Slavomir Nastasijevic - Karlo Martel

— On ima gvozdeni ražanj!... Rukuje njim bolje nego mačem... On je
s one strane Mozela skroz probo saskog ratnika...

Zeler, oslonjen na ražanj, gledao je prkosno.
— Ti ćeš im biti vođa — reče Karlo. — Ali, ako se ne pokoravaš
mojim naređenjima, neće ti pomoći ni taj ražanj!... I da znaš, i ti i svi
ostali, u mojoj vojsci nema bežanja. Uz mene se gine ili pobeđuje. Jeste li
razumeli?
— Razumeli i u glavu utuvili...

***

Vitez od sove, gonio je konja kao da su mu sto vragova za petama.
Ratnici grofa Sebastijana, naterali su mu strah u podgrlac, a osobito
Karlo Martel za koga je, verovatno zbog onog šamara, bio siguran da je
sin Pipina Heristalskog. Osim toga, gonio ga je stid što je pobegao sa
megdana, a i strah jer je bio uveren da će se sa princom ponovo sresti.
Vitezu se činilo da jedini spas može naći ako što pre sretne svoga nazovi
rođaka Teodorika i njegove ratnike. Smatrao je da malenu vojsku Karla
Martela nije teško uništiti ako joj se postavi valjana zaseda.

Silne priče i prepričavanje o Karlu i njegovoj snazi, hrabrosti i
sposobnosti, pa i o ratnicima koji ga okružuju, stigli su i do viteza
Verbera.

Teodorik je krenuo iz Ahena sa tri hiljade konjanika i hiljadu
pešaka. Uz put su mu prilazili seljaci, skitnice, pa čak i manje grupe
razbojnika. Tako se desilo da je Teodorikova vojska za pet dana
premašila osam hiljada ljudi. Mladi pustolov, nameravao je da potuče
Sase, da uništi grofa Sebastijana i da kraljicu Plektrudu uhvati i zasužnji
u nekom manastiru ili da je spali na lomači.

Sve su to znali i vitez od sove i opat Alojz. I dok su Karlo i njegova
dva stotinara kusali redak pasulj, dva iskušenika, na brzim konjima,
hitala su u susret Teodoriku, da ga obaveste koja će mu se vojska najpre
isprečiti na putu.

Vitez od sove, jurio je za glasnicima čiji su konji u mekanoj zemlji
ostavili jasne tragove. Međutim, od brzog i dugog teranja, konj je gubio
snagu. Kad je već počeo da posrće, vitez uspori hod i najposle sjaha. Konj
je brektao, mahao glavom i trzao ular. Išao je lagano jer je bio gladan i

251

žedan. Verber nije imao mogućnosti da ponese ječma u torbi. Vukući se i
natežući sa premorenom životinjom, najposle ugleda dim u vrbaku.

— Iskušenici!... Glasnici! — uzviknu.
Najpre primeti dva konja opuštenih ušiju i klecavih kolena kako
halapljivo pasu prezrelu travu koja je u bokorima okruživala debela
stabla vrba.
Kraj vatre su sedela dva iskušenika. Pekli su komad mesa na malom
ražnju. Kraj njihovih nogu, ležala je mešina do pola splasnuta.
Vitez u mahu shvati da je u zao čas stigao glasnike. Obojica su bila
pijana, a njihovi konji do krajnosti premoreni.
— Lepo... Lepo... Pijani glasnici! — reče Verber. — Kad mislite da
krenete? I gde ćete sresti vojsku iz Ahena?
— Zar je to važno? — žmirnu stariji, podebeli iskušenik, dok je
levom rukom okretao ražanj na soškama, a desnom gurkao nekim
patrljkom žar ispod pečenice.
— Važno je, još kako! — planu vitez.
— He-e — razbaškari se debeli. — Ja sam Peper i... ne bojim se
nikoga!...
— Dobro te znam, pijanduro! Opat Alojz nije mogao naći
pouzdanijeg glasnika!
— Šta mu fali? — trže se iz dremeža drugi iskušenik. — Ja i on smo
kao od jedne majke...
Peper se izbekelji:
— Ovo je Braun, moj prijatelj... Mi smo kao od jedne majke...
Braun je krmeljivim očima gledao viteza kao da ga prvi put vidi.
Mršav, sitan, neugledan, još bednije je izgledao pored debelog Pepera.
— Mi ćemo tek razgovarati! — reče debeli. — Razgovaraćemo... Ti si
meni svojeručno pre dva meseca udario četrdeset štapova manje jedan.
Posle si me strpao u tamnicu... Tri dana hleba i vode nisi mi dao...
— Zahvali bogu što te nisam obesio!... Premrsio si petak... Ja sam
posvećeni vitez! Izvršio sam hrišćansku dužnost.
— Odavno ja tebe vrebam...
Debeli pokuša da ustane, zanese se i ponovo stenjući sede.
Vitezu od sove, izgledalo je najprikladnije da napusti pijane
iskušenike i nastavi put. Ali, konj mu je bio do krajnosti premoren, a on
sam gladan. Miris pečenog mesa, dražio mu je nozdrve i pogađao ga
pravo u srce. Ali dva iskušenika, gledala su ga dušmanski. Verber
zaključi da neće biti lako izvući od njih parče mesa i komad hleba.
Obrativši im se, naizgled nemarno reče:

252

— E pa, braćo u Hristu, malo ćemo jesti i zaliti vinom meso
božanskog mirisa. Za to vreme, konji će se odmoriti, pa ćemo nastaviti
put.

Iskušenici su ćutali ukrštajući zlokobne poglede. Peper skide ražanj
s vatre i prisloni ga uz vrbovo stablo.

— Daa… — reče. — Ješćemo i piti nas dvojica... Tebi ne damo.
— Gle! — uzviknu Verber. — Ne date?... Zar ne znate koliko ima
načina da vitez dobije ono što želi?... Izgleda da je ovaj najkorisniji...
Vitez istrže mač, sede na kladu i stavi ga preko krila.
Peper ga je gledao iskosa:
— Ti si meni udario četrdeset štapova manje jedan... Odvaliću i ja
tebi toliko i onda smo kvit!... Mesa i hleba nećeš dobiti...
Vitez dohvati mešinu s vinom i dobro otpi:
— Lepo si govorio. Sećam se jednoga koji je bio isto tako hrabar i
drzak. Nije umeo da se obuzda i umro je pre roka. Ovim sam ga mačem
proburazio...
Braun preblede i zamuca:
— E pa sad, znaš, ono... kako bi se moglo reći... mislim da bismo
ovako utroje... da prezalogajimo, da malo pridremamo, pa da krenemo...
— Evo jednog koji će poživeti! — uzviknu vitez.
— A ja? — izbeči se Peper.
— Tebe će sigurno nadživeti!...
— He-e — izbekelji se debeli. — A da li ti znaš... To jest, da li umeti
da izračunaš da je dva veće nego jedan?... A?...
Vitez nemarno nastavi:
— Naš put ima isti smer i cilj... Nastavićemo zajedno, bez zle krvi i
svaće, jer sa mnom nema šale!
— Ni sa mnom! — podviknu Peper.
— Zašto se ne ugledaš na svoga prijatelja Brauna? Dobar, pametan i
miroljubiv. Njega ne računaj u ona dva!
— Pa i neću!... Zašto bih? Dosta sam ti i ja sam. Progovorićemo mi i
razgovarati, pošto ti odvalim četrdeset manje jedan!1
— A da li, ovčja glavo, znaš šta znači dići ruku na prosvećenog
viteza? Za takve bezbožničke reči, mogao bih te ovog trenutka probosti!

1 Prilikom izvršenja kazne, uvek se udarao jedan udarac manje, za
slučaj da se izvršitelj zabrojao, pa da ne bude udarac više. „Od Jevreja,
primio sam pet puta četrdeset manje jedan udarac”. (Apostol Pavle:
Karinćanima, poslanica druga. 11, 24.)

253

Dok se Peper mrštio, pućio usta i bečio oči, ne mogući da se snađe,
Braun udari u prenemaganje:

— Časni, dobri i preslavni viteže, ne osvrći se na reči zatucanog
iskušenika kome je Gospod utukao pamet u stupici, a strogi opat u
manastiru ga dotukao... Smiluj se, a ja ću se moliti bogu i za tebe i za
njega. Nego, ovo meso mora danas da se pojede. Sutra je preobraženje,
pa...

— Istina je — počeša se vitez iza uha.
— Pa da... Postan dan... Meso moramo pojesti i vino popiti —
mrzovoljno progunđa Peper vadeći hleb iz torbe.
Dva iskušenika, kojima je pasulj u manastiru dozlogrdio, navališe
na pečeno meso kao da je sutra propast sveta, a ne samo preobraženje.
Ni vitez se baš nije libio.
Kad od pečenice i hleba ne ostade ništa, i kad mešina ispusti i
poslednju kap, vitez i Peper udariše u štucanje, brektanje, stenjanje i
druge načine ispoljavanja prejela, a neugledni Braun poče da cvili kao
prignječeno štene.
Međutim, tragovi koje su ostavila tri konja dovedoše pred bivak
stotinara Ota i njegove pratioce. Konji zlehudih glasnika, štrpkali su
ostatke trave, mestimično srubljene do zemlje. Do ušiju ripuarskih
ratnika dopreše glasovi, vrlo neobični, kao da se neko davi i zapomaže.
— Čujete li? — upita Oto.
— Čujemo i čudimo se...
Gledajući izmeću žbunova i stabala spaziše čudan prizor.
— Stoj... Ne žurite — reče stotinar pratiocima. — Pustite neka se
dobro izmeću sebe nagnječe i iskrvave...
U bivaku je bila tuča. Počela je naglo i odmah žestoko. Naime,
iskušenik Braun, skočio je vitezu na leđa i počeo da ga udara kamenom
po glavi i vratu. Odmah mu se pridružio i Peper, deleći vitezu niske
udarce, kao neko ko je kivan i željan osvete. Vitez je sa svoje strane
uzvraćao žestoko. Braunu je zagrizao uho i uvrnuo mu ruku u laktu, a
Peperu otkinuo podobar čuperak kose. Borba je bila mlitava, sa
upolovačenom snagom, jer su se sva tri, ni po čemu slična borca, prejela i
prepila. Iskušenici su mlatili po vitezu i lemali ga, stenjući i brekćući kao
da nisu blagoprikloni manastiru i bogu. Rasipali su psovke koje su se
vukle po vrbaku, na sablazan poziva koji im hrani telo i dušu...
Na svoju sreću, vitez od sove imao je žičani naprsnjak i kacigu. Ta
okolnost je izjednačila snage, jer iskušenici, osim prtenih košulja i
gunjeva, nisu na sebi imali ništa, pa su udarci koje su primali podobro
upadali.

254

Oto im se primače:
— E pa, momci, mislim da će za danas biti dosta — reče.
— Šta dosta?... Kako dosta? — zatrepta Peper brišući dlanom krv
koja mu je obilato tekla iz nosa. Vitez mu odvali vruć šamar, a Brauna
zakači nogom po stražnjici i kao torbicu ga prebaci preko klade.
— Ti, zmijo otrovnico! — zareža vitez.
— Rekao sam, dosta! — planu stotinar. — Odsad ste pod mojom
komandom... Ko se usudi da traži đavola, lično ću mu udariti četrdeset
štapova manje jedan!
— Oh!... Zar i ti! — zastenja Peper.
— Toliko... I da vam pokažem šta znači premrsiti preobraženje!
— Preobraženje je sutra — promoli Braun glavu iza klade.
— Umukni! — planu Oto. — Ja valjda bolje znam!
Jedan postariji ratnik dobaci:
— Starešino... Momci su u pravu. Preobraženje je sutra.
— Sreća vaša! — škrgutnu stotinar. — A sad, vezaćemo ruke ovim
bednicima i posaditi ih na konje. Krenućemo prema vojsci iz Ahena. Naši
će nas već stići.
— A šta ćemo sa ovom trojicom? — upita jedan ratnik.
— O! — reče Oto. — Imam ja načina za sve. Stvoriću od njih božje
ugodnike...

255

GLAVA DVADESET PRVA

TEODORIK

Toga dana u predvečerje, Oto i njegovi ratnici, ušli su u sastav

vojske Karla Martela. Vitez od sove i dva iskušenika, jahali su na
konjima vezanih ruku i dobro čuvani. Stotinar Vajš, odredio je tri
ripuarska ratnika i naredio im da ih smesta pobiju ako pokušaju da
pobegnu. Zarobljenici se nisu usuđivali čak ni da se svađaju. Verbar se
naplašio i od samog imena Karla Martela, a iskušenici su, smireni i
skrušeni, dizali poglede prema nebu kao da se mole Gospodu, ili bečili
oči kao da se čude šta ih je snašlo. Jahali su u povorci, ne odajući glasa od
sebe.

— Sad već moramo žuriti — reče Karlo. — Glasnici opata Alojza,
stići će do Teodorika i njegove vojske, a odatle, zajedno sa svojim
gospodarem, na vešala ili u tamnicu.

Na narednom odmorištu, Karlo prizva dva stotinara i Lorenca, vođe
vigilanata.

— Momci — oslovi ih princ — treba da napravimo plan kako da
nadmudrimo neprijatelje... O borbi na otvorenom polju i zasedama nema
ni govora. Sad su na redu mudrosti i lukavstvo... Priznajem da nemam
polaznu tačku kako da doskočimo vojsci koja je možda dvadeset puta
brojnija od naše. Za nekoliko dana, srešćemo je, i ako ne znamo šta da
preduzmemo, propast nam je sigurna. Od nas četvorice zavisi ishod
ovoga poduhvata, a možda i celog rata.

Tri ratnika se zgledaše. Dospeli su u nezgodan položaj, a nisu imali
vremena ni da razmisle.

Karlov pogled preće letimično preko njihovih natmurenih lica. Princ
je ćutao i činilo se da nemilosrdno čeka ko će od njih prvi da progovori.

— Nema šta... Baš si nas nabio u stupicu! — reče Vajš.
Karlo se nasmeši:

256

— Ne prisiljavam vas da govorite, ali želim da iznesete svoje
mišljenje, pa i predlog, ma kakav da je... Jer, događa se da ono što na prvi
pogled izgleda nemoguće, koji put ispadne najbolje.

