Slavomir Nastasijevic - Karlo Martel

Valter je bio i lukav i hrabar. I bez primedbe grofice Gertrude da
opasnost može da iskrsne na svakom koraku, odlučio je da zaturi trag.
Smatrao je da je bolje zakasniti jedan ili dva dana nego zapasti u nevolju
koja može da upropasti i njega i njegove pratioce.

Probijajući se kroz gusto šiblje, vrbake i topoljare, bio je uveren da
ga niko neće ni videti ni čuti. Međutim, grofica se pribojavala da će
saskom stotinaru poći za rukom da neopažen prođe dobar deo puta. I
ukoliko se približavao gradu Mecu, bilo je sve verovatnije da će uspeti.

Zbog kola, povorke natovarenih konja i gomile robova, kolona se
razvlačila. Sačekivanje i pristizanje, usporavalo je kretanje, a stabla
debelih hrastova i bukava po padinama i topola kraj močvare
onemogućavala su da se bar donekle ubrza. Nije bilo ni čistine, ni kozjih
staza, ni čestih proplanaka, pa se činilo da ljudska noga nikad tu nije ni
kročila.

Grofica je, po pričanju Arnufovih seljaka, znala da se negde kraj
močvare nalazi stanište razbojnika. Ona to tiho saopšti svojim pratiljama.
Uznemireni pogledi četiri žene, ukrstiše se jer im se činilo da će pasti iz
zla u gore, ako ih se razbojnici dočepaju.

Međutim, Valteru je izgledalo da je napravio dobar potez izabravši
taj put. Njegove strepnje, postepeno su iščezavale.

Konji, idući bespućem kroz sitnogoricu, paprat i kupinovo žbunje, a
ponegde i po vlažnom tlu, kretali su se s polovinom snage. Zbog toga su
odmori bili češći i duži.

Na jednom odmorištu, u predvečerje, ratnici su na nekoliko mesta
naložili vatre jer je iz močvare dopirala hladnoća. Na tihom vremenu,
iznad trski je lebdela magla, kovitlala se oko stabala vrba i topola i
lagano se kretala prema proplanku gde su saski ratnici postavili bivak.
Jato čvoraka se povijalo iznad krošnji nekoliko visokih jablana. Gakanje
divljih plovki, ukazivalo je da se približava noć.

Odjednom, neočekivano, na ivici šume iskrsnu jelen. Ni stotina
koraka nije ga odvajala od proplanka gde su se pušile vatre i vrveli
ratnici.

— Strele!... Brže dajte!... Da ga gađamo! — zavikaše Sasi.
Jelen, zadihan i premoren, za nekoliko trenutaka zastade i podiže
njušku u vis kao da hvata vazduh. Onda se prope i stušti se niz padinu
prema močvari. Nijedna strela ne polete za njim, niti je ikome od ratnika
palo na pamet da ga goni.
Jelen se moćnim grudima probijao kroz trske, ostavljajući za sobom
krivudavi trag. Veliki rogovi su se isticali iznad krunica trski. Uskoro i to

301

nestade. Jelen je zaplivao i dohvatio se tvrde zemlje na malom ostrvu. Tu
će se on odmoriti i povratiti snagu.

— Kakva divna životinja! — reče jedna pratilja.
— Prekrasna! — prihvati grofica, pokazujući glavom levo, prema
ivici šume.
— Oh! — uzviknu druga pratilja.
Na domaku proplanka iskrsnuše ratnici. Gurali su se i tiskali kao da
svaki želi što pre da izbije na čistinu.
— Razbojnici!... Za mačeve! — podviknu Valter.
Ratnici se uskomešaše. Uvidevši da nemaju vremena da pojašu
konje, potrgoše mačeve i pokušaše da naprave ubojni red.
Četiri žene, više zbunjene nego preplašene, sedele su na travi ispod
jedne lipe. Kraj njih su leškarili robovi.
Začudo, grofica se nasmeja. Poznala je vođu razbojnika, visokog
Svena Galorimljanina, koji se onako „slavno" borio sa Karusom i dobio
batinu preko leđa. Po njegovu držanju, videlo se da je još uvek vođa
razbojnika.
Borba otpoče, i žestoka i nejednaka, jer je razbojnika bilo dvostruko
više. Osim toga, Sven u mahu dohvati rog koji mu je visio ispod levog
pazuha i dunu. Zvuk se probi kroz gore i dubrave, odjeknu nekoliko
puta i iščeze. Razbojnik još dva puta dunu u rog i ostavi ga.
Razbojnici su se srčano borili, vitlajući mačevima, odskakali, jurišali
po trojica na jednoga i svojim mnoštvom i vikom do promuklosti
uvećavali pometnju. Svaki drugi ratnici, osim saskih, izgubili bi
prisebnost i nagli bi u bekstvo. Tada grofica uvide da su pohvale, koje su
se na sve strane čule o saskim ratnicima, sasvim opravdane. Svi su se
borili hladno i smišljeno, zaklanjali se iza malih štitova i zadavali brze,
uvek smrtonosne udarce. Čak su i oni kod konja i robova dočepali
mačeve i jurnuli u bitku. Nijedan ne pade a da se nije bar dvostruko
iskupio.
Stotinar Valter, borio se pokazujući veštinu na kojoj bi mu mnogi
vitezi pozavideli. Ali razbojnici, boreći se neviteški, pravili su prodore,
opkoljavajući manje grupe ili pojedince. Nasrtali su i udarali mačevima i
toljagama, hrpimice jurišajući kao lovački psi kad skole krdo divljih
svinja.
Ravnopravna bitka potraja. Borci su se na obe strane proredili, a
činilo se da sve žešće navaljuju kao da su rešili da se bore do poslednjeg.
Međutim, robovima nije bilo teško da prerežu veze na rukama.
Jedna grupa uhvati nekoliko konja natovarenih hranom i trčeći dohvati
se šume. Druga oslobodi veze groficu i njene pratilje. Begunci se baciše

302

na konje koji su odmakli van domašaja borbe i u trku, po tvrdom tlu,
odjuriše prema močvari, gde nestadoše iza okuke. Nikome od boraca ne
pade na pamet da ih goni. A oni su bežali, isterujući iz konja poslednju
snagu.

U borbi je na obe strane palo mnogo ratnika jer je ogorčenje bivalo
sve veće. Valter je oborio sedam protivnika i sukobio se sa Svenom.
Izranjavljen na nekoliko mesta, pao je ne odajući glasa.

Iz šume povrveše novi razbojnici. Predvodio ih je Sloven Vlad.
Njihov dolazak okonča bitku. Od saskih ratnika, spaslo se svega šest.
Mada su bili pritešnjeni i do krajnosti ugroženi, ipak su se spasli.
Dočepavši konje za vođice, baciše se na njihova gola leđa i u galopu
odjuriše prema Rajni.

Na poprištu, kraj mrtvih i ranjenih, nastade opšte veselje, jer
razbojnicima je pripao obilat plen...

***

Vitez Daun i njegovi pratioci, vraćali su se od Arnufove tvrđave
istim putem kojim su i došli. Močvara je bila ogromna, pa se nije moglo
oceniti gde počinje, a gde se završava. Stok i Miler su jedino znali da se
kreću po tetivi tog luka i da će na kraju svakako stići pre saskih ratnika
koji idu okolo. Prednost od dva dana, koju su imali Valter i njegovi
ratnici, nije predstavljala osobitu smetnju. Ipak, trećega dana, stigavši do
kraja močvare, Stok i Miler ne nađoše tragove konja i kola.

— Da li su stigli pre nas?... Prošli ovuda?... I na kraju, kuda? —
upita Stok.

— Možda su preleteli? — podsmehnu se Miler.
— Može biti!... Svašta se događa kad je rat...
Na malom proplanku, okruženom šumom, ratnici postaviše logor.
Daun odluči da tu čeka. Na četiri strane, vršljalo je po četiri ratnika,
tragajući. Konačno, Mileru pođe za rukom da otkrije tragove konja, i to
na tvrdom tlu. Bili su udaljeni od vode nekoliko strelometa. Tragaču
Mileru, odmah je bilo jasno da je tuda prošlo svega nekoliko konja.
— Šta je sad ovo?! — začudi se ratnik. — Mala grupa... Ko su
konjanici i kuda idu?
Miler i njegova tri pratioca odlučiše da idu po tragu. Vrbe i topole
na tom mestu, bile su retke, pa im nije bilo teško da prate trag i da na

303

konjima brzo napreduju. Uskoro naiđoše na mali bivak. Osam ljudi,
sedelo je ispod jednog hrasta, a pet konja paslo je u njihovoj blizini. Bila
je to prva grupa robova koja je pobegla tokom bitke. Tri ratnika i pet
seljaka, prenuše se kad ugledaše naoružane ratnike. Sami i bez oružja,
nisu imali nikakvih izgleda da se izvuku.

— Ne bojte se! — doviknu im Miler. — Mi smo Ripuarci.
Pripadamo vitezu Daunu...

— Gle!... Miler, Arnufov seljak! — dobaci neko.
— Neka je slava bogu! — graknuše bivši robovi. — Ti i Stok, pobegli
ste pre nas, a sad i mi... Iz bitke smo pobegli...
— Kakve bitke? — trže se Miler.
— Između Sasa i razbojnika... Izgleda da su razbojnici pobedili. Bilo
ih je mnogo više...
— A grofica?... A ostali robovi?...
— Ako su bili vešti, pobegli su... ukoliko ih razbojnici nisu
pohvatali...
— Da li je neki od saskih ratnika ostao živ?
— A ko će ga znati!... Bila je žestoka borba...
— Hm! — učini Miler. — Ako su razbojnici uhvatili groficu, neće
valjati.
Kad stigoše u bivak, Daun se obrati došljacima:
— Svi ste iz Sebastijanove tvrđave?
— Svi... Zarobljeni... Pohvatani...
Posle galame, upadajući u reč jedan drugom, najzad ispričaše šta se
dogodilo, Ono najvažnije, ipak nisu znali: šta se dogodilo posle njihovog
bekstva, ko je pobedio i da li je grofica pobegla sa ostalim robovima ili su
je uhvatili razbojnici...
— Ja bih se stideo da sam na vašem mestu — re če Daun. — Ostavili
ste svoju gospodaricu i pobegli!... Poneli ste se kao da ne pripadate grofu
čiji ratnici prave čuda od junaštva!
— Mi tebe poznajemo... Ti si vitez svetoga Grala... Boravio si u našoj
tvrđavi — stadoše zataškavati seljaci.
Daun ih više i ne pogleda.
Dogovarajući se sa svojim ratnicima, vitez odluči da čitav taj dan
ostanu na tom mestu.
Daun završi:
— Ako je grofica pobegla sa grupom robova, može se desiti da je
dočekamo ili nađemo. Patrole će neprestano krstariti unaokolo.
— Šta će biti ako je ne nađemo? — upita jedan ratnik.
— Onda krećemo pravo na tabor razbojnika... Stok i Miler!...

304

— Ovde smo...
— Valjda znate gde je tabor razbojnika?
— Znamo...
Pred podne, vrati se jedna grupa izviđača sa šest ratnika na
konjima. Bio je to ostatak grupe stotinara Valtera. Nijedan od njih nije
potrgao mač protiv izviđača.
— Trebalo bi da vas pobijemo! — reče im vođa. — Ali ratnici viteza
Dauna ne ubijaju poražene. Odvešćemo vas svome vođi, žive, ukoliko
neki od vas ne pokuša da hvata đavola za rogove! Vi ste valjda jedini
uspeli da se izvučete iz bitke?
— Poraženi smo i poniženi... Evo vam naših mačeva — rekoše Sasi
otpasujući kajase.
— Mačeve ćete predati našem vođi.
U bivaku, Daun im reče:
— Mačeve vam neću uzeti... Treba da odete i ispričate Majsneru
kako se vodila bitka sa razbojnicima... Momci! — uzviknu vitez. — Jesu li
razbojnici odveli groficu?
— Nisu... Grofica, njene pratilje i robovi, dočepali su se konja u toku
bitke i pobegli...
— Tako, znači! — odahnu vitez. — Za ovakvu vest, poklanjam vam
slobodu! Zadržite svoje mačeve i idite pod grad Mec! Riđi Majsner će se
čuditi što ste ostali živi... A vi znate šta to znači...
— Znamo... Znamo... Ali kuda?... Kako?... Šta da radimo?
— Idite pod grad Trir. Tamo će vas dočekati saski ratnici. Kad
stanete pred njihovog vođu Rota, ispričajte mu sve što vam se dogodilo...
I recite da vas je poslao Daun, vitez svetoga Grala...
Šest saskih ratnika, sa divljenjem su gledali stasitog mladića.
Njegovo držanje, dovodilo ih je do ushićenja.
Ratnici dobiše dovoljno hrane i pojahaše konje. Stok ih uputi kuda
treba da idu da bi stigli do Trira. Ripuarac im doviknu:
— Ako uz put naiđete na seljake ili naše ratnike, dobro bi bilo da
nm se uklonite s puta ili da ih zaobiđete, jer mnogo ste im zagorčali...
Nisu svi slični vitezu Daunu...

***

305

Pred gradom Mecom, dogodile su se promene koje uvek mogu
neočekivano da se pojave. Naime, vojska ispod grada, počela je da se
osipa. Nekako se doznalo da su ratnici kod Trira odavno prestali sa
jurišima i da ni građani više ne vrše ispade iz grada. Mesto toga, svi su
siti i pijani i niko nikoga ne dira. Majsnera je razdirao bes jer od strašne
saske discipline, tamo, kod Trira nije ostalo ništa kao da su ratnici
zaboravili ili zanemarili običaje svojih predaka.

— Ah, Rot! — kipeo je Riđi. — Ubiću ga!... Svojeručno ću ga ubiti!...
Ako se živ vratim u Osnabrik, pobiću sve njegove rođake!

Prisutni stotinari, gunđali su, brundali i klimali glavama u znak
odobravanja.

