Slavomir Nastasijevic - Karlo Martel

Slavomir NASTASIJEVIĆ

KARLO MARTEL

DEČJE NOVINE, 1989.

By

2

GLAVA PRVA

UGLJARI

Gusta šuma. Stravična i skoro neprohodna. Po jedva vidljivim

stazama lelujaju senke koje kroz gusto granje danju stvaraju zraci sunca,
noću meseca. Niko u toj dubokoj tišini, narušavanoj jedino promicanjem
šumske zveri ili žuborom nevidljivog izvora, ne bi smeo pomisliti ni da
predani, kamoli da prenoći.

Ipak, čuje se odnekud žagor ljudskih glasova. Čovek, poteran
nevoljom ili kakvom nejasnom željom, pobeđuje strah, svuda nogom
zakorači. Naoružan kakvim-takvim saznanjem o opasnostima koje mu
odasvud prete, oprezan je, koristi se svim što zna, ne bi li prigušio strah i
izbegao okrutnog neprijatelja. Nosi on u sebi naslage iskustva, stečene
nasleđem, i one mu pomažu da ne bude bespomoćan, iako mu je svest
još u povoju. To je čovek iz vremena davnih, zastrtih neprozirnim
koprenama, čovek opterećen neznanjem, sujeverjem i strahom...

Bilo ih je četvorica. Sedam dana ranije, umro je peti. Iskopali su
grob, sahranili ga i na humku stavili težak kamen. Jer, duša pokojnika
hoće koji put da iskali svoj bes na živima, osobito ako je pre roka
napustila telo, mišićavo i nabreklo od snage! Niko ne zna šta se krije u
čoveku dok diše, hoda i radi. On govori, podvikuje, svađa se, smeje i
peva, a pitanje je koliko sve to potiče iz srca. Kad umre, prestaju laži i
pretvaranja. Telo ostaje zemlji, a duša sobom nosi istinu, čistu, punu
dobrote ili opakosti.

Još od predaka ostalo im je: da kamen, stavljen pa grob, veže za to
mesto dušu pokojnika i sputava je da živima hudi i da ih navodi na zlo.

Umro im je drug, sapatnik. Nije bio ni bolji ni gori od ostalih,
slučajno nađen i združen u mukotrpnom životu. Dok je živeo, mogli su i
bez njega, jer baš nikome nije bio prirastao za srce. A eto, pričinjavalo im
se da je mrtav više prisutan, kao da im se nameće. Dokazivao, se da je još
tu, kraj njih, u snu i na javi. Smrt je došla, okrznula ih i jednoga odnela.

3

Mogao je to biti ma koji od njih, jer ona ne dolazi uzalud i ne vraća se u
svoje mračne odaje bez plena. Odabrala je Petra.

Nespokojstvo se kod ostalih povećavalo, naročito što je pokojnik
izdahnuo od ujeda zmije. Domilela je odnekud, pritajila se u gomili
granja i ujela. Čuli su oni da je zmija zli demon i da joj je stanište u paklu.
Pričali su im da ne ujeda mimo volje nekakve sile koja smrtnima
određuje dug ili kratak vek. I kako da se shvati ko, kad i na koji način
treba da napusti ovaj svet, da mu telo ode pod zemlju a duša među
senke? Ako je pokojnik za života navodio bližnje na zlo, u srcu nosio
skrivenu opakost, ni mrtav neće nikoga ostaviti u spokojstvu.

Četiri druga izbegavala su da pomenu pokojnog Petra, ali je svaki u
sebi nosio njegov lik, a uz to i potajnu radost što je baš njega mimoišla
smrt u vidu zmije otrovnice.

Radili su u planini, obarali granate jele i čvornovate borove. Osim
luča i smole za buktinje, pravili su humke ispod kojih je tinjala vatra.
Nepogrešivo, kao svi koji se godinama bave istim poslom, razgrtali su
zemlju sa humki i vadili cepanice pretvorene u ugljen. Dim, ljut i
otrovan, nadaleko je kolao izmeću debelih stabala i zalazio u žbunove,
dok ga vetar ne spodbije i raznese kroz šumu i preko proplanaka.
Životinje, koje su bar jednom bežale ispred šumskih požara, u velikom
luku obilazile su to mesto. Zbog toga su ugljari miljama išli kroz šumu i
preko proplanaka i vrlometali se niz jaruge u potrazi za mesom.
Životinje su niz vetar osećale miris dima koji je izbijao iz odela ljudi.

Sedam dana je prošlo od smrti njihovog druga Petra. Osmoga dana,
u zoru, najstariji među ugljarima uzviknu:

— Braćo, na noge!... Moramo, odavde što pre!... Petar se nije
upokojio!... Video sam ga noćas...

Ostala trojica, prenuše se, pridigoše i skočiše na noge:
— Kako?... Ne može biti!... Mrtav... Sahranjen... I zemlja ga pokriva,
i kamen odozgo!...
Unezvereni pogledi ukrštali su se. Na čađavim licima bleskale su
beonjače ispunjene strahom.
— Vide li ga budan ili u snu?
— Spavao sam, probudio se, na jade se okrenuo prema grobu i opet
zaspao... Novo buđenje došlo je naglo, kao da me je neko prodrmao...
Pogledam tamo, a kraj humke on...
— Stoji?! — uzviknu Delja.
— Stoji... Kao živ!
— Da li reče štogod? — upita Karakaš.

4

— Ništa... Ćuti i gleda... Gleda i ćuti... Da je progovorio, neba mi,
ispustio bih dušu na mestu!

Zanemeli su. Samo se Karakaš zbog nečeg smešio. Levo oko, malo
ziravo, gledalo je u polje. Iz njega je izbijala podrugljivost.

— Sotona! — škrgutnu zubima Petronije. — Zlo ti iz očiju viri! Ne
veruješ mi!

— Sanjao si, brate — odmahnu rukom Karakaš. — Ove humke sa
ugljenom... Iz njih izbija dim, opor i otrovan. Omamilo te. U takvom
stanju viđaju se utvare.

— Nisam sanjao. Video sam budan... Stoji kraj groba obavijen
maglom... Namestiću svoj ležaj dole, kraj potoka i tamo provesti iduću
noć.

— A ja... — isprsi se Karakaš. — Spavaću gde i dosad. Hoću da
vidim utvaru.

— I ja ću dole, u potok — tiho reče Delja.
— Bogme, i ja — dobaci Hugo.
Dan im je protekao u odmaranju jer nije stiglo vreme da se humke
sa ugljenom raskopavaju. Karakaš je, opremljen lukom i strelama, pošao
u lov na srne ili divlje svinje. Ostali, pošto su smestili svaki svoj ležaj kraj
potoka, sedeli su pored vatre i pekli pečurke.
U jedan mah, Hugo se obrati Petroniju:
— Video si ga, kažeš?
— Kao što tebe gledam živog.
— Pobeći ću i od potoka! — uzviknu Delja.
Predveče, Karakaš se vratio iz lova praznih ruku.
— Četiri strele uzalud sam pustio sa luka — reče sedajući kraj vatre.
Ostala trojica, gledala su ga podozrivo čudeći se što i ne pomišlja da
svoju postelju prenese kraj njihovih.
— Znači, ovde ćeš prenoćiti? — obrati mu se Petronije.
— Tu, na starom ležaju.
Drugovi ga još jednom upitno pogledaše i bez reči, lagano kretoše
niz padinu.
Karakaš baci nekoliko debelih grana na vatru i sede na postelju,
okrenut prema grobu. I njegovo srce nije manje strepelo... Ali, inadžija i
tvrdoglav, oduvek se prsio pred ostalima, osobito otkako se Petronije
nametnuo za vođu grupe. Iz dna duše, čeznuo je da se pokaže bolji i
smeliji.
Grane su neko vreme gorele bukteći plamenom i razbijajući mrkli
mrak u šumi. Glasovi noćnih ptica, reće su se čuli. Uskoro sve zamre i
vatra poče da gasne.

5

Momak je još uvek sedeo na postelji od rogoza i suve trave. Osim
plamičaka, koji su kao blede trake izbijali iz humki, i bleskanja žara iz
pepela, ništa se nije videlo ni pomeralo. Momak se nasmeši:

— Ugledao je, kaže, pokojnika kraj groba, a ne vide se ni grob ni
drveće.

Ali, uskoro, strah mu se utrostruči.
— Istina je... Mogao je da vidi — prošapta suhim grlom.
U taj mah, pun Mesec blesnu izmeću debelih stabala i lagano krenu
svojim ustaljenim putem. Blede senke, probijale su se kroz grane visokih
krošnji, padale po zemlji i humkama, i na grob upokojenog ugljara Petra.
Senke su se pomerale, menjale mesto i obličje po zemlji prema kretanju
svetlog nebeskog putnika i prema spletu grana koje su se ukrštale. Prizor
čudesan, čaroban i — stravičan.
Karakaš je sedeo kao opčinjen.
— Video je... mogao je da vidi — šaputao, je.
Kad je Mesec izmakao i počeo s druge strane da baca senke, vatra se
pretvorila u pepeo. Mladi ugljar nije ni osetio kad mu je glava pala na
uzglavlje. Zaspao je i u snu dočekao zoru...
Na šušanj lišća i pucketanje grančica, prenu se, pridiže i ostade
sedeći.
Tri ugljara mu bojažljivo priđoše i oprezno stadoše da ga zagledaju,
kao, da se čude što ga vide živog.
— Pa? — upita Petronije. — Jesi li ga video? Nisi premro od straha,
a nisi ni pobegao?
Karakaš udari u zevanje i protezanje.
— Nisam... Nisam ga video.
— Nisi spavao?
— I jesam i nisam.
Petronijev oštri pogled ne uhvati odblesak straha u njegovim očima.
Vođa grupe planu:
— Cele noći čučao si kao zec, spreman da skočiš na noge i nagneš u
bekstvo dole prema potoku! Ne... Ne, ti nisi spavao.
He! — nasmeši se Karakaš slavodobitno. — Spavao sam, bio budan
i opet spavao. Od utvare ni traga.
Letnje jutro bilo je ispunjeno cvrkutom ptica vi soko u krošnjama
drveća. Stene na prisojnoj strani brda, belasale su se obasjane kosim
zracima sunca a u daljini, plavili su se obrisi planine Jure, kao da se
spajaju sa nebom.
— Moj stric Eugen govorio je... otpoče Karakaš.
— Lažeš! Ti nemaš strica! — prekida ga Petronije.

6

Karakaševo ziravo oko blesnu.
— Moj pokojni stric Eugen, govorio je da se utvare pojavljuju
iznenada. Ako ih čekaš, nećeš ih videti.
— Lažeš i ti i stric, koga nikad nisi ni imao!
— Ima tu nečega... — zavrte glavom Hugo.
— Ima, ima, baš koliko i u tvojoj glavi! — preseče ga Petronije. Ovaj
Karakaš, ako je i video, neće priznati, samo da nas namami da se vratimo
na staro mesto.
Plamičci više nisu izbijali iz humki. Umesto njih, kolala je i vukla se
nekakva plavičasta izmaglica, koja je otežavala disanje i stvarala
vrtoglavicu. Došlo je vreme da se raskopavaju humke i vadi ugljen iz
zemlje. Ugljarima se nije žurilo.
— E pa, braćo, hoćemo li ostati ovde? — reče Karakaš.
Niko mu ne odgovori.
Hugo je čeprkao po pepelu sakupljajući zapretene žiške i stavljajući
suve grančice na gomilicu. Njegovo duvanje remetilo je tišinu. Delja je
otkidao komadiće tvrdog ovsenog hleba i uporno žvakao.
— Nema druge, braćo — glasno nastavi Petronije započetu misao —
moramo do starca pustinjaka. On će nam reći šta nam valja činiti.
Pošao je, ne osvrćući se da vidi prati li ga ko. Hugo i Delja bez reči
kretoše za njim niz padinu.
Kap su već prešli potok i dohvatili se proplanka na drugoj strani,
osvrnuše se. Karakaš ih je poizdalje pratio.
Među stenjem i kupinovim žbunovima, zjapio je ulaz u pećinu. Kraj
ulaza, na prigrevici, oslonjen leđima o stenu, sedeo je starac, mršav i
visok kao pritka. Pleo je rogozom asuru rasprostrtu po zemlji. Pustinjak
u jednom trenutku podiže glavu i upre bezizrazni pogled u došljake koji
su se krupnim koracima približavali. Znao ih je. Često je pratio
pogledom nekoga od njih kako sa lukom i strelama vreba srne na
proplanku ili se s druge strane brda prikrada krdu divljih svinja kad
krenu u potragu za bukovim žirom. Slušao je udarce sekira i odjeke
borova koji se strspoštavaju. Noću je strepeći brojao plamene jezike,
žućkaste i vijugave, koji su izbijali iz napukle zemlje na bokovima i pri
vrhu humki.
— Zapaliće šumu prokletnici! — gunđao je.
Smetao mu je otrovni dim koji su vetrovi koji put i na njega nanosili.
Smetalo mu je i samo prisustvo ugljara u blizini.
Dočekao ih je mrgodan.
Gledali su se neko vreme ćuteći.
Pristiže i Karakaš. On se odmah obrati pustinjaku:

7

— Neka ti je srećan dan i čas... Moli se bogu za nas, a mi ćemo za
tebe i za spasenje tvoje duše. Jer star si. Skoro ćeš bogu na istinu.

Starac upre u njega vodnjikavi pogled.
— Niko ne zna kad će se duh, taj surovi gospodar, oboriti na trošno
telo i srušiti ga — reče. — A vi... Molite se za sebe.
Pustinjak se zagleda u daljinu, gde se završavala šuma i počinjala
padina. Tu, u podnožju, stajala je tvrđava. Ugljari joj se nikad nisu
primakli na više od jednog strelometa. Luč, vreće sa ugljenom i mešine
sa smolom donosili su na određeno mesto. Odatle su robu uzimale sluge
iz tvrđave, tovarile na kola i odnosile. Ne usuđujući se da gunđaju što za
svoj mukotrpni posao dobijaju samo pola vreće ovesnog brašna, po koje
jaje ili kokošku, žurno su skupljali ispražnjene mešine i vreće i zamicali u
šumu.
Nadmene sluge jedva bi poneku reč progovorile, i to uvek sa
prezirom ili grdnjom A stražari na bedemima tvrđave izdaleka su im
izgledali kao demoni.
Grof Sebastijan, otvarao je veliku kapiju i puštao u tvrđavu seljake
sa svojih poseda jedino u slučaju kad bi ih ugrozile horde razbojnika ili
ratnici nekog obesnog sacgrofa.
Tvrđava je imala dvospratnu drvenu zgradu. Na gornjem spratu,
živeo je gospodar oblasti sa suprugom, a prizemne odaje, služile su kao
skladište za hranu, oružje, oruđe i ostale predmete neophodne za život.
Tvrđava je imala i prostrani podrum sa bunarom na sredini i odvojenim
delom koji je služio kao tamnica. Kula je bila okružena bedemom i
rovom punim vode, sa pokretnim mostom. Ostali prostor zauzimalo je
jedno dvorište sa barakama za smeštaj konja a drugo za ratnike koji su
uvek bili u tvrđavi. Kule, zgrade, konjušnice i postaje za sluge — sve je
bilo napravljeno od hrastovih greda i talpi. U blizini tvrđave, nalazilo se
mesto gde su izvršavane smrtne kazne. Tu su spaljivani vešci, veštice i
prodavači ljudskog mesa.
Petronije se obrati pustinjaku:
— Umro nam je drug. Sahranili smo ga, a eto, javlja se noću.
Ustaje... Viđamo ga... Stavili smo i kamen na grob...
— To je dobro... — zaklima glavom starac. — Dobro je to, ali i krst
treba da mu pobodete čelo glave... Ako i to ne pomogne, iskopajte leš i
spalite ga. Mogućno je da je pokojnik bio veštac.
— A naši stari su govorili da je kamen...
— Vaši stari su bili bezbožnici! — prekide ga pustinjak. — Ni vi u
Hrista ne verujete... Zbog takvih je umro na krstu, a vi ne verujete!
Hugo kašljucnu i zatrepta:

8

— Jeste... Jedan putnik, nedavno, je prošao kraj nas u šumi i pričao...
Govorio je kako su sina božjeg umorili na krstu, pa...

