastog krzna. Unutar kruga, u njegovom središtu, četiri čoveka su čučala oko kuhinjske vatre, bockajući zašiljenim štapovima hranu u crnom loncu. Nakratko su pogledali Raifa, pre no što su se vratili jelu. Nosili su slične odore, različitih nijansi, pa Raif nije mogao reći ko je od njih bdeo u šatoru. Jedan je zabio vitko bakarno koplje u meku zemlju. Stajalo je nadohvat leve ruke. Raif je obišao šator, da bi se olakšao. Zaključio je da je Ledina na ovom mestu ravna. Samo su dine i velike stene bacale senke na mesečini. Iznenadni poriv ga je nagnao da se sagne iskupi nešto zemlje u ruku. Tle se sastojalo od smrvljenog kamena plavca. Prašina mu je curila kroz prste kao hladni, suvi pesak. Gledao je zaprepašten činjenicom da ga Ledina priziva sebi. Približio se saznanju koje se nije dalo objasnitirečima. Nekada davno se ovde nešto dogodilo. Sadaluk, Slušalac Ledenih Trapera ispričao mu je kako Ledina nekad bejaše

poput svih drugih zemalja. Imala je sever i jug i zvezde na koje se putnik bez straha mogao osloniti. Vode su tekle, a drveće raslo. Neke životinje su pasle, dok su druge lovile. U njoj su živeli ljudi, ako ne ovi sadašnji onda neki drugi, drevniji. Raif je bio u jednom od njihovih gradova:Kahl Barranon, Tvrđavi Sivog Leda. Stresao se. Položio je ruku na levo rame, loveći bol. Ovo mesto je zadesila užasna katastrofa. Život je uništen. Slomljeno vreme je lagano curilo. Prostor i razdaljine su rastegnuti i svijeni. Na nekim mestima su postali tako tanki da ste na horizontu mogli videti hiljadu liga udaljene planine, brda i gradove. Prostor je negde bio tako zgusnut da ste mogli hodati čitav dan, da biste se u sumrak osvrnuli i videli da ste odmakli samo tri stotine stopa od polazišta. Bilo mu je teško da zamislirazmere katastrofe koja je slomila kičmu kontinentu, skrhavši je tako da je njegov odnos s prirodom i nebesima iz temelja izmenjen. Nije to mogao zamisliti, ali je stojeći bos na pesku od izmrvljenog plavca, posmatrao dine i pomislio da shvata njene posledice. Dejstvo vreline i pritiska ostavilo je brojne ožiljke. Od Angusa je čuo da plavac nastaje kad planine eksplodiraju i reke rastopljenog stenja poteku iz središta zemlje. Da li se to ovde dogodilo? Ili nešto još gore? Krenuo je nazad, u šator. Pokriveni ljudi su završili s obrokom. Zatekao ih je kako sipaju vrelu tečnost u staklene šolje. Jedan je držao šolju ispod brade, umivajući se vrelim isparenjima. Ćutali su. Raif je procenio da je veoma hladno, ali oni kao da to nisu primećivali. Ponovo su ga pogledali, ali nisu pokušali da ga zaustave. Poznavali su Ledinu. Znali su da fraze 'slobodan si da ideš kud ti je drago' i 'ne možeš da odeš' ovde ništa ne znače. Snaga ga je napustila, odmah po ulasku u šator. Umorno telo ga je bolelo. Nije mogao jasno da misli. Opazio je bakreni krčag s rastopljenim ledom. Neko je u njega stavio vreo kamičak, da bi istopio led. Popio je malo vode gorkastog ukusa. Dobro se napio, legao na postelju i zaspao. Nije sanjao. Probudio se tokom noći. Lampe su utrnule, vladao je

mrkli mrak. Odnekud izvan šatora je dopirao tihi, tugaljivi zvuk. Raif je isprva mislio da je u pitanju jauk vetra nad dinama, demantovali su ga novi glasovi. Lagani i žalobni napevi su se pridružili prvom, pre no što su otplovili svojim putem. Raif nikada nije čuo sličnu pesmu, duboku i zvonku. Podsetila ga je na Angusovu priču o velikim plavim kitovima koji plivaju ispod zaleđenih prostranstava Krajnjeg mora. „Putuju najhladnijim, najdubljim strujama, gde je voda gusta i teška, kadra da smrvi čoveka. Usamljeni džinovi pište u mraku, dozivajućisebislične.“ Raifa je pesma pokrivenih ljudi podsećala na urlik u mraku. Ima li koga? Uzvišena i žalobna pesma se nastavljala. Raif je neko vreme slušao i zaspao. Ujutru se probudio, ali pesme pokrivenih nije bilo. Srebrnkasto i razblaženo jutarnje svetio je prodiralo kroz poluprovidne zidove šatora. Unutra je bilo hladno i mirno. Ležao je posmatrajući kristalizaciju sopstvenog daha u prohladnom vazduhu. Osećao se bolje. Odmornije. Bol u ramenu nije nestao, ali je sad imao važnija posla. Bio je gladan i žedan, željan odgovora. Pronašao je stvari poređane uza zid šatora. Obukao se, da bi se zaštitio od hladnoće. Domaćini su najveću pažnju poklonili ogrtaču. Očistili su ga i pažljivo spakovali. Niko u klanovima nije pravio takve ogrtače, sposobne da se prilagode okolini. Pravili su ih mesecima. Majstori krznari su nanosili bezbrojne slojeve laka na omekšalu kožu. Samo su beli zimski ratnici smeli da ih nose. Raif je pretpostavio da pokriveni nikad nisu videli takvu odeću. Posle kraćeg oklevanja ga je prebacio preko leđa. Izašao je napolje, nenaoružan. Plitko more magle se valjalo preko dina. Nebo je bilo bledo i bezoblično, prožeto izmaglicom. Dvoje od četvoro pokrivenih ljudi stajalo je pored vatre, gledajući izvan šatorskog kruga, ka Ledini. Pozdravio ih je, kad im je ugledao oči. „Ja sam Raif Sevrans. Recite mi kome dugujem zahvalnost.“ Posmatrala su ga dva para smeđih očiju. Niko nije progovorio. Mlađi se okrenuo starijem, koji je klimnuo. Mlađi je krenuo ka šatorima.

Raif je čekao. Stariji čovek je čučnuo pored kuhinjske vatre i počeo da prevrće žar štapom. Raif je posmatrao uski prorez i zaključio da to nije čovek koji se o njemu brinuo u šatoru. Iznad nosa je imao pet crnih tačaka, a ne tri. Čovek je zakačio štap za dršku bakrenog suda, da bi ga izvukao iz vatre. Plamenovi su pucketali u magli dok je sipao vruću tečnost u šolju, koju je zatim ponudio Raifu. Prihvatio je ponuđenu staklenu šolju. Na licu mu se hvatala vrela para s mirisom gospinog bilja i toplog drveta. Nije pio. Toplo drvo se u svetu klanova smatra otrovnim. Ipak nije strahovao da bi mu napitak naudio. Treći čovek je izašao iz najdaljeg šatora i pošao ka vatri. Ovca je zablejala kad je prošao pored korala, moleći da je neko pomuze. Raif je odložio šolju na tle. Za nekoliko sekundi je nestala u magli. Treći čovek se zaustavio kraj vatre i klimnuo starijem. On je to shvatio kao znak da treba da se udalji. Ustao je i uz pomoć štapa, krenuo ka koralu. Raif je posmatrao trećeg čoveka i doneo par zaključaka. Prvo, to je bio čovek koji je bdeo u šatoru čekajući da se on probudi i drugo, Raif Sevrans neće prvi progovoriti. Treći čovek je prostrelio Raifa pogledom. Prodro je iza očiju, do središta njegovog bića. Osetio se izloženim. U jednom trenutku je nešto bilo u ravnoteži, a već u sledećem nije, kao šolja na stolu koju je neko oborio i koja se zakotrljala ka ivici. Šolja će možda stati pre no što stigne do ivice i padne. Raif nije disao. Treći čovek ga je držao prikovanog za tle pogledom svojih tamnosmeđih očiju. Ubrzo se povukao. „Sedi.“ Čovek je tiho prozborio i pokretom dugih smeđih prstiju pokazao na mesto u magli. Raif je iz jedne neznančeve reči izveo pregršt zaključaka. Zajednički nije bio njegov prvi jezik Govorio je otegnutim, prigušenim, ritmičkim naglaskom. Stekao je utisak da se stranac retko služi bilo kojim jezikom i da govorio samo zbog njega. Bilo mu je jasno da ga ovaj čovek ne osuđuje niti ga prosuđuje. Šolja se zaustavila na ivici.

Spustio se na tle. Zaronio je u hladnu maglu, kao da ulazi u vodu. Čovek je dodirnuo grudi. „Ljudisu me nekad zvali Talal.“ Čučnuo je, podižući zadnji deo halje do visine kolena. „Možeš me tako zvati, ako ti to odgovara.“ „A drugi?“ „Oni su moja jagnjeća braća. Nisam pozvan da otkrijem njihova imena.“ Načinio je nehajni kružni potez kažiprstom, rasterujuči maglu. „Dugujem ti zahvalnost. Spasao si me.“ Talal je kratko razmislio i klimnuo. „Možda.“ Raif se uznemirio. Bilo bi lepo kad bi mogao da vidi lice svog sagovornika, a ne samo oči kroz uski prorez. „Koliko vas je?“ „Jedanaest.“ Raif nije odmah shvatio da Talal broji i životinje, šest mula i ovcu, mlekulju. Ima ih četvoro, a on vidi pet razapetih šatora. Talal je pratio lutanje Raifovog pogleda od korala do šatora. „U mojoj domovini postoji poslovica: Bog će doći samo ako mu ostavite mesta u kući.“ Nasmejao se. Raif je to znao po borama oko očiju. „Jagnjeća braća i ja nestrpljivo očekujemo njegov dolazak.“ Raif je postao svestan lakog peckanja po leđima. Magla se povlačila. Nije znao zašto, ali je mislio na mali Talalov gest od malopre, na kruženje prsta u magli. „Da liste ti i tvoja braća izgubljeni?“ „Nismo.“ Kako neko može biti u Ledini a ne biti izgubljen? Hteo je da pita, ali nije. Tolika radoznalost mu se učinila nepriličnom. Još se nisu dobro poznavali. „Gde ste me našli?“ Talal je slegnuo ramenima. Ko god nije proveo makar i malo vremena na Ledini protumačio bi to kao nehajni gest, ali ga je Raif dobro razumeo. Negde. Nigde. Ko zna? „Šta je bilo s mojim konjem?“ Vetar je naneo platno na Talalova usta kad je progovorio. „Odnela ga je plima.“ Raif klimnu glavom. Magla se povukla pa je jasno video plavetne dine. Vetar ih je skraćivao, noseći prašinu s vrhova. Raif je neko vremc

