Slavomir Nastasijevic - Karlo Martel

— Greh na dušu ovome opatu! — odvrati štitonoša sedajući na
mesto. — Stavio je pred nas lonac vruće vode u kojoj vitlaju zrna pasulja,
a gore, o gredi, polutke slanine! Još nam nudi i vino!

Međutim, dođe i opat noseći meščić sa vinom.
— Sve je u redu... Konji su namireni... A valjda ste i vi siti?
— Ovo je bila carska gozba! — uzviknu Karus. — Nebo će ti dati
dostojnu nagradu!
— Oh!... — rasplinu se opat i ponovo podrignu, tako da se zadah na
rotkvu raširi na dva koraka oko njega.
Vitez i štitonoša se pogledaše.
— Ja sam Sep — isprsi se opat stavljajući meščić na sto. — Zovem se
Sep iako nisam seljačkog porekla... Cenjen sam i voljen... Svi me vole,
osim onog klempavog... A sad... dobro ćemo potegnuti... Ovo vino, staro
je pet godina.
— Nećemo piti... — reče Daun. — Nego prečasni Sepe, imamo
bolesnika koga samo vino drži u životu. Ako dozvoljavaš, ponećemo mu
ovaj dar... I...
— Za to dobro delo hvalićemo te gde stignemo — dodade Karus.
Opat se zagleda u meščić, napući debele usne, a oči mu se ukočiše
kao u raka. Videlo se da duboko razmišlja. Najposle pogladi meščić po
trbuhu i uzdahnu.
— Jesi li saglasan? — upita ga Karus.
Opat je ćutao gledajući u dva gosta kao da se rešava srce iz nedara
da im da.
Daun se pribojavao da prečasni otac u skrušenosti ne podigne
pogled prema nebu i ne ugleda polutku sa koje je štitonoša odsekao
dobar komad.
— Dobro! — najposle se odluči opat. Nosite bolesniku... Ja ću se
moliti... Nego, dole, ispred rova stoji jedan ratnik i dere se kao da mu
đavo kožu guli... daleko bilo od nas! Izgleda da traži vas.
— Dabome... — reče Karus. — To je štitonoša bolesnog viteza...
Milosrđe... Sveti Gral... Odmah polazimo...
— Pravedna dušo... — obrati se Daun opatu — nije pas Gospod
badava uputio na tebe!
— Dobili smo lek! Bog je učinio čudo! — dobaci Karus stežući
meščić ispod pazuha.
— Neka mu je slava i hvala! — prekrsti se opat.
Napolju ispred rova, stajao je Petronije.
— Šta je? — u isti mah povikaše Daun i Karus.

101

— Išli smo uz potok vašim tragom. Grof me poslao da vas potražim
u manastiru. Naši su u šumi. Tu, iza brda...

Izmeću žbunova, pojavi se onaj mladi klempavi monah.
— Otkud ti? — upita ga vitez.
— Hoću s vama... Odan sam i bogu i ljudima... Volim sve hrišćane.
osim onoga vola tamo što je sebe izvikao za opata.
— Pobegao si?
— Pobegao od zločina jer me sotona stalno navodi da onog
njegovog sabrata prekoljem... Povedite me... Zovem se Rap...
Preklinjući pogled mladoga monaha, jasno je govorio koliko je
čeznuo da očisti nogu od manastira.
— Dobro... — klimnu glavom vitez. — Poći s nama. Ako te želja
povuče nekud u stranu, možeš nas napustiti...
Mladi monah se pokloni:
— Zahvaljujem! — uzviknu.
— Opat je doživeo da te više ne gleda — reče Karus.
— A mene je Gospod uslišio, da ja njega ne gledam... Nego, dobri
moji, iza onoga brda, tamo desno, leži nekakva vojska... Mislim da su
Alemani...
— Gde? — prenu se vitez.
— Odmah iza šume, u jednoj uvali. Pre dva dana dali smo šest
volova da se ti ratnici ishrane. To je bio uslov da ne napadnu manastir.
— Penji se iza mene na konja i dobro se drži! — viknu Karus.
— Trk! — nadvika ga Daun.
Tri konja sa četiri jahača, jurila su preko, polja. Petronije je
isprednjačio jer on je znao gde se nalazi grof Sebastijan sa ratnicima.

102

GLAVA DEVETA

HAN OD BURGUNDIJE I DITRIH OD
ALEMANIJE

Grof Sebastijan i njegovi pratioci, dočekali su klempavog monaha

Rapa kao da je heruvim. Pošto je dobio komad hleba i primio blagoslov
od misionara Bonifacija, kao i žestoke prekore od oca Antuna što je
pobegao iz manastira, mladić se raspriča:

— Jeste... Vojska... Alemani... Tu su, odmah iza brda... Juče smo im
oterali volove, samo da zaobiđu manastir... I, hvala Gospodu, otišli su i
utaborili se na padini s one strane brda...

— Ko ih je video? — upita grof.
— Ja... Ja i još tri monaha... Oterali smo volove sve do njihovog
tabora...
— Pa? — uzviknu Rajnhard.
— Ništa... — trepnu Rap. — Imaju robove, bar pedeset. Svi
povezani dušmanski, sa rukama na leđima. Jedan od njih, tiho mi je
dobacio: Ja sam, kaže, sacgrof Arnuf... Moli se bogu za mene...
— Gospode! — zgrabi ga Daun za ramena. — Da li si video neku
ženu i devojku ?
— Jesam... Bilo je više žena...
— Sotono! — prosikta Antun. — Trebalo bi te raščiniti i baciti
anatemu na tvoju paklenu dušu!
— Zašto? — bezazleno ga pogleda Rap.
— Jer si begunac... Apostat!... Još i bacaš sablažnjive poglede na
žene!
Rajnhard ga zgrabi za vrat i žestoko odgurnu.
Starac se izvrte na leđa i sa zemlje viknu:
— Proklet da si, nazovi viteže!
— Dosta više! — planu Sebastijan.
Daun dohvati starca za ramena i postavi ga na noge:

103

— Još samo jednu reč i vezaćemo te za drvo i ostaviti ovde! Jesi li
čuo?

— Čuo sam, čuo... Sve sam čuo... — sevnu starac očima.
Rajnhard se obrati Rapu:
— Koliko ima Alemana?
— Pa, biće ih dve-tri stotine... Možda i više... Nismo ih brojali... Ja
sam monah, bogobojažljiv i ne razumem se baš u... Klonim se
krvoprolića...
— Znači, rasturili su Arnufovu tvrđavu i porobili sve što je ostalo u
životu! — uzviknu Daun.
Nekoliko, ratnika koji su išli kao zaštitnica, dojuriše na konjima.
Predvodio ih je Otokar.
Vitez sjaha.
— Na tri milje iza nas, zagustilo je od ratnika. Ima ih bar pet stotina!
Mislim da su iz Burgundije. Idu našim tragom.
— Nema se šta kriti — sleže ramenima Sebastijan. — Nalazimo se
izmeću čekića i nakovanja... Predstoji nam bitka, i to žestoka...
— Borićemo se — reče Valter. — I naši mačevi su od gvožđa!
— Ko kaže da nisu?! — preseče ga grof.
— Imamo, preko pet stotina ratnika — primeti Otokar.
— Da... Jedna četvrtina su ratnici, ostalo seljaci — odvrati grof. —
Nego, dobri moji, kažu da je brza odluka najbolja. Ostaćemo ovde, u
šumi, koliko da nas ne primete Burgunđani. Imaju dva traga. Jedan su
ostavili Alemani, drugi je naš... Ako nalete na Alemane koji su sigurno
nama postavili zasedu, pustićemo ih neka se dobro, iskrvave, a onda i mi
u bitku...
Rajnhard zakoluta očima:
— Na kolena, monasi! — dreknu. — Molite se bogu da ne udare
našim tragom! Ako ne izmolite milost, lično ću vam odrubiti glave!
Monasi munjevito ukrstiše poglede i padoše na kolena. Iz tri grla
poteče Pater noster.
— Oh! — uzviknu Otokar. — Kakvo, iskušenje! Kakva prilika da se
pokažu i pamet i snaga! A možda će i božja pomoć nešto doprineti...
Nego, vidim meščić pod pazuhom Daunovog štitonoše. Ako je unutra
vino, znajte da je pobeda na našoj strani!
— Vino je, vino... — dobaci klempavi monah. — Vino, i to
posvećeno... Iz manastira...
— Umukni! — preseče ga Rajnhard. — Tvoje je da se moliš...
Dok su se u šumi tiho i monotono razvlačile reči molitava, vitezi su
redom natezali meščić sa vinom.

104

— Sad dosta! — prekide ih Sebastijan. — Rajnhard i Daun, napred u
izviđanje! Idite do ivice šume i motrite... Burgunđani će se pojaviti
zdesna... Dobro pazite da vas ne primete... Karus i Petronije, za vama, na
pedeset koraka!

Dva viteza, žurno se uputiše prema ivici šume. Za njima kretoše
Karus i Petronije.

Na ivici šume, iza jednog kupinovog žbuna, vitezi legoše i pritajiše
se.

— Ako udare našim tragom, smesta se povlačimo — reče Rajnhard.
— Borićemo se u šumi...

— U pravu si — odvrati Daun. — Burgunđani su na otvorenom
polju nadmoćniji... Ne znamo, ni koliko ih ima. Pijanom Otokaru nije
palo na pamet da ih broji.

— Nije bio pijan — nasmeši se Rajnhard. — Bio je žedan, čak i vode.
Nego, gledaj!... Tri ratnika se primiču zdesna... Izviđači... Idu dobro
utabanim tragom. Ako skrenu ovamo, to će im biti poslednje izvićanje u
životu...

Tri konjanika, kasom su se približavala. Kad stigoše do mesta gde
su Sebastijanovi krenuli u šibljak, stadoše. Pošto su izmenili nekoliko
reči, okretoše prema mestu gde su ležala dva viteza.

— To sam i očekivao — reče Rajnhard. — I mi smo ostavili podobar
trag.

Daun tiho dodade:
— Ako dopustimo samo jedan da umakne, propast nam je sigurna.
Naš napad mora da bude munjevit.
Dva viteza, ležala su nepomično, stežući balčake isukanih mačeva.
Konjanici su se približili na pedesetak koraka. Jahali su lagano, bacajući
poglede na sve strane.
Daun prošaputa:
— Eh, da mi je samostrel! Uvek sam govorio da ratnik bez tog
oružja nije ni izdaleka osiguran. Svaka rđa može da mu otpeva za dušu...
Frktanje konja i tupkanje kopita o tvrdu zemlju, sve se jasnije čulo.
Izviđači se primakoše na deset koraka i stadoše.
Iz šiblja zviznu kratka strela. Jedan konjanik se zaljulja i pade.
— Napred! — viknu Daun.
Dva viteza iskočiše iza žbuna i u brzini obojica napadoše istog
ratnika. Treći okrete konja i naže u bekstvo.
— Pobeže! — viknu Rajnhard zadajući poslednji udarac oborenom
ratniku.

105

Karus i Petronije odapinjali su strele iz šibljaka. Konj trećeg ratnika
posrte, napravi još nekoliko skokova i pade. Rajnhard pritrča i jahaču
prereza grlo.

Petronije i Karus pritrčaše.
— Momci, ovo je bilo valjano! — pohvali ih Daun.
Dva konja bez jahača, galopom su jurila pravcem odakle su došla.
— Sad što brže! — uzviknu Rajnhard. — Leševe na ramena i nosite
ih tamo, na trag Alemana!
Daun, Karus i Petronije spodbiše svaki po jednog mrtvog ratnika.
Odneše ih preko livade i spustiše na utaban trag koji su ostavili konji
Alemana.
Za to vreme. Rajnhard je mačem sekao šiblje i bacao ga na mrtvog
konja. Kad ga je potpuno zaklonio, stigoše i ona trojica.
— Burgunđana još nema — reče Daun gledajući prema golom brdu.
— Čekaju izviđače...
— Sad je već sigurno da će nas proći — primeti Karus.
— I meni se čini — odvrati Rajnhard. — Proći će zahvaljujući vama
dvojici... Od danas prezirem sve grofove i sacgrofove koji brane
seljacima da po potocima i proplancima streljaju divljač. Kakvi divni
pogoci! Jedan ratnik, pogođen je u grlo, a konj onog trećeg, dobio je dve
strele u trbuh i jednu ispod plećke.
Dva viteza, žurno se uputiše u šumu. Grof Sebastijan je odmah
shvatio da su leševi burgundskih izviđača odličan mamac.
— Tako, momci... — reče. — Sad nam ostaje da propustimo
Burgunđane, pa da lagano krenemo njihovim tragom i sačekamo bitku.
Karus i Petronije, ležali su iza žbuna. Ostali su da motre ko, kad i s
koje strane će naići.
— Slušaj, Petronije! Izgleda da su ovi naduti vitezi počeli da uviđaju
da i mi, seljaci nešto vredimo.
— Uviđaju — odvrati njegov drug. — Ali pravo priznanje nikada
nećeš dobiti. Oni prema seljacima osećaju prezir, da ne kažem
odvratnost.
— Tako je to odvajkada — zaklima glavom Karus. — Kad uvide da
im više nismo potrebni, najuriće nas ili prodati kao robove. Onaj
Rajnhard gleda kao zver! Od njega se treba čuvati...
— Eh... — uzdahnu Karus. — Moj Daun je vitez. Neću da grešim
dušu... Junak je, dobar borac i pošten... premda bih rekao da je malo
luckast.
— Daa... — oteže Petronije. — Još nije pokazao pravu ćud. A
pokazaće je, ja ti stojim dobar.

106

— Kad do toga dođe, odoh ja među razbojnike! — mirno reče
Karus.

— I ja... Nego, pogledaj der levo... Alemani...
— Alemani! Tako mi boga, Alemani! — uzviknu Karus. — Mi
čekamo Burgunđane, a ono nagrnuše Alemani. Dosadilo im je nas
čekaju... Krenuli nam u susret, ali će... Ovo se već ne zna ko koga bije...
— Došlo vreme da svaki svakog — reče Petronije. — A sada
pogledaj desno... Eno i Burgunđana! Biće to bogat vašar... Povlači se!

***

Vođa ratnika iz Burgundije, grof Han, bio je potomak čuvene
kraljice Brunhilde koju su Ripuarci stotinak godina ranije rastrgli
konjima na repove. Dugogodišnja mržnja prema Austrazijcima, ispoljila
se prema grofu Sebastijanu. Jer, za života Pipina Heristalskog, niko se iz
Burgundije nije usuđivao da izvrši vajni pohod na Austraziju. Kraljica
Plektruda, samovoljna i ograničenih sposobnosti, nije shvatili do koje
mere ide bahatost franačkih grofova, majordoma i sacgrofova. Smatrali
su da joj jedina opasnost preti od Sasa, pa je svu pažnju usmerila na tu
stranu. Njeni ratnici su dve bitke izgubili sa Sasima čiji je svaki odrastao
čovek bio borac, surov i hrabar do bezumlja. Njihov vođa, riđi Majsner,
nije prezao ni od čega. Dve izgubljene bitke do krajnosti su zbunile
kraljicu, pa joj nije padalo na pamet da ozbiljno uzme u obzir izveštaj o
međusobnim sukobima i borbama između grofova Austrazije,
Burgundije, Alemanije i Neustrije, koji su odasvud stizali. O Akvitaniji
nije htela ni da misli, a na najezdu Arapa i Berbera iz Španije, samo je
odmahivala rukom. Pojava zapadnih i istočnih Gota, Kata, Gepida,
Slovena i Avara po njoj je imala samo prolazni karakter, iako su franački
grofovi iz tih krajeva vapili za pomoć jer su skoro neprekidno trpeli
poraze.

