Dz.V. Dzouns - Mac senki 03 - Mac crvenog leda deo prvi

što je posebno važilo za izjavu o kukuljičarima. Nikad ih nije pomenuo pred poglavicom Kraba. Kako bi i mogao? Nikad se nisu sreli licem u lice. Zbrisao je neugodno saznanje, dozvolivši sećanjima na zbivanja u Staroj šumi da izbiju na površinu. Protiv tog pogleda nije imala odbrane. Uživao je u onom što joj je tamo uradio, pa je morala da skrene pogled u stranu. Svaki put bi je lišio delića duše. Znao je to. Ponekad joj se činilo da se poglavica hrani njenom izgubljenom životnom silom. Okrenuo se Arleku i rekao: „Šta je s opravkom kapije Kraba?“ „Radovi na kapijisu završeni. Alirečni zid zahteva...“ „Rečni zid nije tako važan“, rekao je Mejs, prekidajući mladog buzdovandžiju usred rečenice. „Drej i Kraba su dobro utvrđeni. Izdržaće dok ne stignemo s pojačanjem.“ Nekoliko izraza se izmenjalo na Arlekovom licu dok je slušao poglavicu. Isprva je želeo da ga prekine. Rajna je bila sigurna da je hteo da ukaže na poglavičinu grešku i objasni da je rečni zid i te kako važan. Zatim je počeo da klima glavom, odobravajući Mejsovu procenu da su Drej i Krab sigurni. Obrazi su mu se zarumeneli od uzbuđenja kad je čuo dok ne stignemo s pojačanjem. Muškarci su potegli buzdovane i sekire i povadili mačeve iz korica. Neko, najverovatnije stari i zgrbljeni Turbi Flep, povikao je: „Uništite Spajr!“ što je bio znak za početak zaglušavajuće tutnjave. Drške buzdovana i sekira su snažno udarale po podu i zidovima. Nekoliko sekundi je bilo dovoljno da se svi zvukovisliju u jedinstveni i gromkiratni poklič. „Uništite Spajr! Uništite Spajr! Uništite Spajr!“ Rajni su zadrhtala kolena. Povukla se za par koraka, da bi se naslonila na zid. Pamtila je sličan prizor od pre nekoliko meseci, kad su se Raif i Drej Sevrans vratili iz pustara. Gospodar Pasa je optužen za Dagrovu smrt. Tada su svi vikali Uništite Blad! Iz toga je proizašlo veliko dobro, rat sa Dunom iBladom. Bilo je očigledno da im je ovo bilo potrebno. Već nedelju dana je gledala mutne, izgubljene oči saplemenika. Blekhejl-kamen je ležao u

krhotinama, a bez njega je klan bespomoćno lutao. Više nije bila tako vezana za klan i tle. Bogova više ne stanuju ovde. To nepodnošljivo saznanje opiralo se razumu. Blekhejlovci su znali šta znači rat. Dvorana je živnula zahvaljujući radosti, besu i drugarstvu koje on izaziva. Mejs Blekhejl je uspeo da preokrene sveopšte očajanje u ratničko raspoloženje. Rajna je s pomešanim osećanjima shvatila da iz ovog može mnogo naučiti. Njen muž je imao nepogrešiv instinkt ratnog vođe. Na prvom spratu je započinjalo improvizovano ratno savetovanje. Tamo je bila ratnička dvorana, poznata kao veliko ognjište. Bev Šenk i njegov otac, Orvin, prošlisu pored Rajne jedva je udostojivši pogleda. Orvin je nosio veliku ratnu sekiru širokog sečiva. Stezao je pobelelim, artritičnim prstima. Njegov najstariji sin, Mal, bio je u Ganmidiču. Uli Skarp, jedan od mnogobrojnih rođaka poglavice Lasice, poigravao se ogromnim i ružnim mačem. Mahao je, praveći se da napada drugara, Vrekera Foksa. Prošli su pored nje, na putu ka stepenicama, bezobrazno se cereći. Balik Crveni je za to vreme krišom pozvao Arleka Bisa i Kelga Trotera na stranu. Rajna je procenila, na osnovu njegovog izraza da je preuzeo na sebe, neugodnu dužnost da ih obavesti o sudbini Blekhejlkamena. Bilo joj je drago što će to čuti iz usta pristojnog čoveka. Mejs je bio usred gomile buzdovandžija spremnih da otprate poglavicu uz stepenice. Rejna mu se obratila kad su prolazili kraj nje. „Mužu moj“, rekla je. „Odvoji nešto vremena za mene.“ Uvek bi je primetio, makar i usred najveće gungule. Okrenuo je glavu i pogledao čudnim žućkasto-braonkastim očima. „Korbi, Derik“, obratio se dvojici najbližih ljudi. „Nastavate bez mene. Vojska kreće za pet dana.“ Glavati Korbi Miz je klimnuo. „Jašta, poglavico.“ Možda je bio malo razočaran Mejsovim planovima, ali je znao da to ne može pokazati. S poštovanjem se naklonio Rajni i požurio uza stepenice. Odlučila je da sledi primer Dugoglavog i Mejsa, ljudi koji ne traće vreme na beskorisne razgovore. Rekla je: „Dugoglavi čeka tvoju

odluku o sudbini svetog kamena. Ostaci moraju biti na pravi načini zbrinuti.“ „To nije tvoja briga, ženo. Ti nisi druid ili poglavica.“ „Moramo nešto učiniti, i to odmah. U dvorištu je golema hrpa ostataka nekadašnjeg Blekhejl-kamena. Kako da povratimo dostojanstvo klana ako je gledamo svakog dana?“ „Dosta o tome“, prosiktao je Mejs. „Planovi su gotovi. Dugoglavac će čuti za njih kad budem rešio da ih saopštim.“ Stresla se, kao da ju je ošamario po licu. Pobrinuo se za kamen mimo nje, sprečavajući je da u tome učestvuje. Mejs je razvukao usne, uživajući u njenoj reakciji. „Zaboravljaš gde ti je mesto.“ Imao je pravo. Morala je da pazi na davno postavljene granice. Poglavičina žena nije imala posla s bogovima. Pogrešila je kad je preuzela odgovornost za sveti kamen, još gore, otkrila je ambiciju. Ali, kako da ne brine? Ovo je njen klan. Ona je bila jedna od malobrojnih koji su prozreli Mejsa Blekhejla i njegovu ratnohuškačku politiku. Brzi pogled na suprugovo lice izoštrio joj je misli. Nije smela da mu ostavi vremena za razmišljanje. „Hoćeš li mi učiniti uslugu i reći glavnom zidaru da kontrolišeš situaciju? Da bi me ostavio na miru. Stalno ja ispadam grbava.“ Čekala je odgovor. Mejs se vidno opustio. Imala je utisak da je oprezni stav odmalopre iščezao. Nije nestao, samo se povukao „Poslaću dečaka.“ Klimnula je. Instinkt joj je nalagao da se dodatno ogradi od svetog kamena. „Što se raspodele prostora tiče, više od dve stotine porodica živi po hodnicima. Svakim danom ih je sve više. Situacija je sve gora. Prošle noći je žena iz klana Skrap prevrnula lampu nedaleko od velikog ognjišta. Da Bev Šenk nije brzo reagovala, sad bi na listi pošasti imali i požar.“ Mejs je slegnuo ramenima. „Siguran sam da vodiš računa o tome. Udovice će otvoritisvoje dveri.“

Posmatra te, da znaš. Mišići s repovima lasice. U glavi su joj odjekivale reči Besi Flep. Kako je znao o čemu je razgovarala s udovicama? Pribrala se i nastavila. „Udovice će otvoriti dveri na devedeset dana.“ „Obavila si dobar posao, Rajna.“ To je zvučalo kao iskreno priznanje. Morala je da se osvrne okolo da bi videla da li ga je ko čuo. Mejsu nije promakla ova reakcija, niti njena posredna značenja. Lice mu se zgrčilo. „Da li će i porodice Skarpovaca moći tamo da uđu?“ Tu smo, dtakle. Opet je bio korak ispred nje. Sad neće misliti o tome. Neće se pitati koja udovica odaje tajne poglavici. Moram da učim od njega, poručila je sebi pre no što je izgovorila prvu laž. „O tom nismo raspravljale. Oboje znamo da nije pametno spajati Skarpovce i Blekhejlovce. Zato sam odlučila da nezakletim Blekhejlovcima omogućim upotrebu udovičkih dveri. Skarpovci mogu živeti u mojim odajama. Tamo ima mnogo slobodnog prostora: garderoba, šivaća soba i ostava. Bitno je da sklonimo ljude s hodnika.“ Mejs ju je dugo posmatrao. Sigurno je znao da laže, ali neće ništa preduzeti. Nije očekivala da će je pomilovati. „Bila bi dobar poglavica“, tiho joj je šapnuo u uvo pre no što je krenuo da organizuje noviratni pohod.

TREĆE POGLAVLJE Južno od kuće Duna KIŠA JE CURILA NIZ okovratnik Gospodara Pasa. Pronašla je udubljenje na izboranim starim leđima i pohrlila ispod pojasa. Prokletstvo! Mrzeo je kišu. Ako je postojalo nešto gore od mokre vune u dodiru s najintimnijim delovima tela, Vajlo Blad još nije naleteo na tako nešto. Svrbelo ga je, još kako. Kao da je armija muva igrala turnir tamo dole - i to podvodni, povrh svega. Da ne pominjemo miris. Vajlo nikad nije mnogo voleo grebenare - svaki klanski poglavica je imao problema s prikupljanjem jagnjećeg poreza - ali je morao da prizna: Vlažna vuna je jedna od najsmrdljivijih stvari ikada napravljenih u kuhinjama Kamenih Bogova, svaki grebenar u klanovskim zemljama je morao da živis njom. Gospodar Pasa se probijao kroz kišu, ujednačenim tempom i pognutih leđa. Prelazili su polje pod blagim nagibom, koji je Vajlo i te kako osećao u kolenima. Smrkavalo se. Slabi vetrić ih je proganjao čitav dan, ali je tek noću pokazao zube. Urlao je, šaljući guste zastore kiše pravo u lica putnika. Nan je navukla kapuljaču sve do obrva. Boja je nestala sa njenih usana, a sa trepavica joj je kapala kiša. Dečica su bila u jadnom stanju. Paša se obgrlila rukama. Nekontrolisano je cvokotala zubima, trljajućise rukama da bise zagrejala. Aron već čitav sat nije progovorio ni reč. Vajlu se nije dopadao način na koji se dečačić tresao. Ni Šunkici nije prijao, pa je nekoliko puta pokušao da ga uhvati i ponese. MaliAron nije hteo ni da čuje, svaki put bise divlje izmigoljio iz kopljanikovog zagrljaja. Šunkici je oluja najmanje smetala, iako nije bilo sumnje da je, bez

rukavice, nepromočivog ogrtača ili kabanice, podnosio pun teret lošeg vremena. Bio je Fa, što je sve objašnjavalo. Biti Fa značilo je - biti stoik. Ti ljudi bi prisusretu s neprijatnim zadatkom samo pognuli glavu i krenuli na posao. Nošenje splačina do najdubljih ćelija, ceđenje losove masti za sapun, čišćenje odvoda, kopanje rupa, to su bili njihovi poslovi. Radilisu sve živo, bez reči žalbe. Vajlo je teško uzdahnuo. Vodio je toliko dobrih ljudi. I gde ih je odveo? Izginulisu. Deca su izginula. Klan Blad je bio slomljen. Bogovi znaju da su zaslužili boljeg vođu. Prestani, prekorio je samog sebe. Šta je bilo, bilo je. Maštanje o prošlosti je zanimacija dostojna udovica i staraca. Poglavica nije mogao živeti u prošlosti: prebacivanje samom sebi preskupo bi ga stajalo. Zna on da je počinio mnogo grešaka - neko od bogova verovatno vodi uredan spisak - ali to nije smelo da ga zaustavi. Njih četvoro: Nan, Šunkica i dečica, sad čine njegov klan. Bili su nedaleko od kuće Duna, na jugu. Putovali su preko teritorije protivničkog klana, bez konja, hrane, slabo odeveni i naoružani samo jednim valjanim komadom oružja. Gospodar Pasa nije imao vremena za jadikovke. Što je rekao Okiš Bik, onog proleća kad su izgubili deset buzdovandžija u majci svih brljotina poznatoj kao Bikovska Kavga: Napravio sam grešku. Neću ih više praviti ako bogovi budu tako hteli. Vajlo se nacerio. Sećanje na Okiša Bika bi mu uvek izmamilo osmeh. Ko bi se usudio da vređa uspomenu na Evana Blekhejla u Blekhejlskom svratištu punom Blekhejlovaca? Ko je imao takvu petlju? „Paša, Arone.“ Razgrnuo je široki ogrtač i prizvao unučiće sebi. Isprva nisu hteli da priđu, pa je morao da ih potera. Prizor dede koji škrguće zubima obično bi ih naterao da zakovrnu očima i zareže, ali su ga ovaj put poslušali. Prišli su mu iz navike. Potegao je uz brdo s decom pod miškom. Voda im je curila iz vunene odeće. Vajlo je tiho i ogorčeno prokleo njihovog oca. Pengova izdaja ih je dovde dovela. Pengo Blad je bio tako gladan kavge da je napustio

