Slavomir Nastasijevic - Karlo Martel

— Naučio sam vraga! — zadihano odvrati mladić i pljunu u stranu.
— Mogao sam do sutra da vitlam mačem i ne bih te ni zakačio! Na kraju,
umalo da me zadaviš!

— A vi? — obrati se monah ostalima. — Ima li koga da ume bolje?
— Sotona si ti!... Nisi od boga iako nosiš mantiju!... Priviđenje! —
dobaci jedan postariji seljak.
— Ćuti! — reče Valter. — On je čudotvorac... Ko stane ispred njega
sa zlom namerom, pisana mu je smrt. Ubija rečima, pogledom i dušom!
— Opako je to i nečastivo — progunđa Rudi. — Sasima se ne piše
dobro ako ih skoli ovaj sotonjak!
Međutim, priđe i Rajnhard.
— Šta se ovde događa? — reče.
— Monah i ovaj mladić su se tukli. Bila je to borba o kojoj će se
pričati! — nasmeja se Valter.
Rajnhard žmirnu:
— Pobogu, brate!... Monah si, božji čovek. Kažu da si čudotvorac.
Gde nauči da rukuješ mačem i čemu ti to znanje?
— Svako znanje može da koristi — odvrati Rap. — U manastiru,
gde sam i posvećen, bilo nas je osamnaest monaha i dvanaest slugu.
Opat Sep, glupa i zatucana ljudina, gonio nas je da vežbamo u rukovanju
oružjem. To mu je bilo važnije nego naše molitve! Govorio nam je da
čovek treba da se stara o telu ako misli da sačuva dušu. Po čitav dan smo
mlatarali močugama, mačevima i sekirama, zatezali lukove i bacali
džilite.
— I to da čujem! — uzviknu Rajnhard. — Voleo bih da vidim kako
izgleda taj opat!
— Kako izgleda? — izbeči se monah. — Naizgled, užirena
dobričina, ali ne dao ti bog da mu se zameriš! Nikakve molbe ne mogu
da ga omekšaju... Zdepast, nabijen, a grudi kao mehovi. Sa pet koraka
ugasi sveću... Za sitnicu udara šamare i krivima i pravima. Takva je to
osoba. Usta mu puna pljuvačke, pa prska kad govori; nos slinav, oči
suzne, pa izgleda da plače za svojom i tuđom srećom... Monasi i sluge u
manastiru gule redak pasulj, a on se tovi slaninom svakoga dana, osim
petkom... A monasi i sluge?... Borci kakvi se retko sreću. Koliko bi nam
vredeli da su sada ovde!
— O, brate! — nasmeja se Rajnhard.
— Sveta crkva i mač! — reče Valter.
Vitez se seti da je Daun pričao kako je njegov štitonoša Karus
oprobao sreću sa tri momka iz nekog manastira. Dobili su batine jer
Karusa niko nije nadmašio u toj vrsti borbe.

201

— Da li znaš Daunovog štitonošu? — upita.
— Bog s tobom!... Kako da ne!... Ko ne zna Karusa?! Kralj boraca
motkom! Kad umre, bog će ga postaviti za čuvara rajskih vrata.
— Da li bi s njim oprobao sreću motkom?
— Da me bog ukloni od toga!
Rajnhardov domar im priđe. Sa njim je bio jedan sredovečan ratnik.
— Evo ga — reče domar. — To je onaj što se onako oholo držao kad
sam ga upitao za tvoju porodicu.
Vitez zažmire:
— Znači, on?
— On...
Ratnik zausti nešto da kaže, ali ne stiže. U Rajnhardovoj desnici
blesnu mač i zari mu se u grudi.
— Nosi ga odavde! — reče vitez domaru.
Kao da se ništa nije dogodilo, Rajnhard se okrete i otpoče:
— Neprijatelja nema, a naše strpljenje je pri kraju. Trebalo bi poslati
izvidnicu.
— Rap se sprema da izađe iz grada — primeti Valter.
— Ako mu je stalo da umre, smrt ga ni ovde neće mimoići... Sad mi
pade na pamet... Sveti čoveče — obrati se monahu — kad već izlaziš iz
grada, povedi nekoliko ratnika u izviđanje.
— Dva... Samo dva... na brzim konjima — odvrati monah. — Po
njima ću vam javiti gde su neprijatelji, to jest, ako ih uopšte budem
video... Večeras, u prvi mrak, izlazimo iz grada.
— E pa, srećan put, sveti čoveče! — dobaci Rajnhard.
— A tebi blagoslov! — odvrati monah.
Sunce se primicalo zapadu. Još jedan dan je prošao, a Sasi se nisu
pojavili. Nestrpljenje ratnika i građana, prevršilo je meru. Mesto
uobičajene vreve i dovikivanja, u gradu je nastalo zatišje. I najratoborniji,
koji su uzvikivali da će se boriti do poslednjeg daha, zaćutali su. Graćani
su pomišljali da napuste grad, ali strah da ne padnu u ruke neprijatelju,
prikovao ih je za mesto. Povremeno, čuli su se očajni uzvici:
— Prokleti majordami! Dozvolili su da ih razbojnici potuku na
Rajni! Ko treba da brani, ko da čuva gradove po Austraziji?...
Propašćemo!... Izginućemo do poslednjega!...
Žene su dizale pogled prema nebu prizivajući boga i svece:
Zašto ste nas stvorili kad nas napuštate?... Zar smo izrodile decu da
gledamo kako ih kolju saski razbojnici?... Ostavljeni smo, napušteni!...
Preziremo život koji nam ni do sada ništa dobro nije pružio!...
Suluda Ana, vikala je:

202

— Ne prizivajte više boga! On pomaže razbojnicima! Molite se
sotoni! On će vas spasti!...

Kraljica je kroz prozor gledala na trg gde su se građani smucali. Reči
sulude žene dopreše i do nje. Ona se obrati jednom dvoraninu koji je
stajao kraj nje:

— Suluda Ana, opet se obraća đavolu. Sići i na redi dželatu da je
odvede na lomaču! Ko vreća Gospoda, ne može da živi u ovom gradu!

Dvoranin hitro napusti odaju.
Ljudi, žene i deca, sa strahom su gledali dželata i njegova dva
pomoćnika.
— Eno je! — viknu dželat. — Hvatajte je!
Pomoćnici zgrabiše suludu ženu. Vrišteći i zapomažući, nesrećnica
je pokušavala da se otme.
Odnekud se pojavi monah Antun.
— Šta je? Šta se ovde događa? — upita.
— Huli na boga! Priziva đavole! — odvrati dželat.
— O! — uzviknu monah. — U nesreći koja nas je snašla, samo nas
bog može spasti... Na lomaču! Veštica je to!
Nesrećnu ženu povukoše sa trga prema pozadini dvora, gde je bilo
gubilište. Ratnici su nemo gledali, a građani, kad uvideše da se gnev
kraljice i monaha ne odnosi na njih, prestadoše da se povlače i kretoše
prema gubilištu da ne propuste prizor koji je za ših predstavljao i užas i
uživanje. Vrisak žene, koju su dželati vukli deleći joj uz put pesnice u
leđa i slabine, za njih je bio potvrda da su ovoga puta sigurni.
Sunce je već zašlo kad lomača na gubilištu planu. Vrisak nesrećne
žene nadvisi pucketanje suvog granja. U jednom trenutku, razmakoše se
dim i plamen. Izobličeno lice i izbuljene oči pune užasa ukazaše se i
nestadoše u plamenu koji je proždirao kosu i haljinu žrtve. Još jedan
prodoran krik, nekoliko uzdaha i sve zamuče...
U letnjem predvečerju, vetrić je raznosio po gradu zadah od dima i
izgorelog mesa. Suluda Ana, spaljena je da se Gospod ne bi rasrdio na
građane i u gnevu pustio Sase da unište i njih i grad.
Već se mrak beše spustio kad Valterovi ratnici otvoriše veliku
kapiju. Rap, Marija, Lucija i dva ratnika izađoše iz grada.

203

GLAVA SEDAMNAESTA

MONAH I DEVOJKE

Monah Rap, jezdio je prema severu kao da mu je baš stalo da se što

pre sretne sa saskim ratnicima. Dva Rajnhardova izviđača, u čudu su se
pitala kuda ih to monah vodi i da li postoji bar najmanja mogućnost da
ne ulete pravo u neprijateljsku hordu. Šta taj čudotvorac namerava?
Zbog čega je Rajnhard naredio da se njemu pokoravaju? Monahu mora
da je dojadio život kad srlja u sigurnu propast. Na tom besmislenom
putu svakako neće učiniti čudo. Dva ratnika, Silber i Vagner, ćućorili su i
došaptavali se padajući u jarost.

Mariju i Luciju, morila su ista pitanja. I one su se došaptavale jer su
znale s koje strane mogu nagrnuti saski ratnici. A ako im padnu u ruke,
ni Gospod ih ne može spasti. Mariju je spopalo očajanje, a Lucija je
smatrala da je monah sišao s uma.

— Monah čudotvorac! — reče Lucija. — Sigurno oseća da mu se
približava smrt i želi da što pre stigne pod okrilje mučenika u raju... ako
već ne potraži vrata pakla!

— Ćuti!... Čuće te — dobaci joj Marija.
— Neće... Isprednjačio je... Da... I čudotvorci umiru. Samo ne znam
zašto i nas vuče...
— Ostavila sam u Mecu majku i bolesnog oca... Ja moram za njim —
uzdahnu Marija.
Monah nije mogao čuti, ali su ih čula dva ratnika.
— Vas niko nije gonio da napuštate grad — reče Silber. — Pošle ste,
i sad... šta vas snađe!... Nas dvojca idemo u izviđanje, a dosad, osim
monahovih leđa, nismo videli ništa. Ako se vratimo bez izveštaja i
stanemo pred Rajnharda, konopac nam ne gine! Taj vitez ne voli da se
šali, osobito u ovakvoj prilici...
— Istina je — brižno dodade Vagner. — Treba da idemo za
monahom. On nam je vođa i odvešće nas u propast.
— Možemo se odvojiti... Možemo i moramo! — primeti Silber.

204

Rap je bio ćutljiv i zamišljen. Silber pritera konja uz njegov bok.
— Časni oče, mislim da i mi treba da znamo kuda nas vodiš — reče.
— Doznaćete — nemarno odvrati monah.
Ratnik buknu:
— Doznaćemo kad nas skleptaju Sasi! Vodiš nas u propast... Ako je
tebi stalo do smrti na mukama, nama nije!
— O! — uzviknu Rap. — Nemate poverenja u mene?... E pa, hrabri
moji ratnici, pošli ste u izviđanje, a izbegavate da se primaknete
neprijatelju!
— Da se primaknemo? — zgranu se Silber. — Odmah sam video da
u tvojoj glavi nije sve u redu!... Hm... Da se primaknemo!... Onda je bolje
da se odmah obesimo!...
— Bezbožniče! — prezrivo ga odmeri Rap. — Ne znaš da je greh
dići ruku na sebe!
— Moj drug i ja ne želimo da umremo na mukama. To ostavljamo
čudotvorcima...
Monah oseti kako mu krv jurnu u glavu. Zausti da mu valjano
odbrusi, ali se savlada i blago reče:
— Što su muke veće, to ste bliži spasenju.
— To ti nekom drugom! — dobaci Vagner. — Monah si. Spasavaj se
na taj način, a nas dvojicu pusti da sami odlučimo o spasenju svojih
života.
— A ne misliš na dušu, bezbožniče?!
— Neka se svako brine o sebi kako ume... Nas dvojica, skrenućemo
prema jugu. Približićemo se Mecu sa te strane.
— Tako — dodade Silber. — Nama je stalo do života.
— Ne bih rekao da vam je stalo do života... Idite!
— A devojke? — upita Silber.
Monah se nasmeši:
— Nećete valjda i njih voditi u izviđanje?
Marija dobaci:
— Ja se ne odvajam od monaha...
— A ja od svoje gospodarice! — dodade Lucija.
— Kad ste već odlučili, idite i neka vam je srećan put! — reče Rap,
napravi rukom znak krsta i ošinu svoga konja.
Devojke kretoše za njim.
— Htelo im se da i mi pođemo s njima! — nasmeja se Lucija. —
Onaj buljavi utreštio pogled u mene kao mačak!
Marija se obrati monahu:
— Sad nam možeš reći kuda idemo. Nema smisla ići prema severu.

205

Rap zaustavi konja.
— Pa i nema — reče. — Skrenućemo prema Triru. I taj grad je na
Mozelu, ali podalje. Sasi idu na Mec. Ne verujem da će produžiti
nizvodno. Napašće grad od reke... Oni su već prošli...
— Prošli?! — uzviknu devojka. — Mogli smo naleteti na njih!
— Mogli smo, ali, hvala bogu, nismo. Video sam trag od mase
konja. To su verovatno prošli njihovi konji...
— Onda su ona dva ratnika propala! — uzviknu Lucija. — Zašto im
nisi rekao?
— Trebalo je oni meni to da kažu! Ja sam monah. Kao svešteno lice,
zaslužujem poštovanje. A oni su počeli da me vređaju... Kraj svega, ne
tvrdim da sam u pravu. Ako onaj trag nisu ostavili saski konjanici, dva
ratnika će se spasti...
— A mi? — tiho upita Marija.
— Šta nam bog da... Ja sam vas uzeo na dušu... Od sudbine niko nije
pobegao.
— Strašno! — sklopi ruke Marija.
— Propast! — dodade Lucija.
— Idemo prema Triru! — reče monah i ošinu konja
Devojke, sad već više brižne za sebe nego za dva ratnika, nastaviše
put, čudeći se što monah ne pokazuje znake straha.
Noć su proveli na ivici jedne šume. Proplanak se pružao prema
severu. U svanuće, pred očima im puče padina, na koju se nastavljala
ravnica. Prostrano polje, prošarano žbunovima, pružilo se unedogled.
— Kakvo divno mesto! — uzviknu Marija. — Sa ove uzvišice, vidi
se bar deset milja u daljinu.
Dok su konji pasli prezrelu travu, i njih troje latiše se jela.
Lucija je ispod oka gledala monaha.
— Baš si mogao skrenuti pažnju onoj dvojici! — reče.
Rap obrisa usta rukavom:
— Moj rad na ovom svetu ne obuhvata ratničke poslove, mada se i
u njih razumem. Moje je da se staram o vama. Onu dvojicu poslao je
Rajnhard. Njihova smrt ide na njegovu dušu.
— Gospode! — uzviknu Lucija. — Gledajte tamo, preko ravnice!...
Vojska!
Rap nadnese dlan nad oči i zagleda se u daljinu.
— Istina je... Vojska... Izgleda da ne ide ovamo, što ne znači da neće
skrenuti prema šumi... Lezite i ne mičite se — reče zavodeći konje dublje
među stabla. — Poći ću im malo u susret...
— Videće te! — doviknu mu Marija.

