Kolin Mekalou - Antonije i Kleopatra 1 (Biseri boje mesecine)

151 „Ne verujem!“ „Istina je. Daleko od toga da razumem šta ţene vide u muškarcima, ali veruj mi na reč, Oktavija ţeli Antonija. Ta činjenica i moj sopstveni brak sa Skribonijom naveli su me na ovu zamisao. Ne sumnjam ja u Antonija kad su posredi vino i prebijanje ţene. Moţda jeste napao Fulviju, ali morao je biti izazvan. Ispod sve one nadmenosti vrlo je osetljiv na ţene. Oktavija će mu odgovarati. Kao i proleteri, i on će je oboţavati." „Tu je egipatska kraljica neće biti veran.“ „A koji je čovek veran kad je na duţnosti van zemlje? Oktavija mu neverstvo neće zameriti, isuviše je dobro vaspitana.“ Odmahnuvši rukama, Mecena je otišao da besni zbog nezavidne sudbine pregovarača. Je li Oktavijan zaista očekivao da će on, Mecena, voditi ove pregovore? E pa neće! Da baci biser poput Oktavije pred svinju kao što je Antonije? Nikad! Nikad, nikad, nikad! Oktavijan nije nameravao da sebe izuzme iz tih pregovora; uţivaće u njima. Antonije je dosad zaboravio zgode poput onog prizora u njegovom šatoru nakon Filipa kad je Oktavijan zatraţio Brutovu glavu i dobio je. Antonijeva mrţnja je toliko porasla da je zasenila sve pojedinačne događaje; bila je dovoljna sama po sebi. Oktavijan nije očekivao da će brak s Oktavijom promeniti tu mrţnju. Moţda bi osećajna duša poput Mecene pretpostavila da je to nadahnulo Oktavijana, ali Oktavijan je bio isuviše razborit da bi se nadao čudima. Kad postane Antonijeva ţena, Oktavija će postupati tačno onako kako Antonije ţeli; poslednje što bi uradila bilo bi da pokuša da utiče na Antonijev odnos prema njenom bratu. Ne, tim savezom se nadao da će osnaţiti nade običnih Rimljana i legionara da je ratna pretnja nestala. I kad dođe dan da Antonije, povodeći se za novom strašću prema nekoj novoj ţeni, odbaci zakonitu ţenu, pašće mu ugled kod miliona rimskih građana u svim krajevima. Kako se Oktavijan zakleo da se nikad neće upustiti u građanski rat, morao je uništiti ne Antonijev auctoritas zvanični javni ugled već njegov dignitas javni ugled koji je uţivao zahvaljujući sopstvenim postupcima i postignućima. Kad je

152 Boţanski Julije prešao Rubikon i krenuo u građanski rat, učinio je to da zaštiti svoj dignitas, koji mu je bio draţi od samog ţivota. Da se njegova dela zbrišu iz istorije i podataka Republike i da ga pošalju u doţivotno izgnanstvo bilo je gore nego građanski rat. Oktavijan nije stvoren od takvog tkiva; za njega je građanski rat bio gori od sramote i izgnanstva. I naravno, nije bio vrhunski vojnik siguran u svoju pobedu. Oktavijan se radije odlučio da podriva dignitas Marka Antonija, do to mere da mu više ne predstavlja pretnju. Od tog trenutka nadalje Oktavijanova zvezda će nastaviti svoj uspon dok on, a ne Antonije, ne postane prvi čovek Rima. To se neće dogoditi preko noći; za to će biti potrebne godine. Ali te je godine Oktavijan mogao sebi priuštiti; bio je dvadeset jednu godinu mlađi od Antonija. O, kad pomisli na mogućnost da se godinama i godinama muči da prehrani Italiju, nađe zemlju za beskrajnu reku veterana! Znao je kakav je Antonije. Boţanski Julije bi dosad kucao na vrata palate kralja Oroda u Seleukeji na Tigrisu, a gde je Antonije? Postavlja opsadu oko Brundizija, i dalje u sopstvenoj zemlji. Iako naklapa da je tu kako bi odbranio svoja prava kao trijumvira, tu je zapravo da ne bi bio u Siriji i borio se protiv Parćana. Iako naklapa da je sam pobedio kod Filipa, Antonije je znao da nije mogao pobediti bez Oktavijanovih legija, sastavljenih od ljudi čiju odanost nije mogao imati jer je pripadala Oktavijanu. Dao bih bezmalo sve, razmišljao je Oktavijan nakon što je napisao poruku Antoniju i poslao je po svom glasniku i oslobođeniku, dao bih bezmalo sve da mi Fortuna ponudi nešto što bi Antonija zgazilo zauvek. Oktavija to nije, a verovatno neće biti ni trenutak kad je bude odbacio ako odluči da je odbaci pošto mu dosadi njena dobrota. Svestan sam da mi je Fortuna naklonjena toliko sam puta bio u opasnosti da je dobro što sam čitav. I svaki put me je sreća spasla pada u ponor. Poput Libonove ţudnje da svojoj sestri nađe sjajnog muţa. Poput Kalenove smrti u Narbonu i molbe koju je njegov bezumni sin poslao meni umesto Antoniju. Poput Marcelove smrti. Poput toga što imam Agripu koji zapoveda vojskom umesto mene. Poput mojih bekstava od smrti svaki put kad astma iscedi i poslednji dah iz mene. Poput toga što me je stečaja spasla ratna blagajna mog oca

153 Boţanskog Julija. Poput zabrane Brundizija, neka mu Liber, Sol i Telus ubuduće daju mir i veliki procvat, da Antonije uđe u grad. Nisam izdao naredbu gradu da učini to što je učinio kao što nisam izazvao uzaludni Fulvijin rat protiv mene! Sirota Fulvija! Svakog dana prinosim ţrtve desetini bogova, s Fortunom na čelu, da mi daju oruţje što mi je potrebno da Antonija srozam brţe nego što će vreme neizbeţno učiniti. Oruţje postoji, siguran sam u to kao što sam siguran da sam odabran da Rim zauvek postavim na noge, da uspostavim trajan mir na granicama rimske drţave. Ja sam Izabrani o kome piše Mecenin pesnik Vergilije i za koga svi rimski proroci tvrde da će najaviti zlatno doba. Boţanski Julije me je odabrao za svog sina i neću izneveriti njegovu veru da ću završiti ono što je on započeo. O, neće to biti svet istovetan onom koji bi stvorio Boţanski Julije, ali će njime biti zadovoljan. Fortuno, daj mi više Cezarove čuvene sreće! Daj mi oruţje i otvori mi oči da ga prepoznam kad se pojavi! Antonijev odgovor stigao je po istom glasniku. Da, srešće se s Oktavijanom pod zastavom primirja. Ali mi nismo u ratu!, pomislio je Oktavijan kome je dah zastao ali ne od astme. Kako on to razmišlja kad misli da smo u ratu? Narednog dana Oktavijan je izjahao na Julijevom javnom konju malom, ali vrlo lepom, s bledoţućkastom dlakom i tamnijim grivom i repom. Jahanje je značilo da nije mogao obući togu, ali kako nije ţeleo da deluje ratoborno, na sebi je imao tuniku sa senatorskom širokom purpurnom prugom na desnom ramenu. Antonije je, naravno, bio u posrebrenom oklopu, na kojem se video Herkul kako ubija nemejskog lava. Tunika mu je bila purpurna kao i paludamentum što mu se vijorio s ramena iako je po pravilu trebalo da bude jarkocrven. Kao i uvek, izgledao je lepo i zdravo. „Ništa od čizama s potplatama, Oktavijane?“, upitao je cereći se. Iako sam Antonije to nije učinio, Oktavijan je pruţio desnu ruku toliko upadljivo da ju je Antonije morao prihvatiti, a zatim ju je stegnuo toliko jako da je zdrobio krhke kosti. Bezizraznog lica, Oktavijan je to istrpeo.

154 ,,Uđi“, pozvao ga je Antonije sklanjajući šatorsko krilo u stranu. Ĉinjenica da se odlučio da ţivi u šatoru umesto da se useli u kuću govorila je o njegovom uverenju da opsada Brundizija neće trajati dugo. Primaća prostorija u šatoru bila je prostrana, a kad je spušteno krilo, i veoma mračna. Oktavijanu je to ukazivalo na Antonijev oprez. Nije verovao licu koje ne odaje osećanja. No to nije brinulo Oktavijana. Ni lice ni obrazac mišljenja nisu ga brinuli jer bili su onakvi kakve je ţeleo. „Veoma mi je drago“, rekao je utonuvši u stolicu preveliku za njegovo vitko telo, „što smo stigli do toga da se priprema sporazum. Smatrao sam da je najbolje da ti i ja lično pretresemo ono o čemu dogovor nije sasvim postignut." „Fino sročeno", kazao je Antonije otpivši veliki gutljaj iz pehara vina koje je dobrano razvodnio. „Lepa stvar", primetio je Oktavijan okrećući kupu u rukama. „Gde je napravljena? Kladio bih se da nije u Puteolima." ,,U nekoj aleksandrijskoj staklari. Volim da pijem iz staklene kupe, staklo ne upije ukus prethodnih vina kao što se to dešava čak i s najboljom grnčarijom." Iskrivio je lice. ,,A metal ima ukus metala." Oktavijan je zatreptao. „Edepol! Nisam znao da si takav poznavalac nečeg u šta se samo sipa vino." „Zajedljivost te neće dovesti nikud", kazao je Antonije, neuvređen. „Sve mi je to ispričala kraljica Kleopatra." „O da, to ima smisla. Aleksandrijski rodoljub." Antoniju se lice razvedrilo. „I s pravom! Aleksandrija je najlepši grad na svetu, baca duboku senku na Pergam, čak i na Atinu." Otpivši mali gutljaj, Oktavijan je svoj pehar spustio kao da ga je opekao. Evo još jedne budale! Zašto se oduševljavati lepotom bilo kojeg grada kad se njegov sopstveni grad otrčao zbog pomanjkanja brige? „Kalenovih legija moţeš da uzmeš koliko god ţeliš, to se podrazumeva", lagao je. ,,U stvari, nijedan od tvojih uslova me ne uznemirava izuzev tvog odbijanja da mi pomogneš da Seksta Pompeja uklonim s mora.“ Mršteći se, Antonije je ustao i pomerio šatorsko krilo, očigledno zaključivši da je ipak potrebno da dobro vidi Oktavijanovo lice.

155 „Italija je tvoja provincija, Oktavijane. Jesam li ja traţio da mi ti pomogneš da upravljam mojom? „Nisi, ali i ne šalješ Riznici deo istočnjačkih danaka koji pripada Rimu. Siguran sam da ne moram da ti kaţem da čak i od trijumvira Riznica treba da dobija poreze i rimskim guvernerima provincija isplaćuje novac kojim plaćaju legije i javne radove u svojim provincijama", rekao je Oktavijan mirno. „Razumem, naravno, da nijedan guverner, a trijumvir najmanje od svih, ne uzima naprosto ono što zahteva Riznica on uvek traţi više i višak zadrţava za sebe. Uvreţeni običaj koji ne sporim. I ja sam trijumvir. Međutim, za dve godine koliko si guverner Rimu nisi poslao ništa. Da jesi, mogao bih da kupim brodove koji su mi neophodni za obračun sa Sekstom. Moţda tebi odgovara da koristiš gusarske lađe kao svoje brodovlje pošto su posle Filipa svi pomorski zapovednici koji su stali uz Bruta i Kasija odlučili da postanu gusari. Ne bih se ni sam libio da ih upotrebim da se ne goje čerupajući moje truplo! Zdušno dokazuju Rimu i čitavoj Italiji rasadniku naših najboljih vojnika da milion vojnika ne moţe pomoći dvojici trijumvira koji nemaju brodove. Treba da imaš ţito iz istočnjačkih provincija da dobro hraniš svoje legije! Nije moja greška što si dozvolio Parćanima da opustoše sve izuzev Bitinije i provincije Azije! Spasao te je Sekst Pompej sve dok ti odgovara da budeš u dobrim odnosima s njim, po umerenoj ceni ti prodaje italsko ţito ţito, ako smem da te podsetim, koje je kupila i platila Riznica Rima! Jeste, Italija je moja provincija, ali moj jedini izvor novca jesu porezi koje moram da iscedim iz svih rimskih građana koji ţive u Italiji. A taj iznos nije dovoljan da se plate brodovi i da se kupi ukradeno ţito od Seksta Pompeja po ceni od trideset sestercija za modiusl Stoga te opet pitam, gde je istočnjački danak?" Antonije je slušao osećajući sve veći bes. „Istok je pod stečajem!", povikao je. „Nema danka koji bih poslao!" „To nije istina i to znaju svi Rimljani s kraja na kraj Italije", odvratio je Oktavijan. „Pitodor iz Trala ti je, na primer, u Tars doneo dve hiljade talenata srebra. Tir i Sidon su ti platili po hiljadu više. A poharana Ravničarska Kilikija donela ti je četiri hiljade. Ukupno sto dvadeset pet miliona sestercija! Ĉinjenice, Antonije! Dobro poznate činjenice!“