kuću Duna. Sa sobom je poveo sve ljude koje je mogao potkupiti, obrlatiti slatkorečivošću ili naterati. U tvrđavi je ostalo samo četrdeset ljudi. Nedovoljno za odbranu utvrđenja te veličine. Napadnuti su iznenada. Nisu imali ljude za isturene straže. Armija na čelu s Robijem Dun Dunom sigurno se smejala dok je razvaljivala vrata. Gospodar Pasa je pustio da mu se nakupljeni bes popne do grla, pa ga je pritisnuo jezikom na stisnute zube. Gde je bio Pengo kad je Robi zakucao na vrata? Verovatno je jezdio ka jugu, njušeći miris građanske krvi. Prokleta budala je izabrala pogrešan rat! Mislio je da napadne armiju nadlorda Spajra na jugu, umesto da brani Blađanske posede na severu. Nadam se da će u bici sa građanima steći neku slavu, zato što mu od mene sleduje samo brza smrt. Bes ga je zagrejao, ali ga nije utešio. Kiša je uporno padala. Slivala mu se niz lice i preko nosa. U mraku je jedva video gde ide. To ga nije brinulo, ionako nije znao šta radi. Činilo mu se da prelaze zapušteni pašnjak. Zaplitao se u sivkastu, istrulelu travu i zapinjao za gusti, visoki čičak. Sve je bilo vlažno i sve vlažnije. Bogata plavocrvena zemlja istočnog Duna brzo se pretvarala u kaljugu. Mogao se zakleti da čuje izleganje komaraca. Ova noć je donosila vlagu, ovdašnjeg vesnika proleća. Travom obraslo brdo bilo je jedno od desetak sličnih koji su prešli posle bekstva iz kuće Duna. Zemlja istočno od Duna većinom je pokrivena pašnjacima. Leti i u proleće ovde su pasla goveda i konji, a ovce preko cele godine. Broj im se smanjio. Vajlo dva dana nije video nijednu crnu glavu. Dunski konjisu se sad pekli na Blađanskim vatrama ili rzali u njihovim štalama. Dunske ovce su čupkale travicu u utvrđenju Blađana. Besposleniseljacisu pobegli ili pritajeni čekali bolja vremena. Dunjanisu povratili kuću Duna, pa na bolja vremena neće dugo čekati. Glas o tome se već širio. Gospodar Pasa je sa malom družinom već dvaput skakao u vlažnu travu dok su Dunjanski konjanici jahali kraj njih. Vajlo je oba puta izgovorio istu molitvu: Bogovi, molim vas da nas lovci mimoiđu. Pre bi ih pobio - Arona, Pašu, Nan, Šunkicu pa i samog sebe -

nego da rizikuje da bude odveden nazad, u kuću Duna, njihovom poglavici. Gospodar Pasa je pogledao Robija Dun Duna u oči i video prazninu. Kralj trnja je nesumnjivo imao petlju, ali to nije bila vrela, lakomislena drskost Traga polu-Blada ili tvrdoglavost Okiša Bika. Bio je to hladan i proračunat stav. Karakterističan za dečaka koji kida nožice bubašvabi da bi video šta će biti i odrasle osobe spremne da se služe drugima dok su im potrebni i da ih kasnije odbace kao oglodanu kost. Vajlo se stresao, ne od hladnoće već od čistog olakšanja. Robi Dun Dun nije uspeo da se dočepa njegove unučadi. Hvala dobrim bogovima na toj milosti. Petočlana družina se, posle pada kuće Duna, povukla u Grobnicu Dunskih Kraljeva. Vajlo je mislio da se neće izvući, dok je Robi Dun Dun lupao po vratima odaje. Dunisu povratili Dun. Sada će Blad, klan koji je sedeo u tuđoj kući nekih pola godine, platiti za svoju drskost. Robi je naredio pokolj, a ne zarobljavanje Blađana. Paša je u poslednjem trenutku pronašao ulaz u tajni prolaz koji ih je odveo u tunele ispod Duna. Angus Lok ih je zvaoKrtičjim rupama. Vajlo nije verovao u njihovo postojanje. Pogrešio je u još jednoj stvari. Na kraju mreže tunela ih je čekala gusta trava i crna vrba, na obali blatnjavog potočića, jugoistočno od kuće Duna. Najveći deo noći su proveli probijajući se kroz mračni, podzemnisvet tajnih prolaza. Vajlu se od tih hodnika ledila krv u žilama. Bilisu stari i posednuti. Nisu mirisali na klanove. Kamen je na nekim mestima bio tako truo da ste mogli da ga kidate prstom, kao sunder. Bledo i sjajno korenje drveća probilo se kroz zidove tunela, granajući se po podu i tavanici u gustim spletovima. Šunkica je morao biti oprezan s improvizovanom bakljom, zato što je najveći deo trulog korenja bio odavno osušen pa je pretila opasnost od požara. Bilo je obrušenih tunela, pa su nekoliko puta morali da se vraćaju nazad. U početku su išli na sever, ali su ih obrušeni tuneli skrenuli ka istoku i konačno, ka jugu. Jedanput su, nakon što su savladali uski prolaz, ušli u pećinu prepunu uspavanih

slepih miševa. Svakim korakom je podizao oblake suvog izmeta koji je žestoko štipao za oči. Vajlo je zaplakao. Gospodaru Pasa se to ni najmanje nije svidelo, ali je već dugo vodio ljude, pa to nije pokazao. Naredio je psima da pojure napred i pronađu izlaz. Nan je kobne večeri bila zadivljujući stub snage. Zračila je smirenošću. Koračala je lako, uzdignute glave. Ponašanjem i ujednačenim glasom blagotvorno je uticala na sve ostale. Unučićisu bili krotki kao jaganjci i tihi, uprkos strahu kog su morali osećati. Bili su takvi zbog njene smirenosti i poverenja prema dedi. Od njega su očekivali da kao i uvek reši sve probleme - bilo da se radi o polomljenoj kolevci ili naoružanim ljudima u hodniku. Nijednom nisu pokleknuli ili pokazali strah. To su punokrvni Bluđani, mislio je Vajlo sa izvesnim ponosom. Ako ćemo pošteno, noći u tunelima su bile najgore. Za pedeset tri godine života iskusio je silne nevolje, ali se ništa nije moglo porediti sa ovim bekstvom. Posle pobede u bici mislite da ste besmrtni. Kadri ste da stignete i poslednjeg neprijatelja i pijete i igrate sve do zore. Poraz mrvi dušu, ako ste polovinu već prodali đavolu, malo toga ostaje. Psi su pronašli izlaz i dotrčali do gospodara, koji se kretao kao mesečar. Stavljao je nogu pred nogu, zapostavljajući bol u srcu i kolenima. Vidno polje mu se suzilo na dva odvojena kruga. Odavno je prestao s pokušajima da ih sažme u jedinstvenu viziju. Učinilo mu se da vidi deset umesto pet pasa. Psi su bili izgrebani i blatnjavi. Dvojica su se kupala u znoju a velika crno-narandžasta kuja imala je ranu na zadnjoj levoj nozi. Očisu im, uprkos svemu, plamtele od odanosti. Gospodar je ostao bez ljudskog čopora. Morao je da napusti jazbinu, pa je njihova jedina želja bila da mu ublaže patnje. Poleteli su niz tunel, kad im je Vajlo poverio zadatak nestrpljivi da ga što pre izvrše, da mu ugode. Gospodar Pasa se, znajući za to, pribrao i kleknuo na manje bolno koleno. Milovao je i tapšao, goleme, crne životinje. „Dobri psi“, ponavljao je, tetošeći svakog ponasob. Psi su reagovali kao štenci. Kotrljali su se na stomaku, istežući vratove, kao tek izlegli mladunci.

Najmlađi pas, mišićava crna životinja skraćenog repa, piškio je po belim pečurkama na podu pećine, naraslim u večnoj tami. Ove niko neće pojesti u prolazu, pomislio je Vajlo. Uspravio se i obratio psu-vuku: „Vodi nas.“ Na kraju su svi bili pokriveni blatom. Psi su našli tunel koji izbija na površinu, nizak kao da su ga kopali patuljci. Morali su da legnu na stomak i puze kroz smrznuti glib. Kišnica je curkala niz tunel, mešajući se sa glinenim tlom, tvoreći grnčarsko blato koje se zavlačilo u svaku poru išupljinu, lepljivu masu koja je prianjala za kožu kao cement. Vajlo je već neko vreme znao da mala družina odmiče ka jugu. Zabrinuto je razmišljao o predstojećem putu. Bio je mrtav umoran kad se pas-vuk probio na površinu. Oči su ga pekle na jutarnjem svetlu koje se probijalo kroz pukotinu pokrivenu vrbama i travom. I pored toga se znatno bolje osećao. Članovi njegovog četveročlanog klana bili su slobodni i neozleđeni. U narednim danima će naplatiti svima koji su se o njega ogrešili. U tom trenutku je opazio kameni prsten na izlazu. Naježila mu se koža na potiljku. Hvalospev Blada mu je odjeknuo u nervima kičmene moždine i pre no što je savladao strah. Mi smo klan Blad, izabrani od Kamenih Bogova da čuvano njihove granice. Smrt je naš saputnik. Težak, ali dugovečan život naša je nagrada. Jedan deo njega je znao da tuneli ispod Duna nisu delo klanovaca. Neke poglavice bi iskopale rupu u zemlji kao poslednje utočište ili kratki hodnik za bekstvo, ali nijedan vođa klana ne bi rizikovao podsmeh ratnika, praveći mrežu krtičjih rupa, tako raširenu da je čovek mogao prećis kraja na kraj utvrđenja a da ne vidisvetlost dana. Takve mere isuviše mirišu na oprez. To ne dolazi u obzir. Ove tunele su iskopali umovi neopterećeni klanovskim načinom razmišljanja. Umovi koji opstanak cene više od svega drugog. Iskopalisu ih Suli. Izlaz je oivičavao plavičasti mramor, protkan nežnim linijama žućkastog kvarca. Za razliku od drugih kamenih ukrasa u tunelima, ovaj nije bio okrunjen niti truo. Mramor je odoleo brojnim podrhtavanjima tla, žestokom mrazu i naglom otopljavanju leda. Tek

ponegde ga je načela vlaga. Na nekim mestima je i lišaj uspeo da pusti žilavo korenje u prelepi kamen. Četiri masivna segmenta su zadržala prvobitni položaj, tako da je krug koji su formirali bio savršen kao sunce na nebeskom svodu. Ili mesec. Duboko u tvrdom plavom kamenu su bile predstave meseca u svim fazama nebeskog ciklusa. Polumesec, mesec u trećoj četvrti, pun mesec i novi mesec, što će reći odsustvo meseca, tamna neisklesana površina na početku ciklusa. Taj prizor je progonio Vajla i posle tri dana. Govorio je nešto o Sulima, o njihovoj potpunoj različitosti u odnosu na klanove. Nije bio od onih koji su se predavali maštarijama, ali ga je to mračno odsustvo na crtežu podsećalo na pakao, neznana mesta i tamu koja je po tvrdnjama Okiša Bika postojala pre vremena. Gospodar Pasa je predosetio drhtaj. Predupredio ga je oštrim trzajem glave. Prokleti Robi Dun Dun i njegovi nadmeni plavi ogrtači. Njihovo okruglo utvrđenje je vrvelo od duhova. Uzdahnuo je. Koga on zavarava? Čitava Severna Teritorija je puna duhova. Nijedna štenara ili klozet nisu napravljeni da graditelji pri prvom udarcu ašova nisu naišli na obrađen kamen. Suli su ovde bili pre nas. Gradili su na vrhu svake planine, brda i uzvišenja, na svim jezerskim i rečnim obalama. Nisu zaobišli ni potočiće, mahovinom obrasle udoline, gole kanjone i vlažne pećine. Setio se svog najomiljenijeg mesta za pecanje u Bladu. Zelenog jezerceta tako malenog da ga je odrastao čovek mogao bez po muke preplivati. Mogli ste proći pored malene vode opkoljene lipama i gustom, šiljatom paprati, a da je ne primetite. Nabasao je na njega kad ga je Gulit Blad istukao zbog nekog prekršaja. Nije se zaustavio na tome već je naredio nepriznatom sinu da mu ne izlazi na oči sledećih nedelju dana. Četvrtog dana je toliko ogladneo da je lovio žabe dečjim mačem i trzao pečurke sa trulih panjeva. Tako je pronašao jezerce. Gledao je u krošnju, jureći za izgladnelom vevericom, bez ikakve šanse da je uhvati i upao u vodu. Ledena smaragdna voda je bila tako divna da je dečak od devet godina zinuo od oduševljenja.

Učinio je isto što i svaki devetogodišnjak suočen sa stajaćom vodom. Pronašao je nekoliko kamenčića, da bi ih bacio u vodu. Skakutali su po površini privlačeći srebrne klenove u potrazi za muvama. „Ribe!" trijumfalno je uskliknuo Vajlo. Smesta je od slomljene grane napravio štap. Bio je prvi čovek na obali ovog jezerceta, prvi koji je prokrčio put kroz šumu i prvi koji je iz ledenih dubina izvukao pastrmku od dva kamena. Ispustio je nož kad je stigao do orezivanja štapa. Sedeo je na omanjoj steni pored vode, pa je nož pao u glib. Zaronio je prstima u pesak, tražeći dršku i spustio pogled na stenu na kojoj je domalopre sedeo. Kamen je bio isklesan. Iznad kratkog natpisa je bio polumesec, urezan tako duboko, da je gušter položio jaja u veštačko udubljenje. Vajlo u to doba nije bio učen. Veštinom čitanja će ovladati znatno kasnije, ali je video dosta klanovskih natpisa da bi znao da ovaj nije delo klanovaca. Četvrt meseca je bio beleg Sula. Pamtio je davnašnja osećanja: uzbuđenje zbog pronalaska sulskih tragova, strah od nepoznate opasnosti koja možda još uvek vreba i razočaranje što nije prvi koji je otkrio ovo divno jezerce. Suli su ga preduhitrili. Zapamtio je taj nauk za čitav život. Klanovisu se proširili na štetu Sula, poglavičin posao je da osigura zadobijenu teritoriju. „Deda! Nos ti je crven!“ Pašin visok, uzbuđeni glas presekao je Vajlove misli, vraćajući ga u sadašnjost, kojoj je nesumnjivo pripadao. „Dedin nos curka kao repa“, zacvrkutao je Aron. „Ostaje nam samo jedno“, objavio je Vajlo, gledajući bledu i smrznutu unučad. „Ko poslednjistigne do vrha miriše na kravlji prdež.“ Odgurnuo je Pašu i Arona od sebe i pojurio uz nagib. Išli su koritom potoka koji je vrludao podno onižeg brda. Prvi deo uspona je bio veoma strm. Kolena su pucketala, a mišići u levoj butini grčili. Stisnuo je svih sedamnaest preostalih zuba, rešen da po svaku cenu stigne do vrha. Čuo je trupkanje dečjih nogu. Unučad se trudila da ga stigne. Paša je vikala dedi da sačeka, dok je Aron ushićeno cvileo

pokušavajući da natera Šunkicu Fa u trk. Vajlo se glasno nasmejao na pomisao da će Šunkica učestvovati u trci, ali se smesta pokajao. Bogovi, bio je tako star. Brzi hod je bio više nego ozbiljan napor za njegova pluća. Koji od Kamenih Bogova ljude podstiče na budalastu želju za učestvovanjem u utrkivanju? Nije znao kog da okrivi, pa je za svakislučaj prokleo svu devetoricu. Paša je imala duge noge ždrebice i ubilački nagon blađanskog poglavice. Pretekla ga je za tridesetak sekundi. Vajlo je pištao išištao, uznoseći se ka vrhu brda. Kiša ga je šamarala po licu, a vetar gađao sluzavim, delimično istrulelim lišćem po grudima. U mraku je jedva video gde gazi. Unuk ga je pretekao, baš kad je pomislio da ima dobre izglede da stigne drugi. Mlatarao je rukama i kliktao od oduševljenja, pretrčavajući dedu. Gospodar Pasa je zarežao za malenim takmacem. „Deko!“ povikala je Paša s vrha. „Požuri ako nećeš da te Šunkica prestigne.“ To neće moći, pomislio je Vajlo. Jedno je izgubiti trku od vižljaste devojčice, a nešto sasvim drugo gledati u leđa zdepastom kopljonošisa dve leve noge, čija je najomiljenija uzrečica „Što je brzo to je kuso.“ Gospodar Pasa je stisnuo vilicu i upregao poslednje rezerve snage. Setio se dana provedenih pored jezerceta. Riba je radila ko' luda. Zaspao je pored divnog jezerceta puna trbuha. Probudio se i odlučio da boravak u divljini produžisa jedne na dve nedelje. Tako će dati lekciju ocu. Gulit Blad će biti van sebe od brige kada bude video da mu se sin nije vratio posle nedelju dana. Vajlo je u dugim noćima stalno maštao o sceni povratka. Dočekaće ga zabrinuti ali zadovoljni otac gunđavom dobrodošlicom punom olakšanja. Biće tapšanja po leđima i dubokih uzdaha pre no što Gulit progovori: „Nasekirao si me, sine.“ Maštarije su bile tako žive da je Vajlo po povratku u Blad očekivao da u dvorištu zatekne oca koji nervozno očekuje njegov povratak. Gulit Blad nije bio u okruglom utvrđenju. Napustio ga je pre četiri dana. Otišao je u u lov sa dvojicom zakonitih sinova. Najmlađem sinu, kopilanu, nije ostavio ni poruku.

