Kolin Mekalou - Antonije i Kleopatra 1 (Biseri boje mesecine)

2 KOLIN MEKALOU ANTONIJE I KLEOPATRA Knjiga 1 Bksgrk bqlg ogsgdkpg Prevela: Žermen Filipović Naslov originala Colleen McCullough ANTONY AND CLEOPATRA

3 Poslednji deo serijala GOSPODARI RIMA Kolin Mekalou Prethodne knjige: PRVI DQVGM RKOA VENAC OD TRAVE FORTUNINI MILJENICI CGZARQVG ŽGPG CEZAR OKTOBARSKI KONJ

4 SPISAK MAPA Antonijev Istok Aleksandrija posle Aleksandrijskog rata Oktavijanov Zapad SAFRŽAL Prvi deo Antonije na Istoku od 41. do 40. godine p. n. e. Drugi deo Oktavijan na Zapadu od 40. do 39. godine p. n. e. Treći deo Pobede i porazi od 39. do 37. godine p. n. e. Rečnik

5 PRVI DEO ANTONIJE NA ISTOKU Od 41. do 40. godine p. n. e.

6 Marko Antonije

7 1. Kvint Delije nije bio ratoboran čovek, a ni ratoboran u borbi. Kad god je bilo moguće, usredsređivao se na ono što je radio najbolje da savetuje svoje nadređene toliko vešto da na kraju poveruju da su zamisli uistinu njihove. Posle Filipa, a u tom sukobu se nije ni istaknuo niti razočarao svoje zapovednike, Delije je odlučio da se takav kakav je pridruţi Marku Antoniju i ode na istok. Nikad i nije postojala mogućnost, razmišljao je Delije, da se opredeli za Rim; tu se u velikim grčevitim borbama uvek moralo privoleti jednoj od skupina ljudi rešenih da nadziru ne, budi pošten, Kvinte Delije! rešenih da vladaju Rimom. Kad su Brut, Kasije i ostali ubili Cezara, svi su pretpostavili da će Cezarovo ime, bogatstvo i doslovce milione klijenata naslediti njegov bliski rođak Marko Antonije. Ali šta je uradio Cezar? Napravio je testament i sve ostavio svom osamnaestogodišnjem pranećaku Gaju Oktaviju! U tom spisu Antonija čak nije ni pomenuo, što je bio udarac od kojeg se Antonije nikad zapravo nije oporavio, toliko je bio siguran da će nastaviti da korača u onim Cezarovim visokim crvenim čizmama. I, što je i ličilo na njega, Antonije nije smislio šta će ukoliko ne bude tako. Najpre ga mladić, koga su sada svi nazivali Oktavijanom, nije brinuo; Antonije je bio muškarac u najboljim godinama, čuveni vojskovođa s velikom strankom u Senatu, dok je Oktavijan bio bolešljivi mladac koga je bilo jednostavno zgaziti kao kakvu bubu. Samo, nije baš tako bilo, a Antonije nije znao kako da se nosi s lukavim dečakom milog lica s umom i mudrošću sedamdesetogodišnjaka. Rim je uglavnom pretpostavljao da je Antonije, ozloglašeni rasipnik kome je Cezarovo bogatstvo bilo očajnički potrebno ne bi li isplatio sopstvene dugove, učestvovao u zaveri da se ubije Cezar, a takvo uverenje je učvršćeno i Antonijevim ponašanjem posle ubistva. Nije ni pokušao da kazni cezaroubice; naprotiv, zaštitio ih je zakonom. Ali Oktavijan, ţarko privrţen Cezaru, postepeno je podrio Antonijev poloţaj i primorao ga da cezaroubice stavi van zakona. A kako je to izveo? Tako što je

8 privukao veliki deo Antonijevih legija na svoju stranu, osvojio narod Rima i ukrao trideset hiljada talenata iz Cezarove ratne blagajne toliko vešto da niko, čak ni Antonije, nije uspeo da dokaţe da je Oktavijan lopov. Kad se Oktavijan dokopao vojnika i novca, Antoniju nije ostavio nikakvu mogućnost do da ga prizna za ravnopravnog učesnika u vlasti. Nakon toga su Brut i Kasije i sami pokušali da se dokopaju vlasti; Antonije i Oktavijan, u mučnom savezništvu, poveli su svoje legije u Makedoniju i kod Filipa se sukobili s Brutovim i Kasijevim snagama. Velika pobeda za Antonija i Oktavijana nije razrešila sporno pitanje ko će na kraju vladati kao prvi čovek Rima, nekrunisani kralj koji se ulaguje svetom prividu da je Rim republika kojom upravljaju gornji dom, Senat, i nekoliko skupština naroda. Zajedno, Senat i narod Rima senatus populusque Romanus, SPQR. Takođe uobičajeno, razmišljao je dalje Delije, pobeda kod Filipa zatekla je Marka Antonija bez odrţive strategije kojom bi Oktavijana izbacio iz jednačine vlasti, jer Antonije je bio neobuzdana sila, pohotan, plah, prek i nimalo dalekovid. Njegova lična privlačnost bila je velika, od one vrste što ljude privlači najmuţevnijim vrlinama: hrabrošću, herkulovskom gradom, vrlo zasluţenim ugledom ljubitelja ţena i s dovoljno mozga da bude značajan govornik u Senatu. Njegove mane hrana, vino i nehajna dareţljivost opravdavane su jer su bile podjednako muţevne. Njegov odgovor na teškoću koju je predstavljao Oktavijan sastojao se u tome da rimski svet podeli između njih dvojice, a mrvice baci Marku Lepidu, prvosvešteniku s velikom strankom u Senatu. Građanski rat, koji je s prekidima trajao šezdeset godina, najzad je do stečaja doveo Rim, čiji je narod i narod Italije stenjao pod bednim prihodima, nestašicom ţita za brašno i sve većim uverenjem da su prvaci koji nad njima imaju vlast i nesposobni i potkupljivi. Ne ţeleći da gleda kako mu se podriva poloţaj narodnog junaka, Antonije je rešio da uzme lavovski deo, a truleţno truplo ostavi onom šakalu Oktavijanu. Pobednici su, dakle, posle Filipa, podelili provincije onako kako je odgovaralo Antoniju, a ne Oktavijanu, koji je nasledio najnezavidnije delove Rim, Italiju i velika ostrva Siciliju, Sardiniju i Korziku, gde se uzgajalo ţito za narode Italije, odavno nesposobne da se sami prehranjuju. Bila je to taktika u skladu s Antonijevom

9 ličnošću, čime se postarao da jedino lice koje Rim i Italija vide bude Oktavijanovo, dok se njegova sopstvena slavna dela počinjena drugde marljivo prepričavaju širom Rima i Italije. Oktavijan da navuče omrazu, a on sam da bude srčani osvajač lovorika daleko od središta uprave. Što se pak tiče Lepida, njemu je pripala druga ţitna provincija Afrika istinska zabit. Ah, ali Marko Antonije je zaista imao lavovski deo! Ne samo provincija, već i legija. Nedostajao mu je jedino novac, koji je očekivao da će izvući iz one večite zlatne koke Istoka. Za sebe je, naravno, uzeo sve tri Galije; mada na Zapadu, bile su sasvim mirne zahvaljujući Cezaru i bogate dovoljno da donesu sredstva za Antonijeve predstojeće pohode. Njegove verne starešine zapovedali su galskim legijama kojih je bilo mnogo; Galija je mogla ţiveti bez njegovog prisustva. Cezar je ubijen tri dana pre no što je trebalo da krene na Istok, gde je nameravao da osvoji basnoslovno bogato i moćno Kraljevstvo Parćana, a zatim osvojeni plen iskoristi da Rim ponovo postavi na noge. Nameravao je da odsustvuje pet godina i u osmišljavanje pohoda uneo svu svoju slavnu pamet. A sad kad je Cezar mrtav, Marko Antonije će biti taj koji će pokoriti Parćane i Rim ponovo postaviti na noge. Antonije je proučio Cezarove zamisli i zaključio da su dokaz briljantnog uma starog momka, ali da ih on sam moţe poboljšati. Jedan od razloga zbog kojih je došao do takvog zaključka bila je priroda skupine ljudi koji su s njim krenuli na Istok; svi do poslednjeg bili su potuljene ulizice i tačno su znali kako da se ophode prema toj najvećoj od svih riba, Marku Antoniju, onako podloţnom hvali, laskanju i čulnom uţivanju. Naţalost, Kvint Delije još nije uspeo da razgovara s Antonijem, iako bi njegov savet bio podjednako laskav, melem za Antonijevo samoljublje. Dok je na razdraţenom i mrzovoljnom konju jahao Egnacijevim drumom, pomodrelih mošnica i bolnih nogu bez oslonca, Kvint Delije je čekao svoju priliku, koja se još nije ukazala kad je Antonije prešao u Aziju i zaustavio se u Nikomediji, prestonici njegove provincije Bitinije. Nekako su svi moćnici i kraljevi-klijenti koje je Rim imao na Istoku naslutili da će se Marko Antonije zaputiti u Nikomediju, pa ih je na desetine pohitalo tamo i zaposelo najbolje krčme ili podiglo

10 raskošne logore na obodu grada. Bilo je lepo mesto u dremeţnom, mirnom zatonu, mesto koje je, mada su to mnogi zaboravili, bilo veoma drago mrtvom Cezaru. I pošto je tako bilo, Nikomedija je i dalje delovala bogato jer ju je Cezar izuzeo od poreza, a Brut i Kasije, ţureći na zapad u Makedoniju, nisu otišli dovoljno daleko na sever da bi je poharali kako su poharali stotinu gradova od Judeje do Trakije. Stoga je palata od ruţičastog i ljubičastog mermera u koju se Antonije uselio mogla legatima poput Delija ponuditi sobičak gde je smestio prtljag i najstarijeg od svojih slugu, oslobođenika Ikara. Završivši s tim, Delije se zaputio da vidi šta se dešava i smisli kako će se na sofi dokopati mesta dovoljno blizu Antoniju da za večerom učestvuje u razgovoru velikog čoveka.

11 Mnogi kraljevi su se gurali po javnim hodnicima, posivelih lica i uznemirenog srca jer su podrţali Bruta i Kasija. Ĉak se i stari kralj Dejotar od Galacije, najstariji po godinama i po trajanju sluţbe, potrudio da dođe praćen dvojicom svojih, pretpostavio je Delije, omiljenih sinova. Antonijev blizak prijatelj Poplikola pokazao mu je Dejotara, ali nakon toga Poplikola je priznao da je izgubljen previše lica, premalo sluţbovanja na Istoku da bi ih prepoznao. Smešeći se skromno, Delije je išao između skupina u raskošnim odeţdama, a oči bi mu zaiskrile pri pogledu na veličinu smaragda ili teţinu zlata na nakićenim glavama. Naravno, dobro je govorio grčki, pa je mogao razgovarati s tim neograničenim vladarima zemalja i naroda, a osmeh mu je bio sve širi pri pomisli da su, uprkos smaragdima i zlatu, svi do poslednjeg tu da ulagivački odaju počast Rimu, svom krajnjem vladaru. Rimu, koji nije imao kralja, čiji su visoki magistrati nosili jednostavnu, purpurom obrubljenu togu i cenili gvozdeni prsten nekih senatora više od gomile zlatnog prstenja; gvozdeni prsten značio je da je čovek koji ga nosi iz rimske porodice čiji su članovi bili na vaţnim poloţajima pet stotina godina. Ta je pomisao naterala sirotog Delija da i bez razmišljanja svoj zlatni senatorski prsten sakrije u nabor toge; nijedan Delije još nije dospeo do konzulata, nijedan Delije nije bio istaknut ni sto, a kamoli petsto godina. Cezar je nosio gvozdeni prsten, ali Antonije nije; Antoniji nisu bili dovoljno stara porodica. A Cezarov gvozdeni prsten pripao je Oktavijanu. Oh, vazduha, vazduha! Trebalo mu je sveţeg vazduha! Palata je bila podignuta oko ogromnog peristila s vodoskokom u sredini naspram duge, plitke vododrţe. Sagrađen je od potpuno belog parskog mermera i ukrašen morskim bićima, tritonima, pliskavicama, a redak po tome što nikad nije bio oslikan da podraţava stvarne boje. Ko god da je izvajao čuvena stvorenja, bio je majstor; Delije, poznavalac lepih umetnosti, zaputio se ka vodoskoku toliko brzo da nije primetio da ga je neko već pretekao i snuţdeno sedeo na širokom obodu. Kad se Delije pribliţio, čovek je podigao glavu; susret se sada nije mogao izbeći. Bio je stranac i to plemenitog roda jer na sebi je imao skupu odeţdu od tkanine obojene tirskim purpurom i vešto protkane zlatnim koncem, a zmijolike, masne crne kovrdţe prekrivala mu je kapica od zlatnih niti. Delije je video dovoljno istočnjaka da bi znao