Riđem se steglo grlo od ljutine i napora da se savlada:
— Sad vidim šta znači nesposoban vođa! Naši stari, birali su
najhrabrije i najborbenije, a mi... odnosno ja... Bolje da ne govorim o
tome!... Na čelu velike vojske mora da bude čovek pun odvažnosti...
Snaga, sila, a ne šeprtlja!... Takvi su bili Ben i Gros, a sada i ovaj Rot!...
Ona dvojica, uništila su polovinu naših ratnika tako reći bez bitke, a
ovaj... Bolje da ne govorim o tome!.
— Tako je... Bolje... bolje — složiše se stotanari.
Druga okolnost, opako je pritiskivala saske ratnike. Nedostatak
hrane, nagnao ih je da neprestano ubijaju svoje konje, pa je postojala
opasnost da oni koji ostanu u životu posle uzaludnih pokušaja da osvoje
grad, budu primorani da zapnu peške prema Rajni i nekako pređu
veliku reku, ako stignu do nje, ukoliko nađu čamce ili naprave splavove.
Osim toga, bilo je sigurno da će im Ripuarci biti stalno za petama.
Obe okolnosti, dovele su do očajanja Riđeg Majsnera i njegove
privrženike, čiji se broj iz dana u dan smanjivao.
Grupa od trideset ratnika, stigla je u tabor. Pobegli su od Trira i
vrletima i stranputicama stigli do Meca. Bili su smeli, puni pouzdanja i
ponosni što su napustili Rota i drugove utonule u lenjost i blagostanje.
Uz njih su ranije bila još dvojica, ali su njih drugovi isekli kod Trira, jer
su pokušali da ubiju Rota, čija ih je nebriga lišila vrlina koje krase valjane
ratnike i dovela ih u stanje otupelosti. Da su ta dvojica uspela, bilo bi
bolje i za ostale.
Kad stadoše pred Majsnera, najstariji progovori:
— Došli smo jer nas je muka uhvatila od svega što se događa kod
Trira.
— A šta se to događa kod Trira? — žmirnu Majsner.
— Tamo se jede i pije. Hranu i vino dobijaju iz manastira s one
strane Mozela. Bratime se sa monasima. Oni im daju... O napadima i

306

jurišima na Trir nema ni pomena! Iz grada izlazi jedan klempavi monah i
zalazi u tabor naših. Oni ga obožavaju, klanjaju se pred njim kao da je s
neba pao. Polovinu naših ratnika, preveo je u hrišćansku veru...

— Kažu da je čudotvorac — dobaci jedan ratnik. — Kad ide, zemlju
ne dodiruje. Pretvara vodu u vino...

— Eto vam! — pljesnu rukama Majsner. — Taj ih je omađijao!
Jedan od njegovih stotinara primeti:
— Čudo jedno kako ste vi to dosad podnosili! Sad ste se tek setili da
dođete!... Toga čudotvorca ste mogli da uhvatite i zadavite. I sve bi bilo u
redu...
— Nije se moglo — nastavi došljak. — Dvojica su pokušala da
smaknu Rapa. Uhvaćeni su i isečeni... I nas bi pobili da nismo
blagovremeno umakli. Niko se nije usudio da na monaha digne ruku...
Majsner ih je mrzovoljno gledao:
— Kad je tako, vratićete se pod Trir i ubiti Rota i klempavog
monaha. Ako ih dovedete žive, četvoricu od vas postaviću za stotinare...
— Koju četvoricu? — bojažljivo upita najstariji došljak.
— Doznaćete kad se vratite... A sad, na put!...
Kad su pojahali konje, baciše poslednji pogled prema Majsnerovim
ratnicima koji su ih sažaljivo gledali.
Znali su da idu u sigurnu propast jer su više od života cenili običaje
svojih predaka.

***

U Mecu, glad je lagano ali sigurno nagoveštavala da će građani i
ratnici doživeti neminovnu katastrofu. Krave, ovce, svinje, kokoši... sve
je već poklano i pojedeno. Od konja, bez kojih se ne može zamisliti ni
najmanji odred ratnika, ostalo je svega četrdeset. Magaze sa žitom, skoro
da su izbacivale poslednje zalihe. Graćani i ratnici, dobijali su po jedan
oskudni obrok na dan. Gore se nije moglo zamisliti.

Grof Sebastijan, Rajnhard Arnuf i Valter, dan i noć su provodili na
zidovima i kod velike kapije, jer su ratnici, u nastupu očajanja, pretili da
ispadnu iz grada i da se tuku dok ne izginu. Četiri viteza, s mukom su
održavala nekakav red. Nekoliko puta, Rajnhard i Valter, mačevima su
morali da nateraju ratnike na dostojnu pokornost. Posle vike, pretnji i
ubeđivanja, za njima je ostajao i pokoji leš. Gunđanje i negodovanje

307

ratnika, nagoveštavali su skoru pobunu i krvoproliće. Zbog slabe ishrane
i iznemoglosti, deca su se listom razboljevala i svakodnevno umirala.
Kuknjava majki pri pogrebima i kletve namenjene zapovednicima grada,
zlokobno su odjekivale.

Riđem Majsneru se činilo da je došao pogodan trenutak da osvoji
grad. U dva maha, naredio je oštar juriš i oba puta se prevario.
Ozlojeđeni ratnici iz grada, proklinjali su svoje vođe, ali su žestoko
raspalili po pravim krivcima za zlo stanje koje ih je snašlo. Tukli su se
kao razjarene zveri. Sa zakrvavljenim očima i penom na ustima, kao
pobesneli su mlatili sekirama i mačevima po neprijateljima. Pod
zidovima su ležale gomile leševa.

Starešine u gradu, prestale su da se sastaju kao da više nemaju jedan
drugome šta da saopšte. I kod njih je nastala neka vrsta otupelosti koju
izaziva očajanje. Izgledalo je kao da očekuju neminovnu propast, smrt od
gladi ili neprijateljskog mača. Karla Martela, više niko nije pominjao kao
da su svi bili ubeđeni da je sa svojom malobrojnom vojskom zauvek
propao.

Retko se događa da dve neprijateljske vojske istovremeno dođu u
stanje krajnje nemoći i da obe u teškom grču očekuju svaka svoju
propast.

Vitez Rajnhard je neočekivano pozvao na savetovanje istaknute
vođe i starešine. Došli su bezvoljno, ubeđeni da ništa značajno neće čuti.
Grof Sebastijan, sacgrof Arnuf, monah Bonifacije, vitez Valter i osam
stotinara zasedoše za sto u velikoj dvorani.

Rajnhard progovori:
— Ne očekujte da ću vas zasuti rečima. Izazvaću na dvoboj
Majsnera... Borba na život i smrt... Ako ga ubijem, postoji mogućnost da
se njegovi ratnici povuku od grada. Ako poginem, stanje ostaje
nepromenjeno... To je sve...
Starešine su ga nemo gledale. Tišina potraja. Niko mu nije
odobravao, a nije ga ni odvraćao od namere.
— Onda tako — reče Sebastijan. — Ako pogineš, za tobom će poći
drugi... pa i treći...
— Svakako! — dobaci Arnuf.
— Kao drugi, idem ja! — javi se Valter.
— Izređaćemo se svi... Valjda će nekome uspeti da tog Lucifera vrati
u pakao! — reče Sebastijan ustajući.
Mala vrata u uglu, naglo se otvoriše. U dvoranu uđe monah
Eustahije. Lice mu je bilo čudno iskrivljeno, a pogled kao u umobolnika.

308

On kleče ispred Bonifacija u trenutku kad je misionar napravio znak
krsta blagosiljajući viteza Rajnharda.

Klečeći i udarajući čelom o pod, otac Eustahije je uzvikivao:
— Nevin sam!... Kunem se u spasenje svoje duše da sam nevin!...
— Sabrate, priberi se, ustani i kaži šta se desilo — reče Bonifacije
stavljajući mu obe ruke na glavu.
— Šta se desilo? — upita i grof Sebastijan.
— Ubio sam je! — zavapi monah brišući rukavom iskrvavljeno lice.
— Htela je oči da mi iskopa... Zadavila bi me kao i našeg sabrata Antuna
što je... pokoj mu duši, bože, daj!... Neka bi se rajska vrata otvorila pred...
— Znači, kraljica Plektruda se upokojila? — upita Valter
— Upokojila se! — prekrsti se Arnuf.
— Bog neka se i njoj smiluje, i neka bi se rajska vrata... — zavapi
opet Eustahije.
— Ama, ostavi ta rajska vrata! — planu Valter. — Bolje idi pa operi
to krvavo lice!
Jedan stotinar priđe Eustahiju i kucnu ga srednjim prstom po čelu:
— Zar si baš morao da je ubiješ?... Ona bi i inače skoro preminula,
što i nas čeka... Mi bismo mogli zbog tog ubistva i da te obesimo...
— Ako se mora, umreću prema Gospodnjoj volji, a ne od ruke žene
koja je odavno predala dušu đavolu!
— Ne pominji nečastivog, bezbožniče! — ispreči se misionar
Bonifacije. — A ti... — obrati se Eustahiju. — Idi u svoju ćeliju. Moli se za
njenu i svoju dušu... Tri dana hleba i vode u usta da nisi stavio!
Valter se štektavo nasmeja:
— Za to vreme ni mi nećemo imati šta da stavimo u usta...
Toga dana, Rajnhard je prošao kroz veliku kapi ju i uputio se prema
šatoru Riđeg Majsnera. Išao je kroz tabor ne osvrćući se ni desno ni levo,
kao da ne vidi gomile ratnika koji su ga nemo gledali. Tako u prvi mah, a
onda otpoče graja jer su svi znali viteza Rajnharda i bili uvereni da je
došao da preda grad. Zbog toga su izbijali veseli povici, pa nikome ne
pade na pamet da nasrne na viteza ili da mu bar otme mač.
Majsner je sedeo na klupi, ispred šatora. Nožem je seckao komadiće
osušenog konjskog mesa i stavljao ih u usta. Kraj njega su bila dva
stotinara.
Kad ugleda viteza, uzviknu:
— Gle, Rajnhard!... Došao da se preda ili da pregovara?... Izgleda da
ćemo konačno slaviti pobedu... Prići, viteže... Samo prići... Dok ne
čujemo zašto si došao, niko neće dići ruku na tebe. Dakle, predaja grada
ili pregovori?

309

— Nisi pogodio — nasmeši se vitez. — Dokle god vidiš da na onim
zidovima neko mrda, nećeš ući u grad... ni ti, ni ova tvoja pljačkaška
rulja!...

— Kako lepo rečeno! — iskrivi usta Riđi, a iz očiju mu blesnu
zlokoban sjaj. — Ratnici... Ratnici su oni...

— Ne... Nisu... Da su pravi ratnici, ne bi izabrali za vođu takvo
čudovište... Nego, nisu oni te be ni birali. Sam si se nametnuo.

— Dosta je pričanja! — planu Majsner. — Još nismo čuli zbog čega si
došao...

— Uzmi štit i mač... Borićemo se na život i smrt, pešice, jer smo i mi
i vi konje pojeli...

Majsner se nasmeja:
— Prihvatam dvoboj... premda bi mi više odgovaralo da je mesto
tebe došao grof Sebastijan...
U tom trenutku zviznu jedna strela i vitezu očeša obraz. Iako je rana
bila plitka, krv obagri Rajnhardovo lice.
— Ko je odapeo strelu? — upita Riđi šetajući pogledom po
ratnicima koji su se načetili oko šatora.
— Ja! — isprsi se jedan mladić. — Zovem se Ludvig, sin Karla
Kvedera, koga je taj vitez ubio...
— Da li ga je u bici ubio? — upita Majsner.
— Jeste...
— Znam... Znam Kvedera... Bio je hrabar ratnik... Daj mi mač —
obrati se štitonoši. — Prići malo bliže...
Mladić baci pogled po ratnicima, isprsi se i priđe Majsneru.
— Da li znaš — otpoče Riđi — da je ovo posvećeni vitez?... Njega
samo u bici možeš napasti i ubiti... Njegov život pripada meni, a moj
njemu, i to samo u časnom dvoboju...
Majsner žmirnu i istrže mač. Ratnicima zastade dah jer njihov vođa
ni pola snage nije uložio, a mladićeva glava pade kao ispod dželatovog
mača.
— A sad možemo da otpočnemo igru — obrati se Rajnhardu. —
Borićemo se viteški, da i tvoji i moji ratnici vide koliko vredimo...
Rajnhard odreši kacigu koja mu je visila o pojasu, i nataknu je na
glavu.
Obojica su imala na sebi žičane naprsnjake i kacige, na levoj ruci
okrugao metalni štit, a u desnoj mač, širok kao šaka.
Borba je otpočela bez štitonoša, jer su oba borca smatrala da su u
ovakvoj prilici izlišni.

310

Na zidovima su stajali Sebastijan, Arnuf i Valter, a sve do velike
kapije, bili su poređani ratnici i građani. Svi su oni gajili nadu da će
njihov vitez ubiti Majsnera i da će potom saska obezglavljena vojska
napustiti opsadu.

Saski ratnici napravili su veliki krug da bi borci imali dovoljno
prostora da se razmahnu.

Običaj je bio u dvobojima da pristalice jednog ili drugog borca
bodre svoje ljubimce. Ali ovoga puta, borba je otpočela bez galame i tako
se nastavila. Ni sa gradskih zidova, ni na polju nisu se čuli povici. Činilo
se da su i Sasi i Ripuarci već siti i presiti prolivanja krvi.

Bila su to dva žestoka borca, svaki istaknut među svojima i najbolji
među najboljima. Obojica su važili kao nepobedivi, premda je Rajnhard
jedanput pao pod udarcem Daunovog mača, a Majsner nosio brazgotinu
od povija, preko celog obraza, do donje vilice. Nije se znalo ko ga je, gde
i kad obranio i da li je to bilo na dvoboju ili na bojnom polju.

Borci su bili plahi i žestoko kivni jedan na drugoga jer su strast
ubijanja nosili u krvi kao otrov. Nasrtali su, zadavali ili odbijali udarce i
nanovo jurišali. Veština borenja, bila im je bez zamerke. Pitanje je bilo
samo ko će duže izdržati.