Stara rana je žestoko plamtela u Vajlovom srcu. Jednom kopilan, uvek kopilan. Videćeš ti šta kopilan može da uradi. Napao je poslednji deo uspona mlatarajući pesnicama, kao da je u pitanju neprijatelj kog valja išaketati. Šunkica je bio trideset godina mlađi, ali Gospodar Pasa nije mario za to. Petlja je bila najcenjenija stvar u klanovskom svetu. Niko nije mogao da se meris čovekom koji je preoteo Dunsku tvrđavu. Još jedan napor, pa će osvojiti i vrh brda. Šunkica je pokušao da ga stigne, ali njegove kratke, zdepaste noge nisu dorasle kraćim stazama. Zaostao je za Vajlom, koji je grabio ka vrhu. Dečica su im potrčala u susret. Dva iscrpljena čoveka su izmenjala poglede i neizrečeno pitanje „Šta nam je ovo trebalo?“ Šunkica je šištao kao koza. Gospodar Pasa je osetio poznati bol u grudima. Odlučio je da ga skrajne. „Šunkica smrdi kao kravlji prdež!“, kliknuo je Aron skačući na kopljanika, koji je još dublje potonuo u blato. Paša je, smejući se, pohrlila u pomoć bratu. Skakali su gore-dole po Šunkicinom stomaku. Urlalisu od smeha i klicali „Kravlji prdež!“ iz sveg glasa. Šunkica je podnosio dečji zulum duže no iko, pre no što je nežno sklonio dečicu sa stomaka. Očistio se od blata i dostojanstveno podigao. „Kravlji prdež je možda pohvala, s obzirom na to da se nisam kupao duže od mesec dana.“ Dečica su se ponovo zacerekala. Vajlo se zabrinuo zbog buke, ali mu je bilo drago što ih čuje. Paša i Aron su zaslužili malo oduška. Proteklih pet dana bilisu zlatni i tihi kao bubice. „Tišina, mališani”, obratila im se Nan, ljubaznim ali sigurnim glasom. Ona nije učestvovala u trci, pa je na vrh brda izbila poslednja. Vetar joj je skinuo kapuljaču, pa ju je kiša šibala po licu punom snagom. „Kasno je, moramo biti tihi.“ Vajlo je odobravajuće klimnuo. Nan je znala da sad nije u stanju da umiri unučad. Gospodaru Pasa je bilo drago što je najpametnija žena koju zna, njegova.

Podigao se uz njenu pomoć i začuo otegnuti urlika s juga. Pasvuk. Mišići u stomaku su mu se olabavili, iako je već nebrojeno puta čuo zov svog najstarijeg i najomiljenijeg psa. Neki zvuci zaobilaze misli i direktno ulaze u telo. Vučji zov je jedan od njih. Psi su čitave noći divlje jurcali oko njih. Pravili su odbrambeni krug oko družine i lovili sitnu divljač. Najstarija kuja je, nešto pre sumraka, donela Vajlu zeca, sa zimskim, belim krznom. Nije mogao da jede sirovo meso, niti je smeo da pali vatru. Ipak je uzeo zeca iz njenih čeljusti. Nije mala stvar kad vam pas predaje ulovljeni plen. Samo budala to nije znala da ceni. Obučio je pse za tiho izviđanje. Samo se pas-vuk oglašavao, iako su svi naučeni da uzbunjuju gospodara jednim urlikom. Ostali psi su mu, kao po dogovoru, dodelili ulogu glasnika. „Svi dole“, prosiktao je Vajlo, proklinjući sebe zbog gluposti. Zahvaljujući njemu su stajali na najizloženijem, odasvud vidljivom mestu. Bez ijednog drveta na vidiku. Na sreću, nije bilo mesečine. Blato je mirisalo na slatku trulež. Vajlo je zagrabio punu šaku. U žitkom blatu je osećao prisustvo mrtve tvari. Nožice buba isuve travke su ga greble po koži dok je mazao glib po licu, utapajući se u tminu. Nan nije oklevala ni trenutka, smesta se povela za njegovim primerom. Šunkica je bio najbliži deci, pa se pobrinuo za njih, pre no što se isam namazao. Mališani su se ćutke podvrgli mazanju, ali je Vajlo znao da se plaše. Video je suze u Aronovim očima. Auuuuu! Ponovo je odjeknuo zov psa-vuka, bliži i za oktavu niži. Zaštitnica Gospodara Pasa se približavala. Aron je bio jedino muško unuče. Dečak je u sedmoj godini ostao bez majke i domovine. Oca nije video već trideset dana. Vajlo se setio sopstvenih suza iz detinjstva, prolivenih usled ozlojeđenosti, usamljenosti i besa, i položio ruku na dečakova leđa. Gospodar Pasa je proveo trinaest godina u Gulitovom domu, a da ga za to vreme niko nije pomazio. Bio je poglavičin nepriznati sin, začet posle pijanke na Proslavi Proleća. Kružila su glasine da mu je majka bila dno dna, kurva iz drumske krčme. Nežnost je dobijao samo od očevih lovačkih pasa.

Plemenite životinje su ga štitile i prihvatile kao ravnopravnog člana čopora. Vajlo je klimnuo Šunkici. Mala družina je polegla po istočnoj strani brda. Kiša se pojačala, natapajući Vajlov ogrtač. Na pola puta do podnožja opazio je trnovito žbunje i krenuo prema njoj. Pažljivo je osluškivao, ali je vetar gušio sve druge zvukove. Zov psa-vuka je došao s juga, što znači da su ratnici Duna izjahali na Čičkovu Kapiju. „Deda, čujem topot kopita.“ Paša je htela da mu šapne, ali je upozorenje izgovorila glasnije nego što je trebalo. Nan ju je ućutkala prstom na usnama, ali je šteta već bila učinjena. Šunkica i Gospodar Pasa su izmenjali poglede. Kopljanik je ostavio koplje u Grobnici Dunskih Prinčeva. Njime je zatvorio tajni prolaz iz kružne tvrđave u grobnicu. Još uvek je imao dobar nož, dve stope dugo sečivo od plavičastog čelika. Vajlov kuhinjski nož je bio nešto sasvim drugo. Oštrica se klimala na slaboj dršci. Kiša je već posle tri dana načela metal. Nan je imala devojački nož, lepo ukrašeni bodež s opasnom dvostranom oštricom. Vajlo ga nikad ne bi oduzeo. Blađanke su imale pravo da se brane, baš kao i muškarci. Puzao je ka bodljikavom žbunju na kolenima i laktovima. Konačno je čuo ono što i Paša: konje u kasu, koji se približavaju s juga. Psi moraju biti oprezni, pomislio je Vajlo. Ako im se približe isuviše brzo, odaće gospodarev položaj. Treba da ostanu gde su. Nadohvat zaklona je strgao kišom natopljeni ogrtač i zavitlao na žbunje. Nije to bila velika zaštita od oštrog, krupnog trnja, ali je i to bilo bolje od nikakve. Vajlo je mislio o dečici, njihovim očima i nežnim obrazima. Divljim pokretima je pozvao Pašu i Arona da se uvuku u središte isprepletanog, trnovitog žbunja. Deca su oklevala, pa ih je deda ošinuo svojim najtvrđim zapovedničkim pogledom i prosiktao: „Smesta!“ Vajlo je trideset pet godina obavljao dužnost poglavice. Za to vreme niko se nije oglušio o njegovu zapovest, pa se to ni sad nije dogodilo. Deca su poskočila, sagnula glavu i zašla u žbunje kao da beže od gladnih vukova. Čak su se i Nan i Šunkica živahnije kretali.

Kopljanik je zavio ogrtač oko sebe i zaronio u žbunje kao vidra u potok. Vajlo nije uživao u njihovim postupcima. Osluškivao je sve bliži topot kopita s druge strane brda. Ritmički udarci su ga podsećali na ratne bubnjeve. Tri konja, brojao je. Nisu usporavali, to je bilo ohrabrujuće. Vajlo se skrio u žbunju, kad su konji izbili na vrh brda. Udahnuo je vazduh da bi se smirio i dodirnuo Nan kolenima. Pogledao je njeno lice znajući da gleda postojanu i bezizražajnu masku, pribranu kao da svakog dana čuči u trnovitom žbunju. Namrštila se i skinula blato s ivica Aronovih očiju i pomazila Pašu po crnoj kosi ispod kapuljače. Imala je besprekoran odnos s decom. Znala je da korisni i precizni gestovismiruju decu više od ljubaznih reči i zaštitničkih zagrljaja. Vajlo je lagano okrenuo leđa unučićima i potegao kuhinjski nož. Šunkica je ćutke sledio njegov primer. Oštri miris nedavno ovlažene zemlje delovao je kao lek za njegova pluća. Disao je duboko isnažno. Jahači će uskoro biti u ravni žbunja. Kad je zvuk kopita postao zaglušujući, Vajlo je izgovorio molitvu najdražem bogu, Ultredu. Ne ovaj put. Bog ju je zamalo uslišio. Jahači su projezdili pored žbunja i nastavili ka jugu, prskajući trnje blatom u prolazu. Ritam udaraca kopita se najedanput blago usporio. Jedan jahač se okrenuo u sedlu i pogledao unazad. Blato se steglo u Vajlovim čizmama. Dobri Bogovi ogrtač! Ležao je tamo, blatnjav i natopljen vlažnim bojama kišne noći, neuočljiv u odnosu na okolinu, izuzev po obliku. Vajlo je zamišljao kako jahačev pogled lagano klizi po trnovitom žbunju. Čuo je zveckanje konjske opreme kad su konji, u isti mah, okrenuli glavu. Jahači su ćutali, ali je Vajlo zamišljao, niz opreznih klimoglava. Šunkica Fa je pogledao poglavicu. Gospodar Pasa je razmišljao o mogućim posledicama. Sudeći po zveckanju opreme, jahači su dobro naoružani. Konjska oprema za ratne uslove imala je osoben zvuk. Neobično veliki broj kopči i prstenova stvarao je posebnu muziku. Sigurno je da je naleteo na ratnike Duna - žurno su jezdili ka jugu - ali Vajlo je sumnjao da su pošli

u poteru za njim. Lovci na ljude su putovali bez velikog prtljaga. U svakom slučaju se radi o veoma opasnom neprijatelju. Mala grupa se nikada ne zaustavlja usred noći da bi proučila nešto nebitno, ako nije spremna da izađe na kraj s iznenađenjima. Vajlo je pogledao unučad i ovlažio usta. Oštro je zazviždao, pozivajući pse. Kroz zvukove oluje probila se kratka nota, oštra kao dijamant. Sad je sve bilo jasno. Pet pasa je odgovorilo otegnutim, nezemaljskim urlicima. Jahačisu okrenuli konje i lagano krenuli ka žbunju. Vajlo je klimnuo Šunkici. Usnama je oblikovao reči za Nan. Ostani tu i ne mrdaj. Deci nije imao šta da kaže. Nan će se za njih pobrinuti. Psi su se približavali, što je Vajlo iskoristio da izađe iz žbunja i prvi put osmotri jahače. Tri konja, tri čoveka. Ratnici Duna u lakom, putnom oklopu, ali dobro naoružani. Nosili su plave vunene ogrtače pričvršćene broševima i duge jahaće čizme od veprove kože. Približavalisu se s naperenim dugim kopljima ispuštenim vizirima. Vajlo se spremao za sukob, s dobro poznatom mešavinom uzbuđenja istraha. Ponovo sam nadmašen po broju i opremljenosti. Slabiji Gospodar bi bio pravi nadimak za mene. Šunkica Fa je zauzeo položaj - na korak iza poglavice. Eto još jednog načina da mu iskaže poštovanje. Po Vajlovom mišljenju nije imao više od dvadeset tri godine. „Ko je tamo?“ odjeknuo je tvrdi, zapovednički glas. Vajlo je izveo niz zaključaka, na osnovu ratnikovog naglaska. Najmanje jedan od jahača bio je Kastelmilčanin u Dunskoj opremi. Psi su prilazili sve bliže. Vajlo je čekao... čekao... pre nego što je progovorio. Kad je prvi pas, velika crno-narandžasta kuja, stigla u domet oružja, umirio ju je podignutom pesnicom. Kuja se ukipila u mestu. Režala je iz dubine grla dok su joj se oči žarile u mraku. Stiglisu i ostali psi i stali u odbrambeni krug oko Vajlove družine i ratnika Duna. Sledilisu kujin primer i legli na tle. Dva jahača s kopljima su prišli Vajlu na domet oružja, dok je treći, najmanji rastom, ostao pozadi. Šiljati šlemovi su bacali tamnu

senku preko njihovih lica, pa Vajlo nije mogao videti oči jahača. Oba konja su bila vrsne životinje koje bi sustigle pse na otvorenom, ali ih je miris psa-vuka činio nervoznim. Mahale su repovima, nastojeći da ocene položaj pasa. Konj trećeg jahača prešao je životni zenit. Bila je to sivkasta kobila dugih zuba i kraćih nogu. Stajala je nepomično, načuljenih ušiju, oprezna, ali mirna i pokorna jahačevoj volji. Vajlo je hitro procenio njenog jahača: čovek koji može da umiri konja u prisustvu vučjeg vonja ima zavidne veštine. „Odgovori na pitanje!“ nastavio je Kastelmilčanin. Nagnao je konja napred, s uzdignutim kopljem, naglašavajući pretnju. Bio je visok, ali nedovoljno snažnih ramena za sekiraša. Kanije s mačevima s obe strane sedla govorile su o njegovom omiljenom oružju. Vrh koplja je bio uperen pravo u Vajlovo lice. Mislio je da u njemu prepoznaje svoje oružje. Ipak je to bilo dunsko koplje koje su Blađani pronašli u tvrđavi. Imovina u ratu brzo menja vlasnika. On je dobar primer za to. Nekada je komandovao trima okruglim utvrđenjima, a sad nema nijedno. Što znači da nemam šta da izgubim osim vazduha koji udišem. Gospodar Pasa je, uz preteći osmeh, izgovorio svoje ime.