Vajš se javi:
— Naša propast nikome neće koristiti. Na drugom mestu bićemo i
te kako potrebni... Predlažem da odustanemo i da se vratimo.
— Lepo — reče Karlo. — A vas dvojica?
— Postaviti zasedu i tući se do poslednjeg! — uzviknu Oto. — Za
nevaljalcem Teodorikom ide rulja... Mnogi nisu ni videli kako izgleda
prava bit ka!
— Da čujemo vigilanta — utače se Vajš.
— Pa i čućete me — tiho se odazva Lorenc, sklopi ruke, stisnu usta i
upre pogled u nebo, kao da očekuje da iz tajanstvenog plavetnila dobije
nadahnuće.
— Dakle, da čujemo? — obrati mu se Karlo. — Povratak ili zaseda?
— Ni jedno ni drugo...
— E?! — prenuše se oba stotinara i munjevito upreše poglede u
nebo, ali tamo ne nađoše ništa
— Nije nam podarena moć — reče Oto.
— I nije! — dobaci Karlo — Tamo, gore, vas dvojica nećete videti
ništa!
— Ja ništa nisam ni očekivao! — ljutnu se Vajš.
Lorenc otpoče:
— Moram reći da razumem stotinara Vajša... ali njegov predlog ne
bih prihvatio. Stotinar Oto predlaže zasedu. To bi svako drugi učinio. A
ja, eto, ni to ne bih prihvatio... Imam sto dvadeset vigilanata. Svi su
posvećeni bogu i crkvi, a sada i domovini...
— Bogme, ako Sasi preću Mozel pa zarede po manastirima, ostaćete
i bez crkve i bez domovine! — primeti Oto.
— Da, da... Oni to znaju... Rečeno im je... Ja sam im starešina... Svi
do poslednjeg, shvatili su moje reči. Boriće se za domovinu i svoje živote.
Moja reč za njih znači kao da je od boga. Veruju da svi njihovi gresi
padaju na moju dušu. Ja odgovaram pred bogom i za sebe i za njih. Moja
je zasluga što su prihvatili prijateljstvo ripuarskih ratnika tamo kod
manastira. Bez griže savesti, ostavili su opata Alojza na cedilu... E ia,
isprednjačiću s njima i priključiću se vojsci iz Ahena. Niko neće
posumnjati u nas, jer je svakome poznato da vigilanti pripadaju
manastiru Esternoh, a opat Alojz izdaje se za rođaka varalice Teodorika...
— I!... — uzviknu Vajš.
Lorenc se nasmeši:

257

— U toku bitke okrenućemo mačeve protiv vojske iz Ahena.
— Pa to je izdaja!... A bog?! — uzviknu Oto.
— To tvoja briga nije... Znam odgovarajuće molitve za sve, pa i za
to, premda ovo i ne smatram za greh... Pobogu, u pitanju je spas crkve i
domovine!...
Karlo se obrati stotinarima:
— Sad valjda vidite gde je mudrost?... Treba da se ugledate na
Lorenca... A ti — obrati se vigilantu — spremi svoje ratnike i kreni u
susret Teodoriku.
— Odmah polazimo — odvrati vigilant.
— Čuješ! — doviknu mu Oto. — Ako vam se ukaže zgodna prilika,
pogledajte izbliza tog Teodorika i upamtite: dobar nož, valjano
upravljen, kojiput je veoma koristan... A ti verovatno i za takav slučaj
imaš molitvu?
Lorenc preču ovu upadicu.
Karlo i dva stotinara utonuše u ćutanje. Činilo se da su uvereni da
sto dvadeset mačeva vigilanata ne mogu nauditi vojsci od nekoliko
hiljada ljudi.
— Malo ih je... Neće uspeti — progunđa Vajš.
— Istina je — reče Karlo — ali mogu da naprave žestoku pometnju.
Zašto ne bismo poslali jednu grupu seljaka da i oni provršljaju kroz
redove neprijatelja? Seljaci će se izmešati sa seljacima kojih tamo ima
mnogo. Poremetiće, pokolebati, pridobiti neke, zavaditi i napraviti takvu
pometnju da će muka spopasti i Teodorika i sve njegove starešine.
— To bi mogao Zeler... Onaj sa gvozdenim ražnjem — reče Oto.
— Tako je... Dovedite ga!
Dežmekasti seljak, odmah je shvatio i bez kolebanja pristao da
sudeluje u opasnom poduhvatu.
Karlo nastavi:
— Sto pedeset Zelerovih seljaka i sto dvadeset vigilanata mogu da
budu opasan kvasac u mnogoljudnoj vojsci varalice Teodorika. A ti,
seljače, upamti i reci svojima: držite se vigilanata. Oni će prvi okrenuti
mačeve protiv izdajnika.
— A ako ne okrenu? — počeša se seljak po potiljku.
— Onda raspalite po njima! To valjda znate?
— Znamo, sve znamo — isprsi se Zeler. — Umemo da se
snalazimo... to jest, s leđa da napadamo i da jurišamo u bokove
neprijatelja... naravno, kad nam se ne nada...

258

— Tako, tako — potapša ga stotinar Oto po ramenu. — I da znaš,
Lorenc i vigilanti su crkveni ljudi. Njihove molitve pred bogom nešto
znače... Moliće se i za vas...

— To, to... Neka se i na nas, grešne, jednom okrene milost
gospodnja...

***

Vojska iz Ahena nije žurila, kao da je glavnom vođi i njegovim
pratiocima stalo da se Ripuarci pod grofom Sebastijanom što duže tuku
sa Sasima, da dobro iskrvare i da se i jedni i drugi što više prorede. Uz
Teodorika, jahao je Gerhard, jedini majordom kome je pošlo za rukom da
iz bitke kod Kelna iznese živu glavu ispod saskog mača. Njega je deset
godina ranije kraljica Plektruda osudila na smrt jer nije odgovorio na
njenu ljubav, prezreo njene draži i navukao na sebe doživotnu mržnju
ohole žene. Njemu je Teodorik poverio vođstvo nad odredom od osam
stotina Sveba i Sevona koji su, skloni skitnji i željni plena, napustili
močvare kraj reke Dunava.

Han od Burgundije i Ditrih od Alemanije, zakleti neprijatelji grofa
Sebastijana, ne mogući da zaborave poraz koji su od njega pretrpeli,
krenuli su na Teodorikov poziv i našli se u Ahenu.

Odnekud se stvorio i Sloven Vlad koji je sa gomilom razbojnika
potučen pod tvrđavom grofa Sebastijana. Kao mora, pritiskivalo mu je
dušu sećanje na vitezove Rajnharda i Valtera, a samo ime grofa
Sebastijana, dovodilo ga je do besa. Vodio je tri stotine pedeset momaka,
divljih, zapuštenih i kao zveri pohlepnih na pljačku.

Ratnicima od zanata, prišlo je mnogo skitnica kojima je svaki vojni
pohod dobro došao. Osim Alemana, Burgunđana i Ripuaraca, koji su, ni
sami ne znajući zbog čega, bili odani Teodoriku, nagrnuli su Goti,
Vizigoti, Vandali, Tenkterani i potomci krvoločnih Kvada i Markomana,
sa čijim su se precima nekada klali rimski pretori i konzuli.

Golema reka Rajna, odvaja i Keln i Ahen od Saksonske čiji su surovi
ratnici odvajkada zadavali strah narodima po gradovima na levoj obali
Rajne. Ali, zbog širine velike reke i žestokih vrtloga i matica, Sasi su
izbegavali da se na tom mestu prebacuju na levu obalu. U tome ih je
ometao i nedostatak velikih i malih čamaca. No, te godine Riđi Majsner,
učinio je izuzetak.

259

Baš tu je prešao reku i sa deset hiljada ratnika potukao majordome u
dve bitke. Ne vraćajući se, krenuo je kroz Austraziju sa namerom da
pokori Ripuarce. Stigao je do Meca i opkolio grad.

Druga njegova vojska ugrozila je Trir. Zbog toga su Teodorik i
njegovi pratioci bili sigurni da nikakva saska vojska neće prelaziti preko
Rajne dok se Riđi Majsner ne vrati.

— Kakve okolnosti! Prilike nam idu na ruku! — uzviknu Gerhard.
— Dići ćemo sve što je doraslo oružju u donjoj Lotaringiji!

— I u gornjoj, i u gornjoj! — dodade Han. — Obe Lotaringije,
prepune su seljaka i propalih zanatlija. Mnogi će se priključiti našoj
vojsci. Treba ih samo nahraniti i dobro naoružati.

— Hrane i oružja imamo dovoljno — reče Teodorik. — Bogati
posednici, snabdeli su nas. Imamo preko pedeset kola.

— Dobro... Sve je dobro dok veleposednici ne počnu da traže svoj
deo — primeti Ditrih.

— I dobiće! — nasmeja se Han. — Kad se dočepamo vlasti, biće nam
zahvalni ako ih ostavimo u životu.

— Ćuti!... Ni reč više o tome! — prekide ga Teodorik. — Bolje je da
zasad ne znaju naše namere.

Vlad se počeša iza uha:
— A da li mi znamo tvoje namere? Šta ja i moji ratnici treba da
dobijemo posle obavljenog posla?
— Tvoji ratnici? — uzviknu Gerhard. — Oni će već umeti dobro da
se napljačkaju još uz put. Mi ih nećemo goniti... Zamolićemo ih da odu
na lep način.
— Ko će još voditi računa o gomili razbojnika! — dobaci Ditrih.
Vlad pognu glavu i zagleda se u dršku od noža koja mu je virila
ispod pojasa.
— Po vašem, oni neće dobiti ništa? — reče.
— Dobiće pravo na život, pod uslovom da budu što dalje od nas. To
im možeš reći — iskrivi usta Gerhard.
— Mislim da je bolje da im ti to kažeš — preseče ga pogledom Vlad.
Teodorik planu:
— Niko im ništa neće reći! Zabranjujem da pravite razdor u našoj
vojsci! Gerharde, i vi ostali, ne usuđujte se više da započinjete svađu!
Glavni zapovednik sam ja i, ako treba, ovim mačem ću zavesti mir i red
među vama.
Nastade tajac.
Svi su oni bili izvrsni i neustrašivi borci na maču i koplju.
Učestvovali su u mnogim bitkama, pobeđivali ili trpeli poraze, ali u

260

dvobojima su gotovo uvek bili pobednici. Sad su svi kao jedan osećali da
nije dobro zameriti se Teodoriku. Mladić je bio krupan i snažan. Od svih
boraca koji su se usudili da mu izađu na megdan, devetorica su pala. O
njegovoj hrabrosti i veštini borenja, priče su kružile po Lotaringiji,
Austraziji, među Neustrijcima, Sasima i Frizima. Zbog toga su ga
veleposednici izabrali, izvikali ga za sina kraljice Plektrude, poverili mu
vojsku, dobro je opremili i dali mu uputstva šta treba da radi. Posle
svega, očekivali su da im mladi vojskovođa na tanjiru pruži crkvene
posede koje su oni odavno priželjkivali.

— A sad me čujte i upamtite... Ti, Gerharde, ne pokušavaj da
podmećeš svoje podlosti. Oduzeću ti zapovedništvo nad Svebima i
Sevonima i oteraću te do đavola zajedno sa tvojih stotinu ratnika!... Oni
su tvoj ponos, jer su pobegli iz bitke kod Kelna... Kažu da je mnogo
tutnjalo na levoj obali Rajne kad ste udarili u bekstvo...

— Sad ne bi trebalo o tome govoriti — progunđa Gerhard.
— Sad i više nikad... A Hana sa Burgunđanima i Ditriha s
Alemanima dobro je potkusio grof Sebastijan!
— Eh — nasmeši se Han. — Ti ćeš nas osvetiti. Tvoj mač, preseći će
grofu Sebastijanu i slavu i život.
— Neće se on boriti na dvoboju — primeti Vlad.
— Zar ću ga ja pitati?
Vođa razbojnika odvrati:
— Ima on jednoga viteza. Zovu ga Daun. Dosad ga niko nije oborio
na dvoboju
— Utoliko bolje — nasmeši se Teodorik. — Meni će pripasti veća
slava... Nego, i tebi, Slovenine, treba da kažem... Znam kako si prošao
pod tvrđavom grofa Sebastijana... Dakle, čujte me... Ovo je prvi i
poslednji put što vam govorim o vašim porazima... Samo sam hteo da
naglasim da niste nepobedivi. Treba da shvatite da sve znam o vama,
koliko da prestanete preda mnom da se prsite i kezite!... Svaka moja
zapovest, za vas je svetinja.
— To se razume — složi se Han.
Teodorikov pogled prelete po svima:
— Naš razgovor je završen...
Dva dana im je bilo potrebno da se dogovore kuda da idu, da srede
ratnike i da odaberu najiskusnije za izviđanje. Četvrtog dana, još uvek su
bili u blizini Ahena, osmog dana kod Koblenca, gde se Mozel uliva u
Rajnu. Teodorik naredi da se tu postavi bivak i dade ratnicima tri dana
da se odmore.

261

— Nećemo žuriti — reče. — Do Meca nam je potrebno bar petnaest
dana i još sedam dana za odmor.

Međutim, uveliko su se pronosili glasovi da su Sasi osvojili Mec,
zarobili grofa Sebastijana i ubili kraljicu Plektrudu. Prestrašeni seljaci,
strepeći su očekivali saske ratnike. Zbog toga su oni bliži Ahenu i
Koblencu pristupili Teodorikovoj vojsci, a oni iz gornje Lotaringije, hrlili
su prema Mozelu, tražeći spas među ratnicima Karla Martela. Ovi drugi,
videći malu vojsku na koju su slučajno nabasali, napuštali su je i bežali
nizvodno, levom obalom. Pristižući jedni druge, u blizini Trira naiđoše
na druge begunce koji su preplivali reku i dočepali se leve obale, da bi se
što više odmakli od grada koji su Sasi opkolili. Veselje nastade među
beguncima kad im došljaci rekoše da Sasi nisu osvojili ni Trir ni Mec, da
su čak prestali sa jurišima, kao da imaju nameru da nateraju u glad
građane i ratnike i prinude ih na predaju. I jedni i drugi, išli su u susret
vojsci iz Ahena. Međutim, kad ispadoše iz jedne šume, kuda je vijugao
put, naleteše na grupu konjanika. Seljaci shvatiše da nema smisla ni
pokušavati bekstvo. Strah ih je prikovao na mestu.

Kad se konjanici primakoše, jedan seljak se razvika:
— Gospode, pomiluj nas i usliši! Ovo su vigilanti od manastira
Esternoh! Braćo, ne bojte se! Pred nama su božji ljudi...
— Oh! — uzviknu drugi. — Oni će se još i bogu moliti za nas!
— I hleba nam dati — dodade treći.
— Sve će biti ako se pokažete valjani i pokorni — reče Lorenc.
Seljaci zagrajaše. Biće presrećni uz vigilante. Dobiše po komad hleba
i dadoše obećanje da se neće oglušiti o naređenja vođe vigilanata. Jer
odred od sto dvadeset konjanika predstavlja kakvu-takvu zaštitu.
Istoga dana, predveče, gladni seljaci, pa i vigilanti kojima je
ponestalo hrane, osetiše dim zasićen mirisom zagorelog loja i shvatiše da
im je u izgledu carska gozba. Po svetlucanju vatri u jednoj plitkoj jaruzi
uskoro uvideše da su se primakli vrućem pečenju.
Bio je to Zeler sa svojim seljacima. Videći vigilante i Lorenca,
obradovaše se.
Kad posedaše oko vatre, otpoče razgovor, koliko da se prekrati
vreme dok se ražnjevi sa pečenjem ne skinu sa vatri.
Zeler otpoče:
— Pet dana pešačimo putevima i stranputicama. Noge podbismo, a
nikako da sretnemo vojsku iz Ahena.
— Moraćete još da pešačite — nasmeši se Lorenc. — Braćo moja,
velika je to vojska. Opterećena je kolima natovarenim hranom i oružjem,
pa onda, tu je krupna i sitna stoka... Čitavi čopori, za hranu vojsci.