206

— Neka vide! — odmahnu rukom monah i krete niz padinu.
Dobro je znao kad treba početi sa skrivanjem. Kad je ocenio da
može biti uočen, poče da pretrčava od žbuna do žbuna. Osećajući bol u
krstima i sevanje u listovima na nogama, monah leže iza jednog ovećeg
žbuna i pritaji se. Dišući ubrzano, razmače grančice i upre pogled u
masu konjanika i gomilu pešaka koja se vukla sa kolonom.
— Gospode, spasi! Vojska ide prema šumi!
Poče da prebacuje sebi što sa devojkama nije nastavio put kroz
gustiš. Ali, prevagnula je želja da vidi čija je vojska.
Već je počeo da se smiruje i pomišlja na povlačenje, kad se dogodilo.
Neko mu se kao vreća strpa na leđa. Jednom rukom ga zgrabi za vrat, a
drugom ga žestoko raspali preko lica. Monah se opruži i izgubi svest.
Kad je došao sebi, ležao je na leđima. Najpre ugleda plavo nebo i
bele oblake kako lagano plove od zapada prema istoku. Ne mogući da
shvati šta se zbilo, poče da broji oblake kao da mu to pričinjava osobito
zadovoljstvo. Onda se lagano podiže na laktove i stade se unezvereno
osvrtati. Najposle mu pogled pade na seljaka koji mu je sedeo čelo glave
sa rukama skrštenim na trbuhu i prepodobnim licem kao da bdi kraj
pokojnika.
— Ti!?... — uzviknu monah.
— Eto, ja... i oprosti, preblagi... Umalo te ne zadavih!
Rap zatrepta, počeša se iza uha i uzviknu:
— Ti si seljak! Seljak sacgrofa Arnufa!... Stok!...
— Eto, to smo mi, smireni u Gospodu...
— Znaš li da mogu anatemu da bacim na tebe? Mogu da te skrušim
i satrem!
— Znam, i molim te da me ne...
— Umukni!
— Pa, kad ti kažeš, eto... Nisam kriv ni koliko bubica... Iznenadilo
me kad sam te video tu, iza žbuna... Eh, da sam znao da si ti!
— Da si znao!? — sevnu očima monah. — Nisi mogao da skočiš na
neko drugo mesto, nego baš na mene, svešteno lice?!... Gospod ti ovo
neće uzeti u pokoru grehova!
— Preblagi i predobri — reče seljak vajkajući se — ovo je rat, a u
ratu se svašta događa.
— Bogme, svašta — odvrati Rap trljajući natečen obraz. — Samo ne
znam da li je predviđeno da se monasima skače na leđa!
— E pa, došlo je i to na red — počeša se seljak po čupavoj glavi.
— Kako si mi se prikrao, podla seljačka dušo?

207

— Prosto — diže Stok obrve. — Dok si ti upirao pogled prema
vojsci, ja sam, slatki oče, ležao iza onog onamo, žbuna i... skočio sam.

Rap se glasno nasmeja:
— Bolji si od mene! Sad vidim da ni grof Sebastijan nije daleko.
— Nije... Ono je njegova vojska.
Sebastijan i njegovi pratioci, gledali su monaha kao da je s onoga
sveta.
— Gospode! — uzviknu grof. — Da su te saski ratnici uhvatili, kožu
s leđa bi ti odrali!... Gde su oni?
— Izgleda da su otišli prema Mozelu. Hoće s te strane da napadnu
Mec. Do sinoć grad nisu opkolili.
Karlo pljesnu rukama:
— Da li si siguran u to?
— Sinoć sam izašao iz grada sa dve devojke...
— Oho! — uzviknu jedan ratnik. — Malo mu jedna!
— Monasi se prođavolili! — dobaci drugi.
— Mir tamo! — viknu grof. — I?...
— ...sa dve devojke i dva pratioca ratnika. Momke je poslao
Rajnhard da izviđaju. Otišli su za Sasima prema Mozelu.
— A devojke?
— Jedna je Marija, kćerka sacgrofa Arnufa, a druga njena služavka.
— Svevišnji neka nam je na pomoći! — uzviknu Karlo. — Svuda
vrvi od ratnika, begunaca i preplašenih seljaka, da ne pominjem saske
razbojnike, a on luta naokolo, i to sa devojkama!
Rap im ukratko ispriča da kraljica namerava da otruje Mariju, da je
Arnuf na samrti i da je devojku izveo iz grada da je spase.
— A grad?... A ratnici? — upita Karlo.
— Sve je spremno za odbranu.
— Stok! — viknu grof. — Devojke te poznaju. Idi i dovedi ih!
Karlo se obrati monahu:
— Kuda nameravaš sa devojkama?
— U Trir... Ako ji taj grad nisu ugrozili Sasi.
— Daun i Otokar su u Triru... Idite oprezno. Ako iz daleka čujete
borbenu vrevu ili ugledate saske ratnike, bežite. Idite prema
Sebastijanovoj tvrđavi. Tamo je moja sestra, Gertruda. Odnesite joj moj
pozdrav i ispričajte kako sam se domogao slobode.
— Pozdrav i s moje strane — dodade Sebastijan.
— Mojoj supruzi i stotinaru Klemu reci da naoružaju seljake sa
celog poseda i povedu ih prema Mecu. Izgleda da će taj grad biti stecište
svih koji žele da se bore za slobodu.

208

— A devojke? — upita monah.
— Neka ostanu u tvrđavi.
Uskoro pristiže Stok sa devojkama. Radosne što su naišle na
Sebastijana i njegovu vojsku, bipe su presrećne kao da su sve nevolje
prebrodile.
Grof zagrli Mariju:
— Dete, izgleda da našim nevoljama nema kraja... Monah mi je već
rekao da ti je otac na samrti.
Devojka zaplaka.
— Nisam mogla da sačekam njegovu smrt — reče.
— Moja majka je kraj njega, a ja, morala sam da
bežim...
— Znam... Monah će vas odvesti u moju tvrđavu... U Triru su Daun
i Otokar. Ako Sasi jurišaju na Trir, ta dva viteza ne mogu vam se
pridružiti. Zbog toga, uz vas će biti Stok i Miler .
— Bolje pratioce ne tražim! — uzviknu monah.
— Moramo odmah dalje — reče Karlo. — Pogledajte... Prošli smo
kraj četiri naselja. Seljaci nisu hteli da nam se pridruže. A sad eno ih!
Trče za nama...
U daljini su se videle grupe konjanika, a iza njih gomila pešaka.
Jurili su tragom grofove vojske. Iza njih, na nekoliko milja, videli su se
dimovi.
— Novi nalet saskih ratnika!... Dolaze — reče Sebastijan.
— Rot i Braun sa tri hiljade konjanika — dodade Karlo. — Odmah
polazimo prema Mecu...
— A seljaci? — upita grof.
— Stići će nas...
Princ se obrati monahu:
— Dakle, prema Triru!
— Koliko konji mogu izdržati! — odvrati Rap.
Svi pojahaše.
— Zbogom pošli! — dobaci im grof.
Monah, devojke i dva seljaka galopom odjuriše i uskoro zamakoše
iza brežuljaka obraslih u šiblje. Krete i Sebastijanova vojska.

***

209

Braun i Rot, ni po čemu se nisu isticali. Njihova hrabrost i snalaženje
u pljačkaškim pohodima, graničile su se sa sposobnostima običnih
ratnika. Ali su zato, prilikom deobe plena, uzimali lavlji deo, što je kod
ostalih izazivalo zlovolju. Za vođe su se nametnuli drskošću i vikom.
Stari i mladi ratnici, dobro su znali da je opasno zameriti se nasilnicima
jer Riđi Majsner bio je oženjen Braunovom sestrom, a Rot u bliskom
srodstvu sa obojicom.

Braun je bio positan. Mada je napunio četrdesetu, držao se kao da je
tri koraka od starosti. Obrazi su mu bili mlohavi, a lice puno bora i sitnih
pega. Nos mu je bio tanak i izdužen. Ispod njega su visila dva brka,
oretka i prošarana sedinom. Proređena kosa, pokrivala je tanušan vrat i
ramena. Sede vlasi i nju su prošarale, pa su stvarale neku sivinu sličnu
pacovskoj boji. Jedino što se isticalo na tom licu, bile su oči, sitne i
živahne.

Rot nije imao ni punih dvadeset pet godina... Zbog toga su mu crte
na licu bile bezbojne i bez karakternih crta. Iz zelenih očiju, izbijala mu je
podsmešljivost kao da se ruga svakome. Čelo mu je bilo ispupčeno i
okruglo kao jabuka, a lice glatko kao dlan. Usne, crvene i nabrekle, uvek
su bile vlažne, a iza njih bleskali su zubi, beli i zdravi kao u vuka.

Ta dva ratnika, Riđi Majsner je postavio na čelo odreda od tri
hiljade konjanika.

Stari borci, koji su vek proveli u sedlu u pljačkaškim pohodima,
gunđali su i došaptavali se. Pribojavali su se da će njihov pohod na
Austraziju pretrpeti slom. Znali su da bez sposobnih vođa u ratu koji su
bez potrebe pokrenuli i nametnuli drugima, ne može biti uspeha. Čak je i
Majsner u nastupu besa pravio greške. Ben i Gros su poginuli jer nisu
umeli da se savlađuju i da sačuvaju i sebe i druge. Riđi im je ostavio
polovinu ratnika da osvoje Trir, a oni su nemarnošću i nebrigom
upropastili sve. Ratnici Rota i Brauna, do tančina su znali kako su se
pokazali Gros i Ben, pa i cela vojska koja im je poverena. Jer njihovi
poraženi ratnici, bežali su prema severu levom obalom Rajne i kao bez
duše uleteli u gomilu konjanika Rota i Brauna.

Grupa saskih ratnika, išla je utabanim tragom koji je načinila masa
konjskih kopita. Već su se ukazivala uništena naselja, spaljene kolibe,
stogovi sena i slame i leševi ljudi, žena i dece koš su ležali nepogrebeni.
Avgustovska žega, dovela ih je brzo u stanje raspadanja. Topli vetrovi,
nadaleko su raznosili smrad.

Braun i Rot, prolazili su pored leševa bacajući uzgredne poglede i
stavljajući dlanove na nos i usta. Takvih prizora, nagledali sg se i na
pamet im nije padalo da se gnušaju. Ali, ukoliko su odmicali, počeše

210

nailaziti i na leševe saskih ratnika. Nije ih bilo mnogo, ali se videlo da su
skoro svi premlaćeni motkama. Ripuarski seljaci, opako su se svetili.
Rota i Brauna spopade bes jer su bili uvereni da samo saski ratnici mogu
da čine zločine.

— Vidiš li ovo? — škrgutnu Braun.
— Vidim i čudim se — odvrati Rot.
— Ripuarci će platiti za ovo!... Uvideće koliko vrede životi naših
ratnika. Još nisu shvatili da jedna glava naših ratnika više vredi nego
dvadeset njihovih!
— Kako su se usudili da ph ubijaju! — čudio se Rot. — Sad prvi put
vidim da ima nekoga ko se nas ne boji!
Išli su tragom mase konjanika ne pomišljajući da se nalaze u
neprijateljskoj zemlji i da ta j trag možda nisu ostavili saski ratnici. Od
ratnika, begunaca, doznali su da je Riđi naredio Grosu i Benu da
napadnu Trir, osvoje grad i prikupe što više hrane, pa zatim da krenu
prema Mecu. Braun i Rot, znali su da se oba grada nalaze na Mozelu, ali
kako doći do Trira? Nisu ni pomišljali da mogu stići tamo bez dobrih
vodiča. Zbog toga su iz poslednjeg naselja koje su uništili ostavili u
životu pet seljaka, vezali ih i poterali kao putovođe.
Seljaci, videći da im je smrt bar privremeno odložena, uglas
zavikaše da bi i vezanih očiju stigli do Trira, iako nisu znali ni da postoji
taj grad. Saski ratnici popeše ih na konje i kolona krete.
Najstariji među seljacima, Huto zvani Sirotan, obrati se čuvarima:
— Mogli ste nas pobiti, a eto, božja, volja je na našoj strani!... Niste
nas pobili... Odvešćemo vas do Trira. Znamo taj grad. Prošle godine dva
meseca smo radili tamo. Pravili smo most. Na reci. Preći ćemo preko
njega... Dobar most...
— Dobar, svakako! — nasmeši se Filip, njegov sused, jer je dobro
znao da niko iz grupe nema pojma ni o mostu, ni o reci Mozelu.
Hugo ućuta i upre dremovan pogled u daljinu. Zatim se prenu i
nastavi:
— Mi, seljaci, umemo da budemo zahvalni... Niste nas pobili...
Bogovi će vam zbog toga biti na pomoći... Reći ćemo vam gde je vojska
grofa Sebastijana...
— Kako?... Gde je?! — uzviknuše Braun i Rot.
— Pre dva dana, prošla je pored našeg naselja i udarila baš ovim
pravcem.
— To onda znači da mi možda idemo tragom te vojske? — upita
Braun.

211

— Ne bih rekao — utače se Filip. — Slušao sam dok su pojili konje
na bunaru... Treba da idu prema Ahenu...

— Ti si lud! — povika Rot. — Da li znaš gde je Ahen?
— Znam... Čak tamo gde zalazi sunce...
— Hm... Grofu je svakako voda do guše. Hoće da pobegne ispred
Majsnera — reče Braun.
Filip zatrepta, pa uspijajući ustima, reče:
— Grofovi ratnici, boje se i vas i vašeg vođe... Čuo sam kad su
govorili kraj bunara...
— Onda je Majsneru grad Mec poklonjen! — nasmeja se Rot. — A ti,
seljače, ako si slagao, kožu ćemo ti odrati!
— Ne morate da mi verujete... Govorim šta sam čuo sleže Filip
ramenima.
Hugo primeti otežući:
— Grof je pozvao i nas, seljake, da mu se pridružimo. Nismo hteli...
Ionako je sve propalo...
— Zakasnili smo — reče Rot. — Riđi je svršio posao bez nas.
Braun zavrte glavom:
— Ben i Gros su propali. Ko ih je, do đavola, potukao kad, eto, grof
Sebastijan beži?!
— Uplašio se — dobaci Huto. — Strah je loš saveznik...
— Dobra ti je, seljače — odvrati Rot. — Još dok smo bili u
Osnabriku, govorilo se da dva majordoma pripremaju vojsku u Ahenu.
Uzimaju i najamnike... Sebastijan je svakako pohitao da se priključi
njihovoj vojsci.
Doista, u to vreme se u Ahenu pojavio neki mladić koji je tvrdio da
je zakonita sin Pipina Heristalskog i kraljice Plektrude. Ranije se znalo da
je dete postojalo i da se zvalo Teodorik, ali da je umrlo u nekom
manastiru na rukama svoje matere. Uprkos tome, mladić u Ahenu,
prisvojio je ime umrlog deteta i uz pomoć bogatih aristokrata i crkvenih
velikodostojnika kojima beše stalo da se obnovi dinastija Merovinga,
izvikan je za majordoma pod imenom Teodorik... Kraljica Plektruda,
znajući da je posredi podvala, poslala ]e godinu dana ranije ubice da
smaknu varalicu. Ubice su pohvatane. Stavljene na muke, priznale su da
ih je kraljica poslala da ubiju mladog majordoma.
— Majka mi je — rekao je mladić. — Ali za ovu podlost mora da
strada!
To je izjavio pred većem starešina u Ahenu.
Odobravali su mu jer su ga oni i proglasili za Plektrudinot sina.

212

Teodorik i drugi majordom Kurt, koji je bio dva puta stariji od
njega, spremili su se da krenu u Neustriju, da zauzmu Rems, Soason i
Lijež i da se utvrde na tom području. Oni se nisu uzbuđivali što su Sasi
prodrli u donju Austraziju i stigli do Meca. Njih nije uzbudio ni poraz
majordoma kod Kelna, jer vojsku kraljice Plektrude niti su priznavali,
niti je žalili kad je poražena u dve bitke. Neosetljivost franačkih velikaša
nije imala granica...

