Slavomir Nastasijevic - Karlo Martel

— Sloven? — nasmeši se grof? — Jeste, ima vas gore po naseljima.
Dobro mlataraš motkom?

— Belje nego iko! — isprsi se ugljar.
— Istina je — dobaci Daun. — Već sam ga video u borbi.
— E pa, kad je tako, uzimam te za svoga štitonošu. Pristaješ li?
— Još kako!
— Mlad je, snažan i... tvrdoglav — nasmeja se Daun. — Grofe,
dobar si izbor učinio...
Sebastijan reče Daunu:
— Valjano si se danas pokazao. Koliko znam, Rajnharda dosad još
niko nije pobedio u dvoboju. Strašan je to borac!
— Da... To sam i sam uvideo... Opreznost i hitrina, spasli su mi
život. Vitez je u godinama kad su brzi pokreti kratkotrajni a disanje
kraće. Pustio sam ga da se zamori... Pobedila ga je njegova prenagljenost.
Eugen dobaci:
— Sad je na mene red... Izazvao sam te i tući ćemo se... mada nisam
siguran da ću se izvući.
— Okanimo se besmislene borbe — odmahnu rukom Daun. — Tvoj
život meni nije potreban.
— Smejaće mi se ratnici i seljaci... Nekima sam već rekao da ću se
tući sa Daunom...
Sebastijan se nasmeja:
— Jezik ti je brži od pameti! — reče. — Seljake ćemo isterati iz
tvrđave. Neka idu da brane svoja naselja. A ratnici se neće smejati jer su
videli koliko vredi vitez Daun.
— A moja čast? Moja viteška reč? — uzviknu Eugen.
— Reč si dao pri piću. A još nismo imali prilike da vidimo koliko
vredi tvoja čast vredi. Dakle, dvoboja neće biti!
— Svakako... — primeti Daun.
— E, kad je tako, evo ti moje ruke! — razvika se Eugen, a radost i
olakšanje blesnuše na njegovom licu.
Monah Antun i grofica približavali su se grupi vitezova.
— Gledala sam sa bedema... Sve sam videla — obrati se grofica
Daunu. — Divim ti se, časni viteže, i poklanjam ti svoju naklonost.
— I ja svoju — dobaci monah.
— I gaj ima nekom nešto, da pokloni! — progunđa bubuljičavi
Otokar.
— I seljak štitonoša zaslužuje pažnju — nastavi grofica.

51

— Sve to znamo... Sve smo videli — prekide je grof. — Nego, seljake
smo naoružali... Poslaćemo ih za razbojnicima koji su sigurno krenuli da
pljačkaju naselja.

— Dabome! — planu grofica. — Otkako vlada ona prokleta udovica
iz Heristala, u ovoj zemlji caruju razbojnici! Tu vešticu trebalo bi na
lomaču!...

Odjednom, spolja dopreše topot konjskih kopita i povici iz stotine
grla. Vitezi oko Sebastijana se zgledaše.

— Jurišaju na tvrđavu — reče Eugen.
— Bitka! — podviknu grof. — Svi na bedeme!... Četrdeset ratnika
kod kapije!... Napred!
Jedan glas odjeknu sa bedema:
— Ehej!... Napolju je bitka!
Sebastijan i njegovi pratioci istrčaše na bedem.
— Gle, kakav prizor! — reče Daun. — Rajnhardovi opaki saveznici
jurišaju na poklisare.
Otokar se razvika:
— Hoće Rajnhardovu glavu da odnesu kraljici na poklon! Hoće da
uštede trud dželatu, jer glava toga viteza ne vredi ni koliko trula tikva!
Na poljani je besnela neravnopravna bitka. Dvadeset ratnika i dva
viteza, okruživši onesvešćenog Rajnharda, borili su se kao gladijatori.
Strele su udarale o štitove i oklope i odskakale. Nekoliko kratkih kopalja
odbiše se od štitova vitezova koji se ni za korak nisu pomakli s mesta.
Razbojnici, videći da strelama ne mogu nauditi ratnicima, pobacaše
lukove i potrgoše mačeve. Vika se kao iz jednog grla prolomi i stopi se sa
treskom udaraca o, štitove i oklope.
Valter i Elgar prvi dočekaše navalu. Petnaest ratnika, kao gvozdena
ograda, prihvatiše borbu. Ostala petorica, klečeći kraj Rajnharda,
odapinjali su samostrele, hladno i smišljeno, kao na strelištu. Nijedna
njihova strela ne polete uzalud.
Vlad i Kartalon jurišali su među prvima. Samo oni su imali žičane
kacige i drvene štitove. Ostali razbojnici, u prtenim košuljama i
gologlavi, padali su sečeni, bodeni, sa odvaljenim rukama i raspolućenim
glavama.
Vlad se borio sa Valterom, odbijajući udarce mačem i zaklanjajući se
štitom, sve dok mu jedan strahoviti zamah protivnika ne prepolovi štit.
Oko njega su padali razbojnici i već je gomila telesa kao be dem stajala
ispred vitezova. Ranjeni konji izletali su iz borbe, propinjali se, obarali
ljude ispred sebe i kao pomamni jurili preko polja.

52

Elgar se borio protiv Kartalona i grupe pratilaca koji su mu štitili
bokove. Ostali ratnici navališe na razbojnike obarajući ih ili ranjavajući.

Vlad i Kartalon, odlučili su da se dokopaju onesveslog Rajnharda,
nadajući se dobrom otkupu od njegove porodice ili od kraljice Plektrude.
Borba je podsećala na onu kad su se Grci ispred zidina Troje borili za
Patroklovo telo.

Gore, na bedemima, Sebastijan podviknu svojima:
— Otvarajte kapiju!... Ratnici na konje!... Moramo pomoći vitezima.
Stotinak ratnika, što na konjima što pešice, pretrčaše preko mosta i
jurnuše u bitku.
Razbojnici namah zastadoše, zgledaše se i prsnuše na sve strane.
Vlad, mada ranjen po desnoj ruci i vrat, hitro ščepa vođice jednog konja i
baci mu se na gola leđa. Sa strelom zabodenom u butinu. Karlton je šibao
konja i već zamicao u šumu. Uskoro, sustiže Svena koga su dva ratnika
pridržavala na konju.
Sebastijanovi potekoše za beguncima. Jašući na odmornim konjima,
mnoge sustigoše i isprobadaše mačevima.
Ratnici oko Rajnharda stajali su na mestu gde se ko zatekao.
Izranjavljeni i isprskani krvlju, ne pokazaše znake radosti što su se
izvukli iz sigurne propasti. Poginula su svega dvojica.
Valter i Elgar nisu dobili ni ogrebotinu. Oslonjeni na mačeve i
zadihani, bez uzbuđenja su gledali svoja dva ratnika koji su, opruženi na
zemlji, sa prerezanim grlima, ležali mrtvi.
Sebastijan priđe:
— Dobro ste se držali — reče. — Kad bi se svi naši vitezi ovako
borili, Akvitanija bi odavno bila očišćena od Vandala i Galorimljana.
Pođite s nama u tvrđavu. Bićete naši gosti... Ponesite Rajnharda,
nesrećnog poklisara... Pokušaćemo da ga povratimo u život.
Dok su grofovi ratnici vijali preostale razbojnike a drugi hvatali
konje rasturene po polju, vitezi krenuše prema mostu i uđoše u tvrđavu.

53

GLAVA PETA

VELIKA PRIJATELJSTVA POČINJU
SUKOBIMA

U tvrđavi, u jednoj odaji na spratu, ležao je vitez Rajnhard još uvek

bez svesti. Kraj njega su sedeli Valter i Elgar i tiho razgovarali. Grof ih je
posetio nakratko i samo rekao:

— Čuvajte svoga vođu dok ne umre ili dok se ne povrati u život.
Poslaću vam svoga lekara.

I lekar je došao. Starac sa dugom, sedom kosom i bradom i
dobroćudnim izrazom na licu, pogledao je bolesnika, slegao ramenima i
rekao:

— Moji melemi vidaju rane. Ovaj vitez nije ranjen. Prezdraviće ili
umreti. Nisam u stanju da mu pomognem...

Posle njega, došao je monah Antun, stao više glave onesveslog
viteza i počeo da izgovara molitve „od ozdravljenja”. Ni to nije pomoglo.

Svoj pokušaj monah je završio rečima:
— Spasi, Hriste, i pomiluj...
Otišao je, opet došao, otišao i po treći put došao. Dobri monah
uporno se nadao da će njegove molitve dići viteza na noge, ukoliko ne
ispusti dušu do zalaska sunca.
— Ima li nade? — upita ga Valter.
— Ima... Ima nade — zatrepta starčić. — Samo treba da dođem u
pogodno stanje... Moje molitve krepe, snaže, utiču... Ali eto, baš sad ne
mogu da dođem u pogodno stanje...
Bubuljičavi Otokar se pojavi na vratima.
— To bar nije teško — reče. — Siđi, načas, dole do podruma i istresi
nekoliko pehara dobrog vina... Ako te to ne dovede u pogodno stanje,
napusti tvrđavu i idi među pustinjake da se bolje pripremiš. Očevidno je
da su ti sveci okrenuli leđa.

54

— Bezbožniče! — prosikta starac. — Dok usta otvoriš, skrnaviš.
Gospod će te stamaniti!

— Ljutiš se?... To ne valja... Nee... — oteže vitez. — Na taj način
nikad nećeš doći u pogodno stanje!

— Ahm... — učini starac, pa pođe prema izlazu i tresnu vratima.
U tom trenutku, Rajnhard pomače glavu na ležištu, proteže se i
otvori oči.
— Šta je?... Gde smo?... — reče.
— Gde smo, tu smo — odvrati Otokar. — Zahvali bogu što si još
živ. Monah Antun doveo te je svesti.
— Monah?... Molitvama?
— Ama ne!... Tresnuo je vratima... To te je probudilo.
Valter i Elgar se nasmejaše.
Otokar ih ozbiljno pogleda:
— Ne smejte se, prijatelji. Ovo je ozbiljna stvar. Ima tu nečega...
Ovoga viteza tresak je onesvestio, a tresak mu je i povratio svest. Kao što
vidite, ona stara izreka da se klin klinom isteruje, još uvek važi.
— Vode... Vode mi dajte... — tiho reče Rajnhard.
— Kakva voda! — brecnu se Otokar. — Imamo mi ovde i jačih pića.
Doneću ti vrč sa vinom. Ako gde nađeš bolji lek, slobodno možeš da
hvališ sve lekare odavde do Kelna. Samo, brajko, moraš dobro da
nategneš i da otpiješ...
Otokar naglo izađe iz odaje i, valjda pribojavajući se da bolesnik
opet ne izgubi svest, podobro tresnu vratima za sobom.
— Kakav lekar! Zna lek za svaku bolest! — nasmeja se Valter.
— Istina je... Zna — složi se Elgar. — Šteta što je bezbožnik. Ne
podnosi monaha.
Rajnhard je trljao slepoočnice.
— Ovo je valjda tvrđava grofa Sebastijana?... Gde su razbojnici? —
reče.
— Napali nas... Da nije bilo grofa i njegovih ratnika, ne verujem da
bi iko od nas ostao živ.
— Znači, bitka?
— Još kakva!... Dvadeset na jednog.
U odaju uđe Otokar.
— Sa podrumarom sam u dobrim odnosima. Evo... Tu je lek...
Nategni i dobro otpij i bićeš zdrav kao jazavac... Ima ovde podosta vina.
Rajnhard prihvati sud i dobro otpi.
— Sad je već bolje — reče. — Ali glava mi seva... seva...
— Ama, i meni nešto seva — dobaci Valter. — Dodaj-de mi taj vrč!

55

Elgar se požali kako ga probada u krstima, a Otokar primeti da je
njegov lek dobar i za zdrave.

Kad je vrč ispražnjen, vitezi otpočeše razgovor druge vrste.
— Šta nameravate sa nama? — upita Valter.
— Eh, golubovi moji — uzdahnu Otokar. — Možda ćete odleteti
svome jatu ako vas razbojnici, rastureni gore po šumi, ne dočepaju. Više
od polovine smo potukli...
— Šta je s našim ratnicima? — upita Rajnhard.
— U dobrom su, ako ne uzmemo u obzir rane koje su im razbojnici
zadali. Izmešali se sa našima i ne žale se.
Rajnhard ustade sa postelje i načini nekoliko koraka.
— Izgleda da ću se izvući — reče. — Ali vas levim okom vidim po
dvojicu...
— Prošao si bolje nego tvoj štitonoša — primeti Otokar. — Moj
prijatelju, nema tog mača koji se može meriti sa dobrom drenovačom u
seljačkim ru kama.
— Verujem ti — nasmeši se vitez. — Ali, reci mi: dokle ćemo ostati
u ovoj tvrđavi?
— To zavisi od grofa, a bogami, više od grofice. Ženska ćud je
čudnovata. Ts valjda znate... Možda će vas ovde držati dok ne zađete u
duboku starost. Došao si po grofičinu glavu... Tako nešto žena ne
zaboravlja. Možda će vas predati dželatu... Dole u podrumu ima i
mučionicu... Nateraće vas da pevate, ako vas već ne baci u bunar...
— Mi smo poklisari! — planu Valter.
— Daa... To ste bili. Sad više niste. Čim se za vama zatvorila kapija,
vaše poklisarstvo je postalo prošlost. Gospod neka vam se smiluje, što
rekao monah Antun.
Vreme je lagano prolazilo. Tri viteza su čekala, gubila strpljenje i
padala u jarost. Neizvesnost ih je pritiskivala, jer ni po čemu nisu mogli
naslutiti kakva ih sudbina čeka. A grof nije dolazio iako je doznao da je
Rajnhard došao svesti i da se pridigao. Valter i Engel znali su kolika
važnost pripada Rajnhardu. Oni su bili samo njegovi pratioci. Bili su
ubeđeni da bi im grof dozvolio da napuste tvrđavu da je Rajnhard umro.
Ali, povratak poklisara u život, onemogućio im je i pomisao da će tek
tako ugledati slobodu. Dva viteza su shvatila da nisu u stanju da razmrse
petlje i čvorove koji su ih sputavali. Osim slugu koji su im doneli hranu i
polupijanog Otokara, do mraka ih niko nije posetio.
Najposle, dođe im stotinar u pratnji dva ratnika. Tri buktinje, širile
su treperavu svetlost i dim koji je oštro zaudarao na katran.
Stotinar reče:

56

— Pođite, časni... Grof Sebastijan vas očekuje.
Vez reči, tri viteza krenuše za ratnicima i usko
ro se nađoše u velikoj dvorani. Za stolom, pored grofa, sedeli su
grofica Gertruda, vitezi Daun, Eugen, Otokar i ćutljivi Engel. Kraj njega
je sedeo monah Antun.
Sto je bio pretrpan jelom i pićem. Rajnhard i njegova dva pratioca,
iznenadiše se kad umesto natmurenih lica grofa i ostalih videše blage i
prijatne osmehe.
— Sedite, prijatelji... — obrati im se Sebastijan. — Pred polazak iz
naše tvrđave, treba da ponesete lepo sećanje na nas.
— Spasli ste nas od sigurne smrti — reče Valter. — Dugujemo vam
zahvalnost...
— Poneli ste se viteški — dodade Rajnhard. — Dostojni ste
poštovanja.
— Lepe reči... — dobaci Otokar. — Pred ovako dobru večeru, one
dobro i prijaju. Svi znamo šta je viteštvo i koliko vrede vrline koje nosi
sobom. Ali, uvek sam govorio do dobro jesti i piti nije manje dostojno
pohvale.1 Prionimo, dakle, jelu i piću, a pohvale, prepirke, svađu, čak i
tuču ako do toga dođe, zanemarimo u korist stomaka... Ispraznimo
pehare za dobar početak a u čast i slavu svetoga Sebastijana, pa na diku,
ponos i dug život našega domaćina, takođe Sebastijana, i njegove
prekrasne supruge, grofice Gertrude...
Uz bučno odobravanje, svi za stolom iskapiše pehare. I gozba
otpoče.
Jelo se i pilo bez mnogo reči, ali pomalo usiljeno, koliko da se
zadovolji uobičajena potreba. Jer, svi su osećali da će posle večere
nastupiti preokret i da će možda doći do teških reči, pa i sukoba.
Kad sluge raščistiše trpezu, zapališe nove buktinje, zadenuše ih u
alke okolo, po zidovima i napustiše odaju.
Neugodna tišina potraja. Valter je ogromnom maramom brisao znoj
sa lica i vrata. Elgar je ćuteći gledao u sto, sakupljao mrvice od hleba i
pravio gomilicu, kao da ne očekuje ništa što bi ga poremetilo u tom
poslu. Rajnhard je trljao vratne žile, gde je osećao zatezanje i tupi bol.
I posle nekoliko ispijenih pehara, gosti su se držali kao da kap vode
nisu okusili.
Monah Antun je zakunjao. Grofica se smešila na Rajnharda. Činilo
se da je zaboravila zbog čega je čak iz Heristala došao u njihovu tvrđavu.

