Slavomir Nastasijevic - Karlo Martel

ne pominjem ženu i sina izdajnika Rajnharda... Čuj... Rekao je
„izdajnika"...

— Pokaži mi tog stražara...
Sada vitez odvrati kraljici:
— Uzdaš se u mene, svetla i plemenita? Zar još imaš poverenja?
— Imam... Oprostila sam svima, pa i tebi.
— A moja supruga i sin?
— Živi su i zdravi. Danas će ugledati sunce.
— Hvala... — pokloni se vitez. — A da nisu navalili Sasi, nikad ne bi
izašli iz tamnice?
— Sve je oprošteno i zaboravljeno — ponosito odvrati kraljica. —
Sad je na redu važnija stvar. Branićemo grad. Spasavaćeš sebe i svoje... U
pitanju su i tvoja žena i sin... Naposletku, i ja... Valjda nešto značim u
ovoj zemlji!
— Rajnharde, sad nije vreme da se isteruju nepravde — reče
Bonifacije. — Zaboravi uvrede i prioni na posao oko odbrane grada.
— U pravu si — reče vitez. — Sad na posao... Koliko ratnika ima u
gradu?
— Biće oko šest stotina — odgovori Klaus.
— Malo... A slugu?
— Valjda sto pedeset...
— Oružje, hrana... Kako stoji s tim?
— Oružja imamo, na pretek... a hrane za mesec dana.
Rajnhard se zamisli.
— Sve što mrda i može da maše rukama moramo naoružati. Sasi će
jurišati kao besni.
— Gospode, pomiluj nas i spasi! — zavapi kraljica sklapajući ruke.
— Branićemo se... Moramo se braniti!
— Još kako! — dobaci majordom Klaus istežući dugi vrat.
Valter primeti:
— Mislim da i sužnje treba izvesti iz tamnica... Koliko ih ima dole?
— Pedeset... Možda i više... Ko će to znati! — odgovori Klaus.
Kraljica se namršti:
— Ne! — Sužnje nećemo... Kako bi to izgledalo! Mogu okrenuti
oružje protiv nas!
Rajnhard se zagleda nekud preko njene glave razmišljajući:
— Kad je Hanibal ugrozio Rim posle bitke kod Kane, konzuli su
naoružali deset hiljada robova i nisu se pokajali. Bili su to izvrsni borci.
— Kažeš: Rimljani, Hanibal, konzuli, robovi?... Kad je tako, možemo
i mi.

151

— Možemo... — dobaci Klaus.
— Tamničar!... Zovnite tamničara!... Smesta neka dođe!... Shvatila
sam... I oni će se boriti uz ratnike, kao oni rimski... Pokloniću im slobodu.
Mada su svi, osim Rajnharda, bili do krajnosti uzbuđeni, za stolom
zavlada zlokobna tišina. Svi su iščekivali tamničara kao da on treba da
učini odsudni korak. Kad se pojavio, sve oči se upreše u njega.
Bio je suv, sa malom glavom na dugačkom vratu i nogama tankim
kao tačke.1 Imao je tamno lice i pogled gladnice, kao da je, provodeći vek
oko tamnica, i sam postao sužanj.
— Koliko ih imaš dole? — upita Rajnhard.
Tamničar isprsi upale grudi, zažmire i duboko se zamisli.
— Sedamdeset muških i dvadeset ženskih. Ukupno stotinu glava.
— To je za njega stotina! — progunđa Valter.
— Moju suprugu i sina odmah pusti — reče Rajnhard. — Kaži im da
idu kući. Ja ću odmah za njima.
Tamničar pogleda kraljicu. Ona klimnu glavom.
— Shvatio sam... Učiniću...
— A ti? — obrati se Valter stotinaru. — Pusti sve sužnje. Naredi
kuvaru da ih dobro nahrani. Od ovog trenutka, oni su ratnici Ja ću im
biti zapovednik. Dajte im odelo i obuću.
— Tako... Samo tako... — šaputala je kraljica bacajući unezverene
poglede po vitezima i stiskajući slepoočnice levom rukom, a desnom
krsteći se.
Misionar Bonifacije ustade:
— A sad — otpoče — pomolićemo se bogu da nam da snage kako
bismo sačuvali uzvišenu kraljicu, grad, građane i domovinu...
Svi za stolom ustadoše i pognutih glava počeše tiho da ponavljaju
reči molitve oca Bonifacija.
Na kraju, kraljica priđe Rajnhardu, uhvati ga za obe ruke i zagleda
mu se u oči:
— Izdajnika više nema, pa nema ni onih kojima sam namenila da
ispaštaju za izdaju.
Vitez sleže ramenima i nasmeši se preko volje.

1 Tačke — pritke za čokiće u vinogradu, pasulj, hmelj i slično.

152

GLAVA TRINAESTA

LUTAJUĆA VOJSKA

Daun, Kraus i Petronije, ostavili su za sobom Otokara i njegovu

grupu ratnika za čitavih pet milja. Probijajući se kroz šibljake i jezdeći
oprezno kroz šume i preko proplanaka, nisu ni pomišljali da se vrate dok
ne ugledaju neprijatelje. Upravljajući se prema drveću i zaobljenim
stenama ogrezlim u mahovinu, nepogrešivo su odmicali prema severu.
Išli su čudeći se što ne nailaze na trag koji je velika grupa konjanika
morala da ostavi za sobom.

Kraj jednog potočića u šumi, zastali su da napoje konje i napune
mešine.

— Sad mi se čini da su oni kraljičini ratnici bežali ispred utvara —
reče Daun.

— Nema ni njihovih tragova — primeti Petronije. — Ko zna kojim
pravcem su bežali!... Ovuda valjda nijedan konjanik godinu dana nije
projahao... Začudo, nismo naišli ni na naselja...

— Nismo... — reče Karus. — Ali, meni se čini da osećam miris
dima...

— Karakaš laže... Ja ne osećam — dobaci Petronije.
— Dim!... Tako mi boga, osećam! — reče Karus i sjaha. — Sačekajte
me, ili lagano krenite za mnom...
Štitonoša pođe između drveća vodeći konja. Išao je blagom
uzbrdicom dok ne naiđe na proplanak. Stado od desetak košuta prestade
da pase. Mrdajući gubicama i čuljeći uši, životinje se zbiše u gomilu.
Jelen, predvodnik, zalupa prednjim nogama i bučno dunu kroz raširene
nozdrve. Stado prsnu na sve strane.
Proplanak je bio na vrhu brda. Štitonoša zastade. Niz padinu, šuma
se nastavljala, a preko krošnja koje su se stepenasto spuštale, širila se
ravnica prošarana žbunovima i drvećem. U daljini se prema nebu jasno
video stub dima.
— Dim... Naselje ili Sasi...

153

Daun i Petronije pristigoše.
— A šta sad kažeš, stari ugljaru? — zažmire Karus na zdravo oko.
— Je li ono dim ili nije?
— Dim je, sotono, dim!... Jesi li zadovoljan?... Crkao si da pokažeš
da si bolji!
— Dan je na izmaku — reče vitez. — Ako pre mraka izbijemo na
ravnicu, videćemo se kao na dlanu... Do zalaska sunca nećemo dugo
čekati. Ješćemo, nahranićemo konje i malo prileći.
Sputali su konje i pustili ih da pasu.
— Nikako da mi dođe u pamet kuda su oni kraljičini bežali! —
progunđa Petronije. — Ko ih je gonio i gde su gonioci?... Sad mi se čini
da je đavo ovde imao posla, koliko da se našegači sa krštenim dušama.
— Moj brate... — reče Karus. — Velika je ovo zemlja... Ako budemo
išli malo ulevo, naići ćemo na trag.
Daun se ljutnu:
— Ulevo?... Kuda?... Pitanje je da li smo uopšte u Austraziji!...
Možda omo zabasali u tuđu zemlju... — Opruživši se na suvoj travi,
dodade: — Najpre ćemo prema onom dimu.
Sunce je lagano tonulo iza grebena nekakve planine na zapadu.
Poslednjim zracima, više je osvetljavalo nebo nego zemlju. Sa istoka, već
je nadolazila tama. Iznad visokih drveta, kružila su jata vrana spremajući
se da tu provedu noć. Ptice su graktale oko gnezda koja su se kao crne
tačke nazirala po rašljama i granama visokih krošnji.
Oko malog bivaka, sputani konji, srubili su do zemlje suvu travu.
Vitez i dva pratioca, išli su u neizvesnost. Dan ranije, sreli su
nekoliko seljaka i mladog monaha koji su bežali prema jugu. Po
usplahirenim pogledima ubledelim licima i poderanoj obući, videlo se da
izmiču ispred smrti. Ugledavši tri konjanika, pokušali su da se sakriju u
šiblju.
Daun je od njih doznao da masa saskih ratnika nadire prema jugu.
Po mišljenju monaha, bar pet hiljada konjanika i isto toliko pešaka,
ništilo je sve na šta naiđe. Monah i seljaci čudom su se spasli jer su ležali
sakriveni u jednoj jaruzi. Gomile neprijatelja, prošle su pored njih i nisu
ih primetile. To je bila prva vest koju je Daun javio Sebastijanu preko
Otokara.
Vitez nije mogao da pronađe put kojim su prošli Sasi. O povratku
nije moglo biti ni govora, jer zašto bi Plektrudini ratnici, pa i monah sa
seljacima, onako bezglavo bežali? Dim koji se na nekoliko milja
udaljenosti dizao prema nebu, odgovoriće na pitanje kuda su neprijatelji
prošli i koliko ih ima.

154

I štitonoša je razmišljao. Kuda su prošli? Na koju stranu su udarili i
koliko ih ima? Jedan seljak među beguncima, rekao, je kako je iz jaruge
čuo saske ratnike koji su govorili da će najpre osvojiti grad Trir, snabdeti
se hranom i nastaviti prema Mecu. Daun nije pridavao važnost ovim
rečima koje je samo jedan seljak čuo, tim pre što je Trir udaljen od Meca
preko sedamdeset milja. Oba grada su na desnoj obali Mozela, a izmeću
njih na više mesta šire se močvare. Ipak, Daun je i tu mogućnost dostavio
Sebastijanu.

Tri izviđača, dobro su znala sa kakvim neprijateljem imaju posla i
kolika im je opreznost potrebna da ne upadnu u zamku. Zbog toga su
krenuli tek kad se spustio mrak. Dim se više nije mogao videti, ali su sva
trojica upamtila pravac kojim treba ići. Napred je jezdio Daun, za njim na
pedeset koraka Karus, a Petronije malo udesno, na istom odstojanju.
Jašući u luku, sve više su naginjali zapadu.

Noć je bila bez mesečine, ali su se nazirali bokori žbunova i po neko
usamljeno drvo. Sa brda, gde su bivakovali do noći, pred očima im se
ukazivala ravnica. Međutim, zemlja je bila prekrivena jarugama i
brežuljcima obraslim u paprat i pirevinu.

Prevalili su polovinu puta. Daun zaustavi konja.
— Sad već nismo daleko — reče kad su i ostala dvojica pristigla —
Poći ćemo dalje... A ti, Petronije, ako nas dvojicu napadnu, okreći konja i
beži... Moraš javiti grofu gde je neprijatelj...
Daun je lagano odmicao ne osvrćući se. Karus za njim. Njegov konj,
nepogrešivo je držao pravac. Petronije je malo zaostao.
Vitez je razmišljao. Ako su Sasi krenuli prema Triru, morali su se
držati pravca koji će ih dovesti do Mozela. Ali na kome su mestu
skrenuli?... Reči onog seljaka iz jaruge, sve više su mu se nametale. Mada
se nisu čuli glasovi ljudi i konja, predosećao je da se primiče
neprijateljima. Konj je išao ne pokazujući znake uznemirenosti. Prođe
izmeću dva žbuna, spusti se u malu udoljicu i dohvati se blage uzbrdice
na kojoj nije bilo ni žbuna ni drveta. Kad izađe na brežuljak, vitez
zaustavi konja. Oko pola milje udaljena, bleskala je vatra.
Daun namače vizir i proveri da li mu se mač lako vadi iz korica.
— Naselje ili bivak — reče.
— Ili bivak ili naselje — dobaci Karus koji mu se približio. —
Hoćemo li dalje?
— Svakako... Iće ćemo naporedo... Ne čuju se ni žagor ni rzanje
konja.
Primače im se i Petronije.

155

Jezdili su naporedo. Spokojstvo, im se povratilo. Boriće se ili
šmugnuti u mrak.

Bilo je naselje. Rasturene kolibe, sagrađene od pruća i oblepljene
blatom, stajale su svaka pripijena uz okresano drvo koje je kao stub
držao svaku kolibu. Krošnje drveća, stravično su se nadnosile nad
krovove od trske ili granja.

Odnekud se začu režanje psa. Kad se ratnici primakoše, pas besno
zalaja grizući konopac kojim je bio vezan. Na vratima jedne od koliba,
pojavi se starica oslanjajući se desnom rukom o toljagu. U levoj je držala
zapaljen luč.

— Gospode, opet ratnici! — uzviknu.
— Ćuti!... — dobaci joj Karus. — Mi smo Ripuarci... Krstimo se. Evo,
gledaj!...
Momak se prekrsti.
— Neka je slava bogu! — s olakšanjem izusti starica — Još ima
nekoga ko se ne plaši prokletih Sasa!
— Ima... Za nama ide čitava vojska... A Sasi?... Jesu li prošli ovuda?
— Jesu... Sve što se može držati na nogama, pobeglo je iz naselja.
Ostali su samo starci i babe. Nas nisu pobili prokletnici, ali su nam
poklali svu živinu i oterali stoku.
— Gde su sad? — upita vitez.
— Otišli... Stamanili se dabogda! Ostavili su ranjenike... Eno ih
tamo, pod hrastom, nasred naselja.
— Koliko ih je?
— A ko će ih znati! Ne umem da brojim.
Petronije načini rukom znak krsta i reče:
— Bog te blagoslovio, rajska dušo! Ova zemlja neće doći psd jaram
razbojnika.
Starica, krsteći se, uće u kolibu, a vitez i njegova dva pratioca
pođoše prema odblescima vatre.
Ranjenici su ležali na slami, pod hrastom. Dva starca iz naselja,
sedela su kraj vatre. Njih su Sasi ostavili u životu da se staraju o
ranjenicima, da im pripremaju hranu, donose vodu i sahranjuju one koji
pomru. Zbog toga su i naselje poštedeli.
Vitez i njegovi pratioci obiđoše oko vatre u povećem luku i nađoše
se s druge strane hrasta. I tu su bila dva starca. Bdeli su oko konja,
hranili ih i pojili. Peti starac je vadio vodu iz bunara tegleći tešku kofu od
hrastovih daščica. Kad ugleda tri ratnika na konjima, zadrhta i ispusti
kofu u bunar.
— Bog i Hristos neka te štite, krštena dušo! — reče vitez.

156

— Gospode, pomiluj! — prekrsti se starac. — Vi ste naši!... Od
Meca?... Od kraljice?... Hoćemo li pročamiti život u ropstvu?