ćutke trpeo udare ledenih čestica po licu. Konačno se obratio Talalu: „Otkad sam ovde?“ „Četiri noći, po zajedničkom računanju.“ Talal je govorio tihim glasom, gurajući bledunjave, oljuštene cepanice u vatru. „Bio si vrlo slab. Učinili smo sve što smo mogli da ti iscelimo telo. Pojili smo te vodom i uspavljujućim napicima. Očistio sam ti rane. Molim te da mi oprostiš, ako sam pri tom prekršio neki od tvojih zakona.“ Raif nije čuo za religije koje zabranjuju lečenje. „Nisi.“ Talal je tiho klimnuo, kao da je Raif potvrdio nešto što je odavno znao. „Vode te snažni bogovi. Takva božanstva nisu bezazlena.“ Cepanica je zašištala dok se u njoj zarobljena vlaga pretvarala u paru. Raif je na trenutak pomislio da može biti bilo gde: u dalekoj pustinji, na stranoj obali, na svetloj strani meseca. Ponekad mu se činilo da je svaki korak koji je učinio nakon napuštanja klana bio korak u nepoznato. Hteo je da kaže Talalu da nema bogova, da je prekršio zakletvu i napustio klan i da bogovi koje poznaje ne žele da imaju posla s njim, ali nije. Umesto toga se setio noćne more i ponadao da je Talal u pravu. „Gde idete?“ pitao je. Talalov izraz se promenio, negde iza maske. Podigao je ruku i dotakao tačke na nosu. Načinio je tri različita pokreta. „Gde god nas Tvorac Duša odvede.“ Raif se zapitao kakva vrsta božanstva može svoje sledbenike ostaviti ovde. Kameni Bogovi nisu imali šta da traže na Ledini. Njihov domen se završavao na čvrstoj, nepromenljivoj zemlji Pustara. „Vaš bog polaže pravo na ovu teritoriju?“ Talal je podigao pogled na Ledinu. „Moj bog polaže pravo na duše, a ne na zemlju. Naredio nam je da tražimo duše koje traže mir.“ Gonjen neodoljivim porivom sličnom nekontrolisanom trzaju kolena upitao ga je: „Žive ili mrtve?“ Talal ga je odmerio mudrim, tamnim očima. „Mi smo jagnjeća braća. Brinemo se o mrtvima.“ Vetar je zajaukao, šišajući dine. Raif se stresao, slušajući

pucketanje vratnih pršljenova. Za trenutak je pomislio na sopstveni leš i četvoricu pokrivenih ljudi koji kao gigantski gavrani kidaju mrtvo meso. Nanovo se stresao i setio da se mora čuvati zbunjujućih izvitoperenja svojstvenih Ledini. Svih njih. Talal i njegova jagnjeća braća nemaju ništa s njim. Svaka druga pomisao se graniči sa zaludnim i ludačkim bogohuljenjem. Ovde su da bi obavili poslove svojih bogova. On je ovde zato što ne zna put odavde. Talal je nastavio, svestan Raifove smetenosti: „Žene bizoni i ptičje sveštenice se bave ayah, dušama živih. Ima ih mnogo. Kažu da svakoj ovci odgovara jedno krdo bizona.“ Talal se blago nasmejao. Raif je raspoznao osmeh u njegovom glasu. „Nije pametno stajati im na putu. Ne znaju za strah kad je u pitanju spašavanje duša. Kad čovek čuje grmljavinu mnoštva kopita, okrene se i vidi gomilu nadirućih bizona, on najverovatnije menja pravac.“ Raif se nasmejao. Osećao se malo bolje, ali ga ljubopitljivost nije napuštala. „Šta je s dušama mrtvih?“ S Talalovih usta podigao se stub pare. „Morah.“ Reč je posedovala moć. Bubnjala mu je u ušima. Udarala je lagano, ritmički. Talal je počeo da se ljulja napred-nazad na petama. „Morah je božje meso. Svaki čovek, žena i dete koji prođu preko smrtnog sveta nose deo boga unutar sebe. To zovemo dušom. Kad neko umre njegova duša se uznese u nebesa. Bog je uzima i stavlja na odgovarajuće mesto. Sudnja Knjiga predskazuje dan kad će Tvorčevo telo biti celovito. Tad će hodati među nama, a mi ćemo ga gledati u lice. Moj Peščani narod s dubokom čežnjom čeka taj dan. Ako ma i jedna duša bude izgubljena, božje telo neće biti celovito, pa će on zauvek ostati nespoznat.“ „Sudnja Knjiga nalaže jagnjećoj braći da traže izgubljene duše mrtvih. Svaka mora biti prebrojana i oslobođena. One u sebi sadrže božju supstancu, što ih čini najvišim dragocenostima.“ Raif je zurio u vatru, slušajući Talala. Drvo je gorelo zelenim i belim plamenom, odajući hladni i prazni miris visoravni. Rastužio se, slušajući priču jagnjećeg brata. Talalu je poveren nemoguć zadatak koji

nikad neće biti završen. Njegov bog nikad neće doći. Ima isuviše izgubljenih ljudi i žena, umrlih daleko od mira i spasenja. Nestale su generacije tela. Meso su izjeli crvi, dok su se kosti osušile u ljuske i razmrvile u pesak. Kako će biti spaseni kad niko ne zna da su postojali? Ko će spasti duše Raspadnutih? Heritas Kant je rekao da stvorenja Slepila svakih hiljadu godina jašu da bi se dočepala ljudi i povećala svoje armije. Kada dodirnu muškarca ili ženu, ovi postaju Raspadnuti. Ne mrtvi, nikada mrtvi, ali nešto drugo, hladno i čežnjivo. Senke uđu u njih, gaseći svetlost u njihovim očima i toplinu u njihovim srcima. Gube sve. Raifse bez razmišljanja uhvatio za rame. Rana ga je ujedala ispod ogrtača. Ako je Heritas Kant imao pravo, tokom hiljada vekova je izgubljeno mnoštvo ljudi. Njihove duše su vlasništvo Gospodara Tame. Pogledao je Talala. Da li je znao za to? Da li je znao da je njegov zadatak nemoguć? Talal je mirno gledao. „Jednom godišnje u najtoplijem letnjem mesecu, kad se peščane zmije okuraže i kad čak i žuljevite bube traže senku, stižu oluje. Dani budu mračni kao noć. Kiša ljulja s nebesa, a munje besomučno udaraju. Veoma retko se dešava da pesak ošinut munjom postane staklo. Tada nastaje izuzetno retko staklo. Hiljadu oluja može preći preko ovog predela, a da se ništa ne desi. Pesak, vetar, mesec i zvezde moraju biti u savršenom skladu pre no što munja udari i preobrazi jeftini pesak u dragoceno olujno staklo. Kraljevi i šamani žude za njime. Čuo sam da se u njemu vide druge oluje. One koje se tek skupljaju i koje možda dolaze, gromovite oluje i ljudske oluje. Moji ljudi uvek prečešljavaju pesak, u potrazi za njim. Krije se ispod površine baš kao korenje đumbira. Sanjamo o pronalasku savršenog, celovitog komada, dugog kao mač i jasnog kao voda. Za mog života nisam čuo da je neko našao takav. Svakog dana prečešljavamo pesak.“ Talal je zastao, čekajući da ga Raif pogleda u oči. „Tražiti, znači živeti podstaknut nadom. Buditise svakog jutra s mišlju Možda ću baš

danas naći ono za čim tragam. Svrhovitost na čoveka deluje kao obrok od pirinča i jagnjetine, ispunjava ga iznutra.“ Raif je duboko udahnuo, puneći pluća hladnim vazduhom. Čekao je da Talal prestane da govori o potrazi za olujnim staklom i da počne da priča o njima dvojici. Spustio je pogled na šake, posivele od hladnoće. Prsti su mu bili obamrli. Naročito jadno je izgledao goli i izobličeni patrljak prsta na levici, koji mu je odsekao Mrtvorođeni. Rana mu je zacelila još pre nekoliko meseci, ali će ožiljak, posledica grubog šivenja, zauvek ostati. To je bila cena ulaska među Sakate Ljude. Niste mogli postati jedan od njih, dok god ste bili celi. Da li ćeš se vratiti? Zavukao je ruke u nabore orlovskog ogrtača. Nadao se da će se tako otarasiti sećanja na reči Mrtvorođenog. Sunce se probilo kroz izmaglicu, odajući šturo srebrnkasto svetlo, zbog kog je sever izgledao malo topliji. Talal je ustao. Neko je izašao iz najdaljeg šatora i krenuo ka vatri. Raif je na osnovu svinutih ramena i jedva primetnog lelujanja u hodu pretpostavio da se radi o starijem jagnjećem bratu, kojem se tog jutra javio. Nosio je uvijenu molitvenu prostirku. „Vreme je za molitvu“, rekao je Talal. Raif je ustao. Morao je da razmisli. Po glavi su mu se rojile lude ideje. Da li su jagnjeća braća znala kog su spasila? Ja posmatram mrtve. Oni ih spašavaju. Da li je to važno? Talal je pošao u susret starijem čoveku. Izmenjali su pregršt reči na stranom jeziku. Vetar im je uvijao ogrtače oko nogu. Stariji čovek je klimnuo. Razmenilisu još nekoliko reći, pa se Talal uputio ka Raifu. „Moj brat pita da li ćeš nam se pridružiti u molitvi?“ Poziv ga je iznenadio. Još više ga je iznenadio poriv da pristane. Odmahnuo je glavom irekao. „Možda sutra.“ Lagao je. I Telal je znao da laže. „Kako god želiš.“ Raif je hteo da nešto doda, ali nije. Kako da nekom kažeš da nećeš da se moliš njihovim bogovima zato što se plašiš da ne padneš ošinut nebeskom munjom? Krenuo je u šator nakon što je blagim

naklonom pozdravio Talala. Jagnjeći brat ga je zaustavio pitanjem: „Koliko dugo si hodao Ledinom?“ Raif se okrenuo, uz ljubazan osmeh. Bio je dvadesetak stopa daleko od maskiranog i zaogrnutog Talala. Plavac donet s dina već je punio tragove njegovih stopa. „Predugo.“ Domaćin nije uzvratio osmeh. Smrknuto ga je posmatrao. Raif je prvi put uočio duboke bore oko Talalovih očiju. „Čovek koji ne zna gde je krenuo, nikad neće naći put.“ Raifse okrenuo i otišao.