262

— Eh — uzdahnu jedan seljak.
— Tako nešto — dobaci drugi.
Lorenc nastavi:
— Kolona se razvlači, prekida se... Onda, sačekivanje na bivacima...
A čini mi se, vama niko nije rekao da žurite?
— Pa i nije — odvrati Zeler. — I eto... Desilo se... Vi na konjima, a
mi pešice, i sustigosmo se.
— Ni nama niko nije rekao da žurimo.
Dok su se čašćavali mesom i polupečenim pogačama koje su digli sa
vrućeg pepela, seljaci, novajlije, gledali su zahvalno Lorenca i Zelera.
— Mi smo, ako se može, uz vas — reče najstariji. — Valjda nas
nećete oterati?
— Pa... to zavisi — žmirnu Lorenc. — Budite poslušni i pokorni jer i
vi ste sada ratnici, i niko vas neće terati. Ovaj Zeler vam je vođa... On je
junak... Gvozdenim ražnjem probo saskog ratnika... Ugledajte se na
njega...
— Nemamo gvozdeni ražanj — bojažljivo dobaci jedan seljak.
Zeler se isprsi, a Lorenc se glasno nasmeja i obrati mu se:
— Ti već znaš šta treba da radiš?
— Isto kao i ti...
— Onda neka je slava bogu!
— Amin!
Tek četvrtog dana naiđoše na izvidnicu od dvadeset ratnika koje je
predvodio Gerhardov stotinar Šiler.
— Ko ste? Kuda ćete?... Odmah stanite! — razvika se vođa
izvidnice.
Njegovi ratnici, ne obzirući se što ih je mnogo manje, latiše se
mačeva.
— Ostavite se toga! — doviknu im Lorenc. — Ako pripadate vojsci
iz Ahena, onda smo iz istog jata. U protivnom, nastavite put, jer borba
koju nameravate s nama da zametnete biće na vašu štetu.
— Ko ste, do đavola?! — viknu stotinar.
— Vigilanti iz manastira Esternoh. Šalje nas opat Alojz da uvećamo
vojsku njegovog rođaka Teodorika.
— E-e — oteže Šiler. — Onda je to sasvim druga stvar...
Konjanici obe grupe sjahaše i posedaše u hlad. Seljaci se malo
odmakoše, pa i oni posedaše. Lorenc doviknu Zeleru da i došljacima
dadu pečenog mesa i hleba.
— Ovo je vrlo prijatno iznenađenje — reče stotinar, — Otkud vam
ova blagodet?

263

— Uzeli smo vola i četiri ovce sa manastirske paše. Stoka pripada
crkvi — odvrati Zeler. — Monasima meso nije važno, jer im je milije da u
postu provode dane, a sveci niti jedu niti piju.

— Baš tako! — nasmeja se stotinar.
— Monasi će baciti anatemu na vas. — primeti Lorenc.
— Imamo mi molitve i za takve prilike! — namignu Zeler.
— Koliko je ratnika krenulo iz Ahena? — upita Lorenc.
— Oko četiri hiljade. Od toga, polovina su pešaci. Nego, seljaci nam
stalno pridolaze. Gone ih glad i strah od saskih ratnika. Da nije toga,
niko ih ne bi mogao naterati da se late oružja.
— A da vidiš, ovi moji jedva čekaju da im se ukaže prilika za borbu.
Hoće da se pokažu koliko vrede.
Stotinar se nasmeja:
— U toku borbe, nećeš ih ni videti. Razbežaće se kao zečevi...
— E pa sad... Ti tako smatraš...
Šiler se zamisli za trenutak.
— Ovde smo se sreli... Nekoliko dana idete nam u susret, pa... Ide li
kakva vojska za vama?
Gledajući ga pravo u oči, Lorenc reče:
— Ne... Nikakva vojska...
— To pitam jer se ovamo, kod nas, pročulo da nam se približava
Karlo, vanbračni sin Pipina Heristalskog.
— I mi smo to čuli, ali nismo naišli ni na
kakve tragove...
— To je dobro... Vratićemo se s vama...
Uz put je vigilant Lorenc doznao kako je tekla bitka kod Kelna.
— Pripadam majordomu Gerhardu — otpoče Šiler. — U bitku smo
ušli kao i ostali i borili se dobro, žestoko... To tvrdim, jer sam Gerhardu
štitio desni bok... Padali su naši, ginuli. Nisu mogli da odole besu saskih
ratnika. Riđi Majsner i njegovi doglavnici, jurišali su kao pomahnitali u
naše redove, razbijali ih i komadali. Ne znam ko bi mogao da odoli
takvim ratnicima!... Ono Ripuaraca što je pobeglo, ostalo je živo... Gomile
leševa, tamo, kod Kelna, ostale su nepokopane jer ti varvari ni svoje
mrtve ne sahranjuju...
— Da, da — zaklima glavom Lorenc. — Bezbožnici su oni... Tri puta
su primali hrišćanstvo i odricali ga se, pošto najpre pobiju misionare koji
su pokušavali da im spasavaju duše.
Zeler se utače u razgovor:
— Znači, ti i tvoj zapovednik pobegli ste iz bitke?

264

— A kome bi koristilo da smo izginuli?... Sad smo krenuli da se
osvetimo Sasima za sramotu poraza. Svaki čovek koji nam pristupi,
dragocen je jer ko se nije sukobio sa saskim razbojnicima, taj ne zna šta je
užas!

— A grof Sebastijan? — upita Lorenc.
— Njega će uništiti Sasi, a mi Sase.
— Lepo... Lepo... Baš lepo! — kao da se razradova Zeler.
— Lepo jeste, ako se ispuni — dodade Lorenc.
— Ispuniće se! — nadmeno odvrati stotinar.
Sutradan, pred podne, ušli su u sastav Teodori
kove vojske.
Zeler se sa svojima smesta izdvoji i priključi se seljacima koji su u
grupama išli kraj glavne vojske, pa čak i iza kola koja su završavala
kolonu.
Teodorik i njegovi doglavnici prihvatiše vigilante i priključiše ih
konjanicima Hana od Burgundije, a Lorenca prizvaše sebi.
Vođe skoliše vigilanta pitanjima:
— Manastir Esternoh nije daleko od Meca:... Šta se tamo događa?...
Da li je istina da je grad pao?... Da li se Sasi prebacuju na ovu stranu
reke?... Da li je istina da je Karlo Martel krenuo s vojskom na nas?
Lorenc se nasmeši:
— Mec se još uvek brani. Kravica Plektruda i grof Sebastijan, još su
u gradu. Koliko sam čuo, vojske imaju dovoljno i dobro se brane... Nego,
Sasi su i Trir opkolili...
— Da... Da... Čuli smo i to — reče Han. — Za dan-dva, bićemo u
blizini Trira... Možda ćemo i videti grad s one strane reke...
— Proći ćemo ga — primeti Teodorik. — Sad su nam važniji
Sebastijan, kraljica i Sasi... Za Karla Pipinovog, čuo sam da ima nešto
vojske i da nam ide u susret... ovom stranom reke.
— Ja sam sa svojima desetak dana na ovoj strani — reče Lorenc — i
nisam naišao ni na kakve tragove. I opet Alojz je čuo za toga Karla, ali ga
nije video... Taj božji čovek šalje vam blagoslov, pozdrave i želje da vaš
poduhvat uspe.
— Bog ga čuvao! — prekrsti se Teodorik. — Od svih rođaka, on mi
jedini misli dobro.
Pakostan osmeh preće preko Hanovog lica. Jer Burgunđanin je znao
da mladi pustolov nema nikakvih rođaka, osobito među istaknutim
ljudima i crkvenim velikodostojnicima.
Teodorik promeni temu:

265

— Dobri vigilante, da li se u tom manastiru još nalazi moj prijatelj
Verber, vitez od sove?

— Eh — odmahnu rukom Lorenc. — Bio je i... nestao. Naišao je
nekakav vitez, verovatno jedan od onih što traže sveti Gral, izazvao ga
na dvoboj i pobedio.

— Znači... mrtav?
— Ne... Vitez ga je zarobio, vezao mu ruke i odveo ga.
— Neće ga valjda pojesti? — nasmeja se Vlad.
— To ne znam — ozbiljno odvrati Lorenc. — Od vitezova svetoga
Grala, svašta se može očekivati... Ali, još nisam čuo da jedu ljude...

266

GLAVA DVADESET DRUGA

VOJSKA IZ AHENA

Jesen je bila na domaku. Dani su postajali sve kraći, a noći duže i

hladnije. Seljaci su išli pešice po lošim putevima. I kad bi kolona ratnika
kretala u ranu zoru sa bivaka, kapljice rose, nahvatane po travkama,
kvasile su i natapale obuću od neuštavljene svinjske kože, a bosima
nagrizale kožu izmeću prstiju, stvarajući plikove, otekline i bolne ranice.
Neki su cepali krajeve od gunjeva, pravili krpe i zavijali noge. Ali, ni to
nije pomagalo.

— Da bar hoće da naiđe kakva gomila neprijatelja, da ih pomlatimo
i obuću da im skinemo! — govorili su.

Ali, nikakvi neprijatelji nisu bili u izgledu. Tako se bar seljacima
činilo.

Uveče u bivaku, okupljali su se oko Zelera i njegovih, tiskali se oko
vatri, kravili noge i grejali grudi, dok im je prohladni vetar tukao u leđa.
Slušali su zavijanje vukova koji su se skupljali u čopore. Silazili su sa
Ajfela i Ardena, napuštajući jaruge po gustim šumama i loge gde su
odgajili skrivene mladunce. Zveri su silazile u ravnicu i pitominu,
predskazujući skoru i dugu zimu.

Ptice selice, okupljale su se u jata i letele tamo-amo kao da ne mogu
da se snađu. Ali, za nekoliko dana, krenuće one na daleki put sve do
poslednje. I slepi miševi, spremali su se da prespavaju zimski san. Leteli
su kroz mrak i iznad vatri, ne plašeći se ćukanja sove, svoga opakog
dušmanina.

Međutim, ćukanje sove, zastrašivalo je seljake, jer svako zna da ta
noćna grabljivica predskazuje boleštine, glad, sušu i smrt krštenoj duši.

— Istina je... Opaka zloslutnica! — govorili su.
Jedan dodade:
— Juče sam je video usred bela dana. Proletela mi iznad glave.
Mogao sam je rukom dohvatiti...

267

— Bolje što nisi... — dobaci drugi. — Sad već ne bi bio među živima.
Ona je ptica pakla. Nosi sobom smrt...

— Bogami, Silvester je u pravu — primeti treći. — Kad su prekjuče
obesili one naše jadnike, ćukala je i letela tamo-amo po drveću, lepršala u
granama i bečila oči.

— Baš si joj i oči video! — dobaci neko.
— Moj brate... — otpoče Zeler. — Istina je da se ta sova mota oko
nas... A ja velim: nije ona kriva što su obesili vaše drugove... Doznao
sam... Pre neki dan devet, a prekjuče šest... Zašto su ih obesili?
— One prve, ajde-de... Krali su hranu iz kola... Ali ove prekjuče baš
ni za šta... Tukli se izmeću sebe.
— Potukli se, pa šta!... — isprsi se drugi.
Prvi se obrecnu:
— Ama, bre, mi smo u vojnom pohodu!... Starešine ne dozvoljavaju
da kvarimo red, to jest, da se izmeću sebe tučemo...
Zeler obazrivo izvuče iz gomile sedmoricu, za koje je doznao da su
se nametnuli za vođe svojih grupa.
Kratak dan se primicao kraju. Vetrovi su valjali mrke oblake
zaklanjajući Sunce koje se već primaklo zalasku. Krupne kapi kiše, retko
su promicale šušteći u lišću visokih topola i niskih grana žalosnih vrba, i
padale po tvrdoj zemlji prekrivenoj ugaženom travom. Kao predznak,
kiša je došla, padala kratko i prestala. Stariji ratnici, znali su da je to
nagoveštaj koji donosi muku i nevolju, hladnu i dugotrajnu, ledenu kišu.
Zeler i ona sedmorica posedaše ispod jednog hrasta. Znali su da do
jutra sa tog bivaka neće krenuti, pa im se nije žurilo da otpočnu
razgovor. Sedmorica snažnih i otresitih seljaka, bacali su nemarne
poglede prema grupama svojih drugova, gde su se dimile i svetlucale
vatre.
Zeler progovori:
— Šta se ovde događa i kakve namere imaju vođe ove vojske?
— A šta da ti kažemo!... Vidiš valjda i sam... Vojska je krenula da
bije Sase, da uništi grofa Sebastijana i da spali kraljicu Plektrudu.
— Sebastijan je Ripuarac kao i mi... — prelete Zeler pogledom po
svoj sedmorici. — Jeste li svi Ripuarci?
— Jesmo! — odazvaše se oni uglas.
— E pa, kako to?... Hoćete li tući grofa Sebastijana i njegove? Hoćete
li klati svoje?
— Eh... — odmahnu rukom jedan. — Nećemo mi ni stići do njih...
— Kako to?
— Razbežaćemo se putem kud koji.

268

Zeler se nasmeja:
— Zar ne bi bilo bolje da okrenete oružje protiv ovih nadmenih
Burgunđana?... Ni Alemani vam ns misle dobro, pa ni Sloven Vlad i
njegovi razbojnici.
— Bog s tobom! — uzviknu jedan. — To su ratnici! Kud bi mi s
njima!?... Isekli bi nas do poslednjeg!
— Neće biti baš tako — odvrati Zeler. — Pa onda, ovi Goti, Vizigoti,
Vandali, Frizi i ko sve da ih nabroji!... Sve su to dušmani Ripuaraca!... A
vi krenuli uz njih da ništite svoje!
— E pa, hoćemo li se tući s njima? — upita jedan.
— Ja sa svojima hoću... A vi odaberite šta vam izgleda najbolje... Ići
uz njih protiv svojih, tući se s njima ili kud koji u bekstvo... Ovo
poslednje mislim da je najrizičnije, jer možete da nabasate na saske
ratnike. Onda, neka se Gospod smiluje vašim dušama!
— Kažeš, tukao bi se s ovima?
— A vi?
— Bogme, i mi! — odseče jedan.
— Kako izgleda, to bi bilo najbolje — dodade drugi.
Ostali se složiše.
— A sad, čujte... — otpoče Zeler. — Uz nas su vigilanti i Karlo, sin
pokojnog Pipina...
— Zar Karlo? — uzviknu jedan, a oči mu sinuše.
— Srešćemo se s njim i njegovom vojskom.
— Oh, kako su to lepe i blage reči! — rasplinu se onaj. — Ako su
istinite, onda si nam kao s neba došao! Taj Karlo ima pesnicu kao grom!
Čuo sam da je jednim udarcem nekakvog grmalja ubio.
Zeler istrže nož iz pojasa i zabode ga u zemlju:
— Zakunite se da neće biti izdaje!
— Zaklinjemo se u ime boga i svetaca koji su hodali zemljom, ovako
kao mi! — uglas se odazvaše sedmorica.
— Onda idite svojima i svakome na uho... Ko pokuša da izda, ubijte
ga!... I čujte... Vigilanti su ljudi pri bogu, ali ako osete da neko od vas
sedmorice samo diše kao izdajnik, iseći će ga!
— Bog s tobom!... Ni na pamet nam...
— Ni na pamet... Nema izdaje... Otećemo oružje i ona kola sa
hranom. Bar neko vreme da budemo siti...
— Samo tako... Kad počne bitka, gledajte šta ja i moji činimo a uz
nas i vigilanti, pa i vi tako...
— Znamo već...
— Nećete čekati da vas vešaju zbog hrane i tuče?