U takvom stanju, grof Han iz Burgundije, krenuo je sa šest stotina
dobro opremljenih ratnika nameravajući da najpre uništi Sebastijana, a
zatim i svakoga ko mu se ispreči na putu. Ovaj grof, imao je nameru da
se dočepa franačke krune i da kraljicu Plektrudu i njene srodnike spali na
lomači. Han je imao velike posede oko Bezansona. Mada je granica
njegove oblasti bila udaljena oko dvadeset milja zapadno od Rajne, on je
iz neznanja ili iz drskosti proširio svoju zemlju do velike reke i zašao u

107

oblast Alemana. Zbog toga su izbijali neprekidni sukobi izmeću dva
plemena, a mržnja i osveta, obostrano su satirale oba naroda.

Vođa Alemana, Ditrih iz Štrasburga, uhvatio je deset vodonoša
grofa Sebastijana i, stavivši ih na muke, doznao kuda su Ripuarci
krenuli. Ditrih je u vreme Pipina Heristalskog bio majordom. Ali, zbog
surovosti prema svakome ko nije Aleman, pao, je u nemilost i samo
zahvaljujući kraljici Plektrudi spasao glavu. Povukao se u Štrasburg i
čekao trenutak da se osveti Ripuarcima, da po mogućstvu zbaci svoju
dobrotvorku i dočepa se franačkog prestola.

Dogodilo se da se putevi dva grofa i jednog bivšeg majordoma
ukrste u jednoj tački. Od njih trojice, jedino Sebastijan nije pomišljao da
na svoju glavu stavi kraljevsku krunu. Pošao je da oslobodi zasužnjenog
Karla i da mu kao nasledniku prestola pomogne.

Han i Ditrih imali su da se sukobe u žestokom boju jer alemanski
ratnici nisu bili ništa slabiji od Burgunđana. Tri stotine pedeset
oprobanih boraca, čeznuli su da se sudare sa Sebastijanom. Kad su
ispred sebe ugledali Burgunđane, spopala ih je divlja mržnja. Bili su
spremni da bezglavo jurnu u bitku.

Sebastijan i njegovi ratnici, mirno su čekali svoj trenutak.
Hanu i Ditrihu, bilo je poznato kolika je udarna snaga konjice u
naletu. Znalo se to još iz doba Ramzesa II, Aleksandra Makedonskog,
Hanibala i Cezara. Svet je zapamtio uraganske, pobedonosne juriše
Atiline konjice.
Burgunđani i Alemani u galopu se sudariše. Tresak o oklope i
štitove odjeknu kao grmljavina preko brda i dolina. Pobacavši koplja,
ratnici povadiše mačeve i otpočeše pojedinačne borbe. Svako se borio
prema svojoj veštini i snazi ne vodeći računa o viteškim pravilima.
Udarci su zadavani s bokova i s leđa. Na više mesta, po nekoliko ratnika,
napadalo je jednog sve dok ga premlaćenog i isprobadanog ne obore s
konja. Mržnja između dva jednorodna naroda, učinila je od njih zveri.
Niko nije ni pomišljao da obustavi klanje ili da baci oružje i da se preda.
Ditrih i Han, okruženi najboljim ratnicima, pravili su pustoš na
jednoj i drugoj strani. Udarci mačeva o njihove tvrde šlemove i oklope
nisu im smetali da jurišaju u najgušće redove protivnika i za sobom
ostavljaju leševe.
Vođi dveju protivničkih vojski nisu se sretali u borbi. Gomile
ratnika, koje su se mešale i kovitlale, i trupovi pobijenih ljudi i konja, sve
više su ometali kretanje po bojištu.

108

Kad je bitka bila u najvećem zamahu, Sebastijanovi ratnici izjahaše
iz šume. Oni su žičanim naprsnjacima i kacigama, poređaše se iza
vitezova, a seljaci u gomilu iza njih, kao krdo.

Grof Sebastijan podiže golemi mač i uzviknu:
— Napred, za kralja Karla i Austraziju!... Živeli Ripuarci!
Konjanici se probiše kroz šiblje i izleteše na polje.
Burgunđani i Alemani, već dobro proređeni i premoreni, najpre se
pokolebaše, a onda prekidoše borbu. Videći da se i treći umešao u bitku,
kao po dogovoru stadoše da okreću konje prema napadačima. I desilo se
ono što grof Sebastijan i njegovi nisu očekivali. Burgunđani i Alemani,
kao da se nisu do tog trenutka međusobno klali, naglo počeše da se
prestrojavaju. Do maločas smrtni neprijatelji, kao vođeni čekom
nevidljivom silom, sloški dočekaše napadače.
— Smrt Ripuarcima! — dreknu Han. — Napred Burgundijo!
— Smrt Sebastijanu! — podviknu Ditrih. — Napred, u slavu
Alemanije!
Sebastijanovi ratnici jurnuše preko polja i svom žestinom tresnuše u
proređeni i nadohvat stvoreni borbeni red protivnika.
Jašući odmorne konje, a već odavno željni bitke, Ripuarci su
strahovitom brzinom dizali mačeve i sekire i obarali konje i jahače.
— Goni!... Teraj!... Seci!... — vikao je Otokar.
— Za Austraziju!... Za Sebastijana!... — odazivao se Valter.
— Za svetog Sebastijana! — gromko su odzvanjali izbezumljeni
glasovi seljaka koji su se već raštrkali i jurišali na krajeve raskomadanog
ubojnog reda.
Rajnhard se sukobi sa Hanom. Dva viteza otpočeše dvoboj brzo i
silovito. Borili su se kao da se oko njih ništa ne događa. Žestoki borbeni
zanos Burgunđanina, pretvorio se u bes. Zadavao je udarce u želji da
protivnika što pre obori s konja. Rajnhard je na štit i mač dočekivao
munjevitu navalu udaraca i po svojoj navici još žešće napadao.
Graja među borcima, naglo se povećavala. Burgunđani i Alemani,
raštrkani po bojištu, bežali su desnoj i levo. Konjanici su se naglo izvlačili
iz bitke i, šibajući konje, grabili preko polja da se što pre dočepaju šume.
Pešaci, skrivajući se iza žbunova ili zamičući u šibljak, gubili su dah od
napora i straha. Poraženu vojsku, spopala je pomama. Jer, kad ratnik
počne da beži iz bitke, nikakva sila ne može da ga zaustavi. Jedni
pobacaše oružje i posedaše na zemlju, drugi su uzalud jurili po polju
rasplašene konje, a samo neki se dohvatiše šume.
Rajnharda i Hana razdvojiše begunci. Burgunđanin ulete među
Alemane i sa Ditrihom pobeže iz bitke.

109

U to vreme, ljudi su se voleli ili mrzeli prema prilikama koje su
iskrsavale, ili kako je kome odgovaralo. Mogli su ubijati, vršiti nasilja
nad ženama i spaljivati naselja, uzajamno se tamaniti kroz krvnu osvetu i
sve to pokrivati naknadom u volovima, konjima, žitu i oružju. Uz
blagoslov svete crkve, grehovi su opraštani. Biskupi i opati, velikodušno
su stavljali znak krsta izmeću zakavženih, razrešavali ih grehova i vršili
izmirenje protivnika, razume se uz poveliko obeštećenje crkvi. Ali ako se
neko usudio; da premrsi petak, bio je srećan da izdrži pedeset udaraca
goveđom žilom preko leđa, ako već svoj prestup nije okajao obešen o
prvu granu.

Alemani i Burgunđani, bežali su pojedinačno ili u grupama,
zaboravivši na dugogodišnju mržnju. Kojima je pošlo za rukom da
umaknu, delili su izmeću sebe poslednje zalogaje, zaričući se da se
krvavo osvete Ripuarcima. Pri tom su pominjali večito prijateljstvo i
zaklinjali se jedni drugima na vernost.

Daun je sa malim odredom zamakao za brdo odakle su se pojavili
Alemani i pronašao grupu robova.

Njegovi konjanici isekoše do poslednjeg desetak čuvara i oslobodiše
sedamdeset robova. Nekoliko trgovaca, Jevreja i Sirijaca, koji su iz Meca
stigli da otkupljuju robove, odmah stupiše u pogađanje sa vitezom
nudeći pozamašnu sumu novca.

— Lepo... — reče im Daun. — Došli ste da otkupljujete robove... Ko
vam je dao dozvolu za to?

— Kraljica Plektruda... Zlatom smo platili odobrenje...
Vitez škrgutnu zubima:
— Kraljica prodaje svoje podanike bezbožnicima!
— Platili smo... Dobili dozvolu... Ostalo, nas se ne tiče!
— Momci... — obrati se vitez svojima. — Kraljica im je prodala
dozvolu za ovu besramnu rabotu... Ima sedam trgovaca... Spremite
konopce!
Trgovci zavapiše:
— Milost!... Mi smo platili zlatom...
Jedan Sirac se isprsi:
— Ko se usuđuje da veša ljude koji su u milosti kraljice Plektrude?!
— Ja se usuđujem — reče Karus i namače mu omču oko vrata.
Za tili čas, trgovci su visili o jednoj podebeloj grani.
Među oslobođenim robovima, bio je i sacgrof Arnuf sa suprugom
Suzanom i kćerkom Marijom.
— Opet vi! — sa suzama u očima zagrli Arnuf Dauna. — Po drugi
put nas spasavate!

110

Zagrli ga i Suzana i toplo ga poljubi u oba obraza.
Marija je stajala malo po strani i smerno iskosa gledala u mladog
viteza.
— I moja zahvalnost... — tiho reče devojka.
Daun joj priđe:
— Moja sreća... Zahvaljujem bogu što je nadahnuo Alemane da vas
zarobe i da mi pruže priliku da vas oslobodim...
— I ja... — nasmeši se Marija.
Iz kestenjastih očiju devojke blesnuše plemenitost i dobrota, a dve
jedva vidne jamice na obrazima do krajnosti uzbudiše viteza. Daun je
zagrli čudeći se svojoj smelosti. Njihove usne, spojiše se spontano kao da
se samo tako dva bića mogu spojiti u jednu dušu.
— Tvoja je... — smešeći se reče Arnuf.
— Moja?... — zadihano odvrati vitez.
— Kako bi bilo drugačije? — dobaci Suzana. — Dvoje se nađu iako
se ne traže... Neka viša sila ukrsti im puteve i — nađu se!
Među ostalim robovima, bilo je ratnika iz tvrđave sacgrofa Arnufa,
a bilo je i seljaka. Tu se nalazio i vođa naselja Stok.
— Tvoji smo!... Vodi nas!... Borićemo se uz tebe!... — zagrajaše oni.
Osam žena, supruge i kćeri ratnika iz tvrđave, nisu se odvajale od
Suzane i Marije Jedna crnka plamenih očiju i tršave kose, gledala je ispod
oka štitonošu Karusa.
— Ti si junak... — reče mu. — Čuda se pričaju o tvom junaštvu.
— He... — odvrati bivši ugljar. — Još se za sve i ne zna... Tek ima da
se priča... Tvoje priznanje za mene ipak nešto znači... Sam sam. Budi
blizu mene, pa ćeš se uveriti da moja vrednost i u drugom smislu nešto
znači.
Devojka se nasmeja i munu ga laktom u slabinu:
— Za mnom uzdišu svi momci — reče i đavolasto pogleda u
momka. — Ako te skole toljagama, zlo ćeš se provesti!
— Za tebe i život da dam!... — uzviknu momak. — A pored toga i
bar pedeset razbijenih glava momaka koje pominješ... Neka me pamte. A
zapamtićeš me i ti i s ponosom ćeš govoriti kome si poklonila srce i
dušu...
Devojka napući rumene usne.
Grof Sebastijan, iskupio je svoje, ratnike i utvrdio da je poginulo oko
trideset Nekoliko ranjenika, prihvatilo je klempavi monah Rap da ih leči.
On se odmah dade na branje trava. Za kratko vreme je od izgnječeni
cvetića, stabljika i lišća napravio lek.

111

Zarobljenih Alemana i Burgunđana, bilo je pedeset i četvorica.
Stajali su potišteni, pognutih gla

va.
— Ratnici — obrati im se grof — pred vama stoje slava ili smrt!
Pogledajte!... Dva dželata... Birajte!
— Slavu!... Slavu biramo!...— graknuše zarobljenici. — Vodi nas!
Tvoji smo!
— Lepo — reče grof. — Zaklećete se na krstu. Ko pogazi zakletvu
biće rastrgnut. Jeste li saglasni?
— Jesmo...

112

GLAVA DESETA

KRALJICA PLEKTRUDA

Glas o pobedama grofa Sebastijana, naglo se širio i prestizao

glasnike na brzim konjima. Zalazio je po tvrđavama i postajama,
prodirao u gradove i preletao, preko koliba po seocima i naseljima,
noseći sa sobom strah i trepet. Snaga pobednika, dobijala je neviđene
razmere, a porazi pobeđenih, graničila se sa katastrofom. Pričalo se,
dodavalo i uveličavalo: grof Sebastijan do nogu je potukao Sase,
najborbenije germansko pleme, i oslobodio sacgrofa Arnufa i nekoliko
stotina robova; oslobođeni robovi dočepali su oružje i pridružili se
grofovoj vojsci; grof Han iz Burgundije i bivši majordom Ditrih od
Alemanije, jedva su spasli gole živote, ostavivši na bojištu gomile svojih
ratnika. Sa strahom se govorilo da Sebastijan ide nizvodno, levom
obalom Rajne i ništi sve na šta naiđe.

Te glasine, stvarale su nespokojstvo sve do delte Rone, na jugu i
utoka Rajne, na severu. Grofove iz Neustrije spopade strah koji zahvati i
vojvode iz Akvitanije, sve do Septimanije i granice Španije.

I razbojničke družine se pokolebaše, iako, su im boravišta bila
skrivena po jarugama teško prohodnih šuma i u tršću, kraj močvara.
Uveliko se pročulo kako su melez Kartalon Sloven Vlad i Akvitanac Sven
izvukli valjane batine pod tvrđavom grofa Sebastijana, iako je samo ovaj
poslednji dobio toljagom preko leđa od štitonoše Karusa, a Kartalon
poneo strelu zabodenu u butinu.

Svako je strepeo od susreta sa tom vojskom, mada Sebastijan, osim
da bi se odbranio, nikoga nije napadao. Sve živo, bežalo je ispred
Ripuaraca, a strah je osobito spopadao one koji ih ni iz daleka nisu videli.

Jedan odred Akvitanaca, bežao je prema Loari da se sakrije u
vrbacima kraj reke, jer su vođe strepele da im Sebastijan ne preseče put
prema Lionu. Bojali su se, iako je grof sa svojom vojskom u to vreme
uveliko ostavio za sobom Ronu i hitao prema Mozelu.

113

Seljaci po naseljima, iznosili su pred Ripuarce so i hleb, prasad,
kokoške, jaja, sir, voće i vino. Strepeći od naoružanih ratnika, ma koji da
su, usiljeno su se smešili dižući oči prema nebu i glasno ih blagosiljajući,
a u sebi moleći boga da ih se što pre ratosiljaju. Bilo je i takvih koji su se
tada priključivali grofovoj vojsci. Oni su išli pešice ili na kljusadima, u
želji da ih dotaknu zraci ratne slave ili da štrpnu nešto od plena.