156 Zašto je uopšte pristao da se sretne s ovom podlom mušicom, pitao se Antonije meškoljeći se. Jedino što je morao da uradi da bi stekao prednost bilo je da me podseti da za sve što učinim na Istoku nekako sazna svaki do poslednjeg rimskog građanina u Italiji. Ne kazujući to otvoreno, govori mi da mi je ugled narušen. Da nisam mimo grdnje, da mi Senat i narod Rima mogu oduzeti poloţaj. I da, mogu da marširam na Rim, pogubim Oktavijana i naimenujem se za diktatora. Ali upravo sam ja digao veliku buku da se ukine diktatura! Brundizij je pokazao da se moji legionari neće boriti protiv Oktavijanovih. Sama ta činjenica razlog je što mali verpa moţe da sedi ovde i prkosi mi, ne krijući svoje protivljenje. „Dakle, nisam previše omiljen u Rimu", kazao je zlovoljno. „Iskreno, Antonije, nisi uopšte omiljen, naročito nakon opsade Brundizija. Dao si sebi slobodu da me optuţiš kako sam nagovorio Brundizij da ti ne dozvoli da uđeš, ali dobro znaš da nisam. Zašto bih to činio? To mi ne donosi nikakvu korist! Jedino si uspeo da strahom zaraziš Rim, koji očekuje da marširaš na njega. A to ne moţeš da učiniš! Tvoje legije ti to neće dopustiti. Ako istinski ţeliš da povratiš svoj ugled, moraćeš to dokazati Rimu, a ne meni.“ „Neću se s tobom udruţiti protiv Seksta Pompeja ako je to tvoj cilj. Sve što imam jeste stotinu ratnih brodova u Atini“, slagao je Antonije. „Nedovoljno za ovaj posao pošto ti nemaš nijedan brod. A kako stvari stoje, Sekst Pompej je naklonjeniji meni nego tebi, pa neću učiniti ništa čime bih ga izazvao. Zasad me ostavlja na miru.“ „Nisam ni mislio da ćeš mi pomoći“, uzvratio je mirno Oktavijan. „Ne, mislio sam pre na nešto vidljivo svim Rimljanima, od prvog do poslednjeg." „Šta?“ „Brak s mojom sestrom Oktavijom.“ Antonije je otvorenih usta zurio u svog mučitelja. „O, bogovi!“ „Šta je tu toliko neobično?“, upitao je blago Oktavijan, smešeći se. „Upravo sam i sam zaključio sličan bračni savez kao što, siguran sam, znaš. Skribonija je vrlo prijatna dobra ţena, lepa, plodna... Nadam se da time što sam se vezao s njom drţim Seksta na odstojanju, barem na neko vreme. Ali ona se ne moţe porediti s Oktavijom, zar ne? Nudim ti pranećaku Boţanskog Julija, koju, kao i Juliju, poznaje i voli svaki staleţ u Rimu, lepoglednu, neverovatno

157 dobru i paţljivu, poslušnu ţenu i majku troje dece, uključujući jednog sina. Kao što je Boţanski Julije očekivao od svoje ţene, i ona je iznad svake sumnje. Oţeni se njome i Rim će zaključiti da nemaš nameru da Rimu naneseš zlo.“ „Zašto bi to bilo tako?“ „Zato što bi te okrutnost prema javnom uzoru kakav je Oktavija obeleţila kao čudovište u očima svakog Rimljanina. Ni najgluplji među njima ne bi odobrio loše ponašanje prema Oktaviji.“ „Shvatam. Da, shvatam“, kazao je polako Antonije. „Jesmo li se onda dogovorili?“ „Dogovorili smo se.“ Ovog puta Antonije je Oktavijanu blago stisnuo ruku. Brundizijski sporazum zapečaćen je dvanaestog dana oktobra, na gradskom trgu u Brundiziju i u prisustvu mnoštva razdraganih, ozarenih ljudi koji su bacali cveće Oktavijanu pred noge i uzdrţavali se dovoljno da ne pljuju Antoniju pred noge. Nijedna njegova podlost nije ni zaboravljena ni oproštena, ali taj dan je obeleţavao pobedu Oktavijana i Rima. Neće biti još jednog građanskog rata. A to je obradovalo legije raspoređene oko grada još više nego što je obradovalo Brundizij. „I šta ti misliš o ovome?“, upitao je Polion Mecenu dok su putovali Apijevim putem u ciziju s četvoropregom mazgi. „Da je Cezar Oktavijan majstor spletke i daleko bolji pregovarač nego ja.“ „Jesi li se ti dosetio da Antoniju ponudiš voljenu sestru?“ „Ne, ne! To je bila njegova zamisao. Pretpostavljam da sam mislio da su izgledi za njegov pristanak toliko mali da mi to nikad i nije palo na pamet. A onda sam, kad mi je rekao dan pre nego što se sastao s Antonijem, pomislio kako će me poslati da ja to obavim brr! Drhtao sam od straha! Ali nije. Sam je otišao, bez pratnje." „Nije mogao da te pošalje jer je to morao da uradi licem u lice. Ono što je rekao mogao je reći samo on. Koliko shvatam, ukazao je Antoniju da je izgubio ljubav i poštovanje skoro svih Rimljana. I to tako da mu je Antonije poverovao. Lukavi mali mentula oprosti mi!

158 lukava mala... hm... lasica zatim je Antoniju pruţio priliku da popravi svoj ugled tako što će se oţeniti Oktavijom. Sjajno!“ „Slaţem se“, rekao je Mecena, zamišljajući da je Oktavijan mentula ili lasica i osmehnuo se. „Jednom sam cizijem putovao s Oktavijanom“, kazao je Polion zamišljeno. „Od Italske Galije do Rima nakon stvaranja trijumvirata. Bilo mu je dvadeset godina, ali je govorio kao cenjeni konzular. O snabdevanju ţitom i kako je Rimu zbog Apeninskih planina lakše da pribavlja ţito iz Afrike i sa Sicilije nego iz Italske Galije. Iznosio je brojeve i podatke kao najdokoniji stariji drţavni sluţbenik. Samo što on nije pokušavao da izbegne posao, on je pričao o poslu koji smatra da se treba obaviti. Da, putovanje za pamćenje. To putovanje mi je pokazalo da sam pogrešio. Njega niko neće ubiti.“ Atija je Oktaviji donela vest o njenoj sudbini, i to u suzama. „Draga moja devojčice!“, uzviknula je obesivši se Oktaviji o vrat. „Moj nezahvalni sin te je izdao! Tebe! Jedinu osobu na svetu za koju sam mislila da je zaštićena od njegovih spletki, njegove hladnoće!“ „Mama, govori jasno, molim te!“, kazala je Oktavija pomaţući Atiji da sedne. „Šta mi je uradio Mali Gaj?“ „Zaručio te je za Marka Antonija! Grubijana koji je nogom udarao svoju ţenu! Ĉudovište!" Zapanjena, Oktavija se sručila u stolicu i zagledala u majku. Za Antonija? Udaće se za Marka Antonija? Posle zaprepašćenja, čitavo telo joj je lagano proţela toplina. Za tili čas je spustila kapke da zakloni oči od Atije, koja je, prestavši da plače, počela da besni. „Antonije!“, viknula je Atija dovoljno glasno da sluge dotrče, a zatim odu uz nestrpljivo odmahivanje ruke. „Antonije! Seljačina, lešinar, jedan... jedan... o, nema reči koje bi ga opisale!“ A Oktavija je mislila, hoću li najzad biti srećna, imati za muţa muškarca koga ţelim? Hvala ti, hvala ti, Mali Gaju! „Antonije!“, urlala je Atija dok su joj po uglovima usana izbijale tačkice pene. „Najdraţa devojčice, moraš smoći hrabrosti da kaţeš ne! Ne i njemu i mom nesrećnom sinu!“

159 A Oktavija je mislila, toliko dugo sam sanjala o njemu, beznadeţno, tuţno. Nekad, kad je bio u Italiji i dolazio da obiđe Marcela, pronalazila sam izgovore samo da budem prisutna. „Antonije!“, zavijala je poput vučice Atija udarajući pesnicama o rukohvate stolice. „Posejao je više kopiladi nego ijedan muškarac u istoriji Rima! U sebi nema ni trunčicu vernosti!“ A Oktavija je mislila, sedela sam i uţivala gledajući ga, prinosila ţrtve boginji Spes ne bi li uskoro ponovo došao. No pazila sam da se nikad ne odam. A sada ovo? „Antonije!“, cvilela je Atija kojoj su opet navirale suze, onako savladanoj sopstvenom nemoći. „Mogla bih da preklinjem do sledećeg leta, ali moj sin izdajica ne bi hteo da sluša!“ A Oktavija je mislila, biću mu dobra ţena, biću šta god ţeli da budem, neću se ţaliti na ljubavnice niti ga moliti da pođem s njim kad ponovo krene na Istok. Tolike ţene, sve iskusnije od mene! Dosadiću mu, osećam to. Ali ništa mi ne moţe oduzeti uspomene na vreme provedeno s njim kad svemu dođe kraj. Ljubav razume i ljubav oprašta. Bila sam dobra ţena Marcelu i oplakala sam ga kao što to čini dobra ţena. Ali molim se svim rimskim boginjama ţena da budem dovoljno dugo s Markom Antonijem da mi to traje do kraja ţivota. Jer on je moja prava ljubav. Posle njega ne moţe postojati niko. Niko... „Ćuti, mama“, kazala je naglas, očiju otvorenih i blistavih. „Uradiću kako kaţe moj brat i udaću se za Marka Antonija.“ „AIi ne zavisiš od Gaja, ti si sui iuris\“ Tada je Atija prepoznala izraz u tim lepim očima boje akvamarina i zinula u čudu. „Ecastorr, uzviknula je nemoćno. „Ti si zaljubljena u njega!“ „Ako je ljubav ţudeti za njegovim dodirom i njegovom naklonošću, onda mora da jesam“, odgovorila je Oktavija. „Znaš li kad to treba da se odigra?“ „Filip kaţe da su Antonije i tvoj neosetljivi brat sklopili sporazum u Brundiziju i da neće biti građanskog rata. Ĉitava zemlja je poludela od radosti, pa su njih dvojica odlučili da naprave pravu predstavu od putovanja u Rim. Apijevim putem do Tejana, a onda uz Latinski put. Ovamo očigledno neće stići do kraja oktobra. Brak će se sklopiti ubrzo nakon toga.“ Majčino lice se iskrivilo. „O, molim te, najdraţa kćeri, nemoj pristati! Ti si sui iuris, tvoja sudbina

160 je u tvojim rukama!“ „Pristaću rado, mama, ma šta ti rekla i ma koliko me preklinjala. Znam kakav je Antonije i to ne menja ništa. Ljubavnica će uvek biti, ali on nikad nije imao odgovarajuću ţenu. Pogledaj ih“, nastavila je Oktavija zagrejavši se za predmet razgovora. „Najpre Fadija, nepismena kćerka čoveka koji je trgovao svim i svačim, od robova do ţita. Nikad je nisam videla, naravno, ali navodno je bila neprivlačna i dosadna. Ali Antonije se nije razveo od nje, naprosto nije često dolazio kući. Rodila mu je sina i kćerku, pametnu dečicu po svim pričama. Za to što su Fadija i njena deca umrli od letnje oduzetosti ne moţe biti kriv Antonije. Zatim je došla Antonija Hibrida, kćerka čoveka koji je mučio svoje robove. Kaţu da je robove mučila i Antonija Hibrida, ali da je Antonije to ‟izbio iz nje‟ moţeš li osuđivati Antonija što je izlečio svoju ţenu od tako strašne navike? Sećam je se nejasno, a i deteta. Sirota devojčica je bila toliko debela i ruţna ali, što je daleko gore, bila je pomalo zaostala.“ „To se događa kad se venčaju bliski rođaci", odvratila je smrknuto Atija. „Antonija Minor sada ima šesnaest godina, ali nikad neće naći muţa, čak ni niskog porekla.“ Atija je frknula. „Ţene su budale! Antonija Hibrida je postala utučena nakon što se Antonije razveo od nje, što je učinio uz grube reči. I pored toga ga je volela. Je li to sudbina kakvu ţeliš? Je li?“ „Volela Antonija Hibrida njega ili ne, mama, ostaje činjenica da nije bila zanimljiva ţena, dok je, uprkos svim svojim nedostacima, Fulvija bila. Njenim nevoljama smatram da je uzrok previše novca, taj poloţaj sui iuris koji mi neprestano pominješ i njen prvi muţ Publije Klodije. On ju je podsticao da jurca po Forumu, da se ponaša kako ne dolikuje ţeni visokog porekla. Ali nije bila toliko loša posle Filipa, kad je saznala da će Antonije godinama stalno biti na Istoku i da ne namerava da putuje u Rim. Njen oslobođenik Manije ju je podstaknuo, nagovarao ju je. I nju i Lucija Antonija. Ali cenu je platila ona, a ne Lucije.“ „Odlučila si da pronađeš izgovore“, rekla je Atija s uzdahom. „Nisu to izgovori, mama. Suština je u tome da nijedna od Antonijevih ţena nije bila dobra ţena. Ja nameravam da budem savršena ţena, onakva kakvu bi odobravao Katon Cenzor, taj strašni zatucani starac. Muškarci imaju bludnice i ljubavnice zarad

161 telesnog uţitka, onakvog zadovoljstva kakvo ne mogu dobiti od svojih ţena jer se od ţene ne očekuje da zna kako da telesno zadovolji muškarca. Ţene koje previše znaju o tome kako da zadovolje muškarca sumnjive su. Kao čestita ţena, neću se pokazati ni drugačije ni bolje od bilo koje čestite ţene. Ali ću se postarati da u svakoj prilici kad vidim Antonija budem obrazovana, zanimljiva osoba od poverenja s kojom je prijatno provoditi vreme. Na kraju krajeva, odrasla sam u kući političara, slušala ljude poput Boţanskog Julija i Cicerona i izuzetno sam dobro obrazovana. Biću i divna majka njegovoj deci.“ „Ti si već divna majka njegovoj deci!“, obrecnula se oštro Atija pošto je očajna saslušala ovu govoranciju. „Pretpostavljam da ćeš istog trenutka kad se udaš zatraţiti da vodiš brigu i o onom jezivom dečaku Gaju Kurionu? Kakve će ti brige taj prirediti!" „Nema deteta koje ne mogu da ukrotim“, odvratila je Oktavija. Atija je ustala kršeći čvornovate obogaljene ruke. „Reći ću ti nešto, Oktavija, nisi povučena kao što sam mislila. Moţda u tebi ima više Fulvije nego što shvataš.“. „Ne, ja sam sasvim drugačija“, rekla je Oktavija smešeći se, „iako znam šta ţeliš da kaţeš. Zaboravljaš, mama, da sam ja rođena sestra Malog Gaja, što znači da sam jedna od najpametnijih ţena u Rimu. Um mi je dao samopouzdanje koje se dosad nije otkrilo nikome, od Marcela do tebe. Ali Mali Gaj dobro zna šta posedujem. Misliš li da on ne zna šta osećam prema Marku Antoniju? Malom Gaju ništa ne promiče! I ne postoji ništa što neće iskoristiti za svoj dalji napredak. On me voli, mama. To bi trebalo da ti govori sve. Mali Gaj da me prisili na brak koji ne ţelim? Ne, mama, ne.“ Atija je uzdahnula. „Pošto sam već ovde, volela bih da vidim dečju sobu pre nego što joj se članstvo ne uveća još više. Kako je mala Marcija?“ „Počinje da pokazuje svoju pravu prirodu. Vrlo samovoljna. Nju niko neće prisiliti na brak koji ne ţeli!“ „Ĉula sam kako se šuška da je Skribonija u drugom stanju.“ „I ja sam čula. Baš lepo! Njena Kornelija je dobra devojčica, pa pretpostavljam da će i ovo dete biti dobre naravi.“ „Još je rano da zna nosi li dečaka ili devojčicu", rekla je ţustro Atija dok su išle prema buci koju su stvarali plač novorođenčadi,

162 kikot dvogodišnjaka i svađe male dece. „Mada, nadam se zbog Malog Gaja da će biti devojčica. On ima toliko visoko mišljenje o sebi da se neće obradovati sinu i nasledniku od takve majke. Razvešće se od nje čim bude mogao.“ Hvala bogovima što su dečje odaje blizu! Previše smo se pribliţili opasnom tlu, pomislila je Oktavija. Sirota mama, uvek na obodu ţivota Malog Gaja, neviđena, nepomenuta.