269

— Nećemo!
Istoga dana, Zeler je obavestio Lorenca da je pridobio vođe seljaka.
— To je dobro — bez uzbuđenja reče vigilant. — Dobro će biti ako
održe reč... Valjda nas neće izdati...
— Neće... Zakleo sam ih... i zaplašio...
— I to je dobro... Idi svojima i ne odvajaj se od njih. Za dandva,
imaćemo bitku...

***

Karlo Martel i njegova mala vojska, neprestano su se držali reke da
bi izbegli guste šume, šibljake i jaruge obrasle u trnje i kupinove
žbunove. S leve strane, ostavili su za sobom padine Ardena i išli
nizvodno pored reke Mozel koja je postajala sve veća. Ukoliko je vreme
prolazilo, ratnici su sve manje žagorili. Počeli su da govore tiho, da se
zgledaju i došaptavaju. I da nisu bili pod vođstvom Karla Martela, strah
bi ih nagnao u bekstvo. Među njima je bilo i takvih koji su se tukli sa
Sasima u močvari i potpuno porazili polovinu vojske Riđeg Majsnera.
Međutim, i oni su osećali strah, jer su bili uvereni da nikakvog izgleda
nemaju da izvuku čitave glave kad se sukobe sa vojskom iz Ahena.

Grad Trir, na drugoj obali reke, odavno su prošli i već su bili na
domaku Meca. Na tome mestu, grupa seljaka od dvadeset ljudi,
prebacila se preko reke i priključila se vojsci Karla Martela.

— Kako ste prešli? — upita ih stotinar Oto.
— Nešto plivanjem, pomalo pomoću klada i panjeva... Šestoricu
progutaše talasi...
— Šta se događa oko Trira?
— Sasi su opseli grad. Nekoliko dana su jurišali na zidove. Kad su
uvideli da im se to ne isplati, prestali su. Sad čekaju da građanima
nestane hrane... Očekuju predaju...
Vajš se nasmeja:
— Moraće malo duže da pričekaju! — reče. — Taj grad je dobro
snabdeven hranom i vinom. Zapovednik grada, Šulc, zna šta je potrebno
živom čoveku: da dobro jede i još bolje pije.
— Da, da... — zaklima glavom Oto. — On je rođeni otac onoga
Otokara što je u stanju pola mešine vina da ispije, a da ne odujmi!

270

— Oh, što će se Sasi načekati! — uzviknu Karlo. — Kad budemo
okončali borbu sa Teodorikom, ako ostanemo živi, prebacićemo se na
onu stranu Mozela, da se primaknemo Triru i da onim saskim ratnicima
ispričamo priču o mačoru koji je kraj rupe čekao da izađe miš i lipsao od
gladi. Mišu se nije izlazilo, jer je imao hrane napretek... Seljaci... — obrati
se došljacima. — Dobićete hranu i oružje... Ući ćete u sastav naše vojske...

— Hoćemo!... Još kako!... Svakako!... A hoće li uskoro biti kakva
borba?

— Zasad nema izgleda — odvrati Oto. — Ali, ako nas neko
napadne, borićemo se žestoko!

Vajš dobaci:
— Vi, seljaci, nikad niste siti... Gladni ste kao prokletstvo. Kad nam
nestane hrane, napašćemo i crnog đavola! More, i na manastire ćemo
jurišati!
Seljaci su se blaženo smešili:
— To, to... U njih je prepuno svega. Još nisam čuo da je neki monah
ili iskušenik umro od gladi!
Karlo je nameravao da se, po mogućstvu neviđen, što bliže
primakne vojsci iz Ahena i da je napadne noću. Zbog toga je svoje
kretanje podešavao tako da se ni po koju cenu ne sretne sa neprijateljem
po danu. Izvidnice od po tri čoveka prikradale su se, zaklanjajući se iza
stabala kraj reke. Skrivajući se po jarugama i šiblju, izmicali su po
nekoliko milja ispred glavnine.
Karlo je slao u izviđanje najpouzdanije ratnike.
Međutim, Teodorik, manje oprezan, prestao je da šalje izvidnice.
— Kad ratnici lažnog princa vide sa kakvom silom treba da se bore,
razbežaće se — govorio je,
Han od Burgundije zavrte glavom:
— Mala je to vojska, ali ja bih ipak bio oprezan. Ako je među njima
samo polovina onih Sebastijanovih, znaj da će se boriti kao vuci. Dobro
smo ih zapamtili Ditrih i ja...
Teodorik se prezrivo nasmeši:
— E pa, i ja želim da ih izbliže upoznam.
— I upoznaćeš ih! — dobaci Ditrih.
Sedeli su pod šatorom. Na sredini je gorela vatra kraj velikog panja
koji se pušio, ali nikome nije padalo na pamet da sirovo drvo izbaci iz
šatora.
Mada su se trudili da izgledaju bezbrižni, lica su im bila opuštena, a
iz očiju im izbijalo nespokojstvo.

271

— Ta je vojska mala... neznatna... Znamo... — govorili su tiho ili
uzvikivali više nego što je potrebno.

Dan ranije, nekoliko seljaka je dobeglo i priključilo se njihovoj
vojsci. Govorili su i kleli se u sva čuda da Karlo Martel nema ni tri stotine
ratnika.

— Kad smo pokušali da ostanemo uz njih — pričali su — on je
podviknuo: Vucite se do đavola! Nemam hrane ni za prave ratnike!...
Istina je, nemaju hrane.

— U to niko ne sumnja... — progunđa Han. — Ali to ne znači da
ćemo s njima lako izaći na kraj.

— Izaći ćemo! — potapša ga Teodorik po ramenu.
Spokojstvo je moglo da se vidi jedino na licu i po držanju pustolova
Teodorika. On se nije bojao Karla Martela i njegove male vojske.
Han doviknu jednom od ratnika koji su se izležavali kraj šatora:
— Dovedi onog seljaka Filipa:
— Ostavi se toga Filipa! Već si nam rekao da se sprema izdaja —
reče Teodorik.
— Hoću da ga ti, lično, saslušaš.
— Ne pada mi na pamet!... Neka ga saslušaju Gerhard ili vigilant
Lorenc.
— Ama, mladiću! — uzviknu Gerhard. — Tebe ni glasovi o pobuni i
izdaji ne mogu da pomaknu s mesta!
— Ja ću ga saslušati — reče Lorenc. — Doista sam primetio kod
seljaka neko komešanje, dogovaranje... Okupljaju se u grupe i
došaptavaju se... Može da ispadne pobuna. To biva kod onih koji nisu
navikli na disciplinu.
— Ništa od toga! — prkosno uzviknu Teodorik. — Saslušajte seljaka
kad vam je toliko stalo... i što pre ga najurite odavde!... A ja ću vam reći...
Seljaci se moraju držati nas, jer znaju šta ih čeka ako Sasi preću Mozel.
Osim toga, ovde su siti, a seljak je zagrižljiv samo kad je gladan.
— Istina je... — nasmeja se Ditrih. — Dok je sit, i ne pomišlja da
menja gazdu.
— Ja, ja... — progunđa Han. — Mislim da nije trebalo povešati one
što su krali hranu i što su se tukli.
— Seljačka rulja je odobravala... — odvrati Teodorik. — Niko se nije
bunio. Mirno su gledali vešanje...
Pod šator uđe seljak Filip, mršav, ubledeo, sa dugačkim vratom i
izbuljenim očima.
— Govori! — reče mu Lorenc.

272

— Pa, eto to... Rekao sam već... Došaptavaju se, dogovaraju... Hoće
da naprave prepad...

— Ko im je vođa? — upita vigilant.
— Nekakav Zeler. Taj se hvali da je probo saskog ratnika
gvozdenim ražnjem.
— Jadni saski ratnici! — nasmeja se Teodorik.
— Taj seljak sve će ih nataknuti na ražanj!
— Dobegao je sa velikom grupom ratnika — nastavi Filip. — Taj
buni.
— Odvedi me do njega. Hoću da razgovaram s njim. — reče Lorenc.
— Nepotrebno! — nasmeja se Teodorik. — A ti, seljače... Smesta se
čisti odavde!
— Taj očekuje nagradu — dobaci Ditrih.
— Nikakva nagrada nije mi potrebna... — prezrivo ga pogleda Filip.
— Sve mi se čini da nije trebalo da vam dolazim...
Iste večeri, našli su ga u potoku sa prerezanim grlom. A seljak Zeler
je nestao.
— Lični obračun među seljacima! — reče Teodorik. Zeler je pod
sumnjom da sprema pobunu. Filip ga je potkazao. Da li je spremao
pobunu ili nije, malo je važno. On zna da bi svakako bio obešen. Jer, ko
bi proveravao da li je u pitanju istina ili nije kad se radi o seljaku!
— Valjda je tako kad ti kažeš — primeti Han.
— Baš tako! — bezvoljno dobaci Ditrih.
Odobriše i ostale starešine, a nikome ne pade
na pamet da se upita kako je Zeler doznao da ga je Filip potkazao.
Osim vigilanta Lorenca i onih pod šatorom, to nikome nije bilo poznato.
Za starešine velike vojske, obračun među seljacima nije imao nikakvog
značaja.
Onda, neočekivano, te noći su opljačkana kola sa hranom i oružjem,
a vozari i čuvari pobijeni. Deset kola ostalo je prazno. Hiljadu i dve
stotine seljaka, pobeglo je neznano kud. Među njima, bili su i svi
Zelerovi. Noseći vreće i torbe sa hranom, dahtali su od umora. I pre bi
ispustili dušu, nego što bi bacili dragoceni plen. Koristeći mrak,
dohvatiše se guste šume i šibljaka. Bežali su, iako ih niko nije gonio.
— Samo neka idu... Neka se nose! — škrgutao je zubima Teodorik.
— Tu seljačku rulju, trebalo je odmah batinama oterati.
— A mi smo ih primili i nahranili — dobaci Gerhard. — Strašno je
koliko ti bednici mogu da potamane hrane!
— Šta sad da radimo? — u čudu su se pitali vigilanti. — Da li da
bežimo?

273

— Ne... Sačekaćemo Karla Martela — odvrati Lorenc.
— Hoćemo li s njim ili protiv njega?
— Zasad o tome ne vredi govoriti... Kako se bude razvijala bitka,
tako ćemo se upravljati. Ne odlučujte ništa bez mene.
— Svi smo pokorni Gospodu i tebi! — mirno odgovoriše vigilanti.
Sa Lorencom su razgovarala svega trojica. Ali, njihov starešina, znao
je da se poverenje ostalih pre ma njemu ni za dlaku neće pokolebati.
— A mogu seljaci i da se predomisle — reče jedan od trojice. —
Mogu da upadnu u bitku kad se niko ne nada.
— Moguće je — sleže Lorenc ramenima. — Ali ne treba se uzdati u
to.
Nisu samo vigilanti došli u nedoumicu. Neka ko se ceo red
poremetio. Spokojstvo se pretvorilo u kolebanje i strepnju. Kod starih
ratnika, koji su prošli kroz mnoge bitke, pojavilo se nespokojstvo koje je
lako i brzo prešlo na mlađe, pa i na one koji nisu ni videli pravu bitku.
Svi su pominjali Karla Martela, grofa Sebastijana i njihove ratnike. Sa
divljenjem su govorili i veličali njihove uspehe u borbama. Odnekud se
doznalo da je Karlo Martel uništio polovinu ratnika Riđeg Majenera i to
sa svega sto pedeset svojih boraca. Doista, nije lako boriti se s takvom
vojskom. Tako se desilo da su ratnici iz Ahena zaboravili da se dive
Teodoriku i ostalim vođama. Upućivali su svoje divljenje Karlu Martelu,
koga niko od njih nije video.
Među seljacima koji su ostali u taboru, vrilo je kao u košnici. Jedni
su hteli da beže, drugi da ostanu i u datom trenutku okrenu oružje
protiv onih koji ih hlebom hrane. Vigilanti su izgledali smireni, ali više
nego ikad upućivali su molitve Gospodu da ih spase od nenadanog čuda
u koje su zapali.
Sve je to razbijalo jedinstvo i izazivalo kolebanje u vreme kad je
bitka već bila na pomolu.
Od dobrovoljaca koji su se priključili vojsci radi pljačke, prvi se
pokolebaše Frizi, za njima Vizigoti, pa Tankterani. Ali, bojeći se gneva
starešina, niko ne pokuša bekstvo.
Međutim, vojska Karla Martela, približavala se lagano i oprezno. Tri
izviđača, koji su išli za tri strelometa ispred glavnine, ugledaše ispred
sebe konjanike. Neprimećeni, izviđači se vratiše.
— Dolaze... Grupa konjanika se približava... Ima ih nekoliko stotina
— rekoše.
— A iza njih? — upita Karlo.
— Ostalu vojsku nismo videli, ali smo čuli galamu, dovikivanje i
riku marve.

274

— Stoj! — podviknu princ. — Pešaci, trk prema šiblju i lezite...
Napašćemo konjanike, a vi nam pritecite kad bitka bude u punom
zamahu... Konjanici, u red!... Još nas niko nije video... Samo strpljenja,
momci! Bitka nijednog neće mimoići...

Uskoro, iza okuke vrbaka, pojaviše se konjanici. Predvodio ih je
majordom Gerhard. Išli su goneći konje trkom. Bili su udaljeni stotinak
koraka. Karlo u mahu oceni da ih nema više od stotine.

Odjednom, Gerhard trže vođice i zaustavi konja u mestu:
— Stoj! — viknu.
Dve grupe konjanika, nakratko i bez glasa, stajale su jedna prema
drugoj.
Karlo se prvi oglasi:
— Znamo ko ste i kome pripadate... Ja sam Karlo, sin pokojnog
Pipina Heristalskog... Sjašite, položite oružje i posedajte na zemlju...
Gerhard se grohotom nasmeja:
— Ovakve vrste prepada odavno su zastarele! Ako misliš da nas
zaplašiš, prevario si se. Ja sam Gerhard, majordom... Ovi ratnici su
Ripuarci. Krenuli smo da uništimo grofa Sebastijana i njegovu vojsku.
— E pa, evo vam prilike... — odvrati Karlo. — Mi pripadamo vojsci
toga grofa...
Jedan stotinar kraj Gerharda uzviknu:
— Živeli Ripuarci!... Živeo grof Sebastijan!... Živeo Karlo Martel!...
— Izdajniče! — viknu Gerhard i tresnu ga topuzom po glavi.
Ratnik pade s konja i ne pomače se.
— Kakav podvig! Kakvo junačko delo! — iskrivi usta Karlo. —
Izađi, hrabri viteže, malo ispred svojih i pokušaj mene da oboriš s konja!
— I hoću! — odvrati Gerhard i potera konja.
Na prostoru između dve grupe konjanika otpoče
dvoboj.
Gerhard se nadao da će lako izaći na kraj sa vitezom za koga je bio
ubeđen da je varalica. Imao je oklop sa šlemom i vizirom, a Karlo samo
žičani naprsnjak i plišanu kapu, ispod koje su izvirivali talasi bujne kose.
Gerhard se zaradova, jer mu se činilo da će sa nekoliko zamaha
golemim mačem ili raskrojiti pancir na grudima protivnika, ili mu
prepoloviti glavu. Vitlajući mačem desno i levo i upirući bodove, sve
više je padao u vatru, ne mogući da domaši protivnika. Karlo je
dočekivao udarce na mač i odbijao ih ne pokušavajući da pređe u napad.
Sputan oklopom i šlemom, Gerhard se brzo umorio i disanje mu je
već otežalo. Kad uvide da neće dugo izdržati, vitez izmahnu mačem u
nameri da protivnikovom konju prereže grlo. Ali, Karlo uvide šta

275

Gerhard smera i njegov teški mač svom žestinom tresnu po maču
upravljenom prema grlu konja. Gerhard oseti kako mu ruka utrnu do
ramena. Pokuša još jednom istim bodom da dohvati konja, ali Karlov
udarac mu ovoga puta izbi mač iz ruke. Gerhard ostade zabezeknut.
Njegova desna ruka munjevito sunu prema topuzu, ali Karlo Martel je
već vrhom mača pogodio otvor na njegovom viziru.