Starac ne trepćući upre pogled u momka:
— Pa?
— Pa eto... Zašto je bog dopustio da mu ubiju sina?
— Istina, zašto je dopustio? — dobaci Delja. — Taj putnik je
govorio, da je Hristos umro radi spasenja celog sveta... I sad, kako to?
Zar neko ko je umro, može da bude spasitelj drugih, živih?!
Starac se osmehnu krajičkom usana.
— Za takve nema ni spasitelja ni spasenja — reče. — Idite, obarajte
stabla borova i pravite ugljen.
Ugljari zakolaše, zgledaše se i pođoše.
— I ne zaboravite da stavite krst više glave pokojnika! — dobaci im
pustinjak.
U taj mah, začuše se udarci kopita o kameno tle. Sa suprotne strane
od ulaza u pećinu iskrsnu konja nik. Mlad, naočit vitez, plave kose i
očiju, lepo izvajanog nosa i usta i četvrtaste brade, zaustavi konja u
mestu, Drugi konj, povodnik, zanese se u stranu, trže nekoliko puta
glavom i smiri se.
— Bog i sveci s vama, dobri ljudi! — oslovi ih vitez gromkim
glasom kao ko je navikao da u samoći jezdi preko brda i dolina.
Konj povodnik opet zaklima glavom, pa grizući ćem i čuljeći uši,
prope se i umalo ne naleže prednjim nogama na sapi konja sa jahačem.
— Lipsao da bog da! — trže vitez uzde povodnika, pa kao
pravdajući se, reče: — Nije moj. Dobio sam ga na megdanu... Otkako je
izgubio pravog gospodara, prozlio se, grize, rita se i tuče prednjim i
zadnjim nogama. Sotona!
Vitez pobode dugačko koplje u zemlju i sjaha. Ugljari prihvatiše oba
konja i privezaše ih za glog kraj ulaza u pećinu.
— Gle! — protrlja šake vitez. — I pustinjak je tu, i pećina! Baš sve
kako treba!
Starac, valjda bojeći se nenadanog zla od slučajnog došljaka,
odvrati:
— Bog i svi sveci neka te prate, vrli viteže... Ali ne zaboravi
zapovest: ljubi bližnjega svoga...
— A ovi? — nešto tiše upita vitez. — Po, čupavim glavama i
čađavim licima, vidim da su ugljari.
— Kakav vitez! Kakav konj! — iščuđavao se Hugo.
— A oprema! — dobaci Karakaš. — Pogledaj! Na povodniku oklop i
štit, topuz šestoper i golemi mač...

9

Vitez skide kacigu sa vizirom i oklop, malo zarđao po, obrubima, i
sede na kamen pokraj starca.

— Pleteš asuru? — reče polažući okrugli štit kraj sebe.
Na crvenom pozađu bilo je ispisano belim, krupnim slovima:
MORTUS PLANGO.
— Eto, pletem — bojažljivo odvrati starac iskosa gledajući štit. — A
ovaj natpis... Valjda te čuva od mača, koplja i uroka?
— Ne... Imam amajliju u balčaku mača: krilo od slepog miša i glavu
od zmije otrovnice... A ovo je viteški znak. Ukazuje na smer moga života
i pravac sudbinskog puta. Taj natpis znači OPLAKUJEM MRTVE.
— O, Gospode! — uzviknu Karakaš. — Žive ih ubijaš, a onda ih
mrtve oplakuješ!
— A kako bi drukčije? — primeti starac.
— Samo tako — potvrdi vitez. — Ali zapamtite: nikoga nisam
izazvao, ni prvi napao. Branim sebe i nejake i... ubijam.
— I oplakuješ — dobaci Karakaš.
— I oplakujem, seljače — nasmeja se vitez. — Prost si, ali izgleda da
nisi tupoglav.
Vitez se zagleda u pustinjaka kao da mu odmerava snagu i godine
starosti.
— O, bože... — prekrsti se. — Isposnik, otpadnik od ljudi, a radi!
— Naš presvetli Gospod Isus Hristos, slava mu i hvala, rekao je: I
radeći možeš se moliti.
Vitez nabra čelo i zamisli se.
— Hm... Istina je... Mislim da je baš tako rekao... A vi ugljari? Slavite
li Gospoda?
— Slavimo... Slavimo... — graknuše momci.
— Slavite vi vraga! Po očima vam vidim da ste lopovi... Pitanje je da
li umete i da se prekrstite!
Starac podiže suvonjavi kažiprst i dobaci:
— Ako su lice i ruke prljavi, ne znači da srce nije čisto.
— Mislim da je i to rekao Hristos — klimnu glavom vitez. —
Uostalom, ko će znati šta je sve rekao!... A vi, čađavci... Odvedite konje
dole na potok i napojte ih. I meni donesite vode.
— Doneću ja... Imam tikviša. Uvek mi visi o pojasu — užurbano
reče Karakaš.
Momci odvezaše konje i odvedoše ih na potok. Starac nastavi da
plete asuru, a vitez žmirkajući pridrema.
Malo zatim, starac podiže glavu i zagleda se niz padinu.
— Slave ga, a ne znaju za šta služi krst! — reče.

10

— Ko?... Šta?... Kako?... — prenu se vitez.
— Ovi ugljari Tuku se i sa drugima i između sebe. Još ne znaju
zapovest „ljubi bližnjega svoga”. Ne znaju da im je pokojnik bližnji.
— Zar ih nisi uputio u pravu veru?
— Pokušao sam — nemoćno raširi ruke pustinjak. — Pokušao, ali
ne ide. Ili su im tvrde glave, ili opaka srca.
Međutim, ugljari se vratiše i privezaše konje za glog. Karakaš dade
vitezu tikvicu s vodom. On je nateže, iskapi i baci preko ramena u trnje.
— Ugljari! — podviknu vitez. — Sedite tu, po zemlji i slušajte reči
božje. Uputiću vas u pravu veru. Dobro utuvite šta ću vam govoriti!
Nastade kratka tišina koju je remetilo samo vruštanje suve trave
pod zubima konja i siktavo disanje starog pustinjaka. Momci posedaše.
— Slušajte, grešni... otpoče vitez. — Mnogo davno, u stara vremena,
živeli su proroci... Valjda znate ko su proroci?
— Znamo... Kako da ne znamo... — zabrundaše ugljari.
Karakaš je bio određeniji:
— To, su oni što pogađaju kakvo će biti vreme i ko će dobiti batina.
— Kako leno rečeno! — nasmeja se vitez. — Ima, bratac, i proroka
druge vrste... Među njima se pominje i prorok Isaija. Taj je prorekao da
će se roditi spasitelj sveta. I proročanstvo se ispunilo. Spasitelj se rodio,
odrastao, i počeo da pronosi reči istine... Pronosio je dokle ga nisu
prikovali za krst... Ne gledaj me tako, ti, razroki klipane! — obrati se
Karakašu. — Valjda te čudi što je bog dopustio pa mu ubiju sina?
— Baš to! — kašljucnu ugljar. — Zašto je dopustio?
— Pa da... Zašto je dopustio? — pridružiše se i ostali.
Iz očiju starog pustinjaka, zjapio je ogroman znak pitanja. Ne dišući,
čekao je odgovor.
— Zašto? — zamisli se vitez. — Zato, ovčice moje nište i uboge, da
se ispuni proročanstvo: da vaskrsne i dokaže da se samo kroz smrt ulazi
u život, onaj pravi, nebeski...
— !?...
— Onaj nebeski! — protepa starac kroz nos ponovo podižući tanki
kažiprst, malo iskrivljen i prljav.
— Tako je to bilo dosad i zauvek... — razbaškari se vitez na kamenoj
ploči. — To je religija...
— Religija? — izbeči se Petronije.
— Religija? — dobaci Hugo, a za njim i Delja.
— Dosta sad! — namrgodi se vitez. — Da pređemo na važniju
stvar... Za godinu dana promenio sam pet štitonoša...
— Kud su se stamanili? — upita Karakaš.

11

— Eh... — odmahnu vitez rukom. — Trojica su poginula u borbi,
kraj mene. Časno su otišli bogu na istinu, pokoj im duši, bože daj! —
prekrsti se vitez.

— A ostali? — reče Petronije.
— Ostali?... Jedan je pobegao. Basic štit i mač, i uhvatio maglu.
Drugi je bio lopov. Potkradao me. Izmlatio sam ga... I on je pobegao. Ne
volim lopove, osobito kad mene potkradaju. I tak«, sada sam bez
štitonoše... A vi, ugljari? Možda bi neko od vas...?
Ćutanje.
— Zar vas ne vuče srce da se borite za pravdu?
— Pravda?... Šta je to? — upita Karakaš.
— Gle! Kakav divan glupak! Ne zna šta je pravda!... Treba ovde
gladan da vam objašnjavam... Imate li štogod?
— Ja imam puževe i skakavce — javi se starac.
— Neka... Ne nameravam da krenem među svece... A vi, ugljari?
— Ja imam ovsena hleba u torbi — dobaci Hugo. — Ali tvrd je kao
daska.
— Ovamo s njim!
Hugo strpa ruku u torbu koja mu je visila o ramenu i izvadi komad
hleba.
— Dakle, ne znate šta je pravda? — progovori vitez žvaćući
snažnim vilicama i praveći guke na obrazima.
— A valjda je to ono kad nam gospodar tvrđave za pet vreća
ugljena i tri mešina katrana da pola vreće brašna — reče Karakaš.
— Tako je! — uzviknu vitez. — Pravedan je jer bi mogao da vam ne
da ništa.
— Ništa bi i dobio — progunđa Petronije.
— E, to bi tek bila pravda, ona prava! — nasmeja se vitez i maši se
kese ispod pazuha. Izvadi zlatnik i stavi ga na dlan. — Pogledajte! —
reče. — Plata štitonoši za godinu dana! Osim toga, pripada mu i
polovina plena.
— Zlatnik! — izbeči oči Karakaš.
— I podela plena! — dodade Petronije.
Hugo i Delja gledali su u zlatnik kao opčinjeni.
Vitez odmeri pogledom Petronija i Karakaša.
— Znači, jedan od vas dvojice?
— Pa, gotovo, ja bih... — počeša se Karakaš iza uha.
— I ja! — dobaci Petronije.

12

— Jedan... Samo jedan mi je... — reče vitez uzimajući sekiru koja je
bila prislonjena uz kamen, kraj ulaza u pećinu. — Sad ćemo videti koga
bog voli.

Gustiš divljeg bagrema bujao je s druge strane pe ćine. Vitez poseče
dva stabla debela kao ruka, okresa im grane, odmeri dužinu i baci ih
pred dva ugljara.

— Držite... Ko se pokaže bolji, biće štitonoša. Pobednik ide sa
mnom. Je li tako dobro?

— Pa, da se borimo... Borićemo se... Još kako... — zakolaše Petronije
i Karakaš.

Dve toljage iste dužine i približne težine u mahu se nađoše u
rukama ugljara.

Vitez se obrati pustinjaku:
— Ti ćeš biti sudija, ali presudnu reč daću ja.
— Pristajem... — užagri očima starac. — Poginule ćemo sahraniti
dole u potoku.
— Neće valjda obojica među mrtve? — bojažljivo primeti Delja.
— Biva i to, ali retko... — nemarno odvrati vitez. — Počinjite vas
dvojica!
I otpoče: vrebanje, primicanje, odstupanje, varke, trzaji levo i desno,
prividni napadi i odskakanja. Udarci su pljuštali, toljage sudarale,
ukrštale, odbijale. Vešti napadi i majstorsko izbegavanje i odbijanje
udaraca zadiviše viteza.
Pustinjak je vikom i mlataranjem rukama bodrio borce kac da mu je
stalo da obojica dobiju valjane batine. Hugo je hrabrio Karakaša, a Delja
Petronija. Najposle, i njih dvojica otpočeše obračun pesnicama i
šamarima.
— He! — uzviknu vitez. — Ovo vredi! Ako se još i ja i starac
počerupamo, bitka će se prometnuti u pravi rat... A, ti pustinjače? Je li to
ono tvoje „ljubi bližnjega svoga”?
— Ćuti i gledaj! Ovo se ne događa svakoga dana...
Sa čela ugljara Karakaša obilato je tekla krv i
slivala se niz lice, a Petronije je vukao levu nogu.
— Vođa grupe!... Nepobedivi!... Pazi sad ovo! — uzvikivao je
Karakaš mlatarajući motkom strahovitom brzinom.
Najposle, zbuni protivnika i tresnu ga io temenu. Petronije stade
kao ukopan, prevrte očima i pade na leđa.
Borba je bila završena.
Vitez priđe oborenom ugljaru, zavrne mu kapke na očima i reče:
— Nosite ga na potok i držite mu glavu u vodi dok ne dođe sebi.

13

Hugo i Delja digoše Petronija i krenuše niz padinu. Pođe i Karakaš
da opere lice i rashladi čvorugu koja je još uvek oticala.

— Kakva borba! Kakvi veštaci! — uzviknu starac. — Nekada sam i
ja i još kako...

— Ostavi sad to — prekide ga vitez. — Ljudi se tuku odvajkada i
tući će se do propasti sveta.

Četiri ugljara, vratiše se s potoka. Petronije je išao napred zanoseći
se malo ulevo, za njim Karakaš, pa Hugo i Delja.

— Znači, ti si štitonoša — obrati se vitez Karakašu. — Dobićeš
konja, štit i mač.

— Baš dobro — odvrati momak. — Štit ću staviti na glavu kad pada
kiša, a mač će nam poslužiti kao ražanj... Moje oružje je motka, podebela
i čvornovata... Smeješ se? Ako ne veruješ, oprobaj i ti sreću sa mnom. Ja
motkom, ti mačem. I neba mi, neće gi pomoći amajlija u balčaku! To ti
kažem ja, sinovac Eugena koji je sa četvoricom takvih izlazio na kraj. Od
njega sam i naučio da valjano baratam motkom.