12 da kovrdţe nisu masne jer su prljave-, istočnjaci su kosu mazali mirisnim mastima. Kraljevski molioci uglavnom su bili Grci čiji su preci vekovima ţiveli na Istoku, ali ovaj čovek je bio pravi azijski meštanin, što je Deliju bilo poznato jer su mnogi slični ovom čoveku ţiveli u Rimu. Ne, nisu bili odeveni u tirski purpur i zlato! Razboriti ljudi kojima su draţe bile domaće tkanine tamnih, jednostavnih boja. I pored toga, izgled je bio prepoznatljiv; čovek koji je sedeo na ivici vodoskoka bio je Jevrejin. „Mogu li ti se pridruţiti?“, upitao je Delije na grčkom smešeći se ljupko. Podjednako ljubak osmeh pojavio se na neznančevom oklembešenom licu; savršeno doteranom rukom okićenom prstenjem dao je znak. „Svakako. Ja sam Irod od Judeje.“ „A ja sam Kvint Delije, rimski legat.“ „Nisam mogao podneti onu guţvu unutra“, rekao je Irod, oborivši debele usne. „Fuj! Neki od tih nezahvalnika nisu se okupali još otkako ih je babica obrisala prljavom krpom.“ „Kazao si Irod. A ispred imena ne stoji ni kralj ni princ?“ „Trebalo bi da stoji! Moj otac je bio Antipater, idumejski princ koji je bio desna ruka jevrejskom kralju Hirkanu. A onda su ga ubile sluge protivnika u borbi za presto. Isuviše su ga voleli Rimljani, uključujući i Cezara. Ali obračunao sam se s njegovim ubicom“, rekao je Irod, čiji je glas odavao zadovoljstvo. „Gledao sam kako umire usred smrdljivih uginulih školjki u Tiru.“ „Gadna smrt za jednog Jevrejina“, kazao je Delije, koji je znao da su Jevrejima školjke zabranjene. Posmatrao je Iroda pomnije, opčinjen ruţnoćom ovog muškarca. Premda im je poreklo bilo sasvim različito, Irod je neobično podsećao na Oktavijanovog bliskog prijatelja Mecenu obojica su ličila na ţabe. Irodove izbuljene oči, međutim, nisu bile plave kao Mecenine, več hladne, ukočene i crne poput opsidijana. „Koliko se sećam“, nastavio je Delije, „čitava juţna Sirija izjasnila se za Kasija.“ „Uključujući Jevreje. A mene lično je zaduţio iako ga Antonijev Rim smatra izdajicom. Dao mi je dozvolu da usmrtim očevog ubicu.“ „Kasije je bio ratnik“, rekao je zamišljeno Delije. „Da je takav bio i Brut, bitka kod Filipa bi se završila drugačije.“ „Ptice cvrkuću da je

13 i Antonijev saradnik bio nesposoban.“ „Ĉudno kako glasno umeju da cvrkuću ptice“, odgovorio je Delije uz osmeh. „Šta te je navelo da se sastaneš s Markom Antonijem, Irode?“ „Jesi li unutra moţda primetio pet aljkavih vrabaca u jatu gizdavih fazana?“ „Ne, ne mogu reći da jesam. Meni svi izgledaju kao gizdavi fazani.“ „Ah, tu su oni, moja petorica sanhedrinskih vrabaca! Ĉuvaju svoju posebnost drţeći se što dalje mogu od ostalih.“ „To tamo unutra znači da su u uglu iza stuba.“ „Tačno“, kazao je Irod, „ali kad se Antonije pojavi, proguraće se napred, kukati i udarati se u grudi.“ „Još mi nisi rekao zašto si ovde.“ „U stvari, najviše zbog petorice vrabaca. Drţim ih na oku kao soko. Nameravaju da se sastanu s trijumvirom Markom Antonijem i svoj slučaj iznesu pred njega.“ „A šta tvrde?“ „Da kujem zaveru protiv punopravnog naslednika i da sam ja, nejevrejin, uspeo da se toliko pribliţim kralju Hirkanu i njegovoj porodici da razmišljaju o meni kao o proscu kćeri kraljice Aleksandre. To je ukratko, jer bi čitava priča trajala godinama.“ Delije se zagledao promućurnim svetlosmeđim očima i zatreptao. „Nejevrejin? Mislio sam da si rekao da si Jevrejin.“ „Ne po Mojsijevom zakonu. Moj otac se oţenio princezom Kiprom od Nabateje. Arabljankom. A pošto Jevreji potomke računaju po majci, deca mog oca nisu Jevreji." „Pa šta onda moţeš da postigneš ovde, Irode?“ „Sve, ako mi dopuste da uradim ono što se mora učiniti. Jevrejima treba čvrsta ruka pitaj svakog Rimljanina koji je bio guverner Sirije otkako je Pompej Magnus Siriju pretvorio u provinciju. Nameravam da budem kralj Jevrejima dopadalo se to njima ili ne. A ja to mogu da uradim. Ukoliko se oţenim hasmonejskom princezom koja je neposredni potomak Jude Makabejca. Naša deca će biti Jevreji, a ja nameravam da imam mnogo dece.“ „Dakle, ovde si da govoriš u svoju odbranu?“, upitao je Delije. „Jesam. Izaslanici Sanhendrina će zahtevati da ja i svi članovi

14 moje porodice budemo izgnani pod pretnjom smrti. Ne usuđuju se da to urade bez dozvole Rima.“ „Nema tu velike razlike kad ste podrţali onog gubitnika Kasija“, rekao je vedro Delije. „Antonije će morati da izabere jednu od dve strane koje su podrţale pogrešnog čoveka.“ „Ali moj otac je podrţao Julija Cezara“, odvratio je Irod. „Moram uveriti Marka Antonija da ću, ukoliko mi bude dopušteno da ţivim u Judeji i unapredim svoj poloţaj, uvek biti na strani Rima. Bio je u Siriji pre nekoliko godina kad je guverner bio Gabinije, pa mora znati koliko su neposlušni Jevreji. No hoće li se setiti da je moj otac pomogao Cezaru?“ „Hmm,“ zapreo je Delije i škiljeći pogledao raznobojne kapljice vode što su prskale iz čeljusti pliskavice. „Zašto bi se Marko Antonije sećao toga kad si donedavno bio Kasijev čovek? A to je, koliko shvatam, bio i tvoj otac pre no što je umro.“ „Nisam osrednji advokat, umem da iznesem svoj slučaj. „Pod uslovom da ti se pruţi prilika." Delije je ustao i pruţio ruku, pa se srdačno rukovao s Irodom. „Svako dobro, Irode od Judeje. Ako budem mogao, pomoći ću ti.“ „Biću ti veoma zahvalan.“ „Gluposti!“, nasmejao se Delije odlazeći. „Sve što imaš na tebi je.“ Marko Antonije je bio neverovatno trezan otkako je krenuo na Istok, ali šezdeset ljudi u njegovoj pratnji očekivali su da će se u Nikomediji opet probuditi razbludni Antonije. To mišljenje delila je i skupina svirača i plesača koji su pohitali iz Vizantiona čuvši da se pojavio u blizini; od Španije do Vavilona, svaki član Saveza dionizijskih zabavljača znao je za ime Marka Antonija. Na opštu nevericu, Antonije je skupinu otpremio s vrećom zlata i ostao trezan, ali mu je na ruţno-lepom licu lebdeo setan, čeţnjiv izraz. „Ne moţe se, Poplikola", rekao je s uzdahom svom najboljem prijatelju. „Jesi li video koliko je moćnika stajalo duţ puta dok smo dolazili? Naguralo se po hodnicima onog časa kad je kućepazitelj otvorio vrata. Svi su ovde da preduhitre Rim i mene. Ne nameravam da to dopustim. Nisam odabrao Istok za svoju oblast da bi me prevarom lišili dobara kojih Istok ima u izobilju. Stoga ću

15 deliti pravdu u ime Rima bistre glave i punog ţeluca.“ Zakikotao se. „O, Lucije, sećaš li se kako je Ciceron bio zgađen kad sam povratio po tvojoj togi na rostri?" Ponovo se nasmejao, pa slegnuo ramenima. „Posao, Antonije, posao!“, rekao je sam sebi. „Pozdravljaju me kao novog Dionisa, ali će ubrzo otkriti da sam zasad strogi stari Saturn.“ Crvenosmede oči, premale i preblizu postavljene za svakog vajara poprsja, zaiskrile su. „Novi Dionis! Bog vina i uţitka moram reći da mi se veoma dopada poređenje. Najviše što su učinili za Cezara bilo je da ga nazovu običnim bogom.“ Poznajući Antonija još iz dečačkih dana, Poplikola nije rekao da smatra kako je samo „bog“ nadmoćnije od „boga ovoga i onoga“; njegov glavni zadatak je bio da se postara da Antonije nastavi da upravlja, pa je ovaj govor pozdravio s olakšanjem. Takav je bio Antonije; umeo je najednom da prestane s pijančenjem ponekad mesecima naročito kad bi mu se probudio osećaj za samoodrţanje. A tako je, očigledno, bilo i sad. I bio je u pravu; najezda moćnika označavala je nevolje kao i naporan rad, te je Antoniju priličilo da ih upozna ponaosob, shvati koji vladari treba da zadrţe svoje prestole, a kojima ih treba oduzeti i prepustiti sposobnijim ljudima. Drugim rečima, koji su vladari najbolji za Rim. Sve to značilo je da se Delije nije mnogo nadao da će ostvariti svoj cilj i u Nikomediji se pribliţiti Antoniju. A tada je Fortuna stupila na pozornicu, što je počelo Antonijevom naredbom da se večera neće sluţiti po podne već kasnije. I kako je posmatrao šezdesetoricu Rimljana koji su ulazili u trpezariju, iz nekog nejasnog razloga Antonijev pogled zadrţao se na Kvintu Deliju. Nešto se na njemu dopadalo velikom čoveku, mada nije bio siguran šta tačno; moţda smirenje koje je Delije unosio, kao melem, čak i u najneprijatnijim razgovorima. „O, Delije!“, zagrmeo je. „Pridruţi se Poplikoli i meni!“ Braća Decidiji Sakse su se nakostrešila, kao i Barbacije i još nekolicina, ali niko nije rekao ni reč kad je oduševljeni Delije zbacio togu na pod i smestio se na lectus medius. Dok je jedan sluga podizao i savijao togu što nije bio lak zadatak drugi je Deliju skinuo cipele i oprao mu noge. Delije nije pogrešio i zauzeo locus consularis; na tom mestu će biti Antonije, a Poplikola će biti u sredini. Sam Delije bio je na kraju sofe, na društveno

16 najnepoţeljnijem poloţaju, ali za Delija kakvo ushićenje! Osećao je kako su sve oči uprte u njega i kako svi razmišljaju čime je zasluţio ovakvu čast. Obrok je bio dobar, mada ne baš rimski previše jagnjetine, bezukusna riba, neobični začini, nepoznati umaci. Bio je tu, međutim, rob s avanom i tučkom za biber, i ako bi Rimljanin zatraţio i dobio malo sveţe samlevenog bibera, sve je bilo jestivo, čak i germanska kuvana junetina. Sluţeno je samijsko vino, premda je bilo veoma razblaţeno; kad je video da Antonije pije razblaţeno vino, i Delije je učinio tako. Najpre nije govorio ništa, ali kad su završena glavna jela i posluţeni slatkiši, Antonije je glasno podrignuo, potapšao se po ravnom trbuhu i zadovoljno uzdahnuo. „Dakle, Delije, šta misliš o velikom nizu kraljeva i prinčeva?“, upitao je ljubazno. „Vrlo neobičan svet, Marko Antonije, pogotovo nekom ko nikad nije bio na Istoku.“ „Neobičan? I jesu neobični! Lukavi kao slivnički pacovi, s više lica od Janusa, i s bodeţima toliko oštrim da ne osetiš kad ti se zabodu između rebara. Ĉudno što su podrţali Bruta i Kasija a ne mene.“ „Nije toliko čudno“, rekao je Poplikola, koji je voleo slatkiše i srkao je kašu od susamovih semenki i meda. „Napravili su istu grešku sa Cezarom podrţali su Pompeja Magnusa. Ti si učestvovao u pohodima na Zapadu, baš kao Cezar. Nisu znali za tvoju hrabrost. Brut im nije značio ništa, ali za njih je Gaja Kasija okruţivala izvesna čarolija. Izbegao je smrt s Krasom kod Kare, a zatim izuzetno dobro upravljao Sirijom kao zreo tridesetogodišnjak. Kasije je bio deo legendi." „Slaţem se“, kazao je Delije. „Njihov svet ograničen je na istočni deo Našeg mora. Šta se događa u Španijama i Galijama u zapadnom delu, ovde je nepoznanica.“ „Tačno.“ Antonije je iskrivio lice pogledavši slatkiše na niskom stolu ispred sofe. „Poplikola, umij se! Ne znam kako moţeš da svariš ovu medenu kašu.“ Poplikola se izmigoljio ka kraju sofe dok je Antonije gledao Delija s izrazom koji je govorio da razume mnogo toga što se Delije trudio da prikrije: nemaštinu, poloţaj novog čoveka, hvalisavo častoljublje. „Je li ti se dopao neki od slivničkih pacova, Delije?“

17 „Jedan, Marko Antonije. Jevrejin po imenu Irod.“ „Ah! Ruţa između pet korova.“ „Njegovo poređenje bilo je s pticama soko među pet vrabaca." Antonije se nasmejao dubokim, grlenim smehom. „Pored Dejotara, Ariobarzana i Farnaka, verovatno neću imati mnogo vremena za šestoricu svadljivih Jevreja. No nije čudo što petorica korova mrzi našu ruţu Iroda.“ „Zašto?“, upitao je Delije s izrazom divljenja i zanimanja. „Za početak, zbog obeleţja. Jevreji se ne kite zlatom i tirskim purpurom to je protivno njihovim zakonima. Nema kraljevskih povlastica ni prikaza, a njihovo zlato odlazi u Veliki hram u ime svih ljudi. Kras je opljačkao dve hiljade talenata zlata iz Velikog hrama pre no što je krenuo u osvajanje Kraljevstva Parćana. Jevreji su ga prokleli i umro je sramotno. Zatim je stigao Pompej Magnus i traţio zlato, za njim Cezar, pa Kasije. Nadaju se da neću i ja traţiti zlato, ali znaju da hoću. Kao Cezar, i ja ću im traţiti onoliko koliko je traţio Kasije.“ Delije je nabrao čelo. „Ja ne... ah...“ „Cezar je traţio onoliko koliko su dali Magnusu.“ „O, shvatam! Izvinjavam se zbog svog neznanja." „Svi smo mi ovde da učimo, Kvinte Delije, a čini mi se da ti učiš brzo. Dakle, pričaj mi o ovim Jevrejima. Šta ţeli korov, a šta ruţa Irod?“ „Korov ţeli da se Irod izgna pod pretnjom smrti“, rekao je Delije ne poredeći ih više s pticama. Ako se Antoniju više dopada sopstveno poređenje, onda će se više dopadati i Deliju. „Irod ţeli rimski ukaz kojim mu se dozvoljava da slobodno ţivi u Judeji.“ „A od koga će Rim imati više koristi?“ „Od Iroda“, odgovorio je bez oklevanja Delije. „Moţda nije Jevrejin po njihovim propisima, ali ţeli da im bude vladar i da se oţeni nekom princezom čiste krvi. Ako u tome uspe, mislim da će Rim imati odanog saveznika.“ „Delije, Delije! Ne smatraš valjda da je Irod odan?“ Lice nalik faunovom razvuklo se u nestašan osmeh. „Jeste kad je posredi njegova korist. A pošto zna da ga ljudi kojima ţeli da vlada mrze toliko da bi ga ubili ako im se pruţi i najmanja prilika, od Rima će uvek imati više koristi nego od njih. Dok mu je Rim saveznik, ništa mu ne moţe nauditi osim otrova ili zasede, a mislim