— Bedni viteže! — uzviknu Karlo. — Malopre si ubio najpoštenijeg
među svojim ratnicima, a sada ti se prohtelo mome konju da prerežeš
grlo! Ovo ti je poslednja podlost u životu!...

Golemi mač zviznu i žestoko zaseče vrat viteza. Odsečena glava sa
šlemom pade na zemlju, a preplašeni konj odjuri u stranu sa telom.

Obe grupe konjanika uzviknuše.
— Mir, momci! — reče Karlo. — Videli ste kako prolazi nepoštenje.
Pobeđeni vitez je bio Ripuarac. Pošao je da napada svoje i da uništi grofa
Sebastijana, jedinog čoveka koji je tukao Sase. Ako među vama ima još
nekoga ko je krenuo smerom svoga vođe, neka izađe ovamo na čistinu!
Slobodan mu je izbor. Mesto mene, tući će se drugi. Ili možda želite svi
da se borite s nama?... Hajde!... Napadajte svoje! Saski ratnici će vam
zahvaliti tako da ima muka da vas spopadne!...
— Hoćemo s vama! — začu se jedan glas.
— S vama!... S vama!... Živeo Karlo Martel! — zaori se iz gomile.
Za tili čas, konjanici se izmešaše. Neki se stadoše grliti i ljubiti.
Uskoro počeše jedni drugima da nude komade hleba i pečenog mesa.
Odnekud se stvoriše i meščići s vinom.
Karlovi pešaci povrveše iz šibljaka i izmešaše se sa konjanicima.
Ratnici poginulog majordoma Gerharca govorili su:
— Da smo stupili u borbu s njima, nijedan od nas ne bi ostao živ...
Međutim, vrevu i vesele pokliče zagluši graja iz pozadine.
Desilo se ono što niko nije očekivao: odbegli seljaci, koje je
predvodio Zeler, sjurili su se niz padinu i svom žestinom udarili u bok
kolone Teodorikovih ratnika. Seljaci su se pomamno tukli.
— Šta je?... Tamo u pozadini je bitka! — viknu Karlo. — Na konje i
trk!
Kopita zatutnjaše po tvrdoj zemlji.
Odmah se videlo da su Teodorik i njegova vojska pred propašću.
Najpre Karlo Martel i priče o njemu, istinite i preuveličane, pa vigilanti i
seljaci oko Zelera, i oni koji su ostali u taboru Gerhardova pogibija i,
najzad, prelaz njegovih ratnika na stranu Karla Martela, učinili su svoje.
Svi oni, tukli su se, svako za svoj račun, ali sa zajedničkom željom da
unište Teodorika i nestanu sa poprišta.

276

Prevejani lisac Han od Burgundije, prvi okrete konja i naže u
bekstvo. Za njim potekoše i njegovi ratnici. Ditrih od Alemanije shvati da
je bitka izgubljena još na samom početku. On je nagao u bekstvo ne
osvrćući se da vidi da li njegovi jure za njim. Od ostalih, polovina je
izginula, a ostali se rasprštali na sve strane. Međutim, vigilanti potekoše
za Alemanima i mnoge poubijaše, kivni na njih još od pre četiri godine,
kad su Alemani jurišali na manastir Esternoh. Dve trećine vigilanata,
tada je izginulo. Ostalima je pošlo za rukom da napadače odbiju i spasu
sveto mesto. Zakasnela pravda, zadovoljena je u bici izmeću padina
Vogeza i reke Mozela.

U metežu, iskušenici Peper i Braun izdahnuše pod kopitama konja,
a vitez od sove pridruži se Zelerovim seljacima.

Vlad i njegovi razbojnici, umesto da se bore za Teodorika, navališe
da pljačkaju kola sa hranom i rezervnim oružjem. Mnogi čak i konje
ispregoše i baciše im se na leđa. U trku napustiše bitku.

Pešaci Karla Martela, izmešani sa seljacima, gonili su begunce, a
konjanici, udarivši u čelo kolone, gde su bili najbolji Teodorikovi ratnici,
naleteli su na žestok otpor. Neko vreme nije se moglo proceniti koja će
strana prevagnuti, dok seljaci ne navališe s leđa na borce iz Ahena.
Boreći se mačevima, noževima i toljagama, napraviše žestoku pometnju.
Po nekoliko ih je jurišalo na konjanika, pojedinca, obaralo ga s konja i
premlaćivalo.

Ova neviteška, ali svrsishodna borba, uništila je najbolje
Teodorikove ratnike. Sam Teodorik, neustrašivi borac, pokuša da se
sukobi sa Karlom Martelom, ali kad vide da seljačka rulja mahnito srlja
na svakog konjanika, obara ga i ubija, podviknu svojim pratiocima,
obode konja i sa dvesta ratnika izbeže seljačku toljagu koja bi ga zatukla i
dokrajčila njegove velike namere...

277

GLAVA DVADESET TREĆA

MEC

Riđi Majsner je u napadima na grad Mec izgubio nekoliko stotina

ratnika. Uvidevši da nije u stanju da gradsku posadu prinudi na predaju,
prekinuo je sa jurišima. Ali surovi vojskovođa nije ni pomišljao da diže
opsadu. Već se podobro zakoračilo u septembar a građani su živeli kao
da se ništa ne događa.

— Neka — govorio je Majsner. — Zima se približava... Glad će nam
predati u ruke žive ili mrtve kraljicu, Sebastijana, Rajnharda i ostale.

I doista, glad je zavladala u gradu, ali je počela da hara i u saskom
taboru. Divlji ratnici sa Rajne, teško su podnosili dugo zadržavanje na
jednom mestu. Bili su naviknuti na brze prepade, juriše i zasede. Mnogi
su roptali, gunđali i uzdisali, jer ih je, kraj svega, tukla vedrina
prohladnih septembarskih noći. Međutim, niko se ne usudi da Riđem
pomene mogućnost dizanja opsade. Bojali su se čak i da pomisle kako je
probitačnije dići ruke od Meca i krenuti kući.

I, kad se niko nije nadao, Riđi sam pomenu da bi možda bilo bolje
da se povuku. Ali ratnici, poznajući njegovu ćud, dobro su se čuvali da
ne padnu u iskušenje.

Saski ratnici, znali su da je glad uhvatila maha u gradu, ali su dobro
osetili da hara i u njihovom taboru. Svakodnevno su odlazile grupe
konjanika u obilazak daljih naselja. Ali, od seljaka nije bilo ni traga. Iza
njih su ostala zgarišta i izbelele kosti pobijenih ljudi, konja i marve. Jer
saski ratnici, postarali su se već ranije da popale kolibe i pobiju sve živo.
Dok su nadirali, ubijali su goveče radi nekoliko komada mesa, a ostalo
prepuštali psima skitačima i vucima, kojima su jata vrana ukazivala gde
će naći strvinu.

Majsner i nekoliko starešina koji su ostali iza Bena i Grosa, pominjali
su različite mogućnosti koje bi mogle da promene stanje u koje su zapali.

Majsner je govorio:

278

— Ako pojedemo jedan deo konja, mlađi i snažniji ratnici mogu baš
i peške ići, ako bi došlo do neslavnog povratka kući.

Riđi je svakoga odmerio pogledom, ali niko ni reč nije prozborio.
— Broj pojedenih konja iz dana u dan se povećava — nastavi Riđi.
— Stanje se ne menja. Mec stoji kao uklet...
Jedan stotinar se osmeli:
— Grad Trir ima hrane napretek... Treba ga zauzeti...
— Treba — klimnu glavom Majsner, pa neočekivano planu: — Do
đavola! Ko to zna!?... Braun je poginuo, a Rot nije u stanju ni čvor na
svojim čakširama da veže kako treba!
Jedan ratnik dotrča do šatora.
— Glasnik iz Trira! — viknu.
— Dovedi ga!...
Glasnik, zadihan od umora i straha, izmuca:
— Naš vođ a Rot traži pomoć... Ne može da zauzme grad...
— E-e? — oteže Majsner, ustade i ushoda se pod šatorom. Najposle
stade i zagleda se u lice glasnika. — Govori šta se tamo događa!
— Zlo! — reče ratnik. — Posada iz grada, pobila je mnoge naše
borce. Juriše smo obustavili...
Majsner sede na svoje mesto pa, ugušujući gnev, reče:
— Slušaj i zapamti šta ćeš reći svome starešini tamo, kod Trira!...
„Rote, narediću da ti se odere koža s leđa!... Glavu ću ti odseći i baciti je
na đubre! Neće ti pomoći ni što si mi rođak!..." Čekaj!... Ostani ovde! —
doviknu, pa se okrete stotinarima. — Sad hoću vaše mišljenje...
Govorite...
— Postoji mogućnost da se promeni stanje — otpoče jedan. — Da
krenemo svi na Trir, da osvojimo grad, da se dobro snabdemo hranom i
da se vratimo pod Mec...
— Hm! — učini Majsner. — A ti? — obrati se drugom.
— Da zauzmemo Trir i da se vratimo siti...
— Siti?! — iskrivi usta Riđi. — Lepo, pametno... A znate li šta bi bilo
ako dignemo vojsku i krenemo ma u kom pravcu? Vaša pamet ne doseže
više od dva pedlja ispred nosa... Grof Sebastijan, krenuće za nama i gde
nas stigne, napašće!
— Branićemo se — dobaci bojažljivo jedan stotinar.
— Hoćemo, još kako... Osobito ovako izgladneli!
— I oni u gradu su gladni — primeti stotinar Frelih.
— Da... Pričalo se i još se priča o njihovoj gladi. Govori se da su
smanjili obroke na polovinu. A mi?... Uskoro ćemo početi jedni druge da
jedemo!

279

Riđi se obrati glasniku koji je još uvek stajao kod izlaza iz šatora:
— A ti... Gubi se!...
Ratnik šmugnu iz šatora.
Riđi se obrati drugom stotinaru:
— Frelih... Ti spavaš!...
— Ko?... Ja?... Ne spavam... Razmišljam...
Riđi se razbaškari na sedištu:
— O, bogovi naših predaka, umreću od čuda!... Frelih razmišlja!
Torovih mi munja i gromova, počeće brda da se tresu i stene da se
valjaju!
Stotinar Valter se tiho nasmeja, a Riđi upre otrovan pogled u
Freliha.
— Jesi li bar nešto smislio?
— Jesam... Ima među robovima jedan ratnik, Sebastijanov seljak. On
nas može odvesti do tvrđave toga grofa. Razorili bismo tvrđavu, digli
svu hranu i poterali stoku i konje. Još ako uhvatimo Sebastijanovu
suprugu, mogli bismo...
Majsner pljesnu rukama:
— Dosta!... Sve smo razumeli... Valtere, ti si promućurniji, odvažniji
i dobar si vođa... Poći ćeš na Sebastijanovu tvrđavu i što pre da se
vratiš!... Sada dovedite toga roba!
Frelih napusti šator.
Riđi reče Valteru:
— Sad vidiš zašto sam odabrao ovoga gada. I takav je potreban. Taj
podlac uvek smisli nešto opako... unaokolo... A to uvek valja. Jesi li
shvatio, glupane?!
Frelih se vrati sa robom. Seljak je posrtao. Glad mu je pojela i
poslednju snagu. Iz lica pepeljave bo je, zaraslog u bradu, izvirivao je
tanak i žut nos kao od voska, a oči bez izraza bile su kao u samrt nika.
Mnogi među robovima, znajući u kakve su ruke zapali, čudili su se da su
još živi. Malo hrane što su dobijali nije bilo dovoljno da ih duže održi u
životu. Nesrećnike je očajanje dotuklo i ubilo im svaku nadu u spas.
Rob stade ispred Riđeg.
— Ti nisi ratnik? — obrati mu se Majsner.
— Ja sam seljak.
— Kome pripadaš?
— Grofu Sebastijanu. Ja sam ugljar. Zovu me Hugo...
— Odvešćeš grupu naših ratnika pred Sebastijanovu tvrđavu.
Pogled iz svetlih očiju roba malo jače blesnu.
— Ako moram — reče.

280

— Moraš... Inače, ode ti glava!
— Mene ne može ništa da zastraši — hladno odvrati ugljar. — Da li
ću umreti ovde, tamo ili na nekom trećem mestu, to mi je sasvim
svejedno... Da sam poginuo u borbi, ne bih provodio dane gore od smrti.
Pripadao sam grofu Sebastijanu. Sada sam u božjim rukama.
Ti si hrišćanin?
— Da! — naglo reče rob. — Znam: koji pate ovde, kad umru, biće
im na drugom svetu bolje.
— Hm — namršti se Majsner. — Ako uz put pokušaš da pobegneš,
ubiće te.
— Neka je slava bogu! Hvala mu i na takvom daru!
— Odenite ga bolje i dajte mu da jede — obrati se Riđi stotinarima.
— Ne sme da umre dok tu tvrđavu ne osvojite... Valtere, groficu hoću
živu! Sebastijanu će prepući srce kad je sa zidova Meca vidi na lomači!
— Grof Sebastijan?! — uzviknu rob. — Njega vi nećete oboriti na
plećke. Ima taj jako srce i tešku desnicu.
— Glavu ću ti otkinuti, robe! — planu Majsner.
— Nećeš ti to... Živ sam ti potreban!
Vodite ga!
Uskoro, sto pedeset ratnika na izmršavelim konjima, sa Valterom na
čelu, napustiše tabor kod Meca. Uz stotinara, jahao je bivši ugljar Hugo.

***

U gradu Mecu, u velikoj dvorani, gde su Daun, Otokar i monah Rap
prvi put stali pred lice kraljice Plektrude, sedeli su za stolom grof
Sebastijan, sacgrof Arnuf, monah Bonifacije, vitezi Rajnhard i Valter i
šest stotinara. Kraj Sebastijana, sedela je kraljica. Sastali su se da već ko
zna koji put odluče šta da preduzmu, jer im je opsada saskih ratnika
dozlogrdila. U početku, odbijali su juriše neprijatelja i pravili ispade, ali
saske ratnike nisu mogli nagnati na povlačenje. Izgubili su dobru
četvrtinu ratnika, a nisu postigli ništa. Doduše, ginuli su i Sasi, ali njih je
bilo više, i to samo oprobanih ratnika, dok je gradu, uz ratnike, boravilo
trostruko više građana i seljaka. Niko nije očekivao da će se opsada
otegnuti preko dva meseca. Tako su i opsađeni i opsađivači pali u istu
nevolju. Nestalo im je hrane i glad je krenula svojim laganim i ubitačnim
hodom. Nije vredelo što su Sasi prekinuli sa jurišima, a ratnici iz grada

281

sa ispadima. Stanje se produžavalo, činilo se unedogled kao da obe
strane proveravaju ko će duže izdržati.