Trag vojske grofa Sebastijana, vodio je prema Mecu. Tim tragom,
niko se nije usuđivao da pođe iz bojazni da mu ta smelost ne bude
poslednja u životu.

Tako se desilo da je slava Ripuarskih ratnika postala daleko veća
nego što su Sebastijan i njegovi pratioci želeli. O tajnom pohodu na grad
Mec, više nije moglo biti ni reči. Uzalud su se kretali noću, a dane
provodili po skrovitim mestima. Njihova slava, vratolomnom brzinom,
išla je ispred njih. Još ih je svega pola dana putovanja delilo od cilja, a oni
nisu imali nikakav plan kako da izvedu svoj poduhvat.

Na jednom proplanku, okruženom gustom šumom, vojska se
ulogorila. Ratnici su rasedlali konje i pustili ih da pasu, a vitezi posedali
u hlad.

— Šta sad? — otpoče Rajnhard. — Nalazimo se na domaku grada.
Hoćemo li nastaviti put i pokušati da prođemo kroz veliku kapiju?

Otokar iz Trira se nasmeja:
— To možeš ti... i ovaj Valter! Vi ste ljubimci kraljice Plektrude!
Zelene oči viteza Rajnharda zlobno blesnuše:
— Za takve šale nije vreme! — reče.
— Onda da krenemo svi... — odvrati Otokar.
— Da nas bog sačuva od toga! — uzviknu Valter. — Nećemo stići ni
do kapije, a kiša strela i džilita, sručiće se sa zidova na nas. Nevolja je što
naša slava, umesto za nama, ide ispred nas.
— Kako ući u grad?! — povisi glas Sebastijan. — Nas se i Ripuarci
plaše iako smo njihovi. Danas niko nikom ne veruje. Kraljica je na
oprezu... ako je u gradu...
— Ona je na oprezu iako nije u gradu — primeti Daun. — Glas o
našim pobedama, stigao je do nje ma gde se nalazila. Imaćemo muke i
ispred grada i u gradu ako uopšte prođemo kroz kapiju.
— Ne treba se zavaravati — reče Valter. — U grad nas neće pustiti.
Bila bi ludost jurišati na zidove bez opsadnih sprava.
— Prema tome? — upita Sebastijan.
— Prema tome, ne predlažem ništa, jer ništa se ne može učiniti.

114

— Može... — javi se Arnuf. — Ja ću poći... Povešću nekoliko
pratilaca i kao slučajni putnik proći kroz kapiju. Sa mnom može i
misionar Bonifacije. Treba najpre videti šta se tamo događa.

— Ovo bi moglo da se prihvati — reče grof. — Zaista ne znamo šta
se zbiva u gradu.

Otokar dobaci:
— To ne znamo. Ali ja znam šta će se dogoditi. Svakome je poznato
da uz tvoju vojsku idu Arnuf i Bonifacije. Gde su ta dvojica, tu je i
Sebastijan. Tu su i Rajnhard i Valter... Njih kraljica očekuje sa glavom
grofice Gertrude na tanjiru. Umesto toga, Rajnhard joj dovodi grofičinog
supruga Sebastijana, i to živog, bez tanjira, okruženog ratnicima
ovenčanim slavom. Zbog toga ću poći ja. Mene niko ne poznaje. Niko me
ne očekuje. Mogu i Daun i njegov štitonoša...
— Za Dauna se zna da je uz nas — primeti grof.
— Zna se za Dauna, ali ga niko nije video. Neka promeni ime, ili
prosto, neka bude bezimeni vitez svetoga Grala.
Najposle se složiše da Otokar, Daun i Karus krenu prema gradu.
— Povešćete i Petronija — reče grof. — Idite kao vitezi. Obojica
morate imati štitonoše.
Klempavi monah Rap priđe grofu i duboko se pokloni:
— I ja bih s njima — reče. — Napred krst i ja, za mnom vitezi pa
štitonoše. Niko se neće usuditi da juriša na krst.
— Neće, istina je... Poći s njima.
— I ja bih... — dobaci monah Antun.
— Šta ćeš nam ti? — obrecnu se Otokar. — U svojoj ludosti, bacićeš
na nekoga anatemu, pa će da puca po našim leđima!
— Bezbožniče! — siknu starac. — Mogao bih te...
— Ništa ti ne možeš! Ostani gde si i slušaj pobožne reči oca
Bonifacija. Od njega možeš naučiti šta je prava hrišćanska nauka, i da
razlikuješ zmiju od goluba!
— Bacajte se na konje i najprečim putem prema Mecu! — reče
Sebastijan.
Rap se obrati Bonifaciju:
— Imam u nedrima nož, a u torbi svete reči is pisane na papirusu.
— Trebaće ti i jedno i drugo... Nosi se! — nasmeši se misionar. —
Ako neko digne ruku na tebe, sigurno je bezbožnik. A verujem da umeš
da barataš nožem.
— Sodoma! Ovo je Sodoma! — uzviknu Antun krsteći se. — Monah,
sluga gospodnji nosi nož!

115

— Sovuljago! — podviknu Otokar. — Ako i dalje budeš
kukumavčio, taj nož ćemo isprobati na tebi!

— Dosta više! — planu Rajnhard. — Polazite! Ako se ne vratite do
sutra u ovo doba, u grad će poći druga grupa.

Pošli su. Iza jednog debelog stabla izađe Marija, priđe Daunu i
uhvati vođice njegovog konja.

— Sve sam čula — reče uzbuđeno. — Idete u čeljusti zmaja!
— Eh — odmahnu rukom vitez. — Možda ćemo, se vratiti.
— Možda?... Poubijaće vas ili baciti u tamnicu!
— Neka i to bude ako je božja volja... A ti... Čekaj me.
— Čekaću do sutra u ovo doba. Ako ne dođeš, dolazim za tobom.
Vitez joj steže ruku:
— Ne!... Zaklinjem te! Živi i misli na mene... Ti si jedino biće koje će
me doživotno pamtiti...
Marija ostade gledajući tužnim očima za konjanikom koji zamače u
šibljak.
Napred je jahao Rap. Išli su najprečim putem. Konji su se s mukom
probijali kroz gustiš, gacali po debelom sloju natrulog lišća i obilazili
stabla, na ponekim mestima česta, jer su po tri ili četiri rasla iz istog
panja. Tuda se i pešak Jedva mogao provlačiti, a oni su gonili konje.
Debele grane, izrasle su nisko, a prema krošnjama, izbijale su sve tanje,
pa su drveta pri vrhu strčala u vis kao šiljci.
— Kroz ovakvu šumu ide se u pakao — reče Otokar.
— Probićemo se nekako... Sjašite! — reče monah.
Sjahali su i poveli konje, vukući ih za vođice i vičući do
promuklosti, jer su životinje, izgrebanih grudi, trbuha i vratova, trzale
unatrag. Monah je pronalazio prolaze i kozje staze u šibljaku i provlačio
se.
— Ovuda ni životinje ne prolaze — reče Karus.
— Lažeš, seljače! — dobaci Otokar.
— Hm! Lažem? — odvrati štitonoša. — A ti? Bolje bi bilo da iscediš
tu bubuljicu, što ti se posadila na vrh nosa. Kraljicu će muka spopasti
kad te vidi!
Daun se nasmeja:
— Ako je ne očaramo svojom lepotom, nema nam povratka.
— Zato i kažem — reče Karus.
— Seljače, postao si drzak! — odreza Otokar. — To će te odvesti
pravo na konopac za sušenje rublja... A dotle, budi spokojan... Vodi nas
Rap, sveti čovek...

116

— Zbog toga se i pribojavam — odvrati Karus. — Taj će nas odvesti
pravo u raj, jer ti sveti ljudi...

— Pa da, sveti ljudi... Monaha vodi prst božji! — skrušeno reče
Petronije.

— Molim te, ostavi se tog prsta! — podviknu Otokar. — Lepo kaži:
božja volja, i kraj!... Je li? — obrati se monahu. — Osim noža u nedrima,
rekao si da imaš i nešto u torbi?

— O tome zasad ćutim.
Najposle, premoreni ljudi i konji izbiše na čistinu. Neko vreme,
proveli su oko konja, vadeći im trnove i iglice četinara pozabadane po
koži.
— Sad jašite i trk! — uzviknu Daun.
Gonili su konje preko livada i oranica. Protutnjaše kroz jedno
naselje, ne obzirući se na seljake koji su zaprepašćeno gledali za njima iz
oblaka prašine. Uskoro izbiše na džombasti put za Mec.
Monah Rap, jezdio je na čelu, valjda zato što je bio bez oklopa i
oružja, mršav i lak kao torbica, ili što je imao najbržeg konja.
Mec je bio okružen visokim zidovima sa prorezima i zupcima za
strelce i kulama za izviđanje i dobru odbranu. Oko zidova nije bilo jarka
sa vodom.
Rap skide krst od abonosova drveta, koji mu je visio o pojasu,
podiže ga i razvika se:
— Neka su blagosloveni koji žive pod znakom svetoga krsta!
Svevišnji nad nama nagradiće svakoga i pružiti mu dostojnu platu ako
prikloni glavu pred raspećem! Slava bogu na visinama! Blagoslov onima
čija je duša prosvećena!
— Kako lepo rečeno... — sa suzama u očima izusti Petronije.
Na kuli, iznad kapije, pojaviše se nekoliko glava. Jedan stotinar se
prekrsti i gromko podviknu:
— Amin!... Otvarajte kapiju!
Rap nastavi:
— Dolaze poklonici svetoga Grala. Kuda oni proću, ostaje svetao
trag!
— Ovakvu vucibatinu u životu nisam video! — izusti Otokar.
— Ne huli, bezbožniče! — preseče ga pogledom Rap. Ovo znanje
nisam stekao u manastiru od opata Sepa. Taj ne ume ni pet reči da sroči a
da ne počne da štuca i prevrće očima... Mene je bog nadahnuo i pozlatio
mi jezik.
— Samo tako... Samo tako... — progunđa Otokar.

117

Kapija na gradu, bila je napravljena od debelih hrastovih balvana
obloženih gvozdenim pločama, jaka kao grom. Ko bi se usudio da juriša,
na glavu bi mu se sručila gomila kamenja, poneki balvan, rastopljeno
olovo ili vrelo ulje.

Četiri snažna ratnika s mukom otvoriše jedno krilo preteške kapije.
Pet konjanika ujahaše u grad.
Desno i levo, stajali su ratnici, u redu kao na paradi, skrušeni i
pognutih glava. Monah Rap sjaha i predade vođice Petroniju. U
podignutoj desnoj ruci, držao je crni krst, a levu je stavio na grudi u znak
predanosti bogu.
— Rap... Sveti Rap... Monah pri bogu! — uzviknu Karus.
Monah zavapi:
— Adveniat regnum tuum... Fiat voluntas tua...
— Oh, kakva sreća za nas! — začu se nečiji uzdah iz gomile.
— Ovaj je moćniji od Bonifacija! — dobaci drugi.
— Taj bi Bonifacija zadenuo za čarapu, samo da nije bos —
progunđa Otokar.
Ratnici su klicali:
— Sveti Rap... Uz njega poklonici svetoga Grala...
Karus dobaci:
— Taj pokretom ruke može da pomeri Mesec, a Sunce da ugasi kao
sveću!
Daun se obrati jednom stotinaru:
— Majordomi i kraljica? Jesu li u gradu?
— Kraljica je tu, a majordomi se tuku sa Sasima na Rajni.
— Neka je slava bogu i svetome Rapu! — reče Otokar dižući pogled
prema nebu. — Kraljica nam je ovog časa neophodna, a majordome neka
gospod štiti i neka im pomogne u pravednoj borbi.
Monah je blagosiljao ratnike, žene, nadnosio ruke nad decu i starce
koji su odasvud povrveli Kao da govori sa predikaonice, uzvikivao je:
— Sanctificietur nomen tuum... Benedico vos in nomine Christi… Sic
transit gloria mundi... Vanitas vantatum... Cerebrum non habet...1
Daun se glasno nasmeja:
— Ovaj sveti otac zaista cerebrum non habet! — progunđa Otokar.
— Nema, nema... — odvrati Daun. — A ni mi uz njega.
Vest o svetome Rapu, brzo se pronela kroz grad. Sve živo pohrli
prema trgu, gde je povorka, vukući se, naposletku stigla. Mnogi su bili

1 Neka se sveti ime tvoje... Blagosiljam vas u ime Hristovo... Tako
prolazi slava sveta... Ništavilo od ništavila... Nema mozga...

118

na kolenima, a oni najpobožniji, gurali su se da dopru do monaha, obgrle
mu kolena i poljube kraj od mantije.

— Ovo je čudotvorac! Dok trepneš, stvoriće čudo! — opet podviknu
Karus, počinjući da veruje da im put neće biti uzaludan.

— Ako ne napravi čudo, rulja će nas rastrgnuti!
— tiho dobaci Otokar Daunu.
— Videćemo — odmahnu rukom vitez.
— Bojim se da nećemo imati vremena da vidimo
— odvrati Otokar. — Čudo u Mecu zasešće nam u grlu.
— Eh — primeti Daun terajući šakom muvu koja mu se ispod
podignutog vizira motala oko nosa. — Čudo nas jedino može spasti!
Monah Rap, videći da je naprečac postao čudotvorac, maši se torbe
ispod pazuha i izvadi svitak papirusa, razmota ga i gledajući u nebo
uspori hod.
Na papirusu, preko sastruganih slova paganskih pisaca, video se
krst upisan crnom bojom. Ispod njega bio je tekst: Per me in vitam
aeternitatis.1
Sa blaženih lica, blistali su svetli pogledi. Svi su bili ushićeni iako
niko nije razumeo šta piše na papirusu.
— Klempa je neuračunljiv — sleže ramenima Otokar. — Ako ne
napravi čudo, a sigurno je da ga neće napraviti, propali smo.
Ali Rapu se činilo da još nije postigao ono pravo. On smota papirus,
stavi ga u torbu i izvadi drugi. Na njemu je takođe bio krst, a ispod njega
natpis: In hoc signo vinces.2
Glas o dolasku vitezova svetoga Grala u grad, a osobito čudotvorca
Rapa, stigao je i do dvora. Dva majordoma i nekoliko dvorana, a naročito
gomila žena oko kraljice, pokazaše krajnje uzbuđenje. Kraljica Plektruda,
jedina je ostala dostojanstvena i zagonetna. Izgledalo je da dolazak
svetog čoveka i vitezova iz daleka sveta nju ne uzbuđuje. Jer, ona je
vladarka. Smatrala je da je iznad svega i svakog i da njeno duhovno
stanje ništa ne može do poremeti.
Bila je visoka, mršava, sa upadljivo dugačkim rukama i žilavim
vratom. Glava joj je bila duguljasta i koščata. Na licu se isticao nos,
kukast, a ispod njega velika usta sa modrikastim, tankim usnama, upola
otvorenim, i zubima krupnim i žućkastim. Sive oči, delovale su
sanjalački i pomalo dremljivo. Ali, u nastupu gneva, pretvarale su se
munje, a njihov blesak, naterivao je strah u kosti i najhrabrijim

1 Kroz mene u život večnosti.
2 U ovom znaku ćeš pobediti.

119

velikodostojnicima koji bi se zatekli u njenoj blizini. Jer, jedan
nepromišljen gest ili pokret, ma od koga poticao, mogao je da košta
glave. Kraljica nije verovala nikom. Smatrala je da svet postoji radi nje, a
svi ostali treba da su srećni što ih podnosi u svojoj blizini. Ničije savete
nije primala. Glasnike sa rđavim vestima, predavala je dželatu smatrajući
da se preko njih iskazuje volja i namera sotone. Zato se i događalo da je
često ostajala bez obaveštenja o izgubljenim bitkama, izdaji grofova i
prodorima pljačkaških hordi koje su postajale sve brojnije i drskije.
Glasnicima je bilo milije da sačuvaju glavu nego da stanu pred lice
kraljice Plektrude.