— Laže! — viknu Petronije. — Taj nikad nije imao strica.
Vitez se nasmeši:
— Poraženom je dozvoljeno da iskali gnev rečima kad mu sreća u
borbi otkaže, a motka ispadne iz malaksalih ruku. Idi, prijatelju, pa i
dalje podsecaj borova stabla i pravi ugljen i katran... I vas dvojica... I ne
zaboravite da pokojniku pobodete krst više glave.
Pustinjak se zagleda u viteza:
— Ne reče nam, časni, ko si. Iz koga kraja dolaziš, kuda si pošao i
gde ćeš stići?
— Moja postojbina je daleko i ko zna da li ću je ikad videti. Neću se
vratiti sve dok ne pronađem sveti Gral.1
— One reči na tvom štitu ništa nam ne kažu. E na, da čujemo tvoje
ime.
— Moje ime? Ono za vas ništa ne znači... Daun... Zasad toliko...
Daun se zovem.
Starac otvori usta, ali ne reče ništa.

1 U ranom srednjem veku, vitezi su tražili sveti Gral, što im je bio
dobar izgovor za traženje pustolovina. Gral je pehar iz koga je Hrist pio
na tajnoj večeri. U njega je Josif, iz Arimateje, uhvatio krv iz Hristove
rane kad su mu na krstu probili grudi. Tomas Malori je u XV veku pisao
da je Parsifal našao sveti Gral i da se pehar nalazi negde u Španiji.

14

Novi štitonoša, pripremao je konje i bio spreman da krene sa novim
gospodarem. Tri preostala ugljara pođoše lagano niz padinu, ne osvrćući
se, kao da ih više ne zanimaju ni vitez Daun, ni pustinjak, ni Karakaš, a
najmanje sveti Gral.

Bilo je to posle smrti Pipina Heristalskog, kad je Austrazija gubila
vojnu i ekonomsku moć.1 Posle propasti zapadne Rimske imperije, među
mnogobrojnim varvarskim plemenima istakoše se Franci. Hlodovek iz
porodice Merovinga uspeo je da ujedini franačka plemena u jednu
državu, ali njegovi sinovi i unuci, posle surovih međusobnih borbi
rasparčaše državu na četiri oblasti: Pariz sa severozapadnom Galijom
ostade pod imenom Neustrija; severoistočni deo, nastanjen Germanima i
Francima, nazvan je Austrazija; treća oblast bila je bivša samostalna
kraljevina Burguidija; kasnije dobi samostalnost i Akvitanija. Međutim,
sve te oblasti, privremeno je ujedinio Pipin Heristalski, jedini majordom
koji je vodio uspešne ratove protiv Friza, Alemana i Bavaraca. Oi je štitio
katoličke misionare i vršio masovna pokrštavanja Germana. Njegova
smrt izaziva kolosalnu pometnju među Francima. Odon diže ustanak u
Akvitaniji, Radbord Friški napade Friziju progoneći hrišćane, rušeći
crkve i nanovo zavodeći paganstvo. Sasi upadoše u oblast Rajne, Avari u
Bavarsku. Prelazeći iz Španije, Arabljani opustošiše Akvitaniju, potukoše
Odona i krenuše prema Loari.

Pored svega, Neustrijci, pod majordomom Raganferdom, upadoše u
Austraziju, gde je vladala Pipinova udovica Plektruda. Ova žena je,
povrh svega, bacila u tamnicu Pipinovog sina Karla,2 izuzetno
sposobnog i valjda jedinog koji beše dorastao da se bori sa nevoljama
koje su sa svih strana nagrnule na franačku državu...

Takvo je bilo stanje među Francima u vreme kad je vitez Daun lutao
tražeći sveti Gral.

1 Pipin Heristalski, umro je 714. godine.
2 Karlo Martel, osnivač dinastije Karolinga.

15

GLAVA DRUGA

POKLONICI SVETOGA GRALA

Vitez Daun stavi kacigu na glavu, navuče oklop i desnicom

prihvati koplje.
— A sad, prijatelju, kud ja, tu i ti — reče.
— Kuda ćemo? — upita štitonoša.
— Gde se gine ili neslavno umire. Gde se stiče slava ili se izdiše na

mukama, a sve u ime svetoga Grala.
Možda će taj svetac biti uz nas? — bojažljivo reče Karakaš.
— Avaj! Sveti Gral nije svetac! Kakvo neznanje caruje u ovoj zemlji!

— uzdahnu vitez. — Kraj mene ćeš naučiti mnogo. Učićeš, makar ti se
glava izdužila kao krastavac!

— Kao krastavac? — nasmeja se momak. — Zar i to može?
— Može... Kad je nauka u pitanju, sve može. Nego, blagorodna
seljačka dušo, ako se ne varam, ovde negde treba da je tvrđava grofa
Sebastijana. Znaš li gde je?
— Znam, ali se meni tamo baš ne ide. Pribojavam se...
— Od čega? Neće te valjda peći i guliti?
— Ja sam seljak, još i ugljar. Takve čak i grofove sluge preziru.
— Pod mojom si zaštitom. Zaboravi šta si bio Sada si štitonoša
slavnoga viteza Dauna.
Konji su išli lagano jer ih niko nije gonio na brzi hod kao da je
jahačima svejedno kad će stići. Spustiše se niz padinu, zađoše u šumu,
uspentraše se uz strminu obraslu u gust šiprag, nanovo krenuše nizbrdo
i nađoše se u potoku. Preplašeno krdo divljih svinja grokćući pojuri
nizvodno i zamače iza okuke, gde je potok skretao ulevo.
— Sluge iz tvrđave me poznaju — reče momak. — Prodavali smo
im ugljen i smolu za buktinje. Vređaće me, a ja sam čovek nakrivo
nasađen, pa će biti svašta.
— I tuci se valjana hrišćanska dušo! Dobro je to: da ti se srce ispuni
hrabrošću a glava otvrdne.

16

— Moja glava je i bez toga tvrda, ali se bojim da mi leđa ne
omekšaju — nasmeja se Karakaš pipajući čvorugu na čelu. — Nego,
dobri viteže, ti reče nešto o podeli plena, a ne pomenu hoćemo li i batine
deliti.

— E, to nećemo. Pogodba ne obuhvata tu mogućnost. Neka svako
ponese ono što dobije po glavi ili preko leđa.

— Lepo i pošteno! — ljutnu se štitonoša. — Ti sa kacigom i u
oklopu, a ja gologlav i u prtenoj košulji.

— Imaš mač — nemarno reče vitez.
— Istina je, imam. Njime mogu da mlatim gloginje. A sad me čuj:
bez dobre, čvornovate toljage ne ulazim u viteški život. Doduše, i
pesnice me dobro služe, ali motka je motka!
— Zbilja, kako ti beše ime? — upita vitez.
— Karakaš, sin Pantelejev, Sloven.
— Sloven? Zato ti je, znači, tvrda glava!
— Valjda zato. Otac mi se odavno, upokojio, a majka i brat pre dve
godine, kad je ono kuga morila. Sad sam sam na svetu i bez ičega.
Vitez ga stade zagledati.
— Dobro govoriš — reče. — Kao da si boravio negde u boljem
svetu?
— I jesam... Služio sam monahe u jednom manastiru s one strane
Rajne. Lepo mi je bilo. Radio sam sve i svja. Naučio, pomalo da sričem i
da škrabam slova. Istina, za svako slovo, izvukao sam po nekoliko
šamara, ali znanje zahteva i odgovarajuću cenu i... pobegao sam.
Pobegao sam, da mi se glava ne bi izdužila kao krastavac! Što znam,
znam... Dosta mi je.
— I mene su monasi mesili, a bogami, ponešto i naučili — nasmeja
se vitez. — Izučio, sam hrišćansku nauku. I pišem i govorim kao Jovan
Zlatousti ili Grigorije Bogoslov.
Neko vreme jezdeli su ćuteći. Karakaš se vrteo u sedlu jer nije bio
vičan jahanju, a vitez je utonuo u razmišljanje. Najposle, Daun
progovori:
— Reče da si Sloven, sin Pantelejev i da te zovu Karakaš?
— Tako je.
— Panteleja briši! Sloven ćeš ostati, jer to se promeniti ne može. A
što se tiče imena, odsad ćeš se zvati Karus... To na latinskom znači drag,
mio... Da li ti se sviđa ime, Karuse?
— Još kako! Samo ne mogu da se setim da li sam ikada ikome bio
drag.
— Odsad ćeš biti.

17

— Kome? — razroko ga pogleda štitonoša.
— Svetome Gralu.
— Neka mu je slava i hvala iako nije svetac! — prekrsti se momak
za svaki slučaj.
Prešli su i drugi proplanak i nanovo u šumu zagušenu glogovim i
leskovim šibljem. Konji su se s mukom probijali jer im se, kraj svega, oko
nogu vrzala nekakva divlja loza koja se vukla unedogled.
Uskoro dva jahača izbiše na treći proplanak. Pred očima im se
ukaza tvrđava. Izdaleka, izgledala je kao velika kocka, za dobru
četvrtinu ukopana u zemlju. Kule na visokim bedemima preteći su
ukazivale zlonamernima da nije probitačno otpočinjati juriš. Iznad
goleme kapije od hrastovih greda, bio je zakačen lancima viseći most.
Ispod mosta, zjapila je jaruga puna ustajale vode. Kreketanje žaba
razlegalo se iz zelene naslage lokvanja i istrulele zukve i rogoza.
Na bedemima su stajali stražari sa kacigama i naprsnjacima
ispletenim od žice.
Kad se približiše jarku, Daun sastavi šake oko usta i razvika se:
— Hej, ratnici! Spuštajte most!... Dolazi vitez, poklonik svetoga
Grala!
Na velikoj kapiji otvori se kapak i iza gvozdenih rešetaka pojavi se
okrugla glava sa tršavom kosom, crvenim licem i modrim nosem.
— Vitez, a?! — uzviknu mereći slojanjenim pogledom došljaka i
njegovog štitonošu. — Ko si i otkuda dolaziš?
— Sve sam rekao... Javi svome gospodaru da sam tu.
Kapak se zatvori. Vitez sjaha i predade vođice štitonoši. Sjaha i
novonarečeni Karus.
— Slušaj, momčino... Kad uđemo u tvrđavu, ja ću govoriti i za sebe i
za tebe...
Sa bedema odjeknu jedan prodoran glas:
— Ehej, ugljaru! Šta ćeš ti tu, pakleno čudovište?!
Karus zinu da odgovori, pljunu u stranu i oćuta.
— Rekao sam da ćutiš — primeti vitez. — A onom bukaču na
bedemu već ćeš pokazati koliko vrediš ako izbrblja koju na uštrb moje
ličnosti,
— Umem ja da cenim i svoju ličnost — progunđa Karus.
Velika kapija zaškripa na golemim šarkama i otvori se. Lanci
zveknuše i most pade preko jarka. Daun i Karus uđoše u tvrđavu
Grupa stražara smesta ih zaokruži. Dvojica prihvatiše vođice i
odvedoše kolje nekud, levo.

18

Gospodar zamka, grof Sebastijan, dolazio je vitezu u susret. Bio je
osrednjeg rasta ali širok u plećima. Oči su mu bile bezbojne, obrve za
čitav prst debele i duge. Nos, iznad golemih prosedih brkova, bio je pri
vrhu izrazito širok, što je odavalo, veselu narav i podobnost za gnev.
Grof je bio tip veseljaka i kavgadžije.

— Neka se slavi ime Hristovo! — uzviknu Daun i duboko se
pokloni. — Glavna odlika valjanog hrišćanina je gostoprimstvo, osobito
kad mu vitez lutalica ukaže čast svojom posetom. Ja sam Daun, vitez
pod zaštitom svetog Sebastijana, koji ispusti božansku dušu isprobadan
bezbožničkim strelama.

— Sveti Sebastijan! — ushićeno uzviknu domaćin. — Svetac čije ime
imam čast da nosim!

Vitez nastavi:
— Ja sam delilac pravde i zaštitnik nejakih. Uvek potržem mač za
dobro onih koje smatram prijateljima. Na kraju, poklonik sam svetoga
Grala.
— Lepo rečeno — nasmeši se grof ispod golemih brkova. — Moj
dom je i tvoj dom. Moja sreća je i tvoja sreća.
— Spreman sam i nesreću da delim s tobom — odvrati Daun.
— Eh! — uzdahnu Sebastijan. — Izgleda da ćemo baš nesreću i
deliti. U strašnom vremenu živimo...
Vitez došljak nemarno odvrati:
— Svaka nesreća može se preobratiti u sreću ako je uz nas božja
milost.
— Tako je — složi se domaćin. — Poći sa mnom, dobri moj. A
štitonoša tamo, među ratnike. Nadam se da je i on valjan. Danas nam je
svaki dobar borac i te kako potreban.
Dok su gost i domaćin išli prema zgradi, Karus baci tužan pogled za
svojim gospodarem, zavrte glavom i krenu prema konjušnici gunđajući:
— Očigledno je da nećemo deliti i dobro i zlo!
Niz drvene stepenice, išla im je u susret sredovečna gospa u crvenoj,
raskošnoj haljini prošara noj belim cvetićima. Haljina je bila zakopčana
do grla, utegnuta u struku i dugačka do zemlje. Mesto rukava, lepršale
su dve pole ostavljajući nage ruke ukrašene zlatnim narukvicama. Imala
je na glavi nekakav ukras od crvenog damasta u obliku kupe, sa čijeg je
vrha visila bela svilena marama i pružala se niz leđa.
— Geti! — uzviknu grof. — Ovo je Daun, vitez, naš gost. — I on je,
takođe, poklonik svetog Grala.
— To je za nas velika čast — protepa gospa smešeći se.
Daun se duboko pokloni.

19

— Poštujem mladost i lepotu divnog ženskog pola — reče. — Moj
mač, srce i desnica uvek stoje spremni da zaštite blagorodnost jedne
dame.

Grofica nije bila ni mlada ni osobito lepa. Na bledunjavom licu,
isticale su se tanke obrve i plave oči sa tamnim podočnjacima, malo
povijen nos, lepo skrojena brada i pravilna usta. Ispod zategnute crvene
haljine pre svega su padale u oči bujne, ispupčene grudi. Ona zatrepta i
porumene.