Dok su gledali sa zida, Sebastijanu i Valteru je bilo jasno na čijoj
strani će biti pobeda. Obojica se prisetiše dvoboja između Rajnharda i
Dauna pod Sebastijanovom tvrđavom. Oba borca, bila su pravi veštaci,
hrabri i neustrašivi, ali snage su im bile neujednačene. Tada je Rajnhard,
desetak godina stariji od Dauna, naglo počeo da malaksava, da sporije
zadaje i odbija udarce i naposletku je pao.

Sebastijan se obrati Valteru:
— Pogledaj!... Ponavlja se ista stvar kao sa Daunom... Još malo, pa
će naš borac početi da malaksava, a Majsner da likuje jer je mlađi snažniji
i izdržljiviji... Bože moj — nastavi grof — da li će ljudi ikada početi da
uviđaju da se sve polako gubi, prolazi, iščezava?... Kad će jednom znati
da je došao trenutak da sami sebi kažu: dosta!... Povlači se!... Posle toga
mogu da požive još koju godinu na staroj slavi, do koje im je toliko stalo.
Na polju se borba žestoko rasplamsa. Mačevi su se sudarali i treštali
o štitove. Ali, već se moglo primetiti da Rajnhard ulaže veliki napor da se
održi, a da se Majsner bori kao da je tog trenutka potrgao mač. Ishod je
bio jasan. U jednom naletu, Rajnhard promaši, zanese se, posrnu i nalete
na protivnikov mač. Vitez pade i zgrči se, dok mu je iz rane na trbuhu
šikljala krv.
Iz hiljade grla divljih ratnika na polju, prolomi se vika. Majsner,
oslonjen na mač, bacao je slavodobitne poglede po ratnicima, a oni na

311

zidovima, nemo su gledali gomilu kako se tiska i komeša oko šatora
svoga vođe. Riđi mahnu rukom nekolicini. Četiri ratnika se izdvojiše,
podigoše telo mrtvoga viteza i poneše ga prema gradu. Kad stigoše do
velike kapije, spustiše ga ispred mosta i vratiše se.

Dok su Ripuarci unosili Rajnhardovo telo u grad, Valter se obrati
Sebastijanu:

— Sad je na mene red... Odmah ću poći...
Grof ga uhvati za ruku:
— Stoj!... Na dvoboj nećeš ići!
— Zašto?... Ja ću...
— Ništa ti nećeš!... Ako ti je stalo da pogineš, ja sam tu i boriću se s
tobom, ali onoj rulji dole niko više iz grada neće pružiti priliku da likuje.
— Hm — učini vitez. — Mislim da si u pravu... Odložiću...
— Ne!... Promenićeš odluku. Nećeš se boriti... Moramo biti načisto...
Među našim ratnicima postoje samo dva viteza koji mogu da izađu na
kraj sa Majsnerom... To su Daun i Karlo Martel...
Toga dana, sahranjeni su kraljica Plektruda i vitez Rajnhard.

312

GLAVA DVADESET ŠESTA

POTOMCI STARIH RIMLJANA

Varalica Teodorik, shvativši da mu je jedini spas u bekstvu, gonio

je konja isterujući iz njega poslednju snagu. Za njim je jurilo dve stotine
pratilaca, sve odabranih ratnika na krupnim i brzim konjima. Znali su
oni da izgubljena bitka ne znači da poraženi treba da beže do poslednjeg
daha. Pobednik obično ostaje na poprištu i ne polazi dok njegovi ratnici
ne pokupe ranjenike, ne pokopaju poginule i, konačno, dok se dobro ne
napljačkaju i na kraju odmore.

Karlo Martel je ostavio glavninu svoje vojske da obavi te poslove, a
on, ne dozvolivši predah posle bitke ni beguncima ni svojim ratnicima,
jurio je za Teodorikom, rešen da ga stigne po svaku cenu. Njegovih tri
stotine pratilaca, pitalo se zbog čega je Karlu toliko važno da uhvati
Teodorika koji je izgubio najveći deo vojske i postao bezopasan. A
Teodorikovima se činilo da bez potrebe jure i satiru konje jer su bili
uvereni da ih niko ne goni. Sve je to bilo neuobičajeno i neshvatljivo.

Karlovi ratnici, uzalud su očekivali da se posle bitke opuste i dobro
odmore.

I jednima i drugima, činilo se da uzalud traće snagu. Samo je
vođama bilo jasno da je jedan od dvojice suvišan na ovom svetu, jer se
radilo o pitanju vladara u franačkoj državi. Teodorik ili Karlo!

Begunci se nisu usuđivali da postave neugodno pitanje svome vođi:
zbog čega beže? Goniocima je Verber, vitez od sove, govorio:

— Ima li među vama nekoga kome mesto glave na ramenima stoji
tikva?

— Bog s tobom!... Kakva tikva!... Otkud tikva? — zabrundaše
ratnici.

— Ima li ili nema? — začudi se Verber.
— Pa — otpoče jedan iz gomile — reklo bi se da nema, osim ako nije
tvoja...

313

— Gle!... Tako ti to, znači?... Mogao bih te i klepnuti, da ti isteram
bezobrazluk iz glave!

— Nema!... Nema! — zagalamiše ostali.
— E, onda slušajte, pa ćete znati zašto jurimo... Hoćemo da
uhvatimo varalicu iz Ahena... On je izgubio bitku i sad beži. A valjda
znate da je zmija opasna sve dok joj čovek glavu ne stuca!... Isto tako
znate da jedna izgubljena bitka ne znači i izgubljen rat. Nevaljalac će
sakupiti novu vojsku da opet udari na nas... E, sad ta zmijska glava
beži...
— Gospode! Glava beži! — začudi se jedan priglupi.
— Kažem, prikuplja snagu i čeka priliku da ujede... I neće se Karlo
Martel smiriti dok glava toga pustolova stoji na svom mestu!
Ratnici su ga gledali mrzovoljno, kao da im nije važno gde će stajati
glava vođe potučene vojske.
Karlo Martel, poverio je glavninu vojske Lorencu, vođi vigilanata:
— Kreni našim tragom, jer se ne zna na šta ćemo naići. Pred nama
beži hulja neviđena, a čini mi se da bismo i samog đavola pre ščepali za
rogove!...
Tragovi begunaca, još uvek su vodili levom obalom Mozela.
— Ako pređu reku i dohvate se padina Vogeza, teško ćemo ih stići
— reče stotinar Vajš.
— Kako da preću? Da prelete? — ljutnu se Karlo.
— Ne znam — sleže ramenima stotinar. — Ali kad je u pitanju
Teodorik, svašta se može očekivati. Dva dana već jurimo tragom
begunaca, a još ih nismo videli. Ići ćemo za njima, makar i do vrata
pakla...
Još tri dana i toliko noći, jurili su tragom, a nijednog begunca nisu
videli, kao da gone utvare. Sve češće su nailazili na brda i ćuvike obrasle
šumom. Ne udaljujući se od traga, petoga dana pred veče postaviše
bivak kraj jednog potoka.
Grupa od pet izviđača, išla je ivicom šume i nestala u šipražju. Do
noći se nije vratila. Poslali su drugu grupu. I njoj se izgubio trag.
Karlo, Verber i Vajš u čudu su se zgledali.
— Šta kažete? — reče Karlo.
— Izgleda da su nam postavili zasedu — odvrati vitez od sove. —
Hvataju naše izviđače...
— Noćas možemo očekivati napad — primeti Karlo. — Izviđače
više nećemo slati. Postavićemo trostruke straže na tri mesta, po dvojicu
da stražare, a trećeg da leži sakriven u šibljaku...
— Znači, dvojica vidljivih i jedan nevidljiv? — nasmeši se Verber.

314

Ovakvog načina obezbeđenja prvi su se setili vigilanti. Dokazalo se
da je skriveni stražar važniji i vredniji nego deset ostalih.

Karlo se obrati Vajšu:
— Dovedi mi onog seljaka Zelera. Treba da pođe u susret našoj
vojsci.
Uskoro, dežmekasti seljak priđe.
Karlo mu se obrati:
— Uzmi četiri ratnika i pođi u susret vigilantu Lorencu. Reci mu da
ubrza kretanje... Neka žuri koliko konji i ljudi mogu izdržati... Jesi li
razumeo, seljače?
— Razumeo i utvrdio u glavi!
— Onda, na put!...
— Mislim da ćemo noćas ostati ovde, pa i sutra čitav dan — reče
Karlo. — Begunci su napravili grešku. Uhvatili su naše dve patrole,
pobili ljude ili ih zadržali... Mora biti da su naišli na neku svoju vojsku,
pa sad više ne moraju da beže... Postavili su nam zasedu i čekaju...
— Neka čekaju... Samo neka čekaju! — uzviknu Vajš. — Čekaćemo i
mi Lorenca sa vigilantima...
Vatre su pogasili i rasporedili ljudstvo na tri strane. Iskusni ratnici
Karla Martela, te noći nisu spavati. Međutim, i svanulo je, a od napada
ne bi ništa.
— Šta sad? — upita vitez od sove.
— Ništa — odvrati Karlo. — Neprijatelji su napravili i drugu
grešku. Da su nas prošle noći napali, ne verujem da bismo se izvukli...
— Napašće po danu — primeti Vajš.
— Onda će opet napraviti grešku... Povući ćemo se u šumu i razbiti
na tri strane. Strelci će dobiti priliku da se pokažu.
Vreme je prolazilo. Prošlo je i podne, a od neprijatelja ni traga ni
glasa. Kad se sunce priklonilo zapadu, pojaviše se tri ripuarska ratnika.
Bili su bez oružja i išli su ne pokazujući strah.
— Pazi sad! — uzviknu Verber. — Ovo su naši ratnici!... Pobegli...
— Mislim da su ih poslali da pregovaraju — reče Karlo.
— Tako će i biti — složi se Vajš. — Sada ćemo čuti šta neprijatelj
zahteva.
Uskoro, tri ratnika stadoše pred Karla.
— Šta je? Gde su ostali? Ko vas je uhvatio? — upita Karlo.
— I ko vas je pustio? — dodade Verber.
— Reći ćemo sve — otpoče jedan ratnik. — S one strane šume, iza
brda, leži velika dolina. Tu je pritislo i zemlji je teško od ratnika. Ima ih
preko četiri hiljade... Vođa im je nekakav Odon. Taj nas je poslao da vas

315

pitamo: hoćete li pod vitešku reč prihvatiti njegove poklisare da
pregovaraju s vama?

Karlo se nasmeši:
— Samo neka dođu... Dajemo reč da im se ništa rđavo neće desiti,
Idite i dovedite ih...
— Ne moramo svi... Idem ja sam — reče jedan ratnik polazeći.
— Naša predviđanja su se izjalovila — nasmeja se Karlo. — Tako i
mora biti, jer u ratu ima iznenađenja svake vrste. Ovoga puta, biće i
smešno i žalosno... Predviđam...
— Biće svakako! — primeti Vajš. — Tražiće da im predamo Karla
Martela živog ili mrtvog...
— A mi ćemo od njih tražiti da nam predaju Teodorika — dobani
Verber.
Međutim, stigoše poklisari: dva viteza u oklopima. Svaki je u levoj
ruci nosio svoj šlem. O bedrima, sa desne strane, visili su im galski
mačevi, široki kao šaka i dugački kao ražnjevi. Okruživala ih je grupa od
deset ratnika.
Prkosni i kočoperni, poklisari su odmerenim korakom išli prema
Šatoru Karla Martela.
Odjednom, među ripuarskim ratnicima izbiše povici:
— O!... O!... O!... Kakva čast!... Kakva sreća za nas i za Karla
Martela!... Dobro došli, mili gosti!...
Poklisari su im odmahivali rukama u znak prijateljstva.
Dobrodošlicu su uzvikivali ratnici grofa Sebastijana.
— E, ovo se zaista zove sreća! — uzviknu stotinar Vajš. — Naši
dični poznanici!
Uzdržavajući smeh, Karlo Martel viknu:
— Samo dođite, dobri i plemeniti! U našem društvu, uvek vam je
bilo dobro!
Dva poklisara, Akvitanci, Tulije, potomak starih Rimljana, i Gal
Neustrašivi, takođe potomak starih Rimljana, ponosito stadoše ispred
Karla.
— Sedite... Sedite, dobri moji... Eto, tu, na kladu... Šta ćete, kad u
ovoj divljini nema boljeg!...
— Da... Nema boljeg... — podiže obrve Tulije.
Gal Neustrašivi otpoče:
— Naši se putevi čudno ukrštaju. I ko može da predvidi, osim
onoga gore... — svi baciše pogled prema krošnjama — koji sve vidi i sve
čuje... Naše prijateljstvo, počelo je neočekivano, a moguće je da se krvavo
završi...

316

— Krvavo? — uzviknu Karlo.
— Da, krvavo... Ukoliko ne pristanete na naš zahtev...
Karlo se nakašlja:
— Čekaj... Stani... Ja ću da postavljam pitanja, a vi odgovarajte...
Najpre, kome pripadate i kome služite?
I Tulije se nakašlja:
— Mi smo Akvitanci. Naš vođa je Odon, slavan i...
— I kuda ste pošli?
— Da sretnemo vas i da se potučemo ako ne htednete da se vratite
istim putem kojim ste došli.
— Lepo... A kome je stalo do toga? Vama dvojici, Odonu ili nekom
trećem?
Dva Akvitanca se pogledaše kao da se dogovaraju pogledom ko da
odgovori. Najposle obojica graknuše:
— Nekom trećem!
— E!... A ko je taj?
— Ima ih više... — reče Tulije. — Žive u Ahenu... E pa, da ne
dužimo, reći ću odmah sve... To su velikoposednici i crkveni
velikodostojnici... Oni imaju svoga čoveka koji treba da bude franački
kralj...
— Je li to Teodorik? — upita Verber.
— Jeste — razrogači oči Akvitanac, gledajući u viteza kao da je
rekao da će Sunce od sutra izlaziti na zapadu a zalaziti na istoku. —
Kako samo pogodi?!... On je sada pod našom zaštitom... U našem
taboru... I teško svakome ko pokuša da ga ugrozi!
— O, brate! — sleže ramenima Karlo. — I šta vi dobijate za to?
— Oho! — uzviknu Tulije. — Mi smo već dobili. Dobili smo sto
dvadeset volova...
— Bolje da ste tražili krave! — dobaci Vajš — Bar biste imali mleka.
— Trista deset ovaca — nastavi poklisar. — I četiri stotine svinja...
— Čekaj... pogrešio si... — reče Gal. — Trista deset svinja i četiri
stotine ovaca...
— Hm! — zamisli se Tulije. — Biće da si u pravu...
— I sve su vam to dali? — uzviknu vitez od sove.
Gal nabra obrve:
— Dobili smo dosad polovinu od polovine svega toga.
— Znači, četvrtinu? — primeti Karlo
— Valjda, kad ti kažeš... Ostatak ćemo dobi ti... i još toliko... kad
toga Teodorika živa i zdrava odvedemo u Ahen i pomognemo mu da se
domogne kraljevske krune...