SEDMO POGLAVLJE Dvadeset kamenova Oka MARAFISOVO OKO gurnuo je zdravo stopalo u uzengiju i zamahnuo drugom nogom prebacivši se preko konja. Gvozdeno-sivi pastuv je zatresao glavom i zakloparao gvožđem okovanim kopitima po vulkanskoj steni. Potegao je uzde i potapšao bojnog konja po leđima, preuzimajući kontrolu. Bila je to veličanstvena životinja. Nož je nije krivio zbog negodovanja. Najverovatnije bi učinio isto da mu je neko ugurao metal među zube i zabio dve metalne mamuze u slabine. Bilo je đavolski hladno. Nebo zapadno od Ganmidiča imalo je crvenkastu boju, poput usnenog čira, što je nagoveštavalo sneg, a voda u sporoj reci na zavoju se već pretvarala u led. Za utehu, vetar nije duvao. Ovo nije bilo idealno vreme za juriš na kapije Kraba, ali je Marafisovo Oko napad uvek pretpostavljao čekanju. Pažljivo je pritezao veze i sastave na prsnom i leđnom oklopu. Ljudi stalno gube glave zbog naizgled beznačajnih propusta. Stajao je na uzvišici, izložen mnoštvu pogleda i smirivao sebe nizom sitnih, uvežbanih pokreta. Visokorodni i moćni seoski lordovi i njihovi sinovi nisu ga ispuštali iz vida. Osećao je kako ga njihovi oštri i kritički pogledi peku po leđima. Zvali su ga mesarevim sinom, ali samo iza leđa. To nije bio njihov stil. Plašilisu ga se, ali je strah bio nepredvidivo osećanje. Marafisovom Oku nije promaklo da se lakše gutalo uz kašiku prezira. Seoski lordovi su se s njim ljubazno ophodili - iako im je to teško padalo - dok su ga u međusobnom razgovoru proklinjali i nazivali blatokrvnom, divljom životinjom. Okrenuo je golemog bojnog konja, ne obraćajući pažnju na paža

s mačem, i pogledao na more šatora koje se širilo po šumovitoj visoravniseverno od reke. Zora je svanula i odnela sa sobom neprozirnu maglu, ali je dnevno svetlo slabašno sijalo. Seoski lordovisu zauzeli najbolje i najbezbednije položaje, duž kamenitih, strmih obala Vuka. Ružna boja neba se odražavala po skupocenoj svili plemićkih šatora. Kuvao se doručak. Izdaleka je video da seoski lordovi ne štede na ukusnim zalogajima. Služinčad je zveckala loncima, trebila divljač, sekla sir i mrvila biber. Neka budala je zapalila vatru i okretala jagnjeću polutku. Šta oni misle, da su na turnirskom polju? Nož je uz gadljivu grimasu okrenuo konja, baš kad mu je pažnju privukla usamljena figura ispred najudaljenijeg svilenog šatora. Spreman je, pomislio je Marafis. Garik Hjuz iz kuće Hjuza, naslednik prostranih poseda na Istočnim majurima bio je oklopljen i naoružan. Nosio je jednostavni grudni oklop, zakrivljen na vratu i pojasu, s dodatnim ojačanjem na levom delu prsa. Koštao ga je više nego dobra kuća. Marafis je znao da ceni vrhunski zanatski rad. Majstoru je samo za emajl trebalo najmanje tri meseca rada. Zakrivljene ivice i ispupčenja su krasile bele i srebrne trake. Na desnom ramenu se blistao ukras veličine novčića u obliku razbesnelog vepra, Belog Vepra kuće Hjuz. Garik Hjuz je uzvraćao Marafisov pogled. Držao je bojni šlem pod pazuhom, otkrivajući kratko ošišanu kosu. Imao je devetnaest godina. Nije ličio na običnog devetnaestogodišnjaka. Nadmenost je bila zaštitni znak majurskih lordova. Položaj naslednika najuglednije plemićke kuće Spajr Venisa još više ga je uzdizao od običnog sveta. Iz tog doma su potekla dvadeset tri nadlorda. Ambicija da postane dvadeset četvrti po redu izbijala je iz svakog mišića na Garikovom licu. Nož ga je gledao na vežbalištu i u vojničkim barakama. Bio je to srčani borac, vešt i proračunat zapovednik. Zapovedao je odredom od sedam stotina kopljanika. Bilisu to najbolje opremljeni vojnici u čitavoj armiji. Svi do jednog su jahali u verižnom oklopu, naoružani bodežom, konjičkim mačem i kopljem. Hjuz ih je svakodnevno obučavao za

borbu u organizovanoj formaciji. Marafis mu se nevoljno divio na postignutom uspehu. Umeo je da ceni dobro obučene vojnike. Obojica su cenila zapovedničku veštinu. Hjuz se hladno nasmejao rivalu u lice. Marafis je iz tog osmeha doznao sve što mu je bilo potrebno. Oštro je trznuo uzde i odjahao. Beli Vepar od njega neće ništa saznati. Staza je vodila na jugoistok, paralelno s oštrom rečnom okukom, pa se Marafis odlučio da projaše kroz logor. Jon Barden je čučao pored vatre, ispijajući doručak. Kositrena krigla je najverovatnije bila puna piva, ali Marafis zbog toga nije brinuo. Prvi kapetan novoobrazovanog Ciljnog odreda dobro je podnosio piće. Opazio je zapovednika i ustao zajedno sa zamenikom Tatom Makerlojem, zvanim Skuša, ali je Marafis obojici pokazao da sednu. Kasnije će s njima razgovarati. Hteo je da bude sam. Logor je pokrio veliku površinu, s koje se dizao nepodnošljiv smrad. Mešavina mirisa konjske balege, ljudskog znoja, dima i ovčije masti stopila se u jedinstven vonj koji je Nož poistovećivao sa ratom. Bio je naročito primetan u delu logora koji je pripadao Ciljnoj četi. Borci Ciljne čete su, iz samo njima poznatog razloga, odlučili da koriste osušenu konjsku balegu kao gorivo. Jedinica je obrazovana pre tri meseca, u Spajr Venisu. Činili su je dobrovoljci, veterani Ciljne straže. Brojala je tačno sedam stotina duša, što nije bilo slučajno. Marafisovo Oko nije prisustvovao donošenju odluke o korišćenju osušene balege. Bilo mu je jasno da to nije učinjeno zbog oskudevanja u ogrevu, već zbog politike. Odred se utaborio uzvodno od seoskih lordova, pa je vetar svakodnevno darivao plemiće neprijatnim mirisom. Staro, ogorčeno rivalstvo između seoskih lordova i straže odvajkada je razdiralo Spajr Venis. Seoski lordovi su upravljali zemljom oko grada, dok je straža vladala prostorom između zidina. Garda je držala gradske kapije. Nijedna crvljiva jabuka ili kalajna kašika nije mogla ući u grad bez njihovog znanja. Niko, čak ni Garik Hjuz ili glavni ispitivač, nije mogao prići nadlordu bez pripadnika straže iza leđa.

Seoski lordovi su očajavali zbog toga, tačnije, penili su kao besni psi. Imali su moć. Imali su bogatstvo, zemlju, titule i privatne armije kožnjaka. Imali su kraljevsku moć na posedima van grada. Unutar gradskih zidina bili su smerni molioci, nemoćni pred blatokrvnom svetinom niskog roda. To ih je najjače peklo. Marafisovo Oko se napeto osmehnuo. Momci iz straže su bili njegovi ljudi, dobri, čvrsti i bistri vojnici, s obe noge na zemlji. Oni nisu pekli divljač za doručak, to nikako. Kusalisu kašu sa grumenom ovčije masti i parčetom krvavice, alisu imalisreće. Opreme im nije manjkalo. Marafisovo Oko se lično postarao za to. Nije hteo da braću stražare šalje nepripremljenu u rat. Svih sedam stotina pripadnika Ciljne straže je u kanijama imalo krvavo-crvene mačeve iskovane u Crvenoj kovačnici. Uspeo je da od nadlorda iskamči novac za koplja. Dobar deo izdataka za prsne oklope pokrio je iz sopstvenog džepa. To ga je koštalo čitavog miraza dobijenog od Rolanda Stornveja, posle ženidbe njegovom najstarijom kćerkom. Ni to nije bilo dovoljno, za oklope je potrošio i polovinu ušteđevine, čuvane u Hramu Kostiju. Oklopise nisu mogli porediti sa opremom Belog Vepra, ali se radilo o pouzdanoj opremi. Stražari će, zahvaljujući njemu, možda preživeti najčešće kobni udarac koplja. Marafisovo Oko je zauzdao konja na vrhu litice isjahao. Više nije bio u logoru. Skupina niskog, trnovitog drveća ga je skrivala od radoznalih i neprijateljskih pogleda. Ispod njega se prostirala Vučija reka, široki, mutnjikavi vodeni tok. Stenje i drveće naneseno ranijim bujicama je, posred reke, obrazovalo nesigurno ostrvce. Neka vrsta čaplje je čučala na vrhu najvišeg stabla. Marafis se slabo razumeo u ptice, pa nije znao kako se ova zove. Naglo se okrenuo. Hladna vazdušna struja je duvala uz liticu, pravo u mrtvo oko. Pokrij ga, odreda su ga savetovali malobrojni kojisu se usuđivali da u njegovom prisustvu spomenu izgubljeno desno oko. Šarac će ti iseći parče kože, koje ćeš vezati preko oka. Poslušao ih je, ali ga je nešto, u poslednji čas, sprečilo da ga stavi. Ubrzo se pokajao zbog

životinjske tvrdoglavosti, ali sad više nije mogao natrag. Izbegavao je da se pogleda u ogledalo, da ne bi video odvratnu, praznu očnu duplju. Postao je to što je postao, sviđalo se to nekom ili ne. U najgorim trenucima je zamišljao kako nakazno oko predstavlja pravi odraz njegovog unutrašnjeg bića. Ljudi su ga oduvek smatrali monstrumom. Sad je to i postao. Najčudnije je to što je ponekad mislio da može videti na nepostojeće oko. U snovima je video dalje. Boje su bile življe, a ivice jasne kao na precizno izvedenom crtežu. Budio se ubeđen da je oko još uvek tu... sve dok ne bi uzeo bokal. Prosuo bi vodu. Uvek bi je prosuo. Lepo je video nadaleko, ali je uvek grešio u proceni pri pokretima ruku. Marafis je protrljao praznu duplju, ne skidajući rukavicu. Teško se navikavao na hladnoću, prodirala mu je u glavu, ledeći misli. Prokleta da je Ezarhia Mart. Zbog njenih prljavih vradžbina ostao je bez kože na stopalu i jednog oka. Nije se na tome zaustavila, pobila je braću-na-straži. Petoricu je raznela po čvrstom granitu Gorkih brda... Dosta, prekorio je samog sebe. Šta je bilo bilo je. On je Marafisovo Oko, zaštitnik Spajr Venisa, zapovednik Ciljne straže, naslednik nadlorda i muž Lione Stornovej, kćeri visokih poseda. Dobio je više no što je izgubio, što najveći broj ljudi za sebe ne može reći. Ako ćemo pošteno, njegova supruga je bila uobražena aljkavuša. U stomaku je nosila ko zna čije dete. Bila je nezamislivo bogata. Njenim venama je tekla krv jedne od najuglednijih plemićkih kuća Spajr Venisa. Dom Stornovejovih se po bogatstvu mogao meriti sa kućom Hjuza. Bili su stariji od Hjuzovih. Vodili su poreklo od samog kopilastog lorda Tornija Fajfa. Iako po broju nadlordova nisu mogli da se mere sa kućom Hjuza, taj nedostatak su uspešno nadoknađivali bogatstvom. Stornovej je upravljao parom najvažnijih planinskih prelaza južno od grada. Oporezivao je svu robu koja je tuda prolazila. Ljudi su zbog tog prihoda, novca s poseda i legendi o sulskom zlatu govorili da su Stornovejovi najbogatiji plemićki dom. Teško se