— Moja supruga, Gertruda — predstavi je domaćin.
Gospa razvuče usta u osmeh. Po licu joj se razli nebeska dobrota.
— Znači, i on će biti na našoj strani? — upita.
— Samo ako je pravedna — odvrati Daun.
— Pravedna je — smerno ga pogleda gospa. — Radi se o
zatočeniku... Jedna opaka žena, bacila ga je u tamnicu. Gospod neka nas
štiti — prekrsti se grofica — ali ta žena je sotona. Imama ovde, u tvrđavi
još tri viteza. Svi su hrabri i pobožni. Ali, potrebno je i nešto više:
umešnost, lukavstvo, pa i ubijanje nevinih. Srećom, u toj tvrđavi nema
nevinih. Sluge te zmije otrovnice ne zaslužuju milost.
— Ali, draga moja, o svemu ćemo govoriti. Naš gost treba da se...
Vika, žagor, galama i smeh dopreše do predvorja i prekidoše grofa.
U dvorištu, nedaleko od ulaza u kuću, tukli su se Karakaš i jedan ratnik.
Borci su razmahivali pesnicama i jedan drugom delili udarce. Novici i
bodrenje ratnika i slugu, išli su u korist štntonošinog protivnika. Vivši
ugljar, tukao se kao vuk usamljenik. S mukom se probijao kroz život
nikad ne tražeći tuđu pomoć. Njemu bodrenje ni]e bilo potrebno.
Njegovi udarci raskrvavili su nos protivniku, zatvorili mu oko i
rascvetali donju usnu. Nije mario što mu iz obe nozdrve teče krv i
zamazuje košulju koja je odavno izgubila pravu boju.
Sebastijan, Daun i grofica požuriše izlazu.
— Šta je sad to?! — uzviknu grof. — Ko se bez moga odobrenja
tuče? Bezbožnici! Tako mi Spasitelja, raspainću po obojici, pa će vas proći
volja da ukrštate pesnice u tvrđavi!... Ko je otpočeo?
— Ja — odazva se ratnik brišući rukavom okrvavljeni nos.
— Zbog čega?
— Ne mogu da podnesem čoveka koji ne veruje u sveto trojstvo.
Prokleti ugljar kaže da Hrista ne treba stavljati između boga i svetog
duha.
— Ju! — uzviknu grofica. — Još i to da se čuje u našoj tvrđavi! Ne
priznaje sveto trojstvo!
— Eto, ne priznaje — raširi ruke grof kao da se pravda.

20

— Priznaće već, ja vam stojim dobar — reče Daun. — Čovek je
prost, neuk. I ono što zna, kaže naopako. Ja ću se već pobrinuti da ga
uputim u pravu veru.

— Ju, ju, ju — još uvek se iščuđavala grofica — Šta će na to reći naš
monah Antun!

— Sluge i ratnici! — podviknu grof. — Ako još neko od vas nasrne
na ovog ubogog momka, nebesa mi, svojom rukom odvaliću mu
dvadeset udaraca bičem od goveđe kože! Mesto da ga upućujete u pravu
veru i razbijate njegovo neznanje...

— Mesto neznanja, razbili mu nos! — dobaci Daun.
— To se više neće dogoditi — krenu grof prema ulazu.
Za njim pođe Daun, pa gospa koja se još uvek iščuđavala zbog
svetog trojstva. Idući jedno za drugim preko škripavih stepenica, stigoše
na sprat i uđoše u prostranu odaju.
Kapci na prozorima bili su širom otvoreni, pa su se jasno videle,
mesto zidova, hrastove daske, niska tavanica i pod, rasušen i škripav
kao, i stepenice. Na sredini odaje, rasplatio se četvrtast sto, a oko njega
čamove klupe. Po uglovima, stajali su oklopi, štitovi, okrugli i koritasti,
samostreli i kratka koplja.
Za stolom su sedela tri viteza. Bili su mladi i nabrekli od zdravlja.
Ali, videlo se da ne pripadaju bogatom sloju. Haljine su im bile od proste
tkanine, a prsnici bez rukava zaudarali su na znoj i ovčju kožu. Grof
Sebastijan, u odelu od kadife, sa rukavima opervaženim finom kožicom
crvene boje, izgledao je prema njima kao paun.
Na prsnicima vitezova, isticale su se braonkaste mrlje od zarđalih
oklopa, a umrljane čakšire, pritezao je pojas u struku. Na nogama su im
bile čarape od sirove vune, nekad bele, i cipele sa dugačkim kljunovima.
Duge kose i tanki brkovi, krasili su njihova rumena lica.
Ni jedan nije bio stariji od dvadeset pet godina.
Prvi, smeđe kose i drskih, zelenih očiju, zvao se Eugen iz Amijena.
Drugi, crnomanjast, sa bubuljičavim licem i bradicom na razdeljak, bio je
poznat pod imenom Otokar iz Trira. Treći je izgledao stidljiv i
beznačajan, a samo u pijanom stanju bio je nasrtljiv i ubojica. Sa kosom
izbledelom od sunca i vetrova, podsećao je na seljaka koji čitav vek
provodi na njivi. Zvao se Engel, bez druge oznake. Niko nije znao odakle
je i kome rodu pripada.
Na stolu, između pehara, ležao je meh sa vinom do pola već
splasnut. Vitezi su njegovu blagotvornu sadržinu počesto pretakali u
pehare, a iz pehara u svoja grla. U piću im se pridružiše Daun i
Sebastijan.

21

— Evo, ih... To su ta trojica... Svi su poklonici svetoga Grala — reče
grof.

— Neka mu je slava! — graknuše tri viteza i mašiše se pehara
Domaćin nastavi:
— A ovo je Daun, vitez pod zaštitom svetog Sebastijana, moga
presvetog imenjaka.
Eugen se zagleda u Dauna i, smešeći se prezrivo, reče:
— Ako se sme znati, iz koga si kraja?
— Zar je to važno? — nemarno odvrati Daun. — Moja ličnost i dela
jasno govore da pripadam istom narodu kao i grof Sebastijan.
— Hm... Da... Znači, Ripuarac... Kao i mi... — naduto primeti Eugen.
— Možda tvoje gospodstvo stoji iznad nas?... Ili samo tako izgleda?
Otokar i Engel se lagano nasmejaše
— Moje gospodstvo je u mojoj desnici — hladno ga odmeri
pogledom Daun. — To može svako proveriti, pa i ti, ako ti je do toga
stalo.
— Vrlo dobro!... Tući ćemo se! — oholo reče Eugen.
— Prema tvojoj volji, plemeniti — nasmeši se Daun. — Nijedan
izazov dosad nisam izbegao...
— Sutra... — zažmire Eugen. — Tući ćemo se na poljani, ispred
tvrđave. Konj i oružje pripadaju po bedniku.
— Jasno i časno — odvrati Daun.
Otokar i Engel nemarno su pratili ovaj kratak razgovor kao da ih ni
izazov ni borba ne zanimaju.
— Dobri moji... — otpoče grof. — Mislim da pred nama stoje važnije
stvari. Dvoboj morate odložiti.
— Ni pomena! — uzviknu Eugen. — Tući ćemo se!
— Prijatelju — istiha mu se obrati grof — u ovoj tvrđavi ja sam
gospodar. Ili ćeš se pokoravati mojim naređenjima, ili jaši svoju kljusinu i
napolje!
Eugen ustade, priđe mu i uzdržavajući se reče:
— A šta bi bilo kad bih tebe izazvao? Da li bi prihvatio?
— Još kako! — odvrati Sebastijan. — Poslao bih svoga konjušara, jer
se meni ne pristoji da ukrstim mač ili koplje sa lutajućim vitezom.
— Konjušara? — iskrivi Eugen usta u pakostan osmeh.
— Ili bih te bacio u tamnicu... A sad, dosta pričanja. Viće po mojoj...
Nećete se tući dok ne ispunite obaveze koje stoje pred vama.
— Reci ih. Osam dana sedimo u tvrđavi, a još pe znamo, šta nam
predstoji.
— Danas ćete čuti. Došao je i četvrti...

22

— Mogli smo baš i bez njega — dobaci Otokar.
Eugen sede na svoje mesto.
— One tvoje reči, svetli grofe, pogodile su me posred srca — reče. —
Nisam smatrao da ćemo krenuti u pustolovinu za čoveka koji nas smatra
nižim od sebe.
— Poći ćete već — nemarno odvrati grof.
Grofica je sedela sa prekrštenim rukama na grudima i nemo slušala
raspravu između vitezova. Odjednom se prenu. Pogled joj zađe po
vitezima, pređe preko pehara i zadrža se na mešini koja je splasnula
ležala na stolu.
— Kakvi divni, krasni momci!... — prezrivo otpoče. — Ovde
spavaju, jedu i piju, a ne pomišljaju da se bar zapitaju kako da nam se
oduže! Viteška čast, ponos, slava — sve to za njih nije ništa. Svakoga
dana slušam kako mi se divite. Došlo je vreme da se ja vama divim.
Kamo vam hrabrost i podvizi?
— O, plemenita!... O, prekrasna!... O, uzvišena!... — graknuše pijani
vitezi.
— Dosta! — planu grofica, pa se obrati Daunu:
— Dobri viteže... Izgleda da u tebe ima više hrabrosti i poštenja.
— Oprosti nam, presvetla... — zabeneta Otokar. — Mi tražimo sveti
Gral...
— Ovde ga nećete naći... Već osam dana ne odvajaju se od mešine s
ninom i od pehara! Osam dana!
U jednom uglu, otvoriše se vratanca, uzana koliko da se provuče
čovek osrednjeg rasta i debljine. U odaju uđe omalen starac pepeljave
kose i brade, oretkih brkova i bez i jednog zuba u glavi. Imao je oči boje
štira, male, suzave i na krajevima krmeljive. Ia njemu je visila haljina,
duga do zemlje, siva i utegnuta oko, struka likovim konopcem. Nosio je
otvorene sandale na bosim nogama. Oko gležnjeva, ukrštali su se kaiši
od svinjske kože.
— Neka se slavi ime Hristovo! — protepa starac.
Tri viteza, gledala su ga prezrivo.
Grof ga predstavi:
— Ovo je otac Antun iz samostana svetoga Gerharda. On će vam
govoriti... Njegove reči su blagotvorne kao da potiču iz božjeg izvora.
Reći će vam kuda treba da pođete i šta treba da uradite s pomoću
božjom. Molim da ga pažljivo saslušate...
— Svakako — primeti Daun. — Ali, plemeniti grofe, ja od juče, osim
tvrdog ovsenog hleba, ništa nisam prežvakao.

23

— O, predragi! — uzviknu grof. — Od radosti što si među nama,
zaboravio sam glavno...

Grof žurno izađe iz odaje i doviknu nekoliko reči nekome dole, u
predvorju.

Stari monah baci pakostan pogled na Dauna.
— Jeo si, kažeš, ovseni hleb? Vitezi kralja Artura bili su zadovoljni
ako im neko pruži gorku jabuku!
— Mi nismo vitezi kralja Artura — zabeneta Engel. — Više nam se
sviđa prase ili jagnje sa ražnja.
Starac frknu:
— Otkako znam za lutajuće viteštvo, ovakvu bezočnost nisam čuo!
— Ni ja! — raširi ruke grofica. — Ali eto, potrebni su nam, makar i
takvi.
— A kako ću da govorim? — obrati se monah grofu koji se vratio.
— Zar da skrnavim sve te reči dok ovaj jede?
— A zar je greh ako čovek nastoji da održi svoje grešno telo za
dobro bližnjih?
— Nije... Ali u ovako važnoj prilici...
— Samo ti govori — povisi glas grof. — A znaš šta treba da kažeš...
— Znam... — klimnu glavom monah, isprsi svoje upale grudi,
iskašlja se i upre suzave oči u Dauna koji se svojski okomio na ovčji but i
komad hleba, koje mu je na plehanom tanjiru doneo sluga.
— Dragi moj — reče Daun preko zalogaja. — Odvajkada je znano
da jelo i piće na usta ulaze, a mudre reči na uši, pa stoga nikad ne dolaze
u sukob.
— Oh! — uzviknu Otokar prevrćući očima.
— Ahm! — izrazi starac svoje nezadovoljstvo.
— Počni već jednom! — podviknu grof.
— Neka bude... makar i na uštrb... — obliznu starac rumenim
jezikom tanke usne i uzdahnu. — Čujte, grešni... Kad su varvari srušili
zapadnu Rimsku imperiju, zauzeli su sve zemlje, osim one između reke
Loare i reke Some... Tu zemlju, držali su naši slavni preci, Franci,
najhrabriji od svih Germana kojima je životni prostor isto što i žila
kucavica pod grlom. Kao prvi među najboljima, istače se Hlodovek iz
porodice Merovinga. On pobedi Alemane i zavlada srednjim delom
Rajne. Ovaj vladar sa ushićenjem primi hrišćanstvo, što mu je pomoglo
da potuče Gote i zauzme Akvitaniju, Burgundiju i desnu obalu Rajne.
Kakva moć! Kakva sila! Kakva slava! A sve to uz pomoć Hrista i milosti
božje... Samo tako...

24

— Samo tako... A kako bi drukčije? — dobaci Otokar gledajući
smućenim pogledom kroz otvoren prozor.

— Dakle, u slavu svetog trojstva! — podviknu sta
rac.
— Slava svetom trojstvu! — zabenetaše Otokar i Engel kolutajući
očima,
Svi se mašiše pehara.
— Tako... — nadmeno produži monah svoju tiradu koju je odavno
naučio naizust i ko zna koliko puta izgovorio. — Četiri plemenita sina
velikog Hlodoveka naslediše slavnoga kralja. Divni vladari,
bogobojažljivi, spojeni bratskom ljubavlju i bezgranično odani jedan
drugom...
— Oh! — opet uzdahnu Otokar gledajući starca gadljivim
pogledom pijanca.
— Sad laže! — doviknu Engel.
— Da, da... Baš tako je bilo — ubrza grof Sebastijan zaplićući
jezikom, jer je i njega vino omamilo.
Daun prestade da žvaće i zabezeknuto se zagleda u monaha.
— Neko je nekada rekao da je istorija učiteljica života — reče. — Sad
mi izgleda da je ona učiteljica svih lažova na svetu.
— Ahm! — opet učini starac. — Kakve skaredne reči!
Tri viteza, gledala su ravnodušno kao da ih se ne tiču ni kralj
Hlodovek ni njegova četiri sina. Jer, ovo je bio peti put kako slušaju istu
priču staroga monaha. Osim toga, popijeno vino učinilo je da svi
zakunjaju. Samo je grofica Gertruda, smešeći se, slušala svaku reč kao da
je na redu najprikladnija pesma.
Starca se nije ticalo mišljenje prisutnih, mada je bio uveren da svi
znaju o surovim borbama koje su vodili Hlodovekovi potomci.
Znali su i o konačnom pobedniku, Dagobergu,1 posle čije smrti su
među Francima nastali radost i opšte veselje, toliko im beše prirastao za
srce.
Nije bilo čudno što je stari monah ispredao svoju priču i doveo je do
neverovatnih razmera. Jer Hlodoveka je blagosiljala crkva uzdižući
njegovu darežljivost u nebesa. Izgleda da starom monahu nije bilo važno
što je Hlodovek oteo oblasti od svojih saveznika, što je podmitio
Ragnoharove sluge da mu predadu živoga kralja koga je svojeručno
ubio. Njega se nije ticalo što je nagovorio sina keltskoga kralja Sigiberta
da ubije svoga oca, a onda dao da se ubije i sin!