— Za nama ide ripuarska vojska — odvrati Daun.
— Znači, bog nas nije napustio?
— Koliko ranjenika ima tamo, pod hrastom?
— Bilo ih je oko četrdeset. Polovina je pomrla. Od živih, samo
dvojica mogu na noge. Ostali leže kao klade. Ječe i prizivaju svoje
bogove.
— Gde su njihovi ratnici?
— Otišli prema Triru. Hoće da zauzmu taj grad, da pokupe hranu i
da krenu prema Mecu. Tamo je, kažu, kraljica. Hoće da je uhvate i da je
rastrgnu.
Jauci i uzdasi, dopirali su na mahove.
— Oni ne znaju da ste vi tu — reče starac. — Navikli su da čuju
razgovor... Skoro svi su nemoćni...
— Dobro ih niste poubijali — primeti Petronije.
— Nismo i nećemo. Kod nas je prošle godine boravio monah
Bonifacije. On nas je učio hrišćanskoj veri. Govorio je da će biti proklet ko
ubije ranjenog ili bolesnog, starog ili onemoćalog, makar to bio i
neprijatelj. Mi se toga držimo... Lečimo ih... Ispiramo im rane hladnom
vodom... I meleme im stavljamo na rane, ali slabo pomaže...
Daun sjaha i predade vođice Karusu. Iz bisaga izvadi jedno ćupče
koje mu je poklonio monah Rap. Bio je to melem spravljen od medveđe
masti i izgnječenih cvetića nekakve trave.
— Odvedi me ranjenicima — reče vitez.
— Neće biti dobro! — uzjazbi se starac.
— Kreni! — nasmeši se Daun. — Ti napred, a ja ću za tobom.
Karus i Petronije ostadoše kod bunara, kraj konja.
Dva saska ratnika, sedela su ispod hrasta, na slami i tiho
razgovarala. Ostali su ležali ječeći.
— Bogovi s vama, ratnici! — reče Daun.
— Ko si ti?... Ripuarac!... — uzviknu jedan pružajući ruku prema
maču koji je ležao kraj uzglavlja. — Desna ruka mi je ranjena, ali levom
ću se boriti!
— Ostavi... — bolno se nasmeši njegov drug. — Opkoljeni smo... S
našim mukama je svršeno.
— Ripuarci ne ubijaju ranjene i bolesne ratnike — blago reče vitez.
— Došao sam da vam pomognem. Molite se svojim bogovima, a ja ću
Hristu, pa će melem koji imam u ovom ćupčetu pomoći i vama i vašim
drugovima.

157

— Melem?... Lek?... Da nam pomogneš!?... Pa mi smo vaši zlotvori!
— uzviknu drugi ratnik.

Karus i Petronije, predali su starcima konje na čuvanje. Čudeći se
Daunovoj odvažnosti, oprezno su prišli hrastu.

— Hoćemo li ih lečiti? — upita Karus.
— Hoćemo... — odvrati Daun skidajući krpu sa natečene ruke
prvog ratnika. — Otok... Ovo se mora raseći... Karuse, nož nad vatru!
Štitonoša izvadi nož iz nedara, oproba palcem oštricu i nadnese ga
nad vatru.
Daun dohvati nož i obrati se svojima:
— Držite ga dobro... A ti, ratniče, stegni zube i trpi... O hrabrosti
Sasa, čuda se pričaju. Izdrži i bićeš zdrav...
Vitez u mahu preseče oteklinu na mišici ratnika. Gnoj i crna krv
obagriše ruku.
Starac prinese kofu s vodom. Vitez dobro opra ranu, namaza je
melemom i uveza čistom krpom.
Drugi ratnik, morao je da izdrži dva reza, jer je imao otok na butini i
na ruci.
Daun i Karus pregledaše i rane ostalih. Na kraju, ćupče je ostalo
prazno.
— Niko vas neće dirati — reče na kraju Daun. — Ako vam je
sudbina naklonjena, preživećete...
Sa zahvalnošću, ranjenici su pratili svaki pokret viteza. Kod nekih se
čak zavrteše suze u očima. Ozloglašeni saski ratnici, valjda su prvi put
osetili da čovek ne nosi samo surovost u svom srcu.
Prvi ratnik reče:
— Ja sam Herbert... a moj drug se zove Roman. Časni viteže, reci
nam da znamo kome treba da budemo zahvalni.
— Daun... Toliko. Moja je želja da ozdravite, i vi i oni teže ranjeni. A
zahvalnost dugujete svojim bogovima.
Vitez i njegova dva pratioca napustiše ranjenike, među kojima neki
neće dočekati sutrašnji dan.
Prvi od S|ne dvojice, gledajući za Ripuarcima, reče:
— Čuj, Romane... Zbog ovakvih sunce greje... Kakav vitez!... Kakva
plemenitost!...
Daun nije pomenuo ranjenicima njihove vođe i vojsku. Ne želeći da
ih dovede u stanje da sebe smatraju izdajnicima, ostavio ih je začuđene
do krajnje mere.
Pojahavši konje, nastavili su put i još u toku noći pronašli trag koji je
za sobom ostavila masa saskih konjanika.

158

U praskozorje, ugledaše u daljini vojsku. Nekoliko puta su je gubili
iz vida. Ili je zalazila u šumu, ili nestajala iza brega, da se opet pojavi na
vidiku. Tri izviđača nisu se usuđivala da joj se primaknu.

Tek oko podne, Daun primeti da je vojska zastala da predahne ili da
se ulogori.

— Ići ćemo kroz šumu — reče vitez. — Proverićemo koliko ih ima.
Zasad nas ne vide...

Već su se primakli na pola milje.
— Karuse, sjaši — reče Daun. — Privuci se što bliže logoru...
Štitonoša nastavi pešice, zaklanjajući se iza žbunova i skrivajući se
oko stabala. Dobro je znao šta ga čeka ako padne u ruke saskih
razbojnika. Žagor i rzanje konja, uveliko su se čuli, a on je još uvek išao.
— Tu su negde i stražari — progunđa i leže iza jednog gustog
žbuna.
Pasle malog predaha, nastavi da se primiče logoru vukući se po
zemlji. Odjednom zastade. Na desetak koraka primeti stražara. Stajao je
iza jedne debele bukve. Videlo mu se samo rame i jedna ruka. Ratnik
pripremi luk i stavi strelu na tetivu.
— Čekaću dok se ceo ne pojavi iza drveta...
I sačekao je. Stražar se pojavi, i to licem prema Karusu. Štitonoša
ustade i glasno se nasmeja. Stražar se prenu i poteže mač.
— Stani, seljače! — viknu štitonoša.
Stražar se trže:
— Ko si?... A, ti si!... Tako mi boga, ovo je Daunov...
— Stok, Arnufov seljak!... Boljeg nisu mogli postaviti za stražara!
— Karuse, brate, jesi li to doista ti? Gde su vitez i Petronije?
— Nisu daleko... Dozvaćemo ih...
Štitonoša zaokruži usta šakom i razvika se:
— Ehej!... Ehej!... Daun!... Daun!... Ovamo!...
Kad su stigli u logor, tri izviđača se iznenadiše videći kolika radost
je spopala grofa Sebastijana i ostale.
— Bili smo uvereni da ste propali! — reče grof.
Karlo potapša Dauna po ramenu:
— Šta nam donosiš?... Jesi li nešto doznao?
— Sve... — odvrati vitez. — Čak sam lečio saske ratnike...
Karlo ga zaprepašćeno pogleda.
Daun ukratko ispriča šta je čuo i video.
— Dakle, otišli su prema Triru? — reče Sebastijan.
— Idemo za njima i mislim da nismo daleko... — dodade Karlo. —
Sad treba nanovo izviđati... Ovoga puta, ići ću ja... Povešću pedeset

159

ratnika na dobrim konjima i odmah polazim. Otokare, odaberi momke i
spremi se. I ti ideš...

Grof ga ozbiljno pogleda:
— Ti nećeš ići!
— Rekao sam i ići ću! — odvrati princ. — Sad je vreme da počnemo
razgovor druge vrste.
Sebastijan se nasmeši:
— Takav razgovor i ja želim, samo mislim da nije vreme.
— Pogodnije ne može biti! — namršti se Karlo. — Pred nama se
nalazi masa saskih konjanika i pešaka. Ili ćemo ih pobediti, ili proterati
preko Rajne, ili svi do poslednjeg izginuti... Ako treba da mi pripadne
vlast nad Ripuarcima, pošteno, ću je zaslužiti... Od našeg pothvata zavisi
sudbina franačke države. Zbog toga želim da se obratim ratnicima...
Neka se iskupe...
Sebastijan sleže ramenima:
— Izgleda da si u pravu — reče.
Ratnici i seljaci, svrstali su se u karu i u tišini očekivali šta će
starešine govoriti.
Sebastijan otpoče:
— Ratnici, u nekoliko mahova pokazali ste da se na vas u svakoj
prilici možemo osloniti. Vaša hrabrost zaslužuje pohvalu jer ste se borili
protiv nasilnika i uvek pobeđivali. Mali odred koji je krenuo od moje
tvrđave, stekao je slavu. Sad više niste mali odred nego vojska koja treba
da brani slobodu svoga naroda... Uz nas je Karlo, sin pokojnog Pipina
Heristalskog. On je zakoniti naslednik prestola. Mi ćemo mu omogućiti
da se domogne svojih prava i preko njega ćemo osigurati i utvrditi
franačku državu i povratiti joj slavu kakvu je imala u doba naših
predaka. Dajem reč mladome princu...
— Živeo Karlo!... Živeo, naš kralj i oslobodilac! — zaori se iz stotine
grla.
Karlo otpoče:
— Čuli ste reči grofa Sebastijana, vođe koji vas je vodio iz pobede u
pobedu... Preko njega stekli ste besmrtnu slavu. Nadmeni grofovi iz
Neustrije, Burgundije, Akvitanije, Alemanije i drugih pokrajina, čuli su
za vaše uspehe, za vašu hrabrost i požrtvovanje. Saski razbojnici, dobro
su upamtili poraz pod tvrđavom sacgrofa Arnufa. Sada su se digli da nas
unište i da ripuarski narod bace u ropstvo. To nećemo dopustiti, makar
svi izginuli!...
— Nećemo!... Smrt saskim razbojnicima! — prolomi se vika.
Karlo nastavi:

160

— Njih je mnogo, više. Oni se uzdaju u svoju nadmoć, a ne znaju da
ta okolnost ide na štetu njihove opreznosti. Nas je manje, ali zato svaki
ratnik shvata da mu od ishoda ovog sukoba zavisi život i opstanak
porodice. Na kraju, ne želim da vas podstičem na hrabrost. Borićete se
kao i dosad što ste. Ali, želim da vam kažem... Nalazimo se u veoma
teškom položaju. To uviđa svaki od vas... Zbog toga vam kažem: ko
među vama smatra da će mu biti bolje ako nas napusti, neka ide, neka se
spasava... Niko ga neće zadržavati niti ga nazivati izdajnikom. Jer, borbe
koje nam predstoje, za mnoge će značiti smrt. Ali upamtite, ratnici... Ta
smrt biće slavna i pamtiće je vaši potomci!...

— Svi idemo!... Niko neće izostati!... — zavikaše mnogi.
— Onda, neka je slava bogu! — uzviknu Karlo. — Od danas, ja sam
vaš zapovednik, a grof Sebastijan je moja desna ruka. Sve što vam on
naredi, smatrajte da sam ja naredio... Vitezi Daun i Otokar, naši su
pomoćnici i zapovednici manjih odreda... Ovog trenutka krećem na
neprijatelja sa pedeset konjanika. A vi, ostali, upravljajte se prema
naređenjima grofa Sebastijana.
Tulije i Gal priđoše grofu i princu:
— A šta će biti s nama?
— Čuli ste moje reči — odvrati Karlo. — Ići ćete uz nas, ili hvatajte
put za Akvitaniju!
Potomci starih Rimljana se pogledaše. Gal Neustrašivi reče:
— Ako vas napustimo, naletećemo na Sase i biće zlo!
— Vaša stvar... — nasmeši se princ.
— Bogme, mi ćemo s vama! — uzviknu Tulije, Crni osvetnik.
— To je već mnogo pametnije! — dobaci Daun.
Akvitanac ga mrko pogleda:
— Valjda, kad ti kažeš!
Grupa od pedeset konjanika, stajala je spremna. Karlo navuče žičani
naprsnjak i stavi kacigu. Mač i topuz dobio je iz rezervnog oružja.
Sebastijan mu se obrati:
— A sad, šta nameravaš? Hoćeš li da jurišaš na Sase?
Princ sleže ramenima:
— Toliko nisam ni moćan ni hrabar. Idem u izviđanje... A vi... Ne
napuštajte trag neprijatelja. Na tom tragu ćemo se naći.
— Neka je srećno... Zbogom pošli! — doviknu mu grof.
Povorka konjanika lagano krete.

161

***

Riđi Majsner, Ben i Gros, skrenuli su prema Triru i ulogorili se na
trideset milja od grada. Tabor su postavili na ravnom polju gde se
završavala močvara. Na skorelom blatu, ostale su gusto zbijene suve
trske, rogoz i zukva. Napred se prostirao vrbak ogrezao u šiblje, a ispod
njega reka sa visokom obalom. Taboru iza leđa, uzdizao se breg
pokriven gustom šumom. Jedini prilaz prostranom polju, bio je uzvodno.
Tuda su saski ratnici prošli i zašli u močvare.

Letnja žega, smanjila je vodu po ritovima i ostavila bare i lokve.
Vetar je na mahove duvao noseći rojeve komaraca i nekakve sićušne
mušice koje su se zavlačile konjima u nozdrve, oči i uši i kao napast
dosađivale i ljudima. Smrad od ustajale vode i uginule ribe, kužio je celu
okolinu.

Polovina konjanika i isto toliko pešaka, odvojeno je da nastavi put
prema Mecu, da opkoli grad i otpočne sa napadima. Toj grupi stavio se
na čelo Riđi Majsner.

Pred polazak, rekao je:
— Opkolićemo Mec i jurišati. Napravićemo opsadne sprave... A vi...
Kad zauzmete Trir, krenite za nama... Ostavite posadu u gradu i ne
žurite... Jer, što više vreme prolazi, strah kod neprijatelja se pojačava.
Kome nije poznato da je napadačima strah najbolji saveznik?... Uz put
pljačkajte i ubijajte, palite... Glas o našem pohodu treba da uzdrma celu
Austraziju koja je ionako sklona padu, a uz nju i Neustriju, Burgundiju,
Akvitaniju i Alemaniju... Za nama ide još jedna grupa konjanika. Ima ih
preko tri hiljade. Predvode ih Braun i Rot. Idu našim tragom. Kroz pet
dana biće ovde. Sačekajte ih.
Laki trzaji glave, ramena i ruku, ukazivali su na krajnju napetost
vođe koji nema poverenja ni u koga. Na licu opaljenom od sunca i vetra,
isticao se nos podobro ugnut kod korena. Na njega se preko čela
nastavljao dubok ožiljak i gubio se u riđoj kosi koja je kao žbun pokrivala
glavu ratnika. Iz žućkastih očiju, izbijale su pohlepa i podmuklost zveri.
Dežmekasto telo na snažnim nogama odavalo je snagu i hitrinu. Niko
među starešinama i ratnicima nije se usuđivao da mu u bilo čemu
protivreči. Majsner je svakoj primedbi, makar i dobronamernoj, video
napad uperen protiv njega lično. Istina, pe, neki put se obraćao svojim
potčinjenim vođama da čuje njihovo mišljenje. Oni su iz straha ponavljali
sve što je rekao ili nagovestio kao što to biva kod tiranina kad se

162

dočepaju vlasti. Trudili su se da pogode njegove namere i na taj način
sebe dovodili do krajnjih poniženja.