U svemu tome, ponešto su znali Braun i Rog. Zbog toga im se činilo
mogućnim da je grof Sebastijan krenuo prema Ahenu, da se pridruži
Teodoriku ili da ga smakne.

Išli su dobro utabanim tragom i u predvečerje postavili logor na
ivici jedne šume.

213

GLAVA OSAMNAESTA

BRANITI SE PO SVAKU CENU

Riđi Majsner je u luku zaobišao Mec i postavio logor na obali reke

Mozela. Obližnja naselja, bila su pusta jer su seljaci blagovremeno
pobegli, oterali stoku, poneli svu hranu i spalili stogove sena i slame.
Lukavi vojskovođa, zabranio je ratnicima da spaljuju kolibe, kako vatra i
dim ne bi odali gde se nalazi logor. Posle pogibije Grosa i Bena i propasti
njihove vojske, Riđi je postao oprezan. Pribojavao se grofa Sebastijana jer
je znao da mu je on na tragu. Kraj svega, nije žurio sa opsadom Meca jer
je hteo da ratnike i građane toga grada do krajnosti iscrpi i da ih dovede
do očajanja. Nadao se da će mu se taj grad iz straha predati na milost i
nemilost. Pred njim su stajale dve mogućnosti: namamiti grofovu vojsku
u zasedu, ili udariti na grad. Ne mogući da se odluči, pozvao je dva
stotinara koje je postavio za vođe većih odreda na mesta Grosa i Bena.
Bili su to Adolf i Grin, obojica hrabri i čuveni po surovosti. Njih je
pozvao sebi pod šator. Dva ratnika, zahvalna na počasti koja im je
ukazana, ali i pribojavajući se ćudi Riđeg, sa nespokojstvom dođoše pod
šator.

Majsner ih je neko vreme odmeravao pogledom kao da proverava
da li imaju nešto od lukavosti i drugih osobina neophodnih vođama
velikih odreda.

Dok su se ostali ratnici, raspojasani, izležavali u hladovini, pod
vrbama, kraj reke, Riđi otpoče razgovor sa dvojicom izabranika:

— Prokleti Rot i Braun još uvek ne stižu!
— Doći će... Idu našim tragom — odvrati Adolf.
— Našim tragom? — zažmire Riđi. — Postoji još jedan trag. Ostavili
su ga konji grofa Sebastijana.
— Za nama su ostala spaljena naselja. Bolji putokaz im nije potreban
— primeti Grin.
— Hm... Istina je — promeškolji se Riđi. — Uhvatiće i nekoliko
seljaka. Oni će ih dovesti do nas... Nego, pred nama stoje dve

214

mogućnosti: napasti na grad, ili namamiti grofa Sebastijana i potući ga.
Mec nam je na dohvatu, ali postoji mogućnost da nas grof napadne s
leđa dok jurišamo na grad. Želim da čujem vaše mišljenje.

Dva ratnika se zagledaše kao da se odlučuju koji će prvi progovoriti.
Adolf se osmeli:

— Najpre napasti na grad. Možemo ga osvojiti pre nego što stigne
Sebastijan.

Majsner se nasmeja:
— Evo jednoga koji veruje u čuda! Nama je potrebno bar dva-tri
dana da napravimo opsadne sprave... Ne misliš valjda da će oni u gradu
na prvi naš juriš pasti na kolena?... Ne, prijatelju! To ne ide... A ti? —
obrati se Grinu.
— Dok ne satremo grofa i njegovu vojsku, nema smisla počinjati
juriš na grad — reče ratnik.
— Evo još jednoga čija pamet vredi zlata! — opet se nasmeja Riđi. —
Zamisao nije loša, ali nam reci kako misliš da uništiš Sebastijana i
njegovu vojsku!...
Zaćutaše. Dva ratnika, sedela su utučena, a Majsner se igrao jednim
konopčetom, vezujući čvoriće i pri tom pazeći da rastojanje od čvora do
čvora bude isto. Najposle odbaci konopče i reče:
— Sebastijan sigurno ide našim tragom. Možda će nas ovde
napasti... U vašim ovnujskim mozgovima nije se zavrtela takva misao!...
Smatrate li da će nas napasti?
— Neće — odvrati Grin.
— Hoće — dobaci Adolf. — Možda će čekati da otpočnemo sa
jurišem na grad pa onda da nas napadne.
Adolf primeti:
— Dobro bi bilo da podelimo vojsku. Jedna polovina da krene u
susret grofu, a druga prema gradu.
U očima Riđeg blesnu gnev.
— Jednom smo je podelili i ostali bez jedne polovine! Na misliš
valjda da ću ponoviti istu grešku?
Ratnik bojažljivo odgovori:
— Ne tražimo da naše mišljenje prihvatiš... Rekli smo šta mislimo.
Pozvao si nas i postavio pitanja. Odgovorili smo kako nam se čini da je
najbolje i...
— Dosta! — viknu Riđi. — Ili ste glupi ili hoćete da me navučete u
propast!... Dakle, čujete! ...Ovde ćemo sačekati grofa, a onda krenuti na
grad...
— Slažemo se! — u jedan glas se odazvaše dva ratnika.

215

Znali su koliko je opasno ne složiti se sa Riđim ili ne pogoditi
njegove namere.

Na polasku, Majsner im dobaci:
— Dovedite ona dva Ripuarca što smo ih juče uhvatili...
Gladni, žedni i izmučeni strahom, dva ratnika uskoro stadoše pred
Riđeg. Saski vođa, gledao ih je neko vreme kao zver koja je uhvatila plen
i sprema se da ga bez žurbe proždere.
— Ripuarci... — otpoče. — Pre nego što umrete, reći ćete mi gde se
nalazi grof Sebastijan s vojskom... Vi ste svakako njegovi ratnici?
— Nismo — tiho se odazva Silber. — Ne znamo gde je grof jer smo
izašli iz Meca. Pripadamo ratnicima viteza Rajnharda.
— On je u gradu... — dodade Vagner.
— A Sebastijan? — upita Majsner.
— To ne zna niko ko se zatekao u gradu...
Nastade mučna tišina.
Silber tiho progovori:
— Monah Rap... Njegove istinite reči...
— Kakav monah Rap? — prenu se Majsner.
— Čudotvorac... Rekao nam je kuda treba da idemo. Nismo ga
poslušali i sad...
— O! — uzviknu Riđi. — Uhvatićemo mi i njega. Sa vašim
čudotvorcima lako izlazimo na kraj... Vodite ih!
Uskoro stotinari i desetari otpočeše da raspoređuju ratnike prema
planu koji su im izložili Adolf i Grin. Najveća grupa, ostala je u logoru, a
desno i levo, sakrivene po brežuljcima obraslim u šumarke, postavljene
su dve manje. Njima je naređeno da se u toku bitke sjure niz brežuljke i
udare u bokove vojske grofa Sebastijana. Otišle su i tri patrole da izvide s
koje strane će naići neprijatelj.
— Tako! — zadovoljno reče Riđi. — Sebastijan će upasti u klopku.
— Hoće, svakako! — dobaci Grin. — Osvetićemo smrt Grosa i Bena.
— Sada samo čekati i čekati — zaključi Majsner.
I čekali su. Čitav taj dan je prošao, a vojska grofa Sebastijana nije se
pojavila. Vratile su se i patrole i saopštile da nisu na nekoliko milja
daljine ugledale nikakvu vojsku.
Majsner je vrteo glavom i gunđao. Adolf i Grin su se zgledali.
Adolf progovori:
— Grof je okrenuo na drugu stranu... Uplašio se i pobegao.
— Pogrešili smo — reče Riđi. — Trebalo je jednu patrolu poslati
prema Mecu. Možda je lukavi grof ušao u grad...
— To je malo verovatno — primeti Grin.

216

Riđi ga preseče pogledom:
— Valjda i ti veruješ da je pobegao?... Ne!
... Grof Sebastijan neće pobeći! A vas dvojica, osim zamahivanja
mačem i klanja, ni za šta niste!... I ja od vas tražim mišljenje!... Idite i ne
izlazite mi pred oči dok vas ne pozovem!
U predvečerje, bojeći se iznenađenja, Majsner je naredio da se straže
upetostruče.
Noć je bila tiha, bez daška vetra. Prema slabašnoj svetlosti zvezda,
videli su se ratnici kako u grupama sede na zemlji. Bili su u iščekivanju
jer ]e mogućnost da budu napadnuti stvarala nespokojstvo. Tiha noć je
crnim plaštom obavila brda, doline i vrbak kraj reke, noseći strah koji se
sve više uvlačio u srca ratnika. Naređenje plahovitog vođe da niko ne
spava, da svi drže konje za vođice i da im isukani mačevi budu kraj
desnice, povećavalo je strah. Posle ponoći, opreznost je počela da
popušta. Ratnici počeše da kunjaju, a pred zoru, neki su spavali sedeći.
Čitav dan i čitavu noć, čekali su Sebastijanovu vojsku. A za to vreme,
grofovi ratnici su u potpunom redu ulazili u Mec. Riđem Majsneru i
njegovim zlehudim savetodavcima ova mogućnost bila je najmanje
verovatna.
— Čekaćemo... Doći će oni — govorio je Majsner.
Dozvolio je premorenim ratnicima odmor: jedna polovina Da spava,
a druga da bdi kraj spavača, da ih u slučaju navale neprijatelja digne na
noge.
Međutim, dve grupe ratnika, zaklonjene šumarcima, prespavale su
noć. Njihove starešine, tvrdo su verovale da ih tu niko neće potražiti.
Obe grupe, okružene dobrim stražama, spokojno su čekale da neprijatelj
udari dole na logor.

***

Grof Sebastijan i Karlo Martel, žurili su da stignu do Meca pre
saskih ratnika. Znali su da je vitez Rajnhard hrabar i sposoban, ali su isto
tako znali da je u gradu mala posada i da su ratnici obuzeti strahom koji
se iz dana u dan uvećava. Kraj svega, tu je bila i kraljica. Od nje se mogao
očekivati potez koji bi upropastio sve. Zbog toga su Karlo i Sebastijan
osetili olakšanje kad su sa jednog brega ugledali Mec utonuo u mir i
tišinu.

217

— Stigli omo na vreme — reče grof.
— Da — klimnu glavom Karlo. — Riđi Majsner očekuje nas na
Mozelu. Tamo je sigurno postavio zasedu. Sa malo više pameti i sreće,
mogao nas je sačekati ovde, izazvati na bitku i možda nas potući.
Dan ranije, poslali su nekoliko Arnufovih seljaka u izviđanje. Oni su
doneli vest da se saski logor nalazi na obali reke. Izviđači su primetili
dimove na jednom bregu.
— Riđi je napravio klopku! — nasmeja se Karlo.
— Voli iznenađenja — dodade grof.
— E pa, iznenadićemo ga... Nego, dobri moj prijatelju, ovde ćemo se
rastati. Odabraću dve stotine boraca i...
— Gospode! — uzviknu Sebastijan. — Ne misliš valjda sa tako
malim odredom da udariš na Sase? Progutaće te...
Karlo ga prekide:
— Dobri ratnici na brzim konjima mogu da naprave iznenađenje da
i Riđeg i njegove, muka spopadne!... Posle toga, ako ostanem živ,
krenuću prema Ahenu da potražim majordoma Teodorika, ako nije
krenuo prema Neustriji.
Sebastijan je klimao glavom:
— Nemamo nijednog monaha da izmoli milost gospodnju da ti se
pamet sasvim ne pomuti!... Idi, prijatelju, jer ovaj rat uzima sve veće
razmere. Sa jednom vojskom ne može se mnogo učiniti. Ako se ne
vidimo na ovom svetu, na drugom ćemo položiti račune.
Grof ga zagrli i sa suzama u očima požele mu srećan put.
— Ako se sretneš sa Teodorikom, budi oprezna jer ćeš imati posla sa
huljom. Ne zaboravi da je on lažni sin kraljice Plektrude!
U gradu Mecu, nastala je velika radost. Grof Sebastijan i njegovi
ratnici, dočekani su kao da ih samo nebo šalje. Građani su grlili ratnike i
klicali im dobrodošlicu. Rajnhard i Valter, trudili su se da ne pokažu
znake uzbuđenja, ali se moglo primetiti da im je grdan teret pao s duše.
Čak je i na kraljicu uticala opšta radost. Gledala je Sebastijana
užagrelim očima kao da se sprema da mu padne u zagrljaj.
— Karlo?... Gde vam je Karlo?! — vikala je uzbuđeno. — Čula sam
za njegov podvig, tamo negde kraj močvare! Takav junak!... A ja sam
htela da ga... Srećom, onaj monah, čudotvorac...
— Šta je sa sacgrofom Arnufom? — upita Sebastijan.
— Živ je... Ozdravio... Gospod ga je spasao...
Monah Rap nije pogodio. Sacgrof Arnuf je preboleo i stao na noge.
Uskoro se i on našao u zagrljaju grofa Sebastijana.

218

— Sve je spremno — reče. — Borićemo se do poslednjeg... A vama
dugujemo zahvalnost za sve što činite za dobro otadžbine i svih vas. A
Karlo?

— Noćas će napasti svaki logar. Ako preživi, krenuće prema Ahenu
da potraži majordoma Teodorika i njegovu vojsku... Nego, vidim da je
ovde sve spremno za odbranu...

— O, o, o! — iščuđavao se Arnuf. — Čini mi se da je taj princ Karlo
više mahnit nego hrabar!

— I meni tako izgleda — nasmeši se grof. — Jednom mu je uspelo
da učini čudo. Tada mi je re kao da se drži pravila svoga oca: napadaj da
ne bi bio napadnut, udri tamo gde ti se niko ne nada!... Neće on mnogo
nauditi Sasima, ali će im bar naterati strah u kosti!

— Lepo, pohvalno i... vrlo opasno — zavrte glavom Arnuf.
Grof mu reče da je sreo Rapa i Mariju i da su oni otišli prema Triru.
Arnuf uzviknu:
— Ali, Trir je daleko!
— Snaći će se... Predvode ih dva tvoja seljaka, Stok i Miler. Ta
dvojica bi i samog vraga navela na tanak led — nasmeja se grof.
Toga dana, popodne, održano je savetovanje u dvoru. Kraljica i
Sebastijan, gledali su se i smeškali jedno na drugo kao da su vek proveli
u najvećem prijateljstvu. Rajnhard i Valter u čudu su se pitali dokle će
doterati to pretvaranje i ko će kome na kraju slomiti vrat.
O odbrani grada nije se dugo raspravljalo. Ratnika je sad bilo daleko
više nego što je potrebno. Trebalo je samo sve rasporediti u grupe koje će
se smenjivati na zidovima. Određena je rezerva iz koje će se popunjavati
mesta poginulih i ranjenih. Rajnhard, Valter i Arnuf, ponudiše se da
svaki odabere po dve stotine ratnika sa kojima će vršiti ispade iz grada.
Sebastijan primeti:
— Treba imati u vidu da Majsneru dolaze u pomoć Rot i Braun sa
tri hiljade ratnika. Moramo čuvati svoje borce...
— Sad se više nemamo čega bojati — dobaci Valter. — Imamo
ratnika napretek.
— Ja se ni dosad nisam plašio — reče Rajnhard.
Misionar Bonifacije ih blagonaklono pogleda:
— Ne budite preterano samouvereni. Nije potrebno naglašavati sa
kakvim neprijateljem imamo posla. Znamo koliko su saski ratnici uporni
i opasni... Na otvorenom polju, oni su nepobedivi. Zbog toga, odustanite
od ispada.
Rajnhard ga pogleda iskosa:

219

— Naš uvaženi monah je oprezan. To je dobro i korisno. Ali mi ne
možemo izdržati dugotrajnu opsadu... Odbijaćemo juriše, boriti se sa
zidova i nanositi gubitke neprijateljima. Ali, dokle tako?... Grad je pun
ratnika, građana i seljaka. Prema prvom proračunu, hrane će biti za tri
nedelje... A onda?...