1 Dagobert, franački kralj (628 — 638).

25

Oduševljeni starac uze pehar ispred Dauna i u mahu ga ispi do dna.
Sa lica grofice nestade osmeh.
— A iznad svega — nastavi starac — stoji moćna hrišćanska crkva.
Ona svakoga prihvata i pruža mu utehu kao, gladnom i žednom putniku
namerniku u pustinji. Otvara mu duhovne oči, kao ovo sad ja vama...
Seljak je, mesto nekadašnjeg rimskog kolona, postao slobodan čovek, jer
ga štiti salijski zakon.1 Kakva moć! Kakva slava! Kakva sila! — uzviknu
starac po ko zna koji put. — Naši slavni vladari, nadahnuti svetom
verom, razbili su paganske zablude i zbrisali sve što je ostalo od
takozvane antičke kulture. Sve što su stvorili Grci i Rimljani, odbačeno je
kao štetno, a u korist naše svete hrišćanske crkve, bez koje nema ni
mudrosti, ni prosvetiteljskog duha, ni filozofije, ni umetnosti!2
— Kakve reči! Kakvo znanje! — ushićeno dobaci Sebastijan.
— Sveti čovek!... Pravi sveti čovek! — zatrepta grofica Gertruda, pa
se obrati Daunu: — Šta kažeš na ovo, časni viteže?
— Očaran sam... — bezvoljno odvrati Daun. — Monah dobro
govori. Možda je sve ovo korisno, a možda i nije.
Trojici ostalih vitezova dosada je izbijala iz zamagljenih očiju.
— A šta da kažem o vladavini majordoma — nastavi starac — a da
ne pomenem moć i silu franačkih kraljeva koji su se vozili u pozlaćenim
kolima sa četiri belca!?
Slušaoci zanemeše. Jer, u to vreme,3 kraljevska vlast, bila je svedena
na nulu. Osim prazne titule i lepih reči koje su mu upućivali crkveni
velikodostojnici, kralj nije imao ništa. Majordomi su ga jedino udostojili
da se vozi na volovskim kolima kad pođe na sabor.
— Ej! — uzviknu Engel, već pijan. — Ja znam... Pričao mi deda...
Sve znam o tim kraljevima. Moć! Sila! Volovska kola... Na rogove volova
nataknuti hlebovi, koliko, da se pokaže kako u ovoj zemlji niko ne
gladuje!
Pijani vitez iskrlješti zakrvavljene oči i tresnu pesnicom o sto:

1 Prema Engelsu. Salijski zakon nastao je u VI veku.
2 Ovo se događalo u zemljama zapadne Evrope, gde je bio jedan
crkveni poglavar, papa. Po naređenju pape, odbačeno je sve što je do
pojave hrišćanstva stvoreno na kulturnom polju. No, u istočnim
zemljama, bila su četiri patrijarha kojima nije smetala antička kultura.
Zbog toga je u zapadnim zemljama zavladao „srednjovekovni mrak”, dok
je na istoku cvetala antička kultura.

3 To je bilo u vreme takozvanih „lenjih kraljeva”.

26

— Kraljevsko veličanstvo!... Pih! — uzviknu.
Nelagodnost zavlada u skupu jer su svima dodijale laži staroga
monaha. Vitezi su gunđali, brundali i najposle stadoše zahtevati da se
monah izbaci iz odaje.
Daun se obrati grofu:
— Sa ovakvim „istinama” nećemo daleko doterati. Nego, reci nam
ukratko šta treba da učinimo za ovaj uzvišeni dom i za opšte dobro.
— I da se zabrani ovom lažljivom starcu da govori! — dobaci
Eugen.
— Zar meni?! — planu monah. — Ja sam misionar! Pokrštavao sam
Saksonce, i to triput!
— Oh! — po, treći put uskliknu Otokar.
— E sad, dosta! — primeti grofica, navikla na ovakve i slične scene.
— Reč je o Plektrudi, koja drži u zatočeništvu Karla, moga brata po
materi.
— Presvetla... — prevali očima Eugen. — O tome smo mogli odmah,
a ne da slušamo ovoga...
— Treba izbaviti moga brata iz tamnice! — nastavi grofica.
— He-e... — žmirnu šeretski Engel. — Pa to je vanbračni sin
pokojnog Pipina Heristalskog,1 zakonitog supruga iste te Plektrude...
— Oi je moj brat! I vi ga morate iščupati iz ruku te opake žene!
— Hoćemo... Zašto da ne?... — reče Otokar nadnoseći splasnutu
mešinu nad svoj pehar i pokušavajući da iz nje iscedi još koju kap. —
Ovo vino zaudara na kožu — reče i tresnu praznu mešinu o pod.
Grof Sebastijan uze reč:
— Plektruda vlada u Austraziji u ime Pipinovih unuka.
— To znamo — primeti Daun. — Plektruda se plaši da joj Karlo ne
otme presto. Zato ga je bacila u tamnicu.
— E sad — nastavi grof — vas četvorica morate u Keln da sužnja
izbavite iz tamnice. Sa vama će poći monah Antun.
— Šta će nam on?! — uzviknu Otokar.
— Da se moli bogu za vas žive i za vaše duše ako propadnete.
— Ba! — viknu Engel.
Grofica dobaci:
— I da se moli da svoj poduhvat, uz pomoć milosti božje, obavite
valjano.

1 Ovo nije Pipin Mali, otac Karla Velikog, već Pipin Heristalski, otac
Karla Martela, koji je vladao do 714. godine.

27

Stari monah, oborene glave i sklopljenih ruku, izgovarao, je molitve
za oproštaj grehova četiri viteza.

— Evo, pogledajte ga! — reče grofica. — Sveti čovek, zaboravio je
uvrede koje ste mu malopre dobacivali. On se moli za vas, za spasenje
vaših duša.

— I tek će se moliti ako ga povedemo — odvrati Eugen. — Jer ko
krene u ovakvu pustolovnu, slobodno može računati da mu je već
pripremljena ulaznica za raj ili pakao.

Stari monah ustade.
— Milost gospodnja s nama! — reče. — Poći ćemo, osloboditi sužnja
i dovesti ga u ovu tvrđavu.
— Pa... da ga povedemo? — reče Otokar
— I vitezi i seljaci poštuju svešteno lice. Treba stići do Kelna —
primeti Eugen.
— Sebe i duh svoj predajem u ruke tvoje, Gospode! — prekrsti se
monah.
— Amin! — uglas se odazvaše prisutni.

28

GLAVA TREĆA

OPAKI POKLISARI

Premda je polazak zakazan za sutradan, vitezima se nije žurilo.

Nije se žurilo ni monahu Antunu. Starac je zahtevao da mu se odobri da
tri dana u postu i molitvi priprema milost gospodnju, da im se nađe na
putu. A vitezi su se, na navaljivanje grofa i grofice, zgledali i slegali
ramenima, ne pokazujući baš mnogo volje za pokret. Činilo se da je grof
namerno podmetnuo meh sa vinom i starog monaha, da ih zamori,
omami i od njih izvuče pristanak da pođu u opasnu pustolovinu. Nisu
oni od grofa dobili čak ni nagoveštaj kakva ih nagrada čeka ako iz
tamnice izbave sužnja i dovedu ga u tvrđavu, sestri Gertrudi. Cenili su
čast i obaveze viteza i slavu koja ih čeka, ali su smatrali da iz ovakvog
poduhvata treba izvući i korist druge vrste.

Najposle, Eugen se odluči da progovori:
— Sebastijane, uvaženi grofe, pristali smo da krenemo u Keln. Ali,
osim opasnosti koje nas vrebaju na putu i u tom gradu, čemu se još
možemo nadati od vas?
Otokar iskoristi nelagodnost grofovu i dobaci:
— Nagradu... Nagradu tražimo!
U očima grofa blesnu gnev:
— Sleduju vam priznanja i slava — reče — Pored toga, pripada vam
i plen, koji će uz put sigurno biti obilan.
Grofica ih je gledala nadmeno:
— Verujem da vaša reč nešto znači. Obećali ste i ići ćete!
Njen pogled polako preće po rumenim licima vitezova.
— Zar čast što ćete jednog princa izbaviti iz tamnice za vas ništa ne
znači?!
— Ako, ga izbavimo! — dobaci Otokar.
Gospa ih je gledala kao da je svakome od njih poklonila po kapu
zlatnika, a to joj se nezahvalnošću uzvraća. Ipak, ne želeći da izgubi
priliku, makar i sumnjivu, blago reče:

29

— Kad moj Karlo postane kralj, umeće dostojno da se oduži
svakome koga smatra za prijatelja.

Engel zažmire na levo oko:
— Postaće, kažeš, kralj?... A ako ne postane?... Možda ga je
Plektruda zadavila?... Možda je umoren glađu?... Možda je pokušao
bekstvo, pa je ubijen?...
— Kakva kukavička nagađanja od jednog viteza! — planu grofica.
— Dosta sad o tome! — umeša se grof. — Dakle,
časni poklonici svetoga Grala, na čemu smo?... Idete li ili ne idete?

— Novac tražimo! — odseče Eugen — To juče nismo mogli reći jer
nas je onaj starac zadavio svojim pričama.

— Dobro... — pomirljivo reče grof. — Sad mi recite: šta će biti ako
ea kesom zlatnika za pojasom svaki od vas, mesto u Keln, krene u
Akvitaniju ili Burgundiju?... Zar se možemo pouzdati u one koji ispred
viteške časti i slave stavljaju novac?

— Ja ne tražim ništa — reče Daun. — Ako uz put propadnem, sledi
mi nagrada na onom svetu...

— Evo pravog viteza! — uzviknu grofica, — Ako se vratiš u ovu
tvrđavu sa mojim bratom, dobićeš kesu sa stotinu zlatnika i beneficije od
kojih će ti se mozak zavrteti.

— Zahvaljujem — pokloni se vitez.
— A vas trojica? — upita grof.
— Dogovorićemo se... Monah je odredio rok od tri dana — odvrati
Eugen.
— Dobro — prezrivo ih odmeri grof. — Razmišljajte tri dana. Posle
toga, više ne želim da vas vidim u svojoj tvrđavi. Ili ćete u Keln, ili tamo
gde vam ni vrag neće naći trag!
Na taj način nekako se nagodiše.
Na kraju, grofica primeti:
— Kakvo sramno rešenje za one koji su pošli da traže sveti Gral!
Vitezi kralja Artura imali su više ponosa.
— Možda, ali u pesmi! — pakosno dobaci Eugen.
Izgledi su bili da će samo Daun krenuti u opasnu pustolovinu. Grof
je prema njemu bio preterano ljubazan, a grofica skoro da ga je
obožavala. Vitez je dobio od grofa pristojno odelo, kacigu i naprsnjak od
žice, samostrel i četiri tobolca dobro nabijenih kratkim strelama. Sve to
dao je svom novom štitonoši.

30

Okupan u valovu za pojenje konja, ošišan do glave kao pravi ratnik,
bivši ugljar, čudio se sreći koja ga je iznenada snašla. Kraj svega, grofica
mu je poklonila zlatnik. Ovu velikodušnost, propratila je rečima:

— Dobro čuvaj svoga gospodara... Ako se vratite, obojica ćete videti
koliko grofica Gertruda ume da bude zahvalna.

Prezadovoljan svojim izgledom, a i zlatnikom, momak je goreo od
nestrpljenja da se što pre pohvali drugovima u šumi. Zbog toga se obrati
svome gospodaru:

— Sve je dobro i lepo... Ali, pre našeg polaska, treba da obiđem one
ugljare... da uzmem što je tamo ostalo od moje sirotinje.

Daun se nasmeši:
— Idi i pohvali se svojim odelom i opremom.
— Pohvaliću se... Što da se ne pohvalim?
— Bacaj se na konja i kreni... Pre noći da si mi ovde!
— Samo da uzmem svoju sekiru, gunj, opanke i torbu...
Uskoro, velika kapija na tvrđavi se otvori i drveni most se spusti.
Štitonoša se dohvati polja. Jezdeći prečicama i kozjim stazama, momak
ne baš vešt jahač, stiže do mesta u planini gde ga ugljari, iznenađeni,
dočekaše.
Gledajući konja, opremu i oružje, Petronije zlurado reče:
— Nema šta! Baš pravi ratnik!
— Pravi... — složi se Hugo ushićeno, ne odvajajući pogled od
dugačkog mača koji je visio o sedlu.
— O, Gospode! — prekrsti se Delja. — Sasvim drugi čovek!
— A taj mač? — počeša se Petronije iza uha. — Da li to, znači da si
se odrekao toljage?
— Da me bog sačuva! — odvrati Karakaš sjaha i priveza konja za
jedan panjić.
Posedaše oko vatre. Štitonoša se raspriča. Pričao je o svemu što je
video i što nije video u tvrđavi:
— Grof, grofica, vitezi, ratnici, konji kao ale, oružje... Pamet da ti
stane!... A tvrđava!... Voleo bih da vidim toga ko će se usuditi da juriša!
— A grofica?... A?... Kakva je? — namignu Petronije.
— Ne pitaj! Lepotica!... Tri dana gladan i žedan da je gledaš!... I
zlatnik mi poklonila... Evo...
— A ovo odelo i oružje? — upita Hugo gledajući užagrenim očima
u zlatnik.
— Od grofa... — isprsi se Karus. — Dobio sam i blagoslov od
monaha.

31

— Blagoslov? — uzviknu Delja. — Od pravog monaha? To je već
nešto!

— I te kako!
— Nego šta! — zaklima glavom Karus i baci pogled na grob ugljara
Petra. — Znači, i vas se dotakla milost gospodnja?... Poboli ste krst više
glave pokojnika...
— Eto, poboli — odvrati Petronije. — Ni kamen nismo sklonili,
prema običaju naših starih.
Konj, privezan za panjić, frknu i stade da kopa prednjom nogom i
čulji uši.
— Ovo ne sluti na dobro — uzjazbi se Delja. — Primiče se neka zver
ili čovek.
Štitonoša odveza konja, uze svoju sekiru i torbu i uzjaha.
— Gunj i opanke vam ostavljam — reče.
Odnekud dopreše glasovi ljudi. Ugljari poskakaše i dočepaše
lukove i strele. Karus zape samostrel i namesti strelu na tetivu.
Već se i žagor čuo. Gomila seljaka nagrnu u bivak. Bilo ih je oko
pedeset. Predvodio ih je jedan prsati momak izrazito crne kose i brkova.
— Ljudi, vojska ide! — uzviknu.
— Kakva vojska?... otkud vojska?... Da nas bog sačuva! — zavikaše
ugljari.
— Konjanici... Zagustilo koliko ih je!... Idu prema tvrđavi...
— Gde su? — upita Karus.
— Tu, odmah iza brda... Nema ni četiri strelometa odavde —
odvrati prsati momak osvrćući se bojažljivo. — Hitamo u pomoć svome
gospodaru... Kolibe su nam spalili do poslednje.
— U tvrđavu!... U tvrđavu!... — zavikaše ostali.
— Srećom, žene i decu sklonili smo na vreme u planinu... a mi u
tvrđavu... Grof će nam dati oružje...
— Onda i mi! — uzviknu Petronije.
— Za mnom! — dobaci im Karus, ošinu konja i ubrzo zamače iza
stabala.
Došljaci i ugljari pojuriše njegovim tragom.
Konj ispod Karusa, grabio je kroz šumu krivudajući oko borova i
jela i preskačući klade i panjeve. Sjuri se u potok i na nizbrdici umalo ne
zbaci jahača. Na domaku tvrđave, štitonoša je terao konja kao da ga
sotona goni. Stigao je pred kapiju čudeći se kako nije pao s konja i slomio
vrat. Njegova vika i mlataranje rukama uzbuniše celu posadu. Most se sa
treskom spusti i begunac ulete u tvrđavu.
— Šta je?!... Ko te goni?!... Od koga bežiš?! — razvikaše se ratnici.