317

Verber se pakosno nasmeši:
— Podvaliće vam!... Nećete dobiti više ništa!
— Ne!... Umemo mi da računamo! — isprsi se Gal. — Umemo da se
bijemo, a bogami i da računamo... Treba znati da kroz naše žile teče krv
Julija Cezara i Vercingetoriksa!... Toliko!
— Baš vi to lepo umete! — s divljenjem reče Verber.
Neočekivano, Karlo podiže ton:
— A sad čujte!... Mi baš hoćemo da uhvatimo toga Teodorika i da ga
obesimo!
— Kako?! — izbeči se Gal.
— Prosto... Konopac oko vrata, pa o granu!... I uništićemo svakoga
ko toga lopova štiti!...
— Makar dobio i osam stotina volova i isto toliko ovaca i svinja! —
dobaci Verber.
— To znači da vi pretite?! — žmirnu Tulije, pa ustade i stavi desnicu
na balčak mača.
I Gal učini isto.
— Ostavite te mačeve i gubite se odavde dok mi nije prekipelo! —
podviknu Karlo. — I recite vašem Odonu da ćemo i njega obesiti, odmah
pored Teodorika!...
— I pored njih, vas dvojicu! — dobaci Verber.
— Mi smo to mislili na lep način — reče Gal miroljubivo.
Karlo Martel u trenutku pomisli kako nije zgodno sukobljavati se s
Akvitancima dok ne stigne Lorenc sa vojskom. Zbog toga se blago
nasmeši i reče:
— Ispali smo malo grubi... Iznenadio nas takav zahtev... Treba da
razmislimo i mi ovde i vi tamo dok ne donesemo odluku. Dođite sutra u
ovo doba i reći ćemo vam šta možemo učiniti...
— Dabome — dodade vitez od sove. — Vi treba da dobijete ostatak
volova, svinja i ovaca...
— Tako... Tako... To je pravo i pošteno... Sutra dolazimo u isto
vreme — rekoše dva rimska potomka polazeći.
— I pošaljite nam naše ratnike! Tamo kod vas su još sedmorica —
doviknu Vajš.
— O, to je bar lako... Poslaćemo ih.
Akvitanci krenuše kroz šumu.
— Kakva dva glupaka! — reče vitez od sove.
— I ja treći! — dodade Karlo. — Samo ne znam da li sam po volji
boga oglupeo, ili su ova dva rimska potomka delovala na mene!...

318

— Može da bude jedno, a može da bude i drugo — nasmeja se vitez.
— Ali, nisam čuo da glupost kao bolest prelazi sa čoveka na čoveka...

— Eh... Svako greši, pa eto, i naš vođa — nemarno primeti Vajš.
— Da — složi se Karlo. — Ja zapeo pa im pretim, a ko zna kad će
Lorenc stići! Ali, ako nas Teodorik, Odon i Akvitanci ne napadnu,
njihova greška biće katastrofalna!
— Od toga napada neće biti ništa! — ubedljivo primeti Vajš. —
Sutra ćemo da nastavimo naklapanje s ona dva gusana.
Verber dobaci:
— Dobrovoljno stavljam glavu na panj ako ovaj stotinar nije u
pravu! Doći će oni sutra da nam i rečju i svojim prisustvom zagorčavaju
život.
— Ako noć prođe bez bitke, a ona dvojica poklisara sutra dođu,
kunem se da ću ih naterati da se puzaju uz motku! — reče Karlo.
— Biće to veselo! — nasmeja se Vajš.
— Oho! — uzviknu vitez od sove. — Naši se vraćaju iz
kratkotrajnog ropstva.
Sedam ratnika, približavalo se žagoreći. Bili su veseli kao da se
vraćaju sa vašara. Svaki je nosio preko ramena luk i tobolac sa strelama,
a o pojasu mač.
Karlo im se obrati:
— Šta su vas pitali tamo?
— Ništa naročito... Pitali koliko ratnika ima ovde — odgovori vođa
patrole.
— I šta ste vi rekli?
— Pa... rekli smo: nešto preko tri hiljade...
— Mnogo!... Mnogo! — nasmeja se Karlo. — Od trista ratnika
napravili ste tri hiljade!... Samo ste pomnožili sa deset i time dokazali da
i laž može da bude korisna.
— Pa da... Deset ovamo ili onamo ne znači niš ta! — dobaci Verber.
— A vi, momci... Jesu li vas tukli?
— Nisu...
— Šteta! — reče Vajš. — Za svoju neopreznost, valjalo je da dobijete
valjane batine!
— Hranili su nas bogovski — zakoluta očima vođa patrole. — Nešto
zbog praznog stomaka, a ostalo od straha izgladneli, jeli smo da nam je
sve pucalo za ušima.
— Bitange! Mogli ste da ostanete u njihovoj vojsci! — prebaci im
Vajš.

319

— Taman posla!... Onaj Teodorik gleda kao krvnik. Mogao je da nas
pobije...

— I videli ste ga izbliza?
— Kao god tebe što gledamo!
— I niste se setili da ga malo nožem zagolicate oko guše?
Ratnici se stadoše zgledati. Očevidno, ta mogućnost im nije pala na
pamet.
— Eto, nismo — raširi ruke vođa patrole.
Kad ostadoše sami, tri starešine opet udariše u savetovanje i
dogovaranje.
Karlo otpoče:
— Sad postoje dve mogućnosti: da se rasturimo po šumi i da
izbegnemo noćni prepad, ili da se povučemo.
— Postoji i treća mogućnost — reče Vajš. — Da ostanemo ovde...
— Slažem se — dobaci Verber. — Tu će nam biti kao u Avramovom
krilu.
— Hm!... Ko ti je taj Avram? Nikad nisam čuo za njega...
— Objasni mu... Reci čoveku... Dugo si boravio kraj monaha u
manastiru — nasmeja se Karlo.
— Neću — napući usta vitez od sove. — Ovaj stotinar sasvim lepo
živi i bez Avrama... A takvo zna nje koristi samo onima koji su pri bogu!
— A ti si, znači, taj? — zažmire Vajš.
— Čujte me! — podviknu Karlo. — Ovde nam neće pomoći ni
znanje, ni neznanje, ni Avram!... Govorite, šta da radimo?
— Ništa... Ništa — odazvaše se oba ratnika.
— Dobro — reče Karlo. — Ali, ako napravimo grešku, lično ću vas
pobiti!
— Nećeš imati potrebe — pakosno odvrati Verber. — Greška za
sobom povlači i smrt nas trojice.
— A valjda će i Lorenc sa vojskom stići! — reče Vajš.
— Lorenca grom neka spali ako ne stigne na vreme! — uzviknu
Karlo.
— Stići će on bar da pokopa mrtve! — iskezi se vitez od sove.
Karlo Martel je osećao da su ona dvojica u pravu, pa nije baš mnogo
navaljivao da prihvate jedan od njegovih predloga.
— Znači, noćas spavanje s uha na uho, a sutra kako bog da! — reče
Verber...
Ne može se reći da su spokojno spavali. Ipak, noć su proveli u miru.
Oko podne, dođoše im poklisari, Tulije i Gal.

320

— Šta je? Jeste li odlučili da ispunite želje našega vođe Odona i
slavnoga Teodorika? — upita Tulije.

— Zamisli, još nismo!... Još uvek se dogovaramo — reče Verber.
— Zbog toga nismo ni spavali — dodade Vajš.
— Da, da... Važna je to i presudna stvar... Znam i sve shvatam i
razumem — reče Tulije iako ništa nije razumeo.
Onda napravi paćenički izraz i, vajkajući se, dodade:
— Morate ipak malo da požurite. Mi treba da dobijemo od one
stoke još...
— E pa, koliko se može, učinićemo — sleže ramenima vitez od sove.
Karlo Martel, sa izrazom kao da je zagrizao zelenu oskorušu, gledao
je mrzovoljno u poklisare i Verbera, proklinjući u duši vigilanta Lorenca.
Međutim, iznenada se na njegovom licu rasplinu dobro
— Vi ste valjani momci — reče poklisarima. — Sada ću vam izneti
predlog koji će vas učiniti srećnim i bogatim ako ga prihvatite.
— Ko da ga prihvati? — upita Gal.
— Vas dvojica i Odon.
— A Teodorik?
— Ko njega pita! Neka se nosi do đavola! O njemu više ni reč ne
želim da čujem!
— E pa, da čujemo taj predlog? — prenu se Tulije.
— Evo ga... Da vi lepo ostavite toga Teodorika, a da prihvatite
posao s nama... Ja od vas toga lopova više ne tražim. Kad bude vreme,
uhvatićemo ga i bez vas... Dakle, slušajte... Oni su vam dali polovinu od
polovine obećane stoke... Je li tako?
— Je li tako? — obrati se Gal Tuliju.
— Da, tako je... I onda?
— Onda... Nećete više od njih dobiti ni crno ispod nokta!... Ja to
znam, a znaju i ova moja dva prijatelja... Je li tako?
— Tako je! — uzviknuše Vajš i Verber, ubedljivo kao da im je ptica
lastavica s neba donela potvrdu.
— Eto vidite!...
— Da, da... Sasvim je moguće — zaklima glavom Tulije.
— Pa smo odlučili — nastavi vitez od sove — da se vi okanete onih
lažova iz Ahena, a Teodorika pošaljete do vraga!
— Pa... ovaj — pogledaše se Gal i Tulije. — A šta nam nudite za to?
— Isto što i oni. Ali, mi ćemo svoje obećanje ispuniti — dobaci
Karlo, pa progunđa: — Prokleti Lorenc!... Dobićete sto dvadeset volova,
trista deset svinja i četiri stotine ovaca. Ali i o tome nas trojica treba da se
dogovorimo... Zato dođite sutra opet... Možete i malo ranije...

321

— Znači, tako — reče Tulije, a oko usta i u povijama pojaviše mu se
misaone bore. — I mi treba da se dogovorimo...

— Tako, tako — potapša ga Vajš po ramenu.
— Mislim da bi nam vaš predlog odgovarao — okrete se Tulije pri
polasku. — Ako se pogodimo, krenućemo u Neustriju. Pozvao nas je
zapovednik grada Lutecija Pariziorum...1 kako mu ono beše ime?... —
obrati se Galu.
— Ne znam... Nekako na Reng... Rong... To ime baš ne mogu da
upamtim!... Ne mogu... Neka ga ubije gromovnik Tor munjom i
gromovima — ljutnu se Gal zaboravivši ko zna već po koji put da je pre
četiri godine primio hrišćansku veru.
— Hoće da krene na Frize, pa...
— Neka samo krene, a i vi sa njima i nek vam je sa srećom! —
blagoslovi ih Verber.
Dva poklisara pođoše kroz šumu. Išli su, zastajkivali, mlatarali
rukama i nešto se preračunavali.
Tulije je govorio:
— Sto dvadeset volova, trista deset svinja i četiri stotine ovaca...
Toliko nam je obećano... Je li tako?
— Tako je!
— E pa, od toga smo dobili polovinu od polovine. Znači, dvadeset
pet volova, devedeset ovaca i šezdeset svinja...
— Tako je... To je polovina od polovine! — uzviknu Gal, pa odmah
zatim nabra obrve. I njemu se u povijama pojaviše misaone bore. —
Meni se čini da baš nije tako...
— Ti si glup kao ona bukva dole u potoku! — prezrivo ga pogleda
Tulije. — Zar nismo dobili dvadeset pet volova, devedeset ovaca i
šezdeset svinja? Je li tako?
— Jeste... Nema šta...
— Onda je sve u redu. Lopovi oko Teodorika neće nam dati više
ništa.
— Ništa će i dobiti! — planu Gal! — Nego, računaj, ako to što smo
dobili, svedemo sa ovim što će nam Karlo Martel dati, koliko će onda
izaći...
— Pa evo — počeša se Tulije iza uha. — Sto dvadeset volova i
trideset...
— Stoj!... Otkud sad trideset? — uzviknu Gal.
— Toliko je polovina od polovine — ubedljivo reče Tulije.