ČETVRTO POGLAVLJE Pregovori BRAM JE POKUŠAO da obuzda drhtavicu kad je poglavica Blada izgovorio svoje ime. Pogodili su ko je neznanac čim su spazili prvog psa, ali ih to nije pripremilo na njegove reči. Gospodar Pasa je progovorio snažnim i pribranim glasom. Glasom ubice, spremnog da izvrši ono u čemu je vešt. Bram se prisetio bratovljevog svedočanstva o jedinom susretu s poglavicom Blada. To je starac, rekao je Robi Dun Dun, ujutru, nakon ponovnog zauzimanja Duna.Prešao je zenit i izgubio snagu. Za bekstvo ima zahvaliti isključivo psima. Bramu Kormaku je bilo jasno da ga je brat slagao, čim je Gospodar Pasa progovorio. Psi su reagovali na gospodarev glas, pojačanim režanjem. Iz njihovih grla se prolomila zlokobna grmljavina, od koje su Gajev i Džordijev konj nervozno poskočili i zamlatarali repovima. Bram je stisnuo kobilu butinama, da bi je smirio. Kad bi sebe mogao tako da smiri. „S kime imam čast da govorim?“ Poglavica Bladova se ponovo oglasio, hladan kao kiša koja ga je šibala po licu. Nije bio visok, ali je imao razvijena ramena i grudi i nešto - nekakvu gvozdenu čvrstinu - koja ga je činila fizički impresivnim. Lanena košulja je bila skroz natopljena kišom, a vunena jakna tako teška da je labavo visila na njemu. Dugu sedu kosu je upleo u nauljene ratničke kike, svetlucave od kiše. Držao je stopu dug zarđali nož. Bram ga je pažljivo odmerio, pitajućise da li poglavica drži kuhinjski nož. „Ja ovde postavljam pitanja, Psetaru!“ Gaj Morlok je prineo vrh koplja poglavičinom grlu. Veliki pas-vuk je istog časa skočio napred. Gajev pastuv je zabacio glavu, raširio nozdrve i raširio oči, upinjući se

da oceni poteze psa-vuka. Kastelmilčanin je zategao uzde, oštrim pokretom zgloba, zarivši brnjicu u pastuvov jezik. Životinja se umirila, ali je Bramu po njenim beonjačama bilo jasno da je na ivici panike. Pas-vuk se spustio u blato, iskeženih čeljusti, zadovoljan što gospodaru više ne preti neposredna opasnost. Vajlo Blad je čekao tišinu. Dok se Gajev konj džilitao, neprimetno je promenio položaj. Odmakao se od žbunja u kom se dotad skrivao. Njegov zdepasti pratilac je izveo isti manevar. Bram je slušao poglavicu Blađana, razmišljajući o razlozima ovih pokreta. „Nastavio bih put, da sam na tvom mestu, Mlekadžijo. Moji psi žude za belim mesom.“ Zna kako Gaj nije ratnik Duna.Bram je posmatrao visokog Kastelmilčanina pitajući se šta još odaje svojim ponašanjem. Gaj Morlok je vrhunski mačevalac na turnirima, ali neiskusan u ratnim okršajima. Pogrešio je kad se povukao, iako je još uvek držao napereno koplje. Gospodar Pasa je držao položaj. Staloženo je posmatrao čoveka kog je ispravno procenio kao vođu družine, Gaj je bio neodlučan. Bram je i kroz spušteni vizir video kako Kastelmilčaninov pogled luta po Vajlu Bladu, ratniku u pozadini i psima. Možda je i Džordi Sarson video isto što i on, zato što je mladi plavokosi sekiraš poterao konja napred, ne skidajući preteći pogled s Gospodara Pasa. Vajlo Blad nije ni pogledao u Džordijevom pravcu. Obratio se Gaju; „Bolje da si otišo, dok si mogo. Seti se toga, Mlekadžijo, dok ti moji psi budu rastrzali grlo.“ Naredio je psima da ustanu, blagim pokretom ruke s nožem. Bram se naježio kad je petoro pasa u isti mah skočilo na noge, sužavajući krug. Zlatne oči su preteće sjale u tmini, a sline curile iz razjapljenih čeljusti. Režalisu iroktali kao svinje. Odjašimo odavde! hteo je da vikne Gaju Morloku.Nismo radi kavzi. Imamo svoj zadatak. Gajev konj je počeo da se baca. Veliki crni pastuv se ritnuo i bacio Gaja napred. Kastelmilčaninova glava je poletela natrag. Koplje

mu je tresnulo o zemlju, dok se borio da zadrži ravnotežu. Zgrabio je pastuva za grivu i naterao životinju da podigne glavu. Džordi je ošinuo konja i nasrnuo na najbliže pse. Oni su skočili unazad, snažno tresući glavom. Već sledećeg trenutka su kidisali na njega. Džordi je pokušavao da ih drži na odstojanju dugačkim kopljem. Gospodar Pasa je skočio napred i zgrabio palo koplje. Savršeno odmerenim pokretom pogodio je Gaja u stopalo. Krv je potekla iz probušene kožne čizme, dok se s ranjenikovih usana oteo prigušeni krik. Gusta, tamna tečnost pušila se na hladnom, noćnom vazduhu. Gaj je zbunjeno zurio u povređeno stopalo. Užasnut mogućnošću da se nađe između Gospodara Pasa i psa-vuka, Kastelmanov pastuv je oborio glavu, iskrivio leđa i snažno se i grčevito trgnuo. Gaj je poleteo iz sedla glavom napred. Trnov šlem mu je pao s glave i odleteo ka iskeženom psu-vuku. Zbačeni jahač je bubnuo leđima o tle svom težinom. Kotrljao se izbegavajući konjska kopita. Konj bez jahača je očajnički vrteo glavom, tražeći put za bekstvo. Jurnuo je ka severu, od kog ga je delila samo kuja. Ona je malčice zakasnila, pa je do Brama dopro prasak kostiju pregaženog psa. Džordi Sarson je krenuo u pomoć Gaju, ali nije stigao daleko. Zaustavila su ga i opkolila četiri preostala psa. Napao ga je i zdepasti ratnik, dok je pokušavao da natera konja na zapenjene pse. Povlačio se, mašući kopljem na ratnika i pse. Plavokosi mladi sekiraš je nemoćno posmatrao kako Gospodar Pasa prebacuje koplje preko ramena i nasrće na Gaja Morloka. „Odloži oružje!“, zaurlao je Bram. „Ili ću ti poklati unučad!“ Svisu se okrenuli ka njemu. On se nekontrolisano tresao. Svetlost je divlje odskakala s oštrice od vodenog čelika. Ne misli na mač! upozorio je samog sebe. S naporom je podigao glavu i ukrstio pogled s Gospodarom Pasa. Poglavica ga je posmatrao tamnim očima punim gneva. Teško je disao. Pokušavao je da se smiri dok mu je salo na trbuhu vidno podrhtavalo. Bram nije skidao pogled s koplja. Nastavio je da diše tek kad se uverio da stisak poglavičinih ruku popušta. Ništa u njegovom

petnaestogodišnjem životu nije ga pripremilo na ovakav trenutak. Dok su Gaj Morlok i Gospodar Pasa razgovarali, Bram je posmatrao trnovito žbunje. Zainteresovao se za njega kad je video kako se Gospodar Pasa i ratnik istovremeno udaljavaju od njega. Bio je to diskretno izvedeni, ali smisleni gest. Pomislio je da nešto žele da zaštite... ali šta? Dragocenosti? Ranjenog saborca? Šta se krije usred gustog trnovitog žbunja? Strpljivo je posmatrao. Opazio je pokret u žbunju, baš kad se Gospodar Pasa bacio napred, da probode Gaj Morlokovo stopalo. I neznatni trzaj u tami bio je dovoljan. Bram je bio poznat po oštrom oku. Ni sam nije znao koliko puta ga je Robi, dok su zajedno jahali, pitao: „Reci mi šta vidiš, momče.“ Tokom ponovnog zauzeća Duna Robi nije izdao naređenje za napad dok mu Bram nije potvrdio da je samo jedna od Trnovitih Kula zaposednuta vojnicima. Ove noći primetio je ogrtač prebačen preko žbunja. Bio je ubeđen da je u gustim i dubokim senkama trnovitog žbunja opazio blesak beonjača. Ni Gaj ni Džordi nisu hteli da stanu. Želeli su da što pre izvrše povereni im zadatak. Džordi je hteo da se vrati uzbuđenjima kuće Duna, u kojoj je Robistvorio atmosferu nabijenu nadom ismislom. Gaj nije krio da obavlja ono što je smatrao nedostojnim zadatkom. Kastelmilčanin ne bi pošao s njima da Robi Dun Dun nije od njega zatražio ličnu uslugu. Gaj Morlok nije bio ničija dadilja. Gaj je gnevno zamahnuo pesnicom, kao da udara po kiši, kad se Bram zaustavio na blatnjavoj padini, tvrdeći da se neko krije u trnovitom žbunju. „Nemamo vremena za gubljenje, dečače. Ako budemo stajali da bi ispitali svakog pastira koji piški odavde do Mlečnog dvorca, nećemo stići do proleća.“ Bram je lagano klimnuo. Kastelmilčaninova reakcija ga nije iznenadila. Ispitivao je žbunje, dok je Gaj govorio. Ogrtač je bio smeđ, kao i blato, ali je uporna kiša sprala nešto prljavštine. Posle nekoliko sekundi je rekao: „Mislim da je ogrtač crven.“ Nije bilo druge nego da se vrate i istraže žbunje. Crveno je boja izlaska i zalaska sunca, sirovog gvožđa i sirovog mesa, očiju oprljenih

dimom i misli oprljenih srdžbom. Crveno je boja Blada. „Spusti koplje“, naredio je Bram Gospodaru Pasa. Samom sebi je zvučao tiho i nesigurno. Glas mu se slomio na rečikoplje. Dela govore snažnije od reči, pa je zario mač u žbunje. „Odmah!“ Gospodar Pasa nije reagovao. Bram je video da razmišlja. Poglavičin deo svetog kamenavisio je za pojasom u izdubljenom ovnujskom rogu, obezbeđen polklopcem od grimiznog olova. Ispod njega je bio njegov znamen, tri pseće kandže nanizane na žilavoj oputi. Bram je razmišljao o tome. Tri pseće kandže, iako je Gospodar Pasa uvek zapovedao čoporom od pet zveri. Nova životinja bi odmah zauzimala mesto postradale. Bram je rizikovao i bacio pogled na psa pregaženog Gajevim konjem. Životinja je ležala postrance u blatu. Grčila se i trzala grudima i prednjim nogama. Zelena pena joj je curila iz usta. Bram je shvatio da će gospodar morati da je ubije. Gospodaru Pasa treba novi pas. „Ne mogu da spustim koplje, momče“, konačno progovori Gospodar Pasa, „dok se ne dogovorimo.“ Vajlo Blad ga je iznenadio razumnim nastupom. Još uvek je vrhom koplja nišanio Gaja Morloka - jedan pokret pa će Kastelmilčanin biti mrtav - ali je iz temelja promenio ponašanje. Nije pretio nitise osećao ugroženim. Nijednog trenutka nije pogledao mesto na kom su se krili unučići. Bram je naterao kobilu iznad samog žbunja. Video je dečaka i devojčicu, očigledno brata i sestru. Smrknuta lica dece su govorila o porodičnoj sličnosti. Zakrilila ih je sedokosa Blađanka. Čvrsto ih je stiskala uza sebe. U desnoj ruci je držala stopu dug nož, čuvar ženske časti. Bramov mač je bio četiri puta duži, pa nije pokušavala da ga upotrebi. Dugački trn je probio ženin ogrtač na ramenu. Na vuni se ocrtavao savršeni krvavi krug. Bram se setio priče o Blađanskim ženama: ubijale su decu i sebe da ne bi pale u zarobljeništvo. Stoički i oprezni izraz u njenim očima naveo ga je na pomisao da je ova žena sposobna na tako nešto. O, bogovi. Šta sam zakuvao? Bio je na pragu očajanja. Hteo je

da okrene konja i ode, da odjaše što dalje od užasnutih lica Vajlove unučadi i psa u agoniji. Želeo je ode na sever, da zaobiđe Dun, pređe dolinu Pukotine i pojaše Ledinom. To je zbog mača, prokletog mača. S mukom je gledao na njega. „Poglavico Blada. Spusti oružje ili ću poseći devojčicu.“ Bram nije znao odakle mu te reći, ali ih je bes usmeren na brata učinio uverljivim. Gospodar Pasa nije prečuo pretnju. Nije spustio koplje ali je podigao vrh, koji više nije direktno pretio Gaju Morloku. „Hajde da ne brzamo, momče. Moramo zaštititisvoje.“ „Poseci žgepčad, Brame“, povikao je Gaj Morlok iz blata. „Ne slušaj ga.“ Bram i Džordi Sarson su izmenjali poglede. Mladi plavokosi sekiraš je bio dovoljno razuman da spusti vizir šiljatog šlema, što je značilo da Gospodar Pasa vidi samo jednog dečaka u družini, a ne dva. Džordi je tek napunio osamnaestu, što se nije dalo zaključiti po njegovom stasu. Neprimetnim naklonom je predao komandu Bramu. Džordi Sarson je imao preko šest stopa. Bio je zakleti klanovac s trećinom lica pokrivenom plavim tetovažama. Baratanju sekirom učio ga je Džejmi Tol, kog su svi zvali Poreznik. Delio je ribarsko nasleđe s Robijem Dun Dunom. Bio je samo dve godine stariji od Brama. Nije znao šta da radi u ovakvoj situaciji. Gaj Morlok je teško disao. Bram nije video njegovo lice u mraku, ali je video da je Kastelmilčanin sklupčan u blatu i da pokušava da zbrine ranjeno stopalo. Potočić kišnice se spuštao nizbrdo udarajući u mačevaočeva leđa, račvajući se odatle u dve struje. Bram se stresao. Težina novog mača vukla mu je ruku nadole. Pokušao je da promeni položaj. Pogled na Gospodara Pasa mu je rekao da manevar nije prošao neprimećeno. „Znaš li šta imamo ovde, momče?“ pitao ga je Gospodar Pasa uz opušten osmeh. Odgovorio je na sopstveno pitanje, omekšavajući kockicu mesa za žvakanje prstima. „Imamo ono što građani nazivaju ćorsokakom. Kako se meni čini, niko od nas ne želi đa se mrdne.