32

— Vojska... Konjanici se približavaju — zadihano odgovori Karus.
Dopade i grof Sebastijan, a u stopu za njim Daun, tri viteza i grofica.
— Kakva je to vojska i gde si je video? — upita grof.
— Konjanici... Seljaci beže ispred njih... Uskoro će biti pred
tvrđavom... Naselje im spalili... Hoće, kažu, da vam se nađu pri
odbrani... Glave spasavaju...
— Za oružje! — viknu grof ratnicima. — A vi dole... pustite seljake
u tvrđavu.
Ratnici se užurbaše i uskoro počeše istrčavati iz odaja u prizemlju.
Naoružani kratkim kopljima, samostrelima, praćkama i topuzima,
poređaše se po bedemima. Po njihovu držanju, videlo se da su orni za
borbu, jer dva meseca niko nije jurišao na tvrđavu, niti ih je grof
Sebastijan slao u pljačku.
Iz šume se najpre pojaviše seljaci. Trčeći, posrćući i spotičući se,
zadihani stigoše do mosta i počeše upadati u tvrđavu. Kad su već i oni
zaostali, vukući se, stigli, na ivice šume pojaviše se konjanici.
— Idu!... Dolaze! — zavikaše dobegli seljaci. — Pljačkaju, ubijaju,
spaljuju naselja...
— Dosta! — viknu grof. — Dobićete oružje i trk među ratnike!
Kad ugledaše tvrđavu, konjanici ubrzaše i dopadoše nadomak
kapije.

***

Tvrđava grofa Sebastijana, ležala je u dolini Rone, nekoliko milja od
leve obale, u blizini lakta gde velika reka čini okuku prema Burgundiji i
Austraziji. Tako je sa severoistočne strane bila zaštićena Rajnom koja se
ni preko leta ne smanjuje u koritu tekući prema Severnom moru. Zbog
toga, i nasilnici iz drugih grofovija i razbojnici, skitači retko, su
odlučivali da se prebacuju čamcima ili splavovima u Austraziju radi
pljačke. Osim toga, smatralo se da mala tvrđava, postavljena na
podesnom mestu, obiluje izuzetno dobrim ratnicima, da je snabdevena
hranom i oružjem i, što je glavno, gospodarem čije je junaštvo bilo
poznato. Bez velike vojske i pravilne opsade niko, se nije ni usuđivao da
juriša na tu tvrđavu. Kraj svega, korist je u odnosu na rizik bila neznatna
i pod znakom pitanja.

33

Na jugozapadu, pružala se planina Seveni, ogrezla u nepregledne
šume i ispresecana jarugama, vododerinama i vrtačama. Tim bespućem,
retko ko je prolazio. Takva prepreka onima iz Akvitanije, ležala je kao
kost u grlu, ubijajući im volju za vojni pohod i pohlepu na pljačku. Osim
toga, neprekidni sukobi majordoma iz Neustrije i Akvitanije, sprečavali
su i jedne i druge da misle na vojni pohod u plodnu dolinu Rone.

Tako je grof Sebastijan mogao biti ugrožen uglavnom iz Austrazije,
iako je smatrao da živi baš u toj oblasti. Put do tvrđave vodio je dolinom
reke Saone, pored ušća u Ronu. I taj put je bio nepodesan zbog močvara i
baruština kraj obale. Jer posle prolećnih kiša i topljenja snegova, voda
velike reke razlivala se, a za opadanje ostavljala glib i smrad od
raspadanja uginule ribe i istrulele zukve i rogoza. Ko je hteo da ide
prema Mecu, Heristalu i dalje prema Loari, izlagao se riziku da ga
spopadne groznica ili da ga nezdrava pijaća voda obori s nogu. Zbog
toga su vršeni veliki obilasci koji su vodili kroz bespuća i odnosili vreme.

Grofovo imanje, širilo se na pedesetak milja oko tvrđave. Slobodni
seljaci, gajili su stoku i obrađivali plodnu zemlju. Prema zakonu, davali
su grofu ustaljeni deo od plodova zakidajući na meri i izbegavajući
obaveze, ili su se prosto odavali lenstvovanju, mada im je surova kazna
od grofovih slugu uvek visila nad glavom.

Oko dvadeset naselja, pripadalo je grofu Sebastijanu koji je, prema
raspoloženju, bio i blag i surov. Iz naselja je uzimao mlade i sredovečne
ljude, kojima su dodijali ralo i motika, i uvrštavao ih među svoje ratnike.
Podvrgnuti strogoj disciplini, a i inače skloni nasilju, postajali su borci
kojima se grof ponosio. Ostalim seljacima pristup u tvrđavu bio je
zabranjen, osim u slučaju razbojničkih provala ili najezda iz drugih
grofovija.

U to vreme, smatralo se da jedan vitez u oklopu, naoružan kopljem,
mačem i topuzom, a uz to i na dobrom konju, vredi koliko dvadeset
pešaka bez oklopa, žičanih kaciga i naprsnjaka. Zbog toga je vitez
Rajnhard krenuo iz Heristala sa pratnjom od svega dvadeset pravih,
oklopljenih konjanika. Nadao se da mu to pruža mogućnost da se istakne
i stekne naklonost kraljice Plektrude, udove preminulog kralja Heristala.
Ozlojeđena i pohlepna na vlast, kraljica je odmah zasužnjila Karla,
vanbračnog sina svoga supruga. Bila je uobičajena pojava da naslednik
vladara ukloni bliže i danje rođake pokojnika, kako bi otklonio svaku
mogućnost koja bi ga dovela u stanje da izgubi i vlast i život. Ilektruda je
naredila vitezu Rajnhardu da poseti tvrđavu grofa Sebastijana i njegovu
suprugu Gertrudu dovede u Heristal ili donese njenu glavu.

34

— Bez svršenog posla ne želim da te vidim u Heristalu! — rekla je
ohola kraljica.

Rajnhard se duboko poklonio:
— Tvoje veličanstvo zna da se vitezu Rajnhardu ništa nije otelo.
— Znam... — nasmešila se kraljica. — Zbog toga sam tebe i
izabrala... P čuvaj se da ne promenim mišljenje!
Bore oko usta i u povijama vidno joj se istakoše, a iz očiju blesnu
iskra — da li zlobe ili naklonosti? To vitez nije znao.
Bahat i neuračunljiv. Rajnhard se nadao da će svojom pojavom, a još
više nalogom kraljevskog veličanstva, nagnati grofa Sebastijana u strah i
prinuditi ga da izda svoju zakonitu suprugu. Zbog toga je poveo svega
dvadeset pratilaca, ne pomišljajući da se sa tako neznatnim brojem
ratnika, u slučaju da grof pruži otpor, ne može jurišati na tvrđavu.
— Pokoriće se... Neće se usuditi da odbije — govorio je uz put
prijateljima Valteru od Saone i Elgaru.
Ali, dva viteza nisu bila baš uverena da će grof Sebastijan popustiti.
Na prvom konačištu. Valter poče da podriva samopouzdanje
tvrdoglavog viteza:
— Znači tako: Sebastijana ćemo zastrašiti svojom pojavom i
kraljičinim imenom?... I predaće nam na tanjiru glavu svoje supruge kao
što je nekada Irod dražesnoj igračici Salomi poklonio glavu svetog
Jovana Krstitelja?... Kakva zabluda!... Kakva luda samouverenost!
Prema odblescima vatre, Rajnhardove oči zlokobno su svetlucale.
— Idem kao poklisar moćne kraljice — reče. — Teško svakome ko
ne pogne glavu pred njenim veličanstvom!... A valjda ti je poznato da i
moja ličnost nešto znači?
— O, još kako!... Kad te grof ugleda, od straha će krv iz svoga grla
da istoči, a njegova supruga biće srećna da stavi glavu na panj!
Elgar se nasmeja:
— Svako svoju glavu čuva... Valjda će tako biti i sa grofom
Sebastijanom.
— Izdaće svoju ženu — otpoče Rajnhard. — Predaće nam je. Postoji
za to jak razlog: on je sa njom osamnaest godina u braku, a nije mu rodila
ni jedno dete. Jedva će čekati da je se oslobodi...
— Još će nam reći hvala! — dobaci Valter zajedljivo.
Rajnhard zaćuta. Džarkajući vatru štapićem, razmišljao je šta bi on
lično učinio da je na mestu grofa Sebastijana. Onda se prenu i reče:
— Prijatelji, pred nama je veoma ozbiljna stvar. Ako se vratimo,
nesvršena posla, moja glava je u pitanju.

35

— Tvoja svakako, jer ti si kraljičin vazal — pakosno se nasmeja
Valter. — A mi, nas dvojica...

Zao pogled iz očiju vođe preseče mu reč.
— Šta vi? — žmirnu Rajnhard. — Pripadate meni, bar dok smo na
ovom putu. Dugujete mi poštovanje kao vitezu koji stoji iznad vas i
potpunu poslušnost, jer sam vam starešina.
— Poštovanje!... Poslušnost!... Dugujemo ti i zahvalnost što si pred
kraljicom pomenuo naša imena kad ti je naredila da kreneš u ovu
pustolovinu... I nas si povukao...
— Slušaj... — škrgutnu zubima Rajnhard a ruka mu pade na balčak.
— Sa najvećim zadovoljstvom prerezao bih ti taj bikovski vrat!
— O!... — uzviknu Valter. — O tome možemo da razgovaramo pri
povratku, ako nas grof Sebastijan ne strpa u tamnicu, ili nas sa kamenom
o vrat ne baci u bunar!
Ovakve i slične razgovore, vitezi su vodili na nekoliko konačišta.
Petoga dana doneše odluku da povećaju broj ratnika, makar uzimali pod
najam seljake ili razbojnike, ukoliko ih uz put nađu.
— Moja ličnost i viteška slava... — gunđao je Rajnhard.
— Od tvoga imena grofa će spopasti užas! — nasmeja se Valter. —
Nikada ga nisam video, ali sam čuo da se ne boji ni boga ni đavola!
— Pojavićemo se pred tvrđavom sa gomilom razbojnika... Shvatiće
da mu se ne isplati...
— Isplatiće mu se — primeti Elgar. — Razbojnici sa lukovima i
strelama neće se usuditi da jurišaju na tvrđavu.
— Strah... Računam na strah. Verujem da se neću prevariti...
— Gde misliš da nađeš razbojnike? — upita Valter.
Rajnhard se nasmeši:
— Na pola dana odavde, u kotlini izmeću močvare i padine planine,
nalazi se logor razbojnika. Već sam imao posla s njima.
— Tvoji razbojnički pohodi, dobro su poznati — reče Valter. —
Nego, kako ćeš ih nagraditi?
— Plen... — odvrati Rajnhard. — Pljačkaće uz put, i to bez bojazni,
jer su pod mojom zaštitom... Opljačkaće ili tvrđavu grofa Sebastijana, ili
naselja unaokolo, ili i jedno i drugo.
Razbojnički logor, lako su našli, pokupili oko dve stotine ljudi
rasturenih po okolini i kraj močvare i krenuli bez zadržavanja. Devetog
dana našli su se pred tvrđavom. Uz put su opljačkali dva naselja,
snabdeli se hranom i sravnili ih sa zemljom.

36

***

Rajnhard, u oklopu i pod šlemom, sedeo je na golemom mrkovu
kao da je srastao sa njim. Kraj njega, bili su Kartalon, Vlad i Sven, snažni
momci, zarasli u kosu i bradu. Prvi je bio melez iz južne Španije,
razbojnik, skitač podmukla pogleda, presedlasta nosa i usta sa tankim
retkim brkovima. Jedno uho bilo mu je rovašeno, glava, malo nakrivo,
nasađena, pojačavala je surovi izgled razbojnika. Drugi je bio plavokosi
Sloven, zalutao kao bela vrana među Germane, Galorimljane i Gote.
Smeo i snažan, stekao je ugled nepredvidivog borca na maču i topuzu.
Vlad je ostavljao utisak dobričine zapale u gomilu zveri. Treći, Sven, bio
je Galorimljanin, suvonjav i viši za celu glavu od ostalih. Odlikovao se
veštinom borbe na maču, a nožem je radio bolje nego iko u družini.

Rajnhard je stezao u desnici topuz šestoper. Po njegovom držanju,
reklo, bi se da je gotov da ga spusti na glavu ili među plećke svakom od
svojih zlehudih pratilaca samo ako mu se primakne nadomak ruke.
Dvadeset konjanika, sa kojima je krenuo iz Heristala, stajali su blizu
viteza kao zaštita.

Vitez, siledžija, isprednjači za nekoliko konjskih dužina i razvika se:
— Ja sam Rajnhard iz Meca, vitez pod zaštitom svetoga Ðorđa, koji
kopljem probada bezbožničkog zmaja!... Stojim u službi presvetle i
plemenite kraljice Plektrude!... Po njenom nalogu, dolazim kao
poklisar!... Zahtevam da spustite most i da mene i moje pratioce pustite u
tvrđavu! Iako naše ime viteški podvizi i ugled na dvoru stoje iznad vas,
razgovaraćemo kao ravni s ravnima! Sve će biti časno i pošteno!
Grof Sebastijan podviknu svojim ratnicima:
— Zapnite samostrele, stavite strele na tetive i čekajte!
Potom se obrati vitezu dole, na polju:
— Kažeš da ste poklisari?
— Rekao sam...
— Zar i ta gomila razbojnika?!
— Oni su moji pratioci... Bore se časno i nikome ne nanose nikakvo
zlo.
— Vrlo pohvalio — dobaci Daun. — Ispod kojih vešala si ih
pokupio i poveo ih da se uz tebe „časno” bore?!
Rajnhard planu:
— Da nisam poklisar, smesta bih pokazao bezočnom vitezu koliko,
vrede koplje i mač u mojoj desnici!

37

— Šteta! — odvrati Daun. — Doista je šteta što si poklisar! Ali,
uzdam se u proviđenje da ćemo se uskoro sresti, kad tvome poklisarstvu
prođe rok...

— Ko si da si, nadmeni viteže, znaj da ću te potražiti i naći! Neću ti
uzeti život, ali ću ti skinuti kosu i kožu sa glave...1 Naći ću te!