— Nestaće i njima hrane — primeti Sebastijan.
— Sva naselja okolo, uništena su. Sasi su pokupili sve što su našli.
Pitanje je koliko će im to trajati... Ne verujem da će dugo...
— Ko to zna! — reče kraljica.
— Mislim da ja znam — odvrati Sebastijan. — Ta hrana trajaće im
desetak dana. Onda će početi da jedu svoje konje. I to će im trajati mesec-
dva. A za to vreme, sa desne obale Rajne, stići će novi ratnici.
Navaljivaće... Opsadu će držati dokle i jedan ratnik mrda na zidu!
— Imamo i mi konje — dobaci majordom Klaus.
— A može se desiti da saskim ratnicima dosade juriši i da napuste
opsadu.
— To se neće desiti! — uzviknu Rajnhard. — Ovde je kraljica!... Tu
je i grof Sebastijan sa skoro celom vojskom... Znaju oni: ako ovo gnezdo
razore, cela Austrazija im je kao poklonjena. Zato moramo vršiti ispade i
satirati napadače jer vreme radi za njih. Svaki dan koji prođe u borbi ili
bez borbe, za nas je čista šteta.
— Tako je! — složi se Arnuf. — Vršićemo ispade. Naši će ratnici
ginuti, ali ginuće i protivnici. Kad im se smanji broj, uništićemo ih...
— Kad im se smanji broj! — nasmeši se Sebastijan. — Riđi ima
najmanje pet hiljada ratnika. To su njegovi. Kad stignu Rot i Braun, biće
ih osam hiljada. Nas ukupno nema više od pet hiljada, a od toga jedna
trećina otpada na seljake.
— Zaboravljate na princa Karla! — primeti kraljica. — On je
napolju. Može nam priteći u pomoć...
— Može — reče grof. — Samo, može se desiti da još u toku naredne
noći propadne. Otišao je da napadne saski logor.
— Opasno... Veoma rizično — dobaci Rajnhard. — Bolje će biti da
ne računamo na njega... Borićemo se i ginuti! Valjda će neko ostati živ!...
— Oh!... — zanemože kraljica pa, trudeći se da doprinese opštem
dobru, nastavi: — Zaboravljate da u gradu imamo misionara Bonifacija,
Antuna i još šest monaha. Oni će se moliti.
— To se razume! — dobaci Valter. — Oni neka se mole, a mi ćemo
se boriti.
— Tako je... — složiše se prisutni.

220

***

Ne može se reći da su Riđi Majsner, Adolf i Grin strpljivo čekali
vojsku grofa Sebastijana. Dan, noć i još jedan dan, prošli su u iščekivanju.
Riđi je već pomišljao da je Sebastijan ili ušao u grad Mec, ili krenuo
prema Triru. Glasom promuklim od gneva, govorio je:

— Braun i Rot!... Dve budale, a ja treća, jer sam im poverio ratnike!
Ovoga puta, drukčije ću razgovarati s njima!...

Hodajući gore-dole, ispred šatora, grizao je donju usnu, uzdisao i
britkim pogledima presecao Adolfa i Grima. Dva bivša stotinara, znala
su da se bez glavnog vođe neće sručiti na Brauna i Rota, pa su se
pribojavali da Riđi na njima ne iskali svoju srdžbu.

— Da su stigli, poslao bih obojicu na Mec, a ja bih gonio Sebastijana
dok ga ne satrem!... Ovako... Ništa!... Sutra dižemo logor i krećemo na taj
prokleti grad! Tako mi Geza i Tevtona, živu dušu neću ostaviti!

Adolf i Grin nisu se usuđivali ni reč da progovore.
Međutim, i taj dan je prošao i došla je noć, tiha, bez mesečine. U
logoru je i dalje sve bilo na oprezu.
Vreme je prolazilo a ništa se nije događalo. Već su i Vlašići krenuli
prema zapadu. Kad je prevalila ponoć, sa brega, levo, dopreše neki
glasovi kao dozivanje ili dovikivanje, a onda se prolomi vika.
— U pakao se stamanili! — reknu Majsner. — Mesto da naiđu na
logor, skrenuli su levo! Sad se gore vodi bitka, a mi... Nećemo stići ni da
se pokrenemo, a sve će biti gotovo!
Na tom bregu, bilo je oko pet stotina ratnika. Napadnuti iznenada,
nadigli su paklenu dreku. Ne mogući u mraku da uhvate odakle
neprijatelj nadire, napraviše strahovitu pometnju. U gomilu boraca
uleteše i konji koji su pasli na proplanku. Zaplašeni vikom, jurili su
tiskajući se i gazeći sve ispred sebe. Ratnici su ginuli pod njihovim
kopitama. Mnogi izgiboše i ne videvši neprijatelja. Drugi, smucajući se
po mraku, stadoše da mlataraju mačevima i obaraju svakoga ko im
nadohvat dođe.
Bez mnogo muke i truda, Karlovi ratnici završiše bitku brže nego
što je iko mogao očekivati. Ostaci razbijene grupe na bregu, sjuriše se u
logor za konjima koji su njišteći i propinjući se pretili da unište i glavni
tabor.
Od sto pedeset ratnika koji su strčali sa brega, Riđi u nastupu besa
naredi da se svakom desetom odseče glava.

221

— Prokleti Ripuarci! — reče. — Opet su nas nadmudrili. I ko s njima
da izađe na kraj!? Pet stotina ratnika ginu pod njihovim mačevima ili
beže kao ispred sotone!

Gledajući begunce zakrvavljenim pogledom, reče:
— Jeste li videli neprijatelje? Kako izgledaju?
Ratnici su ćutali.
— Ko ih je od vas video?
Opet ćutanje.
— Niste videli nikoga?!... Tukli ste se izmeću sebe kao anda u
močvari!... Vi niste dostojni svojih predaka...
Jedan ratnik se osmeli i progovori:
— Ko je video neprijatelje nije više među živima!
— Konji su nas razbili! — dodade drugi.
— Konji?! — planu Majsner. — Gde su konjušari? Glave ću im
posmicati!
Ali, među ratnicima nije bilo konjušara. Svi su pobijeni još dok su
konji mirno pasli na proplanku.
Sutradan, Riđi Majsner povede svoju vojsku na Mec.

***

Monah Rap, dve devojke i dva pratioca, jurili su prema Triru.
Zaustavljali su se samo koliko da nahrane konje i da im dopuste predah.
Stok i Miler, jahali su napred kao da poznaju put, mada nikada tuda nisu
prolazili. Upravljali su se prema suncu i zvezdama i ni za trenutak nisu
gubili pravac.

Kad se pred njima ukaza grad, Miler reče:
— Ako ono nije Trir, pristajem da pojedem presne opanke!
— Možda nije — odvrati Stok. — U svakom slučaju, opanke nećeš
pojesti...
Pristigoše ih Rap i devojke.
— Radujte se! — uzviknu Miler. — Evo nas pred Trirom... Kao što
vidite, ni saskih razbojnika nema.
— Neka je slava gospodu! — reče Rap. — Jahanje mi je rastočilo
kosti. A vi, devojke? Da li je štogod ostalo od vas?
— Čitave smo — odvrati Marija.
— Čitave, ali dobro nagnječene — dodade Lucija.

222

— Nagnječene? — zažmire monah, — Iako si služavka, mogla bi da
paziš kako govoriš pred sveštenim licem!

— Svešteno lice, trebalo bi ovakve reči da prečuje ili da ih prosto ne
razume! — nasmeja se devojka.

— Razumećeš ti i više kad te stavim na epitimiju! Sedam dana ješćeš
samo suva hleba!

— Oh, samo da i to preživim! — prevrte očima Lucija.
Šulc, Daun i Otokar, pa i građani, bili su skoro ubeđeni Da Sasi neće
doći. U to su verovala i dva rimska potomka, Gal i Tulije, pa su tri dana
ranije napustili Trir sa svojim Akvitancima. Začudo, nikome nije palo na
pamet da ih zadržava.
Daun, Otokar i Franc, pripremali su se da napuste grad i potraže
Sebastijana i njegovu vojsku.
Kad se petoro jahača zaustaviše pred gradskom kapijom, začu se
jedan prodoran glas:
— Neka me Tor, bezbožnički gromovnik koji ubija i krive i prave,
napola precepi munjom ako ono dole nije čudotvorac!
Rap se odazva:
— Tor će te i dotući, sotono!... Otvaraj kapiju!
— Otvoriću, slatka monaška dušo, i još slaće dve devojke koje vidim
kraj tebe... da i ne pominjem koliko sam tronut zbog seljaka Stoka i
njegovog drugara kome sam zaboravio ime, ali ga pamtim po onom
kandilu što je omotao u manastiru svetoga Martina!
— Jezik pregrizao! — doviknu mu Miler. — Ako si danas popio
neku više, nije ti se valjda mozak posuvratio!... Otvori kapiju da se već
jednom odlepimo od sedla!
Kad uđoše u grad, nagrnuše ratnici, zaokružiše ih i galameći
krenuše prema gradskoj kući.
Daun i Karus potrčaše u susret devojkama. Vitez zagrli Mariju:
— Bog me nije zaboravio! — reče.
— Ni mene! — podviknu Karus stežući Luciju u zagrljaj.
— Polako, momci! — dobaci im Otokar. — Sve što je preterano,
može da bude opasno i beskorisno. Ako u svojoj preteranoj ljubavi
podavite te devojke, ostaćete doživotno momci...
Gledajući Mariju, Otokarov brat Franc reče:
— Za ovakvu lepoticu spreman sam da ržem kao ždrebac!
— Za bolje i nisi! — odvrati mu brat.
Lucija se obrati Karusu:
— A ti?... Osim što znaš da grliš kao medved, valjda umeš nešto i da
kažeš?

223

— Zanemeo sam! — odvrati štitonoša. — Zanela si me i poremetila
mi račune... Nameravao sam da odem u manastir, jer sam pismen,
pobožan i lepo pevam...

— Pismeniji si ti za nešto drugo!... Nego, šteta! Biće jedan monah
manje na svetu...

— A jedna oženjena budala više! — dobaci Otokar.
Cela grupa krenu prema većnici...
Birgermajster Šulc je toga dana za ručkom malo više pio. Klateći se
na stolici, staklastim očima je gledao Mariju.
— O, o, o... Arnufova kćerka!... Kakva lepotica... Oh! cmoknu
ustima. — Za ovakvu, čovek i veru da promeni!
Njegova supruga Jozefina planu:
— Antihriste!... Ako te zaokupim šamarima, prestaćeš glupo da se
iščuđavaš i vičeš „O”, o, o" i da prevrćeš očima!...
Grohotan smeh prekide ovu neugodnu raspru izmeću starih
supružnika.
Birgermajster zakoluta očima i prestade da se klati na stolici.
— Dakle, dobili smo pojačanje — reče. — Sad se već možemo klati
sa saskim razbojnicima...
— Nećeš ti više ni kali popiti danas! — progunđa Jozefina.
Monah Rap diže pogled prema počađaloj tavanici i reče:
— Blagosiljam vas u ime Hrista... Oni tamo u Mecu, spremni su za
odbranu... Rajnhard i Valter su glavni zapovednici...
— A kraljica? — iskrivi usta Šulc. — Hoće li i ona kome zapovedati
ili su joj ostavili da se s monasima moli da sve ispadne kako njoj
odgovara?
Rap preču ovu upadicu i nastavi:
— Grof Sebastijan i Karlo hitaju prema Mecu jer se ne usuđuju da sa
Sasima otpočnu bitku na otvorenom polju... Ali nešto ih baca u brigu...
Sasima idu u pomoć Rot i Braun sa tri hiljade konjanika. Kad se spoje sa
Riđim, neće biti dobro za nas...
— Mec će se braniti — reče Daun. — Kad je tamo grof Sebastijan,
Sase će proći volja da duže napadaju. Tamo je i Karlo Martel...
— He! — izbeči se Šulc. — Čuo sam da taj ubija čoveka pesnicom
kao muvu!
— Gospode! — uzviknu Jozefina. — Pesnicom ubija muve!...
— Čuli smo mi... Pročulo se... Nego, i mi treba da krenemo prema
Mecu — dodade Šulc. — Da krenemo... Imamo monaha... On će se
moliti... — Birgermajster zamagljenim pogledom odmeri Rapa. — Istina,
nije baš onako... kako da kažem?... na izgled... Ali, kakav je, takav je...

224

Sa zidova dopreše glasovi koji se pretvoriše u viku. Jedan stotinar
utrča u dvoranu i viknu:

— Sasi!... Dolaze!... Zagustilo od konjanika!...
Za trenutak nastade tišina, a onda otpoče komešanje.
— Rot i Braun! — uzviknu monah. — A možda i Riđi Majsner!
Galameći, svi krenuše prema izlazu.
Ratnici su se već razmeštali po zidovima. Komešanje i vreva
potrajaše. Uzbuđenje je uhvatilo sve kao da će neprijatelj tog trenutka
navaliti.
Dole, na polju, saski ratnici, sjahali su i otpočeli da opkoljavaju grad.
Jedna grupa, noseći, sekire, krenu prema obližnjoj šumi. Bilo je očigledno
da se Sasi spremaju da grade opsadne sprave.
Otokar uhvati Dauna za ruku:
— Srećom, i ti si gu — reče. — Potreban nam je vođa. Boljeg od tebe
nemamo... Pristaješ li?
— Pristajem... Biću vam vođa... Ali zahtevam potpunu poslušnost.
— To se razume...
Obrativši se stotinarima, Otokar podviknu:
— Daun je glavni vođa.... Recite ratnicima da zapovesti ovoga
viteza za njih znače život i smrt.
Za pomoćnika Daun predloži monaha Rapa.
— Pristajem! — smerno se pokloni Rap.
— Kakav izbor! — progunđa Šulc. — Došlo vreme da popovi
odbace ripide, sveće i kandila i da se late mača i sekire!... Neka ti bude,
sveti čoveče, jer znam da vitez Daun neće pogrešiti...
— Tako — zadovoljno dobaci Otokar. — Ispod ove mantije, nalazi
se čudotvorac, a isto tako i lisac...
Nekoliko stotinara zagunđaše.
— Bez reči! — preseče ih Otokar.
Daun oseti da ga dva užagrena oka gledaju. Okrete se. Pred njim je
stajala Marija.
— Poći sa mnom — reče devojka.
Uskoro se nađoše u odaji određenoj za devojke. Marija zaplaka i
baci se vitezu na grudi:
— Zar nam je sudbina dodelila da prolazimo kroz život kao dva
mučenika!? — reče. — U tvrđavi moga oca, jedva smo se spasli... Posle
toga, razbojnici su me zarobili i ti si naišao kao da te je proviđenje
dovelo... U Mecu, kraljica mi je odredila smrt jer si joj ti zamakao za
oko... Pobegla sam i sad...
Vitez je poljubi, potapša je po ramenu i reče:

225

— Sve znam... Monah Rap mi je sve ispričao...
Počast koju mi je kraljica odredila, nagoni me na smeh...
— Znam... Znam... Ali, nateraće te...
— Ostavi se ti toga! Sad je važno da se ovde borimo sve dok onu
rulju ispod grada ne oteramo.
— Šta će od nas biti? — zatrepta devojka. — Zahtevam da odrediš
jednog ratnika da me ubije ako Sasi upadnu u grad... Ako pogineš, ni
meni nema života. Umreću bez roptanja.
— Svako može poginuti ili umreti — nasmeši se vitez. — Ali ti, ti i
posle moje smrti treba da živiš.
— Ja?... U ropstvu?... Nikad!
— Da živiš, makar i u ropstvu... Da se moliš za moju dušu... Gospod
najradije prihvata molitve čednih devica ispunjenih ljubavlju prema
dobrom, valjanom i poštenom...
A Lucija je govorila Karusu:
— Znam koliko vrediš... Nisam slepa i nisam te zabadava izabrala.
Ja sam tebe izabrao — nasmeši se momak.
— O tome bolje da ne govorimo! Vi, muškarci, u svojoj nadmenosti i
uobraženosti mislite da vi birate sebi ženu, a ne vidite da žene biraju vas!
— Dobro, izabrala si me i sad dosta o tome!
— Slušaj ti mene — ozbiljno otpoče Lucija. — Moraš me naučiti da
baratam motkom. Ako Sasi prodru u grad, želim bar dve-tri glave da
razlupam!
— Biće kako ti kažeš — složi se Karus. — Naučiću te makar i meni
motkom naterala svetlace na oči...
— Oh, kakav momak! Kakav junak! — baci mu se devojka u
zagrljaj, pa nastavi: — Ako čujem da si me izneverio, da nisi bio čestit i
pošten prema meni, tako mi nebeskih anđela, ispuniće ti se želja. Razbiću
ti glavu kao tikvu!
Na taj način, dve devojke utvrdiše i potvrdiše svoju ljubav i to u
trenutku najmanje pogodnom za to.