1 U ranom srednjem veku smatralo se za vrlinu dobro jesti i piti, po
ugledu na stare Rimljane.

57

Plavokosi Engel gledao je izraze lica kao da traži bilo, kakav znak koji bi
ukazao na dobar ili rđav nastavak razgovara posle gozbe. Jedino Otokar,
polupijan, pevušio je bacajući na ostale ravnodušne poglede.

Sve to ne potraja dugo.
Grof Sebastijan, kao domaćin a u isti mah i najvažnija ličnost u
skupu, otpoče:
— Vitezi poklisari, zakon gostoprimstva nalaže mi da se prema
vama odnosim kao ravan s ravnima. Neću da pominjem ludost koja vas
je navela da pođete u ovu opasnu pustolovinu. To je vaša stvar. A moje
je da vas valjano ugostim i da vam uputim nekoliko reči, korisnih i
vama, i meni, i našoj zemlji... Do vas stoji kako ćete ih primiti... Odmah
vam mogu reći: koliko se tiču mene i vas, stostruko više zasecaju u opšte
dobro... Nije potrebno naglašavati u kakvom stanju se nalazi zemlja,
Austrazija. Ko to ne zna ili neće da zna, grešan je pred bogom i pred
ljudima. Taj će na svojoj koži osetiti da ga je sopstvena nemarnost dovela
do propasti!... Dakle, samo je pitanje vremena kada ćemo osetiti svu
strahotu pada!
Grof preće pogledom preko ozbiljnih lica vitezova. Po, čelu mu se
razliše kapljice znoja. Kroz otvorene prozore, prodirao je povetarac tople,
letnje noći, blago doticao zažarena lica i lelujao plamen buktinja po
zidovima.
Sebastijan nastavi:
— Pipin Heristalski je umro. On je mogao odolevati mnogim
nasrtajima spolja i neprijateljima u zemlji. Tukao je Frižane, Alemane i
Bavarce. Divlje i krvoločne Sase je satirao... Ali eto... on je umro. Ostala je
njegova udovica Plektruda koja sebe naziva kraljicom. Ostala je jedna
žena, a uz nju i sve opasnosti koje se kao gradonosni oblaci nadnose nad
našu zemlju. Pitam se: da li je žena, prezasićena zlobom i pakošću, u
stanju da spreči nesreću koja nam se odasvud približava?... Evo vam
stanja u kome se nalazimo... Velikaši, svetovni i duhovni, drže se kao
potpuno nezavisni. Svaki živi na svom dobru, utonuo u nebrigu, i ide
kroz život kao slepac ispred koga na pet koraka zjapi provalija... U
Akvitaniji je obrazovano nezavisno vojvodstvo. Vojvoda Odon čini vojne
pohode na susedne oblasti Radbod Frižanin, već je osvojio jedan deo
Frizije. On besomučno ubija hrišćanske sveštenike, ruši crkve i vaskrsava
paganstvo... Sasi upadaju u rajnske oblasti Franaka, Avari jurišaju na
Bavarsku... A Arabljani? A Berberi?... Oni neprekidno pustoše
Akvitaniju, Nedavno su potukli Odona i krenuli prema Loari... A kao
vrhunac svega, Neustrija se razmeće podvizima svog majordoma

58

Raganferda, upada u Austraziju i ponaša se kao da nam drži mač pod
grlom.

Grof nanovo zaćuta.
U odaji se osećala nelagodnost, kao da je svakog od prisutnih
spopala strepnja da će mu mač u trenutku prerezati grlo. Ni na jednom
licu ne pokaza se podozrenje da grof možda preteruje.
Povetarac spolja se pojačao. Plamen buktinja lelujao je tamo-amo
pomerajući senke. Kroz otvorene prozore videlo se kako munje presecaju
mrak beskrajno daleko. Grmljavina se nije čula Vrhovi omorika oko
zgrade, blago su se povijali kao da se klanjaju jedni drugima i, u radosti
ili strahu, predosećaju toplu letnju kišu ili provalu oblaka.
— Ko treba da spasava ovu zemlju? — nastavi Sebastijan. — Zar
jedna žena i gomila dvorjana oko nje?... Pa oni nemaju ni toliko ratnika
da valjano krenu u hajku na divljeg vepra!
— Oh!... — uzviknu Otokar. — Žena!... Kao i svaka, i ona je
stvorena za nešto drugo!
— Istina je... — nasmeja se grof. — Možda vam je poznato da se
nekada u Neustriji raspravljalo o to me da li ženu treba ubrajati među
ljudska bića.1 Ali eto, ona drži u tamnici Pipinovog sina Karla, viteza bez
mane, koji sposobnošću daleko nadmašuje svoga oca Zasužnjila ga je jer
mu nije majka...
Grof se zagleda u Rajnharda:
— Čini se da ćeš ponovo doći do snage — reče. — Zbog toga čuj šta
ću ti reći i ne pomišljaj da ću svoju odluku promeniti. Ovo važi i za tvoja
dva pratioci, pa i za one ratnike dole, kod konjušnice... I nije nam važno
koliko će to života odneti. Vi ćete ostati u ovoj tvrđavi i moliti se bogu la
svo) poduhvat uspešno privedemo kraju. Shvatite da vas ne možemo
pustiti, jer ako, se otkrije kuda vodi naš put, sve je propalo... Odlučili
smo da oslobodimo Karla iz tamnice!
— Da oslobodite zatočenika?! — zaprepasti se Rajnhard. — Taj
sužanj se nalazi iza sedam brava! Nema toga ko će proći do njega!
— Ti se u to ne mešaj! — dobaci grofica. — Naša odluka je jača od
svake tvrđave.
— Molim... — umeša se monah Antun. — Jona je bio u trbuhu kita
pa ga je Gospod spasao!

1 Godine 585. makonski sinod u Francuskoj raspravljao je o toj temi.

59

— To je tako u priči — primeti Otokar. — A mi ćemo našeg čoveka
spasti makar se zemlja prevrnula ili kraljici Plektrudi porasla brada kao
onoj svetici koja se tako spasla od sramote.1

— Ne huli, bezbožniče! — izbeči se monah Antun.
— Svetoj Vilgefortis, doista je porasla brada...
— Ostavite tu bradu! — preseče ih Sebastijan.
— Nastavićemo... Postoji još jedna mogućnost... Sve što sam govorio
o zlom stanju u kome se nalazimo, provereno je i utvrđeno. Mada
izgleda da je mog ja tvrđava zabačena, dobijam vesti iz sigurnih izvora...
Obraćam vam se kao vitezima kojima ova zemlja nešto znači. Ako moj
predlog prihvatite, osigurana vam je slava ili mučenička smrt. Tu
dvoumice nema. Predlažem vam da nam se pridružite. Vaša pomoć biće
nam dragocena. Ukoliko je pustolovina pogibeljnija, utoliko će vam slava
biti veća... Dakle, pristajete li?
— Ne! — reče Rajnhard. — Ja sam zakleti vitez. Služim kraljici
Plektrudi do svoje ili njene smrti. Nedostojno je zahtevati da se oglušim
o svoju zakletvu.
— Hm... — učini grof. — Mislim da si u pravu... A tvoji pratioci?
— To važi i za njih jer su mi potčinjeni.
— Lepo, na svom mestu, viteški... — odvrati grof. — Držite se svoje
reči i zakletve i ostaćete u tvrđavi. Niko vas neće vređati sve dok ne
pokušate bekstvo...
Valter ga prekide:
— A šta će biti ako vaš poduhvat propadne i vaši ljudi se ne vrate?
— U tom slučaju, bićete sužnji doživotno, jer pripadate onima koji
svoju zemlju ostavljaju da je tlače varvarske horde.
— Znači, robovi?
— Da, robovi... Bolje i ne zaslužujete.
Monah Antun uze reč:
— Mislim da i ja treba da progovorim — nakašlja se on i podiže
kažiprst. — Sveta je dužnost viteza, građanina, seljaka, pa i roba da voli
svoju zemlju i da je brani od napasti... Ko to ne želi da shvati, peka zna
da je proklet na ovom i predodređen za muke na onom svetu. Ko misli
da zbog zakletve date jednoj ženi treba da propadne država, taj se
ničemu dobrom ne može nadati!... Ovde, za stolom, sedi vitez Daun koji
je glavnog poklisara oborio na dvoboju... Prema dogovoru, trebalo je da

1 Onakva „čuda" događala su se u ranom srednjem veku Blažena
Devica spasla je čast pobožne device tako što je u kritičnom trenutku
učinila da joj naraste brada. (Curios Theolog 270, Pariz, 1861.)

60

ubije pobeđenog. On to pije učinio... Možda ima plemenitu dušu i dobro
srce, pa mu se nije dalo da dotuče protivnika. Ali ja, kao svešteno lice,
imam pravo da rasuđujem prema zakonima svete crkve... E pa čujte...
Daun nije ubio Rajnharda, jer prema volji gospodnjoj životni put
pobeđenog treba da se nastavi i da skrene u drugom pravcu. Rajnhard je
jedan dan ležao u nesvesti i bio između života i smrti. Da je Gospodu
bilo drago da mu uzme dušu, mi sada ne bismo ovde o tome
raspravljali... Rajnhard je živ. Vratio se u drugi život. Neka kraljica
Plektruda ožali svoga viteza kao da je mrtav i neka ga spominje po
dobru, kao što je uobičajeno... Dakle, viteže Rajnharde, zaboravi na prvi
deo svoga života i zahvali bogu što ti je podario drugi. Ne misli više na
prošlost. A ja, sluga gospodnji, zaklinjem te in nomine deo atque iure
christianitatis1 da se povinuješ volji onoga koji sve vidi i čuje. Sa tvojim
prvim životom, umrla je i zakletva. A ja, sacerdos dei absolvo te iure
iurando...2

U skupu nastade tišina. Napolju, vetar je uzimao sve više maha.
Vrhovi omorika, žestoko su se povijali. Munje su učestale i naglo se
primicale dolini Rone. Grmljavina je cepala noćnu tišinu, gromovi su
treskali o planinske grebene, a odjeci, kao da se utrkuju, prolamali se
kroz uvale i vododerine.

— Moja poslednja reč... — diže monah kažiprst. — Viteže
Rajnharde, da li si primio srcu ovo što sam govorio?

Vitez je ćutao. Njegova dva pratioca nestrpljivo su očekivala šta će
reći.

Monah završi:
— Kod kraljice, pašćeš u nemilost, možda i glavu izgubiti. Da
Gospodu nisi bio potreban, on bi ti je već ovde oduzeo. Sačuvao te da
mu služiš... A sad, ne iskušavaj ga po drugi put. Na kraju, baciću
anatemu na tebe i tvoje pratioce... Excomunicabo vos!3
— Monah je u pravu — reče Valter.
— Potpuno... — dodade Engel.
Otokar progunđa:
— Vratite se kraljici!... Iščupaće vam utrobu!
Rajnhard podiže glavu, zagleda se u grofa i reče:
— Monah je u pravu... Od ovog trenutaka, vaš sam...

1 ...u ime boga i prema zakonima hrišćanstva...
2 ...sveštenik boga, oslobađam te zakletve…
3 Odlučiću (izbaciću) vas od crkve!

61

Za stolom nastade graja. Pehari se stadoše puniti i prazniti. Ruke su
se preko stola ukrštale i stezale. Mučni trenuci su prošli. Nastala je opšta
radost.

— Stekli smo nove prijatelje! — uzviknu Sebastijan. — Sad nam
valja razmišljati kako da se primaknemo Heristalu, dvoru i tamnici.

Otokar ustade:
— Dogodio se preokret kakav se samo poželeti može! — reče. —
Kažu da je sloga kći raja. Zato i donosi radost. Za spasenje domovine
nisu dovoljni samo hrabro srce i snažna desnica. Potrebna je i mudrost...
Klanjam se pred licem grofa Sebastijana, a isto tako i pred mudrošću
našeg monaha Antuna, o kome ovoga puta menjam mišljenje, i to na
bolje... Iz sveg srca želim da ga nagradim!
Zanet oduševljenjem, bubuljičavi Otokar priđe monahu i poljubi ga
u potiljak.
— Ne manju radost, pričinio mi je vitez Rajnhard. Srećan sam što
sam mu dao odgovarajući lek i povratio ga u „drugi život”. Sad nam
valja ispiti pehare za izmirenje dva viteza koji su na dvoboju pokazali
kako se treba boriti...
Uz žagor i vesele povike, vitezi isprazniše pehare.
Daun priđe Rajnhardu i steže mu desnicu:
— Velika prijateljstva počinju sukobima — reče. — Moj mač i
desnica pripadaju tebi.
— Prihvatam — odvrati Rajnhard. — Od danas smo jedna duša u
dva tela.
Dva viteza se zagrliše.
— Neka je slava gospodu! — uzviknu monah Antun. — Sutra ćete
izliti vodu na mačeve i utvrditi bratstvo.1 Sve što smo noćas ovde
postigli, utvrdićemo zakletvom. Tako nas ni božja milost neće mimoići.
Dan koji je onako mučno počeo, završio se srećno. Veseli poklici i
pesma, orili su se u velikoj odaji. A oluja, koja je žestoko besnela napolju,
nije smetala nikome.

1 Po starom običaju, izlivanje vode na mačeve, od neprijatelja stvara
prijatelje.

62

GLAVA ŠESTA

POLAZAK

Ubedljive reči grofa Sebastijana o teškom stanju u koje je zapala

domovina, pokolebale su poklisara Rajnharda. Monah Antun sa „drugim
životom” doveo ga je u nedoumicu i naveo na razmišljanje. Ali treći
razlog da će pasti u nemilost kod kraljice, presudno je uticao na viteza da
donese konačnu odluku. Valter i Elgar, znali su da će poklisarev neuspeh
i njih dovesti u nepriliku. I oni su bili vitezi, doduše nižeg ranga, ali ipak
nisu tretirani kao prosti ratnici. Sve te okolnosti navele su i poklisara i
njegove pratioce da dignu ruke i od kraljice i od zakletve date njenom
veličanstvu i da se priključe grofu Sebastijanu.