— I naći ćeš me, razbojniče!... Ja sam Daun sa padina planine Jure.
— Nikada nisam čuo, za to ništavno ime! — nadmeno odvrati
Rajnhard.
— E pa, čućeš, nadam se...
— Lepo! — uzviknu grof Sebastijan, — Tući ćete se i zasad je sa tim
kraj... A ti, što tvrdiš da si poklisar, možeš ući u tvrđavu sa dva pratioca i
to bez oružja.
— Ne sviđa mi se! — odvrati vitez došljak. — To mi ne odgovara.
— Ako ti ne odgovara, pokupi taj čopor vukova i vraćaj se svojoj
gospodarici!
Rajnhard se stade dogovarati sa svoja dva viteza pratioca. Najposle
viknu:
— Pristajem... Poklisar sam... Otvorite kapiju i spustite most.
Dolazim sa dva pratioca, bez oružja.
Sebastijan se obrati jednom stotinaru:
— Šezdeset strelaca sa zapetim samostrelima, kratkim kopljima i
mačevima desno i levo. Kad se otvori kapija, dobro motrite. Osim trojice
poklisara, ni mačka ne sme u tvrđavu! Ako oni razbojnici navale, zaspite
ih strelama i kopljima!
Grof se okrete i žurno se uputi prema zgradi. Grofica i vitezi išli su
za njim.
Most pade preko jarka i velika kapija se otvori koliko da se čovek
provuče.
Tri poklisara uđoše u tvrđavu.
Ratnici na polju sjahaše i pustiše konje da pasu. Naizgled
miroljubivi, posedaše po zemlji i stadoše vaditi iz torbi komade ovsenog
hleba i polupečeno meso. Jeli su bacajući podmukle poglede prema
tvrđavi. Ratnici, poređani po bedemima, pratili su svaki njihov pokret.
Kad tri poklisara uđoše u tvrđavu i most se podiže iza njih,
razbojnici shvatiše da njihov pohod neće uroditi plodom. Po njihovom
shvatanju, vođa i njegova dva pratioca upali su pravo u čeljusti lava.

1 U ono vreme bio je običaj da se pobeđenom na megdanu skida
skalp.

38

Međutim, poklisari prođoše između ratnika poređanih desio i levo
od kanije do velike zgrade. Bila je to više predostrožnost nego počast. Uz
pratnju dvadesetorice ratnika sa isukanim mačevima, kretoše uz
stepenice.

U velikoj odaji posedaše na klupe kraj četvrtastog stola. Dva
pratioca skidoše šlemove, a Rajnhard samo podiže vizir. Njegov pogled
šarao je po ratnicima poređanim unaokolo. Bahati vitez očekivao je da će
svojom pojavom izazvati strah i pometnju u tvrđavi.

Vitez od Saone, prvi pratilac, zadrigao i debelih usana, brisao je
peškirom modrocrveno lice, jer mu se znoj obilato slivao sa čela, oko
očiju, nosa i usta, pa sve do, vrata i dvostrukog podvaljka. Bio je poznat
po surovosti, iako su mu plave oči bleskale dobroćudnim sjajem. Jednom
prilikom, Bonifacije, monah iz Irske, rekao mu je:

— Plave oči nisu uvek ogledalo plemenite duše. Bezazleni se
prevare, kao na lepu zmijsku šaru, i gube glave.

Vitez se nasmešio:
— Da nisi svešteno lice, presekao bih te nadvoje.
— U to ne sumnjam — odvratio je monah. — Zbog svojih nedela,
nećeš videti rajska vrata...
Valter baci pogled po stražarima:
— Čuvate nas?
— Čuvamo... — odvrati ratnik stotinar, prvi s
desna.
— A zbog čega?
— Da vam nebo ne padne na glavu.
Valter i drugi pratilac, Elgar, nasmejaše se, a Rajnhard podviknu:
— Jesmo li zasužnjeni?
— Još niste — nemarno odvrati stotinar.
Vitez tresnu pesnicom o sto:
— Zar se ovako postupa sa poklisarima?! Gde vam je gospodar?
Zašto ne dolazi?
— Eh — odmahnu rukom ratnik. — Takvi velikaši uvek kasne. To je
uobičajeno i vi to svakako znate.
— Velikaš? — zažmire Rajnhard. — Ja sam i veći i moćniji od njega!
— To ne znamo i ne tiče nas se. Naše je da izvršavamo naređenja
svoga gospodara.
— I stajaćete tako do sudnjega dana? — upita Valter.
— I do sudnjeg, ako se grofu prohte.
Zaćutaše. Muve, zelenkaste i sa zlatnim krilcima, uletale su kroz
prozor, zujale oko glava vitezova i padale na oznojeno lice i vrat Valtera

39

od Saone. Drugi pratilac, Elgar, suvonjav vitez koščate glave i crnih
upalih očiju, bleda lica i povelikih ušiju, dremuckao je za stolom.
Odjednom se prenu i kroz stisnute zube prosikta:

— Dokle će se otezati ovo čekanje?
— Dok se grof sa svojim pratiocima ne pojavi — nadmeno odvrati
ratnik.
— Da li vam je bar nešto rekao? — upita Valter.
— Jeste... Naredio nam: ako neko od vas bude nasrtljiv, da ga
isečemo.
Rajnhard ustade i ushoda se po odaji:
— A da li grof zna koga zastupamo kao poklisari? Ako mi prekipi,
ova tvrđava može da bude sravnjena sa zemljom!
— O! — uzviknu stotinar. — Mnogi su to pokušavali, pa su ostavili
kosti dole u jarku ili se razbežali kud koji.
Kad je nestrpljivim poklisarima dojadilo čekanje, kroz mala vrata u
uglu uće grof, za njim grofica, pa Daun i tri viteza.
— Dakle, na čemu smo? — progovori grof sedajući za sto. — Kažete
da ste poklisari. Od koga dolazite i šta nam donosite?
Rajnhard se isprsi:
— Dolazimo iz oblasti Heristala,1 od kraljice Plektrude. Poruka je
kratka i jasna. Ako je ne prihvatite, ova tvrđava za dva dana neće
postojati. A vi... svi ćete biti pobijeni.
— Jadni mi! — podrugljivo dobaci Daun. — Pobijeni? Gospode,
pomozi i usliši!
— A šta želi plemenita kraljica Plektruda? — nakrivi glavu grof.
— Traži da nam predate groficu Gertrudu, živu, ili njenu glavu?
— Gle! — uzviknu grof. — Moju suprugu živu... ili njenu glavu? To
se, dakle, prohtelo kraljici Plektrudi?
Rajnhard nastavi:
— Izvršićemo nalog svoje kraljice.
— Ti si lud! — dobaci Otokar, bečeći oči i kriveći usta, jer je već
stigao da se napije. — Tražiš glavu naše grofice? A sad mi reci, ti, drljavi
viteže, šta će nama grofica bez glave?... A?
Daun se glasno nasmeja.
Grofica priđe Rajnhardu i unese mu se u lice:
— Tvojoj kraljici je malo što moga brata drži u tamnici? Sad hoće i
mene?

1 Heristal, oblast oko reke Meze, u blizini Ahena.

40

— Naređenje — sleže vitez ramenima. — Nečija glava mora pasti,
tvoja ili maja. A ja svoju glavu želim da sačuvam.

— I ja svoju! — buknu grofica i istrže mač iz ruke najbližeg ratnika.
— Podli viteže! — uzviknu. — Došao si po moju glavu, a pitanje je da li
ćeš svoju odavde izneti!

Grofica uperi mač u trbuh viteza, na mestu gde se oklop završava.
— Životinjo! — razvika se. — Nazivaš se vitezom, a prihvataš se
posla sd koga bi se i dželat postideo!
Dvanaest ratnika čekali su naređenje od grofa da navale na
poklisare. Vitezi su ukrštali poglede, stezali pesnice i bučno disali.
Upirući mač u Rajnhardov trbuh i goneći ga prema zidu, grofica
prosikta:
— Gde je moj brat Karlo?
— U gradu Mecu — dobaci Elgar.
— Zar nije u Kelnu?
— Nije... Kakav Keln!
Grof priđe Rajnhardu:
— Jesi li video? — reče i istrže mač iz grofičine ruke. — Da li ti je
jasno? A ti hoćeš živu da je odvedeš?
— Neka proba!... — zabeneta pijani Otokar. — Naša presvetla i
plemenita grofica, nataći će ga na ražanj kao gusana!
— E pa, uvaženi poklisari, naš razgovor je završen — reče grof. —
Svojoj kraljici odnesite našu poruku: neka dođe ovamo i lično uzme
groficu Gertrudu ili njenu glavu!
— N neka ne zaboravi da ponese svoju glavu! — dobaci Otokar.
— Je li to vaša poslednja reč? — ustade Rajnhard.
— Poslednja i nepromenljiva... A sada znajte: poklisare ne ubijamo.
Dok ste u tvrđavi, niko vam se neće isprečiti na putu. Kad pređete most i
dohvatite se polja, može se desiti da doživite neprijatnost koja će vam
biti poslednja u životu.
— Sve je u božjoj ruci — odvrati vitez i baci pogled na Dauna. — Ali
želim da se sa ovim hvalisavcem ogledam na maču. Izazvan sam.
— Ne... Ti si mene izazvao. Prihvatio sam. I ako u toku današnjeg
dana ili noći ne jurišate na tvrđavu, sutra zorom tući ćemo se dole na
polju, pešice ili na konju, kopljem ili mačem. Izaberi šta ti najbolje
odgovara.
— Prihvatam! — odvrati Rajnhard. — Boriću se u slavu plemenite
kraljice Plektrude!
— Takav propali vitez i odgovara gospodarici koja sebe naziva
kraljicom! — dobaci grofica. — Ta zmija se uplašila da joj maj brat ne

41

preotme vlast. Sad zazire i od mene i ko zna još od koga! Želi što više zla
da počini pre nego što ode na lomaču!

Rajnhard se pakosno nasmeši i sa svojim pratiocima napusti odaju.
— Opaki poklisari! — nasmeši se grof.
— Kakvom gospodaru služe, dobro je da su i ovakvi — dodade
Daun.
Pijani Otokar se razvika:
— Ja ću sutra onoga debelog što se znoji da poteram preko polja!
Teraću ga do Heristala... da tutnji! Još vi niste upoznali Otokara iz
Trira!... He-e!
Grof ga ozbiljno pogleda:
— Mislim da će ti se uskoro ispuniti želja. Ona rulja će sutra jurišati
na tvrđavu.

42

GLAVA ČETVRTA

DVOBOJ

Kad se po izlasku iz tvrđave nađoše na polju, tri viteza shvatiše da

sa Sebastijanom neće izaći na kraj. Grof nije znao za strah.
I dok su pljačkaši upirali pohlepne poglede na tvrđavu i upitne na

tri viteza koji su iz nje izašli, ratnici na bedemima, sa zapetim
samostrelima, čekali su mig svoga gospodara.

Rajnhard, Valter i Elgar ćuteći prođoše kroz razmaknute redove
razbojnika i posedaše ispod jednog hrasta

— Šta sad? — upita Valter.
— Ništa — sleže ramenima Rajnhard.
— Znači, propali smo?
— Tako izgleda — primeti Elgar. — Bez opsadnih sprava i dobrih
ratnika nema juriša. Tvrđava stoji kao prkos. Ne možemo joj ni prići.
Rajnhard je ćutao grickajući donju usnu. Videlo se da ga bes razdire.
Najposle skide šlem i tresnu ga o zemlju. Donja vilica mu se steže, a pod
grlom nabreknu žila kucavica, Dva viteza unezvereno su se zgledala.
Valter reče:
— Da bar nisi onog viteza izazvao na dvoboj... Šta ti je to bilo
potrebno?
— Svršeno je! — planu Rajnhard, pa stavi šlem na glavu, ustade i
žurno krete prema tvrđavi
Valter i Elgar lagano pođoše za njim.
Rajnhard se primače rovu i razvika se:
— Ej, vi, majmuni što spavate tu na bedemima sa zapetim
samostrelima! Zovite svoga gospodara! Treba još nešto da mu kažem.
Skoro u isti mah, Sebastijan se pojavi na bedemu.
— Nešto si hteo, časni viteže? — reče.
— Jedan predlog... — odgovori Rajnhard. — Malopre sam izazvao
na dvoboj viteza koji se hvali svojim vrlinama i junaštvom. Neka izađe iz
tvrđave. Borićemo se ovde, odmah!

43

— Vitez je tu. Izazvan je i boriće se — odvrati Sebastijan. — Ali, ako
tvoje poklisarstvo još vredi, nije zgodno da se borite, jer treba da izađeš
pred kraljicu i da joj saopštiš kako si ovde doživeo promašaj.

— To je moja stvar! — planu Rajnhard. — Tvoje je da prihvatiš moj
uslov. Da li si saglasan?

— Najpre da čujem uslov.
Rajnhard se isprsi:
— Prezreo si kraljičin zahtev i mene si doveo u nepriliku. Postoji
jedini način da se nagodimo. Neka tvoj vitez izađe ovamo... Ako ga
pobedim, predaćeš mi groficu Gertrudu!
— A ako ga ne pobediš? — glasno se nasmeja grof Sebastijan. —
Hoćeš li onda ti ovamo dovesti kraljicu Plektrudu.
— Viteza Rajnharda još niko nije oborio s nogu ili naterao u
bekstvo!... Pristaješ li na pogodbu?
— Ne pristajem. Vitez Daun bori se za svoju čast i ime. To je njegova
stvar i nema veze ni sa mnom, ni sa groficom, ni sa kraljicom
Plektrudom.
— Znači, tako? — nadmeno, odvrati vitez.
— Samo tako!
Međutim, kapija na tvrđavi se otvori i most pade preko rova. Daun i
njegov štitonoša, jašući dobre konje, lagano izađoše na polje. Vitez sa
šlemom i u oklopu a Karus gologlav i u prtenoj košulji, zaustaviše konje
na četrdeset koraka ispred Rajnharda.
— Šta je sad ovo? — uzviknu Valter. — Grof nije prihvatio uslov.
— Kakav uslov? — hladno odvrati Daun. — Ja sam
izazvan i boriću se, a grof neka svoja pitanja rešava kako zna i
ume!... Dakle, svemoćni viteže Rajnharde, biraj oružje i način borbe...
Ako imaš štitonošu, napred s njim, jer kao što vidiš, moj stoji pokraj
mene.
— O, to bar nije teško — nemarno odvrati Rajnhard. — Odbaci
koplje! Borićemo se mačem. Pobeđeni gubi život, konja i opremu... A
biće i štitonoša... Sven, napred! Boriće se mačem i nožem.
— A moj toljagom — primeti Daun.
Iz gomile razbojnika izdvoji se Sven. Bio je odeven u prtenu haljinu,
dugu do kolena. Za širokim pojasom od svinjske kože ležao je dug nož
sa drškom od kravljeg roga. Modrocrveno lice odavalo je čoveka koji
obiluje svim porocima. Sven je bio Galorimljanin iz Akvitanije, tip ubice
koji je odavno trebalo da skonča na vešalima. Bio je bez štita, ali je držao
golemi mač kojim je u žilavoj desnici izmahivao kao leskovim štapom.

44

Sa takvim protivnikom trebalo je da se bori bivši ugljar Karakaš,
sada prozvan Karus.