18 da ne jede i ne pije ništa što nije temeljno okušano niti da putuje van zemlje bez telohranitelja koji nisu Jevreji, a koje plaća izuzetno dobro.“ „Hvala ti, Delije!“ Poplikola se ubacio između njih. „Rešena jedna teškoća, je li, Antonije?" „Uz Delijevu pomoć da. Kućepazitelju, izađi!“, zagrmeo je Antonije. „Gde je Lucilije? Treba mi Lucilije!“ Narednog jutra su petorica članova jevrejskog Sanhendrina bili prvi na spisku molilaca koje je prozvao glasnik Marka Antonija. Antonije je na sebi imao purpurom obrubljenu togu, a u rukama jednostavnu palicu od slonovače koja je obeleţavala njegov visoki imperijum; izgledao je upečatljivo. Pored njega je bio njegov voljeni pisar Lucilije, koji je nekad pripadao Brutu. Dvadeset četvorica liktora u jarkocrvenim tunikama stajali su oko njegove kurulske stolice od slonovače i drţali sveţnjeve pruća s umetnutim sekirama oslonjene na pod između stopala. Nalazili su se na postolju, uzdignuti iznad okupljenih ljudi. Vođa Sanhendrina započeo je besedu na tečnom grčkom, ali govorio je toliko kitnjasto i uvijeno da mu je trebalo mnogo vremena da kaţe ko su njih petorica i zašto su izaslani da se sretnu s trijumvirom Markom Antonijem. „O umukni!“, prasnuo je Antonije bez upozorenja. „Umukni i idi kući!“ Zgrabio je svitak od Lucilija, razmotao ga i njime zamahnuo ljutito. „Ovaj spis je nađen u spisima Gaja Kasija posle bitke kod Filipa. U njemu piše da su jedino Antipater, tadašnji savetnik takozvanog kralja Hirkana, i njegovi sinovi Fasael i Irod uspeli da prikupe nešto zlata za Kasijeve ciljeve. Jevreji nisu doprineli ništa izuzev kupe otrova za Antipatera. Na stranu činjenica da je zlato namenjeno pogrešnom cilju, jasno mi je da Jevreji daleko više vole zlato nego Rim. Kad ja stignem u Judeju, šta će biti drugačije? Pa ništa! U ovom čoveku Irodu vidim nekog ko je spreman da Rimu plati danak i poreze koji, da podsetim sve vas, odlaze na očuvanje mira i dobrostanja u vašim kraljevstvima! Kad ste dali Kasiju, naprosto ste dali sredstva za njegovu vojsku i

19 brodovlje! Kasije je bio svetogrdna izdajica i uzeo je ono što po pravu pripada Rimu! Ah, drhtiš li ti to, Dejotare? I treba da drhtiš!“ Zaboravio sam, pomislio je Delije slušajući ovo, koliko jetko ume da govori. Koristi Jevreje kako bi im svima dao do znanja da neće biti milostiv. Antonije se opet usredsredio na zahtev izaslanika Sanhendrina. „U ime Senata i naroda Rima, ovim naređujem da Irod, njegov brat Fasael i svi članovi njegove porodice mogu slobodno ţiveti u svim rimskim zemljama, pa i u Judeji. Hirkana ne mogu sprečiti da sebe naziva kraljem svog naroda, ali u očima Rima on nije ništa više i ništa manje do etnarh. Judeja više nije jedinstvena zemlja. Sastoji se od pet malih oblasti u juţnoj Siriji a i dalje će se sastojati od pet malih oblasti. Hirkan moţe dobiti Jerusalim, Gazaru i Jerihon. Antipaterov sin Fasael biće tetrarh Sefore. Antipaterov sin Irod biće tetrarh Amata. I upozoravam vas! Ako bude bilo kakve nevolje u juţnoj Siriji, Jevreje ću smrskati kao ljuske jaja!“ Uspeo sam, uspeo sam!, uzvikivao je Delije u sebi, sav radostan. Antonije je poslušao mene! Irod je bio pored vodoskoka, ali nije baš pucao od sreće kako je Delije očekivao. Lice mu je bilo ukočeno i bledo šta ga muči? Šta bi moglo biti posredi? Došao je kao siromašni bezemljaš, otići će kao tetrarh. „Zar nisi zadovoljan?“, upitao je Delije. „Uspeo si, Irode, a da nisi ni morao da izneseš svoj slučaj.“ „Zašto je Antonije morao da uzdigne i mog brata?“, upitao je oštro Irod, ali je govorio kao da se obraća nekom ko nije prisutan. „Izjednačio nas je! Kako se mogu oţeniti Marijamnom kad mi je Fasael ne samo jednak po poloţaju, već i stariji brat? Sada će se njome oţeniti Fasael!“ „De, de“, rekao je blago Delije. „To sve pripada budućnosti, Irode. Zasad prihvati Antonijev sud kao više od onog čemu si se nadao. Stavio se na tvoju stranu petorici vrabaca upravo su podrezana krila.“ „Da, da, uviđam sve to, Delije, ali ovaj Marko Antonije je pametan! Ţeli ono što ţele svi dalekovidi Rimljani ravnoteţu. A

20 izjednačiti me s Hirkanom nije dovoljno za Rim. Fasael i ja u jednom loncu, Hirkan u drugom. O, Marko Antonije, zaista si pametan! Cezar je bio briljantan, a ti bi trebalo da budeš budala. Sad zatičem još jednog Cezara.“ Dok je posmatrao kako Irod odlazi teškim korakom, Delije je brzo razmišljao. Između onog kratkog razgovora za večerom i današnjeg prijema, Marko Antonije se malo raspitao. Zato je zvao Lucilija! Kakve su varalice njih dvojica, on i Oktavijan! Spalili su sve Brutove i Kasijeve spise! Ali kao i Irod, i ja sam Antonija smatrao obrazovanom budalom. No on to nije, nije!, razmišljao je zaprepašćeno Delije. Lukav je i pametan. Staviće šape na sve na Istoku, uzdignuti jednog čoveka, uništiti drugog, dok klijentska kraljevstva i satrapije ne budu pripadali samo njemu. Ne Rimu. Njemu. Oktavijana je poslao u Rim i na zadatak toliko zamašan da će skršiti slabog i bolešljivog mladića, a ukoliko Oktavijan ne bude skršen, Antonije će biti spreman.

21 2 Kad je Antonije napustio prestonicu Bitinije, svi moćnici, izuzev Iroda i petorice članova Sanhendrina, krenuli su za njim i dalje pokazujući odanost novim vladarima Rima, i dalje tvrdeći da su ih Brut i Kasije obmanuli, lagali ih, naterali ih avaj, avaj, avaj, primorali ih! Nemajući mnogo razumevanja za istočnjački plač i kuknjavu, Antonije nije postupio kao Pompej Veliki, Cezar i ostali nije najvaţnije među njima pozvao na večeru niti da putuju u njegovom društvu. Ne, Marko Antonije se pretvarao da ti kraljevski pratioci i ne postoje čitavim putem od Nikomedije do Ankire, jedinog iole značajnijeg grada u Galaciji. Tu je, među valovitim travnatim prostranstvima najboljeg tla za ispašu istočno od Galije, silom prilika morao da se useli u Dejotarovu palatu i potrudi se da bude ljubazan. Od ta četiri dana tri su bila previše, ali za to vreme je Antonije obavestio Dejotara da će zadrţati svoje kraljevstvo zasad. Dejotar Filadelg, njegov drugi miljenik među sinovima, dobio je nepristupačnu planinsku oblast Paflagoniju (koja nikom nije bila od koristi), dok njegov omiljeni sin Kastor nije dobio ništa, a ono što bi stari kralj trebalo da zaključi iz toga sada je već bilo iznad njegovih sve slabijih umnih sposobnosti. Svi Rimljani s Antonijem shvatili su to kao znak da će u Galaciji na kraju nastupiti korenite promene, a da one neće ići naruku nijednom od Dejotarovih sinova. Antonije je o Galaciji razgovarao s pisarom starog kralja, galaćanskim plemićem zvanim Aminta, mladićem dobro obrazovanim, delotvornim i oštrovidim. „Barem smo se“, rekao je veselo Antonije kad je rimska povorka krenula u Kapadokiju, „rešili brojnih prišipetlji! Onaj zaneti bezumnik Kastor čak je sa sobom poveo čoveka koji mu seče nokte na nogama. Neverovatno da ratnik kakav je Dejotar izrodi takvog ţenskaća." Obraćao se Deliju, koji je sada jahao na lakonogoj riđoj kobili, a svog mrzovoljnog konjića dao Ikaru, dotad osuđenom na pešačenje. „Izgubio si i Farnaka i njegovu svitu“, kazao je Delije. „Tja! Taj nije trebalo ni da dolazi.“ Antonije je prezrivo iskrivio

22 usne. „Njegov otac je bio bolji čovek, a njegov deda još bolji.“ „Misliš Mitridat Veliki?" „Zar ima neki drugi? To je, Delije, bio čovek koji umalo nije pobedio Rim. Neverovatan.“ „Pompej Magnus ga je lako pobedio.“ „Koješta! Lukul ga je porazio. Pompej Magnus je samo poţnjeo plodove Lukulovog truda. Imao je običaj da to čini i tako je činio Magnus. No taština mu je na kraju došla glave. Počeo je verovati u priče o sebi. Dopadao mu se svako, Rimljanin ili ne, ko je mislio da on, Magnus, moţe poraziti Cezara!“ „Ti si, Antonije, bez teškoća mogao poraziti Cezara", rekao je Delije bez iole dodvoravanja u glasu. „Ja? Nisam i da su se svi bogovi borili na mojoj strani! Cezar je bio bez premca i to reći nije sramota. Bio je zapovednik u više od pedeset bitaka i nikad nije izgubio nijednu. Oh, pobedio bih Magnusa da je još ţiv ili Lukula ili čak Gaja Marija. Ali Cezara? On bi pobedio i Aleksandra Velikog.“ Glas, iznenađujuće visok za tako krupnog muškarca, nije odavao nimalo srdţbe. A ni griţu savesti, pomislio je Delije. Antonije je sasvim usvojio grčki stav pošto ni prst nije podigao na Cezara, noću mu je miran san. Kovati zavere i spletkariti nije zločin čak i kad je zahvaljujući zaverama i spletkama počinjen zločin. Uz ţivahne pesme koje su pevali u pokretu, dve legije i znatna konjica u Antonijevoj pratnji ušle su u oblast gudura uz veliku crvenu reku Halis, u zemlju što je lepotom nadmašivala rimsku maštu, toliko su raskošne i crvene bile stene, toliko izuvijane površine litica i grebena. Plodna ravnica pruţala se s obe strane široke reke što je tekla lagano jer se snegovi s visova još nisu otopili. To je i bio razlog što je Antonije u Siriju išao kopnenim putem; zimi je morem bilo opasno putovati, a Antonije je više voleo da ostane uz svoje ljude dok ne bude siguran da ga vole više nego Kasija, kome su nekad pripadali. Bilo je hladno, ali oštra hladnoća se osećala jedino kad bi dunuo vetar, a u dnu gudura vetra je bilo malo. Uprkos njenoj boji, vodu su mogli piti i ljudi i konji; središnja Anadolija nije bila gusto nastanjena. Eusebija Mazaka se nalazila u podnoţju velikog vulkana Argeja, belog od snega, jer nije se pamtilo da je ikad izbacio lavu. Plavi grad, mali i osiromašen; svi su ga pljačkali odvajkada jer su njegovi

23 kraljevi bili slabi i isuviše škrti da bi drţali vojsku. Upravo tu je Antonije počeo shvatati koliko će teško biti da se na Istoku iscedi još kakvo zlato i blago; Brut i Kasije su poharali sve što je propustio kralj Mitridat Veliki. Ta ga je spoznaja sneveselila i uputila, u društvu Poplikole, braće Decidija Saksa i Delija, da ispita svešteničko kraljevstvo boginje Ma u Komani, nedaleko od Eusebije Mazake. Neka se izlapeli kralj Kapadokije i njegov neverovatno nesposobni sin kuvaju u svojoj ogoljenoj palati! Moţda će u Komani naći hrpu zlata ispod naizgled beznačajne kamene ploče sveštenici su kraIjeve napuštali zarad mrtvih kad je posredi zaštita njihovog novca. Ma je bila ovaploćenje Kubabe Kibele, Velike majke zemlje koja je vladala svim bogovima, muškim i ţenskim, kad je čovečanstvo naučilo da priča o svojoj istoriji oko logorskih vatri. S vremenom je izgubila svoju moć izuzev na mestima kao što su dve Komane, jedna tu u Kapadokiji, a druga na severu u Pontu, te u Pesinuntu, nedaleko od mesta gde je Aleksandar Veliki mačem presekao Gordijev čvor. Svakim od ova tri svetilišta upravljalo se kao nezavisnim kraljevstvom čiji je kralj takođe bio prvosveštenik, i svako se nalazilo u okviru prirodnih granica poput pontskih trešanja u zdeli. Odbacivši s prezirom pratnju vojnika, Antonije, njegova četiri prijatelja i brojne sluge ujahali su u privlačno seoce Kapadokijsku Komanu, s odobravanjem primećujući skupe nastambe, vrtove u kojima se naslućivalo da će predstojećeg proleća obilovati cvećem, upečatljivi hram boginje Ma što se uzdizao na vrhu brdašca, okruţen zabranom breza, s drvoredom jablana uz popločani drum koji je vodio pravo do ovozemaljskog doma boginje Ma. S jedne strane videla se palata; kao i hram, i njeni dorski stubovi bili su plavi s jarkocrvenim postoljima i kapitelima; zidovi iza njih bili su mnogo tamnije plave boje, a krov od šindre oivičen pozlatom. Jedan mladić od svojih osamnaestak godina čekao ih je ispred palate, odeven u slojeve zelene gaze i s okruglom zlatnom kapom na obrijanoj glavi. „Marko Antonije“, kazao je Antonije skliznuvši sa svog javnog konja, prošaranog sivim pegama, pa uzde dobacio jednom od trojice slugu koje je poveo sa sobom. „Dobro došao, gospodaru Antonije“, odvratio je mladić