Sutradan, obavljena je mala svečanost u kapelici u tvrđavi. Posle
kratkog bogosluženja, monah Antun je nagnao tri viteza i osamnaest
njihovih ratnika da polože zakletvu na vernost grofu Sebastijanu i grofici
Gertrudi. Uz ljupke osmehe, grofica je svakome dala po stručak deteline
sa četiri lista.1 Na kraju, Daun i Rajnhard su izlili vodu na mačeve i tako
otklonili zle misli i namere — ako su ih još uvek opsedale — i postali
prijatelji

Međutim, Sebastijan i Daun, a osobito Otokar, ni za dlaku nisu
promenili mišljenje o opakom vitezu. Ipak, nadali su se da će njegova zla
krv ovoga puta valjano pripomoći da ostvare svoju nameru u opasnoj
pustolovini.

— Motriću na njega — tiho se obrati Otokar grofu. — Ako naslutim
izdaju, ni amajlija mu neće pomoći. Dobro upravljen nož u mahu rastera
sve čini i vradžbine.

Iz vodnjikavih očiju monaha Antuna, izbijala je potuljena sumnja.
Ostala tri viteza nisu pokazivala znake nepoverenja.

Na kratkom savetovanju, odluka grofa Sebastijana je izmenjena.

1 Detelina sa četiri lista, smatrala se kao amajlija koja razgoni zle
demone, valjda zato što ima oblik krsta.

63

— Četiri viteza i dvadesetak ratnika ništa ne mogu — reče
Rajnhard. — Ako i stignu do Heristala, neće ni videti kraljicu, a o, sužnju
da i ne govorimo. Uhvatiće ih straže i staviti na muke... Doznaće ko ih je
poslao i... grof Sebastijan, grofica i njihova tvrđava nestaće sa lica zemlje.

— Istina je — primeti Daun. — Za smicalice i lukavstva nemamo
vremena. Ovaj slučaj zahteva gomilu ratnika, dobrih boraca.

— Tako je — složi se Rajnhard. — Pretnje, juriši, prepadi...
Uhvatićemo nekoliko istaknutih dvorana i nož pod gušu!

— Dajem reč da ću vam uhvatiti bar petoricu! — uzviknu Otokar. —
Izručiću ih ispred vas kao rakove iz torbe.

— Videćemo — reče grof. — Danas napuštamo tvrđavu sa sto
pedeset ratnika.

— Znači, i ti? — dobaci Eugen.
— I ja... Biću vam vođa na putu i glavni zapovednik. Neću vas
ubeđivati da zahtevam apsolutnu poslušnost. Viteška pravila, poznata
su vam. Za vas važi disciplina kao i za proste ratnike. Jeste li saglasni?
— Jesmo! — uglas se odazvaše vitezi.
— Lepo... — klimnu glavom grof. — Uz put ćemo nailaziti na
tvrđave i naselja. Možda ćemo uspeti da pridobijemo koga od grofova,
sacgrofova ili kapetana. Sve što je doraslo oružju, dobro će nam doći. Na
Heristal moramo udariti sa vojskom.
Dok su se vitezi i ratnici pripremali za polazak, grof se obrati
seljacima koji su dobegli u tvrđavu:
— Idite i čuvajte svoja naselja. Dao sam vam oružje. Ponesite ga...
Ako naiđe kakav veći odred ratnika ili pljačkaša, bežite u tvrđavu... I ne
zaboravite: danju i noću postavljajte straže oko naselja... A ti? — obrati se
Petroniju. — Nije te prošla volja da mi budeš štitonoša ?
— Nije... — odvrati bivši ugljar. — Na mene se nećeš požaliti.
U tvrđavi je ostalo svega pedeset ratnika. Uz njih je bio stotinar
Klem, a zapovednik nad svima bila je grofica Gertruda koja se još ranije
u nekoliko mahova pokazala kao izvrstan vođa kad je grof odsutan.
Posle molitve za srećan put i dobar ishod, stavivši se pod zaštitu
svetog Sebastijana, odred napusti tvrđavu.
Ratnici su bili dobro opremljeni. Jahali su krupne, uhranjene konje i
vodili dvadeset povodnika natovarenih rezervnim oružjem i vrećama sa
hranom.
Išli su nizvodno, levom obalom Rone. Julska žega, dobro je isušila
močvare i ritove, pa su konji sigurnom nogom gazili po stvrdnutom
blatištu. Kojiput bi se kroz vrbake i šiblje probijali i stizali do obale reke,

64

gde je trave bilo u izobilju za ispašu konja. Na jednom takvom mestu,
postavili su prvi bivak.

Pošto su se založili obilatom večerom, monah Antun progovori:
— Pred spavanje, molitva i nekoliko pobožnih reči... Vi, vitezi,
razmećete se hrabrošću, snagom i veštinom borenja... To je lepo i bogu
drago, ali su vam glave slične onim fenjerima što deca prave od tikve o
mesojeđu. Ima i takvih koji nisu u stanju naizust da izgovore ni Pater
noster... Dakle, napred! Ponavljajte za mnom... Pater noster, qui es in coelis,
sanctificetur nomen tuum, adveniat regnum tuum, fiat voluntas tua...1
Vitezi su uglas ponavljali molitvu. Posle toga, starac je govorio o
hrišćanskim svetiteljima koji su na mukama izdisali u ime Hrista. Vitezi
su jedan za drugim zapadali u san. I kad se hrkanje razleže odasvud,
prileže i monah. Njegovo siktavo disanje i ječanje, ukazivali su da sanja
velikomučenike i podvižnike...
Ratnici su prošli kroz tri naselja koja su pripadala grofu Sebastijanu.
Pokupivši pedesatak seljaka, priključiše ih povorci. Bili su to snažni
momci, naoružani noževima, sekirama i močugama. Bez roptanja,
krenuli su pešice za konjanicima. Zaostajali su i pristizali ih na bivacima.
— Strpite se — obrati im se grof. — Krenuli ste pešice, ali vratićete
se kao konjanici.
— Bog te čuo, dobri naš! — graknuše seljaci.
— A ko pogine — nastavi grof — evo monaha. Taj neće žaliti
molitava da vam osigura ulazak u raj.
— Neka mu je slava i hvala!
— Blagoslov vam ne gine — dobaci Otokar. — Njegove molitve
nešto znače pred bogom, jer oi je već dopola na onom svetu.
— Jezik ti se okamenio! — progunđa monah.
Četvrtog dana, izašli su iz oblasti grofa Sebastijana i primakli se
tvrđavi sacgrofa Arnufa.
Grof se obrati vitezima:
— Sad počinje opreznost... Zašli smo u oblast Arnufa, moga
zakletog neprijatelja. Uskoro, bićemo na domaku njegove tvrđave.
— Pa šta? Hoćemo li jurišati? — upita Daun.
Grof ga iskosa pogleda:
— Šališ se? Jurišati na tvrđavu bez opsadnih sprava?!

1 Oče naš, koji si na nebesima, neka se sveti ime tvoje, neka dođe
carstvo tvoje, neka bude volja tvoja...

65

Rajnhard, Valter i Elgar pri prolazu nisu primetili tu tvrđavu.
Začudo, ni razbojnici je nisu pomenuli. Možda im je ostala u mučnoj
uspomeni.

— Da — reče Rajnhard. — Tu tvrđavu nismo videli kad smo
dolazili, valjda zbog obilaska. Čini se da je i veća i jača od Sebastijanove.
Moramo je zaobići.

— Ne možemo — primeti grof. — Već smo primećeni.
— Kako?! — uzviknu Valter. — Nismo se ni primakli! Možemo je
poizdalje...
— Rekao sam: viđeni smo... Arkuf ima oko trista ratnika, ne
računajući seljake po naseljima. Ti seljaci su pravi psi tragači. Lukavi,
oprezni... Ni mačka tuda ne može promaći a da je oni ne vide!
Vitezi neko vreme ni reč ne progovoriše.
— Da sačekamo noć? Po mraku ćemo se provući — predloži Otokar.
— Ne ide, prijatelju... — odvrati grof. — Oni znaju put kojim ćemo
proći. Postaviće nam zasedu.
— Da udarimo drugim putem? — dobaci Daun.
— Eh! — odmahnu rukom grof. — Te životinje primenjuju skitski
način ratovanja. Skrivaju se, uhode, povlače se, navlače protivnike u
zasede... Udaraju iznenada, mučki. N dok pljesneš dlanom o dlan,
nestaju... Oni nas i sada vrebaju i neće nas ispuštati iz vida. Napašće nas.
Nemojte misliti da ćemo im umaći.
— E pa onda, kako? — uzviknu Engel.
— Nikako!... Idemo pravo na tvrđavu. Pokušaćemo sa pregovorima
Ako ne prihvate, tući ćemo se, ali samo na otvorenom polju. Sjašite,
momci, da se konji malo odmore. Predstoje nam i borba i velika trka.
Od vitezova, samo je Rajnhard znao otkuda potiče neprijateljstvo
izmeću Sebastijana i Arnufa. Još u vreme kad se Pipin Heristalski nosio s
Akvitancima oko grada Liona, dva viteza zakazala su dvoboj na život i
smrt. Uzrok je bila plavokosa Gertruda, ljubimica kralja Heristala.
Dvoboj je bio žestok. Oba protivnika, borila su se viteški, ujednačenim
snagama i veštinom. N kad su već iskrvavljeni upinjali poslednje snage,
kralj je prekinuo dvoboj.
— Ovakvi borci ne treba uludo da ginu! — rekao je Pipin. — Neka
devojka izabere koga hoće ako joj je stalo do udaje. A vas dvojica mačeve
u korice.
Geti je izabrala Sebastijana.
Viteški ponos sacgrofa Arnufa, bio je duboko povređen. Žestoka
mržnja ispunila je poniženog viteza, mada se kasnije satanski radovao
zbog svog poraza, jer Gertruda nije Sebastijanu rodila ni jedno dete.

66

Utešio se Arnuf. Našao je devojku, oženio se i dobio kćerku Mariju.
Godine su se ređale i pokrile i povređeni ponos i poniženje sacgrofa, ali
čudovišna mržnja prema Sebastijanu, ostala je kao ukleta. Više puta je
Arnuf pokušavao da se osveti svome neprijatelju. Napadao je na njegovu
tvrđavu, bivao odbijen i gonjen. Postavljao je zasede da ga živa uhvati.
Činilo se da je Sebastijan nepobediv. Sve je to znao Rajnhard. I dok su
ostali vitezi bili zane ti razgovorom, on se obrati Sebastijanu:

— Da je onda Gertruda odabrala Arnufa, sad bi on išao da oslobađa
njenog brata — reče smešeći se.

— U pravu si... Meni je pripala čast da se nosim sa kraljicom
Plektrudom. I nosiću se, sve dok svoga šuraka ne izvadim iz tamnice.
Ako ovoga puta ukrstim mač sa Arnufom, jedan od nas neće dočekati
sutrašnji dan. Nastavićemo dvoboj odande gde smo stali kad nas je
pokojni Pipin prekinuo.

— Mržnja je, znači, i tvoj saveznik? — nasmeja se Rajnhard.
Sebastijan se ljutnu:
— Da, ali ne potiče od mene. Ako me napadne, braniću se. A budi
uveren da to umem, i to žestoko!
— U to ne sumnjam. Ali, pošto si vođa odreda koji ima da izvrši
veoma važan poduhvat, mesto tebe boriću se ja.
Grof mu se zagleda u oči:
— Je li to viteška plemenitost, ili spremaš neku podlost?
— Znači, još nisam stekao poverenje? — odvrati Rajnhard. — Ne
tražim od tebe ništa. Nudim sebe. Ako ti to ne odgovara, radi prema
svome nahođenju.
Mrak se lagano spuštao noseći nespokojstvo. U vrbaku, kraj reke,
vladala je tišina ispunjena pretnjom. Samo od strane gde su konjušari,
dobro naoružani i oprezni, bdeli oko konja, povremeno se čulo frktanje i
lupa kopita o tvrdu zemlju.
Daun i Karus, otišli su u izviđanje. Vitez je sa isukanim mačem
krenuo napred, a štitonoša, sad već i on sa žičanom kacigom i
naprsnjakom, držao se ulevo i malo pozadi.
— Ako naiđu na naše stražare, poklaće se u mraku — primeti
Eugen.
— Neće — dobaci Petronije. — Karus je oprezan kao jazavac. On
vidi i noću, po mraku.
— Vidi on đavolju strinu! — dobaci Otokar. — Seljak laže i kad ćuti!
Nastala je potpuna tišina.
Međutim, začu se uzvik iz jednog grla, za njim komešanje, pa
zapomaganje.

67

— Ovo kao da nekoga deru! — primeti Otokar.
Valter se nasmeja.
— Daun i njegov štitonoša — reče. — Mislim da ćemo uskoro
doznati ko se šunja oko nas.
Drugi uzvik, žešći i piskaviji, odjeknu na pedeset koraka od bivaka.
— Zašli su im s leđa — reče Rajnhard. — Sa ovakvim ratnicima
može se mnogo učiniti.
— Vucibatino! — dopre glas iz šibljaka. — Hoćeš da grizeš!? Ej, vi,
tamo!... Dajte konopac da ga obesimo!
— Oh! — bučno se začu uzdah.
Sa druge strane čulo se nekakvo mumlanje.
— Gospode, spasi grešne i izvedi ih na pravi put! — zavapi monah
Antun. — Ako sam grešan, neka prvi ja...
Pucketanje grančica pod nogama i preklinjanje i moljakanje sprečiše
ga da dokrajči svoju želju.
Iz mraka dopre Karusov glas:
— Izvukao sam ga iz šibljaka kao guju iz procepa. Nećeš stići da
kažeš ni „jagoda”, a već ćeš visiti na grani!
— Milost... Mi smo pošteni...
Karus i njegov zarobljenik stadoše pred grofa. Skoro u isti mah
Daun dovede svoga.
— Tako — reče grof gledajući prema odsjaju vatre prestrašena lica
dvojice seljaka. — Koliko vas ima u vrbaku?
— Nema, nego samo mi, nas dvojica, eto, uhvaćeni, ni krivi ni dužni
— odvrati seljak brzo.
— Seti se... Možda si zaboravio? — nasmeši se grof.
— Od straha... Biva to — primeti Valter.
Karus se obrati grofu:
— Svetli naš... Da ga ja jedno dvaput udarim pesnicom za vrat,
koliko da mu povratim pamćenje?
— Čekaj. Progovoriće on već. Dede, ti drugi... Koliko vas ima?
— Pa... — zatrepta zarobljenik. — Biće nas oko petnaest.
— Opet laž! — uzviknu Otokar. — Konopce ovamo!
— Ne lažemo, zemlje nam i neba! — zavapi onaj prvi. — Dvadeset...
Ni manje ni više...
— Lopovi! — umeša se Rajnhard. — Vi ste Arnufovi... Za vas se
priča ste u stanju ispod đavola pozder da dignete. Kuda ste pošli i zašto
nas uhodite?
— To će vam reći naš gospodar... ako noćas ostane živ.
— Kako?... Šta sad ovo znači?! — začudi se grof.