226

GLAVA DEVETNAESTA

OPSADE

Saski ratnici, stigli su pred Mec. Ne gubeći vreme, smesta otpočeše

da dovlače iz šume oblice i da prave lestve i kućice na točkovima, u koje
će staviti debela stabla za probijanje vrata na gradu, po ugledu na rimske
„ovnove”. Nameštali su gvozdene šiljke na dugačke motke, čak su
pokušavali da prave i katapulte, mada u blizini nigde nije bilo kamena.
Ostali, rastureni po polju, oštrili su na brusu mačeve i vrhove za strele, ili
pravili od granja nadstrešnice da se zaklone od sunca i kiše, koja je već
nagoveštavala da se jesen približava. U daljini su se videli konjušari koji
su bdeli kraj konja, na ispaši.

Grad je bio opkoljen.
Dok su ratnici sa zidova gledali razmeštanje neprijatelja po polju i
vatre koje su se na mnogo mesta pušile, kraljica Plektruda nije napuštala
svoju odaju. Okružena monasima, molila se bogu da otkloni teško stanje
koje se nadnelo nad grad i njenu ličnost. Monah Antun je molitvama i
skrušenošću stekao naklonost kraljice. On je svoju urođenu zloslutnost
prebacio sa sebe i sa svojih na saske ratnike. Proklinjao je, dozivao
demone u pomoć i sa plamenom u očima i žarom u srcu, molio se za
sreću i dug život kraljice, zaboravivši da je mesecima jeo hleb grofa
Sebastijana. Ostali monasi, upućivali su mu podmukle poglede. Zavist i
mržnja su ih razdirali. Došaptavali su se i kroz stisnute zube prosipali
kletve na glavu svoga sabrata.
Kraljica im je govorila:
Molite se za njega! Antun je sveti čovek. Njegove molitve ne idu u
prazno...
— Molimo se... molimo! — graknuše pet monaha.
— Molimo se, najpre za tebe, pa za grad i građane i na kraju za nas,
grešne!
— Svi na kolena! — podviknu kraljica.

227

— Na kolena.... na kolena — zabrundaše monasi metanišući kraj
golemih čiraka na kojima su dimile debele sveće, bacajući lelujavu
svetlost na ikonu majke božje sa malim Hristom na ruci.

Zanemogli od dugog klečanja i molitava, monasi su proklinjali u
sebi kraljicu u Antuna, pa i dan kad su se zamonašili.

— Gospod nas neće napustiti! — vapili su iz promuklih grla.
— Kraj svega, zlosrećnike je morila glad, jer su, na predlog monaha
Antuna, udarili u strogi post. Mada prepobožni, ovakav režim ih je
dotukao, a iz blaženog osmeha kraljice nisu videli nikakve izglede za
bilo kakvu korist. Shvatili su da im osim jalovih nada i natečenih kolena
ne predstoji ništa.
U nastupu verske strasti, kraljica jednom uzviknu:
— O, da je monah Rap sada među svecima!... Taj čudotvorac bi
lično izmolio milost za nas!
Monah Antun je pogleda iskosa:
— Možda su ga negde Sasi uhvatili i umorili na mukama...
— Neka bi dao Gospod! — sklopi ruke kraljica.
— Biće... Biće tako — zabrundaše monasi.
Najmlađi među njima reče:
— Umro je on... Promenio svetom... Sanjao sam ga... Došao mi na
san... Javio mi se...
— Neka je slava bogu! — podviknu kraljica. — Spaseni smo!
— Rekao mi je da je među svecima — slaga monah.
— Oh, on će to... protepa Antun i poluglasno progunđa kletvu na
račun Rapa čudotvorca.
A na zidovima, ratnici su čekali da Sasi otpočnu juriš. Tri dana,
prošlo je u iščekivanju, a četvrtog se dva saska, stotinara primakoše zidu
mašući u znak da žele da pregovaraju.
— Šta je?... Nešto ste hteli? — dobaci im Sebastijan.
— Hoćemo da pregovaramo.
— Onda uđite u grad. Mi ne ubijamo poklisare.
— O tome ni govora! — lecnu se saski ratnik. — Naš slavni vođa,
veliki Majsner, naredio mi je da vam kažem... Zahteva da mu predate
grad.
— Vidi, molim te!... I šta još? — dobaci Arnuf.
— Daje reč da će poštedeti građane ako mu predate žive ili mrtve
kraljicu Plektrudu, grofa Sebastijana i viteza Rajnharda...
— Gle!... Mene ne traži! — ljutnu se Valter.
— Šta ćeš mu ti! — nasmeja se Rajnhard.
Stotinar nastavi:

228

— Ratnike ćemo razoružati i pokloniti im život.
— Kako velikodušno! — uzviknu Sebastijan. — i šta ćete s njima?
— Odvešćemo ih u našu zemlju kao robove.
— Znači, samo to traži vaš Riđi?
— Ako ne ispunite zahteve našeg vođe, živu dušu nećemo ostaviti u
gradu!
Rajnhard se obrati ratnicima na zidovima:
— Jeste li čuli šta vas čeka?
— Čuli smo!... Još kako! — kroz smeh se odazva nekolicina.
Vitez podviknu poklisarima:
— Maknite se odatle, saski ljudožderi, dok vas nismo zasuli
strelama!... I recite onom svom crvenom jarcu da ćemo mu kožu odrati i
pokloniti je njegovom pobratimu đavolu!
— Lopovi, razbojnici, zlikovci! Mene nisu ni spomenuli! — opet
uzviknu Valter.
Dva poklisara, žurno su odmicala.
— Sad će valjda otpočeti napad — reče Arnuf.
— Neće odmah — odvrati Sebastijan. — Varvari vole predstave.
Sigurno će nam prikazati nešto strašno. Mislim da će poterati ispred sebe
pohvatane seljake...
Doista, saski ratnici dovukoše dva zarobljenika, Rajnhardove
izviđače.
Jedan prodoran glas odjeknu spolja:
— Odbili ste zahteve našeg vođe!... Sada ćete videti šta vas čeka!
Četvorica navališe sekirama na zarobljenike i obojicu raskomadaše.
Rajnhard se obrati svojim ratnicima:
— Oko grada stoji gomila zverova! Jedina mogućnost da spasete
živote, svoje i svojih porodica, jeste nemilosrdna borba!... U pitanju je
život ili smrt na mukama...
Jedan grlati ratnik razvika se sa zida:
— Hej, Sasi!... Kamo vam seljaci što ste pohvatali?... Tolike vaše
pretnje, svele se na svega dva čoveka koje ste isekli!... Ovo će vas
nadaleko proslaviti!...
— Seljaci su se razbežali. Sad ih već ni vrag neće pronaći! — reče
Arnuf.
Toga dana, Sasi su krenuli u juriš.
Sa nekoliko strana, dopirali su zvuci rogova koji su se stapali sa
opštom vrevom. Divlji ratnici, nadirali su prema zidovima kao da su
rešili da u mahu osvoje grad. Svaki je na levoj ruci imao štit napravljen
od debelog pruća. Napred su išle grupe noseći lestve i koplja, a za njima

229

strelci sa dugim lukovima Skoro u isti mah, svi su bili na domaku
zidova. Graja nije prestajala jer napadači su dobro znali da dreka
pojačava i uvećava strah branilaca.

Na zidovima je vladala tišina. Nijedna strela nije hitnuta. Dim je
kolao nad gradom, a plameni jezici bleskali su ispod velikih kazana u
kojima je voda uveliko ključala. Svuda su se videle gomile strela, džilita,
kamenja i balvana.

Sebastijan i Rajnhard, bili su spremni da valjano dočekaju napadače.
Kad se saski ratnici primakoše zidovima, sa svih strana poleteše
strele i džiliti. Praćkaši su svojski zasipali napadače kamenjem. Jauci
ranjenika mešali su se sa preneraženim glasovima boraca koji su nadirali
zaklanjajući se štitovima.
Iza prvog borbenog reda, išli su strelci, gađajući ratnike na
zidovima. Ali, Sebastijan i Rajnhard isturili su napred borce sa kacigama
i žičanim naprsnjacima.
Saski ratnici na nekoliko mesta su se primakli zidu. Prislanjali su
lestve bodući dugačkim kopljima branioce. Ripuarci, naoružani sekirama
i mačevima, tukli su napadače ili dugim motkama obarali lestve
načičkane borcima.
Juriš je vršen na obe gradske kapije. Po mnoštvu ratnika koji su
vrveli oko drvenih kućica na točkovima, videlo se da su im te dve tačke
najvažnije. Iako štićeni strelcima, padali su mrtvi i ranjeni. Za njima su
nadirali druga, i već počeli da gruvaju balvanima u obe kapije.
Međutim, kamenje i debela stabla činili su svoje. Obe kućice pod
teretom su srušene. Vrela voda dokrajčila je juriš na kapije. Strelci sa
zidova, gađali su begunce po polju kao zečeve.
Dva puta su Sasi toga dana pokušavali da se pomoću lestvi ispenju
na zidove. Bili su odbijeni i pretrpeli dosta gubitaka. Najposle, Riđi
naredi da se prekine sa jurišima jer je preko sto pedeset boraca palo ili se
vuklo ranjeno po bojištu.
— Noćas, po mraku, napašćemo grad — reče Adolfu i Grinu i još
dvojici stotinara kojima je ukazao poverenje.
U nastupu besa, divlji vođa je prizivao sile gornjega i donjega sveta,
zaklinjući se da hleba u usta neće metnuti dok ne osvoji grad.
Istoga dana, vršene su pripreme. Napravljene su nove kućice sa
balvanima za razbijanje kapija i odabrani ratnici već poznati po hitrini i
hrabro sti. Njima je palo u deo da se po svaku cenu pomoću lestvi
prebace preko zida u grad, Adolfu, Grinu i ostaloj dvojici stotinara,
naređeno je da sa četiri strane povedu ratnike u napad.
Gledajući izdaleka konture grada utonulog u mrak, Riđi je govorio:

230

— Ovoga puta bez galame... Privucite se zidovima i na znak roga
navalite... Ja ću vam dati znak...

Činilo se da je grad utonuo u dubok san. Ništa se nije čulo ni videlo,
kao da su branioci, posustali od borbe proteklog dana, pospali savladani
umorom.

— Pažljivo, oprezno... Ripuarci su lukavi kao zveri... Bez i jednog
glaska krenite — govorio je Majsner idući iza reda svojih boraca.

Taj juriš je bio žešći od dva prethodna. Kao utvare, branioci su se
pojavili na zidovima zasipajući strelama, džilitima i kamenjem napadače.
Riđi je morao dunuti u rog pre nego što se i jedan ratnik primakao zidu.

Međutim, neočekivano, na mnogo mesta blesnuše plamenovi.
Ratnici u gradu, razbili su burad sa katranom i zapalili. Majsnerovi borci,
videli su se kao na dlanu.

Sasi su besno jurišali. Mnogi se primakoše zidu i uz prislonjene
lestvice počeše da se penju. Ova smelost mnoge je stala glave. Tada
Arnuf i Rajnhard, na čelu tri stotine konjanika, ispadoše iz grada i svom
žestinom grunuše u gomilu saskih boraca, sekući i bodući svakoga ko bi
im se našao na domaku mačeva.

Te noći, Sasi su imali dve stotine pedeset mrtvih i ranjenih.
— Nećemo više ovako! — vikao je Majsner. — Ako nastavimo,
ostaćemo bez ratnika!... Proklet bio Rot i proklet bio Braun! Još uvek ne
dolaze!... Životima Ne platiti svoju nemarnost!... Kad Sunce izađe, hoću
da vidim sve ratnike svrstane. Hoću da izvršim uvid koliko ih je
poginulo i ranjeno... Juriša više neće biti. Držaćemo opsadu sve dok oni u
gradu ne počnu da umiru od gladi...
— Ja bih nešto primetio — osmeli se Adolf.
— Govori! — preseče ga pogledom Riđi.
— Ne znamo kako stoje s hranom u gradu...
— Ja znam! — planu Majsner. — Tamo je priličan broj ratnika.
Došao je i onaj prokleti grof Sebastijan... Da nije njega, grad bi već bio
naš... Doveo je bar tri hiljade ratnika, da i ne pominjem seljake koji su
ispred nas bežali i nagrnuli u grad... Sad računajte koliko će dugo
izdržati! Tolika usta svakoga dana jedu po triput...
— U pravu si... Tako je... Mec će pasti — odazvaše se stotinari.
— Samo da dođu Rot i Braun — reče Adolf. — Jasno je... Ali bih još
nešto... Njima će ponestati hrane, ali i nama. Seljaci su iz naselja sve
poneli ili spalili... I nama će nestati hrane...
— Imamo konje — primeti Grin. — A kad njih pojedemo...
Majsner škripnu zubima:
— Onda ću vas naterati da sami sebe jedete!

231

Od neprospavane noći, lice mu je bilo podbulo, a oči zakrvavljene.
Brazgotina u povijama, podobro se zategla i natekla. Siloviti saski vođa
nije mogao da podnese poraz. Zbog toga je prosipao jed na četiri
stotinara koji su se snebivali i gledali jedan u drugog iskosa kao da se
pogledima pitaju: koji ih je vrag naveo na svoju hrabrost ističu u
borbama, kad im ona, eto, donosi sigurnu propast? Jer, kao što biva,
vojskovođe obično u ratu uspehe pripisuju sebi, a neuspehe svaljuju na
ratnike.