— U redu — reče Gros. — Osvojićemo Trir i snabdeti se hranom.
— I krenuti za vama prema Mecu — dodade Ben.
Gros je bio visok i mršav. Imao je upale grudi i malo pogrbljena
leđa. Bledunjavo lice, beskrvna usta i nos, tanak i povijen, dovodili su u
zabunu neiskusne, tim pre što je iz crnih očiju, usađenih blizu korena
nosa, izbijala dremljivost i mrzovolja. Oni koji su ga nipodaštavali, uvek
su padali u istu grešku i ginuli pod njegovim mačem. Činilo se da je
privržen vođi Majsneru, jer je, kao i ostali, bez pogovora izvršavao
njegova naređenja. Ali niko nije mogao prozreti da li to čini iz straha ili
iz želje da se udvori divljem vođi.
Gros je bio lukav kao panter, borac kakav se retko sreće. O njegovim
dvobojima, čuda su se pričala, jer nikome nije pošlo za rukom ni da ga
okrzne. Ubijao je bez milosti. Mršav se rodio i takav ostao. Mogao je
danima gladovati, ali i da pojede pola pečenog jagnjeta za obrok.
Drugi Majsnerov izabranik, Ben, bio je snažan i lepo građen ratnik.
Imao je kosu kao kučina, zelene oči, pravilan nos, čvrstu donju vilicu i
malo izbočene jagodice. Usta su mu bila puna i rumena kao u devojke.
Plava brada i brkovi, isticali su lepotu ratnika, osobito u poređenju sa
Grosom koji je bio ćosav. Ben je bio ljubimac celokupne vojske, a Gros je
izazivao divljenje. Majsner ih je uzdigao do sebe, mada se nisu osobito
isticali kao vođe. Poverio im je vojsku sd dve i po hiljade konjanika i
toliko pešaka.
— Trir je mali i slabo branjen grad — rekao im je Riđi pred polazak.
— Osvojite ga, dignite hranu, ljudsku i stočnu, i povedite što više robova,
mladih i snažnih. Biće nam potrebni prilikom juriša na Mec.
— Daa... — oteže Gros. — Gonićemo ih ispred sebe da se na njih
sruče prvi udarci sa zidova.
— I još nešto... — nastavi Majsner. — Šaljite izvidnice na sve strane.
Želim da pronađete grofa Sebastijana. On je jedini ratnik koji nešto znači
u propaloj Austraziji. Treba osvetiti poraz naših pod tvrđavom sacgrofa
Arnufa. Njegova vojska je mala. Lako ćete je slistiti... Grofa Sebastijana
hoću živog!...
— Uhvatiću ga ja! — reče Gros. — Ali, još se nije čulo da je u blizini.
Gde da ga nađem?
— Kakvo pitanje! — ljutnu se Riđi. — Potražiće on vas, ako vam već
nije na tragu.
— Potražiće nas i to će mu biti poslednje u životu! — dobaci Ben.

163

— Tako... Samo tako... — uzviknu Majsner i baci se na konja. —
Polazimo!...

Kolona konjanika i pešaka krete lagano preko polja.
Ben i Gros se pogledaše.
— I sad? — otpoče Ben. — Hoćemo li slati izvidnice?
Gros klimnu glavom.
— O tome grofu mnogo se priča. Ako ga uništimo, naša slava
odjeknuće kroz celu franačku zemlju. Ako se sretne sa Majsnerom, Riđi
će dobro osetiti njegove udarce.
Ben se nasmeja:
— Ta mala vojska za našeg vođu je kao psu muva! Riđi će je
progutati u tren oka!
Gros nabra obrve:
— Ne verujem da će se Sebastijan usuditi da prihvati bitku na
otvorenom polju... Možda se već nalazi u Mecu... Ako kraljica njemu
poveri odbranu grada, grdne ćemo muke imati.
— A ako nije u Mecu?... Možda traži nas... I ja sam siguran da će nas
naći...
— Tražićemo i mi njega i držati ga na oku dok nam ne dođe zgodno
pod ruku...
Zaćutaše. Sunce se primicalo zapadu. Oblak pepeljave boje,
zaklonio ga je i stajao nepomičan, što je predskazivalo žegu i sušu. Kroz
rumenkastu izmaglicu, prolivala se kolona svetlog nebeskog putnika. To
je slutilo krvoproliće, glad i pomor.
Dok su razulareni konji pasli prezrelu travu, ratnici su leškarili kraj
vatri, gde se u velikim kazanima kuvala čorba, a kraj najveće i najsvetlije
vatre, vrteo se vo na golemom ražnju. Kroz tabor se neprekidno pronosio
žagor. Dovikivanje ljudi i povici onih koji su posmatrali pesničenje ili
rvanje ratnika, mešali su se sa rikom marve i rzanjem konja. Sa više
mesta, dopirali su pišteći zvuci svirala napravljenih od trske.
Benu i Grosu nije smetala vreva u taboru. Sedeli su ispod jedne
breze spokojni kao da nisu krenuli u osvajanje. Bili su sigurni u sebe i
svoje divlje ratnike koje hrabrošću i brojem niko nije nadmašio. Dva
ohola saska ratnika nisu ni pomišljala da postave straže oko tabora.
Grickajući suvu travku, Gros progovori:
— Izgleda da je Riđem Majsneru više stalo do toga grofa nego do
grada Meca i kraljice Plektrude.
— Možda... — sleže Ben ramenima.
Iz opšte galame, prolomi se vika. Neko je među borcima u
pesničenju ili rvanju oborio protivnika.

164

Ben leže na leđa i poturi šake pod glavu.
— Pre bi se moglo reći da je Sebastijan u Mecu — reče. — Takav
ratnik zna da bi propao ako se na otvorenom polju sukobi s nama.
— Što to nisi rekao Riđem? — iskrivi usta Gros, gledajući u daljinu,
gde se na okuci, kroz razređene vrbe, belasala površina reke.
— Probitačnije je ćutati ili se diviti promućurnosti našeg slavnog
vođe!
— Slavnog?... — ponovi Gros. — Po čemu je slavan?... Mi mu
odobravamo sve, jer nam drugo ne ostaje. Sutra ćemo poslati izvidnice
na četiri strane i moliti se bogovima da ne naiđu na vojsku grofa
Sebastijana. Jer ako se sukobimo i pobedimo, Riđi će sebi pripisati taj
uspeh.
Ben se nasmeja.
— Daa... Pripisaće ga sebi jer je predvideo da Sebastijan ide za
nama. Ako budemo poraženi, ni sva voda Rajne neće nas oprati! Sprštiće
nam glave izmeću dva kamena ili će nas podaviti u blatu...

165

GLAVA ČETRNAESTA

KARLO MARTEL

Ni Karlo ni Otokar nisu žurili. Pustili su konjima na volju i u tihom

razgovoru lagano odmicali tragom saskih konjanika. Po duboko
utisnutim kopitama, videlo se da nije prošlo ni dva sata otkako su
neprijateljski konji tuda prošli. Karlo je poslao samo jednog konjanika
napred. Taj ratnik je isprednjačio za dva strelometa. Jahao je spokojno
iako je znao da bi ga saska patrola zadavila ako bi ga se dočepala. Bio je
to Miler, jedan od Arnufovih seljaka, brz, okretan i lukav. Izvrstan čitač
tragova, znao je prema otiscima kopita da do pred zalazak sunca neće
stići sasku kolonu ili dospeti do tabora ukoliko je postavljen. Samo
povremeno, bacao je poglede desno i levo, uveren da tolika masa ratnika
nema razloga da osigurava bokove i začelje.

Otokar se obrati Karlu:
— Dakle, šta, kuda i kako?
— Ništa — odvrati princ.
— Oh — uzviknu bubuljičavi vitez. — Za takvu malenkost nismo se
morali odvajati od glavne vojske!
— E pa, bratac, treba da vidimo s kim imamo posla. Zar te ne kopka
kako ti ratnici izgledaju?... Treba da vidimo koliko ih ima.
— Znam kako izgledaju. Tukli smo se s njima. Neke smo pohvatali
žive...
— Žive?
— Da... Bili su živi. Posle smo ih obesili, jer monah Antun ne
dozvoljava da se proliva ljudska krv. Taj kaluđer, veoma je pobožan i
bogobojažljiv. Pravi sveti čovek!
— Vidi se... — nasmeši se Karlo. — Ljudska krv je dragocena
tečnost. Ne treba je prolivati bez velike potrebe.
— Zato smo ih i obesili — trepnu Otokar. — Nego, da se ne bi
iznenadio kad ugledaš pljačkaše sa desne obale Rajne, reći ću ti kako
izgledaju... Snažni su, okretni i divlji, sa ćoškastim i četvrtastim glavama.

166

Odelo, im je od ovčje kože sa vunom okrenutom upolje. Svaki na glavi
ima kalpak od medveđe, vučje ili lisičije kože... valjda da bi bili strašni...

— Već me hvata strah!... A dalje?
— Dalje?... Da... Idu na dve noge.
— Čudnovato!
— Mogu i da trče... Video sam kod Arnufove tvrđave... Trče!...
Bežali su kao ispred Torovih munja... Toliko o tome. A broj znamo...
Deset hiljada...
— To treba proveriti. Možda su ih oni begunci iz jaruge videli
dvostruko više... U strahu, ljudi, ono što je zlo i opako, vide uvećano, a
dobro i lepo, umanjeno. Je li tako?
— Hm... Valjda, kad ti kažeš...
— Kad ja kažem? — zažmire Karlo. — A da je to neko drugi rekao,
ti se ne bi složio?
— Ne bih.
— Lepo, i pošteno!... Pa, sokole, možda bi se usudio da se tučeš sa
mnom?
— Bože sačuvaj!... Da je neko drugi, presekao bih ga na dvoje kao
tikvu!... A ti... Bićeš kralj! Što god kažeš, svi moraju da odobravaju, more
i da se oduševljavaju i da viču od ushićenja dok ne promuknu... a sve u
tvoju čast i korist!
— Znači, ako bih te zaokupio mačem, ti se ne bi branio?
— Bogme, bih! I to još kako!
— Gle! Brzo menjaš mišljenje!
— Brzo, jer još nisi kralj!
— Blejiš... Sve vreme blejiš — reče Karlo.
— Da... Blejimo — složi se Otokar.
Rumenilo na zapadnom nebu, počelo je da dobija
zlatastu boju iza koje će uskoro nastupiti sivilo, a za njim mrak.
Odred od pedeset konjanika, zašao je u šumu Na izlasku, širila se
prostrana ravnica, a iza nje krivudava linija vrba i reka Mozel sa
modrikastom površinom i tamnim dubinama.
Istureni ratnik na konju, sačekao je odred.
— Šuma se završava iza one gomile stena — reče izviđač. — Odatle
pogled obuhvata tabor.
— To je sve? — odvrati Karlo. — Uskoro ćemo videti šta se dole, na
polju, događa.
Primakli su se ivici šume. Zaobljene stene, ogrezle u mahovinu,
stajale su kao omanji plastovi sena. Dole, niz padinu, prema prostranom

167

polju, strčale su iz rastresite zemlje manje, ali zgusnute, bez reda, kao da
ih je neko božanstvo u prastaro vreme izručilo tu iz džinovske vreće.

— Sjašite, momci, i posedajte po zemlji — reče Karlo.
— A mi? — upita Otokar.
— Primaći ćemo se taboru.
Beličasta izmaglica, nadirala je od reke i močvare i visila nad ravnim
poljem. Sa istoka, izmeću topola i vrba, lagano se primicao sumrak.
Kreketanje žaba, mešalo se sa žagorom u taboru. Vatre su postajale
svetlije, a senke ljudi duže.
Princ je poslao dva ratnika desno i levo ivicom šume da oprezno
izvide da li su Sasi postavili straže.
Oni se vratiše zadihani:
— Nigde ništa... Stražara nema...
Otokar se počeša po obrvi:
— Kakvo spokojstvo i nebriga kod vojske koja ide u osvajanje —
reče.
— Sigurni su... Ne boje se — dodade Karlo.
Dva viteza idući od stene do stene odmakla su se od šume za pola
strelometa.
— O, majko Hristova! O božji ugodnici, smilujte se grešnima! —
uzviknu Otokar.
— Da... — složi se Karlo. — S jedne strane šuma, ispred nje padina
prekrivena stenama, s druge strane močvara, a sa treće reka... E pa, časni
viteže, mislim da bi trebalo obesiti vođe koje ovakvo mesto izaberu za
tabor! Jedini izlaz je tamo levo, preko ravnice.
Ravno polje je za dobru trećinu zašlo u deo prosušene močvare. Taj
komad, okružen trskom, bio je mestimično prošaran rasturenim vrbama.
Jedna grupa saskih ratnika, smestila se tu zbog hladovine i gustih trski
koje su im bile pri ruci za vatre. Tu se kuvalo i peklo meso i spremao
hleb. Osim toga, dim je rasterivao komarce.
Karlo se obrati Otokaru:
— Idi gore, u šumu, izaberi najsnažnijeg konja i trk prema našoj
vojsci!... Snađi se kako znaš, jer će uskoro mrak. Dovedi vojsku na izlaz
iz ovog polja, tamo gde su ona tri džinovska hrasta. Vojska mora što pre
biti tu! A mi, zapalićemo trske, povesti konje oko stena i kad nastane
haos dole, na poljani, jurnućemo u gomilu. Biće bezglavog bežanja. Grof
Sebastijan umeće valjano da sačeka begunce.
— Oh! — uzviknu Otokar. — Ala će da navale, kao riba u vršku!
Karlo ga odmeri pogledom:
— Da li znaš koliko je važno da stigneš na vreme?

168

— Znam... Znam i da brojim do sto i još puno koješta.
— Kakva šala, i to još u ovakvoj prilici! — tiho reče princ.
Bubuljičavi vitez primeti kako su mu crte na licu odjednom postale
oštre i preteće. Učini mu se da su se Karlu jagodice ispod očiju zategle,
nozdrve se raširile a usta skupila u grč.
— Čuješ... — nastavi Karlo. — Verujem da shvataš koliko je važno
da stigneš na vreme...
Vitez pretrnu. Iz očiju orahove boje, iskrila je vatra, ubitačna kao u
zmije otrovnice.
Otokar zatrepta:
— Stići ću, makar konj lipsao poda mnom!
— Jer ako ne stigneš, ne izlazi mi pred oči!... Idi i traži sveti Gral... I
propadni!
Bubuljičavi vitez potrča prema ivici šume obilazeći i preskačući oble
stene.
Karla sede na travu kraj jedne stene i zagleda se desno, u guste trske
čije su se krunice kao talasi povijale pod večernjim povetarcem.
— Tu... Možda tu leži spas! — prošaputa.
Bilo mu je jasno. Sasi su navikli na četničko ratovanje, na pljačkaške
pohode, zasede, brze napade i još brža povlačenja. Samo takav način
ratovanja, njima je odgovarao. Velika vojska, nenavikla na poredak koji
zahteva ovakav poduhvat, leži dole, na prostranom polju i u svojoj sili i
moći ne pomišlja da bi se neko usudio da je napadne.
— Varvari! — progunđa Karlo i lagano krete prema svojima.
U šumi je već zavladao polumrak. Ratnici su se deli na zemlji držeći
svaki svoga konja za vođice.
— Čujte... — obrati im se princ. — Noćas ćemo napasti tabor...
Unezvereni pogledi se stadoše ukrštati. Samo jedan bojažljivi glas se
javi:
— Zar mi?...
— Mi!
— A ko će ostati živ?
— Niko!...
— Zar i ti da pogineš, dobri naš?!
— Ako je bogu drago, i ja... Dole ćemo zapaliti trske. Kad nastane
pometnja, sjurićemo se niz brdo II jurnuti u gomilu.
— Nas pedeset? — opet se javi onaj.
— Da... — nasmeši se Karlo. — Saskim beguncima neće pasti na
pamet da nas broje.
— More, neće stići ni oružje da ponesu! — dobaci neko.