24 poklonivši se duboko. „Dovoljno je samo Antonije. Mi u Rimu nemamo gospodare. Kako se ti zoveš, postriţeniče?“ „Arhelaj Sisen. Ja sam sveštenik-kralj boginje Ma.“ „Malo si premlad za kralja, zar ne?“ „Bolje biti premlad nego prestar, Marko Antonije. Uđi u moj dom.“ Poseta je počela opreznim usmenim mačevanjem u kojem se kralj Arhelaj Sisen, čak mlađi od Oktavijana, pokazao kao ravan Antoniju, koga je dobroćudnost navela da se divi majstoru veštine. Rado bi, u stvari, podnosio i Oktavijana da Oktavijan nije bio Cezarov naslednik. No premda su zgrade bile lepe i krajolik sasvim dobar da ugodi rimskom srcu, jedan sat na vodenom časovniku pruţio je dovoljno vremena da se sazna da je bogatstvo, ma kakvo da je nekad postojalo u kraljevstvu boginje Ma u Komani nestalo. Očekujući da treba prejahati svega pedeset milja što su ih delile od kapadokijske prestonice, Antonijevi prijatelji su bili sasvim spremni da krenu u zoru narednog dana, pridruţe se legijama i nastave marš. „Bi li te uvredilo ako nam se na večeri pridruţi moja majka?“, upitao je sveštenik-kralj s poštovanjem. „I moja mlađa braća?“ „Što nas je više, to je veselije", odgovorio je Antonije učtivo. Već je dobio odgovore na nekoliko spornih pitanja, ali razborito će biti da lično vidi iz kakve porodice se izrodio ovaj oštroumni, prerano sazreli i neustrašivi momak. Arhelaj Sisen i njegova braća bili su lepa trojka, brzog uma, temeljnog poznavanja grčke knjiţevnosti i filozofije, a čak su imali i površno znanje matematike. Ništa od svega toga nije bilo vaţno onog časa kad je u prostoriju ušla Glafira. Kao i sve sledbenice Velike majke, i ona je boginji počela sluţiti kao trinaestogodišnjakinja, ali ne da, kao ostale polno sazrele device koje su pristupile te godine, raširi svoju prostirku u hramu i svoje devičanstvo ponudi prvom kome se dopadne. Glafira je bila iz kraljevske kuće i svog para je birala gde je htela. Za oko joj je zapao rimski senator koji je bio u poseti i začeo Arhelaja Sisena i ne znajući da je to učinio; imala je četrnaest godina kad je rodila

25 dečaka. Sledećeg sina rodila je s kraljem Olbe, potomkom strelca Teukera, koji se borio sa svojim bratom Ajantom pod Trojom; otac trećeg bio je zgodni nikogović koji je vodio zapregu volova pri karavanu iz Medije. Glafira je posle toga pritegla pojas i svu svoju snagu posvetila vaspitanju sinova. Sada je imala trideset četiri godine, a izgledala je kao da joj je dvadeset četiri. Poplikola se pitao šta ju je navelo da se pojavi na večeri kad je počasni gost bio poznati ljubavnik, ali je Glafira vrlo dobro znala zašto to čini. Pohota nije bila razlog; ona koja je pripadala Velikoj majci odavno se odrekla pohote kao nečeg sramotnog. Ne, za svoje sinove je ţelela više od malenog svešteničkog kraljevstva! Htela je da dobije što veći deo Anadolije, a ukoliko je Marko Antonije onakav kakav se govorka da jeste, onda je on njena prilika. Antonije je čujno uzdahnuo kakva lepotica! Visoka i vitka, dugih nogu i veličanstvenih grudi, lica koje se moţe nadmetati s Jelenom Trojanskom sočnih crvenih usana, koţe besprekorne poput latice ruţe, sjajnih plavih očiju obrubljenih gustim tamnim trepavicama, sasvim ravne plave kose što joj je padala niz leđa kao tabla iskovanog pozlaćenog srebra. Nije nosila nikakav nakit, verovatno jer ga i nema. Plava haljina, sašivena na grčki način, bila je od obične vune. Poplikola i Delije su sa sofe odgurnuti toliko brzo da su jedva uspeli da se dočekaju na noge; krupna šaka već je tapšala mesto na kojem su leţali. „Ovde, sa mnom, ti zanosno stvorenje! Kako ti je ime?“ „Glafira“, rekla je zbacujući pustene papuče, pa sačekala da joj sluga nazuje tople kratke čarape. Zatim se zavalila na sofu, ali dovoljno daleko da Antonije ne moţe da je zagrli što je, po svemu sudeći, ţeleo da uradi. Glasine o tome da nije neţan ljubavnik očigledno su tačne ako je suditi po njegovom pozdravu. Zanosno stvorenje, zaista! Za ţene smatra da su pogodnosti, ali ja se, rešila je Glafira, moram potruditi da postanem pogodnija pogodnost od njegovog konja, pisara ili noćne posude. A ako me oplodi, boginji ću prineti ţrtvu u ţelji da dobijem devojčicu. Antonijeva kćerka bi se mogla udati za kralja Parćana kakav savez! Dobro je što smo naučene da usminama sisamo bolje nego što fellatrix ume usnama! Od njega ću napraviti roba.

26 I tako je Antonije ostatak zime proveo u Komani, a kad je početkom marta najzad krenuo put Kilikije i Tarsa, Glafiru je poveo sa sobom. Njegovih deset hiljada pešaka nije imalo ništa protiv ovog neočekivanog dopusta; Kapadokija je bila zemlja ţena čiji su muţevi pobijeni na nekom bojištu ili odvedeni u roblje. Kako su ovi legionari podjednako uspešno obrađivali zemlju kao što su i vojevali, uţivali su u ovom prekidu putovanja. Prvobitno ih je Cezar unovačio s one strane reke Pada u Italskoj Galiji, a izuzev što se nalazila na većoj nadmorskoj visini, Kapadokija se nije mnogo razlikovala kad je posredi poljoprivreda ili ispaša. Za sobom su ostavili nekoliko hiljada polurimljana u matericama, valjano pripremljenu i zasađenu zemlju i hiljade zahvalnih ţena. Spuštali su se dobrim rimskim drumom između dva visoka grebena, sišli u ogromne mirisne šume bora, ariša, smreke i jele, praćeni neprestanim hukom reke, dok na prevoju zvanom Kilikijska vrata drum nije postao toliko strm da su njime morali ići na rastojanju od pet koraka. Silazak saće himetskog meda; da su se uspinjali, mirisni vazduh bio bi nagrđen sočnim latinskim prostotama. Kako se sneg sada brzo topio, gornji tok reke Kidno ključao je i vreo kao ogroman zapenušani kazan, ali nakon Kilikijskih vrata drum je postao pristupačniji, a noći toplije. Spuštali su se ubrzano ka obali Našeg mora. Tars, koji je leţao na Kidnu, dvadesetak milja od obale, izazvao je zaprepašćenje. Kao i Atina, Efes, Pergam i Antiohija, bio je to grad koji su rimski plemići upoznali zadrţavajući se u njemu makar i kratko. Dragulj od mesta, izuzetno bogat. No više to nije bio. Kasije je Tarsu nametnuo toliko visoku kaznu da su Taršani, pretopivši svaki zlatni i srebrni umetnički predmet, ma koliko da je vredan, bili primorani da ţitelje postepeno prodaju u roblje, počev od onih najniţeg roda pa neumoljivo ka višem. Kad je Kasiju napokon dosadilo da čeka i pošto je isplovio s petsto talenata zlata koliko je Tars dotad uspeo da prikupi, od petsto hiljada slobodnih ljudi preostalo je svega nekoliko hiljada. I to ne da uţivaju u svom bogatstvu; ono je nepovratno izgubljeno. „Svih mi bogova, mrzim Kasija!“, uzviknuo je Antonije, sad još dalje od bogatstva koje je očekivao. „Ako je ovo uradio Tarsu, šta li je tek u Siriji?“

27 „Razveseli se, Antonije“, rekao je Delije. „Nije sve izgubljeno.“ Sada je zamenio Poplikolu na mestu glavnog izvora obaveštenja, upravo kao što je i ţeleo. Neka se Poplikola raduje što je Antonijev blizak prijatelj! On, Kvint Delije, sasvim je bio zadovoljan da bude čovek čiji savet Antonije ceni, a u ovom mračnom času imao je koristan savet. „Tars je veliki grad, središte čitave kilikijske trgovine, ali kad se Kasije pojavio, čitava Ravničarska Kilikija drţala se daleko od Tarsa. Ravničarska Kilikija je bogata i plodna, ali nijedan rimski guverner nikad nije uspeo da joj nametne poreze. Oblašću vladaju arabljanski razbojnici i otpadnici koji dobijaju mnogo više nego što je Kasije ikad dobio. Zašto ne pošalješ svoje vojnike u Ravničarsku Kilikiju i vidiš šta se moţe naći? Ti moţeš da ostaneš ovde, a za zapovednika postavi Barbacija.“ Dobar savet Antonije je to znao. Daleko je bolje da natera Kilikijce da snose troškove snabdevanja njegove vojske nego siroti Tars, pogotovo ako postoje razbojnička uporišta koja se mogu poharati. „Razborit savet, koji nameravam da poslušam“, kazao je Antonije, „ali to neće biti ni pribliţno dovoljno. Napokon shvatam zašto je Cezar bio čvrsto rešen da pokori Parćane s ove strane Mesopotamije zapravo nema pravog bogatstva. O proklet da je Oktavijan! On je ukrao Cezarovu ratnu blagajnu, mali crv! Dok sam bio u Bitiniji, u svim pismima iz Italije pisalo je da umire u Brundiziju, da neće izdrţati ni deset milja na Apijevom drumu. A šta pišu oni kod kuće ovamo u Tars? Pa, da je kašljao i grcao čitavim putem do Rima, gde laska predstavnicima legija. Oduzima javno zemljište u svim mestima koja su podrţavala Bruta i Kasija kad se ne presavija preko bureta i nudi guzicu majmunima poput Agripe!“ Skreni mu misli s Oktavijana, pomislio je Delije, inače će zaboraviti na trezvenost i zatraţiti nerazblaţeno vino. Ona lukava kuja Glafira ne pomaţe isuviše radi u korist svojih sinova. Stoga je Delije coknuo jezikom izraţavajući saosećanje, pa Antonija lagano naveo na razgovor o tome gde se na poharanom Istoku moţe doći do novca. „Parćani nisu jedina prilika, Antonije.“ „Antiohija? Tir, Sidon? Kasije je prvi stigao do njih.“ „Jeste, ali nije stigao do Egipta.“ Delije je reč „Egipat“ izustio kao

28 da mu med klizi s usana. „Egipat moţe da kupi i proda Rim to zna svako ko je čuo priče Marka Krasa. Kasije je krenuo u napad na Egipat kad ga je Brut pozvao u Sard. Uzeo je Alijenove četiri egipatske legije, da, ali avaj, u Siriji. Kraljica Kleopatra zbog toga ne moţe biti okrivljena, ali pomoć nije poslala ni tebi ni Oktavijanu. Mislim da se njen nerad moţe protumačiti kao čin vredan kazne od deset hiljada talenata.“ Antonije je zastenjao. „Ha! Sanjariš, Delije." „Ne, sasvim sigurno ne! Egipat je basnoslovno bogat.“ Napola slušajući, Antonije je proučavao pismo svoje ratoborne ţene Fulvije. U njemu se ţalila na Oktavijanove podmuklosti i otvoreno i slikovito opisivala neizvesnost Oktavijanovog poloţaja. Sada je, pisala je svojom rukom, vreme da se Italija i Rim podignu protiv njega! I Lucije je tako mislio: Lucije je počeo da novači legije. Koješta, pomislio je Antonije, koji je svog brata Lucija poznavao isuviše dobro da bi ga smatrao sposobnim da razmesti deset kuglica na računaljci. Lucije da predvodi pobunu? Ne, on samo novači ljude za svog brata Marka. Svi znaju da je Lucije ove godine konzul, ali njegov kolega je Vatija, koji će voditi glavnu reč. O ţene! Zašto se Fulvija ne posveti vaspitanju svoje dece? Potomstvo koje je izrodila Klodiju odraslo je i nisu joj više briga, ali i dalje ima Kurionovog sina kao i dvojicu njegovih, Antonijevih, sinova. Antonije je sada, naravno, znao da će pohod na Parćane morati odloţiti za najmanje godinu dana. Pohod nije onemogućila samo oskudica novca već i potreba da Oktavijana drţi na oku. Njegovi najsposobniji zapovednici Polion, Kalen i odani stari Ventidije morali su biti raspoređeni na Zapadu s najvećim delom njegovih legija kako bi pazili na Oktavijana. A on mu je napisao pismo moleći ga da upotrebi svoj uticaj da zauzda Seksta Pompeja, koji je harao na moru i krao rimsko ţito kao običan gusar. Trpeti Seksta Pompeja nije bio deo njihovog dogovora, Oktavijan se ţalio zar se Marko Antonije ne seća kako su njih dvojica seli posle Filipa da raspodele duţnosti trojice trijumvira? Sećam se zaista, pomislio je smrknuto Antonije. Nakon što sam odneo pobedu kod Filipa, shvatio sam vrlo jasno da nigde na Zapadu ne mogu steći dovoljnu slavu da zasenim Cezara. Da bih nadmašio Cezara, moraću da skršim Parćane. Fulvijin svitak pao je na sto i savio se. „Veruješ li zaista da Egipat