163 8 Kad je povorka stigla u Rim, Marko Antonije je bio u veoma dobrom raspoloţenju. Narod koji je ispunio svaki palac prostora duţ drumova dočekivao ga je ushićeno; toliko ushićeno, u stvari, da je počeo da se pita nije li Oktavijan preuveličao njegovu neomiljenost. Sumnja je naglašena kad je svaki senator, tada prisutan u Rimu, izašao sa svim obeleţjima ne da pozdravi Oktavijana već njega. Mučilo ga je to što nije mogao biti siguran; bilo je i previše dokaza olakšanja koje su Italija i Rim osećali zbog izbegnutog građanskog rata. Moţda je Brundizijski sporazum ono što je njegove stare pristalice zdušno vratilo na njegovu stranu. Da se mesec ranije mogao kretati prerušen po Italiji i Rimu, moţda bi čuo razočaravajuće reči i psovke na svoj račun. Ovako, lebdeo je između sumnje i oduševljenja, lepo uravnoteţenih, i proklinjao Oktavijana samo ispod glasa i iz navike. Mogućnost braka s Oktavijanovom sestrom nije ga brinula već je doprinosila njegovom dobrom raspoloţenju. Iako mu nikad nije zapala za oko kao moguća ţena, uvek mu se dopadala, smatrao ju je privlačnom i čak zavideo svom prijatelju Marcelu što je s njom u braku. Od Oktavijana je saznao da je prihvatila Antila i Jula nakon što je Fulvija umrla, što je učvrstilo njegov utisak da je Oktavija podjednako dobra koliko joj je brat loš. To se često događalo u porodicama kad samo sebe uporedi s Gajem i Lucijem. Svi oni telom liče na Antonije, ali Gaju je izgled bio narušen geganjem u hodu, a Luciju ćelavom glavom; jedino je on bio pametan na Julije. Premda je nemarno rasipao svoje seme, Antonije je voleo svoju decu koju je poznavao i upravo je dobio sjajnu zamisao u vezi s Antonijom Minor, koju je saţaljevao i bez razmišljanja. U stvari, kad je stigao u Rim, o svojoj deci je razmišljao više nego obično jer ga je dočekalo pismo od Kleopatre. Palfražk oql Apuqpklg, rktgo uk qwq pa sgmsuknsmg kfg, rq uamq ngrqo wrgogpv fa ok lg žaq tuq pksk qwfg fa v plgov vžkwat sa opqo k sa Cgzarkqpqo, mqlk ug srfadpq rqzfrawnla k tanlg palbqnlg

164 žgnlg. Rasug painq, a wrgog rrqwgfgpq s Rkonlapkoa (rqiquqwq s uqbqo) wgqoa ov mqrksuk. Trgpvupq dkua Rqnkbkla rqtuq lg qfbackq rksoa Mqrpgnklg, oalmg braeg Iraj pgoa rauqwa, pgoa vzbvfnlkwkj fqiađala. Mplkig swqi qca, parawpq, zpa papamet. Pg zpao v mqlgo fgnv swgua eg uk qwq rksoq sukek, a rrg knk maspklg jqeg. Lgfpqi urgpvuma sg dvlg fa sk v Aukpk, sngfgegi fa sk v Ghgsv, dam fa sk v Rkov. Pklg wažpq. Rktgo uk fa uk zajwanko tuq sk Cgzarkqpv rqfarkq braua i sestru. Da, rodila sam blizance! Koa nk kj v uwqlql rqrqfkck? U oqlql kj pgoa. Qfvtgwnlgpa sao, naravno. Jednim udarcem si osigurao naslednika i Cezarionu dao žgpv. Pklg pk dvfq tuq lg Pkn rqrasuaq wksqmq k tuq lg v mvbkukoa obilja! Koliko me dobro poznaje, pomislio je. Shvata da ne čitam duga pisma, pa je njeno kratko. Vidi, vidi! Obavio sam sjajno svoju duţnost. Dvojke, ništa manje, par golubova. Ali za nju su oni naprosto pomoćno sredstvo da se uzvisi Cezarion. Njena strast prema Cezarovom sinu ne poznaje granice. Na brzinu joj je otpisao. Fraia Mngqraura, mamwa slalpa wgsu! Pg lgfpq, wge fwqlg oankj Apuqpkla mqlk eg kek za wgnkmko brauqo Cgzarkqpqo maq tuq sv oqla braea ktna za opqo. Žgpko sg Qmuawklapqwqo sgsurqo Qmuawklqo, wrnq vsmqrq. Fqbra žgpa, wgqoa ngra, uamqđg. Lgsk ni je upoznala u Rkov? Tq lg zasaf rgtknq oqlg pgwqnlg s Qmuawklapqo k vokrknq zgonlv mqla pgeg rqfržauk irađapsmk rau. Pkuk eg, rq qpqog tuq lg rgmaq Ogcgpa, rau rqfržauk Qmuawklap. Tq bk urgbanq fa zpadk fa oqiv fa voartkrao k rrgiazko Qmuawklapa, ank wqlnici su deo qrtugparqfpg zawgrg fa sg irađapsmk rau suawk wap zamqpa. Oqlk pgeg fa sg bqrg rrqukw plgiqwkj, plgiqwk pgeg fa sg bqrg rrqukw oqlkj. Bgz srrgopkj wqlpkma, wqlsmqwqđa lg pgoqeap maq vtmqrnlgpkm ogđv žgpaoa. A maf soq mqf oqek, oqraoq sg rqpqwq wanlvtmauk ogđv rarkrvsqo. Amq ok bvfg fqsafpq, qdgmvl oql fqnazam v Angmsapfrklv

165 k oanq pgvrqrgfkwqi žkwqua. Eto. To će biti dovoljno. Antonije je sipao malo rastopljenog crvenog voska na dno jednog jedinog lista Fanijevog papira i ostavio otisak svojim pečatnjakom, na kojem je u sredini pisalo Herkul Nepobedivi, a po ivici IMP. M. ANT. TRI. Prsten je napravio nakon onog sastanka na rečnom ostrvu u Italskoj Galiji. Ţudeo je za prilikom da M. ANT. promeni u DIV. ANT, Divus Antonius, ali to nije verovatno sve dok je Oktavijan ţiv. Naravno, morao je da ode u domus Hortensia na zabavu u muškom društvu pre venčanja i Oktavijanovo samozadovoljstvo ga je toliko razdraţilo da nije mogao da se suzdrţi, morao je da zada vrlo otrovan udarac. „Šta misliš o Salvidijenu?“, upitao je domaćina. Oktavijan je izgledao zaneseno na pomen ovog imena. Zaista verujem da on tajno voli da ga gurne u mušku guzicu, pomislio je Antonije. „Najbolji među dobrim momcima!“, uzviknuo je Oktavijan. „Izuzetno dobro radi u Onostranoj Galiji. Ĉim bude mogao da ih liši obaveza, dobićeš svojih pet legija. Belovaci stvaraju mnoge neprilike.“ „O tome znam sve. Kakva si ti budala, Oktavijane!“, rekao je prezrivo Antonije. „Najbolji od dobrih momaka pregovara sa mnom da pređe na drugu stranu u ovom našem neratu, i radi to bezmalo otkako je stigao u Onostranu Galiju." Oktavijanovo lice nije ništa odavalo, ni zaprepašćenje ni uţas; čak i kad je zasjalo od naklonosti prema Salvidijenu, to se nije videlo u njegovim očima. Vidi li se u njima ikad išta, pitao se Antonije ne mogavši da se seti ijedne takve prilike. Te oči nikad nisu odavale njegovo pravo mišljenje o bilo čemu. Naprosto su posmatrale. Posmatrale ponašanje svakog, uključujući i njega samog, kao da su one i um iza njih na dvadeset koraka od njegovog tela. Kako te dve blistave očne jabučice mogu biti toliko neprozirne? Oktavijan je govorio lako, čak uzdrţano. „Smatraš li, Antonije, da je njegovo ponašanje izdajničko?11 „Zavisi od toga kako na to gledaš. Promeniti stranu i više ne biti odan jednom uglednom Rimljaninu već drugom, njemu ravnom,

166 moţe biti... ah... opasno, ali ne i izdajničko. Međutim, ako je tome cilj da se podstakne rat između te dvojice ravnih, onda je takvo ponašanje sasvim sigurno izdajničko", kazao je Antonije zabavljajući se. „Imaš li ikakav opipljiv dokaz koji ukazuje da bi se Salvidijenu trebalo suditi za maiestasV' „Talente opipljivosti." „Bi li, ako to zatraţim, izneo svoje dokaze na suđenju?“ „Naravno“, odvratio je Antonije pretvarajući se da je iznenađen. „To je moja obaveza prema kolegi trijumviru. Ako bude osuđen, izgubićeš veoma dobrog vojskovođu srećom po mene, je li? Ako bude građanskog rata, hoću da kaţem, naravno. Jer ja ga neću primiti u svoje redove, Oktavijane, a kamoli ga postaviti za svog legata. Jesi li ti ono rekao da izdajnici mogu biti korisni, ali ih nikad ne moţeš voleti niti im verovati, ili su to reči tvog boţanskog oca?“ „Nije vaţno čije su reči. Salvidijen mora da ode.“ „Na drugu stranu Stiksa ili u doţivotno izgnanstvo?“ „Na drugu stranu Stiksa. Posle suđenja u Senatu, mislim. Ne pred skupštinama isuviše je javno. U Senatu, iza zatvorenih vrata.“ „Dobra zamisao! No teškoća za tebe. Moraćeš Agripu poslati u Onostranu Galiju sada kad je to zvanični deo tvog trijumvirata. Da je Onostrana Galija moja, mogao bih poslati bilo koga od nekolicine Poliona, na primer. Sada mogu da Poliona pošaljem da zameni Cenzorina u Makedoniji, a Ventidija da Labijena i Pakora drţi na oku dok lično ne budem mogao da se obračunam s Parćanima“, kazao je Antonije, zabadajući noţ dublje u ranu. „Ne postoji baš ništa što te sprečava da se odmah lično obračunaš s njima!“, rekao je Oktavijan zajedljivo. „Šta je, plašiš se da odeš predaleko od mene, Italije i Seksta Pompeja, baš tim redom?“ „Imam dobar razlog da ostanem nedaleko od vas troje!“ „Nemaš ama baš nikakav razlog!“, prasnuo je Oktavijan. „Ja ni pod kojim uslovima neću krenuti u rat protiv tebe mada ću zaratiti protiv Seksta Pompeja istog trena kad budem mogao.“ „Naš sporazum to zabranjuje.“ „Zabranjuje, kako da ne! Sekst Pompej je proglašen drţavnim neprijateljem, na tablice je upisan kao hostis zakon u kojem si i ti

167 učestvovao, sećaš se? Nije guverner Sicilije niti igde drugde, on je gusar. Kao rimski curator annonae, imam duţnost da ga uhvatim. Ometa slobodno snabdevanje ţitom.“ Iznenađen Oktavijanovom neustrašivošću, Antonije je odlučio da prekine razgovor, ako se to tako moglo nazvati. „Srećno“, rekao je jetko i odšetao se ka Paulu Lepidu da proveri jesu li tačne glasine da se brat trijumvira Lepida ţeni Skribonijinom kćerkom Kornelijom. Ako je to tačno, lukav je, pomislio je Antonije, ali mu to neće pomoći da napreduje ni za jotu izuzev što će dobiti ogroman miraz. Oktavijan će se razvesti od Skribonije čim porazi Seksta, što znači da se moram postarati da se to ne dogodi. Ako se Oktavijanu dozvoli velika pobeda, čitava Italija će ga oboţavati. Zna li taj mali crv da je jedini razlog što sam toliko blizu Italije upravo to da bih odrţao ime Marka Antonija u ţivotu u očima njenih stanovnika? Naravno da zna. Oktavijan je prišao Agripi. „Opet smo u nevolji“, kazao je ţalosno. „Antonije mi je upravo rekao da je naš dragi Salvidijen već mesecima u vezi s njim s ciljem da pređe na njegovu stranu." Oči su mu bile tamnosive. „Priznajem da je to udarac. Nisam mislio da je Salvidijen takva budala.“ „Za njega je to razuman korak, Cezare. On je ridokosi iz Picena kad su takvi bili ljudi od poverenja? Umire od ţelje da bude veća riba u većem moru.“ „To znači da te moram poslati da upravljaš Onostranom Galijom.“ Agripa je pogledao zaprepašćeno. „Cezare, ne!“ „Koga drugog imamo? To takođe znači da ne mogu krenuti na Seksta Pompeja u dogledno vreme. Sreća je uz Antonija, uvek je.“ „Mogu da obiđem brodogradilišta između Koze i Genue dok budem putovao, ali od Genue ću biti na Putu Emilija Skaura ka Placenciji nema dovoljno vremena da čitavim putem idem uz obalu. Cezare, Cezare, proći će dve godine dok ne budem mogao da se vratim kući ukoliko posao obavim dobro!“ „Moraš ga obaviti dobro. Ne ţelim više ove pobune među Kosmatim Galima i mislim da je Boţanski Julije pogrešio što je dozvolio druidima da se bave svojim poslom. A on se, izgleda, uglavnom sastoji od podsticanja nezadovoljstva."