169

Na nekoliko mesta iz gomile izbi štektav smeh.
— Neka se primakne onaj Arnufov seljak koji je bio ispred odreda
kad smo išli ovamo.
— Tu je... Evo ga...
— Kako ti je ime?
— Miler.
— Zovu ga Martin — dobaci neko.
— Kako to? — začudi se Karlo. — Miler, a Martin!
— Ukrao srebrno kandilo iz manastira svetoga Martina. Od tada ga
svi zovu Martin.
— Laže, tako mi neba i zemlje i svih svetaca! — zavapi Miler.
— Šta si uradio sa kandilom?
— Ništa... Nisam ga ukrao. Gde bih ja iz manastira! Ruke da mi se
osuše...
— Dobro sad... — prekide ga Karlo. — Krenućeš ivicom šume do tri
debela hrasta dole, na izlazu iz polja. Tu ćeš sačekati grofa Sebastijana i
našu vojsku. Možeš im poći malo u susret. Bojim se da Otokar neće u
mraku pogoditi mesto.
— Pogodiće. Dva dana ni kap vina nije liznuo. Ja ću ih naći, ne brini!
— reče Miler.
— Tako. Ako treba, povedi još nekog.
— Ne treba. Sam ću se već snaći.
— Dakle, čuli ste i razumeli? — obrati se Karlo Ripuarcima.
— Još kako! Čuli i razumeli!
— Lepo... Sačekaćemo, da se ovaj Martin vrati, a onda krećemo.
Zatežući kolan Miler dobaci:
— Lepo jeste... ali ja nisam Martin! Ono s kandilom, izmislili su moji
zlotvori. Dok nekome ne rascopam glavu, neće se okanuti ni mene ni
svetog Martina...
— Ni kandila! — dobaci neko.
— Dosta! — preseče ih Karlo. — Miler, na konja i trk!
Zaćutaše i zakunjaše oslonjeni o stabla. Noć je lagano odmicala,
Vlašići su već prevalili pola nebeskog svoda. I galama u saskom taboru je
utihnula. Povremeno se čulo frktanje konja i tupkanje kopita o stvrdnuto
blato na isušenom delu močvare. Sa nebeskog svoda, žmirkale su
zvezde. Rojevi večitih putnika, lagano su plovili od istoka prema
zapadu. A Zemlja, prkosni džin, utonula je u tamu kao da ne haje šta se
iznad nje događa. Ona je središte svemira i ništa se ne može uporediti sa

170

njenom silom i snagom. Sve se kreće iznad nje, a ona, moćni gospodar,
miruje i čeka svog saputnika, Sunce, da blesne na istoku.1

Jedan ratnik glasno zevnu:
— Nema Martina — reče protežući se.
— Nema... — prihvati drugi. — Koje li je doba?
— A ko će ga znati!
Večernji povetarac se izgubio. Trske, bokori žbunova i krošnje
visokog drveća nisu odavali ni glaska. Sve je utonulo u tamu. Izmeću
stabala, plazio je zadah debelog sloja trulog lišća, rasutog po vlažnoj
zemlji. Uznemireni konji, trzali su povodnike i čuljeći uši, upirali
staklaste poglede u mrak kao da osećajući miris medveda ili vukova.
Jedan zarza kao iz prerezanog grla. Odazva mu se drugi, pa i treći.
Činilo se kao da predosećaju brzi pokret ili smrt svojih gospodara.
— Ove će nas kljusine odati! — doviknu jedan stari ratnik.
Nekakvo šuštanje i pomeranje, začu se u krošnjama visokog drveća.
Hladan vetar sa zapada, otpočinjao je svoju igru u lišću i među granama.
Začudo, nadirao je naglo pojačavajući nalete dok ne poče da povija grane
i ogranke i fijuče oko debelih stabala. Uznemireni konji, trzali su ulare i
povodnike, propinjali se i njištali kao da im preti pomor.
— Oluja!... Posle onako sparnog dana, morala je doći, opaka — reče
jedan ratnik.
— Pokvariće nam veselje — dobaci drugi.
Odjednom, nečuven i neviđen, iz mraka se pojavi Miler.
— Ha! Evo Martina!
— Umukni, brbljivče! Gde je princ?
— Ovde sam... Doći! — reče Karlo. — Šta bi? Nađe li grofa i
njegove?
— Nađoh i grofa, i njegovu vojsku, i Otokara! Već su kod ona tri
hrasta. I Otokar je ovde sa stotinu konjanika.
— Gde je?
— Tu, na pedeset koraka Od ovog vetra ne bi se čuli ni gromovi.
Bubuljičavi vitez se pojavi.
— Da nije bilo ovog Arnufovog seljaka, ne bih vas pronašao. Mrak
je kao u paklu.
— Otkuda sad ti ratnici? — upita Karlo.

1 Tada je još bila na snazi Ptolomejeva teorija o geogentričnom
sistemu.

171

— Poslao ih grof. Sa pedeset konjanika, ne polazi se ni u lov na
lisice. Dole, kraj močvare, leži vojska od pet hiljada ratnika.

— Kako pet hiljada? — prenu se Karlo.
— Prosto. Polovinu je Riđi Majsner poslao prema Mecu.
Karlo se nasmeja:
— Samo vođe varvara su u stanju da prave takve greške. Kako ste
doznali da ih je samo toliko?
— Onaj seljak, Stok, i još dvojica, privukli su se saskom logoru,
otkinuli dva spavača i doveli ih žive. Tako smo doznali. Kad smo iscedili
iz njih priču o podeli vojske, okačili smo ih o granu.
Oluja je lomila grane i suvarke koji su padali na sve strane. Tutnjava
je stravično odjekivala preko gora i dubrava.
Grupa konjanika, došljaka, primakla se.
Deset ratnika određenih da zapale trsku, silazili su niz padinu
obilazeći stene.
Karlo se obrati ratnicima:
— Dobro pritegnite kolane, zategnite učkure na čakširama i
proverite da li vam se mačevi lako vade. Kad planu trske, spustićemo se
niz padinu, baciti se na konje i jurnuti. Ratnici, hoću da čujem viku!
Derite se što jače možete!
— Arlaukaće oni da im i đavoli pozavide! Strah im se već uvukao u
kosti — primeti Otokar.
— Već nas je spopao — nasmeja se Stok. — Neki bi još sad počeli da
zavijaju kao gomila gladnih vukova.
— Kakvi vukovi! Morate biti glasniji! Oni dole treba da poveruju da
nas je bar deset puta više — reče Karlo. — Jer, kome bi palo na pamet da
sa ovako malom grupom ratnika, u ovako paklenoj noći, juriša na čitavu
vojsku!
— Nikome, osim ako je lud!
— Ko je to rekao? — uzviknu Karlo.
— Ja! — odazva se Stok.
— Ti? — nazre ga princ u mraku. — Izgleda da imaš nešto pod tom
kapom!
— Ima glavu — primeti Otokar.
— Valjda ima nešto i u glavi! — nasmeja se Karlo.
— Ne verujem — dobaci Miler.
— Ćuti, ti sa kandilom! — odvrati Stok.
— Gotovo! — dreknu jedan ratnik. — Gore trske!
Pogledi se upreše prema močvari. Kroz tamu su se na nekoliko
mesta videli plamenovi.

172

— Ko zna Očenaš bez greške? — viknu Karlo.
— Ja... Ja... — odazvaše se dvojica.
— Onda napred! Počnite... Kad završite, silazimo niz padinu.
Sa fijukanjem vetra i lomljavom grana u krošnjama, mešale su se
reči:... qun es in coelns... Adveniat regnum tuum... Fiat voluntas tua...
Otokar reče Karlu:
— Sad i oni dole prizivaju Geza i Tevtona da otklone nepogodu. Ali,
ako ih napadne Tor, sa munjama i gromovima, a još i mi odovud
navalimo, ne verujem da će kroz ovu tminu potrefiti vrata pakla.
— Ne bi valjalo da tresne kiša — primeti Karlo. — Neka bi Tor bio
noćas na našoj strani!
Neko dobaci iz mraka:
— Tore, molimo ti se da noćas prištediš svoje gromove!
Munja kao ogromna zmija zapara nebo nad močvarom.
— Eto ti! — uzviknu Otokar. — Tako izgleda kad se hrišćanin moli
bogovima mnogobožaca!
Grmljavina se prolomi.
— A šta sveta hrišćanska crkva kaže: „Ne pominji ime Gospoda bez
goleme nevolje!” — završi bubuljičavi vitez.
— Vala, ako ovo nije golema nevolja...
— Veća je za one dole!
— Dosta pričanja! — viknu Karlo. — Nema više stena. Bacajte se na
konje!
Dole, u ravnici, požar je besneo. Vatra je proždirala suve trske i
vrbova stabla. Raspaljivana vetrom, širila se kao poplava, noseći gomile
varnica i oblake dima. Ljudi i konji, tiskali su se, obarali jedni druge,
padali, dizali se i nanovo bežali, dok je gomila iza njih pretila da ih
pregazi, Tutnjanje vatre mešalo se sa hučanjem vetra, zapomaganjem
ratnika, vrištanjem konja i kreštanjem ptica koje su, dignute sa legala,
uletele u dim i padale po zemlji ili zahvaćene vetrom nestajale bestraga u
tami.
Odred saskih ratnika sa prosušenog dela močvare, grunuo je svom
žestinom u glavni tabor, gde su se gomile, osvetljene požarom i
munjama, tiskale u neredu. Preplašeni konji propinjali su se i vrištali,
naletali jedni na druge, sudarali se i obarali ratnike. Uzalud su stotinari
vikali do promuklosti. Prestravljene ratnike i podivljale životinje nikakva
sila nije mogla smiriti.
Na padini brega, stajali su Ripuarci, osvetljeni kao na dlanu.
Iz opšteg meteža, prvi ih ugleda Gros:

173

— U red!... U red!... Pravite ubojni red, prokletnici!... Eno
Ripuaraca!...

— Gde su?... Kakvi Ripuarci?... — zavikaše neki.
— Odmah ćete ih videti i osetiti!
— Ripuarci!... — viknu Karlo svojima. — Za mačeve i sekire, i juriš
u gomilu!...
Kopita zatutnjaše preko ravnice.
Udar je bio silovit. Prekaljeni borci grofa Sebastijana, zadavali su
munjevite udarce. Sekire i mačevi padali su sa treskom na glave i pleća
izbezumljenih saskih ratnika koji su se kao preplašene, krdo gurali i tukli
izmeću sebe o prolaz stvarajući strahovitu pometnju. Užas je spopao
begunce, jer su neki u gužvi odbacili beskorisno oružje, dok su drugi, u
iznenadnom požaru i metežu nisu ni poneli. Smeteni, potiskivali su one
ispred sebe U nastupu pomame, nisu prestajali da se tuku i probijaju,
mada su već bili van domašaja vatre. Videći prema svetlosti požara
Ripuarce, koji su strahovitom brzinom zadavali ulaoce, vrištali su
hvatajući se konjima za grive i u trku skakali na njihova gola leđa.
Ubeđeni da ih napada grof Sebastijan sa celokupnom vojskom, jurili su
da se što pre izvuku iz haosa.
Kao povodanj koji svom silinom udara u branu dok je ne provali
begunci su pritiskali one ispred sebe, sve dok cela masa ne udari u
bekstvo.
Na izlazu iz ravnice, gomilu dočeka Sebastijan sa svojim ratnicima.
Tu otpoče prava bitka. S jedne strane, tukli su se pribrani ratnici koji
znaju šta hoće, a s druge izbezumljeni begunci.
Gros i Ben nisu bili dobre vođe, ali su umeli valjano da se bore.
Rešeni da se probiju kroz ubojni red Ripuaraca, tukli su se uporno ne
osvrćući se na svoje koje je strah doveo do očajanja. Međutim, nekoliko
starijih i odvažnijih ratnika, podstaknuti hrabrošću vođa, borili su se i
bar donekle odolevali silnim napadima Ripuaraca.
Iako se borba odmakla od požara, svetlost je avetinjski isticala borce
koji su kao utvare proletali tamo-amo. Najveću pustoš, stvarao je Gros.
Njegov mač je skoro uvek zadavao smrtonosne udarce Devet protivnika
oborio je s konja i naleteo na desetog. Bio je to Karus, štitonoša viteza
Dauna. Bivši ugljar, tukao se motkom. Grof Sebastijan i Daun, borili su se
pedesetak koraka dalje. Videći da se Karus nalazi pred najstrašnijim
borcem, za trenutak prekinuše borbu.
— Svršeno je! Ubiće ga! — podviknu grof i do krvi zabode mamuze
konju u trbuh.

174

Ali gomila se kao bedem isprečila. U opštoj stisci, zbijeni Sasi
ometali su kretanje.

Uzalud je Daun vrebao trenutak da se probije do Grosa. Već je bio
siguran da je izgubio valjanog štitonošu.

Ali bivši ugljar, odbijao je udarce neshvatljivom brzinom. Motka je
ispred očiju Grosa pravila brze krugove i cikcak linije. Dva puta je vrhom
zakačila saskog borca, a treći put umalo da mu nije pala na te

me.
Gros shvati da je naišao na borca kome nije lako odoleti. Valjda prvi
put u životu, oseti strah i poče da pravi greške. Jedna dugačka munja
blesnu na nebu i osvetli dva borca. Motka zakači mač mršavog ratnika i
odbaci ga kao slamku. Gros se maši za sekiru, koja mu je visila o sedlu i
u isti mah se pognu do vrata svog konja kako bi izbegao smrtonosni
udarac. Žmiravo oko bivšeg ugljara, igralo je kao na zejtinu. Seljak shvati
da mu nema spasa ako ga Gros zaokupi sekirom. U trenutku, njegova
motka dohvati desnu ruku više lakta silovitog saskog borca, a zatim se s
treskom spusti na glavu konja. Gros pomisli da je izgubljen ako ne iskoči
iz sedla, jer je ošamućena životinja počela da se zanosi. Kraj svega, težak
bol u desnici naterivao mu je suze na oči. Kad konj posrnu na prednje
noge, mršavi ratnik skoči na zemlju i utrča u gomilu begunaca koja ga
ponese kao bujica.
Međutim, Ben je bio loše sreće. Dok se tukao sa običnim ratnicima,
pobeđivao je, krčeći prolaz sebi i drugima. Ali kad se sukobio sa
Sebastijanom, oseti šta je prava borba. Brzim potezima, grof je odbijao
udarce, žestoko uzvraćao i nasrtao dok u jednom mahu mačem ne
prereza grlo snažnog Sasa.
Akvitanski ratnici, uletali su u vrevu uz ostale čudeći se svojoj
hrabrosti. U nastupu borbenog zanosa, nije im padalo na pamet da im
okolnosti pružaju priliku da se istaknu. Zbijeni u gomilu, nadirali su
obarajući protivnike koji se skoro nisu ni branili. Galu i Tuliju, činilo se
da je njihov udeo od presudnog značaja u haosu koji je besneo na
prostranom polju. U svome zanosu, nisu mogli shvatiti da tuku i
pobeđuju protivnika koji ih hrabrošću, veštinom borenja, pa i brojem
daleko nadmašuje.
Ipak, mnogim saskim ratnicima, pošlo je za ru kom da se probiju
kroz metež i nestanu u mraku...
Sutradan, u zoru, gomile leševa ljudskih i konjskih, ukazivale su
kakva se stravična igra odigrala protekle noći.
Dok su akvitanski ratnici ubijali ranjenike i pretresali leševe, Gal i
Tulije, šepurili su se ispred grofa Sebastijana i princa Karla.

175

— Velika pobeda, a? — reče Tulije mereći pogledom od glave do
pete grofa Sebastijana.