1 Stari naziv za Pariz.

322

— A dali su nam dvadeset pet volova!
— Pazi, bogati! Prevarili nas... Dvadeset pet nije isto što i trideset!
— Nije — zažmire Gal. — To zna svako ko se krsti časnim krstom...
Ako ne umemo da čitamo i pišemo, bar znamo da računamo!
Računali su uz put, mlatarali rukama, podvikivali, zastajkivali i
ljutito ubrzavali. Na kraju tvrdo odlučiše da prihvate predlog Karla
Martela, a onima iz Ahena da ne vrate polovinu od polovine volova,
svinja i ovaca...
Odon i Teodorik ih s nestrpljenjem dočekaše.
— Pobogu, šta je s vama?! Otkad vas čekamo! — uzviknu Teodorik.
— Polako, prijatelju! Nije propast sveta! — hlad no odvrati Tulije. —
Morali smo čekati da se ljudi dogovore...
— Ko da se dogovori?! — dreknu Teodorik. — Vi ste poludeli! Na
jedno jasno i sasvim određeno pitanje, njima treba dva dana da se
dogovore! I vi podnosite da vas tamo vuku za nos!... Tražim Karla
Martela! Živog ili njegovu glavu!... Kakav odgovor! Šta tu ima da se
priča?...
— Ima, još kako! — planu Tulije. — Od svega što su nam obećali oni
iz Ahena, dobili smo samo polovinu od polovine, a i to manje nego što
treba!... A ostalo?... Šta je sa ostalim?... Kad ćemo dobiti ostalo?
— Ostalo pa ostalo! — uskipe Teodorik. — Dobićete kad mi predate
Karla Martela!
— Epa, brajko, ako toga hoćeš da dobiješ u ruke, pređi preko brda,
pa kroz šumu, pa malo uz potok... Naići ćeš na njegov tabor...
— I uhvatićeš ga! — umeša se Gal.
— Ja da ga uhvatim? — buknu Teodorik. — Ja da ga uhvatim?... A
vi?
— Šta ti nas mešaš? Mi smo samo pregovarači...
— Gospode, kakve dve zamlate! U životu nisam video takve!...
Pregovarači! Zar ste zato primili stoku?...
Odon se umeša:
— Vređaš moje ljude! Ćuti, ili ću te ja ućutkati!... Ovo su moji
savetnici...
— A, tako! — proguta knedlu Teodorik, zelen kao otrov. — Kakav
vođa, takvi i savetnici! Dobro se dosad nisi obesio pored njih ovakvih!
— Žgadija si ti! Gamad! — odvrati Odon. — Pogođeni smo da
radimo u tvoju korist... Nije nam se platilo, i sad... svako na svoju stranu!
Mi s vojskom u Neustriju, da uz Regenfelda ratujemo sa Frizima, a ti
zapni u Ahen i podseti one svoje dobrotvore lažove da se Odon
Akvitanski ne da prevariti!

323

— I da zna šta treba da radi! — dobaci Tulije.
Odon Akvitanac, bio je ljudina širokih ramena,
krupne glave i grlat. Imao je ogromne brkove, čekinjaste obrve i
bokore dlaka koje su mu izbijale iz nosa i ušiju. Imao je oči zelene, velike
i oštre kao u risa.
Teodorik ga preseče ljutitim pogledom i u mahu shvati da nema
nikakvog smisla počinjati borbu s njim.
— Odlazim sa svojim ratnicima! — podviknu. — A vi ćete jednoga
dana videti ko je Teodorik, sin kraljice Plektrude i Pipina Heristalskog! I
kad se budući kralj razmahne...
Iz Odonovog grla i moćnih grudi grunu smeh:
— Razmahnućeš se ti kac i mrtve kobile rep!
Teodorikovim ratnicima, laknulo je kad su čuli da odmah treba da
krenu prema Ahenu. U strahu su priželjkivali taj trenutak jer su verovali
da ih Karlo Martel goni sa tri hiljade konjanika.

***

Kad su Gal i Tulije zamakli u šumu, Karlo reče: — Sad ćemo dići
ratnike. Idemo u susret Lorencu, a zatim prema Triru i Mecu.

— Proći ćemo pored manastira Esternoh — primeti Verber. — Treba
da posetim svoga ujaka, opata Alojza.

— I da vidiš da li je ono orahovo stablo tamo, kraj zida, odebljalo
kao njegov vrat! — nasmeja se Vajaš.

Vitez od sove planu i zausti da nešto kaže, ali oćuta.

324

GLAVA DVADESET SEDMA

MAJSNER ILI MARTIN

Daun i njegovi pratioci, dva dana su ostali kraj močvare. Nadali su

se da će odnekud naići grofica Gertruda sa beguncima. Trećega dana,
njihovo čekanje urodilo je plodom. Izgladnela i premorena grofica stiže
sa svojim pratiocima u bivak, gde je Daun i Marija s radošću dočekaše.

Posle učestalih pitanja i kratkih odgovora, vitez i Marija doznaše da
je grofica pobegla dok su se razbojnici i saski ratnici pod stotinarem
Valterom krvnički tukli. Onda je nastalo bežanje i lutanje u strahu da ih
ne stignu razbojnici ili Sasi. Od hrane skoro ništa nisu imali, jer nijednog
od natovarenih konja, koje su Sasi poterali od razorene tvrđave, nisu
stigli da uhvate.

Nahranjeni i napojeni, begunci ispričaše da je ceo saski odred
ratnika uništen u borbi, ali da su i razbojnici dobro povukli.

Grofica, smejući se, pomenu da je zapovednik razbojnika bio
Galorimljanin Sven, onaj koga je prilikom dvoboja Karus dobro mlatnuo
motkom preko leđa.

— Onda je naišao Sloven Vlad. Lep, naočit i ponosan, reklo bi se pre
da je vitez nego razbojnik... Međutim, bitka se već privodila kraju.

— Dakle, Sven — reče Karus, koji se našao među slušaocima. — Da
sam ga onda dotukao, ti bi, svetla grofice, još bila u ropstvu! Naišao je sa
svojim razbojnicima u pravi čas.

Od Dauna grofica saznade da je grof Sebastijan sa svojim ratnicima,
Rajnhardom i Valterom u Mecu.

— A kraljica Plektruda?
— I ona je u Mecu.
— Kako je podnela Rajnhardov neuspeh u vezi sa mnom i mojom
glavom? — nasmeja se grofica. — A Valter... onaj što se znoji, pa ona tri
viteza što su se baškarila u našoj tvrđavi?
Daun je odmeri pogledom.

325

— Mislim da je to s tvojom glavom na svom mestu. Valter se valjda i
dalje znoji, a od onih vitezova iz vaše tvrđave, u životu je samo Otokar.

— Oh!... Ta pijanica! On ne veruje ni u boga, ni u đavola, ali je
dobar, plemenit i ume lepo da priča...

Grofica se zagleda u Mariju i žmirnu:
To je, znači, Arnufova kćerka?... Lepa je...
— Moja zaručnica — nasmeši se vitez.
— O!... Pa to je divno!... Oboje ste naočiti... Imaćete lepo
potomstvo...
Daun obori glavu, a Marija pocrvene.
— Čujem da je ovaj odvratni rat izazvao onaj zlotvor i krvolok
Majsner?
— Da... Baš on!... Dok njega ne usmrtimo, nema mira! — odvrati
Daun.
— Strašan, nepobediv... Ko li će ga uništiti!?
— Ja! — odgovori Daun. — Izazvaću ga na dvoboj...
— Mislim da na taj dvoboj nećeš izaći! — dobaci Marija.
— Gle! — uzviknu vitez. — Valjda ćeš ti da mi zabraniš?
— To ne kažem, ali treba o tome i sam da razmisliš... Najpre ti si
vitez svetoga Grala, a i moj zaručnik. Sa svetim Gralom, možeš se lično
namiriti, to je tvoja stvar, a što se tiče mene, čini mi se da treba da se
pitam!
Smešeći se, Daun pogleda groficu:
— Kad sam je upoznao, bila je krotka kao jagnje, a gledaj sad! Hoće
da mi zapoveda!...
— E! — sleže ramenima Geti. — Rat... Rat je... Time je kazano sve...
Ljudi se menjaju na gore, dobri postaju rđavi, a zli krvoloci!...
— Hvala bogu, krvolok još nisam postala! — podiže glas Marija. —
Samo želim da sačuvam svoju sreću!
— Šta je sreća? — žmirnu grofica.
— Ono što je lepo, sad i u buduće...
— Otkud znaš da će ti u braku biti lepo?
— Pa... pitaj mog zaručnika. On će umeti bolje da ti odgovori, jer od
njega zavisi...
— Svako svoju sreću zamišlja prema svom nahođenju — reče Daun.
— Za dobrog viteza, sreća je ponos, čast, poštenje...
— A za ženu? — upita Geti.
— Žena je srećna kad vidi svoga supruga... ako ga ima...
— A ako ga nema?
— Onda nema ni sreće!

326

Marija se namršti:
— Eto, to je poštenje viteza koji se smatra za uzor...
Dok su oni raspravljali o sreći i poštenju, Karus i Lucija su iza
jednog žbuna obilato obasipali poljupcima jedno drugo i bez reči se
sladili, ne pomišljajući da raspravljaju o tome šta jeste, a šta nije sreća.
Krenuli se prema Triru. Uz put je Daun pričao grofici kako je
oslobođen njen brat Karlo i kako je monah Rap rečju i držanjem skršio
ponos kraljice Plektrude.
— A gde je sad Karlo? — upita ona.
— Prešao je Mozel i sa malom grupom ratnika krenuo prema
Ahenu... Toliko znamo...
— Postoji li mogućnost da ga bar još jednom vidim u životu?
— Postoji... Ali, sve je u božjoj ruci...
Neko vreme, jezdili su ćuteći. Konjska kopita,
lupala su o tvrdu zemlju jer su već izašli na džombasti put.
Posle tri dana, odvojili su se od reke Rone i dohvatili se pitomih
livada duž leve obale Rajne. Četvrtog dana udaljiše se od velike reke,
koristeći se Belforskim prelazom1 i iza sebe ostaviše masive, okapine i
ogromne šume bukava i četinara i krenuše duž padina planine Vogeza.
Najposle, zaobišavši Mec, stigoše do Trira i na ivici jedne šume postaviše
bivak.
Površina reke Mozela, bleskala je prema jutarnjem suncu. Između
stabala vrba na desnoj obali, video se jedan poveći čamac. Kretao se u
pravcu bivaka. Kad stiže do obale, iskrcaše se osam ljudi.
— Kakva je to parada! — reče Daun. — Grupa monaha, ne hajući za
saske ratnike, prešla je Mozel... O, pa to su oni iz manastira Esternoh!...
Oni održavaju vezu sa saskim ratnicima... Miler i Stok ovamo!...
Ona dvojica priđoše.
— Uzmite deset ratnika, siđite do reke i dovedite one monahe. Ako
neće milom, a vi onda silom!... Moramo doznati šta se u gradu i oko
grada događa...
Stok i Miler sa svojim pratiocima stigoše do grupe monaha. Ali,
pokazalo se da nije lako izaći na kraj sa onima koji su se privoleli
nebeskom carstvu. Monasi potrgoše mačeve ispod mantija i po pravilima
ratne veštine, napraviše ubojni red.

1 Prelaz između Jure i Vogeza, kojim su se oduvek služile vojske i
karavani.

327

— Dakle, tako vi! — podviknu Miler. — Ne pitate ni ko smo ni šta
hoćemo, a potržete mačeve!

— Bacićemo anatemu na vas! — graknuše monasi.
— Anatemu mačevima! — dobaci Stok. — I to da čujem dok nisam
umro!
Iz grupe monaha, izdvoji se jedan bez mantije. On stade ispred
ratnika i isprsi se:
— Ja sam Verber, vitez od sove!
— Od sove?... Gde ti je sova? Kamo ti štit? — odazva se Stok.
Miler podviknu:
— Mi smo Ripuarci! Govori kome pripadaš!...
Vitez se obrati monasima:
— Mačeve u korice!... Ja sam vitez i crkveni čovek... Ovo su monasi
iz manastira Esternoh, a ovo je opat Alojz, prepobožan i poštovanja
dostojan, moj ujak... On je starešina toga manastira... Došli smo da
pregovaramo sa saskim ratnicima, ako hoće da prihvate ponudu za mir.
Ako neće, neka im se Gospod smiluje!... Treba da pridobijemo i one u
gradu Triru... Želimo da se okonča neprijateljstvo između dva naroda,
koje, osim vere, ništa od deli.
Ratoborni monasi, natmureni i zloćudni, s mržnjom su gledali
ripuarske ratnike, kao da pred sobom vide dušmane.
Daun sasluša viteza od sove i opata Alojza koji je smerno u levoj
ruci držao maslinovu grančicu.
— Pristajem da sudelujem oko zaključivanja mira izmeću nas i
saskih ratnika, ali bih najpre hteo da čujem kome vi pripadate — reče
Daun.
Verber se isprsi i podviknu:
— Ovo su monasi, kao što vidiš... Pripadaju bogu... A ja sam vitez,
borac za pravdu, istinu i poštenje, i takođe pripadam bogu, a trenutno
sam uz Karla Martela.
— Šta?! — dreknu Daun. — Uz Karla Martela?! Gde je on?! Tako ti
boga, govoriš li istinu?!
Opat Alojz se vidno trže. Od silne vike i uzbuđenja, nakrivi mu se
ćelepuš na glavi. Pošto ga je napipao i namestio u prvobitni položaj, reče:
— Taj Karlo Martel nalazi se sa vojskom kod našega manastira... I
ne bih mogao reći da baš utiče na svoje ratnike da manje jedu i piju. Ako
tako nastave, mi u manastiru nećemo imati čime da se pohvalimo...
— O! — uzviknu grofica. — Znaš li ti, časni oče, da je taj Karlo moj
rođeni brat?
— E-e? — oteže opat.