Možemo da ostanemo ovde do jutra dok se neko od nas ne uplaši ili smrzne ili napravi grešku zbog koje će neko ostati bez glave ili ćemo se dogovoriti kao dva muškarca.“ Vajlo je pogledao Brama u oči. „Šta ćemo?“ Dok je Gospodar Pasa govorio, Bram se trudio da ostane miran i da ne spusti mač. Često je posmatrao brata i naučio da tokom pregovora moraš zadržati isti, po mogućstvu što nedokučiviji izraz. Robi Dun Dun gotovo nikad nije pokazivao istinska osećanja.Šta bi Robi uradio na mom mestu? Razmislio je na trenutak i shvatio da se Robi nikad ne bi našao u ovakvom položaju. Takvo pametovanje ga nije nigde odvelo. Duboko je udahnuo i zadržao vazduh. Osećao je slabu vrtoglavicu, kao da je bolestan. „Slušam.“ Gospodar Pasa je odobravajućc klimnuo, kao da je Bram rekao nešto izuzetno mudro. Pokazao je vrhom koplja na Gaja i rekao: „Mlekadžija te je nazvao Bram. Ti znaš moje ime. Želeo bih da čujem ostatak tvoga.“ Gaj Morlokje povikao: „Ne govori ništa.“ Bram se namrštio. Javila mu se nečasna misao. Poželeo je da Gaj umukne. Nešto ga je teralo da glasno izrekne svoje ime. Ako mu je suđeno da umre ovde, na blatnjavoj padini usred jugoistočne Dunske pustare, rastrgnut čeljustima crnih pasa, onda ovaj čovek ima pravo da zna kog je pogubio. Progovorio je čvrstim glasom: „Ja sam Bram Kormak, sin Mabov.“ Gospodar Pasa je gurnuo omekšalu crnu kockicu u usta. Žvakao je pre no što je progovorio. Poslednje kapi zamiruće kiše zapinjale su u poglavičinoj petodnevnoj bradi. „Poznavao sam Maba Kormaka. Tvoj otac je bio vrstan mačevalac. Borio sam se s njim kod Kobilje stene. Nosio je dva opaka mača. Zvao ih je Plavim Anđelima, zbog boje vodenog čelika.“ Klimnuo je ka Bramovom maču. „Je li to jedan od njih?“ Bram nije odgovorio. Spustio je pogled na mač, susrevši se sa izvitoperenim odrazom na užlebljenom čeliku. Video je bledo i

izduženo lice s krvavom posekotinom umesto usana. Samo su smeđa kosa i kestenjaste oči ostale iste, pomislio je. Srebrnkasti metal ih nije promenio. Naglo je skrenuo pogled. Gospodar Pasa je sad znao da govori s dečakom, bratom Robija Dun Duna, ali se suzdržao od komentara. Bram mu je bio zahvalan na tome, ali još uvek nije bio spreman da progovori o maču. Hajde, Brame. Stavi ga na leđa kad pođeš. U ušima su mu odjekivale te još uvek nove i nepodnošljivo bolne reči. Progovorio je, samo da bi ih proterao iz svog uma. „Moj mač te se ne tiče, poglavico Blada. Moramo da raspravimo neke stvari. Ti si neprijatelj ovog klana i uljez na klanskom zemljištu. Povuci pse i oslobodi mog čoveka.“ Džordiju Sarsonu se oteo oštri uzdah, nakon poslednje reči. Gaj Morlok je zakrkljao kao da se davi ribljom kosti. Čak je i pas-vuk prestao da reži. Nakrenuo je glavu i podigao rep, ljubopitljivo se zagledavši u gospodara. Vajlo Blad je polako klimnuo, kao da je te reči od početka čekao. Bramu se na trenutak učinilo da je opazio trag odobravanja u starčevim očima. „Znači, ti si brat Robija Dun Duna.“ Gospodar Pasa je ispljunuo kockicu iz usta. Odmah ju je petom nabio u blato. „Još si mlad i imaš mnogo da naučiš o pregovorima. Zahtevi se ne izlažu na samom početku“ Bacio je brz pogled na Gaja Morloka. „To sagovornika lišava dostojanstva, pa se on razbesni, kao medved priteran u ćošak. Ne mogu da pričam umesto tebe, Brame Kormače, ali sam imao prilike da vidim čoveka rastrgnutog kandžama razbesnelog medveda. Ostao je bez leve ruke i tri prsta na desnoj. Iako su mu vidari zašili rane i spasli život, nikad im nije zahvalio na tom podvigu. Budio se svake večeri, mučen noćnim morama. Opijao se svakog dana.“ Gospodar Pasa je zastao, pogladivši se po bradi. „Mislim da nije propao zato što je izgubio ruku. Uništilo ga je sećanje na napad. Nikad nije video ništa strašnije od starog medveda, priteranog u ćošak i poludelog od besa.“

Poglavica je završio rečenicu s hladnim izrazom tamnih očiju. Bram je pocrveneo zbog starčevog upozorenja. Ovo je poglavica Blada, konačno je shvatio. Strah i trepet svih klanova. A ja stojim sa isukanim mačem iznad njegove unučadi. Hteo je da proguta pljuvačku, ali je umesto toga uspeo da glasno škljocne vilicom. Usta su mu bila sasvim suva. Kopnela mu je snaga u ruci s mačem. Uskoro će ga uhvatiti grč. Mora nešto preduzeti pre no što mač počne da drhti. „Položi oružje i opozovi pse, pa ću ja pustiti ženu i devojčicu.“ Gospodar Pasa je hteo da ga prekine, ali je Bram nastavio, znajući da mu je ovo jedina šansa da se izvuče. „Vas troje ćete poći na istok s psima. Trebaće mi sat vremena da se uverim da ste ispunili vaš deo pogodbe. Ako sve bude u redu, pustiću dečaka iratnika.“ „Ne daj im ništa!“ vikao je Gaj Morlok iz blata. Divlje se tresao. Glas mu je vidno drhtao. „Pustiće pse na nas, čim se dočepa dečaka.“ „Neće ako da reč“, rekao je Bram gledajući poglavicu Blada. „Ja ću datisvoju.“ Gospodar Pasa je netremice gledao Brama. Starac je imao izuzetno snažnu desnicu, obučenu za buzdovan, pretpostavio je Bram. S lakoćom je držao koplje od devet stopa. Bram je nosio Gajevo koplje s drškom od kovanog gvožđa i olovnim protivtegom u podnožju. Težio jc gotovo dva kamena. Plašio se da će ruka početi da mu se grči od same pomisli na njega. O, bogovi. Stisnuo je vilicu. Usredsredio se na kontrolisanje ruke. Blađanka ga je vrebala iz trnovitog žbuna. Ruka mu se blago tresla, što se odražavalo na oštrici mača. Lagano i proračunato je pustila dečicu. Nož joj je preteći zasjao u rukama. Žena se strpljivo i znalački pripremala za napad. Govori. Bram je očajnički želeo da poglavica progovori dok mu je kiselina iz ukočenog mišića plavila ruku. Govori! Gospodar Pasa je posegao za drugom kockom za žvakanje, alise predomislio i vratio u džep za pojasom. Mesec je provirio iznad oblaka, obasjavši poglavičino lice hladnom svetlošću. Star je, pomislio je Bram. I umoran. Video je kako mu se vilični mišići nadimaju od

brige za unučićima. Ćutao je. Bram nije znao da li još uvek drži dršku mača. Bolesno mrtvilo se širilo iz prstiju. Mišići na podlaktici su goreli od napora. Bram je na trenutak pomislio da ludi. Ako se mrtvilo proširi, možda će suzbiti bol. Čuo je lagano pucketanje zglobova. Blađanka je ustala. Više nije mogao da drži mač, ravni deo oštrice je pao na konjski vrat. „Dajem tireč.“ Bram nije odmah shvatio da je Gospodar Pasa progovorio. Prošlo je još malo vremena dok nije razumeo šta je rekao. Blađanka je razmišljala mnogo brže. Spustila je oružje i polako zauzela mesto između devojčice i dečaka. Zagledao se u njene zelene oči. U njima nije opazio mržnju ili uverenje da se jeftino izvukao. Umesto toga mu je poručivala: Ti i ja imamo sporazum. Prikrila je svoje namere, a samim tim i Bramovu slabost od Gospodara Pasa. Za uzvrat je od njega očekivala da se pridržava zadate reči. Bram joj se divio zbog toga. Zamalo je stradao od ruke sedokose žene koja mu je mogla biti baka. Robi mu je rekao da uzvišeno dostojanstvo karakteriše samo ratnike Duna. Pogrešio je. Dosadna kiša je curila niz rukav Bramove jakne, preko šake, sve do palca. Pažljivo je oslonio obamrlu ruku na kobilin vrat. Podigao je pogled i shvatio da Gospodar Pasa čeka da progovori. „Imaš moju reč“, rekao je Bram. „Budalo“, povikao je Gaj Morlok. „Ne veruj blađanskom smeću.“ Bilo mu je teško da zanemari reči zakletog klanovca, ali je znao da nema druge. Blađanka je ustala posle kratkog naklona, zajedno s Vajlovom unukom. Devojčica je bila divna, tamnoputa, pravilnog, okruglog lica. Obratila se bratu, koji se rasplakao: „Arone. Čuo si Nan. Moraš da sačekaš ovde, dok te ovaj ratnik ne pusti da ideš.“ Ratnik! Bram se posramio. To je bila nezaslužena počast. Nije položio ni prvu zakletvu klanu. I neće. Gospodar Pasa je vrhom koplja grubo ćušnuo Gaja Morloka po butini. „Ustaj, momče“, naredio je. „Slobodan si.“

Gaj se podigao na noge. Ošinuo je Brama otrovnim pogledom, nagoveštajem brojnih nevolja. Bramova ruka je lagano oživljavala. Poželeo je da blažena utrnulost odgmiže do glave. „Džordi. Sjaši i pomozi Gaju.“ Nastavio je, suočen s Džordijevim oklevanjem: „Poglavica Blada će opozvatisvoje pse.“ Gospodar Pasa je, za divno čudo, upravo to učinio. Kratko je zviznuo i prizvao sva četiri psa. Ranjena kuja načuljila je uši i pokušala da ustane, ali nije mogla zbog slomljene kičme. Pokušala je da se obrne na stomak, ali nije gospodarila zadnjim nogama. Gospodar Pasa je izrekao naredbu. Psi su ga poslušali i seli na tle. Pošao je ka kuji. Čučnuo je i pomilovao ranjenu životinju po glavi. Uspela je da ga zahvalno lizne po ruci. Gospodar Pasa se naglo uspravio. Bram je odvratio pogled kad je zamahnuo Gajevim kopljem. Vajlo je to morao rešiti sam, uz blagoslov bogova. Kad je sve bilo gotovo. Gospodar Pasa je iščupao pregršt trave iz blata i očistio oštricu. Jedan od četiri preostala psa je tiho urliknuo, ali ga je pas-vuk ućutkao gricnuvši ga za uvo. „Brame Kormače“, Gospodar Pasa je bacio krvavu travu u blato. „Želim da porazgovaram s tobom nasamo, pre no što odem.“ Gaj Morlok je povikao, „Ne idi. To je trik.“ Kastelmilčanin se naslanjao na Džordijevog pastuva, dok je sekiraš klečao pred njim pokušavajući da mu skine čizmu. „Blađani nemaju časti.“ Bram je želeo da se ovo što pre okonča. Umorio se od razmišljanja, onako mokar i promrzao. „Spusti koplje, pa ćemo razgovarati“, obratio se poglavici. Gospodar Pasa jo oštrim pokretom zabio koplje duboko u glib. Drška je vibrirala dok se on udaljavao nizbrdo. Očekivao je da mu se mladić pridruži. Bram je mislio da ostane u sedlu, ali ga je poštovanje zbog kog je malopre skrenuo pogled kad je Gospodar Pasa ubijao kuju nateralo da sjaše. Gospodar Pasa je možda njegov neprijatelj, ali je na prvom mestu i pre svega, poglavica.

Vailo nije trošio vreme na zaludan govor. „Hoću da, po povratku u kuću Duna, preneseš poruku bratu.“ Bram je bio potpuno miran. Nije mogao da klimne. Gospodar Pasa je tišinu protumačio kao pristanak. „Hoću da mu kažeš dve stvari. Reci mu da zaboravi na stare zađevice. Građani kruže oko nas kao vuci, dok se mi sukobljavamo. Udariće na nas prvom prilikom.“ Načinio je kratku pauzu. Bram je odgovorio slabašnim pokretom, koji se mogao protumačiti kao klimoglav. „Još jedna stvar. Reci mu da nam predstoje dani mračniji od svake noći.“ Poglavičine reči su ga pogodile kao nalet hladnog vetra. Naježila mu se koža na rukama. Učinilo mu se da shvata njihovo značenje, alise ono izmigoljilo kad je pokušao da ga uhvati. Proučavao je lice Gospodara Pasa. Iz ove blizine je video kapilare na starčevim beonjačama. Bio je najstariji klanski poglarica, kopilan koji je pogubio oca i polubraću, oženio se sestrom i dobio sedam sinova. Osvojio je tvrđavu Duna uz pomoć mračnih sila. Izgubio je, kad ga je drugi sin napustio. Nekad je imao dvadesetero unučadi. Ostala su mu samo dva. Bram je znao ove priče, mislio je da poznaje starca, ali je gledajući Gospodara Pasa shvatio da ne zna sve. Odlučio je da progovori. „Bolje je da poruku poveriš nekom od pratilaca, proći će dugo vremena pre no što vidim brata.“ „Kako to?“ Bram se nadao da će ga to pitanje mimoići. Spustio je pogled na utrnule ruke irekao: „Poslat sam poglavici Kastelmilka.“ Gospodar Pasa je klimnuo lagano i s razumevanjem. „Robi Dun Dun plaća dug.“ Bramu je bilo drago što poglavica nije nastavio s pitanjima. Nije hteo da loše govori o bratu. Robi ga je prodao Rajan Kastelmilk sa desetak mačeva od vodenog čelika i fantastičnim oklopom iskovanim za Plačnu Mojru. Za uzvrat je dobio privremenu komandu nad šest stotina ratnika Kastelmilka. Elitni sekiraši i mačevaoci su kosu mazali krečom, nazivajući sebe kremom. Robi je s tim odredom okupio dovoljno ljudi da povrati utvrđenje Duna.