Bila je nadmena, samoživa i do krajnosti sujeverna. Slepo je
verovala u boga i u đavola, pa tako i u čuda koja potiču od jednog i
drugog. Ako je bila uverena da su od boga, postajala je opsednuta
dobrotom, računajući da i na taj način može izvući korist. Ali čudotvorci
nadahnuti đavoljom silom — ako joj se tako činilo — umirali su na
mukama.

O kraljici se šaputalo da potajno živi u bludi, da sablažnjuje mlade
dvorane, čak i naočite ratnike, i da ih bez milosti ubija kad joj dosade ili
kad kao ljubavnici požele da pokažu svoju nadmoć. Jednom je ubila
stotinara, svog ljubavnika, i njegovu ženu, da ova ne bi pričala kako joj je
muž nestao. Njihovog sina jedinca, poslala je u manastir da se od
monaha nauči pismenosti i da se moli za njenu dušu. Mladić je naučio da
piše. Beležio je na pergamentu čuda svetaca i podlosti đavola koji se
mota oko krštenih duša. U nastupu gneva, on je među paklena čudovišta
upisao i ime kraljice Plektrude. Srećom po njega, opaka žena bila je
nepismena, a monasi su ćutali, bojeći se svaki za svoju glavu, mada su
znali da se vladarka kao žive vatre plaši anateme.

Plektruda je zahtevala da joj dovedu monaha Rapa i poklonike
svetoga Grala.

Tri čoveka, ni po čemu slična, prilazila su dvoru, a svetina se uz put
rasipala, bojeći se mesta koje je probitačno zaobići. Čak su i ratnici
zaostajali kao da im od dvora prete kuga ili boginje.

Daun, Otokar i Rap, malo su znali o ćudima vladarke. Ipak, potajno
strepeći, svaki je želeo da se nekako izvuče, da ostane što manje vidljiv i
izbegne neugodna pitanja i iste takve odgovore. Došli su u Mec da izvide
raspoloženje naroda i da provere ratnike i njihovu odanost kraljici. A
evo, moraju da se suoče sa ženom koja drži u tamnici čoveka zbog koga
su prevalili toliki put i izdržali toliko bitaka. Daun i Otokar, proklinjali
su monaha Rapa, a uz njega i Karus koji ga je izvikao za sveca i

120

čudotvorca. A oglušiti se o poziv kraljice, za njih je značilo sigurnu
propast.

Daun je bio vičniji maču nego jeziku. Bio je otvoren, iskren i kao
zolja osetljiv na nepravdu. Najbolje bi bilo da otvara usta samo kad mora
i da odgovara što kraće. Otokar je bio rečit, ali zajedljiv, pa je postojala
opasnost da uprosti i sebe i ostale. Ali bio je trezan i Daun je smatrao da
je to dobar znak.

Monah Rap, već oglašen za sveca i čudotvorca, nije mogao a nije ni
želeo da se odrekne slave koja ga je nenadano ozarila. Ostao je jedina
nada vitezima. Razumljivo je da štitonošama nije bilo mesto u dvoru.
Karus i Petronije, zastali su ispod jedne lipe da čuvaju konje i strpljivo
čekaju svoje gospodare.

— Oh, u kakvo mučno stanje smo zapali! — uzdahnu Otokar. — Da
mi je bar nekoliko gutljaja vina...

Predvodio ih je jedan stari dvoranin koji je držao glavu malo
nakrivo, kao što, je slučaj kod nagluvih osoba.

— Kako ti beše ime? — oslovi ga Otokar.
— Kraljica vas nestrpljivo očekuje — nasmeši se dvoranin.
— Pitao sam kako se zoveš! — viknu Otokar.
— He-e... — oteže starac. — To će se videti kad stignete pred lice
njenog veličanstva!
— Oh! — uzdahnu bubuljičavi vitez. — Ovakvi dvorani, veoma su
pogodni za poverljive razgovore!
Monah Rap se nasmeja:
— Šta te se tiče njegovo ime?
— Ko će da govori? — tiho reče Daun.
— Kome se bude obratila — odvrati Otokar. Jedan drugome
moramo priteći u pomoć. Sad ili nikad. Odgovaraj kratko i ne padaj u
vatru, inače odosmo vragu.
— A ti? — pogleda ga iskosa Daun.
— Ja ću se snaći.
— Govoriću ja — dobaci klempavi monah. — Jedini sam
nadahnut... Ovu moć nisam stekao od opata Sepa u manastiru. Taj vo ni
pet reči ne ume...
— To smo već čuli — prekide ga Otokar. — Uzdamo se u tebe...
Dobro, svetac si i čudotvorac, ali tako ti boga, ne preteruj! I tvoja glava je
u pitanju!
Stari dvoranin se upola okrete, nasmeši se i preko škrbavih zuba
procedi:

121

— Ako budete vešti, kraljica će vas obasuti poštovanjem... Uz vas je
milost božja, a to ona najviše ceni.

Ulice u gradu, bile su uzane i krivudave. Kuće, napravljene od
drvene građe, imale su prizemlje i sprat, širi i prostraniji, Mali prozori,
zatvarali su se kapcima, pa je svetlost u prostorijama bila veoma
oskudna. Grad okružen zidom nije ni mogao da se širi. Samo trg na
sredini, bio je nešto prostraniji. Tu je stajala opštinska zgrada sa
birgermajsterom i majordomima. Na tom mestu, malo izdvojen,
podignut je dvor kao povremeno boravište vladara.

Dvor je bio zidan na rimski način, od kamena i četvrtastih opeka.
Imao je dva ulaza sa zdepastim stubovima, prema dorskom stilu, bez
kamene ploče pri zemlji bez kapitela. Debeli zidovi, ostavljali su utisak
masivnosti, glomaznosti i ubitačne hladnoće. Mesto stakla, na prozore su
postavljeni kapci od borovih dasaka. Leti su stajali širom otvoreni a zimi
zatvoreni. Očigledno, nikome nije smetala ni letnja promaja ni zimska
zagušljivost. Pod u auli, bio je obložen kamenim pločama, nevešto,
spojenim, pa je iz pukotina izbijao zadah na buću i vlagu.

Dva viteza i monah uđoše u ogromnu dvoranu. Dva stola na sredini
i klupe oko njih, izgledali su sićušni u tolikom prostoru, iako je za svaki
sto komotno moglo da sedne trideset duša. Po podu su bile prostirke od
sirove vune, drečeće crvene, žute, zelene i plave. Neke su bile izvešane
po zidovima. Vonj na prašinu, širio se iz njih i hvatao za nozdrve.

U jednom uglu, stajalo je prestolje sa pet stepenica i na njemu presto
obložen pločicama od čistog zlata. Desno i levo, bila su dva srebrna
čiraka visine čoveka. Na svakom se nalazila po jedna sveća, debela kao
ruka. Iza prestola, visile su svilene tkani ne različitih boja. Njihovi
nabori, presijavali su se pod svetlošću slabačkih plamenova.

Na prestolu je sedela kraljica Plektruda, a okolo su stajali dvorani i
dvorkinje, svi odeveni u svečana ruha različitih boja i kroja. Niko od njih
nije se usuđivao da sedne u prisustvu kraljice.

Bilo je rano popodne. Kroz otvorene prozore bleštala je dnevna
svetlost, ali je jedva dopirala do ugla u kome je stajao presto. Tako je
svetlost sveća jedina okruživala kraljicu ističući grivne od masivnog zlata
na njenim mršavim rukama. Haljina od damasta višnjeve boje,
zakopčana do grla, krasila je vladarku. Oko vrata, visio joj je lančić i na
njemu krst sa dijamantom veličine oraha, Dijamant, uglavljen na mestu
gde je nekada stajala glava Hrista, blistala je kao magijsko oko. Niz gole
kraljičine ruke, visile su dve pole od zelene svile, ističući bledo, lice i sive
oči vladarke. Na nogama je imala otvorene sandale sa kaišima
uokvirenim zlatnom srmom. Na glavi, mesto svilenog ukrasa u obliku

122

kape, stajala je teška kruna, načičkana dragim kamenjem svih boja i
veličina.

Kad monah i vitezi uđoše u dvoranu, za trenutak se sve glave
okretoše prema njima i odmah prema kraljici. Ona ih odmeri pogledom
dok su prilazili. Onda mahnu jednom dvoraninu obučenom u raskošne
haljine, zelene kao trava. On kleče na levo koleno i nakrivi glavu da bolje
čuje zapovest.

— Majordomi... — tiho reče Daun.
— Svakako — odvrati Otokar. — Kao petao, samo mu je zabranjeno
da kukuriče.
Monah napravi rukom znak krsta prema dvoranima. Kraljica šapnu
nekoliko, reči majordomu. On poskoči i dade znak ostalima da se udalje
Bilo je očevidno, da vladarka želi da ostane nasamo sa vitezima i
monahom.
Stajali su na pet koraka od prestola. Sa divljenjem su gledali
prekrasnu haljinu, krunu i nakit i bez oduševljenja ženu mršavu i
poodmaklih godina. Ona ravnodušnim pogledom preće preko monaha,
zanemari Otokara i zagleda se u Dauna. Lepo lice i vitki stas viteza,
smesta joj padoše u oči. Mrdnu desnom obrvom i nasmeši se krajičkom
usana.
Daun se duboko pokloni, za njim Otokar, a monah se i ne pomače.
— Ko ;je od vas najglavniji? — žmirnu kraljica.
— Svi... — odvrati Daun. — Svaki na svoj način.
— Ni po čemu nismo slični, a svaki je ol nas zaslužan pred bogom i
ljudima — reče Otokar. — Monaha Rapa mnogi ubrajaju među svece, a o
njegovim čudima uveliko se priča... Ovaj neznani vitez, poklonik je
svetoga Grala, a uz njega i ja. Mi smo, svetla kraljice, na dobrom putu da
ga nađemo.
— Da nađete sveti Gral!? — grlenim glasom uzviknu kraljica i prvi
put se promeškolji na prestolu. — To nisu mogli ni vitezi kralja Artura!
— Bili su grešni. Gospod nije uslišio njihove molitve — primeti
monah. — Takvu sreću može da doživi samo jedan, najodabraniji.
Oči kraljice Plektrude blesnuše kao u deteta. Ona se obrati Daunu:
— Šta ćeš, časni viteže, učiniti ako taj sveti pehar pronađeš?
— Šta ću učiniti? — kao začudi se Rap. — Pokloniće ga nekom
manastiru i tako steći sigurnu ulaznicu u raj.
— Divno! — pljesnu rukama kraljica. — Prekrasno!... A zašto ga ne
bi poklonio meni?
— I to je moguće... — pognu glavu Daun. — Rado... Vrlo rado...
Pokloniću ga veličanstvenoj...

123

—...jedinstvenoj i bogobojažljivoj kraljici Austrazije! — dodade
Otokar.

Monah diže kažiprst i svečanim glasom reče:
— Samo pod jednim uslovom... Kad joj dođe vreme da stane pred
lice Gospodnje, da ga ona lično preda u ruke Hristu!
Dva viteza se zapanjiše.
„Propali smo!” pomisliše proklinjući čas kad su pristali da
neuračunljivog monaha povedu u Mec.
Međutim, kraljica bez kolebanja prihvati uslov kao moguć i
ostvarljiv. Ona se opusti na prestolu, podboči rukom bradu i utonu u
blaženo sanjarenje.
— Eh... — uzdahnu. — Prihvatam uslov i molim boga da usliši
moju i vašu želju. Takav emisar bio bi najsrećniji među smrtnima... A ti,
časni oče, kažu da si čudotvorac... Je li ta moć od boga?
Monah se zagleda u tavanicu.
— Ti kaza... — reče.
— Svakako, od boga... — dobaci Otokar. — Naš brat u Hristu,
skroman je i skrušen. Ne želi da govori o sebi...
Kraljica dohvati zvono koje joj je stajalo pri ruci, na stočiću, kraj
prestola. Na oštar zvuk, razmače se zavesa u dubini i jedna dvorkinja
uće klanjajući se.
— Donesi vino i četiri pehara — reče kraljica.
— Tri... Samo tri... — skromno primeti Daun. — Ja ne pijem vino. I
neću ga piti dok ne ispunim zavet...
— Zavetovao se — dodade Otokar. — Vino neće ni pogledati dok
ne nađe sveti Gral.
— Oh!... — uzviknu kraljica. — Sveti Gral!... Sveti Gral!... Sveti
Gral!... — ponavljala je upirući pohotljiv pogled u Dauna.
Dvorkinja donese tri pehara poređana oko kondira na srebrnom
poslužavniku.
Oči Otokara i Rapa zasvetlucaše. U viteza zbog vina, u monaha
zbog srebra. Obojica iskapiše pehare. Kraljica otpi nekoliko gutljaja i
zagleda se u monaha.
— Čudotvorac?... Svetac?... — reče.
Otokar se raspriča:
— Svojim sam očima video prošle godine kad je jednim pokretom
ruke skrenuo oblak skakavaca na drugu stranu... On je u stanju i poplavu
da zaustavi...
Kraljica ustade, priđe monahu i unese mu se u lice:
— Jesi li od boga ili od đavola? — reče potmulim glasom.

124

Rap izdrža njen pogled i ne pomače se s mesta. Njegove crne oči,
prkosno su svetlucale. Vitezi su stajali kao opčinjeni. Shvatili su da je
počela igra života i smrti.

Ništa slično, ne pojavi se na monahovom licu. Daunu se činilo da je
Rap sišao s uma, da namerno srlja u propast, jer želi da bude mučenik i
da se na taj način potvrdi kao svetac.

Monah progovori:
— Ja sam jedan od retkih koje je za života ozarila milost gospodnja.
Teško onome ko se usudi da digne ruku na mene!
Kraljica buknu:
— Znaš li da jedan moj mig za svu trojicu znači smrt ili život?
Rap se zagleda u tavanicu i otpoče:
— Zaista, zaista vam kažem: ako zrno pšenično padnuvši na zemlju
ne umre, onda jedno ostane; ako pi umre, mnogo roda rodi!1
— Božji čovek! Tako mi boga, živ se posvetio! — uzviknu Otokar.
Kraljica ustade, upre prst u monaha i viknu:
— Učini čudo i poverovaću!
Još uvek gledajući u tavanicu, Rap nastavi:
— Blago onima koji ne videše a verovaše!2
Opaka žena klonu na prestolu.
— Nećeš nas umoriti — reče Rap — jer naša smrt znači tvoju
propast...
Zaćutaše.
Dva viteza prvi put se usudiše da ukrste poglede, a monah, kao da
je sam sa sobom usred pustinje, mrmljao je molitve na latinskom.
Kraljica, bleda i sa rukom na srcu, sklopila je oči naslonivši glavu na
naslon prestola. Ruke su joj podrhtavale, a usne se stiskale i opuštale.
Pokušavala je da progovori.
Monah joj priđe, kleče na oba kolena i diže krst sa njenih grudi:
— Poljubi i pokaj se! — reče.
Žena otvori oči, nasmeši se i poljubi krst.
— Lud je... Poludeo je... Oboje su ludi... — prošapta Otokar.
— Šta želiš, brate u Hristu?... Sve ću učiniti... Kaži...
— I kazaću... — ustade monah. — Grof Sebastijan stekao je milost
gospodnju Njegova supruga, otišla je među senke, po tvojoj volji... Njen
život pao je na dušu viteza Rajnharda koga si ti poslala... I Rajnhard je
umro. Pao je u dvoboju, nanovo se vratio u život i sad živi.