168 „Slaţem se.“ Agripino lice se razvedrilo. „Znam kako se mogu srediti Belgi.“ „Kako?“, upitao je radoznalo Oktavijan. „Naseliti Ubije na galsku obalu Rena. Svako pleme, od Nervija do Trevera, biće toliko zaokupljeno odbijanjem Germana od sopstvene obale reke da neće imati vremena za pobune.“ Izgledao je čeţnjivo. „Voleo bih da uradim što i Boţanski Julije i pređem u Germaniju!“ Oktavijan je prasnuo u smeh. „Agripa, ako ţeliš da Svebima daš nauk, siguran sam da hoćeš. S druge strane, Ubiji su nam potrebni, pa zašto im ne pokloniti bolju zemlju? Oni su najbolji konjanici koje je Rim ikad imao. Sve što mogu reći, najdraţi moj prijatelju, jeste da mi je veoma drago što si odabrao mene. Mogu podneti gubitak stotinu Salvidijena, ali nikad ne bih mogao da podnesem da izgubim jednog i jedinog Marka Agripu.“ Agripa je zablistao i nagonski pruţio ruku da stegne Oktavijanovu mišicu. On sam je znao da je Cezarov čovek do srţi, ali je voleo kad Cezar tu činjenicu potvrdi rečju ili delom. „Što je još vaţnije, koga ćeš odabrati dok sam ja na sluţbi u Onostranoj Galiji?" „Stacilija Taura, naravno. Sabina, pretpostavljam. Kalvin se podrazumeva. Kornelije Gal je pametan i pouzdan sve dok se ne bavi pesmama. Karina je u Španiji.“ „Oslanjaj se najviše na Kalvina“, glasio je Agripin odgovor. Kao ni Skribonija, ni Oktavija nije smatrala ispravnim da na venčanju na sebi ima boje vatre i šafrana. Kao ţena dobrog ukusa, odabrala je bledotirkiznu boju, za koju je znala da joj dobro pristaje, i uz Ijupko nabranu haljinu nosila je veličanstvenu ogrlicu i naušnice koje joj je Antonije poklonio kad je dan pre obreda došao u Marcelovu kuću da je vidi. „O, Antonije, kako je lepo!“, izustila je gledajući nakit u čudu. Od punog zlata, ogrlica je bila ravna kao uzan okovratnik i bogato ukrašena besprekornim komadima brušenog tirkiza. „Kamenje nema nijednu tamnu mrlju koja bi mu kvarila plavetnilo.“ „Pomislio sam na njih kad sam se setio boje tvojih očiju“, rekao je

169 Antonije, zadovoljan njenim otvorenim oduševljenjem. „Kleopatra mi ih je dala za Fulviju." Nije spustila pogled niti je dozvolila da joj iz onih zadivljujučih očiju nestane i trunčica svetlosti. „Zaista, prelepi su“, kazala je podigavši se na prste da ga poljubi u obraz. „Nosiću ih sutra.“ „Pretpostavljam“, nastavio je Antonije nebriţljivo, „da nisu po Kleopatrinim merilima kad je nakit posredi ona dobija mnogo poklona. Moglo bi se reći da mi je dala ono što je odbacila. Od njenog novca nisam dobio ništa“, završio je ogorčeno. „Ona je... uh, oprosti.“ Oktavija se nasmešila onako kako bi se osmehnula malom Marcelu kad je nevaljao. „Moţeš da budeš prost koliko ţeliš, Antonije. Ja nisam povučena mlada devica.“ „Nemaš ništa protiv da se udaš za mene?“, upitao je smatrajući da treba da pita. „Volim te svim srcem već godinama“, odvratila je ne pokušavajući da sakrije osećanja. Nagonski je osećala da mu se dopada da bude voljen, da će ga to navesti da uzvrati ljubav a to je očajnički ţelela. „Nikad ne bih rekao!“, kazao je, zapanjen. „Naravno da ne bi. Bila sam Marcelova ţena i drţala sam svoju reč. Ljubav prema tebi bila je nešto moje, sasvim zasebno i lično.“ Osećao je poznati pokret u utrobi, unutrašnji odgovor što ga je upozoravao da se zaljubljuje. I Fortuna je na njegovoj strani, čak i u ovome. Sutra će Oktavija pripasti njemu. Nema potrebe da brine hoće li pogledati drugog muškarca kad nije pogledala njega za sedam godina koliko je pripadala Marcelu Minoru. On nikad i nije brinuo ni zbog jedne od svojih ţena; sve tri su mu bile verne. Ali ova četvrta je bila najbolja. Staloţena, uglađena i otmena, iz julijevske loze, republikanska princeza. Ne bi ostavila utisak jedino na mrtvog čoveka. Sagnuo je glavu i poljubio joj usne, najednom ţudeći za njom. Poljubac je uzvraćen uz opojan osećaj, ali pre nego što bi joj raspalio strasti, prekinula ga je i odmaknula se. „Sutra“, kazala je. „A sada dođi da vidiš svoje sinove." Dečja soba nije bila veoma velika prostorija i na prvi pogled delovala je pretrpano malom decom. Brzim vojničkim pogledom prebrojao je šestoro na nogama i jedno u kolevci. Neodoljiva

170 svetlokosa devojčica, otprilike dvogodišnjakinja, ţestoko je nogom udarila u cevanicu tamnokosog lepog petogodišnjaka. Hitro joj je uzvratio udarivši je dlanom, na šta je sela na zadnjicu uz tresak koji se čuo pre no što su počeli uzvici. „Mama, mama!“ „Ako zadaš bol, Marcija, moraš očekivati da ćeš ga i primiti", rekla je Oktavija bez imalo saţaljenja. „A sada prestani s galamom ili ću te ja udariti jer si počela nešto što ne moţeš da završiš.“ Ostalo četvoro, troje otprilike dečakovog uzrasta i jedno nešto mlađe od plavokose goropadnice, krišom su posmatrali Antonija i stajali otvorenih usta, kao i Marcija i njena ţrtva, koju je Oktavija predstavila kao Marcela. Petogodišnji Antil se nejasno sećao oca, ali nije bio sasvim uveren da je ovaj gorostas zaista njegov otac dok mu to nije potvrdila Oktavija. Zatim je jednostavno zurio, isuviše uplašen da bi pruţio ruke u zagrljaj. S nepune dve godine, Jul je briznuo u glasan plač kad je gorostas krenuo ka njemu. Smejući se, Oktavija ga je podigla i pruţila ga Antoniju, koji mu je ubrzo izmamio osmeh. Tog trenutka je i Antil raširio ruke za onaj zagrljaj i sam bio podignut u naručje. „Lepi mali momci, zar ne?“, upitala je. „Biće krupni kao i ti kad odrastu. S jedne strane jedva čekam da vidim kako će izgledati kad na sebe stave oklop i pteryges, a s druge se toga uţasavam jer tada više neće biti pod mojim nadzorom." Antonije je odgovorio nešto, zaokupljen nečim drugim; razmišljao je o Marciji. Marcija? Marcija? Ĉija je ona i zašto Oktaviju naziva mamom? Mada je, primetio je, mamom nazivaju i Antil i Jul. Ona u kolevci, svetlokosa kao i Marcija, bila je njena najmlađa kćerka Celina, rečeno mu je. Ali čija je Marcija? Izgledala je kao Juliji, a inače bi je smatrao Filipovom rođakom koju je neke teške sudbine spasla ova ţena opsednuta decom. Jer opsednuta je očigledno bila. „Molim te, Antonije, smem li da dobijem Kuriona?“, upitala je Oktavija preklinjući pogledom. „Nisam mislila da ga mogu uzeti bez tvoje dozvole, a njemu su i te kako potrebni mir i nadzor. Skoro mu je jedanaest i uţasno je neposlušan.“ Antonije je zatreptao. „Smeš da uzmeš to derište, Oktavija, ali zašto bi ţelela da sebi natovariš još jedno dete?“

171 „Zato što je nesrećan, a to ne treba da bude nijedan dečak njegovih godina. Nedostaje mu mama, ne obraća paţnju na svog pedagoga vrlo budalastog, nesposobnog čoveka i uglavnom se moţe videti na Forumu gde je prava napast. Još godinu-dve i krašće kese s novcem.“ Antonije se osmehnuo. „Njegov otac i moj prijatelj je u svoje vreme to dovoljno činio! Kurion Cenzor, njegov otac, bio je škrti, uskogrudi moćnik koji je zaključavao Kuriona. Ja bih ga oslobodio i onda smo pravili ludnicu. Moţda je to ono što ovom Kurionu treba.“ „O, hvala ti!“ Oktavija je zatvorila vrata dečje sobe iz koje se začulo protivljenje; očigledno je s njima obično provodila više vremena, a za ovo su smatrali da su krivi gorostas, pa čak i Antil i Jul. „Ko je tačno Marcija?“, upitao je. „Moja polusestra. Mama je najpre rodila mene u osamnaestoj, a Marciju u četrdeset četvrtoj.“ „Hoćeš da kaţeš da je ona kćerka Atije i Filipa Mlađeg?“ „Da, naravno. Došla je meni kad mama više nije mogla da se valjano stara o njoj. Mamini zglobovi su otekli i vrlo bolni.“ „Ali Oktavijan nikad nije pomenuo ni da postoji! Znam da se pretvara da mu je majka mrtva, ali polusestra! O, bogovi, to je smešno!“ „Zapravo, dve polusestre. Ne zaboravi da je naš otac imao kćerku sa svojom prvom ţenom. Njoj je sada četrdesetak godina.“ „Da, ali...!“ Antonije je nastavio da vrti glavom kao pesničar koji je dobio previše udaraca. „O, Antonije, znaš mog brata! Iako ga veoma volim, mogu da sagledam njegove nedostatke. Isuviše je svestan svog poloţaja da bi ţeleo polusestru dvadeset godina mlađu od sebe to je toliko nedostojanstveno! Takođe smatra da ga Rim neće shvatiti ozbiljno ako je njegova mladost još više istaknuta novorođenom sestrom za koju svi znaju. Nije pomoglo ni to što je Marcija začeta toliko brzo nakon smrti našeg jadnog očuha. Rim je mami odavno oprostio njenu grešku, ali Cezar nikad neće. Osim toga, Marcija mi je došla pre nego što je prohodala, a ljudi se lako zabroje.“ Nasmejala se. „Oni koji upoznaju članove moje dečje sobe pretpostavljaju da je

172 moja jer liči na mene.“ „Da li toliko voliš decu?“ „Ljubav je premala reč, isuviše zloupotrebljavana i pogrešno upotrebljavana. Za dete bih dala ţivot, doslovce.“ „Ne mareči čije je to dete.“ „Tačno. Uvek sam smatrala da su deca prilika da čovek uradi nešto junački sa svojim ţivotom pokuša da se potrudi da sopstvene greške ispravi umesto da se ponavljaju.“ Narednog jutra su sluge pokojnog Marcela Minora odvele decu u mermernu palatu Pompeja Velikog na Karini, a oni koji su osuđeni da ostanu i brinu o kući Marcela Minora plakali su jer gube gospu Oktaviju. Kuća o kojoj su sada morali da brinu pripadala je malom Marcelu, no on u njoj neće moći da ţivi još godinama. Antonije, koji je bio izvršilac oporuke, odlučio je da je u međuvremenu ne iznajmljuje, ali njegov pisar Lucilije bio je strog nadzornik i staratelj. Nema izgleda da se ne radi niti da se dozvoli da kuća propada. U sumrak je Antonije preneo svoju novu nevestu preko praga Pompejeve palate, onog istog praga preko kojeg je Pompej preneo Juliju i narednih šest godina proveo u blaţenstvu što se završilo njenom smrću na porođaju. Neka to ne bude moja sudbina, pomislila je Oktavija, pomalo ostavši bez daha kad je videla s kakvom lakoćom ju je muţ podigao, a onda spustio da primi vatru i vodu, prođe rukama kroz njih i tako preuzme svoj poloţaj gospodarice domaćinstva. Naizgled stotinu slugu posmatralo je, uzdisalo i gugutalo i na kraju blago zapljeskalo. Glas o ugledu gospe Oktavije kao najljubaznije i pune razumevanja stigao je pre nje. Stariji među njima, naročito kućepazitelj Egon, sanjali su da će kuća procvetati kao što je cvetala pod Julijom; za njih je Fulvija bila zahtevna, ali bez zanimanja za kućne obaveze. Oktaviji nije promaklo da njen brat izgleda obradovan i samozadovoljan, mada pravi razlog tome nije mogla da dokuči. Da, nadao se da će jaz premostiti smislivši ovaj brak, ali šta je uopšte mogao dobiti ako propadne, kao što su i svi prisutni na obredu u