Kuća Duna je bila u Dunskim rukama a pozajmljeni Kastelmilčani kasne s povratkom u svoj klan. Robi ih još uvek drži pod komandom. Biće još bitaka, s Blađanima za povratak Vitija i s Blekhejlovcima za povratak Ganmidiča. Tući će se i s armijom građana koja, ako je verovati glasinama, napada klanovske zemlje s juga. Biće još bojeva s Gospodarom Pasa. Robi se neće zadovoljiti uklanjanjem Vajla Blada, želeo je da ga uništi. Bram je, u onih pet haotičnih dana, posle povraćaja tvrđave Duna, opazio blagi pomak u lojalnosti Kastelmilčana. „Potrebni smo Robiju“, govorili su po hodnicima. „Najbolje je da ostanemo ovde dok ne savlada sve neprijatelje.“ Takvo razmišljanje nije odgovaralo interesima Kastelmilka. Bram je iz iskustva znao da je Robiju teško odoleti. Pobedio je. Nije važno koliku cenu je za to platio. Pitao se kad će Rajan Kastelmilk shvatiti da zalud čeka svoje ratnike. Nije mu bilo jasno zašto Robi insistira na izvršenju dela dogovora koji je iziskivao slanje brata u Kastelmilk. Instinkt mu je govorio da ne traga previše za odgovorom. Robi se nije odricao onog što mu je trebalo. Gospodar Pasa je pomno proučavao Brama. „Rajan Kastelmilk je lukava poglavica. Mislim da se nekad davno zanimala za mene.“ Bram se, uprkos svemu, glasno nasmejao. Gospodar Pasa mu se pridružio oporim smehom u kom je bilo poruge na sopstveni račun. Ućutao je i pogledao Brama ravno u oči. „Nije sramota biti pozajmljen drugom klanu. Proveo sam godinu dana u Ostleru kao dečkić. Otac je tako hteo da me kazni - nije bilo daljeg mesta na teritoriji klana - ali sam i pored toga dobro iskoristio to vreme. Tamo me nisu znali. Nisu znali da ne smem da se igram sa najboljom decom, sa sinovima ratnika i poglavičinih rođaka. Naučio sam kako da hvatam pastrmke i igram se mačevima, kako da hvatam severne patke bolama i kako se ježevi brane. Kriklemor Karp, stari klanski druid naučio me je da čitam - mene, bezvrednog kopilana iz severnog klana. Plakao sam kao beba kad sam odlazio.“

Gospodar Pasa je blago odmahnuo glavom, obuzet sećanjima. „Usvojenje će biti ono što od njega načiniš, Brame Kormače. Od Mleka se prave razne stvari.“ Bram je tronuto klimnuo, zaboravljajući na neobične okolnosti. Možda život u Mlečnom Dvorcu i neće biti tako loš. Možda tamo neće biti Robijev razočaravajući polubrat, sitan za svoje godine i nesposoban da ovlada sekirom. Možda može biti nešto drugo. Proučavaće istoriju, učiće o Sulima i otkriti zašto su tolike teritorije prepustili klanovima. Ugušio je maštarije, pre no što su ga sasvim obuzele i presreo pogled Gospodara Pasa. Počeo je da shvata zašto je ovaj čovek bio poglavica duže od trideset pet godina, „Šta će bitis tvojom porukom?“ Gospodar Pasa je oštro slegnuo ramenima. „Predaj je poglavici Kastelmilka. Mislim da joj je potrebnija nego Robiju Dunu,“ „Gaj će je prenetiRobu.“ „Jok, momče. Neke stvari zavise od glasnika koliko i od poruke.“ Gospodar Pasa se osvrnuo preko ramena, gledajući kako Džordi pomaže bosom Gaju Morloku da se popne na konja. „Mislim da Kastelmilčanin nije pogodan za tu svrhu.“ Bram se donekle slagao s Vajlovom procenom, ali je pokušao da to ne pokaže. „Kako ti kažeš.“ Gospodar Pasa je pošao nekoliko koraka uz brdo, da bise naglo zaustavio. „Uzgred, momče, noćas si obavio sjajan posao. Bio si priseban. Izdržao si pritisak. Ponosio bih se tobom da si iz mog čopora.“ Ovo je bilo previše. Bram je zamalo zaplakao. Robi mu je pre samo četiri dana rekao da mora otići i nastaniti se u Kastelmilku. Njegove poslednje reči su i posle četiri dana svrdlale bolnu ranu u Bramovim grudima. Tamo ti neće biti loše, Brame. Obojica znamo da nisi materijal za valjanog ratnika Duna. „Idem“, reče Gospodar Pasa. „Siguran sam da ću još slušati o tebi, Brame Kormače.“ Posle toga je krenuo uz brdo. Mahao je, pozdravljajući se s svojim ratnikom i prizvao pse. Zastao je kod

trnovitog žbuna i rekao par reči unuku. Krenuo je s Nan i devojčicom. Trojka se uputila ka istoku dok su se crne zveri nervozno komešale oko nje. Nije me upozorio da se držim pogodbe i oslobodim ratnika i unuče posle jedan sat. Očekuje da tako postupim. Taj čin poverenja ga je veselio dok se peo padinom ka Gaju i Džordiju. Zdepasti ratnik je nervozno dočekao Brama. Vrh noža je uperio u zemlju, ali ga je čvrsto držao. Bio je skroz mokar i slabo odeven. Nosio je prljavi ogrtač, pantalone od kuvane vune i tuniku od jelenske kože. Njegov ratnički perčin se nije mogao porediti s poglavičinim. Rano je počeo da gubi kosu. Bram je prozborio, „Zovem se Bram Kormak. Kako da te zovem?“ „Ja sam Šunkica Fa, od bladskog klana Fa. Obično me zovu Šunka.“ Ratnik je govorio mekim, seljačkim naglaskom. Bramu se učinilo da je mlađi no što izgleda. Ponekad je teško proceniti starost ćelavih, zdepastih ljudi „Šunko. Izvedi dečaka iz tog trnja. Sedite na greben i čekajte vreme za polazak.“ „Dobro, gospodine.“ Dosad ga niko nije nazvao gospodinom. To nije bilo u redu. Usprotivio bi se, da nije shvatao kako zdepasti ratnik ima duboku potrebu da veruje u njega. Od te vere je zavisila bezbednost Vajlovog unučeta i njega samog. Bram je ostavio ratnika s dečakom i pošao ka mestu na kom je Džordi previjao Gaju nogu. Džordi je skinuo šlem. Lice mu je imalo ružičastu boju, karakterističnu za osobe koje su predugo ležale u kadi. Ćutke je posmatrao Bramov dolazak ali se ljubazno nasmejao, dajući mu do znanje da se slaže sa svim što je učinio. Bram je osetio apsurdnu zahvalnost. Voleo je Džordija. Mladisekiraš je bio jedan od Robijevih omiljenih drugara, ali nije imao ni trunke nadmenosti tako prisutne kod plavih ogrtača. „Nećeš valjda da ih ostaviš tamo gore“, rekao je Gaj Morlok,

pokazujući na Šunkicu Fa i dečaka iz sedla Džordijevog sivog pastuva. „Neću. Imaš pravo. Odneću im ćebe. Ovako nemaju gde da sednu.“ Gaj je grubo zarežao. „Misliš da si mnogo pametan, je l' da? Pregovarao si sa Gospodarem Pasa.“ Imitirao je glas devojčice. „Ti uradi ovo, a ja ću ovo, pa ćemo se poslužiti čajem i kolačićima, kad obavimo posao.“ „Gaj, prestani...“ Džordi je pokušao da stane na Bramovu stranu, ali Gaj nije obraćao pažnju. „Ne dangubi, Dćordi Sarsone, već veži debelog i dečaka. Vodim ih nazad u Dun.“ Džordi je zinuo. Kratko je razmislio i odmahnuo glavom. „Neću to učiniti, Gaje. Čulismo razgovor. Bram je dao reč.“ „Bram! Šta on zna. Njegova majka je lovila zečeve u Gnešu.“ „To sad nije važno. Kad ratnik Duna da reč, on daje...“ Džordi je zastao. „Svoju dušu.“ Ućutali su se. Blato se pušilo usled naglog pada temperature. Bram je vodio kobilu, trpeći hladnoću koja se pela uz butine. Drhteći je skinuo ćebe s konja. Osećao je Gajev pogled na leđima. Znao je da će Kastelmilčanin svakog časa progovoriti. Gaj nije mogao ništa preduzeti protiv pobune - bez Džordijeve pomoći nije mogao ni da se uspne na konja - ali je imao očajničku potrebu da na vidljiv način iskaže autoritet. „Momče, pokrenise i pronađi mog konja.“ Bram je klimnuo. „Poslušaću te čim prođe dogovoreno vreme i taoci budu oslobođeni.“ Gaju se ovaj odgovor nije mnogo dopao, ali je imao toliko pameti da se ne usprotivi i izazove otvorenu pobunu. Znojio se. Lice mu je posivelo. Povremeno se nekontrolisano tresao. Iz vunenih zavoja na stopalu curkala je tamna krv. „Dobro, ali moraću da uzmem tvoju kobilu ako ne uspeš da ga pronađeš.“ „Uzmi“, reče Bram Džordiju, dajući mu u kožu uvijenu pljosku. „Skini zavoje i očisti ranu ovom tečnošću. Kad to završiš istrljaj je

goveđom mašću pre no što je ponovo zaviješ. Ne zaboravi da mu daš malo žestokog pića pre no što počneš.“ „Hvala, Brame.“ Džordi se nacerio s olakšanjem. Bio je slab vidar. Gaj se samo ćutke mrštio. Bram je odneo ćebe i još nekoliko stvari Šunkici Fau. Vajlov unuk se sakrio iza Šunkicinih stubastih nogu. Strepeo je od Dunskog ratnika koji mu je domalopre pretio golemim mačem. Bram je pretpostavio da ima oko sedam godina. Bio je mršav, s krupnim šakama i glavom. „Kako se zoveš?“ Dečko nije odgovorio, pa ga je Šunkica blago ćušnuo laktom. „Hajde, momče. Odgovori, kad te klanovac lepo pita.“ „Aron Blad“ konačno je progovorio dečak, ne gledajući Brama u oči. „Zovu me Strela.“ Šunka je podigao obrvu kao da hoće da kaže:Prvi put čujem za t o , ali ga nije demantovao iz poštovanja prema dečakovom dostojanstvu. „Doneo sam vam neke stvari. Usoljeno meso. Sir. Beskvasni hleb.“ Bram je predao Blađaninu mali paket, spakovan u jednu od njegovih noćnih košulja. „Ima tu i nekoliko medenjaka.“ Posramio se i zamucnuo. „Za gospođu.“ „Nan će vam biti zahvalna“, prostodušno je odgovorio zdepasti ratnik. Bram je pomislio da i on svakako mora biti gladan. Pet dana bez hrane je dug period. Nije se iznenadio kad je ratnik smotao paket pod ogrtač, ne otvorivši ga. Ponos mu nije dozvoljavao da pokaže glad. Dečak je počeo da se vrpolji ispod Šunkicinog ogrtača, pa mu je ovaj odlučno rekao: „Kasnije.“ Bram i Šunkica su ostatak dogovorenog vremena proveli u druželjubivoj tišini, trupkajući nogama i duvajući u šake da bi odagnali hladnoću. Mraz je bivao sve jači. Vajlov unuk je prekraćivao vreme klizajući se po ostrvima leda u smrznutom blatu. Bram je procenio da je vreme isteklo i klimnuo Šunki. „Želim vam srećan povratak u tvrđavu Blada.“ Šunkicino lice je za trenutak postalo bezizražajno. Brzo se

pribrao, naklonio i promrmljao: „Jašta. Nek bogovi bdiju nad tobom.“ Položio je ruku na Aronovo rame i krenuo na istok. Bram ih je ispratio pogledom. Vuk je zaurlao u daljini, čim su čovek i dečak zašli iza brda. To ga je Gospodar Pasa podsećao na pogodbu. Oslobodi ih. Bram je požurio uza strminu. Tresao je ruku s kojom drži mač da bi poboljšao cirkulaciju. Čitavo telo ga je bolelo. Pripala mu je muka od same pomisli da će ostatak noći provesti tražeći Gajovog pastuva. Bilo bi lepo kad biseo i popio malo vode. Bacio je pogled na Džordija i Gaja. Obojica su bili u sedlima, s uzdama u rukama, spuštenih vizira. Bilo mu je jasno da od sedenja neće biti ništa. Gaj je poterao Džordijevog pastuva nizbrdo. Leva uzengija je bila odvezana. Povređena noga mu je landarala s leve strane konjskih sapi. Voda u Gajevom ogrtaču se zaledila, praveći nabore na plavoj tkanini. Iz usta su mu izlazili beli oblačići; „Odavde ćeš morati sam, Kormače, Mi idemo do Flaja.“ Flaj je bila plitka reka koja je prolazila zemljom Duna dva dana južnije od okruglog utvrđenja. Najveći gaz na reci je branila kula Stonflaj. Ponovno zaposedanje kule je bilo jedno od prvih naređenja koje je Robi izdao od zauzimanja kuće Duna. Patrole sekiraša i buzdovandžija su odskora prolazile severnom i južnom obalom, kao i šumama iza nje. Ako jašu čitavu noć, mogu stići do Flaja u zoru. Gaj je nameravao da pošalje vojsku za Gospodarem Pasa. „Ne kršimo dogovor“, tiho je prokomentarisao Džordi, saginjući se na Bramovoj kobili. „Složili smo se da ćemo ih osloboditi i da ih nećemo slediti i... i...“ Džordi je zaćutao, čvrsto stežući uzde. „Nećemo ih slediti“, odlučno se umešao Gaj, povrativši nešto od pređašnje samouverenosti. „Obavestićemo druge o njihovom prisustvu.“ Džordi je izbegavao Bramov pogled. Uzde su mu se najednom činile strašno zanimljivim. Džordi je jako dobro znao da se pridržavaju forme, ali krše duh sporazuma. Hteo je da ih podseti na prvi zadatak, koji ih je obavezivao da doprate Robijevog brata do Mlečnog Dvorca.