1 Jevanđelje po Jovanu, 12, 24.
2 Jevanđelje po Jovanu, 20, 29.

125

— Živi?!... — zavapi kraljica. — Ko ga je povratio u život?
— Ja!... A sad čuj... Ovde, među sužnjima, sedi mladić koga si iz
obesti osudila na propast. Gospod me je uputio u Mec. Došao sam po
njega, da ga odvedem u manastir svetoga Martina. Karlo spada među
odabrane i njemu je mesto kraj raspeća, voštanih sveća i monaha...
— Karlo! Sin moga upokojenog supruga Pipina!... Da, da... Živ je...
— Sreća tvoja! Gospod ti se nasmešio...
— Pustiću ga. Neka ide... Neka se i na njega iskali božja milost... —
kao za sebe progovori kraljica Plektruda.
— Monah nije lud! — šapnu Otokar Daunu.
— U pravu si... — sleže vitez ramenima.

126

GLAVA JEDANAESTA

GROM IZ VEDRA NEBA

Kako je vreme prolazilo, grofa Sebastijana i njegove pratioce,

spopadalo je sve veće nestrpljenje. Rajnhard i Valter, najviše su bili
uznemireni. Dobro su poznavali kraljicu Plektrudu i njene ćudi i bili
uvereni da se ni vitezi ni monah neće vratiti. Imala je ona uhode među
dvoranima i ratnicima, a isto tako i savetodavce koji nisu birali sredstva
da joj se udvore. Prokljuviće oni ko su dva viteza i šta ih je dovelo u
grad. Klempavog Rapa nisu pominjali, jer im nije bio važan, ili su
smatrali da njega kao monaha, makar i ništavnog, niko neće taknuti.

— Srećom, niko ih ne poznaje — reče Rajnhard. — Niko ne zna
kome pripadaju, osim ako se Otokar u pijanom stanju ne oda, ili ako
božja volja ne okrene leđa.

Valter zavrte glavom.
— Trebalo je da nas dvojica pođemo...
— I da padnemo pravo u ruke opakoj ženi! Zna ona da smo uz
Sebastijana.
— Zna prokletnica! — uzdahnu Valter.
Grof Sebastijan primeti:
— Čemu se možemo nadati čak i ako se vrate naši prijatelji?... Kako
da dođemo do sužnja?... Čudo, samo čudo može nam pomoći!
— Kraljicu treba ubiti! — škrgutnu Valter.
— Treba... ali ko? — raširi ruke grof.
— Ja... Ja ću je ubiti! — dobaci Rajnhard.
Sebastijan mu stavi ruku na rame:
— Ne zavaravaj se, prijatelju. Nećeš stići ni do ulaza u dvor, niti ćeš
videti kraljicu sve dok te ne izvedu na mučilište.
— A šta ćemo dobiti ako se ona dvojica i vrate? — reče Arnuf. —
Doneće nam vest da je Pipinov sin u tamnici i to je sve.
— Čudo, samo čudo može nam pomoći! — zavapi monah Antun.
Misionar Bonifacije progovori:

127

— Čudo!... Mnogo se pominje čudo! Svi ga očekuju i veruju u nj. A
ja vam kažem da u prirodi ništa ne biva slučajno. Postoji zakon
nevidljive sile... To je bog!... On stvara poredak koji niko ne može
promeniti. On upravlja svetom, ruši i podiže carstva, skida vladare s
prestola, a prosjake uzdiže do vrha. Sve vidi, sve čuje, ne zanemaruje
ništa... Njemu nisu potrebni posrednici u vidu čudotvoraca... Po svojoj
volji, izdvojio je čoveka, uspravio ga na dve noge i dao mu mogućnost da
glavu, lice i pogled upravi prema nebu, suncu i zvezdama i da oseti
njihovu silu i lepotu. A zašto?

— Zašto? — kao odjek upita Arnuf.
Misionar se nasmeši:
— Zašto?... Jer treba da vidi i shvati veličinu svoga tvorca. Poslao je
na zemlju sina da zabludelima pokaže put kojim treba ići. I Hristos je,
radi spasenja ljudskoga roda, na svoja pleća uzeo grehe celoga sveta. Za
ljude i njihovo dobro, umro je na krstu... Braćo moja — podiže glas
misionar — nema većeg zločina nego pogubiti nevinog!... Sveti se to do
devetog kolena, jer taj greh se ne oprašta... Isus je umro nevin. Još je pred
svojim ubicama uzviknuo sa krsta: „Oprosti im oče, jer ne znaju šta
čine... Nisu znali šta čine jer im je razum bio pomračen.
— Rekao je! Tako je rekao! — dobaci Arnuf.
— Rekao je, umro i vaskrsao! Ustao je iz mrtvih da pokaže zlim i
dobrim kolika je moć božja... Nije tu Gospod učinio čudo. Učinio je da se
oglasi ništavna granica izmeću života i smrti. On, gospodar duha i tela!...
Njegova volja je zakon!...
— A satana? — bojažljivo upita monah Antun. —
Daleko bio od nas, da li i on...?
— I on je tu... Boravi u nama ili kraj nas... Bodri rđave i navodi ih na
zlo kako bi naudio dobrima...
Antun zaneme. Beseda ga je porazila.
— I zato, braćo moja — nastavi Bonifacije — borimo se da u sebi
gajimo dobro i plemenito, da u svakom čoveku tražimo iskru koju je
svojim rođenjem doneo i nosi je kroz život. Jer nema čoveka u kome ne
tinja iskra dobrote. Ona je mirisna i blagonosna kao rajsko cveće kad se
rasplamti iz pupoljaka! I ne dozvolimo da ga korov zla uguši!
— A bezbožnici? Zar i oni?!
— I oni... Ako u njihova srca užegnemo svetu vatru, osetiće
blaženstvo božje. Na nama, monasima je da širimo među njima ljubav
prema čoveku i preziranje smrti radi dobra drugih.
— Oni nas, monahe, muče i ubijaju!

128

— Brate... — blago ga pogleda misionar. — Budi zahvalan bogu ako
umreš na tom poslu, jer je ta milost samo odabranima data.

— Znači, bezbožnike ne treba ubijati?
Bonifacije se nasmeši:
— Boni pastoris gregem tondere non deglubere!1
Takvim i sličnim razgovorima, vitezi su skraćivali vreme.
U zoru, sa ivice šume se oglasi stražar.
Sebastijan se prenu.
— Neko se približava... Dolazi iz Meca... I to dolazi obilaznim
putem.
— Videćemo ko je... — ustade Valter i mahnu rukom dvojici ratnika
da ga prate. Pojahavši konje, zamakoše u šumu.
Prvi se pojavi monah Rap, kočoperan i krepak. Za njim su jezdili
Daun, Otokar, Valter i vitez širokih pleća i sa dugom kosom i bradom.
Povorku su završavali Karus, Petronije i dva ratnika koje je Valter poveo.
Kad se grupa primače bivaku, Sebastijan uzviknu:
— Gospode!... Da li me oči varaju?... Ovo je grem iz vedra neba!...
Desilo se čudo!
— Nije čudo — reče Bonifacije. — Znamenje je to... Milost
gospodnja, sveobuhvatna i neshvatljiva, pokazala je svoje veličanstveno
prisustvo!... Pred nama je vitez Karlo, sin pokojnog Pipina Heristalskog.
Do juče sužanj, sutra će postati kralj! Nije on došao slučajno. Razrivena
franačka država, dobila je vođu i spasioca.
Nekoliko trenutaka, svi su stajali kao opčinjeni.
Prvi progovori monah Antun:
— Preblagi Bonifacije, ipak se desilo čudo!
Starac prkosno prevali očima po svima i pobedonosno sede na jedan
panj.
— Da... To je nedokučiva tajna koju svi nazivaju čudom — odvrati
misionar smešeći se. — Neka bude čudo...
Otokar upre prst u Antuna.
— Od svih čuda, ovo je najveće... i najgluplje — reče.
Svi se nasmejaše, a monah žestoko frknu kroz nos.
Karlo je bio osrednjeg rasta, ali razvijen u plećima. Na licu su mu se
isticale krupne oči orahove boje. Nos mu je bio pravilan, sa izrazito
istaknutim nozdrvama. Naročito se isticala čvrsta donja vilica. Iz celog
lica, izbijala je energija i u isto vreme odlučnost koja nagoni na
poštovanje. Ipak, na tom licu je bilo i neke pitomine, često vidljive kod

1 Dužnost je dobrog pastira da stado šiša a ne da ga guli.

129

ljudi koji su dugo tamnovali. Monah Rap mu je potkresao kosu i bradu,
što je još više istaklo lepotu mladoga čoveka.

Otokar prvi sjaha.
— Evo sužnja zbog koga smo prevalili toliki put i borili se sa
hrišćanima i bezbožnicima.
— Zar je moguće?... Kako se to desilo? — hvatao se za glavu
Sebastijan. — Kome je pošlo za rukom da od one paklene žene izmoli
milost?
Karlo upre prstom u monaha Rapa:
— Ovome... — reče.
— Kakva ništavna prilika! — progunđa Antun.
— Zaviri mu u dušu! — planu Otokar. — Jednim pogledom,
sagoreće te kao munja!
— Kao munja? — prožvaka starac.
— Bez njega bi vaš trud bio uzaludan — nastavi Karlo. — Kroz tri
dana, ja više ne bih bio među živima...
Vitezi su sjahali. Kad posedaše oko vatre, kraj koje se na ražnju
pekla srna, učestaše pitanja. Štitonoša Karus im prinese dva meščića s
vinom i pehare.
— Za ovo se pobrinuo naš oprobani prijatelj Otokar — reče. — On
sa svakim podrumarem sklapa večno prijateljstvo.
Kad su ispraznili pehare, Karlo uze reč:
— Tri puta je htela da me preda dželatu. Čudio sam se šta je
sprečava, dok nisam uvideo da je to neka vrsta mučenja: najpre ubiti
dušu, pa onda telo. Misionar Bonifacije, dvaput me je pripremao za smrt.
Treći put, jedan monah koji se razume u Sveto pismo koliko ja u latinski
jezik. Ščepao sam ga za gušu i priznao je da mu nedostaje znanja za
popovsku rabotu, ali da se razume u potkivanje konja i iskivanje raonika,
bradvi i sekira. U strahu mi je rekao da je kraljica pogubila moju majku,
jednu sestru i brata...
Karlo se obrati Sebastijanu:
— Verujem da je moja druga sestra, Gertruda, još u životu? Tvoja
supruga... Nadam se da si je sačuvao?
— Živa je i zdrava — odvrati grof. — Kraljica je poslala Rajnharda
po njenu glavu, ali vitez se predomislio i prišao nama kako bi sačuvao
svoju.
— Zahvaljujem i tebi, i Rajnhardu, i svima koji se nisu ustručavali
da nam pomognu. Ova dva viteza i mladi monah, uspeli su da utiču na
kraljicu da me pusti. Još ne mogu da shvatim kako im je to pošlo za
rukom.

130

— To se ne može shvatiti — reče Daun. — Vodila se borba između
dva duha. Pobedio je jači.

— Monah Rap — dobaci Otokar. — Trebalo je videti kako mu vatra
seva iz očiju. Siguran u sebe, smoždio je kraljicu Plektrudu! Sila!
Duhovna snaga... A možda je i lud!...

— To, to... progunđa monah Antun.
Karlo nastavi:
— Nije me držala u tamnici sa ostalim sužnjima. Živeo sam u odaji,
čistoj i urednoj. Imao sam i slugu. Retko me je posećivala, ali je uvek
govorila: „Ti nisi običan sužanj. Ti si sin jednog kralja. Umrećeš kako
dolikuje princu. Niko u ovoj zemlji neće moći da mi prebaci da sam
rđavo postupala s tobom, ali će svako reći da sam dobro učinila što sam
te smakla. Mogu te pogubiti danas, sutra, ili kroz godinu dana... To je
jedna vrsta mučenja koju današnji svet ne može da shvati. Iščekivanje
smrti, teže je nego sama smrt. Tvoji rođaci, svi su pobijeni osim sestre
Gertrude... Ali, uskoro ćeš videti i njenu glavu...
— Kakav pakao od žene — uzviknu Otokar.
Srna je bila ispečena. Vitezi se prihvatiše jela
zalivajući ga dobrim vinom. Međutim, svako je razmišljao šta treba
učiniti da se Plektruda ukloni sa prestola. Bilo je sigurno da oholu i
surovu kraljicu neće tako lako smaći. Ostao, je drugi važan deo posla i
trebalo ga je obaviti što pre. U Mecu, niko nije gajio osobitu naklonost
prema nadmenom veličanstvu, ali je majordome i grofove vezivala
zakletva. Uz vladarku, moraju biti smaknuti i njeni kletvenici i
sahranjeni sa svojim zakletvama.
— Došao, je odsudan trenutak — reče Sebastijan. — Imamo oko pet
stotina ljudi. Nisu svi vični ratovanju, ali su dobro naoružani i željni
borbe jer ih je nekoliko puta okrznula slast pobede. Verujem da će se
dobro boriti.
— Svi znaju i zašto se bore — primeti Rajnhard.
— Znaju, svakako — dobaci Otokar, pa se razvika: — Živeo Karlo,
sin Pipina Heristalskog!
— Živeo!... Živeo!... — prihvatiše vitezi i ratnici.
— Oklevanja nema! — podviknu Rajnhard. — Udarićemo na Mec,
opkoliti grad i živu dušu nećemo pustiti da izađe. Kraljičina vojska, bori
se sa Sasima na donjoj Rajni. Predvode je najzagrižljiviji majordomi. S
njima se moramo boriti kao najžešći neprijatelji. Ako zauzmemo Mec i
smaknemo Plektrudu, gotovo je s njima. Dakle, kraljicu treba uhvatiti ili
ubiti.
Daun se namršti:

131

— Ubiti ženu?! Ko to uradi, doživotno gubi vitešku čast.
— Zašto? — počeša se Valter iza uha. — Ubiće je Rajnhard. Za njega
viteška čast nikada nije bila prepreka da čini zločine.
— I to mi kažeš ti! — škrgutnu zubima Rajnhard, pa mu raspali
žestok šamar. — Imaš li još štogod?
— Imam — podskoči vitez. — Skidaj oklop i šlem! Tući ćemo se
pesnicama! Ovaj šamar, žestoko ćeš mi platiti!
Dok su se vitezi u čudu zgledali, Valter i Rajnhard stadoše jedan
prema drugom, gologlavi i u kožnim prslucima.
Vitezi i ratnici počeše žagoreći da se okupljaju oko boraca. Bilo je to
vreme kad ljudi nisu imali nikakvih duhovnih zadovoljstava koja bi im
razbila dosadnu čamotinju. Zbog toga su i ratovali gotovo bez razloga,
tukli se, napadali jedni druge i beskrajno se vežbali u veštini borenja.
Neprekidna borba, bila im je, pored lova, jedino uživanje! Pesnica,
sekira, dobar udarac mačem, bili su neuporedivo značajnije nego bilo
kakva mudrost. Ko nije umeo ili hteo da se bori, a nije kaluđer ili kmet,
nije zasluživao nikakvo poštovanje i jedva mu se priznavalo da je živ
čovek!
Imajući u izgledu dobru predstavu, gomila ratnika očas zaokruži
borce.
— Zar ćemo dopustiti ovo? — obrati se Sebastijan Karlu.
— Zašto da ne? Neka se tuku... I ja bih voleo da se ogledam sa
pobednikom.
— Skoro da bih i ja — dobaci Otokar.
— Hajde, vas dvojica, počinjite! — nasmeja se grof.
Antun se prekrsti i upre pogled prema nebu:
— Gospode, svet se izopačio! Niko nikom ne oprašta kako si ti
naredio! Brat na brata udara, oko hoće da mu izvadi!... Pomozi, Gospode,
usliši pravednoga!
— Obojica su pravedni kao da su do juče bili pod skutom sotone! —
nasmeja se Otokar. — Nije Gospod za njih nadležan!
Dva viteza otpočeše borbu. Žilavi Rajnhard, imao je duge ruke i
koščate pesnice. Valter, zdepast i nabijen, nadmašivao ga je težinom bar
za petnaest kilograma. Prvi brz i okretan, a drugi trom, Valterove kratke
ruke sa mesnatim pesnicama vešto su odbijale udarce i ublažavale
njihovu snagu. Rajnhardova pesnica kojiput bi pronašla put i kao u
jastuk upadala u gojazan trbuh protivnika. Brektanje Valterovo i siktavo
disanje Rajnhardovo, ukazivali su da je borba u punom zamahu.
Valterove pesnice, odbijale su se od kao daska tvrdog tela protivnika.