Majsner sede na panj, pored šatora i stade meriti pogledom
stotinare kao da se rešava da li da ih lično pobije ili da ih preda dželatu.

— Vi ste četiri vola! — reče. — Kažete da pojedemo konje? A sad mi
recite: kako mislite da se vratimo? Bez konja nikad nećemo stići kući.
Ova prokleta zemlja progutaće nas! Nećemo pešice prevaliti ni polovinu
puta. Konje hoćete da pojedete? To biste vi hteli?!

Adolf se osmeli:
— Ako pojedemo svoje, uzećemo od neprijatelja njihove.
— Kako lepo rečeno! — iskrivi usta Majsner. — Neprijatelji su
velikodušni. Oni će nam dati konje. Ma, i kola ćemo dobiti da se vozimo!
U očima stotinara, bleskala je mržnja pomešana sa strahom.
Riđi dohvati testiju sa vinom, nateže je i dobro otpi.
— Dobro, momci. — reče. — Rekli smo da sa jurišima nećemo
daleko doterati. Opsada i samo opsada... Važno je da smo grofa
Sebastijana zatvorili u mišolovku. On je jedini čovek koji u zemlji
Ripuaraca nešto vredi. Nateraćemo ga da na kolenima izbaulja iz grada.
— Tako je!... To je prava reč!... Nateraćemo ga! — živnuše stotinari.
— Idite sad i spavajte na oba uha… Hm!...
Možda ću od vas napraviti vođe, bolje nego što su bila ona dva
gusana, Gros i Ben...
Stotinari, radosni što su se bar privremeno izvukli ispod gneva
vođe, žurno se odmakoše od šatora.
— Rot i Braun!... Prokletnici, još ne dolaze! — progunđa Riđi i opet
nateže testiju s vinom.
Zaboravivši na smotru koju je zakazao po izlasku Sunca, leže na
tvrdu postelju pokrivenu ovčijim kožama i u mahu zaspa.

***

232

Rot i Braun, doveli su svoje ratnike pred grad Trir. I oni su naredili
da se naprave opsadne sprave. Šuma nije bila daleko i uskoro sekire
počeše da zasecaju i obaraju mlada stabla. Ratnici su pravili lestve, duga
koplja i kućice sa debelim stablima ispod krova od dasaka za razbijanje
kapija. Mali grad, činio im se lako osvojivim, pa su dobro prionuli na
posao, tim pre što su im zalihe hrane bile na izmaku.

— Napred, momci!... Na posao!... Za tri dana, grad će biti naš! —
kočoperio se Rot.

Braun, smeškajući se dodade:
— Ima tamo hrane napretek! Ima i vina, pa i mladih žena i
devojaka. Nismo badava došli ovamo...
Stariji ratnici koji su znali šta znači napadati grad, vrteli su glavama
i gunđali, dok su mlađi verovali svojim vođama.
Lupa čekića i sekira odjekivala je poljem. Posao je odmicao.
Pred noć, umorni ratnici se opružiše po suhoj zemlji. Pored svakog
je, privezan za kočić, stajao osedlan konj. Rot i Braun, bili su oprezni jer
se moglo desiti da u noći neprijatelj ispadne iz grada.
Sledećeg dana, po izlasku Sunca, pošli su na juriš.
— Eno ih!... Krenuli su!... — zavikaše ratnici na zidovima.
Otokar je vikao:
— Za oružje, momci!... I gađajte dobro!... Gledajte Da vam svaka
strela i džilit pogode i naprave rupu na grudnjaku neprijatelja spreda, a
kad udare u bekstvo, pozadi...
— Pustite ih neka se primaknu — dobaci Daun gledajući kako se
saski ratnici u redu približavaju.
Rot se okrete trojici strelaca i mahnu im rukom da pođu za njim. U
prizemlju pronađe mala vrata i uće u polumračnu odaju. Ratnici utrčaše
za njim.
U odaji je ležala ustajala voda skoro do kolena. Bila je to tamnica,
određena za one koji su osuđeni na smrt. Četiri uzana otvora, propuštala
su vazduh i oskudnu svetlost. Monah je dan ranije pronašao tu odaju i
uvideo da je može iskoristiti. Ne obazirući se na vodu, Rap sa lukom u
ruci i sa dva tobolca nabijena strelama o desnom ramenu, zauze mesto
pored jednog otvora u zidu. Kraj ostala tri stadoše ratnici držeći spremne
lukove,
— Dobro gađajte! — reče monah. — Neka nijedna vaša strela ne
poleti uzalud.
— Pa eto, oče... kako ti kažeš... Gađaćemo valjano...
— Tako, tako... Posle borbe, blagosiljaću vas i svakom dati po vrč
vina.

233

Tri ratnika se nasmešiše upirući poglede kroz uzane otvore prema
polju, gde su se ratnici u malom opsegu videli.

Juriš je otpočeo vikom. Napadači su se trčeći približili zidovima,
ostavljajući za sobom mrtve i ranjene. Kiša strela i džilita, zasipala ih je.
Jauci i zapomaganje, orili su se poljem.

Otokar je bio na zidu iznad kapije. Kraj njega su stajali ratnici
očekujući zapovest da polutama izvrnu kazan sa vrelom vodom.

— Spremite se! — viknu vitez. — Kad izbrojim do tri, izvrnite
kazan!... Brojim!... Jedan!... Dva!... Pazi ti tamo da te ne dohvati vrela
voda... Tri!...

Voda pljusnu preko zida i izli se na napadače. Jaučući i stresajući se,
saski ratnici udariše u bekstvo. Ali u kućici je ostalo desetak ratnika koji
nisu prestali da izmahuju balvanom i da treskaju u kapiju.

Otokar je vikao za beguncima:
— Zaboravili ste šta znači kupanje? Odavno ste napustili Rajnu, pa
je red da vam bar mi operemo zabagrelu kožu!... A vi tamo — obrati se
svojima — dohvatite taj balvan što leži pred vama i gurnite ga na one
dole pod kućicom!
— O-ruk! — viknuše ratnici i gurnuše balvan.
Kućica se u mahu pretvori u gomilu izlomljenog drveta.
Štitonoša Karus, stajao je na zidu sa čvornovatom motkom u
rukama. Kraj njega je bila grupa određena da obara lestve prislonjene
uza zid i da motkama udara po glavama napadača.
Karus je govorio svojima:
— Pazite... Vešto baratajte motkom. Dokažite da nisam badava
prolio vedro znoja dok sam vas toj veštini naučio. Gledajte gde udarate,
vi, bivši seljaci! To su glave ljudi, a ne tikve. I motka vam služi za borbu,
a ne da mlatite pasulj!
Vikao je, gunđao i popravljao, ne obzirući se što ga napadači
zasipaju strelama. Zaštićen žičanim naprsnjakom i kacigom, stajao je
uspravno, čekajući da se pojave lestve, ruke ili glave neprijatelja. Četiri
njegova ratnika, pala su pogođena strelama, a od njega su se odbijali i
džiliti bačeni poizdalje. Videći kraj sebe mrtve i ranjene, Karus škrgutnu
zubima. U mahu, ugleda glavu jednog saskog ratnika.
— Šta je?... Hteo bi da zaviriš u grad, da vidiš šta se ovde događa?
Takva želja mnoge je upropastila!
Motka se spusti na glavu. Ratnik bez glasa pade sa lestvica.
A dole, u podrumu, Rap i tri ratnika puštali su strele na saske borce.
Pogađani izbliza, Sasi su padali ne znajući odakle im zlo dolazi.

234

Najposle, primetiše duguljaste otvore na zidu i zasuše ih strelama.
Jedan ratnik pade pogođen u oko, drugom strela zakači obraz, a treći u
trenu izbeže hitac.

— Svršeno je! Primećeni smo! — viknu Rap, odbaci luk i uz pomoć
srećnika koji je izbegao smrt ponese ranjenika.

Treći je ostao mrtav u vodi.
Monah dovede ranjenika do bunara, izvadi kofu vode i ispra mu
ranu na obrazu. Ispod pojasa izvadi ćupče sa melemom, namaza ranu i
previ je parčetom krpe.
— Tako, prijatelju! — reče. — Sad već nećeš umreti. Istina, jedna
polovina lica ti je oštećena...
— Pogodio sam ga... Sigurno sam ga pogodio! — prostenja ratnik.
— Koga si pogodio?
— Njihovog vođu... Tri moje strele odbile su se od oklopa... Četvrta
ga je pogodila u lice!... Pao je... Video sam...
Ratnik je ubio Brauna.
Tako se završio prvi juriš na Trir. Sasi su se povukli, ostavivši na
polju preko stotinu mrtvih. I branioci su imali gubitaka: pedeset mrtvih i
isto toliko ranjenih. Tako je i moralo biti, jer mnogi ratnici nisu imali
žičane naprsnjake i kacige. Većina među njima bili su seljaci.
Međutim, Rot se našao u čudu. Braun je poginuo, a on se osećao
bespomoćnim. Odgovornost za tolike ratnike, pala je na njega. Tako u
prvi mah. A onda shvati da će, ako osvoji Trir, slava pripasti samo
njemu, kao što ga neuspeh može stajati života, mada je bio Majsnerov
bliski rođak. Bio je hrabar i preduzimljiv, ali ni po čemu nije bio sličan
Riđem. Njemu nije palo na pamet čak ni da opomene svoje ratnike koji
su uzalud jurišali na grad, a kamoli da ih kažnjava smrću. Ratnici su ga
sa zahvalnošću gledali i uzdisali, upoređujući ga sa Majsnerom.
Rot je posle borbe pozvao svih pedeset stotinara na savetovanje.
Došli su bez straha, spremni da svaki iznese svoje mišljenje.
— Mislim da niko od vas nije ni za trenutak pomislio da ćemo grad
osvojiti u jednom jurišu — otpoče Rot. — Pošli smo u zemlju Ripuaraca,
uvereni da ćemo pohod brzo okončati. A šta se desilo?... Seljaci se nisu
odvajali od rala i motike i nama nije palo na pamet da od tih pitomih
Ripuaraca mogu da postanu dobri ratnici. Njih rat odavno nije doticao.
Njihovi gospodari, bavili su se lovom ili se tukli između sebe, koliko da
razbiju dosadu. Takve smo ih poznavali. Svaki naš dosadašnji pohod,
donosio nam je pobedu i bogat plen. Ali sada izgleda drukčije... Ovo je
rat... Ripuarci su shvatili da im od nas preti uništenje i otpočeli su
žestoko da se brane. Poslužila ih je i sreća. Pojavio se grof Sebastijan. On

235

je stvorio vojsku koja ume da se bori. Diveći se njegovim uspesima, i
ostali Ripuarci su se osmelili, dohvatili oružje i bore se za opstanak. A
mi?... Napustili smo svoju zemlju da pustošimo tuđu. Zavarali su nas
uspesi dok smo bili pljačkaši i došli smo u stanje kad već ne znamo šta
nas čeka sutra... Naše nadiranje išlo je sporo, a povlačenje će biti još
sporije i opasnije, jer će se seljaci još više osmeliti. Napustiće skrovišta po
jarugama i šumama i napadaće nas i danju i noću... Ratnici, ovo ne
govorim da vas obeshrabrim. Znam koliko vredite, ali hoću da vam
predstavim stanje koje zabrinjava, da nam se ne bi desilo da
propadnemo zato što nismo bili oprezni. Sa jurišima ćemo nastaviti.
Drugo nam ne ostaje... Ako bogovi hoće, Majsner će osvojiti Mec i priteći
nam u pomoć. Onda će nastati prekretnica i mi ćemo se osloboditi briga
koje nas sada muče... No, može se desiti da se i nama sreća osmehne, da
zauzmemo Trir...

— Može, svakako. — dobaci jedan stotinar.
— Može!... Može!... I biće tako! — zagrajaše ostali.
Rot nastavi:
— Sada bih hteo da čujem i vaše mišljenje, ali bez ublažavanja
teškoća...
Jedan stotinar se javi:
— Da li smo baš sigurni da je Majsner odveo ratnike pod Mec?...
Meni se čini da samo nagađamo...
— Istina je!... Nismo sigurni! — začuše se glasovi.
— Osim toga — nastavi onaj — da li znamo gde se nalazi grof
Sebastijan sa vojskom?... Ako nije ušao u Mec, može se desiti da dođe
ovamo...
U skupu nastade tajac.
Stotinar Hans reče:
— Trebalo bi poslati jedan mali odred do Meca. Onih pet seljaka, što
ih danima vučemo za sobom, sigurno znaju put za Mec... Taj put je
svakako težak i opasan, ali ovo je rat... Svako mesto je opasno. Ja ću poći
sa trideset ratnika...
— Dovedite one seljake! — viknu Rot.
Pet seljaka, nađoše se pred skupom. Njih niko nije zlostavljao.
Dobijali su hranu i vodu. Osim što su bili vezani, ništa im se rđavo nije
dogodilo.
— Čuvaju nas i hrane da bismo duže mogli da podnosimo muke —
govorili su.
Ali vreme je prolazilo, a nikome nije padalo na pamet da ih muči.
Ipak, pred glavnim zapovednikom, stajali su prestrašeni.

236

— Seljaci — obrati im se Rot. — Da li znate gde je grad Mec?
— Pa... otprilike znamo... Ide se pored reke Mozela...
— Koliko?... Dokle?...
— Ko će znati! Glavno je da je u tom pravcu...
— Odvešćete jednu grupu ratnika do Meca.
— Hoćemo... Odvešćemo te ratnike... Zašto da ih ne odvedemo?...
Znamo kuda treba ići...
— Onda, složili smo se... Hans će odvesti grupu ratnika pod Mec —
reče Rot.
On i Hans ostadoše sami kraj šatora.
— A sad? — upita stotinar. — Šta da kažem Majsneru?
— Reci mu da smo kod Trira, da napadamo grad i pitaj ga da li da
nastavimo s jurišima ili da krenemo prema Mecu... I ne zaboravi da
pomeneš da je Braun poginuo... To je sve...
Uskoro trideset ratnika i pet zarobljenih seljaka napustiše logor.

***

Umesto da udari uzvodno i pređe reku Mozel između Meca i Trira,
Karlo je nameravao da zaobiđe Mec s južne strane i da se prebaci na levu
obalu reke. Njegovi pratioci su se u čudu zgledali, ne mogući da shvate
zbog čega se čitavih trideset milja udaljuju od najkraćeg puta za Ahen.

Ta neizvesnost, i još više strepnja da ne naiđu na saske ratnike,
stvorila je potajni strah kod Karlovih pratilaca. Osim toga moraće da
pregaze dve reke, Saor i Mozel.

Dva stotinara, Oto i Vajš, jahali su desno i levo od Karla, ne
usuđujući se da pitaju za razlog tolikog skretanja.

Karlo im se obrati:
— Znam šta vas muči... Objasniću vam... Obe reke, ovde su šire i
pliće, osobito Mozel. Ta reka, nizvodno je veća i dublja. S one strane,
naići ćemo na padine Ardena. Zaklonjeni gustim gorjem, neviđeni i tihi,
primaći ćemo se pokrajini Luksemburg, a zatim i planini Ajfel. Put do
Ahena, proći ćemo bezbrižno. Važno je odmaći se što dalje od Rajne, jer
na desnoj obali vrvi od saskih ratnika. Ili mislite da bi bilo dobro da se s
njima sukobimo?
— Neka nas Gospod ukloni od toga! — reče Vajš.

237

— A sad — nastavi Karlo — premorene i oznojene konje nećemo
naterati u reku. Naredite ratnicima da sjašu.