Džordi i Gaj su obećali da će pratiti Brama na jugoistok i da će ga štititi od svih opasnosti koje ga vrebaju na putu. Sakati Ljudi, građani, traperi, banditi, pripadnici neprijateljskih klanova i čak neprijateljski raspoloženi ratnici Duna, svi oni su primećeni na Mlečnom putu. Da i ne govorimo da je usamljeni putnik mogao pastis konja u jarak i ostati tamo, nesposoban da ustane i nastavi put. Pa, moraću da vodim računa o tome gde gazim. Bio je isuviše umoran da bi se brinuo zbog odsustva pratnje. „Šta je s mojim konjem?“ Gaj je ispustio prezriv uzdah, kao da je odgovor očigledan. „Jahaćeš najboljeg konja - mog.“ Ako ga ikad pronađem. Razmišljao je da li da ga podseti da je njegov pastuv pobegao pre dva sata i da je možda već na pola puta do Plavog potoka. „To nije poklon. Očekujem da mi vratiš konja najkasnije za mesec dana“, obratio mu se Gaj. Vešto je okrenuo Džordijevog konja. „Džordi. idemo. Tini treba da što pre sazna da je Gospodar Pasa živ i da putuje ka Bladu.“ Džordi se nagnuo napred u sedlu, pripremajući se za polazak. „Možeš da nas pratiš, Brame“, ljubazno je rekao. „Trči za nama, što brže možeš.“ Bram je odlučno zavrteo glavom. Čak i da je tako nešto moguće, Robi ne bi želeo da ga vidi u svojoj blizini. „Nek te bogovi štite, Brame Kormače.“ Gaj Morlok je trznuo glavom u pozdrav, zario gvožđe u konjsko meso i nestao u noći. Džordi je kratko oklevao i poterao kobilu za njim. Mali konj je pojurio niz padinu, razbacujući blato u nastojanju da stigne pastuva. Bram ih je posmatrao, sedeći na ivici ogrtača. Bio je mrtav umoran. Laknulo mu je kad su otišli. Počeo je da masira utrnule ruke. Mučilo ga je uporno golicanje. Znao je da to nije ništa ozbiljno, ali se svejedno brinuo. Voleo je svoje ruke. Pitao se kako je Gaj mogao da napravi tako veliku grešku. Šunkica Fa je jedva skrio zbunjenost kad mu je Bram poželeo srećan

put za Blad. Gospodar Pasa nije išao kući. Bežao je na sever, ka Zidu Duna. Gaj je pretpostavio da Gospodar Pasa ide na jug da bi pratio stari put kroz Uništenu šumu i istočno kroz Dreg. Poglavica Blada i njegova družina su samo zaobilazili kružno utvrđenje pre no što krenu na sever. Tunel iz Grobnice Dunskih Prinčeva ih je verovatno odveo na jug, pa je Vajlo morao da vodi begunce preko neprijateljske zemlje. Bram je smatrao da je Gospodar Pasa više nego sposoban za taj zadatak. Znanje ima interesantnu osobinu, zaključio je Bram. Kad ga se jednom domognete, možete odlučiti da ga prosledite ili zadržite za sebe. Sadrži moć, baš kao i zavitlani buzdovan. Za tu vrstu snage vam ne trebaju mišići. Zamišljeno se peo uz brdo. Grlo ga je peklo od žeđi. Imao je sreće što je Džordiskinuo bisage s kobile. Našao je mešinu s vodom i zalihe. Pio je, smišljajući planove za noć. Raširiće ćebe i razbacati hranu po njemu. Ako Gajev pastuv odluči da se vrati dok bude spavao, ostaće ovde do jutra. Iskoristio je ovas za kašu, kad nije našao hranu za konje. Završio je posao i zagrizao komad raženog hleba. Ukusom je podsećao na drvo. Gutao je na silu i izvukao vodeni čelik iz korica. Oštrica je vapila za podmazivanjem. Tandi, stari učitelj mačevanja u Dunu, istukao bi mačem svakog dečaka koji ne bi očistio oružje posle kiše. Ponos Duna - čvrsti i elastični, dvaput kaljeni vodeni čelik - nije bio otporan na rđu. Gledao je kako mesečina obasjava krivine i žlebove oštrice. Robi mu je dao gori od dva mača. Za sebe je zadržao onaj što obara konje, golemi mač s dugačkom drškom za dve ruke je imao potrebnu težinu i dužinu da obori oklopljenog bojnog konja. Načinjen je od najboljeg vodenog čelika, plavetnog ogledala. Takva oštrica je bila bleđa i staklastija od ona načinjene od tradicionalnog vodenog čelika. Svetlost je blistala na njegovom vrhu. Nikakva svetlost nije blistala na vrhu Bramovog mača, ali mu to nije smetalo. Istina je da je više voleo manji, lakši pešački mač sa

jednostavnim štitnikom za ruke u obliku krsta i glavom kunića na dnu rukohvata. Otac je naručio da mu se na balčaku izgravira glava ledenog kunića posle smrti svoje žene. Tilda Kormak je bila najbolji traper, zamkar u Dunu. Porodica nije trpela gladna, kad je njen muž zimi odsustvovao u dugim patrolama, Robi je najviše profitirao. Tilda je posinku uvek davala najbolje komade mesa: masni komad sa zečjih leđa, rakunovu jetru, dikobrazovo srce. Bio je sin očeve prve žene, ali ga je ona i pored toga gledala kao svoga. Bram se često pitao šta je dobila za uzvrat. Robi ju je smatrao sluškinjom. Nikad joj nije ukazao poštovanje koje duguje maćehi. „Elena Don je moja majka, a ne ti“, vrištao bi kad god ne bi bilo po njegovom. „Tisisamo lovac na zečeve iz Gneša.“ Bram je nevoljno izvadio kožnu kesicu sa priborom za održavanje oružja i počeo da utrljava žuto ulje u mač. Tildin mač. Robi je hteo da ga preda poglavici Mlekadžija u zamenu za Kastelmilčane. Bram se pitao kad ga je brat povratio. Nije se jasno sećao svega što se dogodilo one noći kada ga je brat u Bram Holu prodao Rajan Kastelmilk. Možda je Robi ponovo pregovarao o poklonjenim mačevima, ali je Bram sumnjao u to. Obećao je tuce mačeva od vodenog čelika. Toliko ih je i predao. Bram se kao kroz maglu sećao Robija koji kleči pored gomile mačeva i izvlači Tildin mač. Ako je sećanje tačno, sigurno ga je zamenio s nekim drugim. Nije znao zašto je to uradio. Odlučio je da ne razmišlja o tome. Ruka mu se vraćala u život, stiskao je iširio prste da bi poboljšao cirkulaciju. Zamišljao je kako Gaj i Džordi stižu u Stonflaj. Umorni i zadihani žure kroz garnizon da bi razgovarali s zapovednikom, Tini Pitom. Potere će krenuti na sve strane. Glasnici će poći na sever, ka Dunu. Gospodar Pasa luta Dunskim pustarama. Hita na istok. Saznanje da će Gaj i Džordi uskoro poslati četu vojnika na istok dok Gospodar Pasa hita na sever je trebalo da u njemu, kao ratniku Duna izazove neka osećanja, ali nije. Umesto toga je osetio slab nagoveštaj nečeg drugog. Bilo je lepo

znati nešto što drugi ne znaju. „Kastelmilk.“ Bram je glasno izgovorio tu reč. Osetio je promenu u lojalnosti, još gore od toga, više nije znao kom klanu pripada.

PETO POGLAVLJE Mučne zemlje NOĆNA ČAPLJA je zakreštala u daljini dok je Eš Marš pila vodu, čučeći pored obale. Mesečina je preobrazila Tok u reku žive, tamno-srebrnu isjajnu kao metal. Nadala se da je voda dobra za piće. Ispitivala je tečnost. Imala je uljast, neobičan ukus, kao da više nije bila samo voda. Ustala je i obmotala kaput od risovine oko grudi. Drhtala je, iako nije osećala hladnoću. Sunce je zašlo pre jednog sata, pa se zapadni horizont još uvek blago žario. Na istoku je polumesec lebdeo nisko iznad stogodišnjih kedrova. Mesec je ovde bliži, pomislila je, kao da ga posmatra kroz pročišćenu noćnu tminu. Ovom zemljom vladaju Suli: noć i dan su nepovratno promenjeni. Šetala se obalom dok je povetarac povijao kedrove grane. Oštri, osvežavajući vonj kedrovih iglica udario ju je iznenadnom snagom, kao da je gigantska mahuna oslobodila bezbrojne spore. Miris je podsetio na Maskiranu tvrđavu, zatvorene kutije, zaključane kovčege. Tajne. Nikad nije videla tako veliko drveće. Duge, snažne grane su se ljuljale u nepravilnim krugovima, otimajući prostor brojnim nižim stablima. Nijedna iglica nije bila zelena. Normalne boje su proterane sa ovog podneblja. Iglice su bile srebrne i plave. Neke su bile obojene prigušenom purpurnom nijansom kojoj nije znala ime. Vratila se do improvizovanog logora. Usput je skrenula sa staze da bi izbegla zaleđene ostatke nečega što je nekada možda bila lisica. Telo joj je bilo umorno, a duh nemiran, pa nije mogla da spava. Sedam dana je prošlo od obračuna kod Plovećeg mosta. Odonda je svakog

sata, danju i noću, razmišljala o sukobu na prelazu. Noćne more su bile podnošljivije. Gledala je kako se sve, do najsitnijeg detalja ponavlja u snovima. Konačno je zaspala. Konačno njeno uspavano Ja nije stalno ponavljalo: Šta sam mogla da uradim da spasem Arkov život? Duboko je udahnula, posmatrajući leš lisice. Ark Venosekač, Sin Sula i Izabrani Daleki Jahač je bio mrtav. Ubio ga je čopor Raspadnutih vukova. Udove su mu rastrgla bića bez crvene krvi u srcu ili vrućeg mesa oko kostiju. Zvao ju je kćerkom. Nikad ga više neće videti. Stisnula je pesnice, ispod predugačkih i preširokih rukava kaputa. Nije trebalo da stupam na taj most. Sećanje na tu noć je bilo jasno i oštro kao staklena krhotina. Tročlanu družinu - Arka, Mala Kažejoka i nju - gonila su bića Slepila. Progonili su je sve otkad je u planinskoj pećini postala Sul. Stigli su je dva sata južno od Paklenog Grada. Možda bi im izmakla da nije bilo reke. Vukovi su ih priterali u ćošak na severnoj obali Toka, gde put izbija na Ploveći most. Konji ne mogu galopirati tri stope širokim daščanim mostom, pa su Ark i Mal stali, spremni da se suprotstave progoniteljima. Pogrešila je što je stupila na most pre njih. Videla je sve: vukove koji se približavaju, Kažejoka koji poteže svoj šest stopa dugački mač i Arka... Arka kako vadi klin iz Plovećeg mosta. Rekao je da se ponosi njome, dok se most odvajao od obale. Plovila je s konjem na istok, nošena snažnim rečnim strujama. Nejaki ponton je lebdeo kao plovak. Nemoćno je posmatrala Arkov i Kažejokov obračun s Raspadnutima. Ark je pao. Oborile su ga dve vučice dok je vođa čopora kidisao na njegovo grlo. Borba je trajala samo još nekoliko sekundi. Kažejok je okončao za tili čas. Eš je odrasla u Maskiranoj tvrđavi. Deset godina je s prozora spavaće sobe gledala vojničko vežbalište. Nikada nije videla borca poput Kažejoka. Okončao je bitku s četiri udarca mačem i kleknuo na kolena pored svog hassa. Nije ga dobro videla, struje su je približile južnoj obali, ali je i pored toga znala šta Sulradi. Daleki Jahač je izvodioDras Morthu. Poslednje Sečenje.