328

— A ja sam grofica Gertruda, supruga grofa Sebastijana.
— O-o? — opet oteže Alojz. — Onda naš manastir neće osiromašiti.
Karlo nas je poslao ovamo da pregovaramo sa Sasima... Njegovi ratnici
prave splavove, gore, uzvodno, blizu šume. Hoće i oni da se prebace
preko reke... A opet, ako Sasi neće da pregovaraju, oni će da raspale po
njima!
— Srećna sam i presrećna! Dobri oče, moj brat neće vam ostati
dužan!
— Neka mu Gospod da zdravlja i sreće! — kroz nos protera opat.
Daun se obrati Verberu:
— Koliko ima ratnika?
— Oko hiljadu i po konjanika i dvaput toliko pešaka. Kad preće na
ovu obalu, biće sa Sasima mir ili krvoproliće. Sa tim Karlom nema šale.
Dosad ga niko nije pobedio.
— Nisi ni ti! — pakosno dobaci opat. — Dobro si ga zapamtio po
onom šamaru kad te je položio na pod kao dasku! A da i ne govorimo o
tvome dvoboju s njim, kad si bacio koplje i pobegao.
— Eh... Bilo pa prošlo — namrgodi se Verber. — Nego, zaboravio si
da pomeneš kako te je davio njegov stotinar. Umalo ti oči nisu ispale!
— Proklet da si! — progunđa opat. — Excomunicabo te!
Međutim, do pregovora je došlo lako. Rot je oduševljeno prihvatio
predlog da se obustavi neprijateljstvo i sve je išlo vrlo brzo, jer ni jedna
strana nije postavljala uslove. A što se Daun ponudio da Majsneru izađe
na dvoboj, to su obe strane rado prihvatile. Oduševljenje saskih ratnika,
pokazalo je da žarko priželjkuju da se što pre vrate kući.
Daun, Marija, grofica Gertruda, vitez od sove i opat Alojz, išli su
kroz saski tabor. Prolazili su između ratnika koji su ih pozdravljali
oduševljenim poklicima.
Birgermajster Šulc, Otokar i istaknuti građani, predvođeni
monahom Rapom, dočekali su Karla Martela pokličima po kojima se
videlo da ga cene i priznaju kao glavnog zapovednika ripuarske vojske.
Grofica Gertruda, do krajnosti uzbuđena, dočekala je svoga brata
plačući:
— Nisam verovala da ću te ikad više videti... Ali, Gospod je uslišio
moje molitve i zaštitio te od opake žene... Neka mu je slava i hvala!
— Evo me... Tu sam — reče Karlo. — Nemaš razloga da plačeš...
— Nekoliko puta sam čula da si ubijen i žalila sam te i plakala, a
sada plačem od sreće što te vidim živa!... Moj suprug, grof Sebastijan,
zaslužuje najveće priznanje!... Pošao je sa malim odredom ratnika da te
izbavi i...

329

— Izbavio me, ali je izazvao rat — nasmeši se Karlo.
— Neće biti da je baš tako — dobaci Daun. — Sasi su potukli
majordome kod Kelna i krenuli da pokore našu zemlju. A što se
Sebastijan isprečio sa svojom vojskom, to je čista slučajnost...
— Biće da je tako — složi se Karlo. — Hvala grofu Sebastijanu i tebi
i onome monahu i svima koji su mislili na mene i moju slobodu...
U gradu je priređena gozba na kojoj se mnogo jelo i još više pilo.
Svakoga časa, pehari su se dizali i ispijali, a sve u čast i slavu Karla
Martela, jer su ripuarski ratnici očekivali da baš on okonča rat koji je
svima mnogo jada zadao.
Međutim, pri kraju gozbe, izbilo je nekoliko sukoba. Najpre se
dohvatiše opat Alojz i monah Rap. Odmah se videlo da opatu nije milo
što je Karlo nekoliko puta naglasio da duguje veliku zahvalnost Rapu i
još ga nazivao čudotvorcem.
— Ne!... Ne može taj da bude čudotvorac! — govorio je opat koga je
vino izbacilo iz ravnoteže. — Ne... i ne!... Ta osoba sa klempavim ušima,
velikim ustima i krmeljivim očima nikako ne može da bude
čudotvorac!...
Rap, koga je vino takođe ošamutilo, zahtevao je da mu opat smesta
izađe na dvoboj. Alojz, sa svoje strane, naglasi da se njemu ne pristoji da
se bije, pa predloži da njegov sestrić podeli megdan sa ratobornim
monahom. Dok su se natezali oko toga, dohvatiše se Karlo i Daun.
Obojica su htela da se tuku sa Riđim Majsnerom. Pod uticajem vina,
umalo ne potrgoše mačeve.
— Ti si vitez svetoga Grala! — podviknu Karlo. — Od tebe niko ne
traži da se tučeš sa Majsnerom, tim pre što će te on sigurno ubiti!
— A šta bi ti hteo?! — planu Daun. — Da se odreknem dvoboja! ?
— Nisi ga ni zakazao...
— Svejedno je... Ja sam to u duši...
— Čuvaj ti svoju dušu za traženje svetoga Grala!... Majsnera ću ja da
sredim... I ne prsi se toliko... Znamo koliko vrediš!
— Koliko vredim?! — štucnu Daun. — Koliko vrediš ti?
A na drugom kraju stola, dohvatile su se Geti i Marija. Svaka je
želela da sačuva svoga čoveka, Geti brata, a Marija zaručnika.
Počelo je prepirkama i prelazilo u svaće, jer je vino birgermajstera
Šulca delovalo miroljubivo samo ako se pije umereno, inače je postajalo
opaki podstrekač svađe i tuče.
Onda, neočekivano, izbi svađa između Šulca i Jozefine, ali ona se,
kao što obično biva, završila na štetu muške strane. Naime,
birgermajster, dobro naliven vinom, ovoga puta je upućivao vatrene

330

poglede, uzdahe i slatke reči grofici Gertrudi. Tako Jozefina diže svoj
glas i pokaza oštre nokte. Da se Otokar nije blagovremeno umešao,
njegovi roditelji pustili bi krv jedno drugom. Šulc je prvi popustio,
iskapio još jedan pehar i poražen zakunjao za stolom.

Međutim, Marija je počela da ustupa grofici. Njena upornost da
spreči Dauna da izađe na dvoboj sa Riđim, naglo je popustila. Ona je bila
otresita i bistra devojka. Umela je da sabere dva i dva. Gledajući Dauna i
Karla, došla je do rezultata: onaj je lep, hrabar i možda pošten, ali je vitez
svetoga Grala. Otići će u beli svet i ona ga neće videti bar tri ili četiri
godine — u slučaju da se uopšte vrati, A ovaj drugi?... Takođe lep, pa
sila, snaga... Biće kralj u franačkoj državi... Pa da... kralj... Kraljica!...

Ukoliko je Geti više navaljivala da Daun izađe na dvoboj, utoliko je
Marija popuštala. I na kraju se dve žene poljubiše i složiše da bi
najprikladnije bilo da Karlo ostane po strani.

Onda se ispreči i Rot. I on je hteo da juriša na Majsnera.
— Ja, kao saski ratnik, imam pravo na prvenstvo! — uzviknu on i
tresnu pesnicom o sto.
— Ćuti i pij to vino! — dobaci mu Otokar. — Ima ko će tvome
dičnom rođaku da priveže kantu za rep i da vikne: Uaaaaa!...
Birgermajster se trže iz dremeža:
— Šta se dereš, magarče! ? — dreknu.
Otokar nastavi:
— Moram reći da i mene nešto gurka da okušam sreću sa Riđim...
He... Koliko nas već ima?... Verujem da se i u Mecu nekolicina kostreši.
Bože, sad se tek pokazalo koliko je taj Majsner voljena ličnost!... Ako se
svi izređamo, koža će mu biti izbušena bar na deset mesta!...
Sutradan je ripuarska vojska, računajući na kredu, brojala oko
sedam hiljada ljudi. Sve se sredilo, uparadilo i krenulo put Meca.
Povorku je pratila kolona od četrdeset kola, krcato natovarenih hranom, i
još deset kola sa buradima punim vina. Sedamnaest monaha iz trirske
biskupije i manastira Esternoh, izmešalo se s ratnicima. Šestorica se nisu
odvajala od buradi birgermajstera Šulca i svite od deset njegovih
odbornika crvenih lica i modrikastih noseva. Povorka se završavala
čoporom ovaca i rogate marve i krdom svinja.
Na čelu mnogoljudne ripuarske vojske, pomešane sa Sasima, jahao
je Karlo Martel. Desno i levo od njega, bili su Rot i Daun.
Rot je uzalud ubeđivao dva viteza da njega isture kao borca protiv
Majsnera.

331

— Boriću se s njim na život i smrt. On je vođa i ja sam vođa...
Obojica smo Sasi... Jedan je suvišan na ovom svetu... Dakle, ja sam prvi.
Ako me obori, vi ste na redu... Jedan će ga valjda savladati.

Karlo se nasmeši:
— Da li ti imaš predstavu koliko Majsner vredi kao borac?
— Imam... Kako ne bih imao!... On mi je rođak... Mi smo rođaci...
— Ništa zato... Ubiće te... Ti si za njega izdajnik. Jedva će dočekati
da te sravni sa zemljom!
Mladi saski ratnik se nasmeja:
— Znam i ja ponešto od boračke veštine!...
— Verujemo... Verujemo — odazvaše se oba viteza.
— Čoveče! — uzviknu Karlo. — Tek si počeo da živiš. Ne bi se reklo
da ti je stalo da umreš. Os tavi se ti Majsnera i dvoboja s njim. Pogledaj
ove ratnike što idu za nama... Iz cele te mase možeš da izdvojiš samo dva
čoveka koji se mogu nositi sa Majsnerom...
— Znam... Ti i Daun... Jedan od vas će se boriti posle mene... Koji?
— Još se nismo složili oko toga — reče Daun.
— A ti... ako budeš i dalje navaljivao, pustićemo te da pogineš kad ti
je toliko stalo. Sahranićemo te sa svim počastima...
— Pre toga, ja ću te istući — dobaci Karlo.
— I ja — reče Daun. — Da, da... biće batina...
— Hej! — doviknu Otokar koji je jahao iza njih.
— Čuj me, slavni saski vođo!... Mrtav ćeš biti sasvim običan
mrtvac... A živ? Ova dva viteza postaviće te za vođu celokupne vojske...
— Šta imaju oni?... Sam ću ja... Je li?... A šta će biti ako jedan od vas
pogine? Majsner vas može obojicu...
Daun se obrati Otokaru:
— Daj mu malo vina... Izgleda da danas ni kap nije srknuo...
Četiri dana vojska Karla Margela kretala se prema gradu Mecu.
Petoga dana pred podne, bila je na domaku grada.
Desetak Majsnerovih ratnika, koji su se udaljili nekoliko strelometa
od tabora, čuli su potmulu tutnjavu. Dopirala je iza brega obraslog u
šumu.
Ratnici se prenuše:
— Vojska!... Vojska!... Čija?... Kakva?... Odakle?... — stadoše da se
pitaju.
Ali, kad začuše rzanje konja, riku marve i ljudske glasove, zgledaše
se i u trku odjuriše prema taboru.
Ratnici sa zidova, primetili su neobično komešanje u saskom taboru.

332

— Šta se tamo događa?... Nešto nije u redu... Mora biti da se Sasi
spremaju za povlačenje... Mož la je umro Majsner?... Ili je ubijen? —
užurbano su govorili ratnici.

— Ćutite! — dobaci im Sebastijan. — Uskoro ćemo i sami videti.
I videli su. Na padini brega, pri samoj ivici šume, vrvelo je od
konjanika i pešaka.
Valter prvi uzviknu:
— Pogledajte!... Svrstavaju se za borbu!... Oči neka mi ispadnu ako
me varaju...
Daljina je bila poprilična, ali se moglo nazreti da se duž ivice šume
pravi ubojni red.
Doista, Karlo Martel je dovikivao ratnicima:
— Pešaci, svrstavajte se u trostruki ubojni red!... Konjanici desno i
levo u pripravnosti!... Bolje je hvatati kurjaka za gušu nego za rep.
— Bolje!... Bolje svakako! — začuše se glasovi Dauna, Otokara,
monaha Rapa i drugih.
— I ja mislim da je bolje — rasplinu se birgermajster Šulc koji je već
stigao da se napije. — Vidite li ovoga Karla?... Kako ga ono zovu?
— Martel... Martel... — dobaciše neki smejući se.
— Dabome, Martel... E, on... On je onaj Četvrti...
— Šta četvrti?... Kako četvrti?! — planu jedan stari odbornik koji se
uz put nije odvajao od kola sa buradima.
Stari, nabubreli Šmit, tvrdio je da voda nije zdravo piće i da je zbog
toga još od starina bog podario čoveku vino. On se obrati Šulcu:
— Protiv Karla ne dam ni reč da se kaže!... Ne!... Nije on četvrti
konjanik... Prvi, prvi je on... On je prvi... Taj gazi, ruši... Ja da ti kažem...
Ja to znam...
Šulc ga je gledao sa gađenjem pijanca:
— Ti znaš!... Ništa ti ne znaš!... Meni je moj Otokar čitao o četiri
konjanika... A znaš li ti, žabo, da baš taj četvrti... E, on! Kad zamahne
kosom, ljudske glave lete kao krastavci!... Uostalom, da sam mlađi bar
trideset godina, izašao bih tom Majsneru na dvoboj!... Izašao bih, tako mi
onoga sunca što nas greje! Isterao bih mu creva na potiljak!
— Oh!... Kakva gnusoba! — uzviknu Geti koja se zadesila u blizini.
— A šta ćemo! — nastavi Šulc. — I moja Jozefina se grozi od toga...
Tako reći, od tih creva... Kad je moj Otokar čitao o četvrtom konjaniku,
slušala je i ona, moja supruga... Pala je u nesvest... Od tada stalno tera
Otokara da joj čita baš to!... Sad više ne pada... Ne... ne... Ne pada...
— Pada kad vidi tebe! — pakosno dobaci Šmit.

333

Međutim, vojska se na ivici šume sredila. Trostruki ubojni red, bio je
na oprezu, a konjanici des no i levo, sjahali su i ostali svaki na svom
mestu, držeći konje za vođice. U pozadini, iz šume, uveliko su se dizali
dimovi i plamsale vatre. Zaklane ovce, svinje i volovi, vrteli su se na
ražnjevima. Miris rastopljenog loja i pečenog mesa, širio se niz vetar
preko tabora Majsnerovih ratnika, pa sve do gradskih zidova. Gladni
ljudi, udisali su taj miris i kao opčinjeni okretali glave prema ivici šume.
Oni na zidovima, pokrenuti iz dremeža, pod uticajem toga mirisa, osećali
su kao da se bude iz ružnog sna i već zakoračuju u bolji život.

Čudna tišina, zavladala je u sve tri vojske. Ni jedna nije započinjala
ništa. Sebastijanovi na zidovima, čekali su da oni sa ivice šume krenu
prema saskom taboru. Majsnerovi, zbunjeni, nisu mogli da shvate od
koje vojske im preti veća opasnost. Treći, oni Karlovi, zauzeti oko
pripremanja ručka, čekali su da iz Majsnerovog tabora krenu borci.
Činilo se da se nikome ne žuri.