68

— Tvrđava je napadnuta. Četiri dana, vode se borbe...
— Ka su napadači?
— Sasi... Gledali smo iz daleka, sa brega. Nismo se usudili da ih
napadnemo. Mnogo ih je... Mi... Mi...
— Šta pričaš? Koji vi? — obrati im se Rajnhard.
— Pa mi, seljaci. Videli smo vas još oko, podne. Ovaj tu, moj kum,
Stok... On je starešina našeg naselja... E pa, on reče da ste i vi Sasi. I pošli
smo da vas...
— Nismo Sasi — blago reče grof. — Pomoći ćemo vašem
gospodaru. Ja sam grof Sebastijan.
— O, neka je slava bogu! — uzviknu Stok. — Pomoći ćete, kažeš?
— Dabome. To je naša dužnost. A borba oko tvrđave još traje?
— Traje, bogme, i ko zna šta će biti! Oni saski razbojnici jurišaju kao
pobesneli. I mnogo ih je... A mi smo mislili da ste i vi...
— ...Pa smo pošli da vas noćas iznenadimo — dovrši drugi.
— Dosta je pričanja! — uzviknu grof. — Pozovite svoje... Odmah
krećemo prema tvrđavi. Imate li konje?
— Nemamo... Nisu nam ni potrebni.
Stok zviznu u prste dva puta kratko i treći put razvučeno.
— Ratnici, na konje! Pešaci, pritežite učkure na čakširama i kaiše na
opancima! Počinje trka prema tvrđavi sacgrofa Arnufa — reče grof.
Međutim, iz vrbaka, sa svih strana, povrveše seljaci. Bilo ih je oko
dve stotine.
— Je li to ono vaše petnaest ili dvadeset, a? — obrati se Otokar
Stoku.
— E, sad nije vreme za takve razgovore, jer valja opanke pritezati —
odvrati Stok.
Onaj drugi, njegov kum, već pribran, reče:
— Mi seljaci moramo da lažemo. Bez toga bismo propali. Jer, ko ne
drži silu u rukama, mora pameću...
Međutim, nastalo je tiskanje i guranje, pomeranje i svrstavanje.
Odred konjanika i pešaka napusti bivak.
Kad se nađoše na prostranoj poljani, grof se razvika:
— Stoj!... Konjanici napred! Krenućemo galopom... Pešaci, za
nama!... Čujete li?
— Čujemo!... Čujemo!... — zaori se iz stotine grla.
— Napašćemo odmah — nastavi grof. — Svi znate šta i kako treba.
Noćas, po mraku, Sasi će pomisliti da nas je tri puta više.
Kopite zatutnjaše preko prostranog polja.
— Gospod neka se smiluje grešnima! — uzviknu monah.

69

— Ćuti i jaši kljusinu! Ako ti glava ne otpadne, biće vremena da se
moliš i za sebe i za nas! — dobaci mu Otokar.

Bilo je to vreme čudnih shvatanja i strasti. Dva viteza, mogla su
godinama osećati netrpeljivost ili mržnju jedan prema drugom, ali u
slučaju najezde neprijatelja ili razbojničkih napada, obojica su smatrala
za svetu dužnost da priteknu u pomoć napadnutom. Zbog toga,
Sebastijan se ni za trenutak nije dvoumio. Napad na Arnufovu tvrđavu,
za njega je predstavljao opasnost kao da je lično ugrožen. Osim toga,
prema viteškim pravilima, dužnost mu je bila da pritekne u pomoć svom
nekadašnjem protivniku, što mu nije smetalo da, kad opasnost mine, ni
za dlaku ne promeni svoja ranija osećanja.

Zbog toga se ni Rajnhard, koji je znao za neprijateljstvo dvojice
velikaša, nije čudio Sebastijanovoj nagloj odluci. Jer i on bi tako postupio.

Konji su jurili preko polja, probijali se kroz šiblje i tutnjali preko
skorelog blata kraj močvare. Sa jednog brda ratnici ugledaše svetlost. U
noćnoj tišini, do njih je dopirala graja.

Još jednom sjahaše da konji predahnu. Uzalud je grof pokušavao da
dozna od seljaka koliko ima napadača. Od svega, čuo je samo „mnogo”,
„vrvi" i „ne pitaj”.

— Nije ni čudno — primeti Otokar. — Oni ne znaju da broje.
— Neprosvećeni!... Zapušteni!... U boga ne veruju! — sklapajući
ruke uzviknu monah.
— Eh — dobaci Rajnhard. — Naši stari, umeli su da postupaju s
njima. Pred nevernike, stavljali su krst i goli mač. „Birajte, dobri moji",
rekao bi starešina crkve. To je vredelo. Ko poljubi krst, išao ]e s bogom, a
retko ko se usuđivao da pogleda mač.
— Tako se sada ne radi — podviknu monah. — Samo dobrovoljno,
na lep način... Zna se šta je govorio naš Gospod Isus Hristos...
— Ko zna šta je sve govorio! — progunđa Otokar.
— Jašite! — viknu grof.
— Ne znam šta me sprečava da na ovog bezbožnika dosad nisam
bacio anatemu! — prosikta monah,
Tutanj konjskih kopita i po drugi put uguši njegove reči.
Već su stigli nadomak tvrđave. Graja i povici, sve jasnije su se čuli.
Na bedemima tvrđave, ratnici su razbili burad sa katranom i zapalili.
Plameni jezici osvetljavali su gomile napadača koji su odasvud jurišali.
Bila je to žestoka opsada. Splavovi su bačeni preko rova sa vodom,
lestvice prislonjene na bedeme, duga koplja, sekire i džiliti su leteli s obe
strane. Jedna grupa napadača, gruvala je debelim stablom u masivna
vrata tvrđave. Tresak se nadaleko čuo.

70

Kad se primakoše na dva strelometa, Sebastijanovi ratnici opet
zaustaviše konje.

— Izgleda da smo stigli u poslednji čas — reče grof. — Prema
svetlosti, na bedemima vidim malo ratnika. Proređeni su i ne verujem da
bi dugo, izdržali... Sad je na nas red... Napred i seci!

Sebastijan, Rajnhard i Daun u mahu isprednjačiše. Zbijena gomila
konjanika, sruči se kao usov u masu napadača.

Sasi, čija je hrabrost bila na glasu a surovost dizala kosu na glavi
svakog protivnika, samo su iznenadnim napadom mogli biti potučeni.
Ste, dvadeset konjanika grofa Sebastijana, razvivši se u lepezasti
poredak, žestoko grunuše u bok i leđa napadača. Stiska, komešanje,
jauci, zapomaganje, izmešani sa treskom mačeva i topuza o oklope,
napraviše strahovitu pometnju. Povici i graja ratnika na bedemima, još
više su povećavali haos koji je besneo ispred tvrđave. Sekire, mačevi i
topuzi treskom su padali na glave, ramena i pleća boraca i na sapi i
vratove preplašenih konja.

Sasi se još nisu ni sredili, a polovina ih je popadala. Oni s krajeva,
videći da je svaki otpor uzaludan, stadoše šibati konje dok ne zamakoše
u mrak. Koji se zatekoše bez konja, behu isečeni.

Od napadača na tvrđavu svega dvanaestorica pobacaše oružje i sa
dignutim rukama se predadoše. Radosni povici sa bedema nisu
prestajali. Raštrkani ratnici grofa Sebastijana, sakupljali su se u gomilu.
Mada je svetlost zapaljenog katrana još uvek osvetljavala polje ispred
tvrđave i leševe, koji su se mestimično videli jedan preko dugog, ni grof
ni njegovi vitezi pratioci nisu bili u stanju da prebroje svoje ratnike.

— Nije lako boriti se sa Sasima — reče grof. — Svaki je zmija
otrovnica i umirući ujeda... Kad uđemo u tvrđavu, videćemo ko
nedostaje.

— Eugen i Engel nisu tu — primeti Otokar.
— Ako su živi, vratiće se — reče Rajnhard brišući okrvavljeni mač o
leš jednog saksonskog borca.
Velika kapija na tvrđavi se otvori. Dvadesetak ratnika sa buktinjama
pređoše preko mosta i kretoše prema vitezima.
Jedan prodoran glas odjeknu:
— Kome da zahvalimo za pomoć? Čast, slava i priznanje pripadaju
svakome ratniku koji je ovde noćas okrvavio mač. Ali pre svega,
dugujemo zahvalnost vođi odreda... Nosimo pozdrav i zahvalnost od
svoga sacgrofa Arnufa i molimo sve ratnike da posete našu tvrđavu.
Grof Sebastijan odgovori:

71

— Pozdrav sacgrofu Arnufu od grofa Sebastijana i vitezova njemu
odanih. Ako je Arnuf tu, ući će mo u tvrđavu. U protivnom, nastavićemo
svoj p\/t koji ima važniji cilj od noćašnje borbe sa saskim razbojnicima.

Onaj isti ratnik odgovori:
— Sacgrofu Arnufu biće osobita čast da u svome domu vidi grofa
Sebastijana i njegove vitezove. Uđite, poštovani, i smatrajte da ste u
svome domu.
Prema svetlosti dvadeset buktinja, Sebastijan i njegovi ratnici uđoše
u tvrđavu. Prolazili su kraj leševa koje za četiri dana borbe niko nije
sahranjivao. Bilo ih je svuda. Među ratnicima, mnogi su bi li ranjeni.
Retko ko je bio zdrav i čitav.
— Imali ste velike gubitke? — obrati se grof jednom ratniku.
— Još kako! Ne verujem da u tvrđavi ima više od trideset koji su na
nogama, Bili smo rešeni da do poslednjeg izginemo, jer zverstva saskih
razbojnika valjan čovek ne može ni da zamisli. Kao da im satana šapuće
kako treba mučiti krštene duše...
— Pa oni su primili hrišćanstvo — reče Otokar.
— Jesu. I triput ga se odrekli! — odvrati ratnik.
— Ne shvataju pravu nauku božju — primeti monah Antun.
— Shvataju oni, još kako, dok im držiš vrh od mača pod grlom! —
dobaci Valter.
— A vaš gospodar? Ne dolazi nam u susret? — reče grof.
— Naš gospodar leži u ranama. Na nekoliko mesta je isečen i
pogođen strelom...
Sacgrof Arnuf, ležao je na postelji u velikoj odaji. Kraj njega su
sedele supruga Suzana i kćer Marija, obe skrušene, ubledele i sa modrim
podočnjacima od dugog bdenja, brige i nespavanja.
U odaju su ušli Sebastijan, Rajnhard i Daun. Ostale vitezove posluga
je odvela u drugo odeljenje.
— Grof Sebastijan! — tiho reče Suzana. — Čudna poseta u
stravičnoj prilici! Evo moga supruga... Leži kao oduzet... Bezbožnici su
ga doveli do smrti.
Sebastijan se duboko pokloni;
— Gospod mi je podario milost da mogu da stanem pred lice
prekrasne Suzane i da joj se divim! Žalosno je što mi prilike ne
dozvoljavaju da se duže zadržim u vašem domu... Moje poštovanje i
mladoj devici Mariji, čija lepota je nadaleko čuvena...
— Spasli ste nas — nasmeši se devojka.
— Kakva lepota! — prošapta Daun. — Anđeli nebeski sigurno joj
zavide!

72

— Ćuti! — reče mu Rajnhard. — Nije sada prilika da se divimo.
Međutim, bolesnik je gledao došljake sa čuđenjem.
— Dobri moj — oslovi ga Suzana. — Evo naših spasilaca. Rasterali
su Sase, mnoge poubijali i oslobodili nas samrtnih muka.
— Prinesite buktinju... — reče Arnuf slabim glasom. — Hoću da im
vidim lica...
Marija pritrča zidu i izvadi buktinju iz alke. Kad se primače postelji,
Arnuf upre pogled u gri viteza.
— Gospode! — uzviknu. — Grof Sebastijan!... Ti ovde?... U mojoj
tvrđavi? Došao si da spaseš svog najljućeg neprijatelja!...
— Mislim da bi i ti isto učinio — reče Sebastijan.
Arnuf sklopi oči. Neko, vreme, šapatom je izgovarao molitvu.
— Sad mi se čini da sam shvatio nauku Gospoda Isusa Hrista... Prvi
put. Oprosti ovome neprijatelju... Istisni mržnju iz svoga srca...
Sebastijane, spasao si mi i dušu i telo... Moja supruga Suzana i kćer
Marija duguju ti večnu zahvalnost, jer ropstvo i poniženja od varvara,
gori su od smrti...
Bolesnik se zagrcnu. Suze mu potekoše niz lice. Sebastijan ga uhvati
za ruku.
— A ja sam došao — reče smešeći se — da nastavimo dvoboj koji
nam je prekinuo pokojni Pipin Heristalski...
Bolesnik se nasmeši:
— Nastavićemo ga... I videćemo ko će se pokazati bolji i jači u
prijateljstvu i ljubavi...
Rane sacgrofa Arnufa nisu bile smrtonosne Zahvaljujući oklopu,
dve su bile zadate po rukama, jedna na vratu a jedna, od strele, u list leve
noge.
Sebastijan mu u nekoliko poteza ispriča kuda su pošli i zbog čega.
Na kraju reče:
— Ova tvrđava je primer šta očekuje Austraziju jer nema valjanog
vladara. Varvari se uveliko bacaju na našu zemlju kao, na obezglavljenu
lešinu. Ako se to stanje ne prekine, šta će ostati od nas?
Bolesnik uzdahnu:
— Moj slučaj neka posluži drugama da shvate tvoje istinite reči. Sad
vam se ne mogu pridružiti... Ali uzmi od mojih ratnika i seljaka koliko
hoćeš... Uzmi hrane, oružja i konja i nastavi put.
Ali, šta je Sebastijan mogao da uzme kad je broj ratnika u tvrđavi
već spao na najmanju meru? Ipak, od seljaka je izabrao stotinu mladih i
snažnih, naoružao ih i snabdeo konjima pohvatanim posle bitke i onima
iz konjušnica sacgrofa Arnufa.

73

Od njegovih ratnika, u bici je poginulo dvadeset, a uz njih i dva
viteza, Eugen i Elgar.

Monah Antun je, uz pomoć seljaka, pokupio leševe, poređao ih po
poljani, ispred tvrđave i očitao im upokojene molitve.

— Sahranićemo ih i svakom postaviti krst više glave — reče.
— Šta ćemo sa mrtvim Sasima? — upita Valter.
— Njih ćemo najpre poškropiti posvećenom vo dom i pokrstiti ih.
— Da li sam dobro čuo?! — uzviknu vitez. — Mrtve hoćeš da
pokrštavaš! ?
— Epa... — umeša se Otokar. — Kad nisu hteli živi da prime
hrišćanstvo, neka bar kao mrtvi odu bogu na istinu.
Vitezi su se u čudu zgledali ne mogući da shvate da li to i mrtve
treba preobraćati u pravu veru. Međutim, jedan stotinar iz tvrđave,
obrati se monahu:
— Imamo dvanaest zarobljenih... Hoćemo li im odseći glave?
— Ne! — uzviknu monah. — Nipošto! Hrišćanska crkva ne
odobrava prolivanje krvi!
— I?... Šta ćemo s njima?
— I njih ćemo pokrstiti... A onda ih obesite.
Stotinar se počeša iza uha.
— Naposletku, ako hrišćanska crkva... Pa da! Obesićemo ih! Tako ni
kap krvi neće kanuti.
Ne želeći da gube vreme, vitezi odlučiše da toga dana nastave put.
Oprostivši se sa domaćinom, njegovom suprugom i kćerkom, lagano su
krenuli iz tvrđave.
Na rastanku, Daun se obrati Mariji:
— Kraj tvoga bolesnog oca, pogledi su nam se nekoliko puta
sukobili... Mislim da smo jedno drugom kazali više nego da smo more
reči prosuli. Jer, kad se dve plemenite duše nađu i kad se oko sa okom
sukobi, svaka reč je izlišna. Ako osećaš isto što i ja, daj mi znak
osmehom, ili toplim pogledom i ja ću živeti samo za tebe.
Devojka klimnu glavom i osmehnu se. Iz njenih kestenjastih očiju,
zračile su naklonost i ljubav.
— Idi, viteže — reče. — I ne zaboravi me... Kad se drugi put
sretnemo, iz tvog i mog srca, poteći će reči čiste kao iz božjeg izvora...
Ako pogineš u boju, znaj da će moj život teći kao da sam i ja mrtva...
Živeću samo za ovaj trenutak... A sad, uzmi ovu maramu i čuvaj je kao
zalogu moje ljubavi.
Daun je kao opčinjen gledao oči prepune blagosti i dobrote i lepo
lice ukrašeno izvijenim obrvama, pravilnim nosem i rumenim obrazima.