Kažejok je doneo odluku, suočen sa Arkom koji krvari iz smrtonosnih rana, dok mu snaga nepovratno kopni a mutna koprena napreduje preko tamnosmeđih očiju. Raspadnuti vukovi su možda svladali Arka Venosekača, ali će mu Maj Kažejok, Daleki Jahač i njegovhass, uzeti život. Suli su bili silno ponosni soj. Nisu dozvoljavali neprijatelju da im oduzme život. Eš je podigla glavu ka noćnom nebu i udahnula. Vuci su mene lovili. Moraće da živi sa spoznajom da je Ark poginuo štiteći njen život. Izdahnula je isklopila oči. Zaronila je u potpunu tamu. Kćerko. Gde je drugi čovek koji ju je tako zvao? Gde je Kažejok? Da li skrhan tugom bdi nad lešom svog hassa. Da li je traži? Da li je Arkova smrt promenila njegov put, usmerivši ga na drugu stranu? Možda je pošao da obavesti porodicu? Ili - što je verovatnije - krenuo u važniju misiju? Mal Kažejok je živeo po zakonu mača. Možda je procenio da je zaštita Eš Mart isuviše lak poduhvat. Okrenula mu je leđa te večeri na obalama Toka. Povela je konja niz Ploveći most ka južnoj obali, izbegavajući da povredi njegovu privatnost. Ratnikova tuga je doprla do nje kroz tamu, s druge strane reke. Mal Kažejok je bio visok preko sedam stopa, imao široka, mišićava ramena i leđa prava kao borovo stablo. Videti ga svinutog značilo je videti ga tužnog. Sada sam na teritoriji Sula, govorila je sebi dok je stupala s mosta na put od izmrvljenog kvarca. Valjda do Vatri Srca mogu da stignem sama. Nije imala ništa protiv razdvajanja, tako neće morati da je prati do svoje kuće. Nek sam odluči da li želi da ide s njom. Možda će krenuti za njom, ali na to nije mogla računati. Od prve osobe koja ju je nazvala kćerkom naučila je da su muškarci nepouzdana sorta. Gde je večeras bio Pentero Is, nadlord Spajr Venisa? Da li je duboko u Crnom svodu kovao planove da pobije sve pretendente na vladarski položaj? Da Ii mu je nedostajala usvojena kći, koju je

pronašao kao odojče? Da li mu je nedostajala kontrola nad Probojnikom? Otvorila je oči. Zvezde su bile hladne i plave. Vratila se suvom logorištu, gazeći čizmama preko pucketavih slojeva borovih iglica i starog, žutog snega. Sulski konj je gledao s iščekivanjem, podignuta repa i načuljenih ušiju. Bio je na istom mestu na kom ga je rasedlala. Ark i Mal su ga koristili kao tovarnog i rezervnog konja. Imao je mišićave noge i široke grudi. Nije bio elegantan kao bojni konji Dalekih Jahača, već prljavo-beo, pegav, sa mrljama oko vrata i butina. Svi konji Sula su bili divne životinje, verovatno zbog inteligencije, primetne u dubini njihovih očiju. Preplavio ju je talas zadovoljstva kad je konj onjušio po golom dlanu. Sad joj je bilo lakše da razmišlja o poočimu. Da li je planirao da je utamniči? Sigurno nije. Ona je ipak njegova kći. Uvek se trudila da mu udovolji. Naslonila se na konja, pokušavajući da njegovom toplotom odagna bol. Nije zaboravila da je Is nikad nije voleo. Usvojio je ispunjavajući zahteve proročanstva o rođenju Probojnika, u kom se spominje novorođenče ostavljeno da umre u snegu kod Slepe kapije. Ručice su ti već poplavele od zime, često joj je govorio Is. Podigao sam te i ušuškao pod ogrtač, a ti nisi pustila ni glasa. Zbog čega je poočimu bila tako važna? Šta bi joj se desilo da nije pobegla iz Maskirane tvrđave? Is je hteo da je utamničiti, ali zašto? Šta joj je Heritas Kant ispričao u Il Glejvu?Moći ćeš da po volji šetaš graničnim zemljama. Čućeš i osetićeš bića koja tamo žive. Tvoje meso če postati rakhar dan, meso probojnika, svetinja za Sule. Ni onda ni sad nije ništa shvatala. Znala je da Kant ne laže. Možda je grešio, ali nije lagao. Zašto je Ark insistirao da postane Sul?Ako nisi s nama, ti si protiv nas, pa te nijedan Sul neće ostaviti u životu. Šta ih je to ispunjavalo takvim strahom? Uspravila se, obuzeta mislima. Bila je Probojnik, ma šta to značilo.

Odvela je sulskog konja ka delu obale na kom su među sitnim kamenjem rasli raž i divlja šargarepa. Zaslužio je dobar obrok. Naješće se i vratiti u logor. Neće ostati na obali. Ako u međuvremenu nešto opazi, odmah će dotrčati do nje. Eš nije znala kako bi, poslednjih pet dana, preživela bez njega. Znao je put do kuće. Labavo je držala dizgine, puštajući konja da ide na istok, po gotovo nevidljivoj stazi pored rečne obale. Prešlisu široka polja istrulelog rogoza prekrivenog crnim mušicama, sumporaste pritoke koje su nanosile rudu boje senfa u Tok, izuvijano žbunje koje je stvaralo odbrambeni zid na plažama, slane bare oivičene životinjskim stazama i duge delove rečne obale obrasle senovitim šumama igličastih breza izraslih iz smrznutog blata. Nije mogla da proceni koliko je odmakla od Plovećeg mosta. Ponekad je jahala, ali je najčešće hodala. Budila se pre prvih petlova i na put kretala pre zore. U pokretu se bolje osećala. Da je putovala sama, hodala bi po ceo dan, hitro promičući kroz drveće. Zastajala bi samo da se olakša i povrati dah. Konj je morao da pase. Dugo je čekala dok je umorna životinja čupkala prošlogodišnju travu. Čekanje je bilo pravo mučenje. Razmišljala je. Kaća, sitna služavka bujne kose, mrtva je. Ark je mrtav. Raif je otišao. Sve troje su dali živote da bi joj pomogli, iako im ona nije ničim uzvratila. Ispunila je pluća noćnim vazduhom, kažnjavajući sebe njegovom ledenom oštrinom. U ovom životu je svakom ostajala dužna. Logor je bio krug očišćenog tla, dvadesetak stopa severno od linije drveća. Podigla je motke zaklona iz navike. Počela je da ređa kamenje oko budućeg ognjišta. Nije imala kože za šator. Bojala se da na nepoznatom zemljištu zapali vatru, ali je bar imala šta da radi. Rečno kamenje je bilo vulkanskog porekla prošarano lažnim zlatom i veoma oštro. Oprezno je ređala kamenje, nezaštićenim rukama, zato što su i rukavice nestale sa zalihama. Radila je, dok se mrak zgušnjavao oko nje, donoseći vetar i lepljivu maglu. Ređala je kamenje u više slojeva, gradeći zaštitni prsten, baš kao što je naučila od Arka, pa nije čula primicanje konja. Uplašeno je

poskočila kad je životinja ćušnula njuškom u slabine. „Nevaljali konj“, smeteno ga je ukorila. Sve je najedanput izgledalo glupo: zaklon bez koža i zidić oko nezapaljene vatre. Putovala je sama po Srcu Sula, ne znajući zašto to čini. „Šta radim ovde?“ glasno je zapitala samu sebe. Glas joj je drhtao, što joj se nije dopadalo. „Šta postižem, izuzev što svi oko mene ginu?“ Nije bilo odgovora. Kedrovi su se ljuljali u dugim, impresivnim talasima. Konj je posmatrao, nakrenute glave, pokušavajući da prozre njeno raspoloženje. Spustila se na tle. Bila je umorna, gladna. Najverovatnije je klizila u ludilo. Zlovoljno je posmatrala, gotovo savršeni kameni krug. Razmislila je, svinula se u struku i rasturila kameni prsten udarcem pesnice. Taj destruktivni čin je doneo nešto olakšanja. Naredila je konju da priđe Životinja je poslušala, okrećućise postrance. Eš je napipala pojas s opremom ispod kaputa i izvukla nož. Ark joj je dao dva oružja: srpasto sečivo na teškom, devet stopa dugom lancu i vitki nož načinjen od retke bele legure, platine, koju su Suli cenili više od zlata. Očvrsnuta arsenikom i drugim neobičnim metalima, oštrica je bila tako naoštrena, da pri posekotini isprva niste osećali bol. Angus Lok je imao slično oružje, rukotvorinu Sula, koje je od milošte nazvao „milosrdnim sečivom“. Nije ga upotrebljavao u njenom prisustvu. Plemenito oružje je oblikom i veličinom odgovaralo običnom nožu, ali nije bilo namenjeno sečenju mesa ili čišćenju noktiju. Bilo je isuviše elegantno i smrtonosno za nešto takvo. Držala je nož kako joj je pokazano: palac na stepenici, kažiprst u jamici, sa oštricom okrenutom spolja. Drška je bila malo izdubljena radi ravnoteže i prekrivena ukrštenim šarama u obliku perja radi boljeg hvatanja. Metal je bio iznenađujuće hladan. Sačekala je da se ugreje pre no što je izgovorila. „Ish'l xalla tannan“ Poznata mi je vrednost onog što uzimam. Prva molitva Sula. Naučila ju je od Arka Venosekača.

Veštim, uvežbanim pokretom je prešla sečivom preko konjske slabine dok nije naišla na slab otpor površinske vene. Tetive su joj igrale u zglobu dok je sekla krvni sud. Konj je blago zadrhtao. Umirio se kad mu je krv potekla iz tela. Eš je kleknula, otvorila usta i ulovila mlaz. Punila je usta vrelom, crvenom tečnošću s mirisom trave. Progutala je, napunila usta i opet progutala. Pila je dok nije napunila stomak, masirajući prostor oko rane da bi sprečila zatvaranje krvnog suda. Zasitila se i pritisnula ranu dlanom. Konj se nalegao na nju, pojačavajući pritisak. Čekali su da struja krvi oslabi, pa da Eš spoji kožu preko posekotine. Grančica je pukla u šumi, baš kad je zatvorila ranu prečišćenom vučjom mašću. Skočila je. Kedrovi su bili senoviti, tamni i neobično mirni. Micala se samo magla, koja kao da je izvirala iz stoletnog korenja. Osluškivala je, gledala, mirisala i lagano odvezala srpasti nož. Drugi zvuk je stigao iz neočekivanog pravca, s rečne obale. Nešto je upalo u vodu. Okrenula je glavu ka reci, bez razmišljanja. Shvatila je grešku pre no što je lanac prestao da se njiše. Svako je mogao baciti kamenčić u vodu iz bilo kog pravca. „Baci oružje.“ Naredba je stigla direktno iza nje. Izgovorena je blagim glasom, ali se Eš nije dala zavarati. Njen poočim je bio nadlord Spajr Venisa, znala je da prepozna glas moći. Otvorila je šaku i ispustila srpasti nož na tle, ne okrećući glavu. Srebrni nož je bio u koricama za pojasom. Kliznula je levom rukom ispod kaputa, tragajući za izrezbarenom drškom. Zaustavila se u mestu, presečena strujom hladnog vazduha i pištećim zvukom pored uva. „Spusti ruke i okreni se. Ne teraj me da ponovo odapinjem strelu.“ Nije joj padalo na pamet. Žurno je spustila obe ruke. Strela je prohujala tako blizu lica da su je pera zagolicala po obrazu. Ovo je Sul, zaključila je. Okrenula se da bise suočila s nepoznatim. Čovek nije nosio sulsko krzno i oklop od rogova već jednostavnu tuniku od jelenske kože obrubljenu kuninim krznom i ukršteni pojas od štavljene kože. Pojas je bio ukrašen bronzom, a ne srebrom. Kosu i

sve ukrase koji bi mogli odati rasu je skrivao ispod kape od kuninog krzna. Morao je biti Sul. Odavao ga je jasni glas. Visina. Duboke senke ispod jagodica. Preciznost u baratanju lukom istrelom. Kosa s leve strane glave joj je iznenada poletela gore, kao da nema težine. Strela je sigurno presekla pantljiku. Stranac ju je već neko vreme posmatrao, s dugim, zakrivljenim lukom u ruci. Čvrsti tobolac od ukrštenih rogova je nosio u šumarskom stilu, za pojasom. Pitala se koliko ju je uhodio pre no što je rešio da se pokaže. „Ko si ti i šta tražiš na ovim stazama?“ Ponovo isti glas: odlučan, zvonak, oličenje samopouzdanja. Podigla je glavu. „Moj posao je moja stvar. Ime ti dajem slobodnom voljom. Zovem se Eš.“ Stranac je okrenuo leđa mesecu, pa Eš nije videla njegove oči. „Ti nisi Sul.“ Reči su vodile u klopku, u tesni i opasni prostor između pitanja i izjava. Svaki odgovor bi je upropastio. Ako kaže da nije Sul, biće uljez. Ako kaže da jeste, može biti podvrgnuta ispitu sa neizvesnim ishodom. Udahnula je vazduh, da bi dobila nekoliko dragocenih sekundi za razmišljanje. Bila je na teritoriji Sula, južno od Toka i jugoistočno od Blada. Poočlm je imao mape ovog područja. Krhke svitke na tankom, prozirnom papiru, potamnele od starosti i suvlje od slame, smeo je odmotati samo na kiši. Videla ih je par puta, vireći preko Isovog ramena dok ih je ovaj proučavao. U sećanju su joj ostale prazne, neucrtane površine. Takve površine su na drugim mapama bile ispresecane planinama, rekama i imenima naseobina. Njen poočim je i na tako oskudnim dokumentima pronalazio nešto što ga je zanimalo: krivinu obale, granicu ocrtanu otiscima vučjih šapa, upozorenje napisano Visokom rukom: „Ovde prebivaju ljuti Suli.“ Eš je dobro razmislila pre no što je progovorila. „Ja sam Eš Mart, kći Sula.“ Strančeve grudi su se raširile kao da upijaju reči. Prošao je dugi trenutak, zatim još jedan. Eš dotad nije znala da se plaši. Mislila je da

napetost u stomaku potiče od preterane količine konjske krvi. Nijedan Sul te neće ostaviti u životu... Reka je živo tekla privlačeći sebi ledenu maglu. Stranac je iznenada spustio luk. „Ja sam Lan Falstar, sin Sula i Izabrani Daleki Jahač.“ Naklonio se duboko, pa je Eš konačno osmotrila njegovo lice. Videla je uglasto, zlatasto lice s blagim sjajem, zaštitnim znakom Sula. „Ovaj Sul tise izvinjava zbog neučtivosti.“ Eš mu je uzvratila tišinom. Nije znala kako da se ponaša, niti je shvatala njegovu nameru. Ako ćemo pošteno, zbunjivala ju je njegova životna dob. Ark i Mal su bili zreli ljudi, na čijim licima se očitovalo iskustvo, osobe uzvišenih i promišljenih kretnji, dok je muškarac pred njom bio bar desetak godina mlađi od njih. Bio je mlad, što ju je jako zbunjivalo. Eš je, ne znajući šta da radi, na sopstveno iznenađenje, imitirala poočima. Preuzmi kontrolu nad razgovorom: gotovo da je čula njegov glas. „Putuješ lisam. Lane Falstaru?“ Podigao je obrve irekao: „Putujem.“ „Otkad me pratiš?“ Sulski Daleki jahač je slegnuo vitkim, lepo oblikovanim ramenima. „To nije važno.“ Eš je mislila da jeste. Htela je da zna da li ju je posmatrao dok je sisala konjsku krv. To bi bilo strašno, ali šta da se radi. Instinkt joj je nalagao da nastavi s pitanjima, da mu ne da šansu da on nju propituje. „Kuda putuješ?" Krenuo je prema njoj. Nešto joj je govorilo da je pogrešila. Kretao se tako brzo da ga je jedva pratila okom. U nizu hitrih pokreta se stvorio iza nje, čučnuo, ščepao lanac sa srpastim nožem i odskočio van njenog domašaja. „Daleki Jahači ne odgovaraju nikom do Onom ko Vodi.“ Trznuo je zglobom i oživeo lanac. Metalni beočuzisu glasno zazvečali dok se lanac precizno obavijao oko drške. Ni Mal Kažejok nije bio tako vešt. Lanac je bio ojačan metalnim suzama poprskanim zelenkastožutim dragim kamenjem. Stranac ga je proučio, okrećući ga ka svetlosti.