U dokolici, monah Rap je govorio istaknutim borcima da budu
strpljivi i da čekaju i vide šta će neprijatelj preduzeti. Uvek željan da se u
ma čemu istakne, on priđe starešinama i, zagledajući ih redom i
odmahujući rukom, reče:

— Mislim da ću morati da odredim ko će se boriti sa Majsnerom... A
ja to mogu, jer će mi više sile došapnuti... Kazaće mi se i ja ću reći...

Kad ćeš reći? — upita Daun.
— Kad dođem u pogodno stanje.
— Dok ti ne dođeš u pogodno stanje, Majsner može bar četvoricu
od nas da položi po zemlji.
— Rekao sam i ostajem pri tome! — ljutnu se monah — čudotvorac.
Majsner i njegovi ratnici u prvi mah nisu znali šta da preduzmu.
Ali, neki su se smirili m počeli da razmišljaju. Ratnici za koje se verovalo
da ne znaju šta je strah shvatili su da se nalaze u veoma teškom položaju.
Bilo ih je oko tri hiljade. Svaki je predstavljao oličenje hrabrosti. Ali ime
Karla Martela, počelo je da izaziva kolebanje, pa je postojala opasnost da
za vreme borbe naprave paniku koja neminovno vodi u propast.
Sam Majsner nije se bojao ni boga, ni đavola, pa ni Karla Martela.
Ipak, radi spokojstva i sigurnosti, lakše bi disao kad bi ime istaknutog
ripuarskog vođe zbrisao iz reda nepobedivih.
Zbog toga je okupio najistaknutije ratnike, četrnaest stotinara i, van
svog običaja, otpočeo s njima da se savetuje.
Majsner pređe pogledom po skupu i progovori:
— Vreme ne dozvoljava da se nadmećemo u govorničkoj veštini.
Sad nam valja odlučiti šta da preduzmemo. Jedna neprijateljska vojska je

334

u gradu, druga iza našeg tabora... Nju je doveo Karlo Martel. Taj nam je
nekoliko puta zagorčao... Ako nas i ovoga puta nadmudri i potuče, kao
vojska više nećemo postojati.

Ratnici su u tišini pratili reči svoga starešine, osećajući da im se
vraća samopouzdanje, jer se na Majsneru nije moglo primetiti ništa
slično strahu.

Riđi nastavi:
— Želim da čujem vaše mišljenje. Slobodno govorite i predlažite...
Naše uhode, uhvatile su nekoliko ratnika koji su se malo udaljili od
šume. Od njih smo doznali sve... Karlo Martel ima oko osam hiljada
boraca. Od toga, trećina pripada Rotu. Taj izdajnik, predao ih je
neprijatelju. Koliko ih ima u gradu, pod grofom Sebastijanom, ne znamo.
Ti ratnici su manje opasni, jer su izgladneli.
— Isto kao i mi! — dobaci stotinar Grin.
— Da, kao i mi — složi se Majsner gledajući ga zakrvavljenim
očima. — Sad čujte... Karlo čeka da mi njega napadnemo. Postavio je
trostruki ubojni red...
— Zašto ga ne napadnemo? — upita jedan stotinar.— Možda postoji
mogućnost da se probijemo...
— Možda... Možda — uzdržavajući se ponovi Majsner. — A kako?
Ovo konja što imamo, izmršavelo je i slabo. Nije nam ostala ni petina. Ko
se probije kroz neprijateljske redove, treba i da pobegne. Naši konji
lipsavaće pod nama.
Nastade mučna tišina. I ratnici u taboru, smirili su se čekajući da
čuju šta će starešine odlučiti. Razgovarali su tiho, nagađajući šta bi se
moglo preduzeti da se prebrodi mučno stanje u koje su zapali. Izlaz nisu
mogli naći. Da je bila u pitanju koja druga vojska, Sasi bi je uništili. Ali
Karlo Martel... Upoređivali su ga sa onim božanstvom koje proždire sve
živo što hoda i gamiže u ljudskom rodu. Bili su uvereni da goga viteza i
njegovu vojsku niko ne može pobediti, pa ni oni.
— Ah, Majsner... Majsner... U šta nas je uvalio! — uzdisali su. —
Nema druge, braćo... Treba se pripremati za smrt... Mislili smo da ćemo
pomreti od gladi, a ono, gle!... Utopićemo se u sopstvenoj krvi!
A oni u savetu, i pored naprezanja i čvrste na mere da se iskažu,
nisu znali šta da počnu.
Stotinar Frelih, sedeo je na klupi zatvorenih očiju i kunjao. Ratnici
nisu obraćali pažnju na nje ga, ali Majsner ga mrko pogleda:
— Frelih, ti spavaš!
— Ne spavam... Razmišljam... Mislim da sam...

335

— Tvoje razmišljanje je za nas čista šteta. Uništio si stotinara Valtera
i čitav njegov odred!

— Odred je upropastila Valterova luda glava! — odvrati Frelih. —
Otišao je da sruši Sebastijanovu tvrđavu, da donese hrane i dovede
groficu...

— Da — pakosno se nasmeši Riđi. — Grofica je došla, ali ne u naš
tabor!... Nego, jesi li štogod valjano smislio?

— Jesam... Ti si naš vođa i najbolji borac. Izaći na dvoboj Karlu
Martelu. Ako ga pobediš, zahtevaj da nas ostali puste da se vratimo
svojim kućama.

Stotinari zažagoriše:
— Kako?... Šta ti pada na pamet?... Naš vođa ne može se tek tako
boriti!... Propast je pred nama!...
— Smirite se — mirno reče Majsner. — Karlo Martel je vođa
Ripuaraca. On ima čast da se bori sa mnom, a ja imam čast da se borim s
njim...
— Pa — otpoče Grin — tvoji razlozi su jači. Treba da osvetiš naše
poraze i da nam osiguraš povratak kući... ako pobediš.
— Pa — otpoče Grin. — tvoji razlozi su jači. Treba da osvetiš naše
poraze i da nam osiguraš povratak kući... ako pobediš.
Riđi natušti obrve:
— Zavešću smrtnu kaznu ko ubuduće pomene naše poraze!... Ako
ostanem živ...
Tako su Majsnera okolnosti i tuća volja nagnali da se bori na
dvoboju i na taj način rešava mučno i bezizlazno stanje...
I na ivice šume, u taboru Karla Martela, po stavljalo se pitanje šta da
se preduzme. Neki su predlagali da se smesta izvrši napad na Majsnerov
tabor. Drugi su smatrali da je bolje držati neprijatelja neko vreme u
neizvesnosti i dovoditi ga do očajanja.
Rot je uporno zahtevao da mu se odobri dvoboj sa Majsnerom.
— Tako bi se izbeglo krvoproliće izmeću dva dela vojske koja se
sticajem okolnosti razdvojila. Ovo treba dvobojem rešiti, a to je moj
posao.
— To nije tvoj posao! — dobaci Daun. — Šta da radimo ako te
Majsner ubije?... Jedino nam još ostaje da potrgnemo mačeve i jurišamo u
gomilu neprijatelja... A ti želiš da izbegneš krvoproliće!
Tako je! — reče Otokar Potreban nam je borac koji može da pobedi...
A to sam ja!
— Čujete li? — nasmeja se Lorenc. Hoće da je najbolji, kao da ne zna
kakva je sila Majsner!

336

— Mislim da bi vigilant bolje odgovarao — reče Verber. — Posle
mene, on bi možda mogao...

— Posle tebe?!... Pa da baciš mač i pobegneš! — odbrusi mu opat
Alojz.

Tako su se nadmetali, ističući svoju smelost, a u duši strepeći i od
samog imena Riđeg Majsnera. A pomisao da se s njim tuku, dovodila ih
je u teskobu.

— Igrajte se, igrajte... Ističite se, podmećite se — obrati im se Karlo
Martel. — A šta ako ja, kao glavni zapovednik, pokažem prstom na
nekoga od vas i podviknem: „Spremi se!... Ideš na dvoboj!" Sad ćutite?

— Ne ćutimo... Borićemo se — reče vitez od sove.
— Verujem, verujem... Osobito ti!
Nastade tišina, a onda se glasnu monah Rap:
— Mislim da je pričanju došao kraj... Sad je vreme... Osećam... Mogu
da odredim borca koji će pobediti na dvoboju... Došao sam u pogodno
stanje...
— Dakle, da čujemo? — reče Karlo.
— I čućete — tiho odgovori monah gledajući u nebo i mrdajući
usnama kao da je utonuo u molitvu. Onda stade zagledati vitezove
pojedinačno i najzad reče kao iz tuđeg grla: — Ne može!... Ne ide!...
— Šta ne može?... Kako ne ide?... Šta to sad znači? — dobaci Otokar.
Monah ga pogleda i pretećim glasom odseče:
— Borci koji žele da okušaju sreću sa Majsnerom... na kolena!
— Kako? — opet se javi Otokar.
— Na kolena! — dreknu monah kao da se pribojava da ga pogodno
stanje ne napusti.
Vitezi, megdandžije se uskomešaše gledajući jedan u drugog kao da
se pitaju treba li se pokoriti zapovesti monaha — čudotvorca ili varalice.
— Svršeno je! — reče Karlo. — Monah će odrediti borca. Kleknite!
Vigilant Lorenc, kao najpobožniji, prvi kleče. Za njim se povedoše
Rot, začudo i stotinar Vajš. Klekoše i Daun i Karlo, a na kraju i Otokar i
vitez od sove.
Monah nanovo utonu u molitvu gledajući u nebo i stavljajući obe
šake na glave boraca. Brojao je naglas:
— Jedan... dva... tri... i... i... i... Ukupno sedam!... Sedmorica!...
Magični broj... Pobedićemo...
Onda zađe od glave do glave. Odbacujući jednu po jednu, stade kraj
Karla, zatrepta, uzdahnu i izmuca:
— Evo ga! On će se tući i pobediti!

337

Uzdah olakšanja boraca prekide kratkotrajnu tišinu. Jedino Daun
frknu i progunđa:

Kako?... Zašto?... Ovo ne ide!
— Ići će... Ići će, dragi moj! — reče Karlo ustajući.
— Gotovo je! — kao za sebe reče monah. — Razgovor između
višnjih i mene, posrednika, završen je. Neka se niko ne usudi da remeti
volju onih...
— I neće! — primeti Karlo i uputi podsmešljiv pogled Daunu.
— Hm! — učini vitez. — Sve mi ovo izgleda nekako...
Monah Rap objavi:
— Prema volji viših sila, ovaj dvoboj treba da počne i okonča Karlo
Martel, vitez od slave i hvale, sin pokojnog Pipina Heristalskog... Slava
mu!
— Slava!... Slava! — graknuše borci, srećni što su se ratosiljali bede.
Otokar progunđa:
— Šta je sad?... Kome slava?... Pipinu ili njegovom sinu:
Daun podviknu:
— Ako izabranik monarhov pogine, i ja ću se tući!
— Ako poginem, biće mi svejedno — reče Karlo pa dodade: — Čini
mi se da dolaze Majsnerovi poklisari...
Tri ratnika, smeli i prseći se više nego što je potrebno poklisarima,
priđoše vitezima.
Međutim, desilo se čudo, da li slučajno, ili je u tome imao udela
čudotvorac, neizvesno je. Stotinar Frelih, vođa poklisara, reče:
— Moj veliki, čuveni i po hrabrosti slavni vođa Majsner, izaziva na
dvoboj Karla Martela. Ako ga pobedi, zahteva da ripuarska vojska
propusti saske ratnike da bez teškoća odu svojim kućama... Takođe traži
da mu se preda izdajnik Rot, koga želi, prema običajima naših predaka,
da umori na mukama!...
— Slažete li se?
— Slažemo se! — odvrati Karlo.
— Slažemo se — dobaci Otokar — ali vođu Rota nećete dobiti!...
Ako treba, po običaju vaših predaka, nekoga da umorite na mukama,
neka to bude Majsner!
— Tako je! — dobaci Verber. — Njega možete da ubijete i bez
običaja predaka!
— Reći ćemo svome vođi — mirno odvrati Frelih. — Ako pristane...
Daun podviknu:
— Ako ne pristane, nijedan od vas neće izneti živu glavu! Sve ćemo
pobiti!

338

— Reći ću — završi poklisar i mahnu rukom svojim pratiocima da
krenu za njim.

Vitezima se činilo da je monah Rap dokazao svoju moć čudotvorca.
Nikome nije palo na pamet da su slučajne okolnosti namestile čudo.
Monahu nije bilo teško da oceni ko je najbolji među ripuarskim borcima,
a Majsneru je bilo jasno da mora izaći na dvoboj sa glavnim
zapovednikom protivničke vojske. Ta slučajna podudarnost ne pade na
pamet nijednom vitezu, a nije bilo ni prilike, ni mnogo vremena za
razmišljanje...

Grof Sebastijan i ostali u gradu, stajali su spremni da izjure kroz
kapiju i priteknu u pomoć vojsci na ivici šume. Njima se činilo da je bitka
na pomolu. Prividni mir u oba tabora van grada, naj pre ih js čudio, a
ukoliko je vreme prolazilo, sve više ih bacao u brigu.

Glavni zapovednici obeju vojski, pod pretnjom smrtne kazne,
zabranili su da se iko maši oružja u toku dvoboja. A ko bi se i usudio da
se umeša kad su u pitanju bila dva najistaknutija borca u Franačkoj
državi? I jedni i drugi ratnici smatrali su ovu borbu kao božji sud jer su
bili u pitanju sloboda i životi ogromnog broja ljudi. Smrt jednog od njih,
značila bi kraj rata! Svi su to znali i s nestrpljenjem su očekivali početak
borbe...

Majsner je izašao iz svoga tabora sa pedeset konjanika, mladih i
snažnih, svakako i najhrabrijih u celoj saskoj vojsci.

— Ne potržite mačeve bez preke potrebe — rekao im je na polasku.
— Izdaje ili podmuklog napada, verovatno neće biti jer u pitanju je jedan
princ, sin vladara čije su viteške vrline bile na glasu... Ipak, budite
spremni... Ako padnem, sahranite me na mestu pogibije. Verujem da ćete
se bez smetnji vratiti u našu zemlju. Ako moj protivnik padne, mi ćemo
prema svom nahođenju krojiti sudbinu Ripuarcima.