— Velika... Nema šta...
— Bogami, velika! — primeti Gal trljajući ruke.
— E, šta ćeš!... — dobaci Otokar žmirkajući. — Bolji uvek
pobeđuju...
— Ne baš uvek... — nasmeši se Karlo.
— Pa sad... kad je već tako... Mislim da smo mi na redu?... A?...
Treba održati reč. Da pođete s nama u Akvitaniju. Naši ratnici s pravom
to očekuju... Berbere treba ućutkati, kao ovo sad...
Otokar zauze nadmeni stav:
— Baš razmišljam... — reče. — Ovi rimski potomci, prošle noći su
dokazali da su dostojni slave svojih predaka. Zahvalni smo im i
molićemo se bogu da ih sreća i hrabrost podrže dok ne stignu u
Akvitaniju. Red je da i Berberi uvide da nije lako otimati tuđe.
— To baš i hoćemo da kažemo! — uskliknu Tulije.
— Ne! To niste hteli da kažete!... Vi biste da se vratite u Akvitaniju i
pokažete deci Alahovoj da je bolje kvocati na svom pragu nego čeprkati
po tuđem đubrištu! Otići ćete u Akvitaniju bez nas. Svojom hrabrošću,
pokazali ste da to možete...
— Šta?... Kako?... Ne može biti!... — uglas se odazvaše Gal i Tulije.
— Daa... Bez nas... — mrdnu nosem i desnom obrvom bubuljičavi
vitez.
— Oho!... — isprsi se Tulije. — Prevarili ste nas! Nas, Akvitance,
potomke starih Rimljana!
Sebastijan ga zgrabi za mišicu:
— Je li?... Rimski potomci hteli bi od nas da ostavimo svoju zemlju
da je plene i robe Sasi?... To tražite?!
— Samo to... — prezrivo odvrati Akvitanac.
— Onda... — istiha otpoče grof. — Pokupite svoje junake što tamo
po polju ubijaju ranjenike i prevrću leševe i gubite se!
— Zar tako?!... — planu Tulije i trže mač.
— Samo tako! — dobaci Karlo i tresnu mu žestok šamar, pa se
obrati Karusu: — Spremi konopce... Obesićemo ih!
— Ići ćemo! Smesta idemo! — ubrza Gal. — Pokupićemo svoje
ratnike i odlazimo.
— Idite! — reče Sebastijan. — I potrudite se da nam više ne izlazite
pred oči.
Uskoro akvitanski ratnici napustiše bojno polje.

176

GLAVA PETNAESTA

VOJSKA, ODASVUD VOJSKA

Saski ratnici, bežeći kroz mrak, dozivali su se pokličima i

prikupljali se u gomile. Ukoliko su odmicali od mesta borbe, strah ih je
napuštao i prisebnost im se vraćala. Mnogi nisu imali ni konja ni oružja.
Najpre su išli nasumice dok poznati zvuci roga nisu počeli da ih
dozivaju.

Na jednom proplanku, usred šume, stajao je Gros. Kraj njega je bilo
pedesetak ratnika. Trojica su se izmenjivala duvajući u rog. Novi i novi
su pridolazili. U praskozorje, rog zamuče. Gros se obrati ratnicima, kojih
je sada bilo oko hiljadu:

— Ja sam sad jedini starešina. Majsner je s polovinom ratnika otišao
da juriša na grad Mec. Ben je poginuo... Tako, spali ste na mene... Vi ste
ostatak poražene vojske. Verujem da više ne osećate strah, jer vi ste dobri
borci i nikakav neuspeh ne može da umrtvi vašu hrabrost. Napadnuti
samo noću, na spavanju. Neprijatelj je zapalio trske. Oluja i vatra od vas
su napravile preplašeno krdo bez mozga. Klali ste se izmeću sebe. Više je
poginulo tukući se u želji da se izvuče iz opšte pometnje i da spase
glavu... Našu propast je dokrajčio neprijateljski mač. Sad treba da
razmislimo šta nam valja činiti. Ne nalazimo se u zavidnom položaju...
Neprijatelj, pobednik, u stopu nas prati. Pred nama je Riđi Majsner, a
ozgo, uz Rajnu, nadiru Rot i Braun sa tri hiljade konjanika. Šta sad i
kuda?... Sebastijanu se ne možemo odupreti. Ripuarci se bore na svojoj
zemlji, poznaju šume, proplanke, brda, doline i reke. Osim toga, puni su
samopouzdanja jer su nas pobedili. Dodajte još da se bore za slobodu
svoje domovine... Ispred njih moramo bežati kao od gomile vragova!

— Kako?! — uzviknu jedan stotinar. — Zar mi, Sasi, da bežimo?!
Dosad nas niko nije nadmašio u hrabrosti!

Gros upre u njega crne oči:
— Da, do prošle noći! Rano bi bilo da se taj poraz zaboravi... Sad je
pitanje hoćemo li pod Mec, Majsneru.

177

— Taj će nas lepo dočekati! — dobaci jedan ratnik. — Ni polovinu
neće ostaviti u životu. Bežali smo... To se ne prašta!...

— Povešaće nas ili poklati — primeti drugi.
— Nećemo Majsneru!... Smrt crvenom dželatu!... — začuše se
glasovi.
— U pravu ste — prihvati Gros. — Od Majsnera nam se valja čuvati
koliko i od Sebastijana... A Braun i Rot?... Šta ćemo s njima?
— Neka idu u pakao zajedno sa Riđim! — uzviknu stotinar Valter,
Grosova desna ruka. — Predlažem da napadnemo Trir i da se u njemu
utvrdimo dok ne smislimo nešto bolje. Treba nam hrane, oružja i konja.
Taj grad bi nam najbolje odgovarao.
— Tako je! — grmnu desetar Oton. — Rot i Braun bi jedva dočekali
da nas žive predadu Majsneru. Oni neće propustiti priliku da mu se
dodvore.
— Čekajte... Čekajte... — istače se Klaus, snažni ratnik. —
Zaboravljate ono glavno... Nećemo Majsneru. Rota i Brauna se klonimo...
E pa, kakva smo mi vojska?... Kome pripadamo? Kako da se vratimo
preko Rajne, u Sasku?... Posle ovog pohoda, treba da se vratimo svojim
kućama...
— Klaus je u pravu!... Treba misliti na povratak! — zavikaše neki.
Klaus nastavi:
— Potučeni smo ne hrabrošću Ripuaraca, nego svojom nemarnošću.
Za tu nesreću treba da odgovaraju vođe. Tako je uvek bilo. Ben je
poginuo, ostao je Gros... Neka on stane pred Majsnera i neka ga ubedi da
mi, ostali, nismo krivi.
— Niste krivi što ste se kao čopor divljih životinja tukli između sebe
da sačuvate glave!? — planu Gros.
Klaus ga i ne pogleda.
— Ako mu trud bude uzaludan, neka Riđeg izazove na borbu na
život i smrt — reče.
— Ovakav govor, bogovima je veoma ugodan — reče Valter. —
Njihova žeđ za ljudskom krvlju biće obilato utoljena.
Stotinar se obrati Klausu:
— A ti i ostali koji ti povlađuju, čujte: nećete stići ni da se pomolite
bogovima, a ležaćete poklani kao ovnovi!
— Ne svi... — odvrati Klaus. — Kazna, odmazda, primer ostalima...
Tamo su naši stari radili.
— Lepo... — obrati mu se Gros. — Idite pod Mec i kažete Riđem da
sam za poraz kriv ja. On će vas pomilovati, pohvaliće vašu hrabrost i
odanost i iz zahvalnosti podići će vas dva lakta iznad zemlje a oko vrata

178

svakome staviti konopac. Tako su naši stari radili. Zašto bismo
zanemarili njihove običaje?

Klaus se isprsi:
— Poštujem zakone svojih predaka... Ići ću... Ratnici, ko hoće za
mnom neka priđe!
U gomili nastade komešanje i došaptavanje. Oko stotinu ratnika
priđoše Klausu.
— Tako... — dobaci im Valter. — Idite i čuvajte se da nam se ne
isprečite na putu... Tako mi bogova, nećete stići da Riđem Majsneru
oližete pete! Hvatajte put i ne zaboravite da pozdravite bogove donjeg
sveta!
Hrabri ratnik Klaus pođe ispred svoje grupe.

***

Grof Sebastijan i njegovi ratnici, hitali su da pokupe oružje i hranu i
pohvataju konje koji su se razbežali u toku bitke. Pored toga, trebalo je
izvršiti uvid u brojno stanje ratnika, jer su velike bitke bile na pomolu.
Poginulo je oko pedeset boraca, a dvadesetak je ranjeno. Međutim, preko
dve stotine seljaka iz daljih naselja, stigoše premoreni i zadihani kao da
su bežali ispred smrti.

— Utekosmo!... Pobegosmo!... Jedva glave sačuvasmo!... —
zagalamiše pobedonosno kao da su neprijatelje do nogu potukli.

Otokar im se obrati:
— Dobro je što ste pobegli, ali tako vam Hristovih rana, ne prsite se
i ne galamite!... Za to ćete imati prilike napretek, jer od danas ste svi
borci. Takvo je vreme nastalo. A sada recite: ko vas je gonio i od koga ste
pobegli?
— Sasi... Akvitanci!... Bilo je gu i Sebastijanavih! — nadvikujući se
odvratiše seljaci.
— A da li znate kome ste dobegli? — upita ih Otokar.
Najgrlatiji odgovori:
— Mislim da smo dobro potrefili... Vi pripadate kraljici Plektrudi i
majordomima koji su kod utoka Rajne potukli Sase...
Bubuljičavi vitez se gromko nasmeja:
— Kakvu posuvraćenu istinu nam donose ovi blagorodni!

179

— Ko da raščisti ovo pakleno stanje? — reče Karlo. — Čujte me,
seljaci... Ovo je vojska grofa Sebastijana!

— Naopako! — doviknu neko iz gomile,
— Došli ste prijateljima i borićete se uz nas — nastavi Karlo. — Ako
vam se to ne sviđa, idite prema Mecu. U gradu je kraljica Plektruda, a
oko grada vrvi od saskih ratnika. Predvodi ih Riđi Majsner.
Otokar nastavi:
— Za njega smo čuli da osobito voli ripuarske seljake. Kad mu dođu
nadomak ruke, poveže ih na konopac i potera ispred sebe...
— O, brate... — počeša se iza uha jedan postariji seljak. — Kažete da
ste Sebastijanovi?
— Kažemo i zbog toga se ne stidimo — sleže ramenima Otokar. —
Nego, gledajte tamo... Ima dve gomile... Na jednoj je hrana, na drugoj
oružje. Uzimajte šta vam se sviđa i pomešajte se među ratnike...
— Ovo bi moglo da se prihvati... Gladni smo kao prokletstvo! —
odvrati seljak.
Otokar priđe Karlu i Sebastijanu:
— Razbijena saska vojska udariće na Trir. U tom gradu sam rođen i
tamo, odrastao. U gradu su mi roditelji i brat Franc... Dužnost mi je da
građanima priteknem u pomoć.
— Idi, prijatelju. Povedi ove seljake i potrudi se da stigneš pre saske
vojske — reče grof.
— I ja bih s njima — dobaci Daun.
— Pođi i povedi bar pedeset pravih ratnika, jer ovi seljaci više su
galamdžije nego borci — primeti Karlo. — Verujem da ćemo se uskoro
videti kod Meca ili na nekom drugom mestu.
Daun ode da odabere ratnike, a Otokar priđe seljacima:
— Čujte, ljudi iz naroda... — otpoče. — Došlo je vreme da u našoj
zemlji više neće biti nikoga kome će uspeti da se izvuče iz ratnog meteža.
Vidim da ste se snabdeli oružjem i hranom... Neki još uvek žvaću... Uz
mene niko neće gladovati i biti žedan, makar da mu je trbuh kao bačva...
A što se tiče borbe, mogu vam reći: teško svakome ko čeka da ga drugi
brani!... Borićete se kao pravi ratnici. Sad pripadate vojsci grofa
Sebastijana. Ta vojska ne zna za poraz. Ja ću vam reći kako treba da se
borite... Nema tu mnogo da se priča... Najvažnije je ne okrenuti
neprijatelju leđa. Tako vas neće spopasti želja za bežanjem, a može da te
stigne neprijateljsko koplje ili strela, i dok trepneš, bićeš mrtav, i to
mrtviji nego ikad!... To je sve...
Među seljacima nastadoše žagor i smeh.

180

Konja je bilo na pretek. Trebalo je pojahati i krenuti. Međutim, bilo
je momaka koji nikad nisu seli konju na leđa.

— Ko će jahati!... Ne umemo... Zbaciće nas... Vratove da polomimo...
— zavikaše.

— Ja sam vam vođa! — podviknu Otokar. — Bacajte se na konje,
bednici, i molite se Gospodu da ne polomite vratove!... Ovakvih trutova,
u životu nisam video!

Mnogi uzjahaše, ostali se ispentraše na leđa konja i povorka krete
bez reda. Daun i Karus, na čelu pedeset ratnika, kretoše za gomilom.

— Karuse, slatka, seljačka dušo! — doviknu Otokar. — Ko se
strmekne s konja sd ovih mojih zlehudih jahača, pokupi ga i nanovo
posadi u sedlo...

— Pokupiću žive, a pokojnicima neka je laka crna zemlja! —
nasmeja se Karus.

Gledajući za povorkom, Sebastijan reče:
— Kad ugledaju Sase, rasprštaće se kao vrapci... Ceneći po
njihovom vođi, neće daleko stići!
Kolona je odmicala. Zlehudi konjanici, truckali su se i meškoljili,
držeći se za oblučje sedla ili za grive i vratove konja koji su ih strpljivo
nosili, valjda čudeći se šta ih je snašlo.
Uskoro i grof dade znak za polazak. Pokupivši sve što se moglo
poneti, ratnici krenuše prema gradu Mecu.
Gomile ratnika, odasvud su se pojavljivale, zamicale u šume i
nestajale iza zavojica, kako bi izbegle zasedu ili je same nekom postavile.
Bile su to različite vojske sa različitim smerovima: grofa Sebastijana,
Riđeg Majsnera, suvonjavog Grosa, stotinara Klausa, Otokara sa
seljacima, Rota i Brauna i, najposle, rimskih potomaka Tulija i Gala sa
Akvitancima. Međutim, glasovi su stizali da se i neustrijski grofovi
spremaju da upadnu u Austraziju i da Han od Burgundije i Ditrih od
Alemanije uveliko skupljaju ratnike za vojni pohod.
Preneraženi seljaci, za koje je odvajkada svaka vojska isto što i kuga
ili boginje, napuštali su svoje domove i izbezumljeni stizali u naselja gde
noga ratnika nikad nije kročila. Noseći pometnju i golemi strah, svojom
pojavom dizali su sve što je moglo da beži i da se sklanja. Mnogi su
zamicali u guste šume, ostavljali žene i decu po jarugama i
vododerinama i stvarali družine. Ali kad se pronela vest o porazu saskih
ratnika, shvatili su da im je jedini spas ako se priključe vojsci Ripuaraca.
Išli su prema močvari gde se vodila bitka. Manje grupe, spajale su se u
veđe i priticale kao bujica. Jednoga dana, Sebastijanovi ratnici naiđoše na
gomilu od nekoliko hiljada ljudi.

181

Iz stotine grla prolomi se poklič:
— Živela kraljica Plektruda!... Živela naša majka i dobrotvorka...
Sebastijan pogleda Karla:
— Šta kažeš na ovo?
— Oduševljen sam! — nasmeši se princ. — Ovakvu odanost
poželeli bi mnogi vladari...
Seljaci su svojski žagorili. Iz gomile se izdvoji jedan plavojko,
omalen i žgoljav. Imao je krupne, malo izbuljene oči, zelene kao štir i
malo razmaknute.
Među seljacima izbiše povici:
— Tišina!... Umuknite!... Josip Šuster hoće da govori!
Čovečuljak isprednjači nekoliko koraka, izbaci desnu nogu, nakašlja
se i otpoče:
— Mi smo Ripuarci... Borićemo se za svoju zemlju i za slobodu...
Zahtevamo da nam smesta odgovorite: kakva ste vojska i za koga
ratujete?
— Opravdano... — odvrati Sebastijan. — I mi smo Ripuarci i borimo
se protiv svakoga ko nasrne na našu domovinu. Je li vam to dovoljno?
Među seljacima nastade žagor.
Mali Šuster podviknu:
— Ako niste uz našu svetlu kraljicu, pobićemo vas do poslednjeg!
— Oh! — uzviknu Sebastijan. — Vi nam pretite?
— Pretimo, još kako!
— Onda ćemo drugačije razgovarati... — odvrati grof, pa se obrati
svojima. — Vadite mačeve i spremite sekire!... Sa ovim momcima
počećemo razgovor kao svoj sa svojim!
Seljaci su se žestoko osilili jer ih je bilo dva puta više. Nisu ih
zastrašivali ratnici sa kacigama i žičanim naprsnjacima. Preteći pogledi i
škrgutanje zuba ukazivali su da borba svakog časa može planuti.
Princ Karlo podviknu:
— Čujte me, seljaci!... Vidim da ste se pomamili i da vam je pamet
otkazala... Hoćete da se borite protiv nas i da ubijate svoje, a neprijatelji,
Sasi, jurišaju na Mec. Ako taj grad osvoje, svršeno je sa Austrazijom i
vašom slobodom... ako vam već saski dželati ne polome kosti...
Urazumite se!... Mi i vi pripadamo istom narodu...
Iz gomile seljaka, progura se jedna ljudina, viša od najviših. Velika,
mesnata glava, ležala mu je malo nakrivo na zdepastom vratu. Ruke sa
nabreklim mišicama i golemim pesnicama, visile su malo odvojene od
tela.
— Brunk... Brunk... On će da se bori!... — začuše se glasovi.