navikavao na toliko bogatstvo. Šta je mesarev sin znao o zlatom izvezenoj svili, smaragdima, ambri, naparfemisanim jastucima i pozlaćenim molitvenicima? Da li je mario za to? Samo ga je moć interesovala. Znaće on kako da upotrebi zlato Stornoveja. Njihovo bogatstvo će mu dobaviti neophodno oružje, tvrđave, konje, stražare i mito. Namršteno je pogledao na istočno nebo. Sunce se uzdiglo iznad istočnih oblaka. Kucnuo je čas za pokret. Brzo se vratio u logor. Naredio je čoveku s rogom da pozove trupe na oružje. Jon Barden mu je uzjahao u susret. Zajedno su izvršili smotru Ciljnog odreda postrojenog u vrstu. Šlemovi, neraspoloženo je pomislio Marafisovo Oko. Trebalo je da ih nabavim na istom mestu. Dočekao ga je stroj vitkih, čvrsto građenih muškaraca u crvenim ogrtačima. Onisa šlemovima u obliku ptičjih glava izgledalisu kao bića iz dečjih noćnih mora. Nosili su stilizovane prikaze Ubipsa Spajr Venisa. Glomazni šlemovi su opasno ograničavali pokrete glave. Pod njima su se kretali kao bića probuđena iz mrtvih. Dobra trećina od sedam stotina nije imala ptičje šlemove. Nosili su ono što su izmolili, pozajmili ili oteli. Bilo je mnogo jednostavnih, oblih šlemova od crnog gvožđa. Ostalisu nosili kacige bez vizira sa kitnjastim krestama na koje nisu imali pravo i perima koje nisu ničemu služila. Jedan je nosio šlem s dva orijaška bikovska roga. Zapazio je i ratnika s nečim što je iz daljine ličilo na drveni lavor. „Vadi“, pozvao ga je Marafisovo Oko. Vil Vadi je vezivao konju rep, da mu ne bi smetao tokom juriša. Bio je to visok, žilav šezdesetogodišnjak s bubuljičavim nosom. Marafis se sećao da ga je baš on obučavao kao regruta. Sad je bio zamenik majstora oružja Endrua Periša, koji je i sam bio među sedam stotina pripadnika Ciljnog odreda. „Gospodine“, Vadi je obrisao nos zadnjim delom ruke. „Šta ti je to na glavi? Mnogo liči na drvenu činiju.“

„Imate pravo, gospodine.“ Vadi je kucnuo po činiji, koja je šuplje odzvanjala. „Sam sam izbušio rupe. Sestra je vezala oputu.“ „Bolje da sise meni obratio. Snabdeo bih te s nečim prikladnijim.“ Vadi je odmahnuo glavom. „Nisam hteo. Trideset godina službujem u straži. Dojadilo mi je nošenje ptičje lobanje na glavi. Možda sam budala, ali bih radije rizikovao dobar udarac sekirom po tintari nego da jašem uokolo sa četiri kilograma metala na glavi.“ Marafis mu je verovao. Znao je da je Vili Vadi, kao i većina bivših stražara, u teškoj novčanoj oskudici. Njegova godišnja primanja od deset srebrnih novčića su jedva bila dovoljna za tanjir tople čorbice pre spavanja. Plen im je bio neophodan, pa se Marafis potrudio da ga se njegovi ljudi i domognu. Nadlord Pentero Is je, na Marafisovo uporno zahtevanje, naredio da im se omogući prvenstvo u podeli plena. On nije bio budala, znao je da nadlordova reč nije zakon, pogotovo ovako daleko od Spajr Venisa. Pljačka je već počela. Vojska je pustošila usputne farme, mlinove, seljačke kuće, kovačnice i svratišta. Juče su napali rudarski logor. Marafisovo Oko je prvi put video prepad u kom se najžešća bitka razvila tek posle napada. Ponosio se svojim ugledom. Plašili su ga se kožnjaci i plaćenici podjednako. Spontano su odložili oružje čim su čuli za dolazak glavnokomandujućeg. Bog sveti zna kako su na kraju podelili plen. Ako je suditi po raspoloženju stražara oko šatora sa zalihama Ciljnog odreda, njegovi ljudi nisu loše prošli. Vadiju je rekao: „Stavi neki metal na glavu. Odmah!“ Stari borac je poskočio u mestu, kao ošinut zapovednikovim odsečnim naređenjem. „Naravski, gospodine.“ Marafis je okrenuo glavu, da ne gleda kako ostareli ratnik trči ka kovačkim vatrama u potrazi za gvozdenim loncem ili nekim drugim, prikladnim predmetom. Prokletstvo. Zar ne zna da će ga gađati odozgo dugim lukovima? Klanske strele su oštre i opasne koliko i njihove bojne sekire. „Jon“, obratio se zapovedniku Ciljne čete. „Podeli ljudstvo na

pola. Naši momci će obrazovati zid štitova sa obe strane odreda Vepra. Hjuz preuzima centar.“ „Razumem.“ Jon Barden nije skrivao nezadovoljstvo ovim planom. Raspravljali su o njemu prošle večeri. Marafis se tek danas odlučio za konačno rešenje. Pomogao mu je Hjuzov jutrošnji arogantni nastup. Ciljni odred će okružiti jedinicu Belog Vepra kao oružana straža. Verovao je Gariku Hjuzu koliko i kurvis prištevima. Bolji sam od tebe. Čvršći sam i lukaviji. Kad jednog dana budeš čuo šištanje vetra, to će biti zvuk mog bodeža. To mu je Garik Hjuz jednom rekao s hladnim, nadmoćnim osmehom. Bili su takmaci za mesto nadlorda Spajr Venisa. Sudbina je odredila da ova od boga zaboravljena vukojebina, naseljena divljim klanovcima u životinjskim kožama, bude njihovo bojište, Pentero Is je naimenovao naslednika. Garik Hjuz nije hteo da vidi Maraftsovo Oka na mestu nadlorda. Is je načinio nečuveni presedan. Doneo je odluku koja neće opstati posle njegove smrti, ali to nije bilo važno. Marafis je sebe proglasio nadlordovim naslednikom. Svako ko poželi tu poziciju, mora prvo ukloniti sedam stopa visokog i dvadeset kamenova teškog Noža. „Voleo bih da se ne razdvajamo“, oglasio se Jon Barden. „Uzmi levo krilo. Klonise reke.“ Marafisovo Oko je snažno odmahnuo glavom. Jahali su između redova kožnih šatora. Konjska kopita su tonula duboko u glib. Logorski sveštenici su, još pre zore, rasuli sveti pepeo. Svuda se osećao neobični, golicavi miris spaljene beladone. „Ako kapija padne, Beli Vepar nas može odseći. Dvanaest konjanika na pravom mestu i odred Vepra može prvi umarširati u utvrđenje. Bićemo ispred njega, samo ako zauzmemo središte. Garik Hjuz će videti toliko crvenog da će misliti da mu se glava rascepila.“ Jon Barden je uporno negodovao. Bio je to zdepast, snažno građen muškarac, guste plave kose i bogate brade prošarane prvim sedinama. Imao je Ubipasov broš na bojnom ogrtaču sa dva malena

rubina umesto očiju. Rubine je dobio za dvadeset godina službe na mestu kapetana straže. Jon Barden je isterao Zaklete vitezove iz grada, ugušio pobunu gladnih tokom teške zime nakon proglašenja Pentero Isa za nadlorda. Vodio je vojsku protiv Haunds Majra na Čok Kriku, slomio Devetodnevnu pobunu pod vodstvom gospodara Živinih poseda i sprečio niz pokušaja ubistva Isa. Od početka je tražio da preuzme centar, što mu je Marafisovo Oko zamalo dopustio. Uzdržao se zbog razgovora s Pentero Isom od pre deset dana. „Kako da vodim ove rogove u vreći?“ pitao je Isa. Glas mu je odzvanjao mramorom obloženim Crnim svodom. „Seoske lordove, sive ogrtače, stražare?“ „Već osamnaest godina vršiš dužnost zaštitnika Spajr Venisa“, odgovorio mu je Is, hladan kao bunarska voda. „Znaš kako da vodiš ljude. Vreme je da naučiš kako da ih koristiš.“ Marafis se prisetio Isovih reči i stresao od jeze. Nadlordova hladna proračunatost mu je bila strana, ali je baš on od svih ljudi najbrže dogurao do najvišeg položaja i na njemu najduže ostao. To nije mogao zanemariti. Is je bio sin proizvođača luka iz Trans Vora. Mesarskisin je imao šta od njega da nauči. Upotrebiće Garika Hjuza i njegov odred Belog Vepra, tako što će mu dati centralnu poziciju u bojnom redu. Najveća opasnost vreba u centru. Branioci Ganmidiča će najžešće napasti vrh napadačkog klina. Marafisova početna ideja se poklapala sa Jon Bardenovom. Njegovi ljudi će stati u središte bojnog reda. Zatim se zapitao:Da li bi Is tako postupio? Razmislio je i promenio odluku. Znao je da je ljudstvo Belog Vepra obučenije i bolje opremljeno. Hjuz je to znao. I Jon Barden je to znao, ali mu je ponos ograničavao duh. Odred Belog Vepra se godinama obučavao za borbu u gustoj formaciji. Kretali su se kao jedan. Vodili su ih kapetani s dugogodišnjim iskustvom u patroliranju južnim granicama prema Glejvu, ljuti i odlučni ratnici. Ciljni odred su činili valjani ljudi, ali je dobra trećina bila starija od četrdeset godina - veliki broj njih se odavno povukao iz vojne službe. Ma koliko želeo da sa sobom