132

Obojica su dobro čuvala glave i vratove i dobovala pesnicama po
grudima, trbusima u rukama.

Ova borba, omiljena od pamtiveka, izazivala je oduševljenje kod
ratnika koji su podjednako bodrili oba borca. Ali, začudo, njihova
galama privuče i monaha Antuna kome zbog nečega beše stalo da
Rajnhard bude potučen. I zbilja, njegov piskavi glas, bodrio je Valtera da
istraje i zada odlučujući udarac. U nekoliko navrata vatreni monah
primače se borcima opasno blizu.

— Časni oče, oprosti im, jer ne znaju šta rade! — reče Otokar vukući
monaha za mantiju iz opasne zone. — Tresnuće te ili Rajnhard, koga
mrziš, ili Valter, kome si naklonjen, jer, kao što rekoh, oni ne znaju šta
čine!...

Plahoviti Rajnhard u jednom naletu pogodi protivnika u desno oko.
Valter se zanese, zatrese glavom, jurnu i obe pesnice sruči u grudi
protivnika. Rajnhard pade na leđa, uhvati vazduh, pridiže se i glavom
kao u meh pogodi Valtera u trbuh.

Bila je to borba slična prastaroj grčkoj pankratiji. U njoj je borcima
dozvoljeno sve, osim upotrebe oružja. Valter jeknu, pade na kolena i
obema rukama se uhvati za trbuh. Borba je bila završena. Za trenutak
nastade tišina.

— Ej, doboga! — uzviknu monah Antun.
Karlo doviknu:
— Da li neko želi da osveti poraz onoga viteza što se još uvek drži
za trbuh?!
Niko mu ne odgovori.
Odnekud dopre hukanje sove. Karlo se prenu.
— Gle, sova usred bela dana!
— Eh! — nasmeši se Otokar. — U franačkoj zemlji, sve se izopačilo...
Stražar nam javlja da se približava nekakva vojska.
— E? — oteže Karlo. — Ovamo mač ili topuz!
— Zar ćeš se boriti?! — iznenadi se Sebastijan. — Nemaš oklop i
šlem!
— Imaću ih... Prvi vitez koji se primakne nadomak ove ruke,
milostivo će mi pokloniti svoju opremu i ostaće kao očerupani božićni
gusan.
Otokar mu dade svoj topuz.
Dva stražara dotrčaše.
— Vojska!... Vojska!... Konjanici!... Ima ih bar tri stotine! — zavikaše.
— Plektruda se predomislila — reče princ. — Ali danas će i ona i
njeni čankolizi uvideti da nije probitačno hvatati živog vuka za rep.

133

Neka me vrag odnese ako, nije za mnom poslala Beka i Teodorika! Bek je
pokušao da me udari dok sam bio zasužnjen. Taj pokušaj se ne
zaboravlja lako.

— Dobri viteže — reče Rajnhard. — Nije zgodno da se boriš. Od
tamnovanja, snaga ti se smanjila. Ako pogineš, ko treba da spasava ovu
zemlju?

Karlo ga mrko pogleda.
— Vi ste se borili i odnosili pobede. Sad je na mene red Ovi vaši
ratnici, puni su odvažnosti. Krenuli su da me oslobode. Sada će da vide
zbog koga su se borili!
Daun mu priđe:
— Kralju Karlo... — otpoče.
— Čekaj... Stani... Nisam ja nikakav kralj. Možda neću ni biti.
— Onda ćeš se pokoravati mojim naređenjima! — uzviknu
Sebastijan. — Nećeš se boriti! Baci topuz!
Princ se zagleda u njegove natuštene obrve.
— U pravu si — reče. — Iz mene još nije iščilila zatvorska memla.
Pokoravam se. Evo topuza...
— Tako je dobro — nešto blaže odvrati Sebastijan. — Sa došljacima
ću govoriti ja, jer sam još uvek nad ovim ratnicima. Kad dođe tvoje
vreme, povući ću se.
Međutim, grupa konjanika se približila na strelomet. Napred su
jahala dva viteza u oklopima i sa šlemovima. Njihovi ratnici, išli su bez
reda tiskajući se oko drveća dok ne izađoše na čistinu.
Jedan vitez diže ruku i povorka stade.
Jahao je golemog paripa suve glave jakih grudi i dugih nogu. Za
takvog konja, Arapi su davali kapu zlatnika. Na štitu viteza nije bilo
oznake. Drugi je jahao durašna vranca povijene glave, načuljenih ušiju i
kao žeravica crvenih nozdrva. Štit ovoga viteza bio je takođe bez oznake.
— Ovo su Akvitanci — reče Rajnhard. — Među njima retko koji ima
oznaku na štitu. A ratnici, mesto žičanih naprsnjaka, nose kožuhe sa
vunom okrenutom upolje.
— Pih! — dobaci Otokar. — Ovčji kožusi, vuna... Dovoljne su meni i
moje buve!
Sebastijan se obrati Karlu:
— Kao što vidiš, Plektruda se nije predomislila.
Prvi vitez, došljak se razvika:
— Hej, ratnici! Neka izađe vaš vođa i neka se primakne! Dajemo
vitešku reč da mu nećemo ništa!
— A šta će biti ako ne izađe? — odazva se Otokar.

134

— Onda ćemo mi prići vama!
— Vrlo dobro... Nećemo ni mi vama ništa! — nasmeja se bubuljičavi
vitez.
— Ja sam vođa! — viknu Sebastijan. — Priđite samo vas dvojica!
Nijedna strela neće poleteti odavde ukoliko vaši ratnici ne budu tražili
vraga!
— Prilazimo! — uglas se odazvaše Akvitanci i poteraše konje.
Njihovi ratnici posedaše po zemlji.
Kad se dva viteza primakoše, Sebastijan reče:
— Vi ste Akvitanci?
— Ta jest... Pa da... Iz Akvitanije... Otkud znate? — začudi se prvi.
— Vaši štitovi bez oznaka i kožusi ratnika, odmah su nam pali u oči.
Ja sam grof Sebastijan, a ovo su moji pratioci i ratnici. Ako nameravate
da nas napadnete, vraćajte se svojima i spremajte se za bitku!
Dva viteza se pogledaše. Onaj na vrancu reče:
— Zašto da vas napadnemo? Nismo potegli čak iz Burdigale da se
ovde sa vama koljemo... Da nas nevolja ne goni, nikada naše oči ne bi
videle ove krajeve. Molimo da nas saslušate. Ako vam se čini da nismo
dostojni vaše pomoći, vratićemo se istim putem...
— Pomoći?... Tražite pomoć? — upita grof.
— Tako je... A sad čujte... Pre svega, ja sam Tulije, potomak starih
Rimljana, nazvan Crni osvetnik...
— Čoveče!... — uzviknu Otokar. — Niti si crn, niti ličiš na
osvetnika!
— Istina je — sevnu očima Akvitanac. — Nisam crn ali su Arapi
crni. Na njih je uperena moja osveta!
— Znači, zacrnelo? — počeša se iza uha bubuljičavi vitez.
— A ovaj drugi? — upita Karlo.
— Kakav je on osvetnik? — dodade Otokar.
— I on vodi poreklo od starih Rimljana. Poznat je pod imenom
Neustrašivi Gal.
— Eto, ti sad! — uzviknu Otokar. — Vodi poreklo od Rimljana, a
Gal!
— Sjašite, časni! — uzdržavajući smeh, reče Sebastijan.
Dva viteza sjahaše, skidoše šlemove i sedoše kraj vatre.
— Tražili smo vas i naposletku našli! — zadovoljno reče Tulije.
— Znači, i do vas je stigao glas o našim pobedama? — bezvoljno
odvrati Sebastijan.
— Tako je!... Sve znamo. Čuli smo... Nepobedivi ste! — ushićeno
reče Gal.

135

— Svakako! Inače ne biste potegli ovamo čak iz Burdigale — dobaci
Otokar pružajući mu meh sa vinom. — Srkni malo ove božanske
tečnosti, pa će reči iz tvojih usta poteći kao iz slavine, a biće i mudrije.

Dva viteza užagrenih očiju stadoše natezati meh.
Tulije otpoče:
— Nemojte nas pitati šta smo sve preturili preko glave dok smo vas
našli!
— Ništa vas nismo pitali — odvrati Sebastijan. — Sad možete reći
šta vas je nagnalo da nas tražite i zbog čega smo vam toliko važni.
— Pomoć... Pomoć tražimo! — uzviknuše potomci starih Rimljana.
— To smo već čuli, do đavola! — podviknu Karlo. — Recite već
jednom šta želite!
Gal otpoče:
— Pre dvadeset dana, krenuli smo od reke Garumne i išli, išli, išli...
— Verujemo da ste išli!— planu Daun. — Reci šta hoćete! Ko vam je
isturio mač pod grlo?
— Berberi!... Prebacuju se iz Španije... Gospod, neka nam se
smiluje... Stiže do Toloze i reke Garumne... Nismo u stanju da im se
valjano odupremo. Tuku nas, pobeđuju... pljačkaju, pale, robe... Naše
male odrede uništavaju... Zlo! Nesreća! Nemamo vođu... Naši grofovi i
sacgrofovi ne mogu da se slože... Nikako da izaberu glavnog...
— Svi bi da su glavni? — upita Otokar.
— Bogme, ne bi... Pribojavaju se jer niko nikoga niti ceni, niti
sluša!... Arapi nasrću... Sad je strah već spopao i one iz naselja oko
Rodana i Narbone...
— Skupite veliki broj ratnika i potražite vi njih u Španiji — primeti
Karlo.
— Eh! — uzdahnu Gal — Naše ratnike je spopao strah, a to je znak
da se nalazimo pred propašću. Nemamo vođe! Niko nikoga ne sluša!...
Rasulo!... Mnogi se spremaju da beže u Neustriju, iako znaju da ih tamo
čeka život pun bede i prezira...
— Veliko zlo... — dodade Tulije i nanovo nateže meh sa vinom.
— Zlo jeste! — podviknu Otokar. — Ali, ako vas dvojica budete i
dalje natezali taj meh, biće još veće! Ostaću bez vina! A da znate, taj meh
mi je pokloni la lično kraljica Plektruda!... To je kraljevsko vino!
— Ah!... Kraljica Plektruda! — ushićeno uzviknu Akvitanac. — To je
velika čast...
— Još kako! Sad se baš spremamo opet da je posetimo — nadmeno
reče Otokar.
Sebastijan diže glas:

136

— Dobri moji zabludeli vitezi!... Tražite pomoć od nas?... Tražite, a
ne znate da je pomoć i nama potrebna.

— Pa evo... mi smo tu... Privremeno. Ako treba samo...
— Treba, još kako! — dobaci Karlo. — Vi nama, a mi ćemo posle
krenuti s vama da poteramo Berbere.
Akvitanac zavrte glavom:
— A kako bi bilo da vi prvo nama...?
— Ne!... — preseče ga Sebastijan. — Ako izbegavate da nam se
pridružite, nema ništa ni od Berbera, ni od Burdigale, ni Toloze, ni
Garumne...
Dva Akvitanca se stadoše dogovarati nekakvim jezikom koji niko
od Sebastijanovih nije razumeo.
Otokar dobaci Valteru:
— Ovim je jezikom valjda Vercingetoriks pregovarao sa Cezarom
pred bitki kod Alezije.
Valter se gromko nasmeja.
Dva rimska potomka za časak se prenuše i opet nastaviše
dogovaranje. Najposle rekoše uglas:
— Pristajemo!
— Tako valja! — oduševiše se vitezi oko Sebastijana.
Otokar ih prijateljski potapša po ramenima:
— Evo vam prilike da steknete slavu i čast i da naterate Berbere da
se penju uz motku, i to trajno... Ali najpre, posetićemo kraljicu Plektrudu.
— Oh! — uzviknu Gal. — Kakva sreća za nas!
— I za nas... — značajno namignu bubuljičavi vitez. Divna žena!
Lepotica! Kad je ugledate, ima oči da vam uteknu iz glave... Mnogi su od
ushićenja zanemogli pred njenim veličanstvom. Neki su i svetom
promenili, bog neka im se smiluje...
Gal Neustrašivi otvori usta, ali ne reče ništa. Tulije Osvetnik, gledao
je u splasnuti meh. Po njegovim zažarenim očima ne bi se moglo
proceniti da li ga je uzbudila priča o kraljici ili želja da još jednom
nategne meh.
Na polasku se priseti:
— Ne rekoste nam šta treba da učinimo za vas... Pristali smo da vam
pomognemo... Protiv koga?
— Eh... — odmahnu rukom Sebastijan. — Najpre idemo u Mec, a
posle možda na Sase, u dolini Rajne... Možda i u Burgundiju...
— Ama, biće to mnogo i dugotrajno... — žmirnu Tulije.
— Pa sad... Trudićemo se da sve to šta pre... I vi ste tu, pa će ići lakše
i brže...

137

— Rekli smo i pristali... Ali ako se otegne ta vaša vojna... Bogami, ne
znam šta ćemo...

— Neće se otegnuti.
— Bogovi neka nam se smiluju! — reče potomak starih Rimljana,
zaboravljajući da je pre četiri godine primio hrišćansku veru
— Gle bezbožnika! — kliknu monah Antun. — Ja ću na njega da
bacim...
— Umukni, sovuljago! — stavi mu Otokar šaku na usta.
Akvitanac se prenu, podiže malo ramena, izbaci kroz nos jedno
„hm” i lagano krete prema svojima.