29 moţe dati toliko novca?“, upitao je pogledavši Delija. „Naravno!“, rekao je zdušno Delije. „Razmisli, Antonije! Zlato iz Nubije, biser iz Taprobane, drago kamenje iz Arabljanskog zaliva, slonovaća sa Afričkog roga, začini iz Indije i Etiopije, isključivo pravo na papir u čitavom svetu i više ţita nego što ima ljudi koji ga mogu pojesti. Egipatski drţavni prihod godišnje iznosi šest hiljada talenata zlata, a vladarov lični prihod još šest hiljada!“ „Uradio si domaći zadatak“, kazao je Antonije uz osmeh. „Radije nego što sam to ikad činio kao učenik.“ Antonije je ustao i prišao prozoru koji je gledao preko agore na mesto gde su, između drveća, jarboli broda parali nebo bez oblačka. Nije video ništa od toga; zamislio se prisećajući se suvonjavog malog bića koje je Cezar smestio u mermernu vilu s pogrešne strane Oca Tibra. Kako je Kleopatra grdila što je izopštena iz srca Rima! Ne pred Cezarom, koji ne bi trpeo ispade, ali njemu iza leđa odigravala se drugačija priča. Svi Cezarovi prijatelji naizmenično su pokušavali da joj objasne da je njoj, miropomazanoj kraljici, ulazak u Rim zabranjen iz verskih razloga. To nije zaustavilo njene prituţbe! Bila je mršava kao grana i nema razloga da se pretpostavi da se ugojila otkako se nakon Cezarove smrti vratila kući. O kako se Ciceron radovao kad je stigla vest da je njen brod potonuo na dno Našeg mora! A kako se samo sneveselio kad se ispostavilo da su glasine netačne. Ciceronu je to bila najmanja briga, kako se ispostavilo nije trebalo da u Senatu grmi protiv mene. To je bilo ravno samoubistvu. Nakon što je pogubljen, Fulvija mu je jezik probola pisaljkom pre no što sam njegovu glavu izloţio na rostru. Fulvija! E to je ţena! Nikad nisam mario za Kleopatru, nikad se nisam trudio da odlazim na njene sedeljke ili čuvene večere isuviše ljudi istančanog ukusa, isuviše učenjaka, pesnika i istoričara. I svi oni bogovi sa zverskim glavama u prostoriji gde se molila! Priznajem da nikad nisam razumeo Cezara, ali najveća od svih zagonetaka bila je njegova strast prema Kleopatri. „Vrlo dobro, Kvinte Delije. Narediću kraljici Egipta da se pojavi preda mnom u Tarsu i odgovori na optuţbe da je pomagala Kasija“, rekao je Antonije. „Moţeš lično da odneseš poziv.“

30 Divno!, pomislio je Delije krećući sledećeg dana na drum koji je najpre vodio do Antiohije, a onda juţno duţ obale do Peluzija. Zahtevao je da se obuče svečano, a Antonije mu je izašao u susret dajući mu malu vojsku pomoćnika i dve konjičke čete kao telesnu straţu. Neće, avaj, putovati u nosiljci! To je isuviše sporo za nestrpljivog Antonija, koji mu je dao mesec dana da stigne do Aleksandrije, udaljene hiljadu milja od Tarsa. A to je značilo da Delije mora da poţuri. Na kraju krajeva, nije znao koliko će mu vremena biti potrebno da kraljicu ubedi da se mora odazvati Antonijevom pozivu i pojaviti se pred njegovim sudom u Tarsu.

31 3 Brade oslonjene na ruku, Kleopatra je gledala kako se Cezarion povija nad voštanim tablicama, a Sosigen ga zdesna nadzire. Njenom sinu i nije bio potreban; Cezarion retko kad nije bio u pravu, a grešio nije nikad. Breme ţalosti koju je osetila u grudima nateralo ju je da bolno proguta pljuvačku. Gledati Cezarovog sina značilo je gledati Cezara koji je u ovom uzrastu morao izgledati isto kao Cezarion; visok, otmen, zlatokos, dugog grbavog nosa, s jedva vidljivim borama u uglovima punih usana spremnih na šalu. O, Cezare, Cezare! Kako da ţivim bez tebe? A oni rimski varvari su te spalili! Kad moj čas kucne, u grobnici pored mene neće biti Cezara da sa mnom ustane i kroči Svetom mrtvih. Tvoj pepeo su stavili u ćup i poloţili ga u okruglo mermerno čudovišno zdanje. Tvoj prijatelj Gaj Macije odabrao je nadgrobni natpis VENI • VIDI • VICI uklesan zlatnim slovima na glatkom crnom kamenu. Ja, međutim, nikad nisam videla tvoj grob niti to ţelim. Sve što imam jeste ovo ogromno breme tuge što me nikad ne napušta. Ĉak i kad uspem da zaspim, proganja me u snovima. Ĉak i kad gledam našeg sina, sve se podsmeva mojim nadanjima. Zašto nikad ne mislim o srećnim vremenima? Je li uobičajeno da nas, kad nekog izgubimo, zaokuplja praznina današnjice? Otkako su oni licemerni Rimljani ubili Cezara, moj se ţivot pretvorio u pepeo, osuđen da se nikad ne pomeša s njegovim. Razmišljaj o tome, Kleopatra, i plači. Jadi su mnogi. Prvi i najgori Nil nije plavio. Tri godine zaredom ţivotvorna voda nije okvasila polja, natopila i omekšala seme. Narod je gladovao. Zatim je došla pošast, polako se prikradajući uz tok Nila od katarakta do Memfisa i početka Delte, a zatim do ogranaka i kanala Delte, te najzad i do Aleksandrije. I uvek, pomislila je, donosim pogrešne odluke, kraljica poput Mide na zlatnom tronu koja, dok nije bilo prekasno, nije shvatala da narod ne moţe jesti zlato. Niti za bilo koju količinu zlata mogu ubediti Sirijce i Arabljane da krenu niz Nil i sakupe ćupove ţita što

32 čekaju na svakom pristanu. Ţito je tamo čekalo dok nije istrulilo, a onda nije bilo dovoljno ljudi da ručno navodnjavaju i nije proklijao nijedan usev. Gledala sam tri miliona stanovnika Aleksandrije i odlučila da samo milion njih moţe jesti, pa sam izdala ukaz kojim sam Jevreje i meteke lišila građanskih prava. Ukaz koji im je zabranio da kupuju ţito iz ţitnica, na šta pravo imaju isključivo građani. O pobune! I sve to ni zbog čega. Pošast je doprla do Aleksandrije i pobila dva miliona ljudi bez obzira jesu li imali građanska prava ili ne. Grci i Makedonci su umirali, ljudi zbog kojih sam napustila Jevreje i meteke. Na kraju je bilo sasvim dovoljno ţita za one koji su preţiveli, Jevreje i meteke kao i Grke i Makedonce. Ponovo sam im dala građanska prava, ali sada me mrze. Sve odluke sam donela pogrešno. Bez Cezara i njegovih uputstava, pokazala sam da sam loš vladar. Za nepuna dva meseca moj sin će napuniti šest godina, a ja sam bezdetna, jalova. Nema ni sestru kojom će se oţeniti ni brata koji bi zauzeo njegovo mesto ukoliko mu se nešto dogodi. Toliko noći provela sam u Rimu s Cezarom vodeći ljubav, a ipak nisam zanela. Izida me je proklela. Apolodor je ţurno ušao zveckajući zlatnim lancem, obeleţjem svoga poloţaja. „Gospo, hitno pismo od Pitodora iz Trala.“ Ruka se spustila, brada podigla. Kleopatra se namrštila. „Od Pitodora? Šta on hoće?“ „Sigurno ne zlato“, rekao je Cezarion s osmehom podigavši pogled sa svojih tablica. „On je najbogatiji čovek u provinciji Aziji.“ „Pripazi na svoje zbirove, dečače!“, kazao je Sosigen. Kleopatra je ustala sa stolice i prišla otvoru u zidu gde je svetlo bilo dobro. Paţljivo proučavanje zelenog voštanog pečata otkrilo je mali hram u sredini okruţen rečima PITO • TRAL ispisanim po obodu. Da, deluje verodostojno. Slomila ga je i razvila svitak ispisan rukom što je govorilo da nijedan pisar nije imao uvida u sadrţaj. Vrlo neuredno. Haraqpg k mranlkcg, megrk bqia Aovpa Ra, Rktgo maq dqwgm mqlk lg opqiq iqfkpa wqngq bqia Lvnkla Cgzara k maq dqwgm mqlk lg rqtuqwaq plgiqwv qfapqsu ugbk. Oafa zpao fa koat vjqfg mqlg ug qbawgtuawalv q qpqog tuq sg fqiađa v Rkov k rkosmqo swguv, svoplao fa kmq qf plkj vžkwa rqwgrgplg

33 Marka Antonija. Zpat, parawpq, fa lg Apuqpklg rrqtnqi novembra iz Filipa otputovao u Nikomediju i da su se mnogi mranlgwk, rrkpdgwk k guparsk uaoq srgnk s plko. Pklg vrafkq fqsnqwcg pktua fa rrqogpk suaplg pa Ksuqmv, ank lg zarqwgfkq fa ov sg odmah isplati dvadeset hiljada talenata srebra. Visina ovog danka zaprepastila je sve nas. Rqtuq lg rqsgukq Ianacklv k Marafqmklv, sukiaq lg v Tars. Sukiaq sao za plko s fwg jknlafg uangpaua srgbra tuq soq ok, etnarsi provincije Azije, uspeli da skupimo. Gde je preostalih osamnaest hiljada talenata?, upitao je. Mislim da sam uspeo da ia vwgrko fa sg pk rrkbnkžap kzpqs pg oqžg paek, ank plgiqw odgovor bio je onakav na kakav smo navikli ako mu unapred ksrnaukoq fapam za lqt fgwgu iqfkpa, qrrqsukeg pao. Maq fa soq fqsaf vtugfgnk fgsguqiqfktplk fapam! Qwk rkosmk ivwgrpgrk parrqsuq pg snvtalv. Rrgmnkplgo ug, wgnkma mranlkcg, fa pao qrrqsukt tuq ug qrugrgevlgoq swqlko pgwqnlaoa, ank patg pgwqnlg pksv raznqi tuq qwq rktgo v ualpqsuk. Qwqog lg swrja fa ug vrqzqrk fa eg uk za svega nekoliko dapa v rqsguv sukek kzwgspk Mwkpu Fgnklg, qturqvoap k nvmaw dqwgdvnlam, mqlk sg fqfwqrkq Oarmv Apuqpklv k vžkwa plgiqwq fqbrq oktnlgplg. Šarveg Apuqpklv pa vwq s cknlgo fa parvpk Apuqpklgwv raupv bnaialpv lgr Apuqpklg žvfk fa vdkpk qpq tuq Cgzar pklg fqžkwgq fa vrafk fa rqmqrk Rareapg. Rawpkdarsma Mknkmkla dksuk sg s mrala pa mral, razbqlpkck sg ksugrvlv kz vrqrktua, a arabnlapsmk parafadk rquksmvlv rrgmq Aoapa. Upqspa wgžba, ank pg k fqwqnlpq vpqspa, ra lg Fgnklg rrgfnqžkq fa ug Apuqpklg rqzqwg v Tars k uv ti izrekne kaznu od deset hiljada talenata zlata zbqi rqfrtmg Ialv Masklv. Pg oqiv pktua fa vdkpko fa uk rqoqipgo, fraia fqbra mranlkcg, kzvzgw fa ug vrqzqrko fa Fgnklg dam k v qwqo urgpvumv rvuvlg pa lvi. Oqžfa egt, safa sazpawtk za uq, koauk wrgogpa fa soksnkt mamq fa qsvlgukt plgia k plgiqwqi iqsrqfara. Kleopatra je svitak vratila Apolodoru i zatvorenih očiju stajala

34 grizući usnu. Kvint Delije? Ime joj nije bilo poznato, te je to stoga čovek koji u Rimu nema dovoljno uticaja da bi prisustvovao njenim prijemima, čak i najvećim; Kleopatra nikad nije zaboravljala ime ni lik. Ovaj će biti kao Vetije, neki neugledni vitez prepun laskavih reči, upravo onakav čovek kakav bi se dopao prostaku poput Marka Antonija. Njega se sećala! Krupan i snaţan, mišića kao u Herkula, ramena širokih poput planine, ruţnog lica na kojem se nos gotovo spajao s isturenom bradom preko malih, debelih usana. Ţene su se obeznanjivale za njim jer je navodno imao divovski ud kakav razlog za obeznanjivanje! Muškarci su ga voleli zbog osornog i hrabrog ponašanja, samopouzdanja. Ali Cezar, kome je Antonije bio blizak rođak, razočarao se u njega najviše zato, bila je sigurna, što ju je Antonije posetio svega nekoliko puta. Kad je ostavljen da upravlja Italijom, pobio je osamsto građana na Forumu, a taj mu zločin Cezar nije mogao oprostiti. Zatim je pokušao da privuče Cezarove vojnike i na kraju podstaknuo pobunu koja je Cezaru slomila srce. Njene uhode su, naravno, javljale kako mnogi smatraju da je Antonije učestvovao u zaveri za Cezarovo ubistvo, premda ona sama nije bila sigurna; u povremenim pismima koja joj je pisao, Antonije je objasnio da nije imao izbora do da zanemari ubistvo, odustane od odmazde nad cezaroubicama, čak oprosti njihovo ponašanje. U tim pismima Antonije ju je uveravao da će, čim se stanje u Rimu sredi, Senatu preporučiti Cezariona kao jednog od Cezarovih glavnih naslednika. Ţeni ophrvanoj tugom njegove reči bile su kao melem. Ţelela je da veruje u njih! O ne, nije govorio da Cezariona treba po rimskom zakonu priznati za Cezarovog rimskog naslednika! Samo da Senat treba da odobri Cezarionovo pravo na egipatski tron. U suprotnom, njen sin će se suočiti s istim nevoljama što su pratile njenog oca, koji nikad nije bio siguran u svoj poloţaj na tronu jer je Rim govorio da Egipat, u stvari, pripada Rimu. Ništa više no što i ona sama nije bila sigurna dok Cezar nije ušao u njen ţivot. Cezara više nema, a njegov nećak Gaj Oktavije prigrabio je više moći nego što je ijedan osamnaestogodišnjak imao pre njega. Mirno, umešno, brzo. Isprva je mislila o mladom Oktavijanu kao o mogućem ocu njene buduće dece, ali ju je odbio u kratkom pismu koje je i dalje mogla da navede napamet. Marko Antonije, crvenih očiju i kovrdţave crvenkaste kose, Cezaru je nalik koliko Herkul Apolonu. Sada je on uperio pogled ka