povede cvet Ciljne straže, Marafis se morao zadovoljiti dobrovoljcima. Ostatak je bio raznolika družina, ostarelih boraca, tragača za uzbuđenjima, zilota, staraca koji maštaju o povratku prohujale slave i grebatora u potrazi za gotovinom. To ni po kojem merilu nije bila besprekorna jedinica. Marafis je nalazio neke utehe u činjenici da su je činili isključivo dobrovoljci. Nije gubio iz vida da je bezbednost Spajr Venisa bila njegov najvažniji interes. Ako bi značajno oslabio stražu, ugrozio bi nadlordovu bezbednost. Marafisu ni najmanje ne bi odgovaralo ubistvo nadlorda, dok on s vojskom bivakuje na dvadeset i jedan dan puta od grada. U slučaju da se nešto desi nadlordu, on mora biti u blizini, spreman da zauzme novu dužnost. „Povedi moju armiju, Nožu“, promrmljao je Is, pre nekoliko meseci u Crnom svodu, „za uzvrat ću te imenovati naslednikom.“ Marafisovo Oko je snažno uzdahnuo. Stajao je i razmišljao, dok se blato na konjskim potkovicama stvrdnjavalo u kredu. „Jon“, brecnuo se. „Dosta priče. Podeli ljudstvo. Polazimo za četvrt.“ Sačekao je da ga Jon Barden pogleda u oči i klimne, da bi podbo konja ka Blatnom taboru, staništu plaćeničkih četa. Posao nadlorda ne ide ruku pod ruku s prijateljstvom. Nije mu mogao reći drugi razlog za prepuštanje središnje pozicije u bojnom redu Gariku Hjuzu i odredu Belog vetra, iako ni Jon Barden nije voleo uštogljenog plemića. Hjuz još od polaska iz Spajr Venisa lično predvodi odred u svakoj akciji. Danas će jahati u centru središnje borbene formacije, svima na nišanu. Nož nije bio sklon samozavaravanju. I te kako bi mu odgovaralo da Garik Hjuz padne pogođen preciznom klanovskom strelom. To bi mu uštedelo dvoboj ili plaćene ubice i uklonilo rizik od ratova između istočnih i visokih poseda. Ne bi bilo komplikacija, prebega i krvavih omaški. Marafisvo Oko je slegnuo ramenima veličine odrasle ovce. Ima pravo da se nada do poslednjeg časa. Blatni tabor je bio na severu logorišta, blizu linije drveća. Kroz

redove šatora su tekla dva potočića, koje su plaćenici krstili Sraćko i Piško. Podelili su se na klanove. Profesionalnije čete su odabrale snažne odbrambene položaje, ojačane stablima kamenog bora. Utaborili su se uzvodno od ostalih i osigurali sebi uzdignuto zemljište i pitku vodu. Pokrivali su se golemim navoštenim platnima, razapetim preko vrbovih mladica. Zidove zaklona su pravili od gorkog drveta. Marafisovo Oko se divio jednostavno, lako i brzo izgrađenom logoru. Tako konstruisan tabor pružao je dobru zaštitu plaćeničkim četama. Putovali su sa malo prtljaga. Nisu za sobom vukli desetak zaprega sa šatorima i opremom kao seoski lordovi. Sav provijant su nosili na osam teglećih konja. Pogled na donji kraj Blatnog tabora nije ga ispunio sličnim zadovoljstvom. Slobodnjaci su se drugačije ponašali. Video je raspuštene bande loše opremljenih pešadinaca. Muvali su se oko kuhinjskih vatri, sisajući odbačene kosti. Čistili su vrhove kopalja prljavim krpama i pripasivali ili otpasivali grudne oklope. Češali su se po vašljivim krastama, potezali jeftini alkphol od žitarica iz grubo načinjenih pljoski i pljuvali po prašini. Među šatorima se muvala šarena gomila uzgajivača pilića, putujućih trgovaca, voskara, konjušara, ribara, ćumurdžija, grnčara, odmetnika i lopova. Svi su bili tu, nervozni kao kokoške koje su namirisale lisicu. Ugovor im je garantovao jedan srebrnjak na svakih deset dana i „pravedno i zakonito odmeren deo zajedničkog plena tokom vojevanja.“ To je značilo da od plena najverovatnije neće dobiti ništa. Marafis je gajio izvesne simpatije prema njima, ali se i gadio njihove nepripremljenosti i neorganizovanosti. Kakvi ljudi dopuštaju da im životinje gaze po debelom sloju sopstvenog izmeta? Pogled na Blatni tabor ga je zbilja oneraspoložio. Prišao mu je Stiven Grajms, vođa najveće profesionalne plaćeničke jedinice, da bise upoznao sa najnovijim planovima. Poticao je iz porodice seljaka najamnika iz Haunds Majra. Napredovao je neviđenom brzinom. Dogurao je daleko za jednog dvadesetpetogodišnjaka. Nož se zagledao u Grajmsovo neprozirno,

suncem opaljeno lice i video sebe, samo mlađeg i sirovijeg, još nepromenjenog susretom sa moćnim i uvaženim seoskim lordovima. „I oni seru na dupe baš kao ti i ja“, rekao je Grajmsu početkom kampanje, „jedina razlika je što, posle silne guščje džigerice, prepeličjih jezika i sirovih ostriga oni svoje koriste češće nego mi.“ Radovao bi se da mu je neko, u tim godinama, saopštio nešto slično, ali Grajms očigledno nije bio spreman za tu lekciju. Još uvek je bio nesiguran u društvu Garika Hjuza i njegove visokorodne braće. Kad bi nekiseoski lord izgovorio naređenje, Grajmsova prva pomisao je bila da ga posluša. To nije dobro. Ima svakakvih seoskih lordova, odvažnih i neodlučnih. Među njima je bilo i potpunih idiota, a svaki od njih je verovao da je bogomdan za zapovedanje. Marafis je opazio Endrua Periša i stegao Grajmsa za podlakticu, poželevši mu „dobit na bojnom polju“. Uputio se ka nekadašnjem majstoru oružja. Endru Periš je pobegao od logorske buke i strke. Stajao je na ivici litice, gledajući na jug i maglovite, purpurne kupe Gorkih brda. Iz gvozdene kocke veličine pesnice pod njegovim nogama vio se dim, upozorenje smrtnicima da se drže podalje od majstora oružja. Endru Periš je razgovarao s bogom. Majstor oružja Ciljne straže je imao šezdeset jednu godinu, snažne noge i uspravno držanje dostojno upola mlađeg čoveka. Sedu kosu je šišao kratko, vojnički. Blagi osip na vilici i vratu je svedočio o preterano čestom brijanju. Nepokolebljiva rešenost, udružena sa samodisciplinom nagonila ga je da svakog dana ustaje u cik zore, zapali vatricu i skuva sebi doručak. Četrdeset godina je službovao u Ciljnoj straži. Ovaj gorljivi vernik je, nekad davno, u drugom životu bio drugi sin majurskog lorda od Divljih Šiljaka. Marafisovo Oko ga je smatrao najkorisnijim čovekom u logoru. Sačekao je da završi službu. Unervozio se, nenaviknut da čeka. Radoznale oči su uočile njegovo ponašanje. To ga je učinilo još nervoznijim. Odlučio je da sjaše. Pri doskoku ga je prostrelio bol u

unakaženom stopalu. Nije obraćao pažnju na to. „Padaće sneg, proliće se reka krvi“, konačno je progovorio Periš. Zgazio je petom na raspeće, utiskujući ga duboko u zemlju. „Ali njegova volja će biti izvršena.“ Obratio se glavnokomandujućem. Katarakta se prevlačila preko njegovih kestenjastih očiju. Progovorio je strahovito snažnim glasom, kadrim da probije rupu u zidu. Svaki ubijeni klanovac će biti molitva: Vidi koliko te volimo, dobri Bože. Marafis ga je posmatrao skamenjeno. Istinski vernicisu ga brinuli. Iskustva stečena tokom Proterivanja naterala su ga da zazire od ljudi s plamenom vere u očima. Ponekad bi se oteli kontroli. U vojsci je bilo bar hiljadu ljudi koji su pošli u rat nadajući se da će poseći što više jeretika. Bili su to dobri, vredni, odani ratnici, ali niko nije znao šta će se dogoditi ako se njihov religiozni gnev razgori. Nož nije zaboravio da je s konja gledao kako njegova sabraća iz straže odsecaju stopala i šake Zakletih vitezova. Nije sprečio tu nepotrebnu okrutnost, ali mu se nije svidela. Perišu se obratio krajnje poslovnim tonom: „Obavesti Hjuza da će preuzeti centar. Podelićemo Ciljni odred - štitićemo mu bokove. Ja ću voditi istočno, a Barden zapadno krilo.“ Endru Periš je progutao i sažvakao informaciju. Nije to bio najpametniji borbeni plan, ali Periš nije gubio vreme na detaljne analize. On je bio veza, most između seoskih lordova, njihovih armija i podaničkog ljudstva. Periš je mogao razgovarati sa najsmrdljivijim i najsirovijim svinjarem u Blatnom taboru i odmah zatim otići na razgovor sa namirisanim seoskim lordom, koji leškari u svilenom šatoru. Svi su ga poštovali. U venama mu je tekla krv seoskih lordova, što mu nije smetalo da gazi po blatu pešadijskim čizmama. Nož je mogao komandovatiseoskim lordovima i bez Periša, ali je ovako bilo lakše i jednostavnije. Tako su usijane glave mirovale na obe strane. Seoski lordovi nisu morali da primaju direktna naređenja od mesarskog sina. Ostalo ljudstvo je pošteđeno neprijatnog kontakta sa seoskim lordovima.

„Ne ispuštaj ga iz vida.“ Perišov glas je bio tvrd kao gvožđe. Nisu morali da navode imena. „Kad bitka počne, pokoravaće se samo svojim pravilima.“ Marafis je pogledao rečnu krivinu koja je krila zidove Ganmidiča načinjene od zelenog, vulkanskog kamena. Prvi sneg je počeo da pada. Klizave i teške pahulje su zaranjale u vodu kao ptice grabljivice. „U ovu bitku ulazim rukovodeći se sopstvenim pravilom“, rekao je. „Pas će pojesti Vepra.“

OSMO POGLAVLJE Zaprega od dvanaest konja „RAJNA. ŠTA vidiš?“ Rajna Blekhejl je pratila pogled Anvin Ptice, upravljen južno, preko utvrđenja Blekhejla. Stajali su na drevnoj streličarskoj galeriji, koja je štrčala iz južnog zida okrugle tvrđave. Dugoglavi je rekao da ovde decenijama niko nije dolazio. Rajni je bilo jasno zašto. Galerija je izgrađena na spoljnoj strani kupole po naređenju Ratnog poglavice, Evana Blekhejla. Njegov sin je posekao poslednjeg Dunskog kralja. Na brzinu je izgradio mnoštvo odbrambenih objekata, gonjen strahom od odmazde. Konstruisao je kružni zid na šest stotina stopa od okrugle kuće, šestospratnu osmatračku kulu na vrhu brda Pek u istočnom borovnjaku i niz prepreka, bunara i rovova na granici Duna i Blekhejla. U njima je, po Rajninom saznanju, poginulo dosta ovaca. Evanova građevinska zaostavština je uglavnom urušavana u poslednjih pet stotina godina. Ako je suditi po ispucalom kamenu i trošnim daskama, ni ova platforma neće dugo opstati. Ovde ipak nije bilo tako loše. Duvao je neobični istočni vetar, svijajući crne, kamene borove i rasturajući poslednje krpe snega. Soko crvenih krila je jahao tople vazdušne struje, tragajući za lasicama i sitnim glodarima ispod golog granja Stare šume. Nebo je bilo bez oblačka. Sijalo je zubato, blistavo sunce. S uzdignute platforme je vidik pucao nadaleko. Ovde su mogle govoriti bez straha od prisluškivanja. Rajna je posmatrala staru prijateljicu, klansku matronu Anvinu Pticu. Starila jc. Imala je dosta dubokih bora na tamnoputom licu i sve vlažnije oči. Po