182

Brunk priđe Karlu, stade na dva koraka ispred njega i podrugljivo
reče:

— Znam ko si... Ti si vanbračni sin Pipina Heristalskog... Plemenita
kraljica Plektruda, bacila te je u tamnicu jer si hteo da je svrgneš s
prestola... Nekako si se izvukao... Sad ti je došao kraj...

— O, to si ti, Brunk! — odvrati princ. — Čuvao si me dok sam bio
sužanj. Donosio si mi hranu i vodu. Više puta, pojeo si moj ručak, a iz
odanosti kraljici, vodu si mi ispred nosa prosipao. Mi se dobro znamo.
Sad je vreme da ti zahvalim... Onda ti nisam mogao pokazati šta znam.
Sad mogu... Izvući ćeš batine da ćeš ih pamtiti dok si živ... ako ostaneš
živ! Skidaj gunj, životinjo, i spremi se za pesničenje!

Mali Šuster podviknu:
— Ovo su izdajnici!... Neprijatelji naše svetle kraljice!... Brunk će se
boriti u ime svih nas... Ako pobedi ovoga odmetnika, zahtevamo da se
grof Sebastijan i njegova vojska povuku na stotine milja od Mozela i da
se više nikad ne pojave ovde...
— Ovi su ludi! — reče grof. — Ne znaju šta čine...
— Znaće već... Urazumićemo ih... — dobaci Karlo. — A ti, seljače —
obrati se Brunku — spremaj se za borbu!
Princ skide kacigu i žičani naprsnjak i ostade u tankom kožuhu.
Brunk zbaci sa sebe gunj od valjanog sukna. Na njemu ostade samo
prtena košulja.
Karlo tiho dobaci Sebastijanu:
— Ovde reči ne pomažu... Ako me ova seljačina obori, jurnite u
gomilu i isecite bar polovinu. Ako to ne uradite, oni će pobiti vas.
Princ je bio za glavu niži od protivnika, ali po nabreklim mišicama i
pesnicama čvrstim kao tuč, videlo se da će pružiti žestok otpor.
I borba otpoče.
Uzdajući se u svoju snagu, Brunk silovito napade. Mlatarajući
dugim rukama, jurišao je, rešen da što pre okonča borbu. Iznad glave
princa Karla, fijukale su ruke kao dve toljage, a goleme pesnice,
upravljene u njegova prsa, prolazile su naprazno. Karlo je izbegavao,
udarce, saginjao je glavu i odskakao desno i levo. Nasrtaji seljaka,
neveštog u pesničenju, ostajali su uzaludni. U nastupu besa, Brunk
pokuša glavom, povi se napred i riknu kao bik — valjda da prestraši
protivnika — pa kao sumanut prolete kraj princa koji se na vreme skloni
ulevo. Među grofovim ratnicima, zaori se smeh, a seljaci se uskomešaše.
Neki se latiše motika i toljaga, spremni da jurišaju ako njihov borac
padne.
Grof Sebastijan doviknu svojima:

183

— Strelci, napred!... Spremite se... Za ovu rulju viteška pravila ne
znače ništa.

Pedesetak strelaca se izdvojiše, potrgoše lukove i staviše strele na
tetive. Među seljacima nastane guranje i potiskivanje. Masa odstupi za
dvadesetak koraka.

Međutim, borba se nastavljala. Brunku nije pošlo za rukom nijedan
valjan udarac da zada. Mlatarao je i dalje prosipajući uvredljive reči na
račun princa.

— Sad počinje prava borba! — uzviknu Karlo.
Njegova pesnica se silovito spusti na usta protiv
nika. Krv linu iz naprslih usana i nosa i obagri košulju zadihanog
seljaka. On zatrese glavom, škrgutnu zubima i nanovo jurnu. Drugi
udarac pogodi ga u vrh brade. Presamićen i iskrivljen, Brunk se zanese
ulevo, nalete na pesnicu protivnika i pade na leđa. Borba je bila završena.
Mali Šuster pritrča Brunku, podiže mu glavu, zagleda mu se u
razrogačene oči i uzviknu:
— Mrtav je!... Ubio ga je!...
— Pesnicom!... Gospode, kakav udarac!... Neviđeno!... Nečuveno!...
— zavikaše seljaci.
I grof priđe pobeđenom, zagleda mu se u staklaste oči i reče:
— Istina je... Mrtav... Ovo je bio udarac!...
— Da... — primeti Karlo. — Ovakav udarac ubija. — Naši stari,
nazivali su ga „malj". Upravljen u prvo mesto, obara protivnika kao
kladu. Podlac je dobio zasluženu kaznu.
— Malj... Čekić... Martel!... — oduševljeno zavikaše grofovi ratnici.
Tako je princ Karlo dobio nadimak „Martel”, što znači malj, ili čekić.
Ogorčeni seljaci, zbiše se u gomilu i, bodreći se uzajamno, stadoše
izmahivati sekirama, motikama i toljagama. Ali kad Sebastijanovi ljudi
podigoše lukove sa zategnutim tetivama, uskomešaše se i gunđajući
udariše natrag.
Josip Šuster doviknu:
— Zapamtićete vi nas!... Još nas niste upoznali!... Živela kraljica
Plektruda!... Smrt vama!...
Jedna strela mu zviznu pored uha i pogodi seljaka iza njega.
Borbeni čovečuljak namah shvati da je šali došao kraj i naže u bekstvo za
svojima koji su već izmicali.
— Brunk ih je pobunio — reče Karlo. — Od njega su doznali da smo
protiv kraljice... Noćas će nas napasti...

184

— Hoće, svakako — odgovori grof. — Izgleda da glupost i zlo idu
ruku pod ruku. Kad nekoga bujica ponese niz vodu, taj se lako ne
dohvata obale.

Noć se približavala. Ratnici su napasali konje ili leškarili na suhoj
zemlji.

Seljaci, nevični ratovanju, izvršili su napad u prvi mrak. Njihov
žagor i dovikivanje, izdaleka su se čuli. Tako o iznenađenju nije moglo
biti ni govora. Dobra petina je izginula. Ostali se predadoše. Njihova
kratkotrajna borbenost iščezla je, a poraz ih pretvorio u ovčice. Sedeli su
na zemlji i došaptavali se upućujući jedni drugima unezverene poglede.
Strah ih je dotukao jer su bili uvereni da će u zoru svi otići pod mač.

Grof ih je ostavio da se do grla nagutaju straha. Do ponoći su se
vajkali, okrivljujući pokojnog Brunka i preteći malom Šusteru što su ih
povukli u propast. Ukoliko je noć odmicala, sve više su se čuli uzdasi,
jadikovanje i zapevanje.

U svanuće, mali Šuster i pedeset pratilaca, lagano se primakoše
grofu.

Šuster otpoče drhtavim glasom:
— Borićemo se protiv Sasa i svakoga koji tlači našu zemlju.
— To je lepo od vas — nemarno odvrati grof. — Ako se budete
borili kao sinoć protiv nas, bolje se vratite svojim kućama!
— Uz vas!... Uz vas ćemo! — graknuše ostali. — Kud vi, tu i mi!...
Ako treba, zaklećemo se...
— Ne treba — dobaci Karlo. — Dobro ste se pokazali! Takvi nam
niste potrebni.
— Molimo!... Preklinjemo!... Nemojte nas poubijati!... Mi smo vaši!...
— zavapi Šuster.
Jedan pogrbljeni seljak, najstariji u grupi, kleče i sklopi ruke:
— Mi smo vaši podanici... Smilujte se!...
— Podanici ste ovom princu, što je onako slavno oborio vašega
Brunka! Njega molite za milost. On će biti vaš kralj...
— Na kolena!... Svi na kolena!... — podviknu Karlo. — Buntovnici
su uvek završavali na gubilištu! A evo, ja vama praštam...
Seljaci klekoše:
— Dobri naš... Slatki... Plemeniti... Nećemo te izneveriti... Umemo
da poštujemo dobročinstvo... Zaklinjemo se... Mi smo vaši... Vi ste naši...
— Dižite se! — reče Karlo. — Idite i recite onim zabludelim...
— Hoćemo!... Hoćemo!... — zagrajaše seljaci. — ...da ću lično
sravniti sa zemljom svakoga
ko pomisli na izdaju!

185

Mali Šuster i njegovi pratioci otrčaše svojima. Uskoro, otud se
začuše radosni pokliči:

— Živeo nepobedivi! Živeo Karlo Martel! Uvećana vojska grofa
Sebastijana istoga dana krete prema Mecu.

***

Pedeset ratnika i dve stotine seljaka pod Otokarom i Daunom, hitalo
je da što pre stigne u Trir. Uz put, Karus i Petronije naiđoše na tragove
saskih ratnika koji su krenuli pod grad Mec, na milost i nemilost Riđem
Majsneru. Klaus i njegovi pratioci, pretrpeli su potpun poraz. Napustili
su Grosa i pošli Majsneru ne pomišljajući da su u tuđoj zemlji. Njima je
ionako smrt visila nad glavom, jer su poštovali surove zakone predaka.

Gros i njegovi ratnici, lagano su išli prema Triru jer je skoro
polovina bila bez konja. Premoreni i izgladneli, zastajkivali su, odmarali
se i gubili vreme. Najposle odlučiše da konjanici isprednjače, a pešaci, za
njima, kad stignu. Izvrstan borac, Gros je potvrdio da je loš vođa.
Razdvojeni, propali su skoro svi. Pešake ja satro Daun, a konjanici
naleteše na Akvitance i izgiboše boreći se do poslednjeg daha.

Otokar sa svojim ratnicima stiže u Trir. Gal i Talije uđoše u grad
istoga dana.

Grad Trir nalazi se na reci Mozelu, u Rajnskoj oblasti. U njemu su
ostaci nekadašnjeg rimskog boravka u tom kraju, kada se grad još
nazivao Augusta Trevirorum. Na vidnom mestu, ističu se Trajanov
amfiteatar i bazilika. Mestimično se vide temelji porušenih kuća. Grad
nije veliki, ali je dobro utvrđen. Opasan visokim zidom sa strelarnicama i
kulama, mogao je odolevati žestokim napadima. Bio je dobro snabdeven
hranom, ljudskom i stočnom, ali je imao malo ljudi koji bi u slučaju
napada mogli da odbijaju juriše.

U gradu je boravilo oko trista pedeset ratnika i pet puta toliko žena,
dece i staraca, koji su, prestravljeni, izazivali pometnju. Metež su
uvećavali i seljaci dobegli u grad iz obližnjih naselja. Glasovi istiniti i
preuveličani, stizali su odasvud. Sve se bilo ustumaralo i uzjazbilo, jer
nije bilo nikoga kome nisu poznata zverstva saskih ratnika.
Birgermajstor Šulc i opštinski odbornici, odnekud su doznali ne samo za
najezdu Sasa, nego i o njihovoj nameri da napadnu Trir. Zbog toga, sve je
bilo u iščekivanju. I ukoliko je vreme prolazilo, strah se povećavao. Žene

186

su zapomagale preklinjući ratnike da se valjano bore. Deca su plakala
upirući poglede u svoje matere, a ljudi, ubledeli i zanemeli, bili su
uvereni da mali broj ratnika u gradu neće izdržati navalu.

Po zidovima, stajale su gomile oružja: lukovi, tobolci sa strelama,
džiliti, duga koplja, mačevi, sekire i kamenje veličine pesnice određeno
za praćkaše.

Kad stražari s kule ugledaše konjanike koji su se brzo približavali,
razvikaše se. Ripuarci pohrliše prema oružju i zauzeše mesta na
zidovima.

Birgermajster Šulc i opštinari dotrčaše i zadihani stadoše iza ratnika
nadnoseći dlanove nad oči.

— Čekajte!... Ne odapinjite strele dok se ne primaknu! — zavika
birgermajster.

Za trenutak, na zidovima nastade tišina. Ripuarci su prosuli strele iz
tobolaca i zategli tetive.

Sa jedne kule odjeknu prodoran glas:
— Otokar!... Otokar!... Moj brat dolazi!... — vikao je mladić Franc.
Drugi sin birgermajstera Šulca strča niz stepenice vičući:
— Otvorite kapiju!... Naši dolaze!...
— Ko?... Kako?... Odakle?... — začuše se glasovi.
Otac i sin, već su dotrčali do velike kapije. Uz pomoć nekolicine
stražara, spustiše most. Uskoro, kroz širom otvorenu kapiju počeše
prolaziti konjanici, po četvorica u redu.
— Pomoć!... Kakva veličanstvena pomoć!... Gospod nas je uslišio! —
uzvikivali su ratnici i građani.
Otokar pade u zagrljaj svome ocu. Zatim se zagrli i sa bratom
Francom. Odnekud se stvori i mati Jozefina. Cela porodica krenu prema
opštinskoj zgradi.
U svečanoj dvorani zasedoše za veliki sto: starešina grada Šulc,
njegova supruga Jozefina, sin Franc i jedan monah oronuo od starosti.
Njegova kosa, brada i brkovi, potpuno sedi, nagonili su na poštovanje.
Bio je to otac Varlaam, starac koji je zapamtio mnogo vladara i bitaka u
franačkoj državi. Nekoliko opštinara i stotinara, dopunili su skup.
Po izrazima lica, videlo se da im je prvu radost zamenila briga, jer
svi su znali da se u zemlji na više mesta nalaze Sasi, a uvideli su da veći
deo Otokarove vojske sačinjavaju seljaci.
Otokar i Daun, sedeli su malo razdvojeni. Kraj njih su bili Gal i
Tulije.
— Ovo je moj veliki prijatelj, vitez Daun, borac kakvog ova zemlja
još nije imala — otpoče Otokar. — I on je krenuo da traži sveti Gral. Ali

187

kad je naša domovina ugrožena odasvud, stavio se u službu grofa
Sebastijana kome i ja imam čast da pripadam...