35 Egiptu ali ne da bi se udvarao faraonu. Sve što on ţeli jeste da svoju ratnu blagajnu napuni egipatskim blagom. E pa to se nikad neće dogoditi nikad! „Cezarione, vreme je da izađeš na sveţ vazduh", rekla je ţustro i odlučno. „Sosigene, potreban si mi. Apolodore, nađi Kaema i dovedi ga. Vreme je za većanje.“ Kad bi Kleopatra progovorila ovako, protivio se nije niko a ponajmanje njen sin, koji se smesta udaljio zviţdukom dozivajući svog psića, malog pacolovca po imenu Fidon. „Pročitajte ovo“, rekla je kad se veće okupilo i svitak pruţila Kaemu. „Svi pročitajte." „Ako Antonije dovodi legije, moţe poharati i Aleksandriju i Memfis“, kazao je Sosigen uručujući svitak Apolodoru. „Nakon pošasti niko nema volje da pruţi otpor. Niti imamo dovoljno ljudi da pruţimo otpor. Brojne su zlatne statue koje se mogu pretopiti." Kaem je bio prvosveštenik Ptaha, boga-tvorca, i zauzimao je vaţno mesto u Kleopatrinom ţivotu od njene desete godine. Njegovo smeđe, čvrsto telo obavijala je bela lanena haljina koja je počinjala tik ispod bradavica i širila se blago do sredine listova, a oko vrata je nosio obeleţje svoga poloţaja sloţen niz lanaca, krstova, krugova i prsnika. „Antonije neče pretopiti ništa“, kazao je odlučno. „Ići ćeš u Tars, Kleopatra, i tamo ćeš se sastati s njim.“ „Kao rob? Kao miš? Kao bičevano pseto? „Ne, kao moćni vladar. Kao faraon Hatšepsut, koja je bila toliko velika da je njen naslednik uništio njene kartuše. Naoruţana lukavstvima i prepredenošću svojih predaka. Kako je Ptolemej Soter bio brat Aleksandra Velikog, u tvojim ţilama teče krv mnogih bogova. Ne samo Izide, Hator i Mut, već i boga Amuna Ra s dve strane od roda faraona i od Aleksandra Velikog, koji je bio sin boga Amuna Ra i takođe bog.“ „Uviđam Kaemovu nameru“, rekao je zamišljeno Sosigen. „Marko Antonije nije Cezar i stoga ga je moguće nasamariti. Moraš mu uliti strahopoštovanje kako bi ti oprostio. Na kraju krajeva, nisi pomagala Kasiju, a on ne moţe dokazati da jesi. Kad stigne, ovaj Kvint Delije će pokušati da te zastraši. Ali ti si faraon i nijedna ulizica nema moć da te zastraši.“ „Šteta što se brodovlje koje si poslala Antoniju i Oktavijanu moralo vratiti“, rekao je Apolodor.

36 „Šta je učinjeno učinjeno je!“, kazala je nestrpljivo Kleopatra. Zavalila se u stolicu, najednom zamišljena. „Niko ne moţe zastrašiti faraona, ali... Kaeme, zamoli Taku da pogleda u lotosove latice u zdeli. Antonije bi mogao biti koristan.“ Sosigen je pogledao zapanjeno. „Veličanstvo!“ „Ma hajde, Sosigene, Egipat je vaţniji od svakog ţivog bića! Bila sam loš vladar, neprestano lišena Ozirisa. Je li me briga kakav je čovek ovaj Marko Antonije? Ne, nije! U Antoniju teče krv Julija. Ako Izidina zdela kaţe da u njemu ima dovoljno krvi Julija, onda moţda ja od njega mogu uzeti više nego on od mene.“ „Uradiću tako“, odvratio je Kaem ustajući. „Apolodore, hoće li Filopatorova rečna lađa izdrţati plovidbu do Tarsa u ovo doba godine?“ Kraljevski namesnik se namrštio. „Nisam siguran, veličanstvo.“ „Onda ga izvedi iz skloništa i pošalji na more.“ „Kćeri Izidina, ti imaš mnoge brodove!“ „Ali Filopator je sagradio svega dva broda, a onaj za plovidbu morem istrunuo je pre sto godina. Ako treba da u Antoniju izazovem strahopoštovanje, u Tars moram stići u stanju koje nikad nije video nijedan Rimljanin, čak ni Cezar.“ Za Kvinta Delija Aleksandrija je bila najčudesniji grad na svetu. Od vremena kad ju je Cezar umalo razorio prošlo je sedam godina, a Kleopatra joj je pruţila sjaj veći nego ikad. Sva zdanja na Kraljevskom putu obnovljena su, Panov breg uzdizao se nad ravnim gradom raskošnog zelenila, Serapisovo svetilište obnovljeno na korintski način, a gde su nekad opsadne kule stenjale i pruţale se Kanopskim putem, prelepi hramovi i javne zgrade zataškavali su pošast i opštu glad. Zaista, pomislio je Delije posmatrajući Aleksandriju s vrha Panovog brega, veliki Cezar je prvi put u ţivotu preuveličao razaranje koje je naneo.

37 Još nije video kraljicu koja je, kako ga je nadmeno obavestio oholi čovek po imenu Apolodor, u Delti, gde obilazi proizvodnju papira. Odveli su ga u njemu namenjene odaje i one su bile veoma raskošne i uglavnom je prepušten sam sebi. Za Delija to nije značilo obično razgledanje grada; sa sobom je poveo pisara koji je širokim stilusom pravio beleške na voštanim tablicama. U Semi se Delije nasmejao od radosti. „Piši, Lastene! ‟Grobnica Aleksandra Velikog i još tridesetak Ptolemeja u svetilištu popločanom izuzetno dobrim plavim mermerom s tamnozelenim šarama... Dvadeset osam zlatnih statua veličine čoveka... Praksitelov Apolon, oslikani mermer... Ĉetiri oslikana mermerna dela nepoznatog stvaraoca, veličine čoveka... Zeuksidova slika Aleksandra Velikog kod Isa... Nikijina slika Ptolemeja Sotera...‟ Prestani da pišeš. Ostalo nije tako dobro.“ U Serapeumu je Delije zanjištao od oduševljenja. „Piši, Lastene! ‟Statua Serapisa, visoka otprilike trideset stopa, izvajao Brijaksid,

38 oslikao Nikija... Fidijinih devet muza u slonovači... Ĉetrdeset dve zlatne statue, veličine čoveka...‟“ Zastao je da zagrebe po jednoj zlatnoj Afroditi, pa se iskreveljio. „‟Neke, ako ne i sve, samo su pozlaćene, a ne od čistog zlata... Vozač dvokolica i konji, Mironov rad u bronzi...‟ Prestani da pišeš! Ne, jednostavno dodaj: ‟Et cetera, et cetera...‟ Ima previše osrednjih radova da bismo ih popisivali.“ Na agori je Delije zastao pred ogromnom skulpturom četiri propeta konja upregnuta u trkačke dvokolice kojima upravlja ţena i to kakva ţena! „Piši, Lastene! ‟Kvadriga u bronzi kojom upravlja ţena po imenu Belistiha...‟ Stani! Ovde nema više ništa izuzev savremenih dela, koja jesu izvrsna ali sakupljačima nisu privlačna. O, Lastene, idemo dalje!“ I tako se nastavljalo dok je krstario gradom, a njegov pisar za sobom ostavljao tube voska kao moljac svoj izmet. Sjajno, sjajno! Egipat je nezamislivo bogat ako je suditi po onome što vidim u Aleksandriji. Ali kako da ubedim Marka Antonija da ćemo dobiti više ako ih prodamo kao umetnička dela nego da ih pretopimo? Pomisli na grobnicu Aleksandra Velikog!, razmišljao je isklesana iz jednog jedinog komada gorskog kristala bistrog kao voda kako bi lepo izgledao u Dijaninom hramu u Rimu! Kako je smešan čovečuljak bio Aleksandar! Šaka i stopala kao u deteta, a na glavi mu nešto nalik ţutoj vuni. Voštani lik, naravno, nije stvaran ali očekivalo bi se, pošto je bio bog, da su ga prikazali makar krupnog kao Antonija! U Semi ima toliko mermera da bi se popločao domus kakvog velikaša u Rimu vredan sto talenata, moţda i više. Fidijin rad u slonovači hiljadu talenata, s lakoćom. Kraljevska četvrt bila je lavirint palata koje se više nije trudio da razlikuje, a vrtovi su se pruţali naizgled unedogled. Lepi mali zalivi videli su se duţ obale iza luke, a u daljini je Heptastadion, beli mermerni nasip, povezivao ostrvo Faros s kopnom. A svetionik! Najviša građevina na svetu, daleko viša nego što je bio Kolos s Rodosa. Mislio sam da je Rim lep, mrmljao je Delije za sebe, a onda sam video Pergam i smatrao da je lepši, ali sad kad sam video Aleksandriju, zapanjen sam, naprosto zapanjen. Antonije je bio ovde pre dvadesetak godina, ali nikad nisam čuo da priča o ovom gradu. Previše pijan da bi se sećao, pretpostavljam.

39 Poziv da se vidi s kraljicom Kleopatrom stigao je narednog dana, što je bilo dobro; završio je procenu gradskih vrednosti, a Lasten ju je prepisao na dobar papir u dva primerka. Prvo što je uočio bio je mirisni vazduh, teţak od opojnih kadova kakve nikad dotad nije osetio; zatim je čulo vida od čula mirisa preuzelo vodeću ulogu, pa je Delije zinuo ugledavši zidove od zlata, pod od zlata, statue od zlata, stolice i stolove od zlata. Na drugi pogled shvatio je da je posredi tanka pozlata, ali prostorija je bleštala kao sunce. Dva zida bila su prekrivena slikama neobičnih ljudi i biljaka u dve ravni, raskošnih boja svake vrste. Izuzev tirskog purpura. Od njega ni traga. „Svi odajte poštovanje faraonima, vladarima Dveju moćnica Gornjeg i Donjeg Egipta, vladarima papirusa i pčele, deci boga Amuna Ra, Izide i Ptaha!“, zagrmeo je kraljevski namesnik, udarajući zlatnim štapom o pod uz tup zvuk, što je Delija navelo da promeni mišljenje o tankoj pozlati. Pod je zvučao kao da je od čistog zlata. Sedeli su na dva prelepa prestola, ţena na vrhu zlatnog postolja, a dečak stepenik niţe od nje. Oboje su bili odeveni u neobičnu odeţdu od fino nabranog belog lanenog platna, a na glavama su nosili ogromnu krunu od crvenog taljenog staklenog praha unutar koje se videla kupa od belog taljenog staklenog praha. O vratu su im bile široke ogrlice od veličanstvenog dragog kamenja, utisnutog u zlato, na rukama narukvice, oko struka široki pojasevi s dragim kamenjem, a na stopalima zlatne sandale. Na licima im je bio teţak sloj boje, na njenom bela, na dečakovom zagasitocrvena, a oči toliko oivičene crnim linijama i raznobojnim oblicima da su klizile, zlokobne kao zubate ribe, kakve ljudske oči nikako ne bi trebalo da budu. „Kvinte Delije“, kazala je kraljica (Delije nije imao predstavu o značenju reči „faraon“), „dobro došao u Egipat. „Dolazim kao zvanični izaslanik imperatora Marka Antonija", rekao je Delije polako se snalazeći, „i donosim pozdrave dvama tronovima Egipta.“ „Zadivljujuće“, odvratila je kraljica kobno klizeći očima. „Je li to sve?“, upitao je dečak, čije su oči više svetlucale. „Hm... naţalost, nije, veličanstvo. Trijumvir Marko Antonije