173 sebi procenili da hoće? Još strašnije je bilo Oktavijino predosećanje da Oktavijan računa da će brak propasti. E pa, zavetovala se, neće propasti zbog mene! Njena prva noć s Antonijem bila je čisto zadovoljstvo, daleko veće zadovoljstvo nego sve noći koje je provela s Marcelom Minorom. Da njen novi muţ voli ţene bilo je očito po načinu na koji ju je dodirivao, izraţavao sopstveno oduševljenje što je s njom. Nekako ju je oslobodio dotadašnjih stega, radovao se njenom milovanju i malim izlivima zapanjujuće radosti, dozvoljavao joj da ga istraţi kao što ga nikad niko nije istraţivao. Za Oktaviju je on bio savršen ljubavnik, i paţljiv i pohotan, a ne, kako je očekivala, spreman da ispuni samo svoje ţelje. Reči ljubavi i ljubavni čin spojili su se u vatreno i neprekidno blaţenstvo, toliko lepo da je zaplakala. Kad je pala u ošamućen i ushićen san, bila je spremna da za njega umre podjednako rado kao što bi za neko dete. A ujutro je shvatila da je i Antonije uzbuđen u istoj meri; kad je pokušala da ustane iz kreveta ne bi li se posvetila svojim duţnostima, sve je počelo iznova, još lepše zbog blagog osećanja bliskosti i s još većim zadovoljstvom jer je bila još svesnija šta joj treba i šta joj je on toliko rado pruţao. Oh, izvrsno!, pomislio je Oktavijan kad je ugledao ovaj par dva dana kasnije na večeri koju je priredio Gnej Domicije Kalvin. Bio sam u pravu, toliko su različiti da su očarali jedno drugo. A sad samo treba da čekam da mu ona dosadi. A hoće. Hoće! Moram prineti ţrtvu Kvirinu kako bi je ostavio zbog neke ljubavi van zemlje, ne zbog Rimljanke, i Jupiteru Najboljem i Najvećem kako bi Rim imao koristi od njegovog neizbeţnog razočaranja u moju sestru. Pogledaj ga samo, iz njega curi ljubav, sav se zabalavio od nje! Osećajan kao petnaestogodišnja devojka. Koliko prezirem ljude koji podlegnu toj tričavoj, neprivlačnoj bolesti! Meni se to neće dogoditi, toliko znam. Moj um vlada mojim osećanjima, te sladunjavosti mene ne ugroţavaju. Kako Oktavija moţe da padne na njegovu glumu? Biće mu potčinjena barem dve godine, ali ne duţe verovatno ne. Njena dobrota i mila priroda za njega su

174 novina, ali nije ni dobar ni mio, zadivljenost vrlinom će izbledeti, a zatim proći u uobičajenoj Antonijevoj buri odvratnosti. Neumorno ću raditi na tome da se glas o ovom braku pronese što dalje, svoje uhode ću slati da o njemu pričaju neprekidno u svakom gradu, varoši i municipiju u Italiji i Italskoj Galiji. Dosad su govorili samo o meni, navodili izdaje Seksta Pompeja, opisivali ravnodušnost Marka Antonija prema nevoljama sopstvene otadţbine. Ali tokom ove naredne zime prestaće gotovo sa svim tim da bi kovali hvale ne o ovom savezu kao takvom, već o gospi Oktaviji, Cezarovoj sestri i otelotvorenju svega što treba da bude jedna rimska matrona. Podići ću joj statue, koliko god budem mogao, i dizaću ih i dalje dok poluostrvo ne zastenje pod njihovom teţinom. Ah, i sad to mogu da vidim! Oktavija, časna i čestita kao što je Lukrecija nečasna; Oktavija, dostojnija poštovanja nego vestalska devica; Oktavija, ukrotiteljka neodgovornog glupaka Marka Antonija; Oktavija, osoba koja je svojim rukama spasla svoju zemlju od zala građanskog rata. Da, Oktavija Pudika mora dobiti sve zasluge! Kad moje uhode s tim završe, Oktavija Pudika će biti podjednako ravna boginji koliko i Kornelija, majka braće Grah! A kad je Antonije ostavi, svaki Rimljanin i Italik će ga osuditi kao ţivotinju, čudovište bez srca kojim vlada pohota. Oh, kad bih samo mogao da virnem u budućnost! Da samo znam ko je ţena zbog koje će Antonije napustiti Oktaviju Pudiku! Prineću ţrtvu svim rimskim bogovima da to bude neko koga svaki Rimljanin i Italik mogu da mrze, mrze, mrze. Ako je moguće, preneti krivnju za Antonijevo ponašanje na njen uticaj nad njim. Naslikaću je zlu kao Kirku, taštu kao Jelenu Trojansku, zloćudnu kao Medeju, okrutnu kao Klitemnestru, smrtonosnu kao Meduzu. A ako nije ništa od svih njih, postaraću se da izgleda kao sve one. Poslaću uhode u novi pohod šaputanja, stvoriti zloduha od ove nepoznate ţene na isti način na koji se spremam da stvorim boginju od svoje sestre. Postoji više načina da se neko sruši a ne samo odlazak u rat protiv njega kakvo rasipanje ţivota i napretka! Koliko novca to košta! Novca koji treba da posluţi većoj slavi Rima. Ĉuvaj me se, Antonije! Ali nećeš jer misliš da sam i nesposoban i ţenskast. Ja nisam Boţanski Julije, ne, ali jesam dostojan naslednik

175 njegovog imena. Zakloni oči, Antonije, budi slep. Ja ću te dokrajčiti čak i po cenu sreće moje voljene sestre. Da Kornelija, majka braće Grah, nije provela ţivot ispunjen bolom i razočaranjem, rimske ţene ne bi polagale cveće na njen grob. Tako će biti i s Oktavijom Pudikom.

176 9 Zaslepljen pogledom na trijumvira Antonija i trijumvira Oktavijana kako zajedno šetaju kao stari i dobri prijatelji, Rim se radovao te zime, koju je pozdravljao kao početak Zlatnog doba, za koje su proroci uporno tvrdili da kuca na vrata čovečanstva. Pomagala im je činjenica da su u drugom stanju i ţena trijumvira Antonija i ţena trijumvira Oktavijana. Uzvisivši se toliko visoko u eter stvaralačkog preobraţaja da više nije znao kako da se spusti, Vergilije je napisao Ĉetvrtu eklogu i predvideo rođenje deteta koje će spasti svet. Oni bezobzirniji kladili su se hoće li Izabrano dete biti sin trijumvira Antonija ili sin trijumvira Oktavijana, a niko nije ni pomišljao na kćerke. Deseta era neće početi devojčicom, toliko je sigurno. Nije sve bilo zaista dobro. O tajnom suđenju Kvintu Salvidijenu Rufu pričalo se iako niko izuzev članova Senata nije znao kakvi su dokazi izneti i šta je Salvidijen rekao dok su on i njegovi advokati iznosili odbranu. Presuda je bila zapanjujuća; prilično mnogo vremena je prošlo otkako je jedan Rimljanin za izdaju osuđen na smrt. Izgnanstava je bilo mnogo, da, proskripcionih spiskova mnogo, da, ali ne i zvaničnih suđenja u Senatu gde je doneta smrtna kazna koja se nije mogla izvršiti nad rimskim građaninom, te otud najpre porazno oduzimanje građanskih prava, a potom i glave. Postojao je sud za izdaje, i premda nije radio godinama, još uvek se nalazio na tablicama. Pa čemu onda tajnost i čemu Senat? Samo što se Senat rešio Salvidijena, na ulicama Rima viđen je Irod u odeţdi od tirskog purpura i zlata. Smestio se u krčmi na uglu Clivus Orbius, najskupljem prenoćištu u gradu, gde je iz najboljih odaja počeo raspodeljivati bogate darove izvesnim siromašnim senatorima. Njegova molba Senatu da ga imenuje kraljem Jevreja valjano je predstavljena u Senakulu pre senatorskog skupa s tek neznatno više ljudi nego što je potrebno za glasanje i to samo zahvaljujući njegovim izdašnim darovima i tome što je uz njega bio prisutan Marko Antonije. Sve je ionako bilo uslovno pošto je Antigon bio kralj Jevreja uz odobrenje Parćana i verovatno neće biti svrgnut s prestola u dogledno vreme; s Parćanima ili bez njih,

177 gotovo svi Jevreji ţeleli su Antigona. „Odakle ti sav ovaj novac?“, upitao je Antonije dok su ulazili u Senakul, malenu zgradu pored Hrama Sloge u podnoţju Kapitola. Ovde je Senat primao strance kojima nije bio dozvoljen ulazak u zgradu Senata. „Od Kleopatre“, odgovorio je Irod. Ogromne pesnice su se stegnule. „Od Kleopatre?“ „Da, šta je tu toliko čudno?“ „Isuviše je škrta da bi ikom dala novac.“ „Ali njen sin nije, a on upravlja njome. Osim toga, morao sam pristati da ću joj plaćati prihod od jerihonskog balsama kad postanem kralj.“ „Ah!“ Irod je dobio senatus consultum, kojim je zvanično potvrđen kao kralj Jevreja. „Sada još jedino moraš da osvojiš svoje kraljevstvo“, rekao je Kvint Delije dok su večerali ukusna jela; kuvari iz krčme bili su čuveni. „Znam, znam!“, prasnuo je Irod. „Nisam ja oteo Judeju“, rekao je prekorno Delije, „pa što se ljutiš na mene?“ „Jer ti ovde pod mojim nosom guraš svinjsko vime u svoju čeljust brzinom jedne kapi jerihonskog balsama po zalogaju! Misliš li da će Antonije ikad podići guzicu i krenuti protiv Pakora? Nije ni spomenuo parćanski pohod.“ „Ne moţe. Mora da drţi na oku onog ljupkog dečaka Oktavijana.“ „To zna čitav svet!“, odvratio je nestrpljivo Irod. „Kad smo već kod ljupkosti, Irode, šta se dogodilo s tvojim nadama o Marijamni? Zar se Antigon nije već oţenio njome?“ „Ne moţe se oţeniti njome, on joj je stric i suviše se plaši svojih rođaka da bi je dao nekom od njih." Irod se nasmešio i preturio na leđa mašući punačkim rukama. „Osim toga, on je nema. Ja je imam.“ „Ti?“ „Da, odveo sam je i sakrio tik pre pada Jerusalima.“ „Jesi li pametan?“ Delije je opazio novu poslasticu. „Koliko kapi

178 jerihonskog balsama ima u ovim punjenim carićima?" Ovakvi i razni drugi događaji bledeli su pred pravom, stalnom nevoljom s kojom se Rim suočavao još od Cezarove smrti snabdevanjem ţitom. Obećavši savesno da će biti dobar, Sekst Pompej je ponovo napadao pomorske puteve i beţao s pošiljkama ţita pre nego se i stvrdnuo vosak na Brundizijskom sporazumu. Osmelio se još više i zapravo slao odrede ljudi na italsko zemljište gde god su postojale ţitnice, te lcrao ţito za koje niko nije pretpostavljao da bi moglo biti ugroţeno. Kad se cena drţavnog ţita povećala na četrdeset sestercija po šestodnevnoj količini, neredi su izbili u Rimu i svakom italskom gradu. Najsiromašnijim građanima i dalje je bio na raspolaganju poklon u ţitu, ali ga je Boţanski Julije prepolovio na sto pedeset hiljada primalaca nakon što je uveo proveru novčanog stanja. Ali to je bilo, vrištala je gnevna svetina, kad se ţito prodavalo za deset sestercija po modiju, a ne za četrdeset! Spisak ljudi koji imaju pravo na besplatno ţito treba proširiti da uključuje one koji ne mogu da plate četvorostruko veću cenu od stare. Kad je Senat odbio ovaj zahtev, neredi su postali veći nego što su ikad bili još od Saturninovog doba. Neprijatna prilika za Antonija, koji je morao da vidi iz prve ruke koliko je vaţno postalo pitanje snabdevanja ţitom, i bio je svestan da je on i niko drugi omogućio Sekstu Pompeju da nastavi svoja dejstva. Potisnuvši uzdah, Antonije je odustao od svake pomisli da dvesta talenata koje je ostavio na stranu za svoja zadovoljstva zaista i potroši na ta zadovoljstva; iskoristio ih je da kupi dovoljno ţita da se prehrani još sto pedeset hiljada građana i time stekao nezasluţene hvale proletera. Odakle je stigla ova iznenadna sreća? Ni od kog drugog do od Pitodora iz Trala. Antonije je ovom moćniku ponudio svoju kćerku Antoniju Minor ruţnu, gojaznu i glupu u zamenu za dvesta talenata gotovog novca. Pitodor, i dalje u najboljim godinama, oberučke je prihvatio ponudu; vičući kao tele bez majke, Antonija Minor već je bila na putu za Tral i nešto što se zvalo muţ. Vičući kao krava bez teleta, Antonija Hibrida je čitavom

179 Rimu objavila šta se dogodilo njenoj kćerki. „Uraditi takvu podlost!", uzviknuo je Oktavijan pronašavši svog neprijatelja Antonija. „Podlost? Podlost? Pre svega, ona je moja kćerka i mogu je udati za koga god mi je volja!" urlao je Antonije zapanjen novim ispoljavanjem Oktavijanove neustrašivosti. „Drugo, novac koji sam dobio za nju hrani dvaput više građana mesec i po dana! Kakva nezahvalnost! Moţeš da grdiš, Oktavijane, kad budeš imao kćerku sposobnu da za proletere učini deseti deo onoga što je učinila moja!“ „Gerrae „, rekao je prezrivo Oktavijan. „Dok nisi došao u Rim i sam video šta se dešava, nameravao si da zadrţiš novac ne bi li platio svoje sve veće račune! Sirota devojka nema ni trun razuma da bi shvatila svoju sudbinu mogao si makar s njom poslati i njenu majku umesto što si ţenu ostavio u Rimu da oplakuje svoj gubitak pred svakim ko je spreman da je sluša!“ „Otkad si ti stekao osećanja? Mentulam caco?“ Dok je Oktavijan povraćao zgađen poganim rečima, Antonije je izjurio toliko gnevan da je čak i Oktaviji bilo teško da ga smiri. Tada je na pozornicu stupio Gnej Azinije Polion, najzad punopravni konzul nakon što je preuzeo obeleţja, prineo ţrtvu i izgovorio zakletvu. Pitao se šta bi mogao učiniti da oplemeni dvomesečni boravak na poloţaju i sada je imao odgovor urazumiti Seksta Pompeja. Izvesno poštenje govorilo mu je da ovaj manji sin većeg čoveka na svojoj strani ima pomalo i pravo; imao je sedamnaest kad mu je otac ubijen u Egiptu, nepunih dvadeset kad mu je stariji brat stradao nakon Munde, morao je da stoji nemoćno kad su ga osvetoljubivi Senat i Narodna skupština prisilili na ţivot odmetnika odbivši da mu pruţe priliku da obnovi bogatstvo svoje porodice. Sve što je bilo potrebno da se izbegne trenutno jezivo stanje bio je senatski ukaz koji mu dopušta da se vrati kući i nasledi ugled i bogatstvo svog oca. Ali prvo je namerno okaljano da bi se uvećao ugled njegovih neprijatelja, a drugo je odavno nestalo u rupi bez dna prikupljanju sredstava za građanski rat. Ipak, razmišljao je Polion, pozvavši Antonija, Oktavijana i