138

GLAVA DVANAESTA

OPET KRALJICA PLEKTRUDA

Gal i Tulije, pristali su da se priključe ratnicima grofa Sebastijana.

Imali su tri stotine nadohvat skupljenih boraca i toliko zauzdanih i
neosedlanih konja. Pometnja koju su stvorile pljačkaške horde u
Akvitaniji, nagnala ih je da potraže grofa i njegovu vojsku, jer vest o
pobedama ove grupe Ripuaraca, dok je stigla do Burdigale, dobila je
nečuvene razmere. Još kad se ukazala mogućnost da dođu u vezu sa
kraljicom Plektrudom, činilo im se da su pogodili posred sreće. Bili su
uvereni da se kraljica neće oglušiti o njihovu molbu. Pamtili su kako je
nekada njen suprug Pipin Heristalski pomogao Akvitancima kad su se
borili sa Frizima kod grada Klermona. Sigurni da su napravili dobar
posao, željno su očekivali polazak prema Mecu. Uz put, priterani glađu,
opljačkali su dva naselja i na dva manastira udarili namet, ne obazirući
se na kletve seljaka i proklinjanje monaha. U Mecu će svakako biti
prijateljski dočekani, naići će na obilatu hranu i dobro vino. Dobiće
pomoć od kraljice Plektrude i biće siti i pijani.

Dva Akvitanca su svoje oduševljenje prenela na ratnike u kožusima,
pa je nastala opšta radost.

Sebastijan i njegovi pratioci, odlučili su da smesta krenu prema
Mecu. Kad se primaknu gradu, upravljaće se prema prilici, jer se nije
moglo naslutiti na šta će naići. Zapovednik ove lutajuće vojske nije imao
početnu tačku za koju bi se uhvatio i načinio bilo kakav plan. I njegovi
prijatelji, vrteli su se u krugu ne mogući da se snađu. Najposle, ogorčeni,
prisetiše se da će im Akvitanci više smetati nego biti od koristi.

Karlo je govorio:
— Očekuju pomoć od nas, a uzdaju se u kraljicu. Smatraju da je
sreća što im se ukazala prilika da stanu pred njeno lice. Kad shvate šta
nameravamo, može se desiti da okrenu oružje protiv nas.
— Može... — brižno reče Sebastijan. — Ako se nadaju većoj pomoći
od kraljice, imaćemo i njih na vratu.

139

Jezdili su obilaznim putem prema Mecu. Za njima su kasali
Akvitanci. Već je podne prevalilo kad stigoše pred zidine grada.

Jedan ratnik sa ispusta, iznad kapije, zavika se:
— Stanite!... Ko ste?... Šta tražite ovde?... Ko vam je zapovednik i
kakve su mu namere?... U naš grad niko ne može ući dok ne kaže zašto je
došao. I mora ostaviti oružje napolju, ako mu se dozvoli da prođe kroz
kapiju...
Otokar se obrati grofu:
— Daun, ja i klempavi Rap, već smo biti u gradu... Dozvoli da
odgovorim ovom brbljivcu, premda mi se čini da bi najprikladniji
odgovor bio da mu uputimo strelu sa dobro zategnutog luka.
— Govori — reče Sebastijan.
Bubuljičavi vitez se razvika:
— Ej, ti, tamo gore, više kapije!... Izgleda da su ti oči otkazale kad ne
vidiš da smo Ripuarci, da pripadamo istom narodu i da naše namere
nisu rđave, pošto dolazimo svojima... Otvori kapiju i puštaj nas u grad!...
Ako očekuješ odgovore na sva pitanja kojima si nas zasuo, sići lepo kao
čovek i doći ovamo. Sešćemo na travu i natenane popričati o svemu, pa
makar se naš razgovor otegao do mraka.
— Tebe znam! — dreknu onaj više kapije. — Dolazio si juče u grad
sa još jednim vitezom i monahom čudotvorcem!
— E pa, šta te onda sprečava da otvoriš kapiju?
— Pričekajte!... — doviknu ratnik i nestade sa ispusta.
Ratnici ispred grada, poduže su čekali, ali uzalud.
— Šta je ovo? Zašto, ne otvaraju? — ljutnu se Tulije.
— A ja mislio da će nas sa radošću dočekati — dodade Gal.
— Strpljenja, Akvitanci — hladno reče Otokar. — U gradu nam
spremaju svečani doček. Pripremaju se da nas dočekaju sa buketima
cveća. Valjda znate da je Mec grad cveća?1
— Ne znamo... — slegoše ramenima dva rimska potomka. — Ako
baš treba da bude doček sa cvećem, onda... hm...
Odnekud je odjekivao topot kopita u galopu. Vitezi se prenuše.
Ratnici počeše da se razmiču i prave ubojni red.
Sebastijan dobaci nekoliko reči Karusu i Petroniju. Dva momka
odabraše deset ratnika i zaokružiše princa Karla.
— Mi smo tvoji pratioci — reče Karus. — Uzmi mač... Na pomolu je
bitka, a teško onome ko čeka da ga drugi odbrani!
Princ se nasmeši i prihvati mač.

1 Mec je odvajkada bio poznat kao grad cveća.

140

Mala grupa, povuče se stotinak koraka i stade ispod jednog hrasta.
Iz šume je put izbijao na proplanak i vijugao prema gradu. Otud se
čuo tutanj kopita. Sve oči, bile su uprte na tu stranu.
Desetak konjanika izbiše iz šume vičući i mlatarajući rukama. Gonili
su konje trkom.
— Šta je?... Ko vas goni?! — uzviknu Sebastijan.
— Saski razbojnici! Gomile jure za nama — zadihano odvrati prvi
begunac, stotinar. — Potukli nas na Rajni. Sva tri majordoma su
poginula!... Rasulo!... Propast!...
Iz šume nagrnu nova grupa begunaca, za njima druga, pa treća.
Ratnik sa ispusta više kapije, vikao je:
— Šta je?... Kakva je to nova vojska?... Ko su ti ratnici?
— Otvaraj kapiju, prokletniče! — dreknu Rajnhard. — Kraljevska
vojska, pretrpela je poraz na Rajni! Majordomi su izginuli. Naša
obezglavljena vojska beži na sve strane.
Po zidovima grada, poređaše se ratnici. Pojavi se i onaj gluvi
dvoranin. Vrteći se i podvikujući, hvatao je one oko sebe za ruke i
drmusao ih ne mogući da shvati šta se događa.
Uskoro se na zidu pojaviše i drugi dvorani, i Klaus, jedini
majordom koji se zatekao u gradu. Uz njih su bili i građani i žene. Na
kraju, pojavi se i kraljica Plektruda.
Begunci, izmešani sa Sebastijanovim ratnicima i Akvitancima,
povrveše prema gradskoj kapiji.
Onaj gluvi se razvika:
— A sni u kožusima?!... Jesu li razbojnici ili zarobljeni Sasi?!
Neko ga odostrag zgrabi za ramena i svuče sa zida.
Sebastijan stavi šake oko usta i zavika:
— Svetla kraljice!... Tvoji majodromi su potučeni na Rajni... Pobijena
vojska beži na sve strane...
Kraljica, žmirkajući, jer joj je sunce tuklo pravo u oči, odvrati:
— Ti si grof Sebastijan... Opraštam i tebi i tvojim ratnicima...
— Oh, kakva velikodušnost! — primeti Otokar.
— Kako bismo izašli pred oči saskim hordama bez ovog oproštaja?
— Čula sam za tvoje pobede — nastavi kraljica. — ti si vitez... Pođi
u susret Sasima i zaustavi njihovu najezdu!
— Kakva skromna želja! — reče Daun.
— To ću i učiniti — odazva se Sebastijan. — A ti pusti u grad naše
ranjenike, žene i tri monaha. Uz njih je i vitez Rajnhard. On će pripremiti
odbranu, za slučaj da nas Sasi pregaze...
Onaj stotinar begunac zavapi iz sveg glasa:

141

— Veličanstvo!... Kraljice naša!... Majko!... Uništeni smo... Sasi
nadiru prema Kelnu... Jure za nama. Stići će pred Mec...

— Ulazite u grad! — viknu kraljica.
Ratnici se uskomešaše, gotovi da jurnuše prema kapiji.
— Begunci, stojte! — uzviknu Daun. — Ni koraka dalje!... Vi ćete s
nama da dočekate Sase. Nazad od kapije!... Žene, ranjenici i monasi,
napred!
— Tako... Samo tako — reče Sebastijan. — A vi, begunci, borićete se
kao nikad u životu. Ovi moji nisu navikli na bežanje.
Za trenutak nastade tišina. Begunci su se zgledali, pa kao iz jednog
grla viknuše:
— Živeo grof Sebastijan!... Napred u pobedu ili smrt!
Rajnhard pruži ruku grofu:
— Prijatelju — reče — ako kraljica pogazi zadatu reč i preda
dželatu, osveti me!
Sebastijan se nasmeši:
— I ti osveti mene i moje ratnike ako nas Sasi potuku!
Rajnhard krenu za grupom koju je predvodio monah Bonifacije.
Kapija je bila širom otvorena.
Otokar zaustavi Rapa:
— Kraljici ćeš reći da je Karlo s nama. Nismo ga odveli u manastir,
jer...
Monah razvuče u osmeh svoja pregolema usta:
— ...jer se pribojavamo razbojnika, ali ćemo ga posle sigurno
odvesti!
— Umećeš ti to već... — povuče ga vitez za klempavo uho.
— Ne brini! — namignu Rap i krenu prema kapiji koja se za njim
zatvori.
Sa Akvitancima i beguncima, broj Sebastijanovih ratnika, premašio
je hiljadu.
— Momci... — obrati im se grof. — Poći ćemo u susret Sasima...
Begunci i Akvitanci, čujte me... Sad pripadate meni... Od vas zahtevam
potpunu poslušnost. Ko se ogluši o moje naređenje, visiće... Ovo nije
vojska sipljivih majordoma kojima su pečen ovčji but i meh sa vinom
miliji nego ratnička slava. Ko ide uz mene, taj pobeđuje ili gine... Ovo je
prilika da saski razbojnici uvide da Austrazija nije pustolina koju svako
može da razvlači. Toj nemani rasparaćemo kožu i polomiti joj šape, pa joj
više neće pasti na pamet da prelazi ovamo, preko Rajne... Neću mnogo
da vam govorim, jer ratnička slava se ne stiče rečima, nego mačem i
topuzom...

142

Tulije se obrati Galu:
— Kakav vojskovođa!... Kakva sreća što smo ga našli!...
— Eh, da nam je ovakav! — uzviknu njegov drug. — Apolona mi i
device Marije, Arapi bi ispred nas bežali...
Karlo i njegovi pratioci, primakoše se grofu. Karus, sa blaženim
izrazom na licu, reče:
— Svetli, predobri i slatki naš... Roditelju i dobrotvore... Spasioče
časti i slave... Grofe naš...
— Ne prenemaži se! — reče Sebastijan. — Reci šta imaš.
— Molim za milost i odobrenje da kažem nekoliko reči onima u
kožusima. Mene će bolje razumeti...
— Govori...
Karus se obrati Akvitancima:
— Braćo moja, seljaci kao i sam što sam. Čuli ste reči našega grofa...
Evo, i ja bih da dodam... Gospod bog nije podario ljudima noge da bi
mogli bežati... Znamo da ste se tamo, po Akvitaniji, utrkivali ko će brže i
dalje pobeći ispred Arapa... Iskorenite tu lošu naviku. Ovde bežanja
nema... Ako nekome padne na pamet da Sasima okrene leđa, neka dobro
zna da će mu kožuh biti isprobadan našim ili saskim strelama... Toliko!
— Pametan seljak — reče Karlo Sebastijanu.
— To je naš najhrabriji ratnik i najbolji borac — odvrati grof smešeći
se.
Ratnici u čupavim kožusima, naoružani sekirama i dugačkim
lukovima, ćuteći pojahaše konje. Iako zarasli u kose i brade, nisu
ostavljali utisak žestokih boraca.
Otokar primeti:
— Ovi potomci starih Rimljana kao da su pošli u šumu po drva.
— Srećom, begunci nisu pobacali oružje — reče Karlo. — Ali ko da
se pouzda u njih?... Bežali su... A ko jednom počne da beži, njemu to uće
u naviku.
Međutim, begunci su i dalje pristizali. Već ih se nakupilo preko
četiri stotine. Jašući na premorenim konjima, gledali su unezvereno,
spremni da i dalje beže.
— Gospode, kakva vojska! — uzviknu Otokar. — Akvitanci su došli
nabijeni strahom do grla, a Plektrudini begunci gledaju kao da su se
najeli bunike. Sa ovakvim ratnicima ne udara se na Sase...
— Neka samo pokušaju da beže! — planu Sebastijan. — Ako me
Gospod podrži u životu, narediću da se bar pedesetorici odrubi glava...
Polazite!...

143

Grof obode konja i krete putem prema šumi. Za njim se oteže
povorka ratnika, od kojih je dobra polovina izgledala skrušeno.

***

Begunci su bezglavo jurili, a Sasima se nije žurilo. Od zarobljenika
su doznali da se kraljica nalazi u Mecu i da će prilikom juriša na grad
morati poduže da se zadrže. Grupe ratnika koje su gonile begunce
prema Kelnu, bile su neznatne. Glavnina vojske, krenula je prema Mecu
da zauzme grad i smakne kraljicu Plektrudu. Vođa Sasa, Riđi Majsner,
nameravao je da potčini celu Austraziju, da Ripuarce pretvori u robove i
da se proglasi za kralja svih Franaka. Znao je da nijedna oblast nema
ratnika koji bi se mogli suprotstaviti njegovim borcima, a isto tako da
nema viteza kome bi se pokorili nadmeni grofovi iz svih oblasti. Po
njemu, kraljica Plektruda je bila poslednja nit koja je držala kakvu-takvu
vlast u Austraziji. Majsneru i njegovim pratiocima nije bilo manje važno
da se dočepaju manastirskih poseda čija su bogatstva daleko
nadmašivala celokupnu vrednost državnih dobara. Kraljevska kruna,
plen, bogatstvo, gomile robova... Sve to je navelo Sase da prekinu sa
prebacivanjem preko Rajne radi kratkotrajnih pohoda na Austraziju.
Ovoga puta, masa ratnika prešla je veliku reku, potukla vojsku
Ripuaraca i ubila tri majordoma.

Majsner od Osnabrika, govorio je svojim ratnicima:
— Zaboravite na sitne pljačke, juriše na naselja i zarobljavanje
seljaka. Došlo je vreme da sve što živi od Rajne do Mozela, Saone, Sene,
Garumne i Septimanije pripadne nama.
Bio je mlad, snažan i hrabar. Saski ratnici, kojima se godinu dana
ranije nametnuo za vođu, obožavali su ga, ali se i pribojavali njegove
surovosti. Jer, jedina kazna koju je izricao, bila je smrt. Begunce iz borbe
davio je u blatu ili im prštio glave između dva kamena. Ko je pokazivao
znake neposlušnosti, umirao je na konopcu.
Riđobradi Majsner, krenuo je na Mec sa deset hiljada ratnika, što je
u ono vreme smatrano neshvatljivo velikom vojskom. Dobra polovina
bila je na konjima. Pešaci su služili za opsadu gradova i hvatanje i
ubijanje begunaca posle bitke.
Riđi i njegovi pratioci, čuli su za pobede grofa Sebastijana. Poraz
saskih pljačkaša pod tvrđavom sacgrofa Arnufa, dovodio ih je do besa.