40 zahteva da se pojavite u Tarsu i odgovorite na optuţbe.“ „Optuţbe?“, upitao je dečak. „Navodi se da je Egipat pomagao Gaja Kasija, čime je narušio poloţaj prijatelja i saveznika rimskog naroda.“ „I to je optuţba?“, upitala je Kleopatra. „Veoma ozbiljna, veličanstvo.“ „Onda ćemo ići u Tars da lično odgovorimo na nju. Moţeš nas napustiti, Kvinte Delije. Kad budemo spremni da krenemo, bićeš obavešten.“ I to je bilo to! Ni poziva na večeru, ni prijema na kojem bi ga predstavili dvoru dvor sigurno mora postojati! Nijedan istočnjački vladar nije mogao opstati bez nekoliko stotina ulizica da njemu (ili njoj) kaţu koliko je divan (ili divna). Evo, međutim, Apolodora koji ga odlučno izvodi iz prostorije da bi očigledno bio prepušten sam sebi! „Faraon će ploviti do Tarsa“, kazao je Apolodor, „te imaš dve mogućnosti, Kvinte Delije. Moţeš svoje ljude poslati kopnenim putem i putovati s njima, ili svoje ljude poslati kopnenim putem, a sam ploviti na jednom od kraljevskih brodova." Ah!, pomislio je Delije. Neko ih je upozorio da dolazim. U Tarsu postoji uhoda. Ovaj prijem je privid osmišljen da mene i Antonija postavi na svoje mesto. „Ploviću“, odvratio je nadmeno. „Mudra odluka.“ Apolodor se naklonio i udaljio ostavljajući Delija koji je ljutito otišao u brzu šetnju kako bi smirio svoju narav, stavljenu na veliko iskušenje. Kako se usuđuju? Prijem koji su mu priredili nije mu pruţio priliku da odmeri kraljičine ţenske vrline niti čak da sam otkrije je li dečak uistinu Cezarov sin. Bili su par oslikanih lutaka, čudniji od one vunene koju je njegova kćerka vukla po kući kao da je ţiva. Sunce je prţilo; moţda će mi, pomislio je Delije, prijati da se osveţim u malim talasima onog divnog zaliva pred mojom palatom. Delije nije umeo da pliva čudno za jednog Rimljanina ali brčkanje u plićaku bilo je bezopasno. Spustio se niz krečnjačke stepenice, pa seo na stenu da otkopča zagasitocrvene senatorske cipele. „Raspoloţen za plivanje? I ja sam“, začuo se vedar glas dečji, ali dubok. „To je najzabavniji način da se čovek reši sveg ovog blata.“

41 Trgnuvši se, Delije se okrenuo i ugledao dečaka-kralja koji je na sebi imao samo bedrenu pregaču, dok mu je lice još uvek bilo pod teškim slojem boja. „Ti plivaj, ja ću se brčkati", odvratio je Delije. Cezarion je zagazio u vodu do pojasa a onda zaplivao, bez straha se otisnuvši u dublju vodu. Zaronio je, pa isplivao lica na kojem su se neobično izmešale crna i zagasitocrvena boja; potom je opet zaronio, pa isplivao. „Boja se rastvara u vodi, čak i slanoj“, kazao je dečak, sada u vodi do bokova, i trljao lice dlanovima. I tada se ukazao Cezar. Niko nije mogao osporiti ko mu je otac pošto se ugleda dete. Da li zato Antonije ţeli da ga predstavi Senatu i zatraţi da ga potvrde kao kralja Egipta? Vidi li ga iko ko je poznavao Cezara, ovaj dečak će okupiti klijente brţe nego što se školjke nakupe na trup broda. Marko Antonije ţeli da uzdrma Oktavijana, koji moţe da oponaša Cezara jedino u čizmama s debelim potplatama i s uveţbanim Cezarovim pokretima. Cezarion je prava stvar, Oktavijan sprdnja. O, mudri Marko Antonije! Sruši Oktavijana tako što ćeš Rimu pokazati Cezara. Veterani će se istopiti kao led na suncu, a oni imaju mnogo moći. Očistivši kraljevske boje s lica uobičajenijim načinom, uz pomoć zdele tople vode, Kleopatra je prasnula u smeh. „Apolodore, ovo je divno!“, uzviknula je pruţajući Sosigenu papire koje je pročitala. „Odakle ti ovo?“, upitala je dok ih je Sosigen pregledao smejući se. „Njegovom pisaru su draţe pare od statua, kćeri boga Amuna Ra. Pisar je pripremio prepis i prodao ga meni.“ „Pitam se je li Delije postupao po uputstvima. Ili je ovo samo način da pokaţe gospodaru da svoj posao obavlja kako valja?“ „Ovo potonje, tvoje veličanstvo“, odgovorio je Sosigen brišući oči. „Kakva glupost! Statuu Serapisa oslikao Nikija? On je bio mrtav mnogo pre no što je Brijaksid prvi put izlio bronzu u kalup. A nije prepoznao Praksitelovog Apolona u gimnazionu nazvao ga je ‟kipom nevelike umetničke vrednosti‟! O, Kvinte Delije, ti si budala!“ „Nemojmo potcenjivati čoveka samo zato što ne razlikuje Fidiju

42 od neapoljskog gipsanog odlivka", kazala je Kleopatra. „Njegov spisak mi govori da je Antoniju očajnički potreban novac. Novac koji ja, pre svega, ne nameravam da mu dam.“ Kaem je ušao brzim korakom, a za njim i njegova ţena. „Taka, najzad! Šta zdela kaţe za Antonija?“ Glatko lepo lice ostalo je ravnodušno; Taka je bila Ptahova sveštenica, bezmalo od rođenja obučena da ničim ne pokazuje osećanja. „Latice lotosa obrazovale su šaru koju nikad nisam videla, kćeri boga Ra. Ma koliko puta da sam ih bacila na vodu, šara je uvek bila ista. Da, Izida s odobravanjem gleda na Marka Antonija kao nekog s kim ćeš začeti decu, ali neće biti lako i neće se dogoditi u Tarsu. U Egiptu, samo u Egiptu. Seme mu je retko, mora se hraniti sokovima i voćem što snaţe muško seme.“ „Ako je šara toliko jedinstvena, Tako, majko moja, kako sa sigurnošću moţeš znati da je to ono što govore latice?“ „Zato, faraone, što sam pregledala svete papiruse. Moja tumačenja jesu poslednja, ali tek nakon što su vršena tri hiljade godina.“ „Treba li da odbijem odlazak u Tars?“, upitala je Kleopatra Kaema. „Ne, faraone. Po onome što sam sam video, odlazak u Tars jeste neophodan. Antonije nije bog sa Zapada, ali ima u sebi malo iste krvi. Dovoljno za naš cilj, što nije odgajanje Cezarionovog suparnika! Njemu trebaju sestra kojom će se oţeniti i braća koja će biti odana i podređena.“ Cezarion je ušao ostavljajući za sobom vlaţne tragove. „Mama, upravo sam razgovarao s Kvintom Delijem", rekao je i prućio se na sofu dok je usplahirena Harmion pohitala da pronađe ubruse. ,,Je li? Gde ste razgovarali?“, upitala je Kleopatra smešeći se. Krupne oči, zelenije nego Cezarove i lišene one prodornosti, gledale su razdragano. „Kad sam otišao da plivam. Brčkao se. Moţeš li da zamisliš? Brčkao se! Rekao mi je da ne ume da pliva, a iz njegovog priznanja sam shvatio da nikad nije bio contubernalis ni u jednoj vaţnoj vojsci. Taj ratuje leţeći na sofi.“ „Jeste li vodili zanimljiv razgovor, sine moj?“ „Naveo sam ga na pogrešan put, ako na to misliš. Sumnjao je da nas je neko upozorio na njegov dolazak, ali pre nego što sam otišao, uverio sam ga da nas je iznenadio. Vest o našoj plovidbi u Tars navela ga je da posumnja. Stoga sam usput spomenuo da je pozni

43 april vreme kad sve brodove izvlačimo iz spremišta, pregledamo ih da negde ne propuštaju vodu i izvodimo veţbe s posadom. Kakva sreća, rekao sam. Spremni su za pokret i ne čeka nas dugotrajno mučenje s popravkom oštećenih lađa.“ A nema mu još ni šest godina, pomislio je Sosigen. Ovo dete su blagoslovili svi egipatski bogovi. ,,Ne sviđa mi se to ‟mi‟“, odvratila je majka mršteći se. Vedro, ţeljno lice oklembesilo se. „Mama! Nećeš valjda! Treba da idem s tobom moram da idem s tobom!“ „Neko mora da vlada u mom odsustvu, Cezarione.“ „Neću valjda ja! Premlad sam!“ „Dovoljno si star i dosta. Ne ideš u Tars.“ Ta presuda je doprla do ranjive srţi petogodišnjaka; neutešna ţalost obuzela je Cezariona, onaj bol koji samo dete moţe da oseti kad mu je uskraćeno neko novo i ţarko ţeljeno iskustvo. Briznuo je u glasan plač, ali kad mu je majka prišla da ga uteši, odgurnuo ju je toliko snaţno da se zateturala i izjurio iz prostorije. „Proći će ga“, rekla je utešno Kleopatra. „Koliko je samo snaţan!“ Hoće li ga proći, pitala se Taka koja je videla drugačijeg Cezariona slavoljubivog, podeljenog, bolno usamljenog. On je Cezar, a ne Kleopatra, i ona ga ne razume. Nije ţudeo da ode u Tars da bi se šepurio kao dete-kralj već je to bila prilika da vidi nova mesta, ublaţi svoj nespokoj u ovom malom svetu gde obitava. Dva dana docnije kraljevsko brodovlje okupilo se u Velikoj luci, a Filopatorova divovska lađa bila je privezana za pristan u malom delu zvanom Kraljevska luka. „O, bogovi!“, rekao je Delije zinuvši od čuda. ,,Je li u Egiptu sve veće nego u ostalom svetu?“ „Volimo da mislimo da je tako“, odvratio je Cezarion, koji je iz samo njemu znanih razloga stekao naviku da svuda prati Delija. ,,To je teglenica! Prevrnuće se i potopiti!“ „Ovo je brod a ne teglenica“, kazao je Cezarion. „Brodovi imaju kobilice, a teglenice ih nemaju“, nastavio je kao učitelj, ,,a kobilica Filopatora izdeljana je od jednog ogromnog kedra u Libanu tada je Sirija bila naša. Filopator je valjano građen i ima pasmo, kaljuţe i trup s ravnim dnom. Ima mnogo prostora ispod palube, i vidiš? Oba

44 niza vesala su na spoljnim osloncima. Nije preopterećen u gornjem delu, čak ni teţinom spoljnih oslonaca. Jarbol mu je visok sto stopa, a pomorski zapovednik Agatokle je odlučio da zadrţi latinsko jedro ukoliko vetar bude zaista povoljan. Vidiš li pramčani lik? To je sam Filopator, ide ispred nas.“ „Znaš mnogo“, rekao je Delije, koji se nije mnogo razumeo u brodove, čak ni posle ovog predavanja. „Naše brodovlje plovi u Indiju i Taprobanu. Mama je obećala da će me, kad budem stariji, voditi u Arabljanski zaliv da gledam kako isplovljavaju. Kako bih voleo da idem s njima!“ Dečak se najednom ukočio i spremio da pobegne. „Eno moje dadilje! Sasvim je odvratno imati dadilju!" Otrčao je, odlučan da umakne sirotom stvorenju, nedorastao njenom napadu. Nedugo potom sluga je došao po Kvinta Delija; vreme je da se ukrca na svoj brod, a to nije bio Filopator. Nije znao da li da se raduje ili da ţali; kraljičin brod će nesumnjivo zaostati daleko za ostalima, premda je smeštaj na njemu raskošan. Mada Delije to nije znao, Kleopatrini brodograditelji izmenili su njenu lađu, koja je pomorska iskušenja savladavala iznenađujuće dobro. Od pramca do krme bila je duga trista pedeset stopa, a široka četrdeset. S izmeštanjem oba niza veslača na spoljne oslonce dobio se veći prostor ispod palube, ali faraon se nije mogao smestiti u blizini teţaka, pa je potpalublje prepušteno ljudima koji su plovili Filopatorom, a od tih stotinu i pedeset uglavnom su svi bezmalo poremetili umom od straha i pri samoj pomisli na putovanje morem. Stara krmena prostorija za prijem pretvorena je u faraonove odaje, dovoljno velike za prostranu spavaću sobu, prostoriju za Harmion i Iru i trpezariju sa dvadeset jednom sofom. Zasvođena kolonada s kapitelima u obliku lotosa ostala je na mestu i pred jarbolom se završavala uzdignutim postoljem, natkriljenim gleđosanim pločicama i poduprtim novim stubom na svakom uglu. Ispred toga se nalazila primaća odaja, sada nešto manja nego davnašnja, kako bi Sosigen i Kaem imali svoje odaje. A još napred, vešto sakriven u lukovima, nalazio se deo za kuvanje. Na rečnom krstarenju priprema jela uglavnom se obavljala na obali; vatra je uvek predstavlja opasnost na drvenom brodu. Ali na moru to nije bilo moguće.