74

Čarobni osmeh, dopunjavale su jedva vidne jamice na obrazima. Mladi
vitez u mahu shvati da to lice nikada neće zaboraviti. On prihvati svilenu
maramu, poljubi je i reče:

— Crvena boja... Radost...
— Radost ili krv — uozbilji se devojka.
— Staviću je izmeću srca i oklopa...
Povorka konjanika, već je odmicala. Vitez Daun
lagano krete prema kapiji, gde je štitonoša Karus čekao sa dva
osedlana konja...

75

GLAVA SEDMA

ZLOSLUTNE GLASINE

Nastavili su put nailazeći na naselja pretvorena u zgarišta i na

leševe ljudi, žena i dece. Saski varvari, ostavili su za sobom pustoš.
Tvrđava kapetana Vernera, udaljena svega dvadesetak milja od
Arnufove, bila je sravnjena sa zemljom. Ništa živo nije se ni čulo ni
videlo. Kuće i konjušnice, bile su do temelja izgorele, od stogova sena i
slame, ostao je samo pepeo, a po bedemima, crneli su se leševi poginulih
ratnika. U prostranom podrumu seljaci nađoše isprovaljivane bačve i
prosuto, vino uvrh čoveka. U vinu su plivali leševi, već naduveni i
unakaženih lica.

— Ko treba da odgovara za ovaj pokolj — izusti Valter.
Niko mu ne odgovori.
Napustili su opustošenu tvrđavu i ulogorili se na jednoj padini, kraj
šume.
Sedeći kraj vatre, vitezi otpočeše razgovor.
Rajnhard progovori:
— Priznanje i zahvalnost dugujemo grofu Sebastijanu. Sve je znao i
predvideo...
— Nije sve — primeti Otokar — Velika je naša zemlja i niko ne
može naslutiti šta se s one strane ovoga brda događa.
— Eh! — uzdahnu Valter. — Pošli smo u pustolovinu, a izgleda da
ćemo zagaziti u rat.
— I utonuti do guše! — dobaci Elgar. — Krenuli smo da oslobodimo
Pipinovog sina, a uz put treba da se nosimo sa varvarima. Eugen i Engel
su poginuli, uz njih još dvadeset ratnika. Srećom, učinili smo prepad po
mraku. Da smo se borili danju, naš put bio bi završen pod tvrđavom
sacgrofa Arnufa.
— Gospod neka usliši naše molitve... — zavapi monah Antun.
— A kraljica?! — uzviknu Valter. — I ona sve zna i vidi, a ne
preduzima ništa!... Neće ni prstom mrdnuti dok i pred njenim očima ne

76

zasvetle požari i ne poteče krv nevinih. Kad bude izdisala na lomači i
gledala iskežena lica varvara, shvatiće u čemu joj je protekao život.

— Crkva... Jedino crkva može da spase ovaj narod! — podiže
kažiprst monah Antun.

— Tako je! — primeti Otokar. — Dokle se opati, sveštenici i
iskušenici ne late liraka, ripida i kadionica, i ne jurišaju na varvarske
horde, nema ovoj zemlji spasa!

— Opet huli! — prosikta monah. — Mi uzdižemo duhove i
pomažemo sirotinju!

— Kako da ne! — nasmeja se vitez. — Bratstvo benediktinaca je
samo za jedan prst svetog Sergija platilo dve kale zlatnika.

— Ono je zaista bio prst svetog Sergija — glasom punim poštovanja
odvrati monah.

— Verovatno... Sve je verovatno... Ali ja isto tako verujem da su i
oni zlatnici bili pravi!

Vitezi se nasmejaše.
— Eh! — uzviknu Valter brišući dlanovima suze koje mu je smeh
isterao. — I ovo je jedna vrsta borbe, dvoboja rečima. Srećom, u ovakvim
sukobima nema mrtvih i ranjenih.
Monah zaječa:
— Ranjen sam ja odavno i teško... otkako sam osuđen da kraj sebe
gledam ovoga bezbožnika!
— Takvi razgovori ne vode ničemu — primeti Sebastijan, pa se
obrati Stoku, vođi Arnufovih seljaka: — Koliko je bilo saskih razbojnika
pod tvrđavom?
— Biće oko osam stotina. Mnogi su šmugnuli u mrak, razbežali se i
smucaju se po šumama. Okupljaju se i pribiraju... Napadaće naselja...
— Kažu da si valjan i hrabar — odmeri ga grof pogledom. — O
tvojim ljudima se priča da su najbolji tragači i najveštiji u prikradanju...
Razbijte se u grupe i rasturite se po šumama. Ako nanjušite njihov trag,
ne napuštajte ga. Mislim da znate šta treba da radite.
— Znamo, preblagi naš!
— Kakva lopuža! — primeti Rajnhard. — Nego, ovakvi su nam sada
potrebni.
Stok se stade češkati po čupavoj glavi.
— Mi želimo da ostavimo konje — reče. — Za ovaj posao nisu nam
potrebni. Pešaci smo od rođenja, a i po prilici...
— Onda sjašite — reče grof. — Kad nam se pridružite, opet ćete biti
konjanici. Ipak, povedite pet konja. Jer, ako naiđete na veliki odred, treba
hitno da nam javite.

77

— Treba, slatki i plemeniti naš... Šta bi bilo od nas bez tebe i tvoje
pameti!... Sve zna, sve vi di, sve predvidi... Hoćemo, blagorodni.
Povešćemo pet... Oni će ići lagano iza nas da nam ne smetaju.

Otokar dobaci:
— Ama, da vi slučajno, tragajući za Sasima, ne izgubite naš trag?
— Zar trag tolikih konjanika da izgubimo? — ljutnu se seljak. —
Prekrsti se, čoveče, obema rukama!
— Samo jednom! Desnom... Samo jednom! — uzviknu monah
Antun.
Seljaci su sjahali, poskidali s konja torbe sa hranom i oružje, i vođice
predali Sebastijanovim ljudima. Uskoro zamakoše u šumu.

***

Sledećeg dana, Sebastijanovi ratnici naiđoše na naselje koje pljačkaši
nisu pohodili. Kolibe, napravljene bez reda, bile su ispletene od pruća i
oblepljene blatom. Na okruglom prostoru, posred naselja, širio se golemi
hrast, moćni svedok starih dana, kad Austrazijci još ne behu ni čuli za
hrišćanstvo. Začudo, nikome od crkvenih otaca nije palo na pamet da
treba nekadašnju bezbožničku sablazan poseći i spaliti.

Ratnici naiđoše na gomilu seljaka. Povici i komešanje privukoše
pažnju vitezova. Pater noster i Te Deum laudamus1 mešali su se sa
paganskim pesmama stvarajući veliku buku. Nedaleko od hrasta, stajala
je lomača sa naslaganim suvim granjem iz koga su se uzdizala tri direka.
Za svaki je bio privezan po jedan sužanj.

— Šta su skrivili? — obrati se Sebastijan jednom seljaku.
— Prodavali ljudsko meso.
— Jeste li ih ispovedili? — upita monah. — Treba da se pokaju dok
su još na ovom svetu.
Ljudi sa direka zavapiše:
— Milost, časni vitezi!... Nismo krivi!... Na pravdi boga stradamo!...
— Ko je starešina naselja? — upita grof.
— Šmit, zvani Lovac... Hej, Šmite!... Zovite Šmita!... zavikaše seljaci.
— Ja sam Šmit Lovac — isprsi se jedna ljudina.
— Kakva im je krivica — upita Rajnhard.

1 Očenaš i Tebe, Boga hvalimo.

78

— Prodavali ljudsko meso... Kod onog, na srednjem kocu, našli smo
pored kolibe zakopane četiri ljudske glave i ruku do lakta... Ženska
ruka...

— A ostala dvojica?
— Njegovi pomagači... Priznali su.
— Onda vršite svoju dužnost! — reče vitez.
Monah Antun odveza krst koji mu je o likovom konopcu visio o,
pojasu i priđe lomačama.
— Nesrećnici! — uzviknu. — Pokajte se pre ne go što stanete pred
lice gospodnje!... Poljubite krst i prizovite Spasitelja koji je radi svih nas
umro na mukama!
Dva krajnja osuđenika okrenuše glave. Samo srednji, onaj glavni,
poljubi krst i upre pogled u nebo.
Tri lomače planuše. Dim u mahu zakloni i direke i osuđenike.
Nekoliko preneraženih uzvika, izviše se iz plamena.
— Pomiluj, Gospode, grešne! — podiže monah krst.
— Pođimo! — reče Sebastijan, jer je zadah od dima i izgorelog mesa,
počeo da se širi.
Otpratio ih je Šmit Lovac.
Na rastanku, Otokar mu se obrati:
— Spaliste tri čoveka... Gnusno je to...
— Jeste... Ali zakon se mora poštovati.1 Ovi moji, hteli su da spale i
žene i decu krivaca. Jedva sam ih sprečio.
— Klekni, krštena dušo!... — reče monah. — Budi srećan i
blagosloven, jer tebe se dotakla milost gospodnja...
Seljak ostade neko vreme klečeći.
Kad su se udaljili, Sebastijan reče:
— Još jedan... Pre neki dan Arnuf, sad ovaj seljak... Hrišćanstvo
prodire, očajno sporo, ali osvaja. Koliko muka, žrtava i stradanja dok se
ne shvati prava vera!...
Istoga dana, pred zalazak sunca, stigoše do jednog samostana,
odasvud zaklonjenog borovima, jelama i šimširom. Masivna vrata
napravljena od debelih hrastovih oblica, otvarala su se iznutra. Tri grede
prevornice, bile su nesavladiva prepreka za moguće napadače. Manastir
je bio okružen visokim zidovima, sa ispustima i zupcima po vrhu, i sa
kulama koje su služile za izviđanje, a isto tako i kao strelarnice.

1 U to vreme, često se događalo da razbojnici ubijaju putnike i
prodaju ljudsko meso. Po zakonu, spaljivani su na lomači.

79

Sebastijan ugleda veliku gvozdenu alku kraj vrata, uhvati je i dobro
povuče nekoliko puta. Odnekud se začu veliko zvono.

Odozgo, sa zida, neko viknu:
— Ko ste vi dole?!
— Vitezi... Hrišćani... Grof Sebastijan sa časnom grupom pratilaca i
ratnika.
— Odmah! — odazva se onaj.
Posle podužeg čekanja, vrata se najzad otvoriše. Vitezi uđoše u
samostan, a ratnici ostadoše napolju da provedu noć pod borovima i
jelama.
Opat je bio sredovečan čovek, visok i mršav. Smešeći se, prilazio je
došljacima.
Otokar tiho dobaci Valteru:
— Sad prvi put vidim mršava opata... Taj neće umreti stojeći.1
— U pravu si — odvrati Valter.
— Baš smo završili večernju službu u crkvi — reče opat gledajući
Sebastijana očima, crnim kao katran.
Crno lice, brada, kosa i žilav vrat, činili su utisak da je opat pečen i
prepečen. Iz očiju mu je izbijala snaga, oštrina koja čoveka zbunjuje i
dovodi u nedoumicu. Grof Sebastijan shvati da pred sobom ima
hrišćanskog misionara koji bez kolebanja zalazi među najsurovije
varvare i umire na mukama ne odajući glaska od sebe.
Sve to učio je i Rajnhard. Vitez tiho reče:
— Kakvo samopouzdanje i snaga duha! Na ovakvim je hrišćanska
crkva postavila temelje... I ako zagospodari svetom, njima treba da
zahvali...
— Da je vojskovođa — dodade Valter — ratnici bi na njegov mig
stvarali čuda od junaštva.
Zvao se Verner od Tura.
Opat se obrati jednom monahu koji ga je malo poizdalje pratio:
— Isterajte vola na polje i dajte ga ratnicima, neka ga zakolju i sebi
spreme večeru... A vi, časni, pođite sa mnom. Treba da vidite sve što je
neophodno da tvrde ljudske duše omekšaju i shvate da ih je Gospod
stvorio i postavio daleko iznad životinja.
— Čudno, je kako to ljudi teško shvataju! — primeti Otokar, kome je
bilo jasno da opat Verner nije isto što i monah Antun.

1 Smatra se da preterano debeli ljudi umiru odjednom, „stojeći", od
srčanog udara ili moždane kapi.

80

Ušli su u crkvu sa debelim zidovima, malim, uzanim prozorima i
kamenim stubovima. Desno, pri ulazu, stajali su kipovi dvanaest
apostola, svi u prirodnoj veličini, a malo odvojeno, ulevo, kip Jude
Iskariotskog. Po ondašnjem običaju, došljaci se pokloniše pred svakim
kipom apostola i na kraju nijedan ne propusti da Judu pljune u lice.

Nekoliko monaha, koji su poslovali u crkvi ili išli kroz hodnike,
zamicali su svaki u svoju ćeliju. Prolazili su odmerenim korakom ne
pokazujući vidno zanimanje za došljake.

Na svetoj trpezi, stajalo je nekoliko srebrnih posuda, pozlaćeni,
veliki krst i lik Matere božje u zlatnom ramu. Kraj trpeze, na dva čiraka,
gorele su debele sveće kao večita vatra i duhovna svetlost.

Vitezima pade u oči da na zidovima, osim dve ikone i nekoliko
skupocenih tepiha, nema ničega. Na jednoj ikoni prikazano je skidanje sa
krsta, a na drugoj sveti Sebastijan, isprobadan strelama.

Opat Verner progovori:
— Nismo slikama ukrasili ovaj sveti hram. Verujemo, u duhovno
božanstvo, a sve što je materijalno navodi na paganstvo. Stari hrišćanski
velikani nisu ni pomišljali da sebe obesmrte kroz lik, nego preko duha,
reči i dela. Isto tako, ludost je poverovati da bog prorocima šapuće na
uvo šta će se zbiti... Crkveno bogatstvo treba da postoji radi sirotinje i
hleba, bez koga nema života, a ne za skupocene slike i blešteće ukrase
koji nikome pe koriste... Svoje monahe učim da u svakom čoveku traže i
iznalaze dobro i plemenito, bio on hrišćanin, obrezan ili bezbožnik.
Svakome treba prići sa blagim osmehom.
Takvim i sličnim rečima, opat Verner je zasuo Sebastijana i njegove
pratioce.
Međutim, starešina samostana nije znao za pohod divljih Sasa na
tvrđave i naselja po Austraziji.
— Imam četrdeset pet monaha i dvadesetak slugu — reče. — Svi su
valjano upućeni u hrišćansku nauku, a isto tako su vešti i u zatezanju
luka i odapinjanju strela. Mačem vladaju možda bolje nego jezikom...
Branićemo sveto mesto dokle god i jedan od nas diše...
— Veto!1 — uzviknu monah Antun koji je sve vreme bio natmuren.
— Hrišćanski oci, radije su umirali pognute glave nego što bi se latili
oružja!... Mi, njihovi sledbenici, borimo se jezikom, a ne mačem!
Opatov pogled, poduže se zadrža na licu monaha kao da se
iščuđava njegovom gnevu ili ispituje stepen zdravog rasuđivanja, pa i
prenagljenost dobrog starca.