Za stolom nastade žagor.
— A ovo su Akvitanci, Gal i Tulije, obojica potomci starih Rimljana.
Došli su da traže od nas pomoć protiv Arapa, a ispalo je da oni nama
pomažu.
Gal i Tulije usiljeno su se smešili. Njihova namera da se vrate u
Akvitaniju, još ih je držala, ali im se već pričinjavala kao neostvarljiva.
Otokar i Daun su govorili o grofu Sebastijanu, Rajnhardu,
razbojnicima i krvoproliću oko Sebastijanove i Arnufove tvrđave, o svim
borbama koje su Ripuarci vodili uz put, o monahu Rapu, gradu Mecu,
kraljici Plektrudi i porazu sasa kraj močvare, u blizini Mozela.
Posle nekoliko ispijenih pehara, oduševljeni Otokar stade pričati
kako su se domogli princa Karla i doveli ga u Sebastijanov logor.
— Kakav ratnik!... Vitez da mu para nema!... Karlo će postati kralj!
Takvoga franačka država nije imala... Pamet, mudrost, lepota, viteštvo!...
Ko ga jednom vidi, shvati da je Austrazija stekla vladara koji će je
proslaviti... Je li tako, prijatelji? — obrati se svojim drugovima.
— Sasvim tako — klimnu glavom Daun.
— Tako... Tako... — bezvoljno odgovoriše dva rimska potomka.
Tulije dodade:
— Nadamo se da će i Akvitanija jednom steći bezbednost...
— ...ako Karlo održi reč — dodade Gal.
— Održaće... Pomoći će vam...
Jedan postariji stotinar, Berger, zasuka golemi brk i protrlja modar
nos. Iz zakrvavljenih očiju blesnu mu zloba. On tresnu pesnicom o sto:
— Neka me prva munja pretvori u prah i pepeo, ako shvatam šta se
u ovoj zemlji događa!
— Prekrsti se, sotono! — planu stari monah. — Tvoj pokojni otac,
znao je šta treba da radi kad je otadžbina u opasnosti!...
— Ćuti, stari! — prezrivo ga pogleda Berger. — Ćuti i snuraj
brojanice, a ostavi se ratničkih poslova!... Vidim da jedni srljaju za
grofom Sebastijanom kao da kraljica i ne postoji!... Zanemaruju njeno
kraljevsko veličanstvo i vuku državu u propast... Otokare, reci mi čemu
to vodi?... Sasi će nas uništiti, a vi kao da u glavi nemate ni dve unakrst!
Idete za tim grofom...
— Tako je! — dobaci drugi stotinar, njegov vršnjak. — Ko je taj
Sebastijan? Ko je Karlo? Šta oni hoće?
— Hoće da zbace kraljicu i da se dočepaju vlasti... — dodade Berger.
Otokar zakoluta očima i zinu, ali mu otac stavi šaku na usta.

188

— Ćuti! — reče Šulc. — Ja ću odgovoriti... Zar ćemo dozvoliti da
nam ove dve klade sole pamet?! — grmnu iz basa. — Gospode, kakvi
slojanjeni mozgovi, a ovamo se izdaju za stotinare!... Sa vašom konjskom
pameću nećete daleko doterati!... Sad mi recite: ko nam je poslao moga
Otokara, ovoga viteza i Akvitance i uz njih gomilu ratnika? A?... Je li to
učinila kraljica ili neko drugi?

— Kakva kraljica! — buknu mladi Franc. — Ona nije u stanju ni
sebe da odbrani!

— Čujte i shvatite — ustade Otokar. — Radi se o opstanku našeg
grada, domovine i, do đavola, naših života!... Ko se usudi da pravi
pometnju, neka se čisti iz Trira! Neka ide u Mec da brani kraljicu i njene
dželate!... Dakle, Bergeru, spremaj se za put... i ti i svi koji misle kao ti...

— Ne idem nikud! — drsko odvrati stotinar.
— Otići ćeš, brajko! — zažmire birgermajster. — Ili ti možda više
odgovara da se tučeš s mojim Otokarom?...
— Tući ću se, i to odmah! — planu Berger.
Daun dobaci:
— Sad nije vreme za dvoboje... Moramo biti složni dok ne odbijemo
juriše Sasa... Posle ćemo pokušati da izbijemo glupost iz nepokornih
glava.
— Anatemu!... Anatemu ću da bacim na svakoga ko izaziva nered!
— drhtavim glasom uzviknu monah Varlaam. — Kad opasnost prođe,
vadite oči jedan drugom... Gospod će svoju srdžbu sručiti na vaše glave!
Vae vobis!... Teško vama!...
Za stolom svi zanemeše. Iz očiju staroga monaha, izbijao je gnev
koji je pretio da sravni sa zemljom i krive, i prave, i grad Trir, i celu
Austraziju.
Birgermajster Šulc, ubledeo, dišući teško i hvatajući vazduh,
promuca:
— Monah preti!... Hoće da baci anatemu!... Dobri i prepobožni naš,
ostavi se anateme, tako ti boga! I bez toga imamo nevolja napretek.
Tako se završio prvi sastanak starešina, a da plan o odbrani niko
nije ni pomenuo...
Sutradan, posle obilatog ručka, razgovor se nastavio, opet uz
pehare.
Daun uze reč:
— Velike bitke stoje pred nama... Kod Meca se sleglo preko pet
hiljada Sasa. Jurišaju na grad koji nije baš dobro obezbeđen. Nema
dovoljno ratnika. Grof Sebastijan, krenuo je u pomoć kraljici, mada ga
ona smatra za neprijatelja. Neki su ostali verni kraljici koja ih ničim nije

189

zadužila. Sad Karlo i Sebastijan, pored Sasa, moraju i s njima da se nose.
Neprijatelji spolja, drugi u zemlji, a treći stoje postrani i ne tiče ih se šta
se događa...

Društvo za stolom, sve više je padalo pod uticaj dobrog vina. Neki
su pažljivo slušali viteza, dok su drugi škrgutali zubima i mrštili se.

Birgermajster Šulc, iskapivši već ko zna koji pehar, stade ožimati
očima, grickati donju usnu i sukati brkove. Isturivši glavu, podviknu:

— Moj sin Otokar i ovaj vitez... Kako ti ono beše ime?
— Daun... Daun ga zovu... — odazvaše se Gal i Tulije.
— E, taj Daun i moj sin, potucaju se po svetu i traže nekakav sveti
Gral... Otadžbina propada, a oni traže sveti Gral!... I sad, ako se uzme...
— Stoj, oče!... Stani!... — usprotivi se Otokar. — Sveti Gral već
dvesta godina traže najbolji vitezi sveta!
— Pa? — opet isteže šiju njegov otac. — Jesu li ga našli?... Ili misliš
da ćete ga vi naći, a?
— Možda... Možda i hoćemo! — buknu Otokar.
— Naći ćete vi vraga!... Oh!... — razbaškari se otac na klupi. — Naći
ćete ga kad pronađete svoju pamet... koju niste ni imali!
Daun se umeša:
— Dobri naš i poštovani domaćine... A koji pravi vitez nije tražio
sveti Gral?... Preko toga pehara, stiču se vrline koje krase lutajuće
viteštvo. Mi ga nismo našli, ali smo stekli te osobine... Postali smo vitezi
bez mane. Ko god je tražio taj pehar, bio je posvećen kao da je iz njega
pio!
— Oh, majko moja! — zavapi birgermajster. — Šta li bi tek bilo sa
mojim Otokarom da je pio iz toga pehara, kad mu je nos i bez toga
modar kao da je umočen u katran!
Grohotan smeh, prolomi se u odaji.
U monaha Varlaama, kosmate obrve su bile natuštene kao oblak. Iz
njega buknu drhtavi, starački gnev:
— A ti, časni predsedniče, smatraš da je sveto samo ono što donosi
materijalnu korist! — reče. — Mladi vitezi idu stopama onih koji su
godinama dokazivali da van Gospoda i svega što ga okružuje nema
ničeg svetog!
— I šta sad hoćeš? — žmirnu Šulc.
— Hoću da kažem da si bezbožnik, i ti i tvoji sinovi!
— Mi bezbožnici! — pisnu Franc. — Mi?... Gospode! Godinama jede
naš hleb, a evo kako nam uzvraća! Ja i moj brat umemo da se
prekrstimo!... Evo!
— Šta?! — zakrešta stari monah. — Ti misliš da je to dovoljno?

190

— A šta bi ti hteo? — iskrivi usta birgermajster. — Tako vam boga,
čuste li ga?... Dremež!... Čist dremež!

— O, Savaote! — planu monah. — Neprijatelj samo što nam nije
grunuo u kapiju, a ovde se vreća i vera i svešteno lice!

— Dremež, rekao sam!... Moji sinovi umeju da se prekrste i dosta!...
Šta bi inače popovi radili?

Njegova supruga Jozefina tresnu pesnicom o sto.
Pehari poskočiše.
— Starac je u pravu! — podviknu ona. — Svi ste bezbožnici! Moj
suprug, glava ovoga grada je jedan duhovni slepac!
— Ko slepac?... Kako to slepac?... Pa još duhovni!... Jozefina, zar i ti?
— Ćuti, bruko! Tvoja pamet ne bi ispunila ni kapicu od žira!
Vitezi i stotinari, snebivljivo su se zgledali, smejuljili se i
došaptavali. Samo su potomci starih Rimljana sedeli preterano ozbiljni,
naizgled nedokučivi i premudri, kao da na svađu i prepirku gledaju sa
ogromne visine: bili su siti i pijani do grla.
U takvom raspoloženju nije moglo biti ni reči o dogovoru kako da
se pripremi odbrana grada. Svi osim oca Varlaama, bili su pijani i
mrzovoljni. Napustili su dvoranu gunđajući ili pevušeći, kao da se saski
ratnici nalaze sto konaka udaljeni. Otac Varlaam je prozuklim glasom
izgovarao Pater noster. Najposle upre pogled u Dauna i protepa:
— Možda oni saski lopovi ceće ni doći.
— Eh! — odmahnu rukom vitez.
— Slušaj!... — podiže monah kažiprst i obrve. I đavo kojiput
ponešto zaboravi. Možda nas je smetnuo s uma...
— Može biti, ali ja ne verujem — smešeći se odvrati Daun.

191

GLAVA ŠESNAESTA

IŠČEKIVANJE

U gradu Mecu, sve je bilo spremno za odbranu. Rajnhard i Valter

neprestano su bili uz ratnike, bdeli na zidovima i pripremali konjanike
da se bore kao pešaci ako bi došlo do provale neprijatelja u grad. Bilo je i
odvažnih žena, spremnih da odapinju strele, da borcima na zidovima
dodaju oružje i hranu i da se staraju o ranjenicima kojih će svakako biti.
Seljaci iz okolnih naselja, nagrnuli su da spasavaju gole živote, svoje i
svojih porodica. Došlo ih je četiri puta više nego što je bilo ratnika u
gradu. Dva viteza prihvatiše ih, nešto iz samilosti, a više zbog teškog
stanja koje se nadnelo nad grad. U takvoj prilici, svaki čovek je dobro
došao.

Sve je bilo u grozničavoj napetosti jer zverstva saskih ratnika uterala
su strah u kosti i najhrabrijima.

Kraljica Plektruda, znala je da od odbrane Meca zavisi sudbina
Austrazije, čitavog naroda, i, što je glavno, njen život! Nije ispoljavala
strah. Činilo se da se uzda u svoje ratnike ili u čudo koje će joj doneti
spas. Valjda da istakne čvrstinu svoga duha, ili da da primer ostalima,
odlučila je da istera seljake iz grada.

— Kakva korist od njih? — rekla je Rajnhardu. — Imamo jake
zidove i šest stotina valjanih ratnika... pa i one sužnje... Odolećemo...

— Seljaci će propasti — odvrati vitez.
— Pa šta?... Oni nisu dorasli ovakvoj vrsti borbe, a osim toga, hrane
nemamo baš napretek. Te gladnice poješće sve!
— Znači, da ih gurnemo u smrt ili u ropstvo?
— Kad se već mora... Ionako ih je mnogo u zemlji... Hiljada-dve
manje, ne znači ništa!
Vitez je odmeri pogledom, pa uzdržavajući gnev reče:
— Upotrebićemo ih kao ratnike. Boriće se jer su i njihovi životi u
pitanju.
Zatim se obrati Valteru:

192

— Odaberi četrdeset dobrih ratnika. Podeli seljacima i sužnjima
mačeve i sekire... Neka ih ti ratnici vežbaju u borenju.

— Ne! — uzviknu kraljica. — Oni mogu oružje okrenuti protiv nas!
— Zar smatraš da si toliko omražena u narodu? — nasmeši se vitez.
— Neće oni okrenuti oružje protiv nas. Seljak je navikao na prezrenje i
oguglao na poniženja...
Kraljica ga gnevno pogleda:
— U ovoj zemlji moja reč mora biti presudna! Seljake ćemo izbaciti
iz grada!
— Pravo pod mačeve i sekire napadača?! — podiže glas vitez.
— Valjda ću još i o njima voditi računa! — prezrivo odvrati kraljica.
— Vrlo lepo i pohvalno... Valtere, idi među ratnike, odvoj sve koji
pripadaju meni i tebi... Spremi naše porodice i sačekaj me dole, kod
kapije...
— Šta to znači? — planu kraljica.
— Znači da ćeš ti braniti grad!
— A vi?
— Odlazimo!
— Nećete otići! Baciću vas u tamnicu!
— To već nećeš moći — mirno odvrati vitez stavljajući desnicu na
balčak od mača.
— To je neposlušnost!... Izdaja!... Narediću da vam odseku glave!...
— O, plemenita!... Da nisi žena, tvoja glava bi se već kotrljala niz
stepenice!... Šta misliš i čemu se nadaš?... Dole, na Rajni, Sasi su u dve
bitke satrli majordome i njihovu vojsku i stigli do Meca, a ti ne uviđaš u
kakvoj je opasnosti cela naša zemlja!
Vitez se odmače dva koraka i nastavi:
— Ženo! Riđi Majsner, grohotom će se smejati kad ga na kolenima
budeš preklinjala da ti pokloni život! Neće ti ga pokloniti. Još više će se
smejati kad te budu živu stavljali na lomaču ili vezivali konjima na
repove! Saskim razbojnicima takvi prizori pričinjavaju izuzetno
zadovoljstvo.
— Ne!... Ne! — vrisnu žena. — Borićemo se, braniti!... Nećemo
dozvoliti....
Tri dvoranina, stajala su po strani prateći sukob kraljice i viteza.
Jedan se osmeli:
— Veličanstvo... Kraljice naša... Rajnhard i Valter, jedini su koji
mogu uticati na ratnike da se valjano bore... Ako ostanemo bez njih,
propast nam je...

193

— Ćuti! Ne pominji propast! — prekrsti se kraljica. — A vi!... —
obrati se Rajnhardu i Valteru. — Valjda nećete otići iz grada i napustiti
svoju kraljicu?... Nećete?... Meni za ljubav, nećete?... Zbog mene?

— Još ćemo videti — odvrati Rajnhard.
Ovoga puta iz sivih očiju opake žene, izbijali su očaj i preklinjanje.
— Nećete otići? — dodade plačevno.
— Ostaćemo, ali da nam se niko ne meša. Borićemo se do
poslednjeg jer nam ništa bolje ne ostaje.
Dva viteza krenuše prema zidinama, gde su bdeli ratnici, gledajući
preko volja i šumaraka prema mestu gde su očekivali da se pojavi
neprijatelj.
Podmukli pogled kraljice Plektrude, pratio ih je do krivudavih
stepenica. Kad zamakoše, ona se obrati dvoranima:
— Videli ste koliko je vaša kraljica nesrećna?... Ovako me do sada
niko nije ponizio! Nećete nikome reći?
— Nećemo!... Kunemo se... Od nas niko neće progovoriti.
Iz kraljičinih očiju blesnu zloba.
— Niko... Doista, niko neće progovoriti!... Hej, Adolfe!... — doviknu
jednom stotinaru. — Odvedi ova tri brbljivca i baci ih u tamnicu!
— Milost!... Milost, dobra naša i plemenita! Nismo brbljivci!...
Nikome nećemo...
— Da! Sigurno nećete!... Vodi ih!...
Dva viteza, povredila su kraljičin ponos. Za to je neko morao da
plati. Rajnhard i Valter iskijaće za svoju drskost... ako opasnost po grad
mine. Za to vreme, tri dvoranina sedeće u tamnici i ćutati, ako ih već
dželat ne ućutka za svagda.
Kraljica oseti kako joj se neko približava iza leđa i naglo se okrete.
— Ovako se vrši varvarska pravda! — reče monah Rap smeškajući
se. — Kad Sasi dobro iskrvare pod zidinama grada, odstupiće. Tada ti
imaš reč... Rajnhard i Valter na točak, a tri dvoranina na konopac...
— Ti?... Čudotvorac! — trže se kraljica. — Čuo si i video sve?
— Sve sam čuo i video... Možeš i mene u tamnicu, ali se u tom
slučaju odmah pripremaj za onaj svet...
Kraljica upre u njega otrovan pogled.
— Čuj, plemenita — otpoče Rap. — Hoću da izađem iz grada, jer
među ljudima nema spokojstva. Ne poštuju se božji zakoni... Idem u
planinu. Naći ću pogodnu pećinu... Gospod će mi u divljini podariti mir.
Kraljica ga zgrabi za ruku:
— Hoćeš da pobegneš?... Je li?... Za monaha i čudotvorca smrt treba
da je blagodet, a ti bežiš!