180 Mecenu na sastanak u svoju kuću, mogu pokušati da nateram naše trijumvire da uvide kako se nešto dobro mora učiniti. „Jer ako se ne učini“, rekao je uz vodom razblaţeno vino u svojoj radnoj sobi, „neće proteći mnogo vremena, a svi prisutni u ovoj sobi stradaće od ruke rulje. A kako rulja nema predstavu kako se vlada, pojaviće se novi gospodari Rima ljudi čija imena ne mogu ni da naslutim, iz takvih dubina će se uzdići. A ja ne ţelim da tako završim svoj ţivot. Ţelim da se povučem, ovenčan lovorovim vencem, da pišem istoriju o našim burnim vremenima." „Kako lepo rečeno“, promrmljao je Mecena kad njegova dvojica nadređenih nisu kazali ništa. „Šta tačno ţeliš da kaţeš, Polione?“, upitao je Oktavijan nakon dugog ćutanja. „Da mi koji godinama trpimo ovog neodgovornog lopova, koji smo videli Riznicu osiromašenu zbog njegovih dejstava, sada treba da se okrenemo i da ga hvalimo? Da mu kaţemo da je sve oprošteno i da moţe da se vrati kući? Neverovatno!“ ,,E sad“, kazao je Antonije poput drţavnika, „to je pomalo oštro, zar ne? Polionova tvrdnja da Sekst nije sasvim loš donekle je pravedna. Lično sam uvek smatrao da se prema njemu postupilo surovo, te otud i moje protivljenje, Oktavijane, da zgazim dečaka... mladića, hoću reći.“ „Licemeru!“, uzviknuo je Oktavijan razbešnjen kako ga niko nikad nije video. „Lako je tebi da budeš ljubazan i pun razumevanja, ti hrpo lenjosti, i besposlen provodiš zime u bančenju dok se ja mučim da prehranim četiri miliona ljudi! A gde je novac koji mi za to treba? Pa u riznici tog sirotog dečaka kome je oduzeta imovina i prema kome je počinjen neverovatan greh! Jer riznicu mora imati, toliko toga je iscedio iz mene! A kad cedi mene, Antonije, on cedi Rim i Italiju!“ Mecena je poloţio ruku na Oktavijanovo rame; delovalo je to neţno, ali prsti su se toliko snaţno zaboli da se Oktavijan trgnuo i zbacio mu ruku. „Nisam vas zamolio da ovamo dođete danas kako bih slušao u čemu se vas dvojica suštinski razlikujete“, kazao je Polion odlučno. „Pozvao sam vas kako bismo videli moţemo li se obračunati sa Sekstom Pompejem na način koji će biti znatno jeftiniji od rata na moru. Odgovor su pregovori a ne sukob! A od tebe sam,

181 Oktavijane, očekivao da to uvidiš.“ „Pre bih sklopio sporazum s Pakorom i dao mu čitav Istok“, odvratio je Oktavijan. „Govoriš kao da ne ţeliš rešenje", rekao je Antonije. „Ţelim rešenje! Jedino rešenje! Tačnije, da se spali svaki do poslednjeg njegovog broda, da se pogube njegovi pomorski zapovednici, posada i vojnici prodaju u roblje, a on bude slobodan da se iseli u Skitiju! Jer dok mi ne priznamo da upravo tako moramo postupiti, Sekst Pompej će nastaviti da izgladnjuje Rim i Italiju kako mu bude volja! Nesrećnik nema ni vrednosti ni časti!“ „Predlaţem, Polione, da pošaljemo Sekstu izaslanstvo i zatraţimo mu da se s nama sastane u... Puteolima? Da, Puteoli bi bili dobri“, kazao je Antonije odišući spremnošću. „Slaţem se“, rekao je odmah Oktavijan što je iznenadilo ostale, čak i Mecenu. Je li onaj izliv gneva bio proračunat a ne prirodan? Šta li smera? Nešto docnije Polion je promenio predmet razgovora pošto je Oktavijan bez rasprave pristao na sastanak u Puteolima. „To će zavisiti od tebe, Mecena“, rekao je Polion. „Nameravam da odmah kao prokonzul krenem u Makedoniju. Senat moţe da imenuje konzule sufekte do kraja godine. Jedan nundinum u Rimu za mene je dovoljan.“ „Koliko legija ţeliš?“, upitao je Antonije s olakšanjem što se razgovara o nečemu što je nesporno njegova struka. „Šest će biti dovoljno." „Dobro! To znači da jedanaest mogu dati Ventidiju da ih vodi na Istok. Moraće da drţi Pakora i Labijena tamo gde su sada.“ Antonije se osmehnuo. „Dobri stari mazgar Ventidije.“ „Moţda bolji nego što mislis', uzvratio je suvo Polion. „Ha! Verovaću kad vidim. Nije baš zablistao kad je moj brat bio opkoljen u Peruziji.“ „Nisam ni ja, Antonije!“, prasnuo je Polion. „Moţda je razlog našem nedelovanju to što izvesni trijumvir ne odgovara na pisma.“ Oktavijan je ustao. „Idem ako nemate ništa protiv. Ĉak i pomen pisama dovoljan je da me podseti da i sam imam da napišem stotinu. U takvim trenucima poţelim da imam sposobnost Boţanskog Julija da četvoricu pisara uposlim odjednom.“ Kad su Oktavijan i Mecena otišli, Polion je besno pogledao

182 Antonija. „Tvoja je nevolja, Marko, u tome što si lenj i nemaran", rekao je jetko. „Ako uskoro ne podigneš taj tvoj podex i ne učiniš nešto, moţda ćeš shvatiti da si odgađao toliko da je prekasno da uradiš išta.“ „Tvoja je nevolja, Polione, u tome što se nepotrebno brineš.“ „Plank gunđa, a on vodi stranku.“ „Pusti ga onda da gunđa u Efesu. Moţe da ide da upravlja provincijom Azijom, što pre to bolje.“ „A Ahenobarb?“ „Moţe nastaviti da upravlja Bitinijom.“ „A šta je s klijentskim kraljevstvima? Dejotar je mrtav, a Galacija upropaštena.“ „O, ne brini, imam neke zamisli“, rekao je lagodno Antonije i zevnuo. „O, bogovi, koliko mrzim zimu u Rimu!“

183 10 Puteolski sporazum zaključen je sa Sekstom Pompejem krajem leta. Antonije nije izneo ono što misli, ali Oktavijan je znao da se Sekst neće poneti kao častan čovek; u duši je bio picenski ratni vođa izopačen u gusara i nije bio u stanju da odrţi reč. Da bi se sloţio da ţito za Italiju prolazi neometano, Sekst je zvanično priznat za guvernera Sicilije, Sardinije i Korzike; takođe je dobio grčki Peloponez, hiljadu talenata srebra i pravo da za četiri godine bude izabrani konzul, te da Libon godinu dana docnije postane konzul. Lakrdija, kao što je bilo jasno svakom ko ima iole mozga. Kako mora da se smeješ, Sekste Pompeju, pomislio je Oktavijan neposredno posle razgovora. U maju je Oktavijanova ţena Skribonija rodila kćerku, koju je Oktavijan nazvao Julija. Krajem juna Oktavija je rodila kćerku Antoniju. Jedna od odredbi ugovora sa Sekstom Pompejem glasila je da se svi preostali izgnanici mogu vratiti kući. To je podrazumevalo izuzetnog Tiberija Klaudija Nerona, koji nije smatrao da mu Brundizijski sporazum pruţa dovoljnu zaštitu. Stoga je ostao u Atini sve dosad, kad je odlučio da se moţe vratiti u Rim i proći nekaţnjeno. Bilo je teško jer se Neronovo bogatstvo znatno smanjilo. Delom je sam bio kriv za to jer je nerazumno ulagao u publikanska preduzeća koja su prikupljala poreze provincije Azije i bila izbačena nakon što su Kvint Labijen i njegovi parćanski plaćenici zauzeli Kariju, Pizidiju, Likiju najbogatije oblasti. Ali nije za to sasvim bio kriv izuzev što bi pametniji čovek ostao u Italiji da uveća svoje bogatstvo umesto da pobegne i ostavi ga na raspolaganju besprizornim grčkim oslobođenicima i lenjim bankarima. Stoga je Tiberije Klaudije Neron, koji se vratio kući početkom jeseni, bio toliko ograničen u pogledu novca da se pokazao kao loše društvo za svoju ţenu. Imao je tek toliko novca da iznajmi jednu nosiljku i otvorena kola za prtljag. Iako je Liviji Druzili dao dozvolu da s njim deli nosiljku, odbila je to ne navodeći nijedan od svojih razloga: prvo, nosači su bili mršavi, jadan skup, jedva sposoban da

184 podigne nosiljku u kojoj su Neron i njegov sin, a drugo, mrzela je da bude u blizini svog muţa i sina. Kako su putovali brzinom hoda, Livija Druzila je pešačila. Vreme je bilo savršeno toplo sunce, prijatan vetrić, dosta hlada, opojni miris mrke trave i mirisnog bilja koje su poljodelci uzgajali da bi preko zime odvratili štetočine. Neron je više voleo da ide drumom, a Livija Druzila ivicom druma, gde su bele rade bile kao bela prostirka za njena stopala, a rane jabuke i pozne kruške mogle su se ubrati sa stabala izraslih iz semena koje je vetar naneo iz voćnjaka. Sve dok ju je Neron mogao videti iz nosiljke, čitav svet je bio njen. Kod Tejana Sidicinskog prešli su s Apijevog puta na Latinski put; oni koji bi u Rim dalje išli Apijevim putem kroz Pomptinsku močvaru svoj ţivot su izlagali opasnosti jer je u čitavoj oblasti vladala barska groznica. Pred Fregelom su se smestili u skromnoj krčmi gde se mogla dobiti prava kupka, nešto za čim je Neron ţudeo. „Nemojte isprazniti vodu kada završimo moj sin i ja“, naredio je. „Moja ţena je moţe iskoristiti." U sobi ju je gledao mršteći se; dok joj je srce brţe kucalo, pitala se šta li je odavalo njeno lice, ali je stajala, uzdrţana i predusretljiva, da primi ono što će, znala je iz dugog iskustva, biti pridika. „Pribliţavamo se Rimu, Livija Druzila, i zahtevaću da uloţiš sav mogući napor da ne trošiš preterano", obaveštavao ju je. „Malom Tiberiju će sledeće godine biti potreban pedagog nemio trošak ali na tebi je da u međuvremenu štediš dovoljno da to ne bude preveliko breme. Nema novih haljina, nakita i svakako ne posebnih slugu koji bi ti uređivali kosu ili negovali telo. Je li to jasno?“ „Jeste, muţu“, odgovorila je poslušno Livija Druzila uzdahnuvši u sebi. Ne zato što je ţudela za takvim slugama, već zato što je očajnički ţelela mir, siguran ţivot bez grdnji. Ţelela je utočište u kojem bi mogla da čita kad god poţeli ili zatraţi obrok ne mareći za trošak, ili da ne bude odgovorna za utaje robova. Ţelela je da bude oboţavana, da vidi obična lica ozarena na pomen njenog imena. Poput Oktavije, ushićene ţene Marka Antonija, čije su statue stajale na trgovima Beneventa, Kapue, Tejana Sidicinskog. Šta je ona uradila, na kraju krajeva, izuzev što se udala za trijumvira? A ipak su je ljudi slavili kao da je boginja, molili se da je jednog dana vide

185 kako putuje od Rima do Brundizija. Ljudi su neprestano pričali o njoj, pripisivali joj zasluge za mir. O da je ona Oktavija! Ali koga briga za ţenu patricija ako se on zove Tiberije Klaudije Neron? Zurio je u nju, zbunjen; Livija Druzila se trgla iz sanjarenja, oblizala usne. „Ţeliš nešto da kaţeš?“, upitao ju je hladno. „Da, muţu.“ „Pa govori, ţeno!“ „Očekujem još jedno dete. Još jednog sina, rekla bih. Znaci su istovetni kao kad sam nosila Tiberija.“ Najpre je usledilo zaprepašćenje, a za njim nezadovoljstvo. Usne su mu se obesile, zaškripao je zubima. „O, Livija Druzila! Zar nisi mogla da to rešiš bolje? Ne mogu sebi priuštiti još jedno dete, naročito ne još jednog sina! Bolje bi bilo da odeš u Hram Bona Dee i zatraţiš lek čim stignemo u Rim.“ „Bojim se da je za to prekasno, domine.“ „Cacat!“, rekao je besno. „Koliko?“ „Skoro dva meseca, mislim. Lek treba uzeti dok ne istekne šest nundinae, ja sam već u sedmoj.“ „Uzećeš ga i pored toga.“ „Svakako." „Još to pored svih nevoljaf, uzviknuo je podigavši pesnice u vazduh. „Odlazi, ţeno! Odlazi i pusti me da se okupam na miru!“ „Ţeliš li i dalje da ti se Tiberije pridruţi?“ „Tiberije je moja radost i uteha, naravno da ţelim!“ „Smem li onda da se prošetam i vidim stari grad?“ „Što se mene tiče, ţeno, moţeš da odšetaš i preko ivice stene!“ Fregela je osamdeset pet godina bila napušten grad, koji je Lucije Opimije poharao kad se pobunio protiv Rima u danima dok je poluostrvo bilo mozaik italskih drţava prošaran rimskim „kolonijama“ građana. Nepravda ovakvog osionog odnosa najzad je navela italske drţave da se ujedine i pokušaju da zbace rimski jaram. Ogorčeni rat koji je usledio imao je mnoge uzroke, ali je počeo ubistvom usvojenog dede Livije Druzile, plebejskog tribuna

186 Marka Livija Druza. Moţda zato što je znala sve to, bolna srca i boreći se sa suzama, njegova unuka je lutala među oronulim zidovima i još postojećim starim zgradama. O, kako se Neron usuđuje da se prema njoj ophodi ovako! Kako nju moţe kriviti za trudnoću, nju koja, da joj se pruţi prilika, nikad ne bi ušla u njegovu postelju? Mrţnja je, spoznavala je, postala snaţnija otkako su boravili u Atini; poslušna ţena nije postala nimalo neposlušna, ali je mrzela svaki trenutak te duţnosti. Za svog dedu je znala, ali ono što nije znala jeste da je pedeset godina ranije Lucije Kornelije Sula krenuo u istu takvu šetnju, razmišljao o cilju pokolja, gledao jarkocrvene makove natopljene italskom i rimskom krvlju, glatke polulopte lobanja s belim radama što podrhtavaju u njihovim očnim dupljama poput lepih očiju, i sebi postavljao pitanje na koje nijedan čovek nije mogao da odgovori zašto idemo u rat protiv svoje braće? I, kao i on, Livija Druzila je hodajući videla kroz blistave suze Rimljanina koji joj prilazi i pitala se je li stvaran ili ne. Isprva je kradom traţila mesto da se sakrije, ali kako joj se pribliţavao, spustila se na isti onaj trup stuba koji je Gaj Marije koristio kao sedište i čekala da muškarac stigne do nje. Na sebi je imao purpurom obrubljenu togu, a glava mu je bila ovenčana raskošnom zlatnom kosom; korak mu je bio otmen i siguran, telo pod onim širokim omotačem vitko, mlado. A tada, kad je bio udaljen tek koji korak, lice mu se videlo jasno. Vrlo glatko, lepo, ozbiljno ali neţno, a srebrne oči obrubljene zlatnim trepavicama. Livija Druzila je gledala otvorenih usta. I Oktavijanu je bilo potrebno da pobegne; ponekad bi ga ljudi zamarali ma koliko dobronamerna da je bila njihova paţnja i ma koliko nesporna njihova odanost. A stara Fregela bila je blizu Fabraterije Nove, grada sagrađenog umesto Fregele. Upijajući sunce, podigao je lice ka nebu bez oblačka i puštao da mu misli lutaju besciljno, što nije radio često. Ovo uništeno mesto posedovalo je čudnu zavodljivost, moţda zato što je bilo toliko tiho; zujanje pčela umesto ljudskog govora na trţnici, jedva čujna pesma neke osećajne ptice umesto uličnog svirača. Mir! Kako je lep, kako potreban!