ko zna koji put se zapitala zašto njena prijateljica toliko radi. Nije se udavala, niti je, koliko je Rajna znala, imala porodicu. To joj nije smetalo da snagom i voljom nadmašisve klanovce. Kad nije pekla hleb za dve hiljade duša, sekla je zimski ulov u sobi za divljač, muzla ovce u kačari, čistila jegulje u kuhinjskom dvorištu, kljukala guske, pekla žestoka pića u destileriji ili pravila strele u radionici. Klan je bio njen život. Rajnina posvećenost je izgledala bledo u poređenju s Anvininom. Ipak je Rajna Blekhejl izgovorila ono što je izrekla u sobi za divljač. Biću poglavica. „Gledaj onamo“, rekla je Anvina, pokazujući bradom ka jugozapadu. „Kod linije drveća.“ Rajna je ponovo pogledala. Ovaj put je zapazila crnkastozelenu masu između južnih borova. Ekipaž od dvanaest konja vukao je ratnu zapregu prema kružnom utvrđenju. Zaprega je sklepana od celih brvana, koja su se crvenela na suncu. Bila je tako teška da je počivala na šest pari točkova. Iz dimnjaka u središtu zaprege se vio crni dim. Na drvenom krovu je stajao par strelaca sa zapetim samostrelima. Oko nje je jahalo šest teško naoružanih konjanika. Formirali su čvrst zid štitova oko zaprege i ekipaža. „Raspoznaješ li njihove boje?“ Rajna je odmahnula glavom. „Vidim da su tamne.“ U tišinisu posmatrale kako se velika, zadimljena neman prikrada i kotrlja neravnim putem. Rajna se pitala da li Anvina deli njen nemir. Svim putevima su, još od početka klanovskih sukoba, redovno jezdile patrole. Na svim ključnim zavojima i raskrsnicama su izgrađena uporišta. Ništa ne može prići okruglom utvrđenju a da ne bude opaženo. Ko je odobrio ovaj transport? Zašto ni ona ni Anvina o njemu ništa nisu znale? „Pretpostavljam da je u pitanju neka vojna skalamerija namenjena zaštiti kapije Kraba.“Anvina je okrenula leđa zaprezi i pogledala Rajnu u oči. Lisičja amajlija joj je zaigrala oko vrata, zbog naglog pokreta. „Prva hiljada polazi ujutru. Mejs je upravo rekao Orvinu da će jahati na njenom čelu.“

Rajna je lagano klimnula, razmišljajući o vestima. Nadala se da će se njen suprug staviti na čelo odreda koji hita ka Ganmidiču, ali sve dosad nije bila sigurna. Okruglo utvrđenje se spremalo za rat, još od dolaska Arleka Bisa i Klega Trotera. Skupljalisu i delili oružje, oklope, konje, mazge, zaprege, provijant. Mejs je upravljao ratnim pripremama, ali je neodređeno odgovarao kad god bi ga pitali da li će sam povesti vojsku u pomoć Ganmidiču. Tajnovitost je bila jedna od njegovih prednosti. Kako će neprijatelj planirati akcije protiv vas, ako ne zna vaše namere? „Nadam se da će nam Mejsovo odsustvo pružiti priliku da uvedemo malo reda u našu kuću.“ To je bila najžešća Anvinina opaska na račun Hejlskog poglavice, od sudbonosnog sastanka u sobi za divljač. Rajnise učinilo da će reći još nešto više pa ju je preduhitrila. „Popravke dobro napreduju. Zatvorićemo istočni zid čim uklonimo ostatke Hejl-kamena.“ „Ako ikad budu uklonjeni“, prokomentarisala je Anvin. „Jedina osoba pozvana da odluči o sudbini kamena odlazi u cik zore, a naša duša, leži na otvorenom, kruneći se u prašinu. Kako može stajati po strani i gledati kako je vetar raznosi?“ „Pssst“, prošaptala je Rajna. Čak i ovde je zazirala od muževljevih špijuna. Mišića s lasičjim repovima. „Biće sjajno ako Mejs sutra odjaše sa prvim delom. Ja ću doneti neophodne odluke. Pobrinuću se da ostaci šesnaestog Blekhejlskog svetog kamena budu ispraćeni na počinak uz odgovarajuće počasti. Ja, žena dvojice poglavica. Kad to bude gotovo, poslaću izaslanike na istok, u Trans Vor. Vratiće se s novim kamenom.“ Mišići na Anvininom zdepastom licu su se zategli, pa je Rajna pomislila da je pogrešila. Klanska matrona je klimnula. „U redu je. Neko to mora učiniti.“ Potražila je Anvinine sive oči, ali se u njima ništa nije dalo pročitati. Ostaću bez prijatelja! shvatila je. Prisvoji moć, pa će o tebi svako suditi. Silno je poželela da potrči kroz okruglo utvrđenje, pronađe Dagra i priljubi glavu uz njegove grudi. S lakoćom je prizvala

njegov miris. Osećao se na konje, uštavljenu kožu i samo njemu svojstven fini, zemaljski miris. Bogovi, koliko joj je nedostajao. Nije tražila ovo. Da li Anvin zaista misli da ona žudi za mestom poglavice? Odrekla bi se svega, da ponovo dobije muža. Svojevoljno bi se nastanila u planinskoj pećini sa divljim klanovima i do kraja života jela samo zečetinu i koru s drveća. Šta god da učini - ne može vratiti vreme. U detinjstvu je slušala priče o zmajevima, čarobnjacima i džinovima. Čula je i pripovesti u kojima šumski ljudi otimaju decu na spavanju, odvlačeči ih u začarane svetove, gde gnevni čarobnjaci pretvaraju ljude u kamen. U nekima su bogovi uništavali čitave armije pesnicama, da bi sutradan izgradili zidove od njihovih kostiju. Nijedna od ovih fantastičnih, neverovatnih priča nije govorila o vraćanju kroz vreme. Ni narodno predanje nije nudilo makar i lažnu nadu. Pomislila je da joj Anvina čita misli, zato što je klanska matrona rekla: „Protekli mesecisu bili teški, Rajna. Izgubilismo najbliže. Zaratili smo. Snašle su nas brojne nevolje. A sad i kamen. Mi smo Blekhejl, prvi među klanovima. Nećemo se skupiti od straha niti kriti. Imaćemo našu osvetu.“ Ruke su joj se naježile od klanskog hvalospeva. Istočni vetar ju je šibao po licu, pa se uhvatila za klimavu balustradu. Vetar je nosio miris borove smole i smrznute zemlje. Da, htela je osvetu. Hladnokrvno su pogubili njenog muža. Zloupotrebili su njeno telo. Šor Gormalin, njen zaštitnik, ubijen je mučki, strelom u potiljak. Šta je ona, Rajna Blekhejl, učinila da ispravi ove nepravde? Ništa. Deli postelju sa izvršiocem tih zločina. Sestro božja, u šta sam se pretvorila? Teško je uzdahnula, proučavajuči Anvinu. Retko kad je mogla videti njenu amajliju, izbledelu lisičju kost. Klanska matrona obično ju je držala daleko od radoznalih očiju. Ljudi su često grešili, pretpostavljajući da je Anvinina amajlija neka vrsta ptice - fazan, lešinar ilisoko - ali nisu bili u pravu. Anvina je lisica. Rajna to dugo nije znala, zato što su amajlije privatna stvar. Bilo je neprilično pitati nekog za duha zaštitnika. To ste moglisaznati od rođaka i prijatelja. Besi Flep

je Rajni otkrila da je Anvina lisica. „Ona je pravi čudak, naša Eni. Površnom posmatraču deluje užurbano i usplahireno, ali je u suštini, mirna kao lisica.“ „Zašto me nagoniš na delanje, Eni?“ pitala je Rajna, iznenadivši samu sebe. „Zašto bih ga baš ja zbacila s vlasti, pored toliko sveta u okrugloj kući?“ Anvin je uhvatila suknju, da bi sprečila dosadni vetar da se pod nju podvlači. Progovorila je, bez uobičajene grubosti, dubljim, razgovetnijim glasom. „A ko će drugi? Dagro nije jedini izgubio glavu u pustarama. Tamo su stradali i Met Genlou, Tem Sevrans, Jon Šenk:svi odreda moguće poglavice. Šor Gormalin je ubijen mesec dana kasnije. Ko ostaje? Orvin tvrdi da je prestar. Dobri ljudi kao Korbi Miz i Balik Crveni su lojalni poglavici. Neko mora da mu se suprotstavi. Blekhejl mora bitispasen.“ „Rođena sam u Dregu.“ „Reci mi, ako možeš, da sebe ne smatraš Blekhejlovkom.“ Nije mogla. U ovoj kući je provela sedamnaest godina. Blekhejl je bio njen život. Pogledala je preko pašnjaka i videla kako se ratna zaprega zaglavila na putu. Gonič je sjahao išibao vodeći par konja dok su četiri naoružana stražara gurala golemu zapregu. Ona se samo nakrivila u stranu i vratila u pređašnji položaj. I ostali stražari su sjahali. Rajna još uvek nije videla iz kog su klana. Banen, Dreg, Harknes i Skarp su nosili tamne boje na putu. Usredsredila se na Anvinu. Znala je da prijateljica manipuliše njome. Klanovskim hvalospevom joj je zabila nož u leđa. Anvina je bila duša zavere. Organizator ovog, kao i pređašnjeg susreta, u sobi za divljač. Sastavila je Orvina Šenka i poglavičinu suprugu i čekala ko će od njih prvi izgovoriti izdajničke reči. Posmatrala je Anvinino otvoreno, punačko lice, ne shvatajući zašto je to učinila. „Šta očekuješ od svega ovoga?“ konačno je pitala Rajna, umorna od razmišljanja. „Ništa.“ Anvin se čvrsto držala.