194

— Dobra i pobožna kraljice... Niko ne umire slučajno. Moj životni
put vodi u samoću. Tako je kazano i tako treba da bude.

Žena obori glavu:
— Ako je od boga, neka ti bude — reče. — Možeš da odeš, ali najpre
poći sa mnom...
Kraljica ga povede prema dvoru. Ćuteći stigoše do jedne male odaje,
nameštene kao da u njoj boravi isposnik. Osim stola, klupe i tvrde
postelje, tu nije bilo ničega. Samo je na zidu visila ikona majke božje sa
malim Hristom na ruci. Na jednom stalku, čkiljio je žižak bacajući
slabačku svetlost na ikonu.
— Ovo je moja samica... Tu se molim — reče kraljica. — Sedi na
klupu i dobro me slušaj... Pre nego što čuješ moje reči, zaklećeš se... Ako
pogaziš zakletvu, moć čudotvorca gubiš... Predaću te dželatu i umrećeš
na mukama!
Monah zatrepta i promeškolji se na klupi:
— Nešto želiš i tražiš? — upita. Možda tvoja želja ne potiče od
boga?... Govori šta hoćeš!...
— Zaklećeš se i ćutati...
— Ćutaću i bez zakletve.
Kraljica nakrivi glavu i uspijajući tankim usnama reče:
— Treba da dobijem naslednika prestola...
— E? — iznenadi se monah. — A ko je otac?
— Zasad niko!
— Kako to?... Neko mora...
— Mora i biće!
„Naopako! Ne cilja valjda na mene?!... Apage, sotona!" pomisli Rap.
Oči su mu bleskale kao u mačora. Međutim, ubrzo shvati na šta
žena cilja.
— Da — reče on. — Treba da ga nađem, da mu kažem... Da ga
pripremim da izvrši čin koji mu baš neće biti po volji.
Kraljica ga pogleda razrogačenih očiju. A Rap se sećao kako je
kraljica nekoliko puta bacala pohotljive poglede na Dauna kad su njih
trojica prvi put stali pred lice njenog veličanstva.
Plektruda bojažljivo primeti:
— Govoriš kao da ti neka viša sila šapuće na uho!... Pomenuo si da
njemu neće biti po volji?...
— Da... Neće... Ima zaručnicu...
— Oh!... Zaboravljaš da sam ja kraljica! Nema čoveka koga ne bi
ozarila sreća kad dozna da treba postane otac naslednika prestola! A
priznaćeš da i moja lepota i draži nešto vrede.

195

— Svakako... Ali ja sam monah, pa mi ne dolikuje da se bavim
takvim...

— Dakle, naći ćeš ga i reći mu šta od njega zahtevam. Nagradiće te...
Rap se namršti jer je shvatio da kraljica i ne pomišlja da odreši kesu
i da mu pruži nekoliko zlatnika za ovako važnu uslugu. Znao je da je i
Daunova kesa prilično plitka. Osim toga, shvatajući da će kraljičin zahtev
ostati samo pusta želja, lukavi monah izgubi volju da sudeluje u poslu
koji nema nikakve izglede na uspeh. Njegova golema usta, razvukoše se
u blaženi osmeh, a u očima mu blesnu dobroga kao da mu se nasmešila
najveća sreća ovoga sveta.
— Dobro — reče i pogleda je značajno. — Tvoje veličanstvo dobiće
naslednika prestola. Mislim da je naš razgovor završen...
— Čekaj!... Još nešto... I tvoja uloga neće biti manje važna.
— Znači, i ja?
— Da... Ti si čudotvorac. Moli se i izmoli. Dete mora biti muško,
zdravo i lepo!
— Na oca ili na majku? — začkilji monah.
— Pa... na oboje — ljupko se nasmeši kraljica.
— Čekaj... Još nešto...
— Šta sad? — opet zastade Rap.
— Da bude vitez, hrabar, pametan i ponosit...
— Ponosit na majku? — skupi monah usta kao da je zagrizao
oskorušu.
— Tako!... Sasvim tako! — uskliknu kraljica.
— I još nešto...
— O, bože!... Da čujem?
— Pomenuo si njegovu zaručnicu... Znaš li koja je?
— Ne znam — slaga monah.
— Nađi je i otruj!
— Hm! — učini Rap i zamisli se. — To bi bilo svom mestu. Pronaći
ću je...
— Znaš o otrovima? Umeš da ih spravljaš?
— Znam i umem...
— Kaži!... Govori!... Hoću i ja da znam... Hajde! — oduševi se
kraljica. — Najbolje sredstvo da se neko smakne na tih način...
— Reći ću... Uputiću ge... Ima mnogo vrsta i načina... Čitao sam u
starim knjigama... Trave, biljke, glavno su sredstvo: pavit, otrov koji
izaziva rane, elabora, kukuta i jedić... Skitske žene upotrebljavaju
strahovit otrov: mešavinu istrulelih guja otrovnica i ljudske krvi... Za
ovaj užas od trovanja postoji i protivotrov. Pronašao ga je Mitridat,

196

pontski kralj: dva suva oraha, dve smokve, dvadeset listova rutvice i
malo soli. Sve to samleti u prah. Uzima se na prazan stomak. Dejstvuje
samo jedan dan. Indijske i kineske žane odvajkada upotrebljavaju
arsenik. Eh, kraljice moja! Žene su se oduvek sa oduševljenjem bavile
trovanjem. Cezonija, supruga Gaja Kaligule, davala je mužu nekakve
otrovne trave i od njega napravila ludaka. Neronova trovačica, Lokusta,
imala je svoju radionicu. Otrove je isprobavala na životinjama i
robovima. Njen pronalazak je otrov spravljen od akonita, morskog zeca,
bakarne rđe, cinobera i arsenika. Ovim otrovom, Neron je ubio svoga
učitelja Burusa, zatim Selanijusa, Narcisa i Britanika.

Zanesen u ovome pričanju, monah Rap, smeo je s uma da su đavolje
sile imale udela u tim mračnim poslovima. Ni kraljici nije palo na pamet
da je i samo pominjanje ubistava na ovaj način satanino delo. Ona je
znala koliku moć su imale vračare u to vreme. Ðavolovo carstvo se
smatralo neprikosnovenim i svakako nije bilo poželjno mešati se u
najcrnju magiju. Vračare su svoje kćeri posvećivale đavolu, a one su
posle pričale da neizmerno vole predstavnike pakla. Pričale su da im se
đavo javlja u obliku čoveka u crnom, koji je veoma privlačan. Davao im
je neki prašak koji se baca pred one koje treba uništiti. Dejstvo tog praška
je brzo i smrtonosno. Kraljica Plektruda je znala za jednog opata koji
zlatnom iglom ubija dete i krv daje prisutnima da piju. Za ovu svrhu,
kradena su deca od majki ili od nesrećnih devojaka koje su krišom
rađale. Leševi dece su spaljivani, ali se strogo vodilo računa da pre smrti
budu krštena. Bojeći se anateme, kraljica se nije usuđivala da toga opata
izvede pred sud koji bi ga osudio na uobičajenu kaznu: sečenje ruku,
vešanje ili spaljivanje na lomači...

Posle svog iscrpnog izlaganja o trovanju, Rap je smatrao da je
lakovernu kraljicu zaludeo, a nije mu palo na pamet da je sebe doveo na
ivicu propasti. Jer, kraljica je bila ubeđena da „čudotvorca” podržava
sam đavo.

— Lepo si govorio. I poučno — reče mu blago. — Uklonićeš
zaručnicu onoga viteza, a od mene ćeš dobiti poklon koji će ti spasti
dušu...

— Da... Spasti dušu — ponovi monah bledeći, pa pođe izlazu,
zastade i upola se okrete. — Sve što sam rekao zapisaću i daću ti...

Kraljica se nasmeši:
— Biću ti zahvalna, mada ne znam da čitam.
Jedan stotinar dotrča i viknu:
— Veličanstvo! Glasnici od grofa Sebastijana!
— Ah! — jeknu kraljica. — Glasnici?... Šta donose?

197

— Zlo!... Deset hiljada saskih ratnika nadire prema Mecu!
— Deset hiljada!? — stavi žena ruku na srce. — Rekao si deset
hiljada?
— Da... Tako su kazali glasnici
Strah, užas, neopisiva pometnja, dopirali su sa gradskih ulica,
zidova, od velike kapije, gde su bdeli stražari.
— Napolje! — dreknu kraljica na stotinara, pa se okrete monahu. —
Stojiš, gledaš i ništa ne preduzimaš!
— A šta bih?... Neprijatelji još nisu stigli... Kad dođu, moja moć...
Kraljica ustade, priđe i unese mu se u lice. Sevajući očima, prosikta:
— Čudotvorac si!... Sad ti se daje prilika da učiniš čudo! Skreni put
saskim razbojnicima i odvedi ih u propast!
— Ženo — potmulim glasom otpoče Rap. — Ne skrnavi i, pre
svega, odmakni se, jer sam posvećen. Jedna moja reč, dovoljna je da te
ubije!
Preneražena, kraljica se povuče nekoliko koraka:
— Čudotvorac!... Svi to znaju!... Preklinjem te, učini čudo!...
— Stani!... Ne prenagljuj! Ako je Gospod odredio da ovaj grad i
narod propadnu, moja moć je preslaba... Ipak, moliću se...
— Moli se... I za mene... Za kraljicu... Srećnim ću te učiniti!
— Učiniti? — razroko je pogleda monah i požele da joj zabije nož u
srce. Ipak se savlada i blago dodade: — Da... Moli se i ti... Bog se valjda
neće oglušiti o molitve žene koja ga nosi u svom srcu…
— Nosim!... Nosim!... Oh, koliko ga nosim u srcu! — klonulim
glasom promuca žena i spusti se na postelju.
Monah Ran je ostavi i uputi se odaji gde je sacgrof Arnuf ležao u
nesvesti. Supruga Suzana i kćer Marija, bdele su kraj njega. Premorene
od brige i nesanice, kunjale su na klupi, pored postelje.
Tiho ječanje bolesnika, mešalo se sa monotonim glasom monaha
Antuna koji je, klečeći čelo nogu bolesnika, izgovarao molitve od
ozdravljenja.
Rap se tiho obrati ženama:
— Izađite za mnom...
— Kako?... Zašto?... — prenuše se obe.
— Tiče se života i smrti — odvrati monah i pođe vratima.
U polumračnom hodniku zastadoše.
— Šta je? — upita Suzana. — Ima li nade za bolesnika?
— Nema... Umreće.
— Zaboga! — uzviknu Marija.
Suzana zaplaka.

198

— Ćuti — blago joj reče Rap. — Mariji preti smrt... Kraljica se
sprema da je otruje.

— Ah! — uzviknu Suzana. — To se moglo i očekivati!
— Zašto da me otruje? — skoro pribrano upita Marija.
— Ti si zaručnica viteza Dauna. Kraljica je bacila oko na toga
mladića i uništiće svakoga ko joj se nađe na putu.
— Doboga! — očajno uzviknu Suzana. — Šta da radimo?... Napolju
neprijatelj, a u gradu žena — demon!
— Pazite — reče Rap. — Ništa ne jedite i ne pijte u njenom
prisustvu ili što dolazi od nje.
— Ali ona će...
— Neće... Noćas izlazim iz grada. Marija će sa mnom...
— A Sasi?... Oni će vas uhvatiti! — klonulim glasom reče Suzana.
— Poznajem dobro ove krajeve — samouvereno otpoče monah. —
Devojku ću odvesti na bezbedno mesto.
— Zašto ne bi i ti pošla? — zagrli Marija majku.
— Ne... Neću da ostavim svoga supruga... Neka umre na mojim
rukama... A onda, moram da mu izdam sva uobičajena podušja... Neka
vas prati naša služavka, Lucija...
— Kraljica!... Sasi!... Reci mi, božji čoveče, koja je opasnost veća i
postoji li mogućnost da se obe izbegnu?
— Postoji... A možda ćemo i naći Dauna...
— Majko! — zajeca Marija. — Možda je božja volja da izbegnem
propast! Ako Lucija pođe s nama, lakše ću podneti lutanje...
Rap ostavi dve žene i uputi se prema stepenicama koje vode u
dvorište. Na trgu ugleda viteza Valtera i pedeset ratnika koji su prionuli
da uče seljake borenju mačem i sekirom.
Monah priđe Valteru:
— Viteže, noćas izlazim iz grada — reče.
— E?... Kuda nameravaš?
— U pustinju.
Vitez se nasmeši:
— Zar sad?... Ako naletiš na Sase?
— Verujem da neću... Kad čuješ o čemu se radi, složićeš se sa
mnom.
Monah ukratko ispriča vitezu razgovor sv kraljicom i naglasi kako
je i zbog čega Marija u smrtnoj opasnosti.
— Srećom, kraljica ne zna da je ta devojka Daunova zaručnica. Ali
će prokletnica sigurno doznati i ubiće je... Zbog toga ću je odvesti.
Povešću i njenu služavku. Ja sam monah. Ne želim da padnem u

199

iskušenje... Nisam baš vičan ophođenju sa ženama. Tu veštinu nisam
izučio kod opata Sepa... Spremi nam tri konja... Neka budu u prvi mrak
kod velike kapije.

Valter klimnu glavom:
— Biće u redu... Noćas stražare moji ratnici... Propustiće vas. I ja ću
biti tamo...
Rap se zahvali, pa se zagleda u seljake borce.
— Uče se — reče. — Biće valjani ratnici jer se radi o njihovom
životu... U prvoj borbi, pokazaće se... Daj mi taj mač — obrati se jednom
mladi ću. — Tako... A ti — obrati se drugom — napadaj me!... Braniću se.
— Zar da ubijem monaha? — nasmeja se mladić. — Gde će mi
duša?
— Ovaj vitez treba da vidi kako si izučio veštinu borenja... Napadaj!
Rap zavitla mačem ispred seljaka i umalo mu ne zakači nos.
Ostali prekidoše vežbanje i napraviše krug oko mladića i monaha.
— Napadaj, Rudi!... Šta čekaš?... Ako ti nećeš njega, on će tebe!...
Nos će ti odseći!... — zavikaše.
— Zar monaha da...?
Rap ga udari mačem pljoštimice po glavi.
— Natera mi svetlace na oči, sunce ga nebesko ne grejalo! —
uzviknu Rudi.
— Bori se, ili ću te preseći nadvoje! — dobaci mu Rap.
— E pa, kad je tako, brani se! — planu mladić i navali.
— Tako, tako, Rudi!... Udri ga!... — zagrajaše seljaci.
Rudi je napadao kao besan. Monah je odbijao udarce i odskakao
desno i levo.
— Skače kao veštac! — začu se iz gomile.
Rap se primicao protivniku skoro nadohvat ruke, a zatim se
munjevito povlačio. U jednom naletu, tresnu šamar seljaku i odskoči u
stranu.
Gledaoci su žestoko galamili, a Valter se smejao do suza.
Posle silnih pokušaja i promašaja, nesrećni Rudi shvati da nije ni
zavirio u veštinu borenja.
— A sad gledajte kako to treba! — uzviknu monah i jednim
zamahom izbi mač iz ruke protivnika, priskoči mu i levom rukom ga
ščepa za gušu.
— Ovo je sotona!... Utvara! — zavikaše seljaci.
Rap pusti Rudija, blago ga povuče za uho i reče:
— Nadam se da si nešto naučio...

200