Oto diže ruku i zaustavi kolonu. Ratnici sjahaše i stadoše da
rasedlavaju konje i trljaju ih gužvama od suve trave. Iako je bilo podne,
ratnicima je naređeno da ne lože vatre jer se po sunčanom danu dim
može uočiti izdaleka.

Okruženi debelim vrbama i šibljem, Karlo, dva stotinara i pet
desetara, sedeli su u hladu i jeli poslednje zalogaje oskudne hrane koju
su poneli.

Karlo otpoče:
— Nemojte ni misliti da ćemo izbeći opasnosti kad pređemo obe
reke. Verovatno, saskih ratnika, zasad tamo nema, ali možemo naići na
gomile seljaka, begunaca. Rulje lutaju gladne. Svaka vojska za njih je zlo.
Napadaće nas i neće ni pitati kome pripadamo... S one strane Mozela,
naići ćemo na manastir Esternoh.
Oto se promeškolji na tvrdoj zemlji:
— Hoćemo li se moliti bogu, ili misliš da nateramo monahe da to
čine za naše zdravlje?
— Od svega će biti pomalo. Ali, biće veselo — nasmeši se Karlo.
— Veselo? Sa monasima?! — uzviknu Vajš. — U ovom ratu i oni su
se prozlili... Zar treba da zalazimo u osinje gnezdo?... Ako neko pokuša
da im štogod otme, loše će se provesti!... Bolje bi bilo da taj manastir
zaobiđemo.
— Mi smo pobožni ljudi, što ne znači da ne treba da jedemo — reče
Karlo. — U manastiru ima svega. Tražićemo i daće nam...
— To je pitanje! — odvrati Vajš.
Karlo nastavi:
— To je manastir benediktinaca.1 Treba da vidimo kako to bratstvo
vrši službu božju i kako se ophodi prema slučajnim prolaznicima i
namernicima.
Vajš strpa poslednji zalogaj hleba u usta:
— Mislim da će božji ljudi lako uvideti da nismo „slučajni"
prolaznici... Dohvatiće oružje i napašće nas... Sigurno će pomisliti da smo
Sasi...

1 Benediktinci: najstariji monaški red u katoličkoj crkvi. Osnovao ga
je Benedikt iz Nursije u V veku. Bili su vlasnici velikih poseda i
eksploatisali seljake. Kasnije, učestvuju uz papu u borbi za svetovnu
vlast.

238

— To je moguće, čak i sasvim verovatno — klimnu glavom Karlo.
— Nego, čuo sam da su benediktinci miroljubivi...

— To bi trebalo pitati njihove kmetove i seljake. Oni rade i bore se
za crkvu i teško svakome ko se ne pokorava opatu... Pričao mi je
klempavi Rap da su danas monasi više ratnici nego božji ljudi... I on
sam... Vitla mačem i gađa strelom bolje nego iko!

Karlo se zamisli:
— Reći ćemo ratnicima da budu spremni za borbu i naglasiti da
nipošto ne posumnjaju u boga i njegovo postojanje.
— Neka probaju da posumnjaju! — primeti Oto.
— Pred bogom smo skrušeni, a njegove pustopašne sluge
doteraćemo u red!
Jedan konj zarza i stade da kopa prednjom nogom.
— O-oh! — uzviknu Vajš. — Moj dorat se uznemirio. Neko nam se
približava.
Stotinari i tri desetara smesta krenuše u izviđanje. Ostali ratnici,
brzo su se pripremali za borbu. Uskoro, Vajš i njegov pratilac dotrčaše.
— Nekakav odred konjanika nam se približava
— reče. — Rekao bih da idu od Trira prema Mecu, zakleo bih se:
našim tragom!
— Koliko ih je? — upita Karlo.
— Dvadeset, trideset... možda i nešto više... Čini mi se da su Sasi.
Misle da idu tragom seljaka, begunaca.
Saski ratnici, primakli su se vrbaku. Bio je to odred pod stotinarem
Hansom. Pet zarobljenih seljaka, jahalo je kraj Hansa i jednog desetara.
Najstariji seljak tiho dobaci ostalima:
— Ovaj trag nas vodi u propast ili u slobodu... Hans ga krvnički
pogleda:
— Još samo jedna reč i ode ti glava!
Ripuarci navališe iz vrbaka. Bitka je bila kratka, ali žestoka. Sasi su
se branili mahnito, ali tučeni sa tri strane od boraca koji su pod
Sebastijanom navikli na brze juriše i dobre udarce, izgiboše do
poslednjeg.
Pet zarobljenih seljaka svukoše s konja. Kad im isekoše veze na
rukama, oni zadihani od uzbuđenja, stadoše da blagosiljaju oslobodioce.
— Božja milost neka je uvek uz vas!... Blagosloveni na veki
vekova!...
Karlo im se obrati:
— Recite kuda je krenula ova grupa ratnika.

239

— Prema Mecu!... — odgovoriše oni. — Mi smo ih vodili... Naterali
nas pod pretnjom...

— Blagi i predobri naš — otpoče najstariji od njih. — Uhvatili nas
razbojnici i nagnali da ih odvedemo do Trira... Tamo se vode žestoke
borbe... Sasi jurišaju na grad kao pobesneli, ali i naši se dobro brane... E,
onda su, braćo moja, odredili nas petoricu da ovu grupu odvedemo do
Meca...

— Kakav Mec! — uzviknu Oto. — Vi ste odavno skrenuli s puta koji
vodi u taj grad!

— Istina je — trepnu seljak. — To smo, mili naš, učinili namerno...
Skrenuli smo da ih što dalje zavedemo...

Karlo primeti:
— Majsner juriša na Mec... Rot i Braun na Trir... Zlo!
— Tako je... upravo tako — klimnu glavom seljak. — Samo, Braun je
poginuo...
— To je dobra vest! — uzviknu Karlo. — Ova grupa, krenula je da
Majsneru dojavi da je Trir opsednut, ili da traži uputstva šta treba da
preduzme Rot sad kad je ostao bez Brauna... Kao što vidite, grupa neće
stići do Meca... A vi, seljaci, sada ste ratnici... Dobićete oružje i... hoću da
vas vidim u prvoj borbi...
— Videćeš nas, preslatki... Borićemo se valjano...
Pohvatali su konje saskih boraca, pokupili oružje i nešto hrane što
su našli po torbama skinutim sa leševa i krenuli prema reci Saor.

240

GLAVA DVADESETA

OD SVAKOG PANJA NE MOŽE SE
ISTESATI SVETAC

Prešli su obe reke i dohvatili se staze koja vodi prema manastiru

Esternoh.
Bio je avgust. Seljaci su digli letinu sa njiva i pustili stoku da pase

treći rod deteline i svinje da riškaju po strnjikama. Stada ovaca,
plandovala su u hladu pojedinačnog drveća, rasturenog po livadama.

Manastir je ležao u prekrasnoj dolini. Crkva i zgrade, nazirale su se
izmeću stabla nad svetim rova koji su kao moćni stražari bdeli nad
svetim mestom. Donji deo na stablima, bio je posečen do polovine da bi
nepoželjni posetioci mogli biti lako uočeni. Crvenkasta smola, cedila se iz
naprsle i zasečene kore šireći opojni miris. Ripuarci ugledaše manastirski
zid ogrezao u zelenu mahovinu i lozu puzavicu. Po vrhu zida, isticali su
se kameni ispusti, zupci i strelarnice. Ogromna kapija od hrastovih
greda, stajala je kao prepreka ispred koje se belasala voda u širokom
jarku. Manastir je bio više tvrđava nego sveto mesto.

Došljaci zapaziše neko pomeranje između borova, a zatim i ljude
kako pretrčavaju od stabla do stabla.

— Hej! — viknu Karlo. — Mi smo hrišćani, slučajni prolaznici...
Nikakvo zlo vam ne spremamo...

Jedan glas se odazva:
— Sjašite, ostavite oružje na gomilu i krenite prema kapiji... U naš
manastir niko naoružan ne može ući!
— Nosimo oružje u ime Hrista spasitelja... — odgovori Oto.
Onaj se opet javi:
— Čuli ste naređenje!... Ako se ne pokorite, neće vam pomoći ni
kacige ni naprsnjaci!
Oto se razvika:

241

— Da ne tražite možda da vezanih ruku i sa konopcem o vratu
dođemo pred kapiju?... Ko ste vi, do đavola?!

— Vigilanti…1 Čuvamo sveto mesto.
— Sveto mesto čuvate od hrišćana?!
Vajš primeti:
— Mislim da ćemo morati mačevima da prokrčimo put do
manastira!
— Hm! — učini Karlo. — Vigilanti... Nikad nisam čuo za njih...
— Ni ja... Ni ja — odazvaše se stotinari.
— He — dobaci Vajš. — Nismo monasi, pa se baš i ne razumemo u
to njihovo!
Na ispustu više kapije, pojavi se jedan vitez u oklopu. Stavivši ruke
oko usta, razvika se:
— Hej, vigilanti!... Šta se događa tamo dole? Ko je tamo?
— Neki koji smatraju da naoružani mogu da uđu u manastir!
— Možda su Sasi? — viknu vitez.
— Ne znamo!
— E, pa kad ne znate, zaspite ih strelama!...
— Zar se hrišćanski ratnici tako dočekuju? — dobaci Karlo. — Ovo
mesto ne služi da u njemu borave bezbožnici! Stići ćete vi na đavolje
rogulje, da vas strpaju u kazan!
Jedna strela prošišta mu pored uha. Za njom dolete kletva:
— U kazan ćete vi, saski razbojnici!
— Prekinite svađu! — opet se javi vitez. — Odmah dolazim...
— Vigilanti! — uzviknu Karlo. — Spustite lukove! Ako dođe do
borbe, lako ćete ih zategnuti, verujem poslednji put u životu!
Uskoro se otvori kapija. Vitez pređe preko mosta i uputi se prema
ratnicima. Kad se primakao na pet koraka, reče:
— Šta hoćete?
— Hoćemo u manastir... Umorni smo i gladni — reče Karlo.
— Hm!... Reklo bi se da ste hrišćani — zavrte vitez glavom.
— Još kako!... I to Ripuarci!
— Onda neka je slava bogu!... Ja sam Emanuel Verber, sin čuvenog
kpetana Adama Verbera koji se borio u slavu Pipina Heristalskog. Bio
sam posvećeni monah, ali sam odbacio brevijar i kandilo i latio se mača...
Na mom štitu je sova...
— Znači, vitez od sove, bez brevijara i kandila — primeti Vajš.

1 Vigilanti: od vigilia (straža). Čuvari.

242

— Da... Od sove... U mojoj glavi ima mudrosti, a u mom srcu
hrabrosti.1

— Naše poštovanje i divljenje — nasmeši se Karlo.
Vitez mahnu rukom prema vigilantima koji su izvirivali iza stabala.
— Verni moji, čuvajte i dalje sveto mesto. Budite dobri prema ovim
ratnicima, ukoliko neko od njih ne pokuša da traži đavola... A vi —
obrati se Karlu i stotinarima — pođite sa mnom. Moj ujak Alojz je opat u
ovom manastiru... Ugostiće vas... A i vašim ratnicima doturiće se hrana...
Oto dobaci nekolicini ratnika koji su mu bili najbliži:
— Konje držite za vođice... Oružje neka vam je pri ruci...
Vitez i tri Ripuarca krenuše prema kapiji.
— Bio sam posvećeni monah... Nadam se da ću uskoro postati opat
u ovom manastiru — otpoče vitez od sove. — Ne čudite se, valjani... Dve
godine sam vitez. Ubio sam četiri protivnika na dvoboju... Sad je dosta.
Vratiću se službi Gospodu, i to kao opat...
— A šta će biti sa tvojim ujakom, opatom? — upita Karlo.
Verber se zamisli mrdajući usnama kao da nešto računa.
— Pa da... On će ove godine, ili najdalje početkom iduće, umreti...
— Ja u to ne bih bio baš siguran — primeti Vajš.
Vitez ga odmeri pogledom kao da pred sobom ima dete koje
postavlja glupa pitanja:
— Pogledaj onaj orah desno od kapije... Posadio ga je moj ujak pre
tri godine. Kad se stablo razvije koliko je debeo vrat moga ujaka, osušiće
se, a umreće i moj ujak...2
— Mnogi u to veruju — primeti Vajš. — Ali, bilo bi bolje i sigurnije
da opatu prerežeš vrat.
Vitez planu:
— Šta ti pada na pamet!... Opat mi je rođeni ujak! Zar na njega da
dignem ruku? Toliki bezbožnik nisam!...
— Ništa, ništa... Pouzdaj se ti samo u orah... To je poštenije...
— Postaću opat! — isprsi se vitez od sove.
— To smo već čuli — klimnu glavom Karlo. — Monah-vitez... Vitez-
monah...
Mala grupa ratnika preće preko mosta i uće u prostranu portu.
Crkva se nalazila usred dvorišta, okružena lipama. Duž
odbrambenog zida, stajale su zgrade: prostorije za monahe, brvnare za
sluge i vigilante i obori i štale za stoku. Jele, smrče, tuje i venje, rasturene

1 Kod starih Grka, sova je bila posvećena Ateni, boginji mudrosti.
2 Staro verovanje. Orah je senovito drvo.

243

i valjda samonikle, širile su opojni miris koji se mešao sa zadahom
štalskog đubreta.

Na doksatu najviše zgrade pojavi se opat, omalen, suvonjav, sa
kosmatim obrvama, ispod kojih su bleskale sitne oči, zelene i pune zloće.
Iz komotne mantije provirivao je tanušan vrat sa ispupčenom
adamovom jabučicom, male šake prekrštene na trbuhu i stopala u
sandalama na kaiše.

— Laudet Christus! — podviknu sićušni opat.
— In saecula saeculorum!1 — odvrati vitez od sove.
Iza stabala, zgrada, kroz prozore i sa doksata stadoše izvirivati
monasi. Vitez im doviknu:
— Dođite, božji!... Iskupite se da se poklonite ratnicima koji se bore
za svetu crkvu!
— Za svetu crkvu! — podiže opet kažiprst.
— Za svetu crkvu! — progunđa Karlo.
Mesto ozarenih lica u znak dobrodošlice, monasi su prilazili
namrgođeni, kao da su gosti doš li da im nešto otmu. Držali su ruke
zadenute u široke rukave i klanjali se pred Karlom. Dva stotinara i ne
pogledaše.
Vitez Verber se razvika kao da su svi prisutni gluvi:
— Časni gosti naši!... Pred vama se nalazi bratstvo benediktinaca,
smirenih i skrušenih u Gospodu... Glava ovoga svetoga skupa je opat
Alojz, čuven po mudrosti i pobožnosti!
Opat zatrepta. Karlo se nasmeši, a Vajš se zagleda u tanušni vrat
opata Alojza, upoređujući ga sa stablom onog oraha dole, ispred jarka.
— A vi ko ste? — obrati se opat Karlu.
— Ja sam sin pokojnog Pipina Heristalskog...
— O! — prenu se opat.
— O!... O!... O! — pridružiše mu se i monasi.
— A ovo su moja dva stotinara, Oto i Vajš, valjani borci i dobri
hrišćani.
O!... O!... O! — nanovo zaklimaše glavama monasi.
Opat značajno pogleda viteza od sove:
— Takvi gosti, dobro su nam došli. Do naših ušiju doprla je slava
grofa Sebastijana. Njemu je svakako osigurano mesto u istoriji franačkih
naroda.
— Vanbračni sin Pipina — progunđa vitez od sove.