144

Oko pet stotina oprobanih ratnika, palo je neosvećeno, a od tri stotine,
koji su se prebacili preko Rajne u domovinu, polovina je pobijena,
drugima za primer. Njihovi leševi, četrnaest dana su visili po drveću kao
opsadena svakome da nije probitačno bežati ispred neprijatelja...

Nekoliko puta, Sasi, su primali hrišćanstvo i odricali ga se. Na ovom
pohodu, četiri manastira su sravnili sa zemljom, pobili monahe, a
igumane umorili na mukama. Manastirske sluge i seljaci po naseljima,
bežali su ispred najezda varvara kao ispred kuge. Preko, slučajno
zaostalih ili onemoćalih, horda je prelazila kao poplava. Zemlja i nebo,
bili su jedini svedoci saskih zločina.

Uz Sebastijana, bili su Karlo, Otokar, Daun, Gal i Tulije i nadohvat
sakupljena gomila seljaka i beskućnika, koji su se izmešali sa ratnicima.

Arnuf je, sa otvorenom ranom na listu leve noge, otišao u Mec.
Rajnhard i Valter, pošli su za njim da organizuju odbranu ukoliko
Sebastijan i njegovi ratnici pretrpe poraz. Nikakva pomoć od njih se nije
mogla očekivati.

Daun je govorio:
— Ona luda kraljica može da pogubi Rajnharda i Valtera jer nije
svesna šta čeka grad Mec ako saski zarobljenici preću preko nas. Ratnici i
građani biće pobijeni do poslednjeg, a grešno telo njenog veličanstva
goreće na lomači ili će biti rastrgnuto konjima na repove.
— Rajnhard i Valter možda mogu nešto da učine — primeti Karlo.
— A ko bi drugi?! — dodade Otokar. — Valjda onaj majordom
Klaus sa dušom u nosu?... Ne!... Neće luda kraljica... valjda nije toliko
luda... da dva najsposobnija viteza ubije!
— Neće, neće... — neubedljivo reče Sebastijan.
Povorka ratnika, lagano je išla prema severu.
Daun, Karus i Petronije, isprednjačili su za čitavih deset strelometa.
Bojeći se iznenađenja, grof je za njima poslao odred od četrdeset
konjanika pod Otokarom.
Prvi izveštaj koji je izvidnica dojavila, bio je porazan. Doneo ga je
Otokar: oko deset hiljada saskih ratnika ide prema Mecu. Predvodi ih
Riđi Majsner iz Osnabrika. Uz njega jezde Gros i Ben, čija surovost je
poznata širom franačke države.
— Deset hiljada!?... — uzviknu Sebastijan — Prema prvom
izviđanju, toliko! Vest nam je poslao Daun. Tu dvoumice nema... Toliko
ih je, a možda i više... Nećemo s njima izaći na kraj!
— Cezar je pobeđivao deset puta brojnije neprijatelje — primeti
Karlo.

145

— Svakako — namršti se grof. — Ali ja nisam Cezar, a moji ratnici
ne mogu se meriti sa njegovom deseto legijom... Pogledajte samo ove
naše...

— Zašto? — žmirnu Otokar. — Dobra polovina, pokazala je koliko
vredi. Uz njih, i begunci će zaboraviti na strah... I gomila sa čupavim
kožusima može da iznenadi... Hej! — doviknu Tuliju i Galu. —
Primaknite se malo...

Kad su prišli, Otokar im se obrati:
— Akvitanci, vrede li štogod oni vaši?
— Videćete u prvoj borbi — nemarno odvrati Tulije.
— Videćemo... ukoliko nam ta prva bitka ne bude i poslednja.
Međutim, Sebastijan nije mogao znati koliki ugled uživa među
ratnicima, niti je mogao proceniti koliko njegova lična hrabrost utiče na
borce. Osim toga, uz njega je sada bio Karlo, sin Pipina Heristalskog,
mlad čovek, snažan, možda i dobar ratnik. Sebastijan nije mogao ni da
nasluti kolika sposobnost se krije u njemu. Čudom ga je iščupao iz ruku
obesne kraljice da bi učinio radost svojoj supruzi. S druge strane, gonila
ga je želja da poljulja ugled ženi koja je zasela na presto i svojom
opakošću i nesposobnošću gurala zemlju u neminovnu propast.
Na prvom odmorištu, grof se obrati Karlu:
— Mladiću, pred nama stoji pogibeljan put. Mali su izgledi da iz
ovog čuda iznesemo žive glave. Ti si naslednik prestola, pa...
— Pa?...
— Ako pogineš, s našom državom je svršeno. Ripuarci će biti robovi
saskih razbojnika... Odaberi grupu ratnika i idi... Treba da se vidiš sa
svojom sestrom i da okupljaš ratnike za dalju borbu...
— Lepo i pošteno misliš, dobri rođače... Za mene bi to bilo
probitačno, ali i sramno... Koji bi vitez ostavio i tebe i ove ratnike da
svoju glavu sačuva?!
— Ti si budući kralj! Za dobro naroda treba da živiš...
— Ne!... Pastir koji napusti svoje stado i ne treba da živi... Idem s
vama!
— U dobri čas! — uzviknu Sebastijan i zagrli ga. — I, quo te tua
virtus vocat!1 Ako je bogu drago, živećeš, a uz tebe i poneki od nas...
Neka vreme, išli su ukolotečenim putevima koji su povezivali
naselja i katkad se probijali kroz šiblje na padinama bregova. Obilazili su
velike i guste šume i hvatali proplanke.

1 Idi kuda te tvoja vrlina zove! (lat.)

146

Sutradan, oko podne, na jednoj zaravni gde se završavala borova
šuma, ugledaše grupu ratnika Bio je to Otokar sa svojim malim
odredom.

— Gde je Daun? — upita Sebastijan.
— Ne znam... — sleže ramenima vitez. — Izgubili smo iz vida i
njega i njegova dva pratioca. Od juče, popodne, nismo ih videli. Nismo
primetili ni saske ratnike. Prolazili smo kroz opustela naselja. Živu dušu
nismo videli. Nigde zgarišta ni leševa. Kao da se na dvadeset milja
unaokolo ništa ne događa...
— Ne!... — reče grof. — Seljaci su se verovatno razbežali po
planinama... Nego, gde je onaj stotinar, begunac?
— Tu sam... — priđe ratnik...
— Od koga ste vraga bežali?... Gde su gonioci?... Govorili ste da su
vam za petama i dojurili pred Mec kao da vam je sama smrt za vratom!
— Nismo bežali ovuda — pravdajući se reče ratnik.
— Eto ti sad! — pljesnu rukama Karlo. — Govori, čoveče, kuda ste
bežali!
— Neko vreme ispred njih, a onda smo zamakli u šumu, levo... Čini
mi se baš ovde...
— Gde?
— Tamo, na onoj padini... I gonili konje kroz šumu...
— A Sasi?
— Mora da su udarili desno, prema Triru...
— Ama, vi ste bežali kao da su neprijatelji tri strelometa za vama! —
primeti Otokar. )
— Eh... — nemarno odvrati stotinar. — Žurili smo da javimo kraljici
o porazu.
— Svakako!... I šta bi drugo? — mrgodno reče Sebastijan. — Kažeš
da ste ovde negde skrenuli?
— Čini mi se baš ovde... — počeša se ratnik iza uha.
— Ovde, ovde smo skrenuli... Poznajem onaj račvasti grab kraj
potoka — dobaci jedan od begunaca.
— Lepo... — zaklima glavom Sebastijan i viknu:
— Sjašite, momci! Ovde ćemo se poduže odmarati... Hej, Stok!...
Dovedite mi Stoka!
Uskoro dežmekasti Arnufov seljak stade pred grofa.
Sebastijan mu se obrati:
— Digni svoje ljude i kreni desno... Ne vraćajte se dok ne nađete
trag neprijatelja. Ovoga puta ići ćete na konjima, jer treba brzo da
odmičete i još brže da se vratite.

147

Stok se pokloni i ode.
— Šta sad? — upita Otokar,
— Ništa... Izgleda da nas sreća nije napustila — odvrati grof. —
Mesto da se sretnemo sa Sasima, pojavićemo im se s leđa. Ako ih
iznenadimo negde na bivaku, biće loma!
— Da iznenadimo... I tr, noću!... Samo da oni Arnufovi nađu trag! —
uzviknu Otokar.
— Pronaći će već...
— I što je glavno — primeti Gal — neprijatelji ne znaju da idemo za
njima.
— Naopako ako doznaju! — uzviknu grof.
— Bogovi neka nam se smiluju! — prekrsti se Tulije.
— Bogovi, a krsti se!... U životu svašta čovek može da vidi i čuje. Šta
si hteo da kažeš? — upita ga bubuljičavi vitez.
— Pa to... Deset na jednoga... Postoji li kakva nada?
— Postoji — odvrati vitez. — Da svaki naš ratnik ubije po deset.
— Oh!... — zanemože potomak starih Rimljana.
— Zar smo zato došli čak ovamo iz Burdigale?
— Zato, bogovi bili uz vas!
Stok i njegovi seljaci, vratiše se u predvečerje.
— Šta bi? — upita grof.
— Našli smo... Ogroman trag... Nigde travčice, sve sabijeno, u
zemlju!... Trag širok kao reka...
— Gotovo! — viknu Sebastijan. — Dižite logor!
Pred polazak, grof odabra pet ratnika sa dobrim
konjima.
— Trk prema Mecu!... Recite tamo da neprijatelj nadire sa deset
hiljada ratnika. Neka se brane do poslednjeg... Ako uzmognemo, priteći
ćemo im u pomoć...
— Reći ćemo... Sve ćemo reći! — odvrati desetar, vođa grupe.
— I pozdravite ona tri monaha! — dobaci Otokar. — Poklonite se
pred misionarem Bonifacijem, klempavog čudotvorca Rapa poljubite u
čelo, a od monaha Antuna donesite nam blagoslov!
— Sve ćemo to učiniti ako stignemo do grada... — dobrodušno se
nasmeši ratnik.
Seljak Stok, nepogrešivo je vodio povorku konjanika iako se mrak
već spustio.

148

***

U grad Mec, ušlo je pedesetak ljudi i žena, osim ratnika i klonulih
na dugom putu. Dva ratnika, nosila su na rukama sacgrofa Arnufa,
kome se ponovo otvorila rana na nozi. Melemi monaha Rapa nisu je
zalečili. Uz sacgrofa, bile su supruga Suzana i kćer Marija sa osam žena
koje su preživele propast Arnufove tvrđave.

Rajnhard i Valter, odvedeni su u dvor. Uz njih je bio i misionar
Bonifacije. Rap je zamolio kraljicu da ga oslobodi učešća u pripremama
za odbranu grada, jer prema zakonu hrišćanske crkve, njemu se ne
pristoji da sudeluje u poslu koji izaziva prolivanje ljudske krvi.

— Osim toga — rekao je — noćas moram sačekati zvezdu Psa.1 Ako
budem u pogodnom stanju, ona će mi ukazati ko će pretrpeti poraz u
ovim borbama.

Kraljica ga zahvalno pogleda skidajući prsten s rubinom sa domalog
prsta leve ruke. Svoju velikodušnost, propratila je smeškom nadajući se
da će božji čovek odbiti da primi poklon. Ali Rap uze prsten, poljubi ga i
stavi u nedra.

— Pokloniću ga manastiru svetoga Martina — reče. — Staviću ga na
prst toga sveca koji je postavljen desno od oltara u vidu kipa.

— Oh, divno! — bez oduševljenja uzviknu kraljica.
— Presvetla — nastavi monah — kad budem odveo princa Karla u
manastir, obaviću i taj sveti čin.
Kraljica se natušti:
— Zar sužnja još niste predali opatu?
— Nismo... Učinilo mi se da će nas napasti razbojnici, pa... eto...
odložili smo da tog skrušenog odvedemo u manastir. On je sad uz grofa
Sebastijana. Stoji krotak i smiren, kao jagnje božje.
— A kako bi drugačije? — pakosno se nasmeši kraljica. — On je
grešni plod svoga oca i žene koja nije dostojna ni obuću da mi celiva... A
grof Sebastijan?... Kako on prema njemu?

1 Zvezda Pas je Sirijus, najsjajnija zvezda na severnom nebu. Još u
Homerovo doba, pominje se pod imenom Pas. Pod istim imenom,
pominju je i stari Egipćani. Danas je astronomi beleže kao Alfa Velikog
psa. Od zemlje je udaljena 8,6 svetlosnih godina.

149

— Nikako!... U svojoj brizi za dobro tvoga veličanstva i domone,
skoro da ga i ne vidi. Jer on grofu nije nikakav rod...

— Divan je taj grof! Pravi vitez od časti i ponosa! On će nas spasti
od saske navale.

— Neka bi dao Gospod! — prevrćući očima odvrati monah.
— Nego, reci mi, božji čoveče, šta je sa onim mladim vitezom što
treba da pronađe sveti Gral?... Da li je još u životu i da li me pominje? )
Lice klempavog monaha dobi blaženi izraz:
— Oh, plemenita! Taj bezazleni vitez nikada ne odlazi na počinak
dok se najpre ne pomoli bogu za zdravlje i sreću tvoga veličanstva! —
ubedljivo odgovori Rap, zaboravljajući da je svega jedan dan prošao od
Daunovog susreta sa kraljicom.
A ona, ushićena, kao da je van toka vremena, ne pokaza nikakve
znake sumnje.
Monah Antun, otišao je u gradsku crkvu, rešen da ostatak dana i
celu noć preleži ničice, kao raspet, ispred oltara, za spasenje duša
hrišćana koji će izginuti u predstojećim borbama.
Plektruda, do krajnje mere zaplašena, pozvala je sebi Rajnharda,
Valtera, majordoma Klausa, pa začudo i onoga gluvog dvoranina.
Zaseli su za sto u velikoj dvorani, gde se nalazio kraljičin presto.
— Sasi se približava ju gradu... — otpoče kraljica gledajući
unezverenim pogledom po prisutnima, kao da im saopštava vest koja
nikome nije poznata.
— Daa... — oteže majordom Klaus.
— Daa... — pridruži mu se dvoranin kriveći glavu prema kraljici.
— Nešto se mora preduzeti... — nadmeno primeti Klaus.
— Svakako... Odbrana grada... Moramo se boriti!... — ubrza kraljica.
— I to žestoko,! — uzviknu gluvi dvoranin, koji je naslutio o čemu
je reč.
Plektruda prevali očima prema Rajnhardu i Valteru.
— Da čujemo ova dva viteza — reče. — Oni su pravi ratnici. Uzdam
se u njih.
Rajnhard je po dolasku u grad pohitao svojoj kući. Zatekao je
neoštećenu, ali je na ulazu od slugu doznao da su njegova supruga i sin
zasužnjeni.
— Da li su još u životu? — uzbuđeno upita on.
Stari sluga usplahireno reče:
— Možda će dati bog... Ne znamo... Odveli su ih pre deset dana.
Juče sam pitao jednog stražara koji čuva sužnje... Pitao sam ga da li su
naši u životu... Odgovorio je da je njemu glava mila i da mu više nikad

150