45 Kleopatra je sa sobom povela Harmion i Iru, dve svetlokose ţene besprekornog makedonskog porekla koje su joj bile druţbenice od najranijeg detinjstva. Njihov je zadatak bio da odaberu trideset mladih devojaka koje će s faraonom putovati u Tars; morale su biti lepog lica i zamamnog tela, ali nijedna nije smela biti bludnica. Plata je bila deset zlatnih drahmi, malo bogatstvo, ali nije ih plata navela da prihvate nepoznato, već odeća koju su dobile i koju će nositi u Tarsu tanane zlatne i srebrne tkanine, zlatotkanice s bleštavim nitima, prozirni lan u svim bojama duge, vuna toliko fina da im se pripijala uz telo kao da je mokra. Dvanaestorica prelepih dečaka kupljeni su na pijacama robova u Peluziju i petnaestorica vrlo visokih, izuzetno građenih varvarskih muškaraca. Svako prikazano muško stvorenje nosilo je suknjicu izvezenu da podseća na paunov rep; na Filopatoru će, odlučila je Kleopatra, sve biti u znaku pauna, te je na kupovinu paunovog perja potrošeno dovoljno zlata da jednog Antonija dovede do suza. Prvog dana maja brodovlje je isplovilo, jedreći, dok je Filopator ostalim brodovima prezrivo pokazivao svoj krmeni plašt. Etezijski vetar, jedini koji bi ometao njihovo napredovanje na sever, nije duvao u to doba godine. Ţustri jugoistočni vetar duvao je u jedra i umnogome olakšavao ţivot veslačima. Usput nisu doţiveli nijednu oluju što bi ih primorala da pristanu, a kormilar, koji se nalazio na Filopatoru na čelu povorke, bez oklevanja je prepoznavao svaki rt na sirijskoj obali. Kod Heraklejskog rta, koji se nalazio naspram vrha onog dela Kipra nalik repu, došao je da razgovara s Kleopatrom. „Veličanstvo, imamo dve mogućnosti“, rekao je, na kolenima. „A one su, Palamede?“ „Da nastavimo uz sirijsku obalu sve do Roskog rta, pa pređemo gornjim delom Zaliva kod Isa, do ušća velikih reka Ravničarske Kilikije. To će podrazumevati peščane nasipe i plićake sporo napredovanje.“ „Druga mogućnost?“ „Da se otisnemo u otvorene vode ovde i plovimo skoro pravo na severozapad, što je moguće uz ovaj vetar, dok ne stignemo do obale Kilikije negde blizu ušća reke Kidno. „Koliko bismo tako dobili na vremenu, Palamede?“ „Teško je reći, veličanstvo, ali moţda čak i deset dana. Reke će se izlivati u Ravničarskoj Kilikiji, što je još jedan nedostatak ako se

46 drţimo obale. No moraš razumeti da je druga mogućnost opasna. Oluja ili promena pravca vetra moţe nas odneti bilo kud od Libije do Grčke.“ „Izloţićemo se toj opasnosti i putovati otvorenim morem.“ Rečni bogovi Egipta, koje Otac Neptun nije očekivao da vidi na širokom prostranstvu svog kraljevstva, pokazali su se dovoljno moćnim da brodovlje nepogrešivo doplovi do ušća reke Kidno. Ili je moţda Otac Neptun, pravi rimski bog, zaključio ugovor sa svojom egipatskom braćom. Ma šta da je bio razlog, desetog dana maja brodovlje se s mora okupilo pred rečnim nanosom. Nije bilo dobro vreme za prelazak budući da je bilo vrlo teško uploviti u nabujalu reku; sada će veslači zaraditi svoju platu! Prelazak je bio jasno obeleţen obojenim kočevima; između njih su teglenice neumorno raščišćavale pesak i blato. Nijedna od lađa Kleopatrinog brodovlja nije imala dubok gaz, naročito ne široki Filopator, građen za rečnu plovidbu. I pored toga, Kleopatra je naredila da brodovlje krene pre nje ţeleći da Deliju da dovoljno vremena kako bi saopštio Antoniju da je stigla. Antonija je zatekao u nespokoju i dosadi, ali još uvek treznog. „Dakle?“, upitao je Antonije besno gledajući Delija. Krupna šaka pokazala je na sto zatrpan svicima i papirima. „Pogledaj ovo! To su sve ili računi ili loše vesti! Jesi li uspeo? Dolazi li Kleopatra?“ „Kleopatra je ovde, Antonije. Putovao sam s njenim brodovljem, koje se u ovom trenutku usidrava kod ušća reke. Dvadeset trirema, sve pomorske nema prilika za trgovinu, bojim se.“ Stolica je zaškripala; Antonije je ustao i prišao prozoru, a njegovi pokreti su naveli Delija da iznova shvati koliko neki kršni muškarci mogu bit okretni. „Gde je ona? Nadam se da si rekao zapovedniku gradske luke da joj dodeli najbolje sidrište.“ „Jesam, ali to iziskuje neko vreme. Njena je lađa duga kao tri grčka ratna broda iz davnih vremena, pa se ne moţe baš umetnuti između dve trgovačke lađe koje su već usidrene. Zapovednik luke mora da pomeri njih sedam nije presrećan, ali će to obaviti. Govorio sam u tvoje ime.“ „Brod dovoljno veliki da ugosti titana, je li? Kad ću ga videti?“,

47 upitao je Antonije mrgodeći se. „Sutra ujutro, otprilike sat nakon svitanja.“ Delije je zadovoljno uzdahnuo. „Došla je bez reči i veoma svečano. Mislim da ţeli da te zadivi.“ „Onda ću se postarati da ne uspe. Nadmena krmača!“ Zato je, dok se sunce pomaljalo nad krošnjama istočno od Tarsa, Antonije izjahao na neupadljivom konju na suprotnu obalu Kidna, ogrnut neupadljivim plaštom i bez pratnje. Prednost je prvi videti neprijatelja; tome ga je naučilo vojevanje s Cezarom. O kako slatko miriše vazduh! Šta ja radim u opljačkanom gradu kad čekaju marševi i bitke?, upitao se znajući odgovor. Još sam ovde ne bih li video hoće li se kraljica Egipta odazvati mom pozivu. I ona druga nadmena krmača Glafira počinje da mi zanoveta na način koji su istočnjačke ţene dovele do savršenstva: slatko, dirljivo, s pokojim uzdahom i jecajem. O, Fulvija! Kad ona zanoveta, muškarac zna da mu zanoveta reţi, pokazuje zube, grmi! Ne smeta joj ni šamar pod uslovom da muškarcu ne smeta da mu zauzvrat noktima zapara grudi. Ah, evo dobrog mesta! Okrenuo se i skliznuo s konja, pa se zaputio ka ravnoj steni nekoliko stopa iznad obale. Odatle će imati savršen pogled na Kleopatrin brod koji plovi uz Kidno do sidrišta. Udaljen svega pedesetak koraka od rečnog kanala, bio je toliko blizu ivice da je mogao videti kako se mala ptica jarkih boja gnezdi pod strehom nekog skladišta na pristaništu. Filopator je mileo uz reku brzinom čoveka koji brzo hoda i zaprepastio Antonija mnogo pre no što je dospeo u istu ravan s njim. Jer ono što je ugledao bio je pramčani lik okruţen izmagličastim, zlatnim krugom; tamnoputi muškarac u beloj suknjici, s okovratnikom i pojasom od zlata i dragog kamenja, te ogromnim crveno-belim ukrasom na glavi. Bose noge su mu klizile kroz talase što su se razdvajali pred kljunom broda, a u desnoj ruci nosio je zlatno koplje. Pramčani likovi bili su poznati, ali ne ovoliko krupni niti su činili toliki deo pramca. Ovaj muškarac nekakav kralj iz davnina? bio je brod i za sobom ga je nosio kao kakav plašt što se vijori.

48 Ĉinilo se da je sve od zlata; lađa je bila pozlaćena od nadvođa do samog vrha jarbola, a ono što nije bilo zlatno oslikano je plavom i zelenom bojom paunovog perja i bleskalo se od zlatnog praha. Krovovi građevina na palubi bili su od jarkoplavih i jarkozelenih gleđosanih pločica, a palubom se pruţala čitava zasvođena kolonada s kapitelima u obliku lotosa. Ĉak su i vesla bila zlatna! I svuda je bleštalo drago kamenje! Samo ovaj brod vredeo je deset hiljada talenata zlata! Miomirisi su provejavali, lire i frule svirale, hor pevao, sve iz nekakvog nevidljivog izvora; lepe devojke u tananim haljinama bacale su cveće iz zlatnih košara, brojni lepi dečaci u suknjicama boja paunovog perja smejali su se viseći u sneţnobelim velovima. Zategnuto jedro, razvijeno kako bi veslačima pomoglo da savladaju struju, bilo je belje od belog, ukrašeno vezenim prikazom dveju prepletenih ţivotinjskih glava kobre i lešinara i čudnog oka iz kojeg je klizila duga crna suza. Paunovog perja bilo je posvuda, ali nigde raskošnijeg nego oko visokog zlatnog postolja ispred jarbola. Na prestolu je sedela ţena odevena u haljinu od paunovog perja, a na glavi joj je stajala ista ona crveno-bela kruna kao na glavi pramčanog lika. Ramena su joj svetlucala od dragog kamenja u širokom zlatnom ovratniku, a takav isti širok pojas stezao joj je struk. Na grudima je ukrstila pastirski štap i mlatilo od zlata ukrašene plavim lapisom. Lice joj je bilo toliko oslikano da je bilo nemoguće videti kako izgleda, a izraz na njemu odavao je savršenu ravnodušnost. Lađa je prošla dovoljno blizu da je video koliko je široka i kako je lepo izrađena; paluba je bila pokrivena zelenim i plavim gleđosanim pločicama u skladu s krovovima. Paunica lađa, paunica kraljica. E pa, pomislio je Antonije neobjašnjivo razljućen, videće ona ko je glavni u Tarsu! Preko mosta što je vodio u grad prešao je galopom, skočio s konja pred vratima guvernerove palate i ušao dozivajući sluge. „Togu i liktore, smesta\“ Kad je kraljica poslala svog namesnika, uškopljenika Filona, da obavesti Marka Antonija da je stigla, Filonu je rečeno da je Marko Antonije na agori, gde u ime drţavne blagajne saslušava predmete i da njeno veličanstvo moţe primiti tek sutra.

49 Takva je, u stvari, Antonijeva namera bila već danima; bila je zvanično istaknuta na tribunalu na agori, pa je, kad je zauzeo svoje mesto za tribunalom, ugledao ono što je i očekivao stotinu parničara, barem isto toliko advokata, nekoliko stotina posmatrača i nekoliko desetina prodavaca pića i hrane, suncobrana i lepeza. Ĉak i u maju u Tarsu je bilo vruće. Stoga je Antonijev sud bio u senci jarkocrvene nadstrešnice po čijem su se rubu na svakih nekoliko stopa videla slova SPQR. Na vrhu kamenog tribunala sedeo je sam Antonije na kurulskoj stolici od slonovače, okruţen dvadeset četvoricom liktora u jarkocrvenim odorama, dok se Lucilije nalazio za stolom pretrpanim svicima. Najnoviji glumac u ovoj drami bio je sedi centurion koji je stajao u uglu tribunala; na sebi je imao zlatnu veriţnjaču, zlatne štitnike, na prsima su mu se videli brojne phalerae, armillae i torkovi, a na zlatnoj kacigi perjanica od jarkocrvene konjske dlake širila se poprečno kao lepeza. No ono što je u prisutnima izazivalo strah nisu bila prsa okićena odlikovanjima za hrabra dela, već dugi galski mač koji je centurion drţao u rukama oslanjajući ga vrhom na pod. Mač je građane Tarsa podsećao da Marko Antonije ima imperium maius i da bilo koga moţe pogubiti zbog bilo čega. Ako bi mu palo na pamet da naredi pogubljenje, ovaj centurion bi to izvršio na licu mesta. Antonije nije imao nameru da pogubi ni muvu ni pauka; istočnjaci su naviknuti da njima vladaju ljudi koji naređuju pogubljenja podjednako hirovito i redovno, pa zašto bi ih onda razočarao? Neki predmeti bili su zanimljivi, a poneki i zabavni. Antonije ih je rešavao s delotvornošću i hladnoćom kakve su, činilo se, posedovali svi Rimljani, bili proleteri ili plemići. Ti ljudi su razumeli zakon, način, postupak, strogi red, premda Antonije nije bio obdaren ovim istinski rimskim vrlinama u meri u kojoj su Rimljani uglavnom bili. I pored toga, na posao se bacio sa ţestinom, a ponekad i zlobom. Iznenadno komešanje svetine izbacilo je parničara iz ravnoteţe baš kad je stigao do tačke na kojoj bi svoj slučaj prepustio visokoplaćenom advokatu; Marko Antonije je okrenuo glavu i namrštio se. Okupljeni su se, uzdišući sa strahopoštovanjem, razmakli da bi napravili prolaz za malu povorku predvodenu svetlosmeđim

50 muškarcem obrijane glave u beloj halji oko čijeg je vrata visilo čitavo bogatstvo u vidu zlatnih lanaca. Za njim je koračao kraljevski namesnik Filon u plavo-zelenoj lanenoj odori, fino oslikanog lica, tela bleštavog od dragog kamenja. No oni nisu bili ništa u poređenju s onim što je stizalo iza njih u prostranoj nosiljci od zlata s krovom od gleđosanih pločica i lelujavim perjanicama od paunovog perja postavljenim na ugaonim stubovima. Nosila su je osmorica muškaraca koţe crne poput groţđa s istim onim ljubičastim prelivom. Na sebi su imali suknjice u bojama paunovog perja, ovratnike i narukvice od zlata, a na glavama su im blistale zlatom protkane marame zvane nemes. Kraljica Kleopatra je sačekala da nosači paţljivo spuste nosiljku, a onda, ne čekajući da joj pomognu pri silasku, vešto skliznula iz nosiljke i prišla stepenicama rimskog tribunala. „Marko Antonije, pozvao si me u Tars. Stigla sam“, rekla je jasnim zvonkim glasom. „Tvoje ime, gospo, nije na spisku predmeta koje rešavam danas! Moraćeš se prijaviti mom pisaru, ali te uveravam da će sutra tvoje ime biti prvo na mom spisku“, odvratio je Antonije ljubazno kako zasluţuje jedan vladar, ali nepopustljivo. U Kleopatri je sve ključalo od gneva. Kako se usuđuje ovaj rimski tikvan da se prema njoj ophodi kao prema ostalima! Došla je na agoru da razotkrije koliki je prostak, da sopstveni ogromni ugled i uticaj pokaţe Taršanima, koji će ceniti njen stav i kojima se neće dopasti što Antonije u prenesenom smislu pljuje po njoj. On sada nije na rimskom forumu, ovo nisu rimski poslovni ljudi (koji su svi napustili ovu oblast kao neprobitačnu). Ovo su bili ljudi bliski njenom aleksandrijskom narodu, osetljivi na povlastice i prava vladara. Bi li im smetalo da uzmaknu pred kraljicom Egipta? Ne, učinili bi to sa zadovoljstvom! Svi su već bili na pristaništu i divili se Filopatoru i stigli su na agoru očekujući sasvim prirodno da se rasprava o njihovim slučajevima odloţi. Antonije je nesumnjivo mislio da će to što im daje prednost u njima izazvati poštovanje, ali istočnjački mozak nije radio tako. Bili su zapanjeni, uznemireni i pokazivali su neodobravanje. Time što je tako ponizno stajala u podnoţju njegovog tribunala zapravo je pokazivala Taršanima koliko su Rimljani nadmeni. „Hvala ti, Marko Antonije", kazala je. „Ako nemaš nikakav