Rajna je ispitivački posmatrala. Možda govoriš istinu, zaključila je, ostavljajući mesta nedoumici. Nije bila sigurna. „Moram da znam za šta se zalažeš, Eni.“ Klanska matrona je prebacila dugu, sivu kiku na leđa. „Zalažem se za Blekhejl, Rajna. Zalagaću se za tebe, dok god si najbolja nada za ovaj klan.“ Rajna se stresla. Suočila se sa nimalo utešnom istinom. Anvina će biti uz nju dok god odobrava njena dela. Okrenula joj je leđa i prišla gvožđem okovanim vratima koje vode u udovičke dveri. Kleknula je i ušla unutra. Odaja je bila topla i puna ljudi. Heti Zec je stavila stopalo na tkački razboj. Okrenula se da pogleda poglavičinu suprugu. Merit Genlou je s jednim od Šenkovih momaka gurala radnisto uza zid. Dve klanske device su klečale na podu, gurajući tepih. Treća devojka je utrljavala laneno ulje u jednu stalažu, a vitka i predivna Mojra Lul je ložila vatru iverjem, čučeći na debelom, crnom kamenu ognjištu, Rajna se pomerila u stranu, dozvoljavajući Anvini da uđe. Merit se kratko naklonila obema. „Budispremna prekosutra“, prozborila je. Rejna nije odmah shvatila da Merit govori o pripremama za smeštaj nezakletih klanovaca. Glavna udovica je otezala danima, ali Rajna nije zamerala. Radovisu u toku. Na kraju će im svi biti zahvalni. Anvina je spustila ruku na Rajnino rame. „Najbolje je da požurim u kuhinju. Moram da ispečem drugu turu. Vojnici moraju dobiti hleb.“ Rajna je pošla za njom. Izrezbarena drvena vrata su se zatvorila iza njih. Našle su se na vrhu stepenica. Rekla je: „U Mejsovom odsustvu ću promeniti neke stvari u kući. Nemoj me požurivati. Poštujem te, već dugo godina smo prijateljice. Izabrala si me za ovaj zadatak, ali ne pomišljaj da sam pod tvojom kontrolom. Ja sam svoj gospodar.“ Prošlo je nekoliko sekundi. Rajna je slušala kako golemi kameni lavirint okruglog utvrđenja stenje pod sopstvenom težinom. Anvina je zadržala nedokučiv izraz. U međuvremenu je sakrila lisičiju amajliju. Konačno je stisnula usne i klimnula. „Tu sam, ako ti zatreba pomoć.“

Rajna nije pokazala olakšanje. Najčudnije je što više nije bila umorna. Mejs sutra odlazi iz kružnog utvrđenja. Preuzeće upravu nad klanom, u njegovom odsustvu. To je bila dužnost poglavičine žene. Kad rupa u zidu bude zatvorena, zamoliću Dugoglavog da izgradi veliki, utvrđeni ambar. Kad bude gotov, primiće raskućene Skarpovce. Tako će ih udaljiti iz kuće. „Hvala ti, Anvina“, rekla je. Anvina se uzvrtela, ramenima i kukovima, navlačeći masku matrone. „Ne mogu da sedim ovde i tračarim po ceo dan. Imam posla. Ovo su gadna i zahtevna vremena.“ Ostavila je Rajnu na vrhu stepenica. Poglavičinu suprugu je pogodio nalet vrtoglavice. Osećala se lako, kao da će svakog časa poleteti. To je još jedna osobina moći, udara u glavu. Dan je najedanput izgledao kao nešto u čemu se da uživati, a ne samo podnositi. Popričaće s Dugoglavim o ostacima kamena. Nagovestiće mu da će nešto uskoro biti preduzeto. Zatim će nadgledati naseljavanje Skarpovaca u njenim odajama. Tamo je provetravanje slabo. Mora se postarati da niko ne unese kazan za kuvanje. Posle toga je slobodna. Možda će osedlati Milostivu, pojahati Vedžom i odati poštu izginulim konjima. Kasnije će se pridružiti zakletim klanovcima. Hiljadu ratnika sutra polazi na put. Morala je da brine o njima. „Gospo.“ Poskočila je od iznenađenja. Okrenula se i suočila sa Bevom Šenkom koji je napuštao udovičke dveri. Pomagao je Merit da odnese teške mašine u ostavu. Imao je oko dvadeset godina, ali je kao i svi Šenkovi počeo rano da gubi kosu. Obučavao se za buzdovan. Njegova amajlija je bila belorepi jelen. „Mogu li da razgovaram s vama?“ Propisno se obratio poglavičinoj ženi. Rajna je pribrano odgovorila. „Naravno.“ Bev je spustio pogled na čizme. Zadnji deo vrata mu se ljuštio, opaljen suncem. Šenkovi su po pravilu loše podnosili sunce. „Reč je o

Dreju...“ Oklevao je neko vreme pre no što je progovorio. „Ja i Grim sutra jašemo za Ganmidič, ne znamo šta da mu kažemo za Bitija.“ Pre pet dana su stigle vesti iz Crne Rupe: Raif Sevrans je ubio zakletog klanovca u rudniku. Drejov brat je postao Sakati Čovek. Stomak joj se lagano zgrčio. Toliko gubitaka. Ima li im kraja? „Moraš mu reći istinu. Govori s njim otvoreno. Tog dana si izgubio brata, baš kao i on.“ Videla je kako mladić na ovo nije pomišljao. Raif Sevrans se od klana udaljio više od Biti Šenka. Saplemenici će se sećati Bitija. Prijatelji irođaci će ga s poštovanjem spominjati. Drej nikad neće moći da glasno izgovori bratovljevo ime. Raif Sevrans je izdajnik svog klana. Bev se namrštio. Kratko je razmislio i lagano klimnuo glavom. „Jašta, gospo. Jašta.“ Spustila je ruku na njegovo rame. „Biti me je naučio kako da vezujem mamce, jednog jutra, kad smo otišli na Peskoviti potok s Efi. Nismo uhvatili nijednu ribu; ali nije bilo važno. Zasmejavao nas je. Znaš kakva je Efi: vrištala je kad bi je izvodili iz kružnog utvrđenja. Volela je Bitija. Kunem se da je potpuno zaboravila da je na otvorenom prostoru, posmatrajući Bitija, koji je do kolena zaronjen u potok, pevao bajalicu za hvatanje ribe.“ Bev se smejao zatvorenih usta, gutajući pljuvačku. „Pesma se nije rimovala“ rekao je posle kraćeg oklevanja. „Ako ćemo pošteno, nijeimala ni melodiju.“ „Nije. Niti je pomagala u pecanju riba.“ Nasmejali su se. U Bevovim očima je bilo suza. Bio je isuviše mlad za ovo. Kao i ona. „Jaši ponosno, Bevine Šenk“, rekla je, podižući ruku. „Mi smo Blekhejl. Kameni Bogovi su prvo nas načinili. Dočekaće nas s dobrodošlicu kad umremo.“ Bev je posmatrao zamagljenim očima. Iznenadio ju je dubokim naklonom. „Viste naš blagoslov, gospo. Činite čast ovom klanu.“ Želela je iz sveg srca da momak bude u pravu. Svoje sumnje mora sačuvati za sebe. Ovaj dečak je već izgubio tri brata. Sutra će

poći u pomoć Dreju Sevransu i Krabu Ganmidiču. Boriće se pred kapijom Kraba. Ne može ga poslati u rat bez nade. „Klan će spremno čekati tvoj povratak.“ Shvatila je daje izrekla obavezujuće obećanje. Sutra će odavde izjahati hiljadu ratnika: moraju imati nešto čemu se vredi vratiti. Rajna Blekhejl će se lično pobrinuti za to. Bev je pozdravio njene reči, uzvišenim naklonom. Sišao je promajnim stepenicima. Verovatno je otišao u veliko ognjište, stecište zakletih klanovaca. Rajna je nepomično stajala, čekajući da se momak izgubi iz vida. Trudila se da isprazni glavu od svih misli. Disala je dok je vreme neumitno promicalo. Osluškivala je povike muškaraca, dečiji smeh, lavež pasa, udarce sekire o drvo, otvaranje i zatvaranje vrata i korake, hiljade koraka, koji su stremili tavanici. Udar spiralnog vetra je doneo miris zaprženog luka i jagnjećih kotleta. Pokrenula se. Osetila je glad i požurila niza stepenice. Morala je da sakrije gađenje na nižim nivoima utvrđenja. Nekada čisti, prozračni hodnici preobraženisu u aljkavo logorište. Skarpovcisu nastavali da pale uljne lampe. Puštali su neizdresirane pse da slobodno lutaju hodnicima. Pljuvalisu i mokrili bez zazora. Skarpovcisu se gostili jagnjećim kotletima, skupljajući moču svežim Anvininim hlebom. Rajna je skrenula pogled, ali ne pre no što je opazila šta piju: Get Merdokov Dunšajn. Svugde bi prepoznala te boce: napunio ih je za nju pre deset godina. Upotrebio je četiri glazirane boce, nekada korišćene za čuvanje ženskih melema. Dagro ih je kupio za nju tokom klanovskog okupljanja u Il Glejvu. Odavno se pomirila s činjenicom da ih je Get Murdok prisvojio. Get je bio Get, svaki klan je imao nekog takvog. Ovo je bilo nešto drugo. Ovo je bila krađa. Get nikada ne bi dozvolio da se stranci goste njegovim napitkom. Velikodušnost nikad nije bila osobina ostarelog mačevaoca. Bila je sigurna u to. Neko je pronašao i ukrao boce. Skarpovci. Proždirali su kuću Blekhejla kao termiti, podrivajući njene temelje. Razmišljala je da li da se vrati i otme Dunšajn iz njihovih

koščatih ruku. Pet na jedan? To verovatno nije najbolja ideja. Izgubiće dostojanstvo, čak i ako pobedi u bici. Vest o sukobu poglavičine žene sa gomilom Skarpovaca izazvala bi talas ogovaranja koji se ne bi smirio sledećih nedelju dana. Požurila je niza stepenice. Stigla je do prizemlja i videla petnaest stopa visoka klanska vrata. Bila su otvorena. Gomila nezakletih i zakletih klanovaca se muvala u dvorani. Unosili su prljavi, blatnjavi sneg na čizmama. Pod je postajao sve klizaviji. Rajna se popela na prvi stepenik i zagledala u gomilu, tražeći poznato lice. Zaključila je da je došao glasnik. Ugledala je vitkog, mladog klanovca s kapom od dabrovog krzna i kaputom umazanim skorelim blatom, okruženog radoznalom gomilom. Konačno je spazila izobličenu glavu Korbija Miza i pozvala buzdovandžiju sebi, „Šta se dešava?“ pitala je Korbija kojise probijao kroz gužvu. Nosio je ogrtač od fine, sive vune, delo njegove supruge, Sarolin. Potrošila je tri rolne platna za ogrtač skrojen da se nosi preko borbenog oklopa i pune ratne spreme. Buzdovandžija se kretao kao džinovska, lelujava senka. „Džemsi dolazi od Dafa. Robi Dun Dun je povratio kuću Duna. Pengo Blad kontroliše Viti i maršira ka jugu da bi napao armiju građana.“ Rajna je zatreptala. To su velike novosti. Blekhejl se posle Lomljenja povukao u sebe, kao životinja koja liže svoje rane. Svet nije stao posle eksplozije kamena. Evo dokaza. Pokušavala je da shvati ono što je upravo čula. Obratila se Korbiju: „Mislila sam da je Viti odranije pod kontrolom Blada.“ „Bio je. Hanro, četvrti sin Gospodara Pasa, držao ga je protekla tri meseca. Pre sedam dana napao ga je Skiner Dun. Verovatno je osvajanje Vitija zamislio kao prvi korak u povratku Duna. Izgledalo je da će ga osvojiti, ali je Pengo stigao s velikom armijom irazbio Skinera o zidove utvrđenja Viti. Džejmsi kaže da je to bila prava klanica. Izginulo je osamsto Dunjana. Skinerova sudbina je nepoznata. Priča se da je pobegao.“ Rajna je posegla za kamenim prahom za pojasom, alise zaustavila