1 Zabranjujem, ne dozvoljavam (lat.)

81

Otokar tiho reče Valteru:
— Gospode, kako ga odmerava i procenjuje! Gleda ga kao oprezan
kupac kome se podmeće sumnjiva roba.
Opat primeti:
— Moj dobrodušni sabrat je ubeđen da je u pravu... Istina je da naša
vera ne dozvoljava prolivanje krvi bližnjih. Ali reci mi, dobri moj,
hoćemo li dozvoliti da gladni vuci upadnu u tor i pokolju ovce? Pa mi
nećemo živeti ni toliko da vidimo kako zlikovci razaraju i spaljuju ovaj
hram!... Ili ćemo sa konopcem o vratu uzviknuti: „Oprosti im, bože, jer
ne znaju šta čine..." Surovi varvari, isto su što i vuci, a stvar je u tome što
oni znaju šta čine...
— Naš Gospod Isus Hristos rekao je... — zagrcnu se Antun.
— Znam šta hoćeš — prekide ga opat. — Oni što su ga razapeli
doista nisu znali šta čine. A da su znali, sigurno ga ne bi prikovali za
krst. Život Isusov i dela njegova, samo su uvod u ono što je trebalo da
naiđe. Posle muka i smrti, došlo je hrišćanstvo, i to kroz duh Isusov. A
varvari?... Oni poštuju svoju veru i klanjaju se svojim bogovima. Ko da
im to zameri? Oni s pravom brane svoje svetinje isto kao, što mi branimo
svoje. Ko od njih uvidi da je naša vera bolja, može se odreći svoje...
Može, ali ne mora, radi poštovanja predaka i njihovih grobova. Čovek se
teško oslobađa nasleđenih običaja i navika... A mi, monasi?... Da li smo
baš svi bez greha? Danas smo jagnjad božja, a sutra zli psi, čuvari doma
svoga gospodara. Sa golim mačem i nožem dokazujemo obožavaocima
idola da je naša vera bolja... Sila je loše sredstvo za ubeđivanje.
— Pa eto... — opet otpoče Antun.
— Čekaj. To je druga stvar. Varvari brane svoje svetinje, kao i mi
svoje.
Ovaj razgovor vodio se u trpezariji, posle večere koja nije bila ni
raskošna ni obilata.
Sutradan, zorom, grof Sebastijan, oprostivši se sa opatom, diže svoje
ratnike i nastavi put.
Među vitezima nije bilo Elgara. Stražar kraj kapije, pustio, ga je iz
crkvene porte i poželeo mu srećan put. Vitez je rekao da ide u izviđanje.
— Hm... Izviđanje! — progunđa Valter. — Nije hteo da se odrekne
svetoga Grala.
Gonili su konje krivudavim putevima i kozjim stazama, idući jedan
za drugim ili probijajući se kroz šiblje i trnje i ostavljajući za sobom
prokrčen prolaz. Gledajući s jednog brega niz padinu, ratnici, ugledaše
rastinje tamnozelene boje, ižđikljalo iz sitnogorice i zagušeno mladim
izdancima.

82

— Veliki potok ili mala reka — reče Daun.
— To mu izlazi na isto — dobaci Valter. — Nego, tamo, iza okuke,
kraj onih visokih grmova, čini mi se da vidim konje.
— Kakve konje?... Ono su magarci! — zabeneta Otokar, kome je
pošlo za rukom da pred polazak iz moljaka od podrumara u manastiru
meščić sa vinom. — Magarci su ono!
— Magarac si ti i onaj koji ti je dao vino! — obrecnu se grof.
Bili su konji, krupni i tromi. Konji saskih ratnika. Pasli su sočnu
travu koja se u to doba godine može naći jedino pored potoka i reka.
Nekoliko ljudi, mahalo je rukama i dovikivalo vitezima da požure.
— Ono su Stokovi seljaci — reče Daun. — Koliko, vidim, grupa se
smanjila.
I smanjila se. Bilo je svega dvadeset ljudi i dvadeset četiri konja.
— Šta je? — oslovi ih Sebastijan. — Zar su sas ki razbojnici ostale
pobili?
— Nisu odvrati jedan postariji seljak. — Gonili smo ih, satirali i...
eto... Doveli smo vam konje. Hoćemo da se vratimo... Svi naši su otišli
gospodaru Arnufu. Uzmite konje, nama nisu potrebni. Idemo da čuvamo
svoje naselje... Žene, deca... Treba to braniti... I letina . Evo nas već u
avgustu.
— To se moglo i očekivati — odvrati Sebastijan. — Idite.
Seljaci pokupiše svoje torbe i oružje.
— Bog vam i svi sveci bili na pomoći! — povikaše i krenuše žurnim
korakom uz potok.
— Išli su našim tragom i sačekali nas ovde — reče Daun.
— Kako su znali da ćemo baš ovuda proći? — iščuđavao se Valter.
— Eto, znali su — nasmeši se Rajnhard. — Na stotinu milja oko
svoga naselja poznaju oni svaku stopu.
Nastavili su put, sad već i grofovi seljaci na konjima. Nisu se
odvajali od toka Rone koja je vijugavo tekla izmeću bregova. Sebastijan je
hitao da se što više primakne gradu Lionu i napusti Ronu koja na tom
mestu skreće prema jugu i zalazi u Burgundiju. Osobita teškoća,
postojala je pri skretanju prema severu jer ogranci planine Jure, na
mnogo mesta su skoro neprohodni, a grofu beše stalo da u što većem
luku obiće Lion; taj grad su držali Akvitanci.
— Samo da se dohvatimo reke Saone i ostavimo Juru iza leđa —
govorio je Rajnhard. — Opasnost nam preti iz Burgundije, od donjeg
toka Rone, a isto tako iz Akvitanije... Neustrijci, od Marne i Sene, mogu
nam preprečiti put kod Šalona... To bi značilo, da preporučimo duše
svevišnjem.

83

— Heristal... Mec... — brižno reče grof Sebastijan. — Reke Saona i
Mozel, kao da su na kraju sveta!

— Nemamo ni dve stotine ratnika, zajedno sa seljacima — primeti
Daun. — Izgleda da smo se Sasa otresli, bar zasad I šta dalje? Iza leđa
nam je Burgundija sa pohlepnim grofovima koji iznad sebe ni boga ne
priznaju. Tri dvoboja sam imao sa tim samozvanim velikašima. Strašni
borci. Klanje im je jedina razonoda. Ubio sam svu trojicu, mada mi na
štitu stoji oznaka mortuos plango.

— Sve tr, znamo — reče Rajnhard. — Znali smo i pre nego što smo
krenuli u ovu pustolovinu. Akvitanija, koju Franci nikada nisu
posedovali, pruža se od Loare do Pirineja i od okeana do doline Rone.
Još uvek je nezavisna. Samo Baskima je pošlo za rukom da jedan deo ove
oblasti opustoše. Tu, između Arda i Pirineja, postavili su svoje osinje
gnezdo koje se pruža do Garone. Ta oblast živi samostalno a grofovi koji
drže ogromne posede, kolju se između sebe. Keltski osvajači, po dolasku
iz Velike Britanije, naselili su se u dolini Vilene i šire se sve do oblasti
Vana. Ko da se nosi sa tim ratnicima koji, osim mača, noža i koplja, ne
znaju ni za šta drugo? Pa Neustrijci... Sa svojim Galorimljanima drže
Flandriju, kolevku salijskih Franaka. Krvavi sukobi naše Austrazije sa
ovim izrodima traju još od Dagobertovih naslednika...

Znali su to i grof Sebastijan, i Valter, i Daun. Znali su i da im od
Alemana preti opasnost.

Grof Sebastijan uze reč:
— Kuda idemo? Na šta ćemo naići i u šta upasti? Sa šakom ratnika,
jedino nam ostaje da izginemo do poslednjeg... Naša pobeda nad saskim
razbojnicima, ostala je nepoznata... Hoćemo li, dakle, nastaviti put u
neizvesnost, ili mislite da je bolje da se vratimo?
— Do Meca ćemo svakako stići, ukoliko nas sreća posluži — reče
Rajnhard.
— A u Mecu? — zažmire Valter. — Kraljica Plektruda i njeni
dželati!
— More, ako, treba, klaćemo se i sa dželatima! — uzviknu Otokar.
— Svakako... — nasmeja se Daun. — Biće to borba koja će nam lako
doneti slavu, osobito kad nam okuju ruke i noge i stave nam glavu na
panj!... Ipak mislim: treba ići dalje.
— Samo tako! — dobaci monah Antun. — Pred svakim od nas stoje
otvorena rajska vrata.
Iza jedne okuke, pojavi se grupa seljaka. Bilo ih je desetak. Prvi je
vodio magarca na ularu. Na leđima životinje, ležalo je popreko
presamićeno telo nekog čoveka.

84

Seljaci bez straha priđoše ratnicima.
— Našli smo, ga dole, kraj potoka, mrtvog... Verujemo da je jedan
od vaših i doneli smo ga.
Nekoliko ratnika skidoše leš sa magarca i opružiše ga po zemlji.
Mada mu je lice bilo umazano krvlju i blatom, Daun i Sebastijan
prepoznaše Elgara.
— Ubili su ga... — reče Daun. — Reklo bi se da su Alemani, jer oni
unakažuju leševe svojih protivnika.
— A ko bi drugi! — primeti jedan seljak. — Vi se nalazite na
tromeđi Austrazije, Burgundije i Alemanije...
— Varvari! — škrgutnu zubima Rajnhard. — Ubili su posvećenog
viteza koji traži sveti Gral! Ubili ga i još mu unakazili lice!
Doista, mladome vitezu bile su odsečene uši i nos. Na vratu je
zjapila rana za šaku široka, svakako od udarca sekire. Kacigu, oklop i
konja, napadači su zaplenili.
Monah Antun, klečao je kraj leša i skrušeno izgovarao zaupokojene
molitve dok su dva ratnika malo dalje kopala grob.
— Nego... — otpoče jedan seljak. — Na tri strelometa, dole, u
klancu, leži neka vojska.
— Vojska?... Čija?
— A ko će je znati! Nismo se usudili da priđemo. Naše naselje ne
diraju, pa velimo, bolje da smo podalje...
Jedan od seljaka se raspriča:
— Borbe se vode na sve strane, Tuku se svi i ne zna se ko koga bije.
Govore da su se Arapi privukli Akvitaniji... Plene je i pustoše... Kod
Šalona, dve vojske su se klale skoro do poslednjeg... Gore, na Rajni, Sasi
potiskuju odrede kraljice Plektrude... S druge strane, govore da je
nekakav grof Sebastijan do nogu potukao Sase... Iz Burgundije je krenula
vojska i ide tragom toga grofa... Gde ga sustigne, kažu, zametnuće
bitku...
— Oh, kakva divna pesmica! — uzviknu Otokar.
— Ovakvog haosa nije bilo otkako je sveta!... A ti, dobra seljačka
dušo, odakle sve to znaš?
— Mi smo pobožni — stade prevrtati očima seljak. — Išli smo u
samostan svetoga Margina da se poklonimo urni u kojoj je deo zemlje od
koje je napravljen Adam... pa su nam to pričali monasi.
— I da vidimo glavu svetoga Jovana Krstitelja
— dobaci drugi seljak krsteći se.
— O, brate! — sleže ramenima Otokar. Koliko ja znam, to, je deveti
manastir u kome se čuva glava Jovana Krstitelja!

85

— Ne smej se, sotono! — planu monah Antun. — Prikloni glavu i
zahvali bogu što ti se dala prilika da čuješ ove svete reči. Od tih glava,
jedna je svakako prava!

— Lepo... A koja?
— Zar je važno koja je? — izbeči se monah.
— Ako je među hiljadama jedna prava, budi srećan što si joj se
primakao! Iz nje svetli... Je li tako, braćo? — obrati se seljacima.
— Pa... moglo bi se reći... Svetli, još kako!... Videli smo da ova baš
svetli — odazvaše se seljaci, čudeći se i ne mogući da shvate kako jedan
vitez može da bude toliko zatucan.
— Ova, u manastiru svetoga Martina, izgleda da je doista nekada
bila na ramenima Jovana Krstitelja
— primeti Valter. — Ako monasi tako kažu, nema više šta da se
priča.
— Tako je! — graknuše seljaci.
Najotresitiji je mrkim pogledom merio viteza
Otokara, dok su ostali sažaljivo klimali glavama žaleći zabludelog
viteza. Uskoro, cela grupa zamače u šumarak.
I šta sad? — reče Rajnhard.
— Šta?! — ljutnu se Sebastijan. — Mesto da razmislimo na koju
stranu da udarimo, oni zapeli pa sa seljacima raspravljaju o glavi Jovana
Krstitelja! Alemani su nam za petama, nekakva vojska krenula je našim
tragom iz Burgundije, a druga se utaborila tu, na pola milje od nas...
— Karuse, na konja! — viknu Daun. — Videćemo kakva je to vojska
u klancu.
— Idite i neka vam je bog na pomoći — dobaci monah.
— Idite... reče grof. — Mi ćemo polako za vama.
Klanac nije bio baš blizu. Prešli su rečicu i zašli u vrbak zagušen
kupinovim žbunovima. Konji su frktali, čuljili uši u mahali glavama jer
su im bodljikave grane i izdanci parali kožu na grudima a noge do
članaka tonule u blato. Rojevi komaraca, izletali su ispod lišća, padali po
licima i rukama ratnika i ujedali konje za nozdrve i ispod repova, gde je
koža najtanja.
Kad ostaviše vrbak iza sebe, vitez i njegov štitonoša izbiše na
prostranu poljanu. Velike stene, zaobljene pri vrhu i ogrezle u mahovinu,
kao da su nagoveštavale da klanac nije daleko... Pojedinačno drveće,
izraslo bez reda, pružalo se nadaleko, čak do ivice šume, osvetljene
podnevnim suncem.
— Nema tu nikakvog klanca — reče Daun. — Oni seljaci rekoše
„blizu je”, a mi prevalismo skoro tri milje...

86

— Seljaci lažu... Slagaće te dok trepneš! — ljutnu se Karus.
— Možda... Ali, čini mi se da nemaju zlu nameru. Oni ne osećaju
prostor i vreme.
Zašli su u šumu. Bukova i hrastova stabla, sve sami stogodišnjaci,
smetala su im u kretanju, ali i pružala zaklon.
Vetar je šuštao kroz krošnje drveća i sprečavao da se čuje pucketanje
grančice pod kopitama. Karus je povremeno lomio grančice i zasecao
koru na bukvama.
— U ovolikoj šumi može da se zaluta — reče. — A u debelom sloju
lišća, teško se primećuju tragovi kopita.
Obilazili su natrule panjeve i prastare šumske divove koje su
dotrajalost i oluje poobarale.
Karus zaustavi konja.
— Čekaj — reče tiho. — Osećam dim... U blizini je naselje ili vojska
o kojoj su oni seljaci trabunjali. Sjaši i čekaj me. Pridrži vođice moga
konja...
— I ja ću s tobom — dobaci vitez.
— Ne... Sam ću... Možda su postavili straže. Jedan čovek lakše se
prikrada. Bivak nije daleko.
Daun sleže ramenima. Nekoliko debelih stabala, donekle je
zaklanjalo njega i konje.
Cvrkutanje ptica i lepršanje u granama, uklapalo se sa šuštanjem
lišća, stvarajući harmoniju kakvu samo majka priroda može da stvori.
Glas vuge, ujednačen kas, triler iste jačine i trajanja, i zviždanje crnih
kosova oko duplji, mešali su se sa tupim udarcima žune, koja je tvrdim
kljunom ispod natrule kore stabala neumorno lovila bubice i crviće.
— Eh... — nasmeši se Daun. — Ugljarska njuška oseća dim na milju
daljine... Ja ne osećam. Ne osećaju ni konji...
Zavijanje i kevtanje, začuše se odnekud s leva. To se ponavljalo sve
jače, kao da je životinju spopadao bes.
— Vuk... Osetio miris konja ili traži ženku...
Nije bio vuk nego lisica koja je dozivala svoje nestašne mladunce,
udaljene od jazbine.
Karus je išao kroz šumu nastavljajući da lomi grančice i nožem
zaseca koru na bukvama. Međutim, stabla su bila sve ređa. Šuma se
završavala, a nedaleko, iznad žbunja, video se ulaz u tesnac. Kamene
gromade, dizale su se u nebo kao zidovi. Beličaste stene, bleštavo su se
ocrtavale prema kosim zracima sunca.
— Sad počinje opreznost — progunđa Karus skrećući udesno.
Išao je povijen tako da su ga žbunovi zaklanjali.