Sastanak je zakazan jer je kraljica naglasila da ima nešto važno da
saopšti. Ali, nijedan član saveta nije bio nestrpljiv ni uzbuđen, kao da su
svi bili sigurni da ništa dobro neće preći preko kraljičinih usana. Svi su
bili prekaljeni ratnici. Borba im je prešla u naviku, pa se na opasnosti
nisu ni osvrtali. U očekivanju kraljičinih reči, osmehivali su se upućujući
jedni drugima značajne poglede, kao da se nadaju dobroj šali.

Grof Sebastijan prvi progovori:
— Sastali smo se da potražimo izlaz iz teškog stanja u koje smo
zapali. Počeli smo da osećamo glad. Nego, ni Sasima, tamo napolju, nije
bolje. Pre neki dan, uhvatili smo tri njihova ratnika. Nismo ih stavljali na
muke da progovore. Umesto toga, Valter je doneo komad hleba i stavio
ga pred njih na sto. „Ratnici“, rekao je, „ko progovori ovo parče hleba je
njegovo". Umalo se nisu potukli. Tako smo doznali da su dobru četvrtinu
svojih konja već pojeli i da ratnici jedva čekaju da napuste opsadu i
krenu kući. Ali strah koji im je u srca usadio ludi Majsner, sputao ih je.
Pitanje je dokle će izdržati. U potrazi za hranom obilaze udaljena naselja,
ali malo šta nađu.
— Šta ćemo mi? Ne valja ni kod nas — primeti Arnuf.
— Ne valja... Ne valja — uglas se odazvaše stotinari.
Kraljica reče:
— Izneću dva predloga...
— Oho! Dva?! — uzviknu Valter.
— Da čujemo — reče Sebastijan.
— Čekajte — umeša se monah Bonifacije. — Ako njeno veličanstvo i
dalje smatra da seljake treba da izbacimo iz grada, onda taj predlog
otpada...
— Baš to sam htela! — prkosno uzviknu kraljica. — Seljaci su nam
pojeli hranu, a nikakve koristi nemamo od njih.
Bonifacije se nasmeši:
— Naša kraljica je hrišćanka. Ne misli ona to ozbiljno.
— Ozbiljnije nego ikad! — zakoluta očima kraljica.
— Taj predlog ne prihvatamo. Da čujemo drugi — reče Sebastijan.
Plektruda ustade, suva, koščata, sa modrim podočnjacima. Oči su joj
sevale. Od toga pogleda do nedavno su ljudi oko nje premirali od straha.
Glasom promuklim i punim zloće ona nastavi:
— Ja sam u ovoj zemlji kraljica. Ko mi se ne pokori, naći će se u
tamnici!

282

— Kakve su to sad priče?! — prekide je Sebastijan gledajući je kao
što se gleda težak bolesnik kome nema leka.

Taj pogled i hladan ton, još više je razgneviše. Ona lupi pesnicom o
sto:

— Vi!... Vi!... Dobro ćete osetiti moju silu i snagu! Kosti ću vam
polomiti!... Baciću vas u bunar!... U bunar! — vrisnu.

Monah Bonifacije se prekrsti:
— Gospod neka ti se smiluje, izgubljena dušo! Tvoj životni put
primakao se kraju.
— U bunar!... Sve ću vas u bunar! — kreštavim glasom ponovi
kraljica.
— Ama, ženo, ostavi se tog bunara! — doviknu joj Valter. — Imamo
prečih briga!
— Niste mi potrebni!... Idite iz moga grada!... Našla sam druge
podanike...
— Čuste li ovo?! — podviknu Arnuf. — Ovde se radi o životu i
smrti, a ona se setila da menja podanike!
Kraljica je ceptala od besa:
— Moji podanici su oni ispred grada! Svi će mi se pokoriti... Vas
ćemo pobiti!... Grof Sebastijan i Rajnhard su moji robovi. Predaću ih
Sasima... Stotinari! — podviknu ratnicima koji su nemi pratili šta će
događa. — Vežite ova dva izdajnika i bacite ih u tamnicu...
Ratnici se ne pomakoše s mesta.
— Zar misliš da će ti to uspeti, izbezumljena ženo?! — dobaci
Rajnhard. — Ne uviđaš da je tvojoj samovolji došao kraj... Otvori kapiju i
idi među svoje nove podanike. Biće oduševljeni kad te vide privezanu za
kolac... Spaliće te...
— Zar mene?!... Ja sam kraljica, supruga Pipina Heristalskog!
— O, to će oni uvažiti, kako da ne!... Ukazaće ti najdublje
poštovanje...
Nekoliko trenutaka, bila je potpuna tišina. Onda kraljica grcajući
reče:
— Zašto ste došli u Mec?... Niko vas nije zvao...
Sebastijan je preseče pogledom:
— Pogledaj me u oči i reci: kome narodu pripadaš? Čija si kraljica?
Ko su tvoji podanici? Znaš li da i mi pripadamo tome narodu? Štitićemo
ga od svakog, pa i od tebe! Ne uviđaš da si ti izdajnik i po običaju naših
predaka, trebalo bi te udaviti u blatu! Ali, to ostavljamo tvojim novim
podanicima, tamo napolju!
Rajnhard primeti:

283

— Pokojni Pipin Heristalski u grobu bi se prevrnuo da bi čuo reči
svoje supruge!

— More, kad bi se digao iz groba, dohvatio bi jednu podebelu
batinu! — dobaci Valter.

— Ti da ćutiš! — obrecnu se Sebastijan, pa tiho dodade: — Zar ne
vidiš da je poludela?

— Stotinari, za mnom! — kriknu kraljica, baci prezrivi pogled
prema vitezima i pođe izlazu.

Stotinari se stadoše meškoljiti i zgledati. Pogled grofa Sebastijana,
prikova ih za mesto.

Plektruda, kočoperna kao paunica, sama lagano izađe iz dvorane:
Valter reče:
— Detronizirano veličanstvo ode među svoje nove podanike!
— Luda je... Treba motriti na nju — primeti Arnuf.
Mučno stanje u dvorani potraja. Kraljica je ubila volju svima za
dogovor od tolike važnosti.
— I šta sad? — najposle reče Valter.
— Ništa — sleže ramenima Sebastijan. — Valjda ne očekuješ da će
nas iz ovog nemogućeg stanja izvući suluda kraljica?
Opet nastade tišina.
— Šta li je sa Karlom Martelom? — kao za sebe reče Rajnhard.
— O njemu ne vredi govoriti — primeti Valter.
— Prebacio se sa sto pedeset ratnika na drugu obalu Mozela. Hteo je
da uništi varalicu Teodorika, a uništio je sebe!... Sigurno je propao...
— Karlo nije propao... Pojaviće se on — reče Sebastijan.
— Neka bi dao Gospod! — prekrsti se Bonifacije.
Valter se opet javi:
— Pojaviće se jednoga dana da pokupi naše kosti i da ih sahrani u
zajedničku grobnicu... Uostalom, može se desiti da Sasi dignu opsadu i
krenu prema Rajni...
Sebastijan se nasmeja:
— Riđi Majsner to neće učiniti. Zna on da bismo ga napadali i danju
i noću.
— Ne valja što su pojeli dobar deo konja. Bila bi prava sreća da nam
pobegnu! — nastavi Valter.
— Za nas nepredviđena sreća, a za njih bruka.
Predlažem da otpočnemo sa pregovorima — reče Bonifacije. —
Pristajem da izađem iz grada, da odem u njihov tabor i pregovaram o
miru.
— Otići ćeš i umreti na mukama — odvrati Sebastijan.

284

Jedan ratnik utrča u dvoranu vičući:
— Kraljica je na zidu iznad velike kapije! Mlatara rukama i doziva
saske ratnike!
Rajnhard požuri prema izlazu. Za njim se povedoše i ostali. Grupa
krenu bedemom i primače se zidu. Svi stadoše iza kraljice.
Plektruda je vikala:
— Saski ratnici, dođite!... Primaknite se zidu!... Ja sam na vašoj
strani!...
Ratnici na polju, prenuše se i počeše se primicati zidu. Išli su
oprezno, zazirući. Otkako su borbe prestale, oni sa zidova su dovikivali
Sasima uvredljive reči, pravili grube šale na račun Riđeg Majsnera,
pominjali glad i dovikivali pitajući da li misle da uzjašu na štapove i
krenu prema Rajni.
— Idite kući, lešinari! — obično su vikali sa zida. — Obesite ludoga
Majsnera i krenite!... Mi ćemo lagano za vama. Još ima nade da ostanete
živi!...
— Kraljicu nam dajte, grofa Sebastijana i Rajnharda i odmah
odlazimo! — dovikivali su spolja.
Međutim kad su na zidu videli kraljicu i čuli njeno dovikivanje,
primakoše se na pola strelometa
— Borbe treba da prestanu! — vikala je kraljica. — Naredila sam da
se Rajnhard i Sebastijan bace u bunar!
— Kakav bunar?... Eto ih tu, iza tebe! — doviknu neko od Sasa.
Među ratnicima se zaori smeh.
Jedan grlati ratnik se razvika:
— Pogledajte, ljudi! Grof Sebastijan i Rajnhard izvukli su se iz
bunara!
Drugi dobaci:
— Baba je šeret!... Nije ih bacila u bunar... Laže!
— Zar ja baba?! — planu Plektruda. — Ah, sotone!... Utrobu ću vam
iščupati! I vi ćete u bunar!... U bunar!...
— Teško nama! — dreknu jedan ratnik spolja. — Pa, mi ćemo se svi
podaviti u bunaru!
— Kakvo odvratno ponižavanje veličanstva! — uzviknu Arnuf.
Rajnhard zgrabi suludu ženu za ruku i povuče je sa zida.
Toga dana, kraljica Plektruda je zatvorena u jednu odaju pod
stražom. Uz nju je bio monah Antun, određen da joj čita molitve za
isterivanje besova.

285

Međutim, sutradan je slabašni monah nađen mrtav. Ležao je na
podu sa modrim kolutom oko guše i očima koje su beživotno piljile u
tavanicu.

Na postelji je ležala kraljica Plektruda i spavala, spokojno kao da
nije zadavila božjeg čoveka.

286

GLAVA DVADESET ČETVRTA

TRIR

I opsada Trira, potrajala je. Ali saski ratnici, udaljeni od Riđeg

Majsnera, nisu bili ni nalik onima kod Meca. Njihov vođa Rot, naredio je
da sva naselja kraj reke Mozel ostanu netaknuta. Neki stari ratnici, bili su
uvereni da će Rotu sleteti glava čim Majsner dozna za ovu Sasima
nečuvenu i neshvatljivu blagost. Ali mladi vođa ostao je dosledan.

Njegovi ratnici nisu gladovali. Kao i svuda, seljaci su se razbežali,
ali su za sobom ostavili kuće, kolibe i torove, gde se moglo naći ponešto
od hrane. Međutim, glavni izvor snabdevanja Rotovih ratnika, bio je
manastir Esternoh. Oni su sa monasima napravili pogodbu: da ih ne
ugrožavaju, a zauzvrat da dobijaju hranu u stoci, žitu, brašnu, voću, pa i
vinu. Tako je opat Alojz sa svojim monasima stekao kakav takav mir.
Međutim, svi su proklinjali vigilante što su ih napustili. Ipak, i dalje su se
moli li bogu da se što pre pojave na vidiku, kao da bi stotinak ratnika
moglo nauditi saskoj vojsci. Očekivali su oni i Teodorika, koga je opat
Alojz žarko želeo da vidi, mada bi u krajnjoj nuždi bio poželjan i Karlo
Martel, pa čak i Verber, vitez od sove.

Tako je vreme prolazilo, a niko se nije pojavljivao. Nekakvi seljaci,
koje su okolnosti nagnale u ratnike, pobegli su iz bitke između
Teodorika i Karla Martela. Oni su se spasli, ali od silnog straha i bežanja
nisu znali ko je pobedio. A ni za živu glavu nisu smeli da se vrate na
poprište bitke. Neki od njih svratili su u manastir. Uzalud su monasi
pokušavali da doznaju ko je koga u bici smlatio.

— Prokleti seljaci! — kleo je stari monah Venijamin. — Samo znaju
da riju zemlju, da lažu i da kradu.

— Ne znaju božje zapovesti — kroz nos protepa opat Alojz.
Otac Venijamin, starac koščata lica, dugačka vrata sa isturenom
Adamovom jabučicom i zelenim očima, izbuljenim kao u skakavca,
nastavi:

287

— Monasi, znajte da je od boga ovo zlo što podnosimo... Otpadili
ste se od posta i molitve i eto vam sad! Davanje našim krvnicima,
pridaviće i vas i manastir!

Monasi, podnoseći namet, proklinjali su i Sase i svoju sudbinu, pa i
oca Venijamina.

Opat Alojz je govorio:
— Naš manastir je prebogat, a saski ratnici neće večito ostati kod
Trira. Molim se Gospodu da nam što pre pošalje viteza Teodorika i
njegovu vojsku...
A vitez Teodorik, posle poraza, grabio je sa dve stotine konjanika
prema Ahenu kao da ga goni čopor vragova. Karlo Martel, u želji da ga
dokusuri, jurio je za njim zaklinjući se da će varalicu preseći na dvoje,
Vitez od sove, oduševljeno se pridružio goniocima, a debeli Peper i
suvonjavi Braun, poginuli su.
Tako su opat Alojz i manastirska bratija ostali u potpunoj
neizvesnosti.
Začudo, nikome od monaha ne pade na pamet da kao spasioce
priželjkuje grofa Sebastijana i njegove ratnike.
A saski ratnici našli pa zašli...
Oko Trira, borbe su odavno prestale. Iz grada niko nije vršio ispade.
Zapovednik Šulc, grdio je, trezan, svoje ratnike što se ne bore, a pijan je
govorio:
— Zašto da ginemo bez potrebe? Tamo, kod Meca, rešiće se na čijoj
je strani Gospod, a uz njega i pravda. Videće se ko ima bolju pesnicu...
Sedi monah Leontije, snurajući brojanice, govorio je ravnodušno:
— Bog neka nam poživi Šulca. Taj i kad je trezan zna šta treba da se
radi.
Tako se izmeću dve neprijateljske vojske stvorila prećutna
trpeljivost. Obe su očekivale da odluka padne kod Meca, a to se
iščekivanje oteglo unedogled. Rot je poslao Majsneru glasnika da traži
pomoć koja mu nije ni bila potrebna.
Pijani Šulc i njegovi savetnici, koji se takođe nisu odvajali od pehara,
preneli su na svoje ratni ke tešku otupelost, osobinu odvajkada ustaljenu
kod pijanaca. To zlo je kao zaraza prešlo preko zidina i uhvatilo i saske
ratnike. Međutim, vino je svakako na obe vojske delovalo umirujuće. U
gradu je bilo dosta hrane, starog i novog vina; a saski ratnici, našli su
dobar izvor u manastiru Esternoh. Tako su i jedni i drugi, siti i pijani,
čekali da se rat završi.
Mladi vojskovođa Rot nije se ni treznio, pa je valjda i zaboravio
zašto je došao pod Trir. U početku, pijuckao je koliko da ublaži strah koji

288

ga je pritiskao kad god bi mu palo na pamet modro i surovo lice Riđeg
Majsnera. Znao je da nije u stanju da odoli besu Riđeg i da će ga
prokletnik ubiti. Tako je zapao u pijanstvo, opustio se i dozvolio da se
svi ratnici povedu za njim.