1 Hvaljen Hristos!... Na veki vekova!...

244

U sitnim očima opata Alojza blesnu iskra podsmeha.
Goste uvedoše u prostranu trpezariju sa nekoliko velikih stolova
oko kojih su stajale klupe bez naslona. Svi posedaše. Upitni pogledi,
stadoše da se ukrštaju. Nelagodnost potraja.
Vajš tiho reče Karlu:
— Gledaj monahe... Uveren sam da svaki drži nož u nedrima, a pod
mantijom mač...
Karlo se nasmeši krajičkom usta:
— Dobri, valjani... Božji ugodnici... Na koju li će stranu ovo da
okrene?...
I okrenulo je.
Opat ih je već sada gledao sa prezirom.
— Ručaćete, mada je vreme ručku prošlo, a za večeru je rano —
reče. — Putnici jedu kad stignu, to jest, ako imaju šta...
Monasi udariše u smeh kao da je opat izrekao prvoklasnu šalu.
— No, dosta sad — prekide ih opat. — Dok naš kuvar ne donese
jelo gostima, progovorićemo nekoliko reči, koliko da doznamo šta se
tamo, preko Mozela, događa...
— Događa se koješta — bezvoljno reče Karlo.
— Sasi? a?... Razbojnici sa Rajne? — upita vitez od sove.
— Da, da — dodade opat polako, kao da razmišlja. — Dakle, Sasi?
— Jurišaju na Mec — odvrati Karlo. — Ako taj grad osvoje, preći će
reku i doći i vama u posetu Ne verujem da će ih vaši vigilanti u tome
spreči ti.
— Zar je baš tako teško stanje? — nasmeši se opat, kao da su Sasi
udaljeni bar dvadeset konaka. — A sad mi recite zbog čega ste napustili
grofa Sebastijana!
— Dabome! — žmirnu vitez od sove belim trepavicama. — Mesto
da se borite za crkvu i svoju zemlju, pobegli ste preko Mozela.
Nekoliko monaha se glasno nasmejaše.
Oto i Vajš prebledeše. Obojica su shvatila da će krv da padne na
svetom mestu. Karlov pogled preseče smeh monaha, pa preće na opata i
viteza Verbera:
— Vi smatrate da smo pobegli? — reče.
— I smatraćemo, dokle god ne kažete šta tražite ovde i kuda ste
naumili!
Jedna vrata podobro zaškripaše i širom se otvoriše. Kroz njih prođe
debeli kuvar. Na velikom poslužavniku, nosio je tri drvene činije, tri
kašike i uz njih tri povelika komada hleba.
— Oh!... Pasulj! — uzviknu opat šeretski.

245

— Kakva prekrasna hrana! — oduševi se vitez od sove, kao da je
kuvar doneo na poslužavniku tri pečene kokoške. — Samo jedite, mili
gosti. Pasulj je zdrava hrana...

— I bogougodna! — diže opat kažiprst.
Kuvar je stajao namrgođen, gledajući u činije kao da su se u njima
stekle sve nesreće ljudskoga roda.
Vitez Verber ga munu laktom u slabinu.
— Idi!... Šta čekaš?... Idi i donesi ljudima testiju vode!
— Ja bih im i malo slanine — izmuca kuvar.
— Napolje! — dreknu opat.
Karlo i njegova dva pratioca ćutke počeše da jedu. Opat se ponovo
javi:
— A mi mislili da je taj Karlo, vanbračni sin Pipina Heristalskog,
odavno mrtav... Pogubljen je po nalogu kraljice Plektrude...
— I šta sad? — hladno upita Karlo.
— Ništa — odvrati vitez od sove. — Znači da ti nisi taj!
— Lepo... Čak vrlo lepo — prestade Karlo da jede. — I šta biste sad
hteli?
— Ti si varalica! — podviknu opat. — Zadržaćemo te ovde i obaviti
suđenje!
— Da mi sudite i da me osudite? — reče Karlo. — A šta ćemo sa
onim mojim ratnicima dole?
— Sa njima će već naši vigilanti lako izaći na kraj!
Oto se glasno nasmeja:
— Ovakvu dobru šalu odavno nisam čuo!
— Ne smej se, prijatelju!... U Ahenu boravi majordom Teodorik. Ide
sa vojskom ovamo i uz put okuplja ratnike... Hoće da napadne i Sase i
grofa Sebastijana. On će vas zbrisati!...
— Ej, doboga! — uzviknu Vajš. — Onda nam nema spasa!...
— Nema... Očevidno — dodade Karlo.
Vitez od sove primeti:
— Teodorik će biti kralj franačke države, a ja glavni majordom!
— Gle! — iznenadi se Karlo. — Zar nećeš da postaneš opat?
Verber buknu, zinu da nešto kaže i u mahu zatvori usta.
Monasi su kolutali očima, podgurkivali se i značajno gledali, kao da
očekuju mig od opata pa da zgrabe tri gosta.
Karlo je gledao u jedan ugao tavanice. Razmišljajući, ostade neko
vreme tako. Onda se obrati vitezu Verberu:
— Ti me, čini mi se, nazva varalicom?
Vitez se zlobno nasmeja:

246

— Da!... I ostajem pri tome!
Žestok šamar odjeknu u dvorani. Vitez od sove slete s klupe i
opruži se po podu. Vajš zgrabi opata za vrat. Oto istrže mač.
Dok se vitez s mukom pridizao, a opat pokušavao da se izmigolji iz
ruku stotinara Vajša? Oto se razvika:
— Monasi!... Ako samo jedan potrgne nož iz nedara ili mač ispod
mantije, leći će krv ovde, na svetome mestu! Na vaše duše pašće greh!...
Opat će biti zadavljen, a vitez od sove isečen!
Monasi se uzjazbiše ne znajući šta će.
— Monasi, napolje! — dreknu opat ispod Vajšovih ruku.
U mahu, svi napustiše odaju zalupivši vrata za sobom.
Karlo Martel sedeo je za stolom i posmatrao viteza koji se pridigao
žmirkajući i opipavajući natečeni obraz.
— Oborio si četiri protivnika na dvoboju — reče princ. — Evo ti
prilike da i mene petog...
— Ne... S tobom se neću tući — mrgodno odvrati vitez.
— Tući ćeš se, još kako! — podviknu opat Alojz koga je Vajš pustio i
posadio za sto. — Pola godine motaš se po našem samostanu, badava
jedeš i piješ i razmećeš se svojim junaštvom. Došlo je vreme da se boriš
za čast monaha i odbranu ovog svetog mesta... protiv napasnika...
Vajš doviknu:
— Progutaj te „napasnike” ili ću te opet zgrabiti za gušu!
— Gospode, pomozi i usliši! — zavapi opat.
— Da — reče Oto. — Gospod će da ti pomogne da vređaš valjane
hrišćane!
— Prokleti!... Prokleti! — zastenja opat.
Karlo primeti:
— Ovo vaše društvo nikako da shvati da smo Ripuarci i da se
borimo za spas svoje domovine!
Vitez od sove odvrati:
— Moj rođak Teodorik, digao je vojsku i krenuo iz Ahena ovamo.
Uništiće i grofa Sebastijana i Sase... U njegovu slavu i za čast ovoga
manastira, boriću se s tobom na dvoboju...
Opat dobaci:
— A ja tražim skrušenost i pokajanje od ovog ratnika koji me je... Ja
nikoga nisam vređao...
— Nisi vređao? — žmirnu Vajš. — A redak pasulj? Pa „ni ručak ni
večera" i otrovne reči koje su monahe naterale na smeh?... Zbog toga ću
te opet ščepati za vrat!... More, i zemlju ćeš da grizeš!

247

— Pa sad... To ne bi bilo zgodno... Kako bi to izgledalo?!... Ja, opat!...
Idem da naredim onom lenjom kuvaru da vam spremi slanine za put...

Opat Alojz se hitro dohvati vrata i nestade. U dvorani ostadoše
samo tri Ripuarca i vitez od sove.

— A sad, hrabri viteže — otpoče Karlo — krenućemo na poljanu
izvan manastirskih zidova. Borićemo se peške ili na konju. Dozvoljavam
ti da biraš oružje.

— Koplje biram! — odvrati vitez.
Jedan postariji monah odškrinu vrata i doviknu:
— Pred bogom ćete odgovarati, bezbožnici! Naš opat je posvećen.
— Ama, ostavi se, čoveče! — dobaci mu Oto. — Sumnjiva je ta
posvećenost, jer od svakog panja ne može se istesati svetac!
Tri ratnika i vitez od sove napustiše odaju i krenuše preko dvorišta,
prođoše kroz veliku kapiju i nađoše se na poljani. Za njima, na
pristojnom odstojanju, išli su monasi, pa i opat Alojz koji priđe Verberu i
došapnu mu nekoliko reči:
Izmeću stabala borova dimile su se vatre. Vigilanti i ripuarski
ratnici, kao da su odvajkada prijateljevali, sedeli su oko vatrišta i pekli na
ražnjevima četiri ovce.
Na niskim granama jedne omorike, sušilo se ukupno osam ovčijih
koža.
— Oh, kakav prizor! — uzviknu Karlo.
Opat Alojz buknu:
— Zar tako, bezbožnici? Zar tako, sotonini sinovi? Okrećete
ražnjeve, a sutra je preobraženje!
— Ah! — zanemože jedan stari monah. — Gos pod će nas zgromiti!
— Vigilanti! Bednici! — podviknu i Verber. — Zar se tako čuva
sveto mesto?!
— A vi, ripuarski ratnici — javi se i Oto — vaše vođe gule go pasulj,
a ovde se vrte ražnjevi i to uoči preobraženja!
— Zasad, to je manje važno! — viknu vitez od sove — Gledaćete
dvoboj!... Tući ću se s ovim pustolovom koji tvrdi da je sin pokojnog
Pipina Heristalskog! Borba kopljima...
Vigilanti i Ripuarci, koje je ovčetina s ražnja sasvim zbližila, načetiše
se oko vitezova. Za njih je ova vrsta borbe bila pravo uživanje.
Karlo se obrati seizu:
— Ovamo moga konja, štit i koplje!... — Obrativši se skupu, nastavi:
— Vigilanti, bratstvo ovoga manastira nije dostojno ni ime Hristovo da
izgovori, a kamoli da mu služi! Ali, zasad nećemo o tome... Drugi,

248

važniji posao je pred nama. Ide mo prema Ahenu, u susret Teodoriku,
lažnom sinu kraljice Plektrude. Tu varalicu ćemo uhvatiti i obesiti!

— Vigilanti! — podviknu Verber. — Ne slušajte ovog podlog viteza!
On je lažni sin Pipina Heristalskog.

— O, brate! — javi se jedan vigilant po imenu Lorenc. — Dva sina i
oba lažna!... Nego, ovaj mi se čini prikladniji... Poći ćemo za njim...

— Tako je! — odazvaše se vigilanti.
— Prokleti!... Prokleti da ste! — zastenja opat.
— Dosta je pričanja!... Počinje dvoboj! — viknu vitez od sove i baci
se na konja.
Jedan vigilant dodade mu koplje.
Uzjaha i Karlo.
Vitez Verber potera konja kasom da uhvati potrebno odstojanje.
Kad se odmače na stotinak koraka, okrete se u sedlu i viknu:
— Dvoboj se odlaže! Srešćemo se drugi put...
Mamuze zaparaše trbuh konja. Vitez odbaci koplje i odjuri u
galopu.
— Pobeže prokletnik! — dreknu opat.
Grohotan smeh, zaori se među ratnicima...
Uskoro, mala vojska Karla Martela krenu levom obalom Mozela.
Ripuarcima se pridružilo četiri petine vigilanata. Grupa od dvadesetak
ljudi, pošla je za opatom prema kapiji.
— Kuda ćete, krivokletnici?! — obrecnu se opat.
— U manastir... Nećemo da pogazimo zakletvu...
— Monasi! — podviknu opat. — Batine u šake, pa po njima!
Vigilanti, pokajnici, u mahu shvatiše da je probitačnije biti
krivokletnik nego premlaćen. Ne čekajući da se bes monaha sruči na
njihova leđa, pojuriše za Ripuarcima čiji su konji ostavili podobar trag.
Karlo Martel, već je imao za sobom tri stotine ratnika. Obrativši se
Vajšu i Otu, reče:
— Momci, hoćemo li dozvoliti da nas vitez od sove i njegov
pobratim Teodorik nadmudre?
Vajš odvrati:
— Nadmudriti nas neće. Ali ako upadnemo u gužvu, svašta može
da nam se desi.
— Kakva gužva?! — dobaci Oto. — Mudrost, lukavstvo i hrabrost
od jedne su majke!
— Šta si hteo time da kažeš? — nakrivi glavu Vajš.
— Prosto: dobra roba na vašaru najbolje prolazi...

249

— Hm — učini Karlo. — Zavisi od vašara, a bogami i od robe.
Nego, onaj od sove nam pobeže ispred nosa. Pre nas će sresti vojsku iz
Ahena. Sve mi se čini da ćemo upasti u zasedu.

— Tačno! — složi se Oto.
— To je dobro — dobaci Vajš.
— Šta tu ima dobro? — planu Oto.
— Bićemo oprezni jer znamo da je pred nama zaseda.
— Kakva mudrost! Kakva pamet! — nasmeja se njegov drug. —
Uleteti u zasedu i poginuti sa zadovoljstvom, jer si znao za zasedu!
— Obojica ste ubedljivo pametni — reče Karlo. — A sad na posao...
Oto, odaberi pet ratnika na dobrim konjima i trk za vitezom od sove!
Ako ga stignete, zasede može biti, ali ćemo je postaviti mi!
Uskoro Oto i pet ratnika odjuriše galopom, i to po tragu ne od
jednog, nego od tri konja.
— Otkud sad ovo?! — zapita se ratnik ne usporavajući trk.
Karlova vojska, išla je ustaljenim hodom. Uz put su joj prišle tri
grupe seljaka koji su, u strahu od saske najezde, prebegli s desne na levu
obalu reke, Izgladneli, kao aveti su se pojavljivali iz šuma, šibljaka i
jaruga.
— Vojska hoćemo da budemo... Bićemo vojska... Go.js živote da
branimo... Hleba nam dajte... Gladujemo... Ko je ovde glavni?...
— Dosta je galame! — prekide ih Vajš.
Naoružani toljagama, nisu baš izgledali borbeno.
Imajući u zaleću prave ratnike, seljaci jurnuše na manastirsko stado
na jednom proplanku, batinama razjuriše čobane, iskušenike i doteraše u
logor tridesetak ovaca.
Jedan od seljaka, omalen, dežmekast, sa crvenim licem i
zakrvavljenim očima, istače se:
— Ne volim, brate, ove vigilante! Opaki su i neće valjati da smo uz
njih. Dobro smo ih zapamtili tamo, kod manastira Esternoh!
— Što? — upita Vajš. — Nisu vam dali da kradete?
— Pa — počeša se seljak iza uha. — Malo i to, i... onako...
— Ovako ili onako, vi ste sada uz njih, I teško i vama i njima ako
zapodenete kavgu! — reče Karlo. — Treba izmeću sebe da izaberete
vođu, stotinara...
— Tako je... Treba... Evo Zelera! — zavikaše seljaci.
— Ko je Zeler?
— Ja — isprsi se dežmekasti momak.
Iz gomile dopreše glasovi:

250