187 Moţda ga je usamljenost ophrvala zato što je dozvolio umu ovakvu slobodu; prvi put u svom ţivotu prepunom obaveza postao je svestan da nema nikog ko je tu samo za njega o da, Agripa, ali nije mislio na to. Neko samo za njega onako kako bi bila majka ili ţena, onaj slatki spoj ţenstvenosti i nesebične odanosti kakav je Oktavija pruţala Antoniju ili mama prokleta bila! Filipu Mlađem. Ali ne, neće misliti o Atiji i njenoj grešnosti! Bolje da razmišlja o svojoj sestri, najljupkijoj Rimljanki otkako je sveta. Zašto bi toliko zadovoljstvo bilo dato prostaku kakav je Antonije? Zašto on nije imao svoju Oktaviju, iako bi ona bila drugačija od njegove sestre? Shvatio je da neko šeta među opustošenim kamenim patrljcima Fregele, ţena koja je, kad ga je ugledala, izgledala kao da je spremna da pobegne; a onda se spustila na trup stuba i sela, a suze na obrazima su joj blistale na jarkom suncu. Isprva je mislio da je utvara, a onda, zastavši, shvatio da je stvarna. Očaravajuće malo lice najpre se okrenulo ka njemu, a onda pogledalo u zemlju. Lepe ruke su zadrhtale, pa se sklopile u krilu; nije ih ukrašavalo drago kamenje, ali ništa drugo na njoj nije govorilo o skromnom poreklu. Ovo je velika gospa, osećao je to u duši. Neki unutrašnji nagon oslobodio se iz kaveza i kriknuo toliko ushićeno da je najednom shvatio boţansku poruku ona mu je poslana, boţanski dar koji nije mogao nije hteo! da odbije. Gotovo se glasno obratio svom boţanskom ocu, a onda zatresao glavom. Razgovaraj s njom, odagnaj čaroliju! „Uznemiravam li te?“, upitao je uputivši joj divan osmeh. „Ne, ne!“, izustila je brišući s lica poslednje tragove suza. „Ne!“ Seo je kod njenih nogu, gledajući uvis u nju s radoznalim izrazom, a one neverovatne oči najednom su bile neţne. „Načas sam pomislio da si boginja trga“, kazao je, „a sada vidim tugu koja je moţda ţalost zbog sudbine Fregele. Ali nisi boginja još ne. Jednog dana ja ću te pretvoriti u boginju.11 Opojne reči! Nije razumela, pomislila je da je pomalo lud. No u trenu, za manje vremena nego što munji treba da blesne, zaljubila se. „Imala sam malo slobodnog vremena“, rekla je stegnutog grla, „i

188 ţelela sam da vidim ruševine. Toliko su mirne o koliko ţudim za mirom!“ Poslednje reči izgovorene su strasno. „O da, kad ljudi jednom dokrajče neko mesto, ono ostaje bez svih svojih uţasa. Odiše mirom smrti, ali ti si isuviše mlada da se pripremaš za smrt. Moj praujak Gaj Marije jednom je sreo mog drugog praujaka Sulu, ovde usred pustoši. Nekakav predah. Obojica su, vidiš, bila zaokupljena drugim mestima s ciljem da i ona postanu mrtva kao Fregela." „A radiš li to i ti?“, upitala je. „Ne namerno. Radije bih gradio nego uništavao. Mada nikad neću obnoviti Fregelu. To je moj spomenik tebi.“ Novo ludilo! „Zbijaš šale, a ja to ne zasluţujem." „Kako mogu da se šalim kad sam video tvoje suze? Ĉemu plač?“ „Samosaţaljenje“, odgovorila je iskreno. „Odgovor nečije dobre ţene. Ti si nečija dobra ţena, zar ne?“ Pogledala je u svoj jednostavni venčani prsten. „Pokušavam da budem, ali ponekad je teško.“ „Ne bi bilo da sam ti ja muţ. Ko je on?“ „Tiberije Klaudije Neron.“ Zasiktao je. „Ah! Taj. A ti si?“ „Livija Druzila." „Iz dobre stare porodice. Uz to i naslednica." „Više nisam. Moj miraz je potrošen." „Neron ga je potrošio, prećutala si.“ „Nakon što smo pobegli, da. Ja sam zapravo od Klaudija među Neronima.“ „Znači, muţ ti je prvi rođak. Imaš li dece?“ „Jedno, dečaka od četiri godine.“ Spustila je crne trepavice. „I jedno u utrobi. Treba da uzmem lek“, rekla je Ecastor, šta ju je nagnalo da to kaţe potpunom neznancu? „Da li ţeliš da uzmeš lek?“ „Da i ne.“ „Zašto da?“ „Ne volim svog muţa ni svoje prvorođeno dete.“ „A zašto ne?“ „Zato što imam osećaj da više neću imati dece. Bona Dea mi se obratila kad sam joj prinela ţrtvu u Kapui.“ „Upravo dolazim iz

189 Kapue, ali nisam te video tamo.“ „Ni ja tebe.“ Zavladala je tišina, slatka i spokojna, čiji je neraskidivi deo bio udaljeni cvrkut ševa i zujanje bubica u travi, kao da je čak i tišina slojevita. Obuzela me je čarolija, pomislila je Livija Druzila. „Mogla bih ovde da sedim večno“, rekla je promuklo. „I ja, ali samo ako si ti sa mnom.“ Strahujući da će je dodirnuti i da neće imati snage da ga odgurne, narušila je raspoloţenje ţustrim glasom. „Na tebi je toga praetexta, ali isuviše si mlad. Znači li to da si jedan od Oktavijanovih pristalica?“ „Ja nisam pristalica. Ja sam Cezar.“ Skočila je na noge. „Oktavijan? Ti si Oktavijan?“ „Odbijam da se odazovem na to ime“, rekao je, ali se nije naljutio. „Ja sam Cezar, Divi Filius. Jednog dana ću biti Cezar Romul po ukazu Senata koji će usvojiti Narodna skupština. Kad pobedim svoje neprijatelje i ne budem imao nikog ravnog sebi.“ „Moj muţ je tvoj zakleti neprijatelj." „Neron?“ Nasmejao se iskreno zabavljen. „Neron je nikogović." „On je moj muţ i gospodar moje sudbine." „Hoćeš da kaţeš da si pre njegovo vlasništvo. Poznajem ga! Previše muškaraca svoje ţene trpa u isti koš sa svojim ţivotinjama i robovima. Velika šteta, Livija Druzila. Mislim da ţena treba da bude muţevljev najdragoceniji kolega, a ne svojina.“ „Da li se tako ophodiš prema svojoj ţeni?“, upitala je dok je ustajao. „Kao prema svom kolegi?“ „Ne prema sadašnjoj, ne. Nema veliku pamet, sirotica.“ Toga mu se malo iskrivila, pa ju je namestio da nabori padaju valjano. „Moram da idem, Livija Druzila.“ „I ja, Cezare.“ Krenuli su zajedno ka krčmi. „Idem u Onostranu Galiju“, rekao je na mestu gde se staza račvala. „Trebalo je da to bude dugačak boravak, ali pošto sam te upoznao, ne moţe biti. Vratiću se pre kraja zime.“ Beli zubi su mu bili prava suprotnost smeđoj koţi kad se nasmešio. „A kad se vratim, Livija Druzila, oţeniću se tobom.“ „Već sam udata i verna svojoj reči.“ Uspravila se; njeno

190 dostojanstvo je bilo dirljivo. „Ja nisam Servilija, Cezare. Ja svoj zavet neću prekršiti čak ni s tobom.“ „Zato ću se oţeniti tobom!“ Krenuo je levo od račvanja ne osvrćući se, ali mu se glas jasno čuo. „Da, a Neron se nikad neće razvesti od tebe da bi se udala za nekog poput mene, zar ne? Kakva strašna nevolja! Kako li se to moţe razrešiti?“ Livija Druzila je gledala za njim dok nije nestao. Tek tada se setila za šta sluţe noge i počela da hoda. Cezar Oktavijan! Naravno da je to zbrka gluposti; koliko je znala, slično je moţda govorio svakoj lepoj mladoj ţeni na koju bi naišao. Moć je muškarcima uvećavala pojam sopstvene poţeljnosti gledaj kako je Marko Antonije pokušao da je osvoji. Jedina teškoća u takvom razmišljanju bila je to što joj se Antonije gadio i što se zaljubila u njegovog suparnika. Jedan pogled i bila je izgubljena. Kad je prinela jaja i mleko svetoj zmiji što ţivi u Hramu Bona Dee u Kapui, zmija se pojavila pokazujući blistave krljušti koje su na suncu bile jarkozlatne, zagnjurila glavu u mleko, progutala oba jajeta, pa podigla glavu i pogledala je hladnim očima. Livija je bez straha uzvraćala pogled i čula kako joj zmija govori stranim jezikom, pa pruţila ruku da je pomiluje. Zmija je spustila glavu na njene prste, zapalacala jezikom i rekla joj šta joj je rekla? Kao kroz gustu maglu trudila se da se seti i zamišljala da zmija za nju ima poruku od Bona Dee: da će joj, ako je spremna da se ţrtvuje, Bona Dea podariti svet. Bio je to dan kad je bila sigurna u ovu novu trudnoću. Niko nikad nije video svetu zmiju. Ĉekala je da padne noć, pa tek onda izlazila da popije mleko i pojede jaja. Ali njoj se prikazala po jarkom suncu, duga zlatna zmija debela kao njena ruka. Bona Dea, Bona Dea, podari mi svet i obnoviću tvoj obred da bude onakav kakav je bio pre nego što su se muškarci nametnuli! Neron je čitao sveţanj svitaka. Kad je ušla, podigao je pogled jezivo se mršteći. „Preterano duga šetnja, Livija Druzila, za nekog ko je hodao čitav dan.“ „Razgovarala sam s jednim čovekom u ruševinama Fregele.“

191 Neron se ukočio. „Ţene ne razgovaraju s nepoznatim muškarcima!“ „Nije bio nepoznat. Bio je to Caesar Divi Filius.“ To je izazvalo oštru grdnju koju je dotad čula mnogo puta, pa je bila slobodna da ostavi muţa uz kratko objašnjenje da će upotrebiti vodu za kupanje pre nego što se sasvim ohladi. To je i učinila iako joj je trebalo hrabrosti nakon što je ugledala kako na površini pliva pena mrtve koţe i telesne masti i osetila smrad znoja. Znajući Nerona, verovatno se i pomokrio u vodu; mali Tiberije jeste sigurno. Krpom je koliko je god mogla pokupila prljavštinu, pa uronila u jedva mlaku vodu. Pomislila je kako bi rado odustala od supruţanske vrline za muškarca koji joj ponudi sveţu, toplu, miomirisnu kupku u lepoj mermernoj kadi koju bi koristila samo ona. A kad je uspela da odagna misli o mokraći i prljavštini, sanjarila je da je taj muškarac Cezar Oktavijan, da je zaista mislio ono što je rekao. Zaista je mislio ono što je rekao iako je šetnju u povratku do duumvirove kuće u Fabrateriji proveo grdeći sebe zbog ljubavnih izjava od kakvih nezgrapnijih nikad nije bilo. Vidiš šta se događa kad iskušavaš bogove, upitao je smešeći se iskosa. Prezirao sam neukusnu sladunjavost, smatrao slabićem muškarce koji tvrde da ih je na prvi pogled probola Kupidonova strela. A evo me sa strelom što mi viri iz grudi, duboko zaljubljen u devojku koju čak i ne poznajem. Kako je to moguće? Kako sam ja, toliko razloţan i uzdrţan, mogao podleći osećanju koje se sukobljava sa svim u šta verujem? Javio mi se neki bog, mora da je to! Inače to nema nikakvog smisla! Ja jesam razloţan i uzdrţan! Stoga, zašto osećam ovu neverovatnu navalu... ljubavi? O, koliko me je nepodnošljivo ganula! Ţeleo sam da sve njene nevolje uzmem na svoja pleća, ţeleo sam da je obaspem poljupcima, ţeleo sam da budem s njom do kraja ţivota! Livija Druzila. Ţena uobraţenog skorojevića poput Tiberija Klaudija Nerona. Iz istog legla, još jedan Klaudije. Ogranak Klaudija kognomena Pulher davao je nepredvidljive, nezavisne, neuobičajene konzule i cenzore, dok je ogranak kognomena Neron bio čuven po nikogovićima. A Neron je