Daun odmeri Rajnhardovog štitonošu i tiho dobaci Karusu:
— Ludače, baci toljagu i bori se mačem! Ovaj razbojnik
raskomadaće te!
Karusovo levo oko zaškilji:
— Pogodba je među nama da delimo plen, a udarce svako neka
prima kao ličnu dobit. Toljaga je moja prošlost i budućnost. Ti se u to ne
mešaj, nego gledaj da sačuvaš svoju glavu.
Međutim, iz tvrđave izađoše Sebastijan, tri viteza i gomila od
pedeset ratnika naoružanih mačevima i samostrelima. Svi su bili u
žičanim naprsnjacima i sa kacigama.
— Šta je ovo? — uzviknu Rajnhard. — Parada?
— Tek koliko da se dvoboj održi po viteškim pravilima — oštro
odvrati Sebastijan. — Ako samo jedna strela poleti sa luka iz ove gomile
razbojnika, biće krvi!
Valter i Elgar poređaše razbojnike levo, i poravnaše ih, a Sebastijan
svoje ratnike desno.
Rajnhard se obrati Daunu:
— Silazi s konja! Borićemo se pešice To važi i za štitonoše.
Daun i Karus sjahaše. Konji sami kretoše prema mostu i prođoše
kroz kapiju.
— Tako! — viknu Rajnhard. — Sad može da otpočne parada! Vadi
mač, hvalisavče, i brani se!
Dva para boraca smesta kidisaše. Daun oseti da je njegov protivnik,
mada već zašao u godine, vičan ovoj vrsti oružja. Još na prvi pogled,
procenio je da će takav borac biti prenagljen. Zato odluči da u početku
samo odbija udarce i zaklanja se štitom.
Bahati Rajnhard, valjda naviknut da brzim i silovitim potezima
zbuni protivnika, navali svom žestinom. Golemi mačevi sevali su,
ukrštali se, fijukali i treskali o štitove. Rajnhard je obletao oko protivnika,
nagoneći ga da se okreće u mestu, i ne pomišljajući da tako gubi snagu.
U početku mu se činilo da će njegovi udarci zdruzgati šlem, oklop i štit
protivnika. I ukoliko je vreme odmicalo, počeo je da shvata da pred
sobom ima borca koga ni udarci, ni strah ne mogu da pokolebaju. Osetio
je da gubi snagu i da mu je, ako tako nastavi, propast neminovna. Od
silnih promašaja i udaraca zadatih iskosa, vitez je počeo da malaksava. U
mnogim dvobojima, koje je uvek dobijao, naglim jurišima i silovitim
udarcima, prvi put mu se desilo da naiđe na protivnika kome nijedan
opasan udarac nije zadao. Jer, Daun je vrdao, odskakao, podmetao štit i

45

mač, kao da je odlučio da se samo brani. Borba se nastavljala pa se
prisutnima činilo da neće biti pobednika.

Međutim, dvoboj izmeću štitonoša, trajao je kraće nego što je iko
očekivao i završio se grohotnim smehom i ratnika i razbojnika. Karus je
dobio na poslugu suvu čvornovatu drenovaču od ratnika koga je onako
slavno udesio u pesničenju. Sven, nenadmašni borac na maču, stao je
pred bivšeg ugljara, smešeći se, jer mu se pružila prilika da se poigra i
valjano pokaže pred svojima. Nameravao je da mačem pljoštimice
zaokupi protivnika i da ga dobro izmlati pre nego što mu odseče glavu.
Izmahivao je i jurišao na toljagu čudeći se što mu nijedan udarac ne
doseže do protivnika. Drenovača u Karusovoj ruci, strahovitom brzinom
je opisivala prave i krivudave linije, sve dok ne zakači lakat na desnoj
Svenovoj ruci. Razbojnik ispusti mač, za trenutak se zablenu u
protivnika i naže u bekstvo.

— Bravo, Karakaš! Za njim! Raspali! — oduševljeno dreknu ugljar
Petronije.

Smeh i povici razlegoše se poljem.
Brzonogi Karus sustiže begunca i jednim udarcem preko leđa obori
ga s nogu.
— Kakva borba! Kakva bitka! — zavika Otokar. — Tako mi Odina i
Vala, baciću mač! Od sada toljaga ima glavnu reč!
— Našem štitonoši dugujem dva zlatnika — dobaci Eugen.
— Ko?... Ti? Nisi video zlatnik najmanje godinu dana — dobaci
Otokar.
— Rekao sam: dugujem. Isplata će već doći u svoje vreme — odvrati
Eugen.
Nijedan od zapanjenih ratnika ne usudi se da potegne luk.
Borba izmeću Dauna i Rajnharda, nastavljala se. A onda,
neočekivano Daun otpoče napad. Skokovima desio i levo i vitlanjem
mača žestoko zaokupi protivnika, koji je dahćući dočekivao i odbijao
udarce. U jednom mahu, Daunov mač zahvati Rajnhardov štit, preseče
mu kožnu vrećicu i odbaci ga u stranu. Drugi udarac zaseče desnu ruku
oholog viteza, poduhvati balčak i Rajnhardov mač polete u vis i zabode
se u zemlju ispred zaprepašćenog Valtera. Daunov mač svom žestinom
tresnu o Rajnhardov šlem. Vitez se zaljulja i pade.
— Predaj se, razbojniče! — viknu Daun i pritisnu mu vrh mača pod
grlo. — Poklanjam ti život jer si poklisar. Treba svojoj kraljici da odneseš
poruku grofa Sebastijana.
— I pozdrav grofice Gertrude! — dobaci Otokar skidajući šlem
oborenom vitezu.

46

— Kad sledeći put ukrstimo mačeve — nastavi Daun — neće ti
pomoći ni tvoj zaštitnik, sveti Ðorđe, čije ime skrnaviš. Tvoj konj i oružje
nisu mi potrebni.

— Zašto?... Kako to?! — začudi se bubuljičavi Otokar.
Eugen ga prezrivo pogleda:
— Ne odvajaš se od mešine s vinom i zato i ne shvataš veličinu
lutajućeg viteštva.
Rajnhard začuđeno pogleda Dauna, pridiže se na laktove i izgubi
svest.
Valter i Elgar podigoše ga i ponesoše prema šumi.
Daun dobaci za njima:
— Idite i neka vam je srećan put!... A tome vitezu, ako ostane živ,
recite da se oholost ne isplati. Uvek se nađe neko brži i bolji.
Grupa Rajnhardovih ratnika, ne osvrćući se, takođe krete prema
šumi, gde su konjušari čuvali i napasali konje.
Valter i Elgar stigoše do jednog granatog bresta i spustiše Rajnharda
u hlad. Poturajući mu sedlo pod glavu, Valter progovori:
— Ovo nisam očekivao.
— Ni ja — klimnu glavom Elgar.
Rajnhard je ležao bez svesti. Njegovo, bučno disanje i crveni pečati
po licu, ukazivali su da je dobio udarac koji bi mu glavu prepolovio da
nije bilo tvrdog šlema.
Valter mu je iz mešine izlivao vodu na glavu.
— Daun... Daun... — govorio je. — Nikada nisam čuo za njega.
Kakve udarce taj zadaje!... Najpre štit, pa mač, pa onaj tresak po glavi!...
Treba blagosiljati kovača koji ovakve šlemove izrađuje.
Rajnhard malo iskrenu glavu na sedlu, zatrepta i tiho reče:
— Daun?...
— Da... — klimnu glavom Valter prelivajući mu ranjenu šaku na
desnoj ruci.
— Dobru nam je pouku dao... — bolno se osmehnu Rajnhard.
— Dao te tebi... Kao borac i kao čovek, potukao te do nogu!
Poklonio ti život! Tvoga konja i oružje ne traži. Kakva plemenitost!... Ali
tvoja zloća ne poznaje viteške vrline. Sutra ćeš ponovo biti ono što si bio.
— Vode... — promuca Rajnhard.
Valter mu prisloni grlić od mešine na usta. Ne koliko gutljaja malo
povratiše ošamućenog viteza.
— Ono što sam bio?... — reče. — Možda... Ali, čovek se menja.
Postaje bolji ili gori... Kod nekog to dolazi naglo... Niko ne zna šta sve

47

nosi u sebi i kakav će biti sutra... Tako i ja... ako ostanem živ... Osećam
kao da mi obruč steže glavu...

— Bože, kakav je to udarac bio! — reče Valter. — Reći ćeš mi ime
kovača koji ti je iskovao šlem.

Malo podalje, na ivici šume, kraj Vlada i Kartalona, Sven je ležao
potrbuške. Skinuli su mu prtenu košulju i videli da motka nije povredila
kičmu. Ali žestok otok koso preko leđa ukazivao je da potiče od snažne
ruke.

Trojica vođa razbojnika razgovarala su.
Kartalon otpoče;
— Vrag nas je naveo da krenemo za bahatim Rajnhardom. Badava
smo gonili konje oko močvara i traćili vreme.
— Da... — prostenja Sven. — Vi kako-tako, a ja... Umesto koristi,
dobio sam motku preko leđa.
Vlad se nasmeja:
— Onakvo baratanje motkom u životu nisam video!... Taj seljak bi i
samog sotonu isterao iz pelengira. Da te je dohvatio po vratu, duša bi ti
sad uveliko obletala oko vrata pakla.
Sven pridiže glavu i gledajući odozdo, iskosa, reče:
— Seljak je lud!... Jedno oko mu je nečastivo... To oko gledalo je
moju levu ruku, a ludak me je tresnuo po desnoj. Tako sam ispustio
mač... a mogao sam da ga...
— Mogao si, ali, eto, nisi! — primeti Vlad. — Ostao si živ. Bolje
premlaćen nego mrtav!
I njegov udar na leđima polivali su vodom, jer voda leči i dušu i
telo.
Malo dalje, među razbojnicima, najpre se pojavila uznemirenost, pa
žagor i najposle povici. Uskoro je svaki svoga konja držao za vođice.
— Spremaju se za pokret — reče Vlad. — I šta bi drugo? Ovde, pod
tvrđavom smo propali. Ljudi uviđaju da ne vredi zijati na prazno.
Predlažem da zaredimo po seljačkim naseljima grofa Sebastijana. Tamo
će se ponešto naći.
— Svakako — složi se Kartalon.
— I ja sam za to — dobaci Sven, još uvek ležeći potrbuške.
— Šta ćemo sa vitezima? — upita Vlad.
— Ništa... Ostavićemo ih ovde — reče Kartalon.
— Idite i razgovarajte s njima — prostenja Sven.
Vlad i Kartalon, primakoše se brestu.
— Šta ćemo? — upita Vlad.
Valter ga odmeri pogledom i ne odgovori.

48

Natmureni Kartalon preteći dobaci:
— Vaša nagrada? — nasmeši se Elgar. — Eno vam tvrđave!
Jurišajte! Ako je osvojite, sve je vaše.
— Rugaš se! — škrgutnu zubima razbojnik.
— Da, rugam se! — podrugljivo reče vitez.
Valter stade pred Kartalona raskrečenih nogu i sa rukama
prekrštenim na grudima.
— Čoveče, zar ne uviđaš da ovde više nema šta da se traži?... Idite i
radite kao dosad. Pljačkajte, ubijajte i... vraćajte se u svoj logor.
Oslobađamo vas obaveza.
— Oslobađate nas obaveza? — ponovi Vlad i nastavi promuklim
glasom: — Ne pitaš da li mi vas oslobađamo viteške reči koju ste nam
dali pri polasku?
— Eh! — odmahnu rukom Valter. — Naš poduhvat je propao, a sa
njim i vaša dobit.
— Prevareni smo! Namamljeni i prevareni! — uzviknu Vlad.
Kartalon pruži ruku prema gomili razbojnika.
— Pogledaj! — reče. — Ima ih deset puta više nego vas! Oni samo
čekaju trenutak... Samleće vas!
— Neka pokušaju!... Možete i vas dvojica! — odvrati Valter.
— Ovde je sotona umešao svoje prste — pomirljivo otpoče Vlad. —
Nećemo se tući... A i zašto?... Hajde, Kartalone...
Dva razbojnika se udaljiše.
Rajnhard je ponovo izgubio svest. Valter nije pokušavao, da ga
dozove. Umesto toga, tiho dobaci svojim ratnicima:
— Na konje... Branićemo se do poslednjeg...
— U pravu si. Sloven Vlad je lukav. Pokušava da nas zavara — reče
Elgar, baci se na konja i proveri da li mu se mač lako vadi iz korica.
— Šta ćemo sa Rajnhardom? — upita Valter.
— Ostavićemo ga tu. Neka leži... Ovaj vašar može i bez njega da
prođe.
Komešanje među razbojnicima se povećavalo. Mnogi su već i konje
pojahali.
Uzjaha i Valter.
— A sad, ko će prvi napasti? — reče.
Dvadeset ratnika, svi u naprsnjacima i pod kacigama od žice, sedeli
su na konjima, mirno očekujući ishod. Bili su to borci koji su se do
nedavno pad Pipinom Heristalskim klali s Akvitancima i Sasima,
prebacivali se preko Rone i preganjali se po Burgundiji sa Keltima i
Alemanima. Tokom godina, prekalili su se, stekli hrabrost i postali

49

ubitačno hladni i surovi. Naopako shvativši hrišćansku nauku, smatrali
su da im je dužnost boriti se do smrti protivnikove ili svoje Ako poginu,
tako će im na nebu biti osiguran drugi život, bez patnji i tegoba, a uza nj i
nagrada što nisu kao izdajnici promenili svetom. Svaki je bio svestan da
je ratnikovo da se bori, da pobedi ili pogine.

Valter im dobaci:
— Spremni ste?... Ako napadnu, seča bez milosti!
— O! — odvrati jedan postariji ratnik. — Ovakva borba je prava
poslastica!
Međutim, razbojnici, već svi na konjima, laganim hodom krenuše
prema šumi i zamakoše među stabla.
Valter se obrati ratnicima:
— Ne zavaravajte se. Oni će nas napasti... iznenada.
Ratnici sjahaše i ostadoše držeći svaki svoga konja za vođice.
Valter sede u hlad, smače kacigu i stade maramom da briše znoj sa
lica i vrata.
Elgar je pokušavao da povrati Rajnharda iz nesvesti polivajući mu
lice vodom. Uzalud...
Vitez nije dolazio sebi.

***

Sebastijan je povukao svoje ljude u tvrđavu. Kad je most podignut i
kapija zatvorena, obrati se pratiocima:

— Sad mogu da nas napadnu.
— Pre će jurišati na naselja — primeti Daun.
— Neka... — odmahnu rukom grof. — Seljaci su postali oprezni.
Dovikivanjem i duvanjem u rogove pojuriće jedni drugima u pomoć.
Teško svakom ko se usudi da ih napadne!... Videli ste onog ugljara
danas, onog štitonošu?... Njegova motka žešća je od mača. Svaki drugi je
takav...
— Ima i boljih... — začu se jedan glas.
— Ko je to rekao? — upita grof.
— Ja...
— Ko si ti?
— Takođe ugljar. Zovu me Petronije Sloven...

50