usred pokreta. Sveti kamen je mrtav: tamo neće naći utehe. „Zašto Robi nije poslao ljude u pomoć ujaku?“ Korbi se hrapavo zakašljao. „Robi Dun Dun je proračunat tip. Kruže glasine da je to bio deo njegovog plana. Vili Skiner će napasti utvrđenje Vita iRobiju omogućiti neometan marš na Dun.“ „Nije valjda.“ Rajna nije u to verovala. Nijedan klanovac ne bi svesno poslao saplemenike u smrt. Kameni Bogovi mu ne bi nikada oprostili takvo zlo. Korbi je skrušeno klimnuo, sledeći njene misli. „Moli se da taj čovek nikad ne postane naš saveznik.“ Poslušaće ga. „Pengo je preuzeo kontrolu nad tvrđavom Vitija“, nastavio je buzdovandžija. „Stariji je od Hanra i viši u hijerarhiji. Džemsi kaže da nikad ne ostaje dugo na jednom mestu. Odmorio se par dana i s glavninom krenuo na Ganmidič.“ „Dobri bogovi. Taj čovek baš ne gubi vreme.“ „Pobeda ima takav uticaj na ljude, Rajna. Čini ih odlučnim i drskim.“ Korbi je pogledao put vrata, na novopridošlu grupu ratnika. „Ne zaboravi da je Pengo dosad saznao da je Gospodar Pasa pregažen. Kuća Duna je izgubljena. Nema gde da se vrati.“ „Šta će se desiti? Da li ćemo uopšte poći u odbranu Ganmidiča?“ „Šta nam preostaje? Poglavica Kraba je dao zakletvu Blekhejlu. Ganmidič je pod našom zaštitom. Blekhejlovci čuvaju kapiju Kraba.“ Rajna je duboko udahnula. Situacija je sve opasnija i zamršenija. Klanovi su pre samo sedam meseci živeli u relativnom miru. Stara neprijateljstva nisu ugasla. Svađe oko granica i prava na korišćenje voda nisu prestala. Dolazilo je do manjih čarki i otimačina stoke, ali nije bilo rata. Setila se Dagrovih reči od pre godinu dana, u poglavičinoj dvorani ispod ove. Rekao je da čeka prestanak neprijateljstva između Orla i Skarpa, pa da svoju vladavinu oceni kao uspešnu.„Klanovi sad miruju. Naši momci posećuju Hado i Bunarkuću. Razmenili smo darove sa Frizima, Gospodar Pasa s godinama postaje sve pitomiji. Još malo pa neću imati posla van kružnog uporišta.

Sedeću u njemu s mojom lepom mladom ženicom.“ Grdno se prevario. „Moramo poslati još ljudi“, rekla je. „Tako je“, složio se Korbi. „Bar još hiljadu. Možda i više.“ Bio je u velikoj meri odsutan duhom. Mislio je na Dreja Sevransa. Bivolji Čekić, Toma Lovlesa, Loudroua, Rorija Klita i dve stotine Blekhejlovaca u Ganmidiču. Čekao je poglavicu, nestrpljiv da krene u pomoć garnizonu. Postidela se, zato što je neprestano govorila sebi:Molim se da ovo ne odloži Mejsov polazak. Mogao je narediti polazak prve hiljade i krenuti na čelu drugog kontigenta. Možda je prokleta, ali ne može istrpeti ni dan više u njegovom društvu. Htela je da legne i spusti glavu na jastuk, ne razmišljajući o onom što donosi sledeći trenutak. Stalno je brinula:Šta će Mejs uraditi? Da li zna šta mislim? Shvata li dubinu mog prezira? Rajna je ispravila leđa i napustila mračne predele uma. Mejs će trijumfovati ako predugo ostane u njima. „Gde je moj muž?“ pitala je Korbija. Buzdovandžija je masirao goleme mišiće na nadlaktici. „Odjahao je u susret velikoj zaprezi na pašnjacima. Jezdi u njenoj pratnji.“ Rajna je pogledala ka vratima. Izvana su dopirali glasovi, ali nije videla ništa od velike gomile klanovaca na pragu. Čula je sopstveno pitanje, izrečeno pribranim čvrstim tonom: „Znaš lišta je u toj zaprezi?“ Korbi je odmahnuo izobličenom glavom. „Moram da pođem, Rajna. Srešću ga na vratima.“ Istočni vetar je urlao kroz okruglu tvrđavu, pripijajući ogrtače uz tela i gaseći baklje. Rajna je s trećeg stepenika imala lep vidik na veliku, kružnu dvoranu. Posmatrala je kako se Korbi probija kroz gomilu i osluškivala primicanje nečeg zbilja velikog. Najedanput su svi jurnuli na vrata. Rajni se učinilo da je čula Mejsov glas, ali nije bila sigurna. Klanovcisu vikom pronosili vesti. „Blad jaše na Ganmidič.“ „Dun je zauzet.“

Srce joj je divlje kucalo. Obližnja lampa se ugasila, pa još jedna. Zapahnuo je oštar miris ugašenog plamena. Na drugoj strani vrata je trajalo savetovanje. Znala je da je Mejs tamo, zato što je oko sebe širio tišinu. Ljudisu se ćutali, osluškujući. Čula je usamljeni krik, zatim i drugi. Uskoro je stotinu ratnika složno uzvikivalo, „Ubij Bladove! Ubij Bladove! Ubij Bladove!“ Mejs ih je osokolio. Znala je da je ponovo progovorio, zato što se buka hitro utišala. Grupa buzdovandžija je ušla u okruglo utvrđenje. Korbi Miz nije bio među njima. Rajna se oduprla porivu da potrči za njima isazna šta se dogodilo. Očajnički je želela da sazna novosti, ali je silno zazirala od njih. Mislisu joj se dizale ispuštale kao brod u oluji. Orvin Šenk je ušao za buzdovandžijama. Lice i uši su mu gorele crvenom vatrom. Video je, prolazeći kroz dvoranu, ali je hitro skrenuo pogled. Rajna je kao mesečarka sišla niz stepenice. Ljudi su se razišli, otvarajući prolaz ka vratima. Bila je poglavičina žena, što je ponekad zaboravljala. Skarpovci je nisu poštovali, ali je sad prolazila kroz gomilu Blekhejlovaca. Koračala je kroz ljudski koridor, razgrćući talase telesne toplote. Hodala je kroz gomilu krupnih, snažnih muškaraca, u crnoj vuni i iznošenoj koži, opterećenih buzdovanima, dugim mačevima, sekirama i pojasevima s oružjem, noževima, lopatama. „Da li polazimo sutra?“ pitala je sve prisutne. Odgovorilo joj je desetak ljudi, u isti mah: „Jašta, gospo.“ Zaslepila je sunčeva svetlost na vratima. „Da li će vas predvoditi moj muž?“ Balik Crveni je uhvatio za lakat. Nije ni znala da se trese. „Mejs će odjahati s prvom hiljadom, kako je i planirano“, rekao je svojim grubim glasom. „Drugi deo kreće pod vođstvom Otija Šenka.“ Balik miriše na pčelinji vosak, javila joj se isprazna misao. Verovatno njime maže luk, da bi bio nepromočiv. Izašla je napolju. Neko vreme nije ništa videla, zaslepljena kontrastom između mračne, zadimljene dvorane i oštrog podnevnog sunca. Postepeno je raspoznala ljudske oblike. Spazila je četvrtastu, gromadnu zapregu. Iz

blizine je bila veća nego što je zamišljala, prava kuća na točkovima. Gonič je pustio dizgine iskidao opremu s konja. „Ko će biti zadužen za odbranu utvrđenja u njihovom odsustvu?“ pitao je najbližeg ratnika. „Poglavica je tu dužnost poverio Orvinu.“ Nije prepoznala glas mladog Blekhejlovca, niti se okrenula ka njemu. misli su joj bile poput biserja, povezane tananom uzicom. To nije loše. Orvin Šenk je bio najbolje i najpametnije rešenje. Neće smetatisprovođenju njenih planova. Pribrala se i okrenula ka svom mužu. Mejs Blekhejl je stajao kraj prednje osovine zaprege i razgovarao s dvojicom ljudi. Jedan je bio Skarp Mansal Stigo. On se uvek muvao u Mejsovoj blizini. Ubio je poglavicu Orla snažnim udarcem buzdovana. Zabio je Spiniju glavu među ramena. Mejs je mesec dana kasnije pozvao Mansala i njegovu družinu da prezime u kući Blekhejla. Drugi čovek je stajao okrenut leđima. Imao je leđa buzdovandžije, ali je nešto u njegovom držanju upozoravalo da to nije njegovo zanimanje. Nosio je uski i neobično svečani ogrtač. Imao je bogati, smeđi krzneni okovratnik, od njoj nepoznate životinje. Rub ogrtača je bio u jadnom stanju, izgužvan i prekriven skorelim blatom. Stranac se okrenuo, tragajući za novim objektom Mejsove pažnje. Rajna Blekhejl je spremno uzvratila pogled. Strančevo lice je bilo isečeno i tetovirano da bi se stvorila iluzija dubine. Sunčeva svetlost je nestajala u pažljivo načinjenim naborima na koži. Stranac je bio Skarpovac. To je zaključila po crnim kožnim trakama, upletenim u kike. Okovratnik je bio od skupocenog krzna lasice, nerca. Lagano je odmerio, od glave do pete, kao da procenjuje njenu vrednost. Mejs je nešto rekao pa su se uputili ka njoj. Tri Skarpovca. Jedan plan. Rajna se uspravila, sabirajući utiske. Zaprega. Rub ogrtača. Mejsovo lice. „Rajna“, Mejs je progovorio kontrolisanim glasom. Pluća su mu se nadimala ispod jahaćeg oklopa od tvrde kože. „Mislim da ne poznaješ Staninga Bida, klanskog druida Skarpa i poglavičinog

savetnika. Doneo nam je poklon od svog klana.“ Dobri bogovi. Ne. Vetar je šibao velikim dvorištem. Lanci na buzdovanima su zveckali, a suvi sneg puzao preko kamenja. Sve blekhejlovsko je nestajalo, bila je budala kad je pomislila da se može suprotstaviti tom procesu. Bacila je pogled na zapregu. Biljni sok se cedio sa odsečenih krajeva otrovnih bprova. Jadna Anvina. Ovo nije predvidela. Bogovi jesu. Zato su i otišli. Klimnula je mračnom, opreznom strancu, nesposobna da izusti ma i jednu reč. „Rajna.“ Nije se poklonio. Niti je ona to očekivala. Skarpovac nije mario za formalno ophođenje, pa poglavičina žena nije čula uobičajeno „gospo.“ „Stanig je raspolutio Skarp-kamen“, rekao je Mejs, podižući glas, da bi ga svi u velikom dvorištu čuli. „Danas nam je doneo našu polovinu. Blekhejl više nije klan bez svetog kamena.“ Zavladala je tišina. Vetar je duvao. Mejs Blekhejl se ponovo oglasio. „Staning će ostati u našoj kući do povratka Kamenih Bogova.“