87

— Ako na ulazu nisu postavili stražara, vođu odreda trebalo bi
obesiti — promrmlja.

Kroz ulaz u tesnac jedva bi pet konja moglo ići naporedo. Ratnik je
bio ubeđen da stražar mora biti tu.

Na pedesetak koraka od tesnaca, momak promoli glavu između dva
žbuna i ugleda stražara. Sedeo je na kamenu, začudo okrenut leđima
prema šumi. Karus ga je neko vreme posmatrao, a onda se spusti na
zemlju i puzeći stopu po stopu poče da mu se približava. Ni travka, ni
suva grančica ne odadoše glaska. Na pet koraka od stražara, ratnik
podiže glavu.

— Seljak... — pomisli i primače se još korak-dva. Već mu je bio iza
leđa, skoro nadohvat ruke i pažljivo ga posmatrao. — Spava — sinu mu
kroz glavu.

Lagano se pridiže i u jednom skoku baci se stražaru na leđa.
— Samo jedna reč ili pokret i još večeras će tvoja duša obletati oko
vrata pakla!... Polazi!...
Vukući zarobljenika, štitonoša udari natrag. Kad malo poodmakoše.
Karus ga pusti.
— Ama, ja ništa nisam... Ja sam samo... — prostenja zarobljenik.
— Bio si stražar na opasnom mestu. Takvi najčešće stradaju.
— Ona vojska nije...
— Ćut’!... Sad samo napred, i to brzo! Kad stignemo gde treba, reći
ćeš sve...
— Šta je? — začudi se Daun kad ih je ugledao. — Uhvatio si seljaka?
— Da, seljaka. Hoćemo li ga klati ili besiti?
— Bot s vama, ljudi! — uzviknu seljak. — Mene su postavili da
stražarim zbog Alemana koji se ovuda smucaju... Ja sam seljak, mučenik
iz okoline Meca. Pošao sam sa ostalima da tražim svoga gospodara.
— Ko ti je gospodar? — upita Daun.
— Velikaš... Silan i moćan... Iz grada Me ca...
— Ime... Ime hoću da čujem! — uzviknu Daun nestrpljivo.
— Rajnhard...
Vitez i njegov štitonoša u isti mah odahnuše.
— E pa, onda smo naši... — potapša ga Karus po ramenu. —
Prestani da se treseš. Rajnhard je sa nama.
— O! — dreknu seljak. — Gospod me je uvek štitio! I sada me nije
izneverio...
— Eh, sitna dušo... — reče Karus. — Zar misliš da bog nema preča
posla nego da se brine o seljacima?
— Ama, ja samo onako...

88

— Onako ili ovako, polazi... Tvoj gospodar sigurno će te nagraditi...
89

GLAVA OSMA

PUT U HAOS

Poslednji vladari iz dinastije Merovinga, ostavili su za sobom

veliku pometnju. Neprekidni sukobi i ratovi, učinili su među narodima
besprimeran nered. Tako se desilo da je ova dinastija značajna po onome
što je srušila, a nije stvorila ništa. Stari način rimske uprave, održavao je
vojsku, rukovao državnom imovinom, imao administraciju, omogućavao
bezbednost trgovine, pomagao sirotinju i zidao javne zgrade. Sve je to
otišlo u nepovrat. Kralj nikome nije priznavao privilegije ni po poreklu,
ni po zasluzi. Bio je apsolutista, vlasnik cele kraljevine, o kojoj skoro niko
nije vodio računa. Takvo stanje moralo je izazvati nezadovoljstvo
aristokratije i velikih zemljoposednika, a već na seljaštvo i njegove
patnje, niko se nije obazirao. Kraljevi su bili omrznuti, pa nije čudo što su
bili kratkovečni. Umirali su mladi pod sumnjivim okolnostima, od
razvrata, ili su prosto ubijani. Kralj Dagobert, uspeo je da pokori i
podvrgne nekoliko plemena svojoj vlasti jer je doživeo „čak tridesetu
godinu”.

Neprekidni ratovi i lokalni sukobi, učinili su da se ni geografske ni
jezičke granice više nisu mogle sagledati. Jedino se po tokovima reka, bar
donekle, moglo proceniti dakle se prostiru pojedine države. Na desnoj
obali Rajne, živeli su Sasi i širili se sve do utoka reke u Severno more. O
ostalim međama i granicama, niko nije ni mislio. Saskim vladarima, bilo
je važno da se čamcima i splavovima prebacuju preko Rajne i pustoše
Austraziju. Ni Frizi sa severa nisu zaostajali za njima.1 Oblast Ripuaraca2
privlačila ih je radi pljačke i hvatanja seljaka koje su kao robove
prodavali jevrejskim i sirijskim trgovcima na morskoj obali.

Zapadno od Soasona, boravili su Neustrijci, aristokratski
veleposednici, večiti protivnici Merovinga. Nipodaštavali su sve i

1 Frizi su živeli u današnjoj Holandiji.
2 Ripuarci — franačko pleme iz Austrazije.

90

svakoga, a Austrazijce su smatrali daleko nižim od sebe jer je u toj oblasti
seljaku bila osigurana kakva-takva sloboda.

Južno se prostirala Burgundija, kojoj se nikada nisu znale granice
prema severnim susedima. Reke Rona, Mozel i gornji tok Rajne i planine
Vogezi i Jura, stvarali su neshvatljivu pometnju, pa se nije znalo gde
počinje, a gde se završava Burgundija. Zbog toga grofovi Austrazije,
Alemanije, čak i Akvitanije nisu bili načisto gde su međe koje bi im dale
bilo kakvu orijentaciju.

Ni sam grof Sebastijan nije znao da se njegova tvrđava nalazi na
području Burgundije, a Alemani su smatrali da se njihova zemlja pruža
sve do planine Vogezi. Grofovi iz Burgundije, uvek su bili spremni da
tuku svakoga ko bi im došao nadomak.

Nije bilo nikakvog sistema ni organizacije, niti težnje da se državni
interesi dovedu u sklad bar donekle. Nije bilo policije, niti bilo koga ko bi
vodio računa o miru i redu u zemlji. Grofovi su se tukli između sebe,
klali se sa razbojnicima ili ih uzimali u najam u slučaju velikih pohoda.
Istovremeno, natezali su se sa episkopima, čija je moć bila iznad njihove.
Bojeći se anateme i isključenja iz crkvene zajednice, oni su više voleli da
sa njima održavaju dobre odnose, a potajno da ih truju ili ubijaju iz
zasede. Niko nije imao poverenja ni u koga. Zakletve su davane, ali su
često prenebregavane, jer je crkva, kao glavni arbitar, uz dobru naknadu
opraštala grehove svakome, pa i prekršiteljima zakletve.

Vladari i majordomi, bojeći se mučkih ubistava, često su menjali
mesto boravka. Budući uvek na oprezi, bez milosti su smicali svakoga ko
im je bio iole sumnjiv. Nisu se ustručavali da uništavaju čitave porodice
onih koje su smatrali protivnicima.

Stajaća vojska nije bila mnogobrojna. Teško je bilo sakupiti ljude,
dobre borce, pa i seljake, jer je svaki ratnik morao sam da se naoruža i
opremi za vojni pohod.

Grupa Sebastijanovih ratnika, išla je prema Mecu, gde je u to vreme,
po Rajnhardovim rečima, boravila kraljica Plektruda. Grof je pod sobom
imao oko pet stotina ratnika, uključujući i seljake — za ono, vreme
pozamašan broj.

Okolnost da se Rajnhardovi ljudi nalaze u klancu, izazvala je radost
među ratnicima. Ne časeći, krenuli su za Daunom, Karusom i
zarobljenim seljakom. Idući prema znacima koje je štitonoša stavio za
sobom na bukovim stablima, stigli su u tesnac i već zašli u klisuru, kad
im preprečiše put pet ratnika sa zategnutim lukovima. Snažni momci,
stajali su rešeni da se bore i poginu. Videći da im se približava gomila
konjanika, razvikaše se:

91

— Ehej!... Ehej!...
— Rajnhard!... Rajnhard!... — dreknu Karus.
Za trenutak nastade tajac. Iza jedne okuke i klancu povrveše ratnici
na konjima.
— Rajnhard!... Rajnhard!... — viknu Valter.
— A šta ako je ovaj seljak slagao da su ono Rajnhardovi? — primeti
Otokar.
Pet stražara spustiše lukove i stadoše se dogovarati. Jedan se izdvoji
i žurno krete prema došljacima.
— Gospode! — uzviknu. — Naš svetli i plemeniti gospodar!
Radost obuze i ostalu četvoricu, pa i grupu konjanika koja se
približavala.
Obe vojske, koje su strepele od Alemana ili surovih ratnika iz
Burgundije, uhvati oduševljenje.
— Ko vam je vođa? — viknu Rajnhard svojima.
— Volf stotinar.
Jedan dežmekast ratnik u oklopu i pod šlemom, probi se između
ostalih i pritrča svome gospodaru:
— O, dobri!... O, milostivi!... — uzviknu klanjajući se. —
Zahvaljujemo Gospodu i plemenitom monahu Bonifaciju i njegovim
molitvama što smo dočekali da te vidimo živog!
— Trebalo bi te obesiti! — odvrati Rajnhard. — Zar ti, praseća glavo,
sa grupom ratnika ulaziš U klanac? Takvog vođu varvari bi na komade
isekli! Da su vas napali Alemani, ni živa duša se ne bi spasila!...
— Klanac ima izlaz još Na jednu stranu — zbunjeno odvrati Volf.
Sebastijan se nasmeja:
— Kao da neprijatelj nije mogao posesti oba izlaza!
Otokar priđe Volfu, udari ga šakom po vratu i pruži mu mešinu sa
vinom:
— Mudra si ti glava... Valjano si izračunao da dva ulaza u klanac
mogu poslužiti i kao dva izlaza! ...Otpij malo ove božanske tečnosti,
koliko da ti se razbistri mozak. Vidim ti po nosu da naveliko trošiš kiselo
mleko!
Volf se bezvoljno osmehnu, nateže mešinu i dobro otpi. Vino ga
malo okuraži.
— Oh! — reče brišući rukavom usta. — Ovo je bolje od kiselog
mleka!
— Taj zna šta je dobro... — znalački ga odmeri Otokar
Jedan omalen konjanik bez oružja sjaha i priđe vitezima:

92

— Bog i svi sveti s vama! — reče podižući krstić od abonosova
drveta.

Bio je to monah Bonifacije. Godinu dana ranije, pobegao je od Kelta
iz Irske i otada živeo u Remsu kao propovednik Hristove vere

— Ja sam misionar Vinfrid narečen u monaštvu Bonifacije — reče
on. — Moje prisustvo je uvek uz pravoverne, osobito gde se ukažu
opasnost i pogibelj... Uvek sam neophodan.

Otokar ga potapša po ramenu:
— I bićeš takav sve dok ne izdahneš na mukama.
Međutim, monah Antun sasulja se sa svoga konja, pa sitnim
koracima priđe misionaru i baci mu se na grudi:
— Brate! — zavapi. — Kakva sreća! Kakva čast za mene, ubogog
slugu gospodnjeg! Vidim slavnoga Bonifacija, kome je već određeno
mesto među svecima!
Jecajući, Antun je svojim slabašnim rukama stezao u zagrljaju
misionara koji je takođe bio positan.
— Oh! — uzviknu Otokar pružajući ruku prema Volfu. — Daj mi tu
mešinu sa vinom... Čini mi se da ću i ja grunuti u plač. Evo, suze mi već
naviru...
Vitez nateže mešinu.
— Dobro je — reče. — Sada imamo dva monaha. I ti, preblagi
Bonifacije, gucni malo od ovog vina... Za suho grlo i vlažne oči nema
ništa bolje...
— Kako?... Zašto?... — začudi se monah Antun gledajući razroko
misionara i slušajući kako vino klokoće niz njegovo grlo. — Pije! —
uzviknu. — Pije, i to danas, u petak! Kuda to vodi i dokle će nas dovesti?
Naš Gospod, Isus Hristos, rekao je...
Bonifacije ga pogleda smešeći se:
— Rekao je: Primum vivere, deinde philosophari...1
— To nisu reči našega Gospoda! Izrekao ih je neki paganski filozof!
— prkosno odvrati Antun.
— Taj mora da je bio vrlo pametan! — dobaci Otokar.
Vitezi se nasmejaše, a monah Antun dobi izraz na licu kao da je
zagrizao oskorušu...

***

1 Najpre živeti, pa onda filozofirati (lat.)

93

Išli su putevima ispresecanim jarugama i rupčagama koje je voda od
tegljenja snegova i obilatih proletnjih kiša tokom godina izlokala.
Probijali su se kroz gusto šipražje i polumračne šume u kojima caruju
tišina, slepi miševi i zli demoni. Ratnici su ćuteći ukrštali poglede
pribijajući se u gomilu. Konji su frktali i čuljili uši jer su osećali miris
tragova medveda i vukova. Kopite su upadale u debeli sloj lišća
ostavljajući jedva vidne znake koje bi samo oštri pogledi najboljih tragača
uočili.

Već su ostavili za sobom strme padine Vogeza i prošli pored
močvara, kraj Saone, gde reka skreće prema jugu. Tek tu shvatiše da se
nalaze u zemlji Alemana.

Utaborili su se kraj isušenog korita jednog potoka. Sebastijan je
odlučio da na tom mestu ostane dva dana.

Od jake avgustovske žege, potok je presušio, a u mešinama nije bilo
ni kapi vode. Žedni konji trzali su se i mahali glavama, grizli đemove
pokušavajući da se otmu od konjovodaca.

— Nema druge — reče Rajnhard. — Moramo poslati nekoliko ljudi
uz potok, prema izvorištu. Bez vode ne možemo dalje.

Deset ljudi sa mešinama pojahaše konje i još za videla kretoše uz
presušeno korito potoka.