Onima u gradu, opet, odgovaralo je takvo stanje. I — dani su
prolazili u lenstvovanju.

— Gospode bože! — govorio je štitonoša Karus, Daunu i monahu
Rapu. — Ako se ovako nastavi, ovi naši će još početi da se grle i ljube sa
Sasima!

Rap se blaženo nasmeši;
— Bezbožnici su spremni da prime hrišćansku nauku!
— Triput su je primali i klali monahe koji su im kao slepcima
otvarali oči! — reče Daun.
— Oni monasi, bili su neprosvećeni! — isprsi se Rap. — Nisu umeli
sa varvarima...
— A ti si prosvećen, pa sa svima umeš?! — nasmeja se Otokar koji je
pratio razgovor. — Ko tebe vidi, gotov je da se odrekne i boga, i Hrista, i
rođene majke!
— A ti?... Ne veruješ ni u šta! — planu monah. — Ja sam posvećeni
propovednik i prosvetitelj...
— Daa... Propovedaš ljubav među bližnjima, a nosiš nož u nedrima!
Daun primeti:
— A ti, Otokare, sine slavnoga Šulca, zaboravio si podvig monaha
Rapa u Mecu?...
— On se toga seća jedino kad je pijan! — dobaci Karus. — Kad Rap
progovori, u stanju je nebo i zemlju da sastavi!
— To neka ne pokušava — iskrivi usta Otokar.
— Bolje neka se drži zaluđivanja suludih! To mu je donelo slavu
čudotvorca, jer je kraljicu Plektrudu strpao u mišolovku! Opat Sep je
kralj glupaka, pa je opet ovoga klempavog čudotvorca mučio sve dok ga
nije nagnao da pobegne iz manastira. Izlapeli opat Sep, tada je uzviknuo:
„Slava bogu na visinama! Izbacismo kugu iz torine!"
Monah Rap zakoluta očima. Desnica mu u mahu krenu prema
nedrima.
— Ne poteži nož, sveti čoveče! — uhvati ga Karus za ruku.
Rap zažmuri i kao zanet ostade neko vreme u ćutanju. Najzad se
prenu, prekrsti se i reče:
— Moj prekrasni Jerusalime, ne zaboravi me...
Jedan stari građanin im priđe:

289

— Dva saska ratnika, primakla su se velikoj kapiji — reče. — Traže
da ih pustimo u grad.

Otokar uzviknu:
— E pa, brate, ti su se dobro razbaškarili!... Sad hoće i u grad da
zavire! Reci onima kod kapije neka ih puste, da vidimo šta hoće.
Uskoro dva saska ratnika stadoše pred Dauna.
— Gle! — uzviknu Kraus. — Ovo su naši poznanici!
Sasi se smerno pokloniše:
— Da... dobro smo vas zapamtili... I dođosmo...
— Tako mi boga, ovo su oni ranjenici u seljačkom naselju, tamo kod
onih staraca — priseti se Daun. — Celo ćupče melema, potrošio sam na
njih.
— U dobri čas! — reče stariji. Ja sam Roman, a ovo je Herbert. Više
puta, videli smo vas na zidu... I dođosmo da vam se zahvalimo.
— Da li je još neko preživeo od onih ranjenika? — upita Daun.
— Još četvorica. I oni razmišljaju da dođu ovamo.
Rap ih odmeri pogledom:
— Čujte, Sasi... Ovo nije manastir sa monasima! Ovo su ratnici...
Mogu vas tu na mestu saseći!
— Neće — nasmeši se Roman. — Oni su nam spasli živote.
Otokar se razvika:
— Saski ratnici, navalili su da nas unište!... A vi?... Čemu se nadate
ovde u gradu?
— Ostaćemo kod vas — reče Herbert.
— Mi bismo da ostanemo — javi se Roman.
— Kad je tako, pokrstiću vas — odlučno im se obrati Rap. —
Dovedite i ostalu četvoricu!
— Oh, kako je to dirljivo! — uzviknu Otokar. — Ludoga Majsnera
ugušiće suze radosnice kad čuje da njegovi ratnici, mesto da se biju,
primaju hrišćansku nauku!
— Eh — odmahnu rukom Roman. — Naći će se već neko da mu
slomije vrat, da mu iskopa oči i prospe creva...
— Gle novih hrišćana! — uzviknu Otokar. — Odmah bi da
prosipaju creva! Kakvo blagorodno milosrđe prema bližnjima!
Monah Rap mu se obrati:
— Vode... Donesite vode za krštenje...
— More kakva voda! Doneću vino...
— Bez vode nema krštenja. Rekao sam vode... a vino ćemo posle.
— Tako, tako, posle — rekoše Sasi. — Ah, vino!...

290

Sutradan dođoše u grad i ostala četvorica. Rap je i njih pokrstio, a
Otokar ih počastio vinom. Bilo je i pevanja i smeha, pa i psovki upućenih
na račun Riđeg Majsnera.

Istoga dana, još dva ratnika stadoše pred kapiju i zavikaše:
— Otvarajte!... Gladni smo kao prokletstvo!
Stražar mrzovoljno odvrati:
— Valjda očekujete da ćemo kukati i gruvati se u prsa što je vas
spopala glad?!
— Šta je? Opet dolaze? — obrati se Otokar stražaru. — Još malo, pa
će svi da se presele u grad. Poješće nam i miša u duvaru... Šta?... Da li
sanjam?! — uzviknu. — Ej, Daune!... Karuse!... Dođite da vidite ko nam
dolazi...
Kad se ispeše na zid, Karus reče:
— Tako mi boga, ovo su Arnufovi seljaci!... Stok i Miler...
— Jeste... Oni su... Stok i Miler... Onaj što je digao kandilo iz
manastira svetoga Martina...
— Crkni, pijanduro! — doviknu onaj odozdo.
Kad su ušli u grad, Stok reče:
— Zlo... Veliko zlo se dogodilo... Tvrđava grofa Sebastijana više ne
postoji. Uništili je Sasi... jurišali, pobili poslugu, zarobili preko trideset
seljaka i ratnika i uhvatili groficu Gertrudu i odveli je...
— A vas dvojica? — upita Daun.
— Pobegli... Jedva dođosmo do vas...
— I to kroz saski tabor! — nasmeja se Karus.
— Kako prođoste do grada?
— Niko nas nije ništa pitao... Saski ratnici, mislili su da smo njihovi.
— O, Gospode! — uzviknu Daun. — Otkud oni čak tamo?... I kuda
su otišli?
— Istim putem kojim i vi kad ste krenuli prema Mecu — reče Miler.
— Išli smo s njima kao i ostali robovi... Išli, do uništene tvrđave sacgrofa
Arnufa.
Rap primeti:
— Izgleda da je našem miru i spokojstvu došao kraj. Saske
razbojnike poslao je Majsner da uhvate groficu. Hoće da se osveti
Sebastijanu.
— Tako je — složi se Daun. — Opremićemo sto pedeset ratnika i
poći tragom razbojnika.
— Tragom... ako ga pronađete — dobaci Otokar.
— Uostalom, Stok i Miler idu s vama... Boljih tragača nema... Ali,
pitanje je kako ćete izaći iz grada... Treba proći kroz opsadu...

291

— Ako nas Sasi napadnu, probićemo se! — odvrati Daun.
Stok primeti:
— Ako Daun i njegovi ratnici ne oslobode groficu, Ripuarci doista
nemaju u koga da se pouzdaju... Nego, tako vam boga, dajte nam štogod
da pojedemo! Presamitili smo se od gladi...
Otokar ih odvede prema zgradama. Uskoro, dva Arnufova seljaka
zasedoše u kuhinji, za sto i svojski prionuše jelu. Pasulj, tučanik, tvrd sir i
slaninu, zalivali su kiselim vinom koje je zapovednik Šulc namenio
ratnicima i seljacima.
Šest novih hrišćana, bili su spona izmeću građana i saskih ratnika
napolju. Njihovi drugovi, slušali su priče o blagostanju u gradu Triru, o
dobrom vinu i krkanlucima. O monahu Rapu, govorili su sa divljenjem.
Priče su se pronosile od usta do usta i bez zastoja prešle granice
verovatnoće. Pričalo se da iz glave klempavog monaha izbija nekakva
svetlost koja nije od ovoga sveta. Drugi su govorili da je viđen jednom ili
dvaput kako ide, a zemlju nogama ne dodiruje. Treći su se kleli u sva
čuda da monah pretvara vodu u vino. Neki su slepo verovali, drugi su se
smejuljili, a priče su se i dalje pronosile. Tako se dogodilo da su saski
ratnici smatrali za sreću što ih monah Rap posećuje i upućuje u pravu
veru. Za kratko vreme, gledali su u njega kao da je heruvim.
— Ja sam misionar — govorio je Rap svojima.
— Radim pod zaštitom Hrista.
— Eh, dobra dušo — uzdisao je pijani Šulc.
— Jagnje si ti, a ono su vukovi... Poješće te!
— Posvećen sam — odvrati monah. — Ako me ubiju, odoh pravo
među svece!
— Blago tebi! — zatrepta Jozefina. — Moj Otokar nikad neće postati
svetac.
— Ko zna namere božje! — počeša se Rap iza uha. — Sasvim je
verovatno da su i takvi potrebni svecima!... Pokušaću da ga obratim... Ja
to mogu!
— Bog te čuo! — rasplinu se Jozefina.
Birgermajster Šulc, nekoliko puta se pismeno obraćao vojskovođi
Rotu, savetujući ga da digne opsadu i svoje ratnike odvede kući. Pisma
su nosili pohrišćanjeni ratnici, ona prva šestorica, iako je za to bio
dovoljan samo jedan.
Rot je prećutao odgovor na tri pisma, ali na četvrto je odgovorio:
„Mi, saski ratnici, navikli smo da se borimo, a eto, pojavilo se čudno
stanje izmeću nas, koje smeta i vama i nama da se koljemo. Mi ćemo se
jednoga dana poklati... A sada treba da ste nam zahvalni što ne vršimo

292

juriše na grad. Zahvalni smo i mi vama što ne pravite ispade iz grada.
Konačno, moram reći da nam je ovako sasvim dobro... Nismo gladni, a
bogami ni žedni. Jedina muka i nas i vas spopada kad se setimo Riđeg
Majsnera. Ako nam se ovde jednoga dana pojavi, biće zlo. Među svojim
ratnicima nemam čoveka koji bi se mogao nositi s njim. Zasad ne
mislimo da dižemo opsadu, a ubuduće, videćemo... Toliko."

Takvim rečima, Rot je odgovorio pismeno, a Šulc je poverio sinu
Otokaru da odgovori, takođe pismeno. I odgovorno je, izgovarajući
glasno svaku reč:

„Dobri naš susede... Dobili smo tvoje pismo i na jedvite jade ga
pročitali, za koje te molimo da ubuduće ne škrabaš, nego da čitko pišeš...
Nekako smo shvatili šta si hteo da kažeš. Istina je da ste vi, Sasi, dobri
ratnici, ali bogami, ni mi, Ripuarci nismo gori, ako se uzme u obzir onaj
poraz koji ste pretrpeli kod tvrđave sacgrofa Arnufa, i koji ćete pretrpeti
ovde, kao i kod Meca... Onaj kod močvare ne pominjemo... Mi smo,
prijatelju, malo ćoškasti, nakrivo nasađeni i slabo marimo za šale kad je u
pitanju sloboda. Ako moramo, spremni smo da nastavimo klanje..."

— Kako lepo sročeno! — uzviknu Jozefina. — Ume go moj Otokar.
Mogao bi on i vladika postati!

— Kako?... Šta? — prenu se Šulc iz dremeža.
— Govori i piši dalje! — podviknu Daun kao da se nalazi usred
divljine. Preplitao je jezikom jer je toga dana više popio.
— E pa — nastavi Otokar pišući dalje — moramo i mi nešto o
Majsneru. Hrabar je, jak i lud... Ali i mi imamo viteza. On je takođe
hrabar i jak... a možda i lud...
— Na koga si to nišanio? — začkilji Daun.
— Na tebe...
— Znači, ja?
— Ti!...
Vitez se namršti:
— I lud... da se borim sa Majsnerom?
— Tako je!...
— Da se boriš, sinko, da se boriš — reče Šulc zaturajući glavu
unatrag.
Daun se zagleda u tavanicu i stade da razmišlja mrdajući usnama:
— Ne!... Ne sećam se da sam pristao da se tučem sa Majsnerom...
Jedino možda pri piću...
— Tako će i biti! — složi se Šulc. — Izaći na dvoboj tom ludaku i
skrati ga!

293

— Da ga skratim?... Trebalo bi razmisliti o tome... Najpre, ja sam
vitez svetoga Grala... Zatim, hoću da se ženim... Imam zaručnicu... I sad,
odjednom, dvoboj!... S kim ono beše?

— Sa Majsnerom.
Jozefina primeti:
— Zaručniku i vitezu svetoga Grala treba poželeti sreću, a ne
nagovarati ga da se tuče s ludacima!... Ja sam protiv!
— Ko tebe pita?! — planu Šulc... Ovde se radi o opstanku!...
— Nađite nekog drugog! — prkosno reče Jozefina. — Ja ovoga
momka ne dam!
Šulc stade da pukće i da koluta očima:
— Ženo, ućuti ako možeš!
— Mogu, ali neću!... A ti, mladi viteže — obrati se Daunu — ne ili
pod Mec. Majsner će te ubiti.
— Mislim da bi najprobitačnije bilo tebe ubiti! — planu Šulc.
— Moja gospođo — otpoče Daun — ipak ću ići i tući se... Volim
svoju zaručnicu i poštujem sveti Gral, ali kad mi neko pomene Majsnera,
kao da me ščepa za gušu... Tući ću se ja s njim...
— Budi bog s nama! — prekrsti se Jozefina. — Oduvek sam mislila
da sa tim vitezima nešto nije u redu!
Šulc se podboči. Brkovi i kosmate veće, žestoko mu se nakostrešiše.
Uzdržavajući gnev, tiho se obrati Otokaru i Francu:
— Sinovi moji!... Izvedite svoju dobru mater i nipošto je ne puštajte
da se ovamo vrati!
— Kuku! — uzviknu Jozefina. — On me tera napolje!
— Sevaj! — dreknu Šulc.
Nešto silom, nešto blagim rečima, sinovi je izvedoše iz odaje.
I jedni i drugi, bili su uvereni da stanje prividnog mira neće
potrajati. Jer, Sasi su krenuli u osvajanje, a Ripuarci da se brane.
Kratkotrajni prekid sukoba, bio je više odlaganje nego smišljena i trajna
odluka. Ipak, takvo stanje se produžavalo. Obe strane, očekivale su
rasplet kod Meca, pa im se nije žurilo da nastavljaju borbu. Osim toga,
postojao je zajednički razlog da budu popustljivi. To je bio Riđi Majsner
koji je i jednima i drugima zagorčavao život. Ako se još doda da je i vino
činilo svoje, onda je jasno da je kod Trira moglo proći i bez daljih bitaka.
Monah Rap je slobodno zalazio među saske ratnike. Neke je
pokrstio, a ostale nagnao na razmišljanje. Govorio je o sreći i blagostanju
posle smrti, u raju, i o mukama u paklu.