Ratnici se nasmejaše jer su svi bili ubeđeni da je Riđi nepobediv. Išli
su šaleći se i smejući jer je ovaj dvoboj za njih predstavljao dobru zabavu.

Međutim, oni oko Karla Martela, bili su briž ni, jer glas, toliko puta
ponavljan, o nepobedivosti surovog saskog vođe, bio je dovoljan da
unese kolebljivost u svačije srce. I mnogi su sa strepnjom bacali poglede
na Karla gubeći nadu u dobar ishod dvoboja.

Onda se, neočekivano, dogodi preokret. Grofica Gertruda, Jozefina,
Marija i druge žene, stajale su kraj vitezova verujući da će svojim
prisustvom doprineti da snaga i veština njihovog borca dođu do punog
zamaha Kad se saski vođa i njegovi pratioci primakoše, grofica pljesnu
rukama i uzviknu:

— Ju!... Martin!...

339

— Kakav Martin?... Koji Martin? — upita Kar lo gledajući je
sumnjičavo.

— Ama, govorim o Majsneru, nepobedivom borcu, koga je naš
pokojni otac Pipin oborio na dvoboju. Onda se zvao Martin, a sada, eto,
Majsner!... Uzeo drugo ime da zaturi svoj poraz i bruku! Naš otac mu je
raspolutio glavu!... Jedva su je sastavili!...

— Oh! — uzviknu Otokar.
— Šta govoriš? — nasmeja se Karlo. — Martin… Majsner...
Nepobediv, a pobeđen!... I raspolućena glava!
— Još je i sastavili! — dodade Otokar.
— Videla sam svojim očima! — nastavi Geti. — Naš Pipo... tako smo
zvali oca, a ti se ne sećaš, jer si bio mali... Gledala sam, kažem, dvoboj...
Karlo reče:
— Kad žena počne da priča šta je videla i doživela, tu granica
verovatnoće nestaje!
Otokar se glasno nasmeja:
— Samo zato što svaka ima pukotinu u mozgu!
— Magarče! — dreknu Jozefina. — Ako te klepnem po glavi,
isteraću ti tu pukotinu!...
— Ćuti, majko — dobaci Šulc. — Naš sin je u pravu.
— Kao i ti! — ispreči se žena. — Večito ističeš neko svoje pravo!
— Dosta sad! — prekide ih Karlo. — A ti, sestro... O toj raspolućenoj
glavi više ni reči!...
Majsner je strpljivo slušao. Gledao je groficu žmirkajući kao da se
nečeg priseća.
— Nisam ja nikakav Martin! Ova žena bunca!...
— Buncam?! — planu Geti. — Znači, zaboravio si kad te je na
dvoboju naš otac Pipo...?
Smeh vitezova oko Karla, prekide je, a Majsner se potpuno zbuni.
Njegovi pratioci, gledali su ga kao da pred sobom vide strano lice. Bilo je
jasno da je slava nepobedivog Majsnera propala.
— E pa sad... — nastavi grofica. — Opet dvoboj... Ovoga puta
izmeću Martina i moga brata. Ono što je otac počeo, sin će da dovrši...
Nakratko se glasnu birgermajster Šulc:
— Grofice, svetlosti, diko naša... Tvoje reči nas razgaljuju kao da ih
je heruvim kroz tvoja usta preneo u naša srca... Ja kao...
— Ćuti, oče!... — dobaci mu Franc.
— Sakagija! Matora sakagija! — buknu Jozefina. — Nikad neće
prestati da se benavi kad vidi žensko!...
Šulc je i dalje, blaženog i rasplinutog lica, gledao u groficu.

340

Za to vreme, ratnici su raščistili mesto gde će se održati dvoboj.
Karlo se obrati Majsneru:
— Možeš sjahati... Borićemo se pešački.
— A ja zahtevam i oklope da skinemo! — odvrati Riđi.
Daun priđe Karlu i pruži mu svoj mač:
— Uzmi ga... Dobro će ti poslužiti. Dobio sam ga u dvoboju sa
jednim Frižaninom koji je boravio u Britaniji. Mač je nekada pripadao
jednom od vitezova kralja Artura. Ima nekoliko zasekotina na oštrici za
koje kažu da ih je tokom vežbanja načinio Lanselot.
— Možda i jeste — reče Karlo zagledajući mač.
Uskoro oba borca stadoše jedan naspram drugoga. Obojica su imala
u desnoj ruci mač, a na levoj okrugao metalni štit.
Znak za početak borbe, dao je opat Alojz kao svešteno lice višega
ranga, na golemi jad monaha Rapa.
Mačevi se ukrstiše i borba otpoče. Odmah se videlo da su oba borca
oprezna, da pažljivo ispituju način borenja i veštinu protivnika.
Gledaoci su posmatrali borbu ne trepćući i ne odajući glasa.
Sudaranje mačeva i treštanje udaraca o štitove, nadaleko se čulo. Mnogi
Majsnerovi ratnici, uprkos zabrani, napustili su svoj tabor i primakli se
mestu borbe. Neki su odmah stupili u dodir sa Ripuarcima koji su
izručili na travu sadržinu svojih torbi. Bilo je tu hrane napretek: komadi
hleba, slanina, grudve sira, pogačice od pekmeza, sirovo i suvo voće i
svašta drugo.
Sladeći se i ne pomišljajući na neprijateljstvo, saski ratnici iz dva
tabora, našli su se preko jela i pića. Birgermajster Šulc, udario je slavinu u
jed no bure i mašući rukama uzvikivao, kao na vašaru, da svako može
da pije koliko mu duša ište.
Dva borca, uzajamno su zadavala udarce. Vreme je prolazilo, a ni
jedan još nije uspeo ni da okrzne drugoga. Ratnici i vitezi, sa divljenjem
su pratili svaki pokret boraca pokušavajući da predvide koji će pasti.
Vičnim očima vitezova nije promakla jedna okolnost. Činilo se da
Majsnera postepeno osvaja jarost To se moglo primetiti po sve žešćim i
ubrzanijim nasrtajima i udarcima. Vitezi su znali da takva vrsta borbe
uslovljava brži zamor i vodi bliže malaksalosti. Majsner se, međutim,
borio kao da mu snaga ni za dlaku ne popušta. Ali, u brzim naletima i
udarcima, nazirao se strah kao da je počeo da se pribojava protivnika.
Njegove oči, krupne i zelene, najpre su bleskale gnevom, da bi se tokom
borbe njihov sjaj pretvorio u ukočenost bez izraza, koja ukazuje na
neobuzdani strah što nadolazi kao plima.

341

Karlo Martel, bio je borac koji ne ispušta iz vida oči protivnika. Jer,
svaki pokret, namera i pomisao jasno se čitaju u očima. Karlo je čekao da
oči saskog borca dođu do otupelosti, do trenutka kad više nema ni
namere ni plana. Zadavao je i odbijao udarce u ritmu, bez ubrzavanja i
usporavanja. Izmahivao je kao kosač koji bez žurbe obara otkose, ide
dalje, napreduje, ne osvrćući se da pogleda iza sebe. Znao je da takav
način pruža najbolju zaštitu, a u isti mah izbacuje protivnika iz duhovne
ravnoteže jer odaje zastrašujuću sigurnost.

Karlo Martel je čekao da se Majsner dobro zamori i počne da pravi
greške, jer zamor i gnev podjednako ruše i snagu i opreznost.

Međutim, u jednom trenutku, Majsneru pođe za rukom da zaseče
mišicu na desnoj ruci protivnika. Zaradova se saski borac i još žešće
napade, ali Karlo u mahu odbaci štit i prebaci mač u levu ruku. Njegovi
napadi zaprepastiše i Majsnera i gledaoce. Brzina kojom je zadavao
udarce, utrostručila se. I Majsner shvati da je propao. Iz njegovog grla
izvi se očajnički krik:

— Levak!...
Majsner je teško disao, a Karlo je zamahivao i udarao kao da je tek
započeo borbu. U trenutku, Majsner skoči napred i promaši. Zanese se i
svom teži nom nalete na protivnikov mač.
Borba je bila završena. Majsner je ležao na leđima. Bio je mrtav. Mač
mu je probio grudi i izbio vrhom na drugu stranu.
Samo nekoliko trenutaka, vladala je tišina, a onda se podiže graja.
Ripuarci opkoliše Karla, a Sasi mrtvo telo svoga vođe.
— Pobeda!... Pobeda!... Veličanstvena pobeda! — uzvikivali su
ratnici.
— Bio je to strašan borac — reče Karlo, pritiskajući dlanom ranu na
mišici. — Sad se pitam kakav li je bio moj otac Pipin kad ga je pobedio!
Razume se, ako je verovati mojoj sestri Gertrudi... Međutim, monah Rap
se maši svoje torbe, u kojoj je držao ćupče sa melemom i zavoje. On
dobro opra ranu na Karlovoj ruci, namaza je i previ čistom krpom.
Sebastijan, Arnuf, Valter i monah Bonifacije, izašli su sa ratnicima i
građanima kroz veliku kapiju, hitajući da što pre stignu do ripuarskog
tabora. Njima su saski ratnici iz Majsnerovog tabora spolja dovikivali šta
se desilo. Grljenju, ljubljenju i veselju nije bilo kraja jer niko nikoga više
nije ugrožavao.
Marija, plačući od sreće, zagrli svoga oca, za koga je verovala da
više nije među živima. I njena mati, lila je suze radosnice jer je smatrala
da je njena kćerka mrtva. Sebastijan, izmršaveo i ogrezao u golemu
bradu, zagrli svoju suprugu. Bez mnogo pričanja, izgladneli ljudi iz

342

grada, pa i Sasi koji su držali opsadu, dobiše posle toliko vremena pune
obroke hrane, pa i vina, koje se obilato točilo.

Daun je stajao po strani i tiho razgovarao sa monahom Rapom.
— Ne... Bez mene nećeš ići — govorio je Rap.
Poći ću s tobom i uveren sam da će mi više sile pomoći da te
odvedem do svetoga Grala. I onda... Tebi slava, a meni na zemlji
spokojstvo i mir, a na nebu rajsko naselje...
Daun ga je gledao svetlim očima i već se u duši uveliko pripremao
da nanovo kreće u potragu za svetim Gralom, ovoga puta sa Rapom.
— Ovoga puta — govorio je monah — ja ću se moliti i za tebe.
Brinuću se s tvojoj duši... A kad ga nađemo, ti među vitezove ovenčane
slavom, a ja u pećinu... Već sam tamo, u Vogezima, pronašao jednu
prikladnu...
Daun priđe Mariji i njenim roditeljima, pa snebivajući se reče:
— Marija, hoćeš li me čekati?... Odmah polazim...
— Kuda?... Koliko dugo ćeš lutati?
— Godinu, dve, možda i tri... Sad mi se ukazala mogućnost da
nađem sveti Gral.
— Idi i traži ga — hladno odvrati Marija. — Ja ću za to vreme tražiti
nešto drugo.
— Pa da! — dobaci Otokar. — A pre će pronaći onaj kome je ono što
traži bliže i, naravno, potrebnije!
Bubuljičavom vitezu nije promakao munjeviti pogled koji je devojka
dobacila Karlu Martelu dok je govorila.
— Svakako, svakako — odazva se Karlo gledajući zavodljivim
pogledom u Mariju.
Ona mu se osmehnu.
— Da, da — reče njena mati bacajući umilne poglede na princa, a
zatim prenese hladan pogled na Dauna.
— Tvoja namera je dobra i za svaku pohvalu — pogleda Karlo
prema Daunu stežući Mariji ruku.
Obuzet vizijom svetoga Grala koji ga negde čeka, Daun samo sleže
ramenima i stade da se oprašta od svoga štitonoše Karusa. Bivši ugljar,
gledao je za vitezom sve dok ga Lucija ne povuče za ruku.
— Ode — uzviknu Karus.
— Ima ovde nekoliko monaha — reče devojka. — Tvoj vitez, krenuo
je da traži sveti Gral. Tvoje traženje se završava ovde, kod mene!
— Ako je bog tako naredio — ponovo uzdahnu Karus i baci
poslednji pogled za Daunom i Rapom koji su već poodmakli. — Gde su
ti monasi?

343

Tri dana, trajalo je veselje. Jelo se i pilo. Četvrtog dana, saski ratnici,
ko na konju, ko pešice, krenuše prema Rajni. Predvodio ih je Rot.

Graćani Meca, snabdeveni hranom, vratiše se u grad. Oni iz Trira,
uputiše se prema svome gradu.

Opat Alojz i Lorenc sa vigilantima, a uz njih i Verber, vitez od sove,
prebaciše se preko Mozela i bezbrižno odoše prema manastiru Esternoh.

Sebastijan, Arnuf i Valter ostadoše uz Karla i njegove ratnike.
— A sada — otpoče Karlo — ići ćemo prema Ahenu, da potražimo
varalicu Teodorika i da pitamo velikoposednike i crkvene
velikodostojnike zbog čega su ga pomagali.
Sebastijan i Arnuf, sa suprugama i Marijom, odlučiše da krenu sa
Karlom u Ahen, pošto su im tvrđave bile razorene.
— A mi?... Šta će biti s nama?! — zavikaše seljaci koji su izašli iz
grada Meca. — Ostali smo bez igde ičega!
— Vratite se u svoja naselja i počnite da se sređujete — reče im
Karlo. — Od nas vam predstoji pomoć, i to velika. Manastiri su
prebogati. Niko se neće oglušiti o božji nalog da gladnoga valja nahraniti
i žednoga napojiti... Moraće monasi dobar deo onoga što imaju da odvoje
za vas...
Nekoliko monaha koji su se nalazili u njegovoj sviti, zaklimaše
glavama, gledajući ne baš sa velikom ljubavlju i odobravanjem u Karla
Martela. Kao da su naslućivali da će tek morati da se odriču svojih
pregolemih i prebogatih imanja za opšte dobro...

KRAJ

344

Obrada: Disco Ninja

345