Sebastijan se obrati Rajnhardu:
— Kako si sa svega dvadeset ljudi stigao od Meca do moje
tvrđave?... Još si uz put pokupio i gomilu razbojnika...
— Sa malim odredom, lakše se prokrada — odvrati vitez. — Niko
nas nije ni vrebao ni sačekivao... A sad mi se čini kao da nigde nema
sigurnog prolaza... Velika grupa ratnika lako pada u oči i izaziva. Svako
je napada da ne bi bio napadnut. A razbojnike sam našao kraj močvara, u
gornjem toku Rone. Osim toga, dvaput sam išao u Burgundiju i stizao do
Bazela. Poznat mi je put. Sada nismo daleko od Mozela. Kad se
dohvatimo obala te reke, smatrajte da smo pred krajnjom tačkom našeg
putovanja. Za tri dana, reka Meza biće nam sleva. To znaju i moji ljudi
koji su mi pošli u susret.
Otokar je sedeo namrgođen. Ljutio se na sebe i svoju velikodušnost.
Kao i svaki pijanac kome je vino nasušna potreba, mrzovoljno je gledao
mrtvo oko mešine koja mu je splasnuta ležala pred nogama. Davao je
drugima da piju u želji da im bude bolje. I eto, desilo mu se da ga
spopadne žeđ, a ni vode nije mogao da se napije. Jer, već se i noć
spustila, a desetak ratnika koji su odjahali po, vodu nisu se vraćali.
Grof Sebastijan je govorio:

94

— Naše putovanje približava se kraju, a nalazimo se na mestu koje
nam ne pruža sigurnost. Osećamo se kao lutajuća vojska kojoj je stalno
žeravica pod tabanima. I noć se spustila, a od naših vodonoša ni traga.
Od juče niko od nas ni kapi vode nije popio. Ratnici uveliko gunđaju...
Svi izvori i potoci su presušili...

Pet ratnika su se dogovorili da zakolju nekoliko konja pa da se bar
krvi napiju. Drugi su žvakali stabljike nekakve žućkaste biljke, opore i
nakisele. To im je samo uvećavalo žeđ.

Rajnhard se obrati monahu Bonifaciju:
— Reci nam, časni, gde se nalazi kraljica Plektruda.
— Bila je u Mecu kad smo krenuli... Gde je sad, to valjda samo bog
zna! U Remsu, sigurno nije, a oko Kelna, njena se vojska preganja sa
Sasima.
Vitezi se zgledaše.
Sebastijan upita:
— Znaš li štogod o sužnju Karlu? On je sin pokojnog Pipina
Heristalskog.
— Znam... On je zasužnjen u gradu Mecu. Dvaput sam ga
ispovedao. Oba puta pred pogubljenje... Ali, nije ubijen, bar dok sam ja
tamo boravio, a to će reći do pre dvanaest dana. Kraljica sad ima preču
brigu jer se na sve strane vode borbe. Njeni majordomi, čini se da su
glave izgubili. Ne znaju na koju stranu pre da se okrenu. Zbog toga smo
krenuli u susret vitezu Rajnhardu. Svi veruju, ne znam zbog čega, da bi
on mogao da se nosi sa nevoljama koje su celu zemlju zaokupile...
— Čekajte... — reče Daun. — Neko se približava. Čujem topot
kopita.
— Vodonoše se vraćaju — primeti Valter. — Valjda su našli vodu.
— Valjda... — zavrte glavom Daun. — Ali ne čujem ljudske
glasove... E hej! — uzviknu.
Povik se odbi od ivice šume s druge strane potoka, tri puta odjeknu
i iščeze.
Niko se ne odazva.
Dva kenja bez jahača, primakoše se vatri. Njihove staklaste oči,
svetlucale su prema plamenu.
— Nema jahača! — uzviknu Valter. — Ovo su naši konji. Eno
praznih mešina na sedlima.
— A ratnici?... Gde su oni?... Gde su ostali? — upita Otokar.
Niko mu ne odgovori.
Daun i štitonoša Karus pojahaše konje. Sebastijan i Rajnhard bez
mnogo reči rasporediše ratnike za slučaj da budu napadnuti.

95

Daun i Karus, išli su koritom potoka. Kroz mrkli mrak, konji su
oprezno gazili po mekanoj zemlji. Desno i levo, strme obale, štitile su im
bokove, a debela stabla hrastova i bukova nisu im ometala kretanje.

— Znači, prema izvorištu? — tiho reče Karus.
Vitez je ćutao. Štitonoša shvati da su i odgovor i novo pitanje izlišni.
Neko, je napao vodonoše i pobio ih. Ko?... Gde?... I kako po mraku
pronaći me sto borbe?
Karusovo levo oko žmirkalo, je, jer ga je bes gušio. Desnica mu je
stezala dršku noža za pojasom.
— Ko?... Na kome mestu?...
Daunov konj, vukao se nečujno kao vuk kad se prikrada krdu
divljih svinja. Štitonoša ga nije ni čuo pi video u mraku.
Karusovo levo oko blesnu. Konji!... Osetiće krv! Osetiće napadače!
— Da mi je jednoga da se dočepam! Samo jednoga!
Sigurnim, ujednačenim korakom, konji su odmicali.
— Da ne prođemo... Da ne promaknemo... — reče vitez zabrinuto.
— Ćuti! — odazva se štitonoša. — Konji neće mirno proći kraj krvi i
leševa...
— Ne pričaj... — tiho reče vitez. — Gledaj u zemlju, u nebo ili ispred
sebe.
— Osim svoga nosa, ne vidim ništa! — odvrati Karus.
— Ti si valjda jedini koji vidi svoj nos!
Daunov konj se spotače i posrnu.
— Žila ili panj — reče vitez.
Konj ponovo posrnu.
Jahači shvatiše da su blizu.
— Voda... Osetili su vodu.
— Ili krv... — dodade vitez.
Konji ubrzaše. Uskoro zastadoše i počeše da piju vodu.
— Moram i ja — reče Karus. Lipsavam od žeđi...
Ne znajući da li je voda bistra ili zamućena, i konji i jahači su pili.
— Osećam blato u ustima — reče štitonoša
— I ja... Ovde je korito potoka pliće i šire... Izvedi konje na desnu
obalu. Izvor nam je na domaku.
Pošli su. Karusov konj trže vođice i prope se. Stigli su do izvora.
Okolo nije bilo drveća, pa se prema svetlucanju zvezda blago, presijavala
površina vode.
Oko izvora, ležala su tela pobijenih vodonoša
— Tu smo... — reče Daun i stade da broji leševe. Opipa jednog po
jednog i uzdahnu: — Svi su mrtvi...

96

— Hoćemo li natrag svojima, ili da ovde čekamo zoru? — upita
Karus.

— Do zore ovde, a onda tragom neprijatelja, pa makar upali u
čeljusti zmaja.

— Zmaja, kažeš? — počeša se štitonoša iza uha. — Neka i to bude!
Ove hrišćanske duše treba osvetiti.

Daun je sedeo na zemlji naslonjen leđima na jedan kamen, a Karus
je držao konje za vođice, pomerajući se kako su životinje pasle.

U praskozorje, vitez se protegnu, otvori oči i glasno zevnu.
— Vidiš li štogod?
— Ništa... Osim zvižduka kosova dole, niz korito potoka, ništa ne
čujem — odvrati momak.
Po ugaženoj travi i otiscima kopita u zemlji, obojica shvatiše da su
na tragu velikog odreda ratnika.
— Šta sad? — upita Karus.
— Ništa... Idemo po tragu.
— Hoćemo li jurišati, ili da se prikradamo?
— Ne znam... Ali predosećam da ćemo se tući.
— I ja.
Štitonoša skide sekiru sa sedla i odseče jednu mladicu gloga, debelu
kao ruka, pa joj stade kresati grane.
— Hm... — učini vitez. — Ja se više uzdam u svoj mač.
— Toljaga je toljaga — mirno odvrati Karus.
Pojahaše konje i krenuše utabanim tragom. Uskoro zađoše u
golemu šumu džinovskih borova.
— Oh! — uzdahnu Karus. — Kakvo prekrasno mesto za luč, smolu i
ugljen!
Daun se nasmeja:
— Ne možeš da zaboraviš?
— U duši još osećam zadah smole kao ko je navikao da ga stalno
nešto davi.
— Stoj! — reče vitez. — Čujem nekakve glasove. Sjaši i poći malo
napred...
Štitonoša sjaha, predade mu vođice i, držeći motku po sredini, krete
uzbrdo, izmeću debelih stabala. Ubrzo stiže do vrha brega. Pred očima
mu se ukaza prekrasna dolina, a dole, na padini — manastir.
— Kakva divota! — reče. — Mir, spavanje, dobra hrana, vino i...
blagoslov pobožnih monaha. Ako, moj gospodar propusti ovu priliku,
biću siguran da nije pri čistoj svesti... što mi se učinilo još onoga dana
kad sam ga prvi put ugledao.

97

Međutim, Daun nije propustio priliku.
Manastir, sagrađen od hrastovih greda i dasaka, bis, je okružen
rovom i bedemom, a iznad masivne kapije, visio je most sa lancima.
Vitez se baš spremao da vikne nekog iza bedema, kad iza jednog
žbuna izbiše tri momka mlatarajući toljagama.
— Ko ste i šta tražite ovde? — viknu najprsatiji.
— Mi smo poklonici svetoga Grala — odvrati vitez.
— Koga? — zažmire prsati momak. — Za toga sveca nikada nismo
čuli.
— E pa, eto... Sad vam se dala prilika da čujete... Dobri moj Karuse,
pouči ove momke šta je sveti Gral.
— Vrlo rado... — prihvati štitonoša. — Dede, momci... Ko će prvi da
primi nauku?
— Mi bismo sva trojica... — reče drugi momak, pljunu u šake i steže
motku.
— Željni nauke! — pogleda Karus svoga gospodara. — Hoće svi
odjednom...
— Znači, trojica na jednog!? — uzviknu vitez.
— Samo neka jurišaju... Napred, momci! — nemarno odvrati Karus
oslonivši se na toljagu.
Tri momka se pogledaše i u isti mah jurnuše izmahujući.
Karus dočeka prvog i jednim udarcem mu izbi to]agu iz ruku.
Ostala dvojica za trenutak zastadoše čudeći se sa kakvom veštinom
štitonoša vrti svoju toljagu u desnoj ruci, kako munjevitim pokretima
pravi krugove i cikcak linije. Onda, neočekivano, zakači jednoga po
ramenu i nastavi da vrti motku. Treći momak stajao je zabezeknut.
— Šta je? — reče mu Karus. — Prošla te je volja za naukom?
— Ti si sotona! Trebalo bi te strelama...
Sa zida iznad kapije, začu se prodoran glas:
— Šta je to tamo, dole?!
— Mi smo poklonici svetoga Grala — odvrati Daun. — Ovi momci
napadaju nas kao da smo bezbožnici...
— Braćo u Hristu — doviknu i Karus — spustite oružje, jer pred
sobom imate pobožne hrišćane koji se klanjaju časnom krstu.
— Neka je slava bogu! Ovaj manastir u svako doba prihvata takve
hodočasnike.
Velika kapija se otvori i most sa treskom pade preko jarka. Vitez i
njegov štitonoša ujahaše u dvorište manastira koji je bio više tvrđava
nego sveto mesto.

98

Debeli opat, kome je ćelepuš samo nekim čudom stajao na
pregolemoj glavi, pođe došljacima u susret. Lice mu je bilo gojazno,
modrocrveno i ukrašeno baburastim nosem i krupnim očima, okruglim i
zelenkastim, iz kojih je izbijala ogromna glupost.

Debele usne, razvukoše se u osmeh:
— Poklonici svetoga Grala?... A?... Neka je slava svevišnjem!...
Dobro došli u naš sveti... Takvi valjani, koji... U ovom pustom mestu...
Ovaj sveti hram služi... Prihvatamo duševne koji se krste...
— Ovaj je kao naš Otokar — promrlja Karus. — Mnogo troši kiselo
mleko...
— U pravu si — složi se vitez.
— Uvek sam ja u pravu! — dreknu opat. — I to u slavu onoga koji
vedri... Pođite sa mnom... I neka svako ko veruje...
— Neka mu je slava! — dodade Karus.
— I hvala... — prekrsti se Daun.
Ušli su u kapelicu, gde je ispred oltara na ogromnom čiraku gorela
samo jedna sveća.
Gosti se pokloniše pred posvećenim mestom i promrljaše nekoliko
otpadaka od molitava koji su im se zadržali u pamćenju.
— Nemamo ovozemaljskog blaga — duboko uzdahnu opat. —
Siromašni smo...
— Ali ste zato bogati umom i duhom — odvrati vitez.
— To!... Baš to svakoga dana govorim svojim monasima! Ali te
izelice samo gledaju šta će da pojedu...
— Loš sveg — zaklima glavom Karus. — Treba lo bi ih pustiti da
jedu dok ne popucaju.
Opat se tako gromko nasmeja da umalo ne ugasi sveću na čiraku.
U jednoj odaji, sedelo je pet monaha ubledelih lica i užagrenih
pogleda. Svi su bili u poslu. Pažljivo su noževima strugali slova sa starih
papirusa koji su ostali od paganskih pisaca: Horacija, Vergilija, Cicerona,
Tita Livija i drugih.
— Eto, rade... — reče opat. — Nemamo papirusa da ispisujemo
čuda svetaca, isposnika i podvižnika... Moramo, da brišemo i stružemo
ovo što su bezbožničke ruke ispisale... I korisno i bogougodno... A sad,
ko je gladan i žedan, za mnom!...
Vredni monasi podigoše glave i sa bolnim izrazom pogledaše
došljake. I oni su bili i gladni i žedni.
— Pohlepa nije vrlina! — dobaci im opat.
— Više ljudi je pomrlo od prejela nego od nejela — dodade Karus.
Opat se oduševi:

99

— To! Baš to im svakoga dana govorim!
— Nikad ništa slično nismo čuli — dobaci jedan mlad monah sa
klempavim ušima, krupnim očima i pregolemim ustima.
— Pogledajte ga! — raširi ruke opat kao da hvata pile. — Pre neki
dan, svojeručno sam mu odvalio deset štapova... I ništa...
— Probaj da ga vučeš za uši — primeti Karus. — Valjda će shvatiti
da ono što starešina manastira kaže, može da bude samo sušta istina.
— Može, može — progunđa klempavi momak. — Samo i u mene
ima nešto pesnica!
— Eto tako... — Ponovo raširi ruke opat. — Uvek gunđa. Radi, ali
gunđa. Ne znam šta ću s njim!
Očevidno da opat nije dobro čuo reči mladog monaha, niti mu je
padalo na pamet da ga prosto izbaci iz manastira.
Daun, Karus i opat otpočeše doručak u jednom polumračnom
odeljenju. Jeli su ćutke i bez prekida jer su svi bili gladni. Drvenim
kašikama, hvatali su zrna pasulja koja su jurcala po zemljanom loncu, i
mezetili rotkve. Srećom, hleb je bio od pšenična brašna, što su gosti
iskoristili da uz preretki pasulj postignu odgovarajuću meru sitosti.
Karus podiže pogled prema tavanici, gde su s greda visili veliki
komadi slanine.
— Oh, kako se slatko jede na svetom mestu! — uzviknu.
— A?... — ne ču ga opat i gromko podrignu na rotkvu.
— Sveto mesto, kažem! — podviknu Karus. — Nego, prečasni, ne
znam da li su momci namirili naše konje.
Opat ga pogleda slojanjenim pogledom:
— A ti idi pa pogledaj.
— Nisam baš u dobrim odnosima s njima, pa se bojim da našim
konjima ne podmetnu travu od pomame... Zato pokorno molim da tvoja
svetlost...
— Dobro... Pogledaću ja... A vi... ne odvajajte se od lonca... Jedite...
Doneću i vina...
— Za ovako bogatu gozbu, to je bolje nego melem... — primeti
Daun.
Opat izađe.
Čim se vrata zalupiše, Karus ustade, trže nož iz pojasa, skoči na sto,
pa odseče dobar komad slanine i strpa ga u torbu, koja mu je visila od
pazuha do pojasa.
— To je kraća — reče vitez. — Greh je krasti.

100