294

— Primajte hrišćansku nauku, ljudi! — govorio je. — Osigurajte sebi
ulazak u raj. Bolje vam je da uživate blagodeti, nego da se kao bezbožnici
previjate na đavoljim roguljama i da se kuvate u kazanu!

Ovi razlozi, bili su ubedljivi.
Jednoga zana, monah Rap podviknu:
— Majsneru je došao crni petak!... Našao se vitez koji će ga raskrojiti
na dvoje!... To je naš Daun. On je nepobediv jer je pod zaštitom svetoga
Grala. Kad ga Majsner ugleda, može se desiti da padne i precrkne! Sa
svecima nema šale!
Saski ratnici zažagoriše. Ovakva mogućnost, najviše im je
odgovarala. Najgrlatiji podviknu:
— Toga viteza na rukama ćemo odneti do grada!... Propustićemo
ga! Neka izađe na život, zdravlje i slavu našega vođe Rota!
— Uz njega će poći i stotinak pratilaca — reče monah.
— Samo neka pođu... U dobri čas!...
— Ide pravo na Mec — završi Rap.
Ratnici su gledali za njim ozarenih lica.
Tako je Daun dobio propusnicu za prolazak kroz saski tabor.
Izašao je iz grada i to ne sa namerom da ide prema Mecu, nego da
stigne saske ratnike koji su razorili tvrđavu grofa Sebastijana i zarobili
groficu Gertrudu. Ali, nevolja je bila što se u taj poduhvat uključila i
njegova zaručnica Marija, a uz nju i Lucija.
Daun i Karus, sa ponosom su gledali dve devojke koje su na
konjima stigle do velike kapije, ali se iznenadiše kad one kroz nju
prođoše, ne nameravajući da se vrate u grad.
Daun se obrati Mariji:
— Lepo je što si došla da me ispratiš... i to još na konju... Sad bi
mogla da se vratiš.
— Ni pomena! Idem s tobom!
— Ovo mi se sviđa — reče vitez. — A znaš li da tamo kuda ja idem
može i da se pogine?
— Može, a ne mora — dobaci Lucija.
— Tebe ništa nisam pitao! — obrecnu se Daun, pa podviknu: —
Marija, vraćaj se u grad!... I ti, Lucija!
— Ne! Idemo s vama! — prkosno reče Marija. — Znam da ćeš
najpre pokušati da oslobodiš groficu... Htela bih da joj se nađem, možda
i da je negujem... Ko zna kako će jadnica izgledati posle ropstva!
— To je plemenito i... opasno — zavrte glavom Daun.
— Pored toga — nastavi Marija — sanjala sam da te monah Rap i
jedan svetac vode u nebo...

295

— Pa? — namršti se vitez.
— Koji svetac? — upita Karus.
— Ne znam... Rapa znam, a tog drugog ne poznajem.
— Ne važi! — uzviknu Karus. — Pitanje je da li je to bio svetac. A
opet, ako ga ne znamo, san se neće ispuniti.
— Hvala bogu! — uzdahnu Marija.
— Je li? — priseti se Karus. — Da li si videla da i mene vode u nebo?
— Nisam... Tebe nisam videla...
— Oh!... Kakva sreća! — javnu se Lucija. — Moj momak ostaje na
zemlji... Kako-tako, tek nas dve smo odlučile da pođemo s vama... Ako
vam se šta desi, da vas sahranimo po hrišćanski: krst više glave, a u
grobu, Daunu mač, a mom Karusu toljaga.
— Gle! — ljutnu se štitonoša. — Hoće da me sahrani pre roka!
Marija sa suzama u očima reče:
— Još uvek ne znam da li mi je otac u životu i šta je sa majkom.
Oboje su ostali u Mecu. Možda ću uz put nešto doznati.
— Kako?... Od koga? — začudi se vitez.
— Ne znam — sleže devojka ramenima. — Uzdam se u sreću...
— E pa, da i ja kažem svoju — otpoče Lucija. — Ako naiđemo na
neki manastir i na nekog valjanog monaha, mogli bi nas venčati.
— O! — uzviknu Karus. — Sve to može i bez manastira, monaha i
venčanja!
— To bi ti hteo, sakagija te pojela! — planu Lucija i munu ga
pesnicom u slabinu. — Ako mi se večeras primakneš, odgrišću ti nos!
— Samo probaj! Izdevetaću te tako da će sve da se puši!
— Je li to tvoja ljubav, zelembaću?... Ti bi još i da me izmlatiš?
— Bogme i hoću, ako treba da sačuvam svoj nos!
Devojka se koketno nasmeši:
— Valjda i ja imam nešto da sačuvam!
Karus se ogluši o ovu primedbu, a Daun se glasno nasmeja...

***

Stok i Miler, uzalud su se trudili da pronađu trag od kola i konjskih
kopita. Krstareći desno i levo, uzduž i popreko, ništa slično tragu nisu
našli. Obilazili su močvare, reke, rečice, šume i doline obrasle u paprat i
sitnogoricu... I ništa.

296

Stok se vajkao:
— Svojim smo očima videli petoro kola, gomilu ratnika i tridesetak
robova... Dobro smo sve upamtili, jer smo stražarima ispred nosa
pobegli... Mora biti da je sve to preletelo od Arnufove tvrđave do Meca!...
Miler se nasmeja:
— Još nisam čuo da konji lete, robovi još manje, a o kolima da i ne
govorim! Ništa od toga, prijatelju. Nisu oni preleteli!
Stok se zamisli, počeše se po čupavoj glavi i pljunu:
— Vitez Daun i njegovi ratnici idu za nama uvereni da ćemo naći
trag pljačkaša, a mi se brukamo... Znaš li šta smo mi? Magarci!
— Tako je — složi se Miler. — Naročito ti!
— I ti... I ti, dragi moj! Da si malo mućnuo glavom, mogao bi da se
setiš.
— Ti si verovatno mućkao, pa opet ništa!
Stok kao za sebe otpoče:
— Ona povorka nije stigla dovde. Konji, kola, robovi... Sve to ide
polako, mili... Kao što vidiš, u mojoj glavi sad je sve bistro.
— Trebalo je dva dana da lutamo dok u tvojoj glavi nije postalo
bistro! — dobaci Miler.
Daun je saslušao dva tragača i bez reči dao znak ratnicima da
skrenu konje prema Arnufovoj tvrđavi.
Sutradan, u podne, ugledaše razorene zidove na bedemu, ogorele
grede i pepelišta koja su ostala od kuća i staja. Mrtvi ratnici, seljaci i
građani, koje su Sasi tri meseca ranije pobili, ležali su razbacani po
zgarištu. Iz odela, koja su sunce, kiše i vetrovi pretvorili u istrulele krpe,
belele su se ogolele kosti.
Marija zaplaka.
— Mrtvi... Svi mrtvi... Žalosni ostaci onih koji su nas voleli i štitili... I
deo moga života, ostao je u ovoj pustoši...
— Bog neka se smiluje njihovim dušama i neka im podari pokoj —
prekrsti se Karus.
Vitez i štitonoša sjahaše.
Za njima se povedoše i ostali ratnici, pa i obe devojke. Na četiri
mesta Stok postavi po dva stražara. Ostali ratnici opustiše kolane i, ne
udaljujući se od konja, posedaše po travi.
Ubrzo, ratnici naložiše vatre i počeše da peku meso koje su sirovo
poneli u torbama. Iz šume se pojavi ugljar Hugo. Posrćući stiže do
bivaka.
— Hugo! — viknu Karus.
— Ja sam — prostenja bivši ugljar. — Umirem od gladi...

297

Miler mu se unese u lice:
— Trebalo bi da ti damo otrova, izdajniče! — reče. — Doveo si Sase
do Sebastijanove tvrđave...
Hugu zasuziše oči, a nozdrve mu se raširiše.
— Gospode! Meso!... Zaboravio sam kako izgleda meso... Pa taj
miris...
— Dajte mu malo vina, a posle i mesa — reče Daun. — Sasi su mu
sigurno poturili nož pod gušu... Morao je da ih odvede...
— Da... Morao sam... morao — izmuca Hugo i nanovo nateže
mešinu s vinom. — Sad već neću umreti — nasmeši se.
Dok se meso peklo, bivši ugljar se zavaravao komadom hleba koji
su mu dali.
— Pričaj sve što si doživeo — reče Daun.
Hugo otpoče:
— Bio sam zarobljen. Uhvatili me u blizini Meca.
— Kod Meca?... Šta se tamo događa?
— Zlo... Propast... Svi gladuju... I građani i Sasi... Poslali su ovamo
stotinara Valtera da razori tvrđave grofa Sebastijana, da zarobi groficu i
da donese što više hrane... Majsner je odredio mene da pljačkaše
odvedem najkraćim putem... Odveo sam ih do tvrđave... Posle
obavljenog posla, trebalo je da me ubiju. Išao sam s njima dovde,
pobegao sam i sakrio se između praznih bačvi u Arnufovom podrumu...
A Sasi? Kako to da te nisu uhvatili? — upita Marija.
— Mnogi su bili pijani. U Sebastijanovoj tvrđavi, bilo je vina
napretek. Poneli su koliko su hteli. Celim putem su rikali kao volovi...
Verovatno su me tražili po šumi, a ja sam za to vreme čučao iza bačvi u
podrumu... Slušao sam šta govore... Govorili su da se neće vraćati istim
putem, nego obilazno, oko močvare, s druge strane... Taj put je mnogo
duži, ali sigurniji...
Stok se obrati Mileru:
— Sad vidiš zašto nismo našli trag!...
— Da... Valter se pobojao da ne naleti na neko ga ko bi mu smrsio
konce! — odvrati Miler.
Daun se nasmeši:
— E pa, mi ćemo se vratiti kraćim putem, s ove strane močvare.
Pljačkaše ćemo sačekati na drugom kraju, ili na obali reke... razume se,
ukoliko nam ne izmaknu, jer imaju priličnu prednost.

298

GLAVA DVADESET PETA

U ZNAKU SMRTI

Valter i njegovi pratioci, stigli su pred tvrđavu grofa Sebastijana

osmoga dana. Skriveni u šumi, sačekali su noć. Još tokom dana, odsekli
su jedan bor, skratili mu grane i stablo, kao lestve, pripremili da se uza nj
penju na zid. Za tu svrhu, načinili su i splav da ga prebace preko jarka
ispunjenog vodom. Napad su izvršili oko pola noći. Iznenađeni stražari,
ratnici i grofica, još se nisu ni pribrali, a neprijatelji su bili u tvrđavi. Sasi,
naviknuti na prepade svake vrste, učiniše pokolj. Stotinar Klem i
desetina ratnika hrabro izgiboše boreći se.

Grofica Gertruda, sa gri pratilje, uhvaćena je. Sa vezanim rukama,
žene su izvedene na poljanu ispred tvrđave i gurnute među tridesetak
robova.

Petoro kola i dvadeset konja, Sasi su natovarili vrećama sa hranom
i, hitajući da što pre krenu natrag, spalili tvrđavu.

Saski ratnici i robovi, gledali su kako vatra besni i uništava tvrđavu
grofa Sebastijana.

Grofica se obrati stotinaru Valteru:
— Za vas, Sase, priča se da ste nenadmašni ratnici, hrabri i smeli.
Sad mi se čini da ta medalja ima i drugu stranu. Vi ste obični razbojnici.
Ti si vođa ovoj gomili propalica. Moraš im reći da će ih grof Sebastijan
pohvatati i naterati ih da mu sagrade bolju i veću tvrđavu, a kad je bucu
završili, povešaće ih sve, do poslednjeg... razume se, ako dočekaju živi
kraj ovog odvratnog rata... A tebe i onoga koji te je poslao ovamo, spaliće
na lomači. Tako će svi razbojnici skupa i u isto vreme u pakao, ukoliko se
nekome od vas ne smrkne ranije.
Stotinar iskrivi usta u prezrivi osmeh:
— U pakao ćeš najpre ti! Naređeno mi je da te živu odvedem do
Meca. U tome gradu, nalaze se i grof Sebastijan, kraljica Plektruda i vitez
Rajnhard. Oni i svi ripuarski ratnici gledaće sa zidova kako na polju

299

groficu proždire plamen... Uhvatićemo mi i tvoga brata Karla. On je
nekud zalutao sa malim brojem ratnika... I njega ćemo mi...

— Hoćete, svakako — mirno reče grofica. — Čula sam, priča se,
kako vas je potkusio pored nekakve močvare... Sa sto pedeset ratnika,
uništio je i razjurio pet hiljada saskih razbojnika!

Stotinar Valter preblede i škrgutnu zubima:
— Naređeno mi je da te odvedem živu... Da nije toga, prerezao bih
ti grlo!
— Da, da — zaklima glavom grofica. — Vi ste hrabri, žestoki,
nepobedivi kad treba jurišati na žene, decu i seljake. Već ćete uvideti da
se takva hrabrost ne isplati.
U blizini je stajala gomila robova. Među njima, bili su Stok i Miler.
Oni su u blizini Trira napustili Dauna i krenuli prema Sebastijanovoj
tvrđavi. Tako su i pali u ropstvo.
Stok šapnu:
— Imam nož u nedrima...
— I ja — odvrati Miler.
Valter se pakosno nasmeja:
— Presvetla grofice, uskoro ćemo biti kod Meca. Uz put se
pripremaj da poravnaš račune s bogom!
— O! — uzviknu žena. — Niko ne može da predvidi šta se sve može
dogoditi dok se ne stigne do Meca! Savetujem ti da se i ti pomalo
pripremaš za onaj svet. Znaš kako je... U teškim vremenima živimo.
Ničija glava nije sigurna. Rat je ovo...
— Dosta je bilo pričanja!... Polazimo!...
Tri dana i toliko noći, povorka je milela. Kraj
Arnufove razrušene tvrđave Valter naredi duži odmor. Zanoćili su
na ivici šume.
Dva stražara, dobro su čuvala groficu i njene tri pratilje. Znali su da
im život visi o koncu ako im pažnja popusti. Međutim, četiri stražara,
čuvari robova, digli su jednu mešinu s kola i dobro se počastili vinom.
Stoku i Mileru nije bilo teško da preseku veze na rukama i nestanu
u mraku, kao što ni Hugu nije bilo teško da šmugne u razvaline tvrđave i
sakrije se iza bačvi, u podrumu.
Tek u zoru stražari primetiše da dva roba i ugljar koji ih je vodio
nedostaju. Pri polasku, Valteru nije palo na pamet da broji robove, ali je
primetio da nema Huga. Ratnik nije mnogo mario za njega. Među
robovima, pronašao je trojicu koji su poznavali svaku stopu obilaznog
puta oko močvare.

300