192 nikogović gord, tvrdoglav, uskogrud čovek koji nikad neće pristati da se razvede od svoje ţene po zahtevu Cezara Oktavijana. Njeno lice mu je titralo pred očima, izluđivalo ga. Duguljaste oči, crna kosa, koţa kao mleko, raskošne crvene usne. Je li moguće da je ovo bila obična telesna privlačnost? Je li moguće da on boluje od iste bolesti koja Marka Antonija neprestano tera u nevolje? Ne, u to neće da veruje! Ma šta da je ovo nepoznato osećanje, za njega je morao postojati bolji razlog od pukog prohteva tela. Moţda, razmišljao je Oktavijan dok se cizijem vraćao u Rim, svako od nas ima prirodnog para i ja sam pronašao svog. Kao par grlica. Ţena drugog čoveka i nosi njegovo dete. To nema nikakvog značaja. Ona pripada meni meni\ Ĉuvajući svoju tajnu, uskoro je shvatio da nema nikog kome bi se poverio čak i da je hteo. Kako je ţitno brodovlje bezbedno pristajalo u Puteole i Ostiju, a cena pšenice valjano sniţena makar za ovu godinu, Antonije je odlučio da se vrati u Atinu i sa sobom odveo Oktaviju i njeno leglo. Oktavija bi moţda bila jedina osoba kojoj je mogao poveriti ovu strašnu nedoumicu što se tiče osećanja, ali ona je bila očigledno srećna s Antonijem i zauzeta pripremama za put. Oba razloga su je mogla dovesti u opasnost da to u poverenju prenese muţu, koji bi likovao i zadirkivao do nepodnošljivosti. Ha ha ha, Oktavijane, i tobom takođe moţe da upravlja kita! Oktavijan je to već mogao da čuje. Stoga je ispratio Antonijevo domaćinstvo ne odavši svoju tajnu, pa se zapitao moţe li Agripa imati koju reč mudrosti o tome kad stigne u Narbon, nedaleko od španske granice i na mesec dana puta od Rima. Ovo stanje ga je mučilo jer strast nije lagodna onome čije su navike hladan razum i odlučno potisnuta osećanja. Zbunjen, uznemiren, pun ţudnje, Oktavijan nije mogao da jede i bezmalo je izgubio razum. Vidljivo je izgubio na teţini kao da ga je istopila neka vrela peć, a na grčkom čak nije mogao ni da razmišlja. Razmišljanje na grčkom predstavljalo je ćudljivost, nešto što je radio s gvozdenom odlučnošću zato što je bilo toliko teško. A sada je, s pola stotine pisama što je trebalo pisarima govoriti na grčkom, morao u pero govoriti na latinskom, a svojim pisarima kratko naloţiti da ih sami prevedu. Mecena nije bio u Rimu, moţda i bolje, što je značilo da je

193 Skribonija bila ta koja je, uoči samog Oktavijanovog polaska u Onostranu Galiju, smogla hrabrosti da nešto kaţe. Bila je veoma srećna sve vreme trudnoće, koja je prošla bez uzbuđenja, i malu Juliju rodila brzo i lako. Devojčica je bila neporecivo lepa, od svetlih pramenova kose do krupnih plavih očiju, isuviše svetlih da potamne i postanu smeđe posle nekoliko meseci. Kako Korneliju nikad nije upamtila kao radost, Skribonija je negovala novorođenče više nego ikad zaljubljena u svog povučenog, besprekornog muţa. To što je nije voleo nije bila velika tuga jer prema njoj se ophodio lepo, uvek učtivo i s poštovanjem, te obećao da će ponovo posetiti njenu postelju čim se u potpunosti bude oporavila od porodaja. Neka sledeći put bude sin!, molila se prinoseći ţrtve Junoni Sospiti, Velikoj majci i Spes. No nešto se dogodilo Oktavijanu kad se u Rim vraćao iz posete legionarskim logorima za obuku oko starog vojničkog grada Kapue. Skribonija nije bila ni slepa ni gluva da to ne bi primetila, a imala je i nekoliko slugu, uključujući Gaja Julija Burgundina, koji je bio Oktavijanov kućepazitelj i unuk Burgunda, voljenog germanskog oslobođenika Boţanskog Julija. Iako je uvek ostajao u Rimu kao kućepazitelj domus Hortensia, imao je toliko braće, sestara, rođaka, strina i stričeva među Oktavijanovim klijentima da je neko pratio njihovog patrona kad god bi putovao. I, rekao je Burgundin, koji je voleo novosti, Oktavijan je otišao da se prošeta po Fregeli i vratio se u raspoloţenju u kakvom nikada ranije nije viđen. Javio mu se neki bog, bila je Burgundinova pretpostavka, ali ta je bila samo jedna od mnogih. Skribonija se uplašila da nije poremetio umom jer je mirni i staloţeni Oktavijan postao osetljiv, plah i zanovetao je zbog nečega na šta dotad nije obraćao paţnju. Da ga je poznavala dobro kao Agripa, videla bi sve to kao dokaz gnušanja samog sebe i bila bi u pravu. Ovako je pokušavala da ga podseti da mu treba snage i da stoga mora jesti. „Treba ti snage, mili moj, pa moraš da jedeš“, rekla je za večerom za koju je odabrala naročito ukusna jela. „Sutra ideš u Narbon i

194 nećeš jesti ništa od svojih omiljenih jela. Molim te, Cezare, jedi!“ „Tacer, prasnuo je i skliznuo sa sofe. „Ponašaj se bolje, Skribonija! Pretvaraš se u goropadnicu." Zastao je s jednom nogom na zemlji dok se sluga mučio da mu zakopča cipele. „Hmm! Dobra reč! Prava goropadnica, grozna goropadnica, nova goropadnica!“ Od tog trenutka pa dok narednog jutra nije čula da odlazi, nije ga videla. Potrčala je dok su joj se suze slivale niz obraze i stigla u poslednjem času da ugleda kako mu zlačana glava nestaje u ciziju, pokrivenom zbog kiše što je pljuštala. Cezar je napuštao Rim i Rim je plakao. „Otišao je ne rekavši mi zbogom!“, uzviknula je obrativši se Burgundinu, koji je tmurnog lica stajao uz nju. Pruţio joj je svitak, gledajući svuda samo ne u nju. „Domina, Cezar je zapovedio da ti dam ovo.“ Ovim se razvodim od tebe. Oqlk raznqzk sv sngfgek: iqrqrafpqsu, rqqfoamng iqfkpg, nqtg rqpataplg, pgsnaiaplg k raskrpqsu. Panqžkq sao swqo mvegrazkugnlv fa ugbg k patg fgug rrgsgnk v moj stari domus kod Volujskih glava nedaleko od Stare kurije, ifg egt žkwguk k rqfkzauk oqlv megrmv mamq rrknkdk plgpqo vzwktgpqo rqnqžalv. Qpa eg bkuk fqbrq tmqnqwapa, a pg pavdgpa fa rrgfg k uma. Oqlk bapmark eg uk ksrnaekwauk qfiqwaralvek kzpqs k oqek egt v cgnqsuk fa mqrksukt swql okraz. Koal pa vov fa qwal wgnkmqfvtpk srqrazvo oqiv rrgmkpvuk v swamqo urgpvumv, tuq ev k vdkpkuk dvlgo nk fa sg iqwqrma fa uwqlg rqpataplg pklg dgsukuq. U uqo snvdalv ev ug wraukuk uwqo qcv, suaraplg q Lvnklk ev rrgvzguk nkdpq, a ugbk pgeg bkuk fqzwqnlgpq fa lg wkđat. Na pečatu se videla sfinga. Skribonija je svitak ispustila iz ruku, najednom obamrla, i sela na mermernu klupu s glavom među kolenima trudeći se da ne padne u nesvest. „Svemu je kraj“, rekla je Burgundinu koji je stajao u blizini. „Jeste, domina', rekao jeblago; dopadala mu se. „Ali nisam uradila ništa! Ja nisam goropadnica! Nemam nijednu od onih strašnih osobina koje navodi! Poodmakle godine! Nemam

195 još ni trideset pet!“ „Cezar je naredio da danas budeš preseljena, domina. u „Ali nisam uradila ništa! Ja ovo ne zasluţujem!“ Sirota gospo, išla si mu na ţivce, pomislio je Burgundin, klijentskim vezama primoran da ćuti. Reći će čitavom svetu da si goropadnica kako bi spasao sopstveni obraz. Sirota gospa! I sirota mala Julija. Marko Vipsanije Agripa je bio u Narbonu jer su Akvitani stvarali nevolje primoravajući ga da ih nauči da Rim i dalje rađa vrhunske vojnike i veoma sposobne vojskovođe. „Poharao sam Burdigalu, ali je nisam spalio", rekao je Oktavijanu kad je taj uglednik stigao nakon mučnog putovanja na kojem je prvi put posle dve godine imao napad astme. „Ni zlata ni srebra, ali brdo dobrih jakih, gvoţđem okovanih kolskih točkova, četiri hiljade izvrsno okovanih burića i petnaest hiljada snaţnih muškaraca koji će se kao robovi prodati u Masiliji. Trgovci trljaju ruke od radosti pijace odavno nisu imale takvu prvoklasnu robu. Nisam smatrao da je uputno ţene i decu dati u roblje, ali uvek mogu ako ţeliš.“ „Ne, ako ti ţeliš. Zarada od robova je tvoja, Agripa.“ „Ne u ovom pohodu, Cezare. Muškarci će doneti dve hiljade talenata koje mogu da iskoristim bolje nego da ih strpam u svoju kesu. Moje potrebe su nevelike, a ti ćeš uvek brinuti o meni.“ Oktavijan se na svom mestu uspravio, a oči su mu zablistale. „Smislio si! Nešto si smislio! Da čujem!“ Agripa je u odgovor ustao da dohvati mapu koju je raširio po svom jednostavnom stolu. Naginjući se nad nju, Oktavijan je video da predstavlja vrlo podroban prikaz oblasti oko Puteola, kampanijske glavne luke, sto milja jugoistočno od Rima. „Doći će dan kad ćeš imati dovoljno ratnih brodova da pobediš Seksta Pompeja", rekao je Agripa briţljivo, neodređenim glasom. „Ĉetiri stotine brodova, procenjujem. Ali gde je luka dovoljno velika da zakloni i polovinu tog brodovlja? U Brundiziju. U Tarentu. Obe te luke, međutim, od toskanske obale razdvaja Mesanski tesnac, gde Sekst neprestano sedi u zasedi. Dakle, brodovlje ne moţemo usidriti ni u Brundiziju ni u Tarentu. Uzmi

196 luke na Toskanskom moru Puteoli su isuviše zagušeni trgovačkim brodovima, oko Ostije je ravna muljevita obala, Surent je prepun ribarskih brodića, a Koza se mora čuvati za gvozdene odlivke iz Ilve. Na sve to, izloţene su Sekstovim napadima čak i da mogu primiti četiristo velikih brodova.“ „Svestan sam svega toga“, rekao je Oktavijan umorno; astma ga je oslabila. Pesnicom je udario po mapi. „Beskorisno, beskorisno!“ „Postoji druga mogućnost, Cezare. Razmišljam o tome otkako sam počeo obilaziti brodogradilišta.“ Agripina velika, lepo oblikovana šaka nadnela se nad mapu; kaţiprst je pokazivao na dva mala jezera blizu Puteola. „Ovde je naš odgovor, Cezare. Lukrinsko jezero i Avernsko jezero. Prvo je vrlo plitko i vodu mu greju Flegrejska polja. Drugo je bez dna, s vodom toliko hladnom da mora da vodi pravo u Podzemni svet.“ „Veoma je mračna i sumorna, svakako“, kazao je Oktavijan, u izvesnoj meri versko sumnjalo. „Nijedan poljodelac ne seče šumu oko njega iz straha da ne razljuti lemures.“ „Šuma se mora ukloniti“, rekao je ţustro Agripa. „Nameravam da spojim Lukrinsko s Avernskim jezerom tako što ću prokopati nekoliko velikih kanala. Onda ću porušiti nasip koji sprečava more da se preliva u Lukrinsko jezero i potopiti ga. Morska voda će proteći kanalima i Avernsko jezero postepeno pretvoriti u slano.“ Oktavijanovo lice odraţavalo je duboko poštovanje i nevericu. „Ali... ali nasip je podignut povrh rta koji odvaja Lukrinsko jezero od mora kako bi voda u jezeru bila pogodne toplote i slanoće za uzgoj kamenica“, kazao je, usredsređen na fiscus. „Ako uđe, morska voda će sasvim uništiti uzgajališta kamenica Agripa, stotine uzgajivača kamenica traţiće tvoja građanska prava, tvoju krv i tvoju glavu!“ „Mogu opet da dobiju kamenice kad jednom zauvek porazimo Seksta“, rekao je Agripa odsečno, nimalo zabrinut što će upropastiti radinost kojom su se bavili naraštaji i naraštaji. „Ono što ja srušim oni kasnije mogu ponovo podići. Ako se ovo uradi onako kako ja to zamišljam, Cezare, imaćemo ogroman pojas mirne, zaklonjene vode gde ćemo usidriti sve naše brodovlje. Ne samo to, moći ćemo da obučavamo posade i pomorce veštini pomorskog ratovanja ne brinući nimalo o Sekstovim napadima. Ulaz će biti isuviše uzan da

197 bi jednovremeno mogao propustiti više od dva broda. A da se osiguram da ne moţe da nas vreba uz obalu dok naši brodovi isplovljavaju po dva odjednom, sagradiću dva velika podzemna hodnika između Averna i obale u Kumi. Naši brodovi će biti u stanju da veslaju kroz te hodnike bez ikakve opasnosti i, kad izađu, da napadnu Seksta s boka.“ Spoznaja je na Oktavijana delovala tako da se osećao kao da je potopljen u ledenu vodu. „Ti si ravan Cezaru", izgovorio je polako, toliko ošamućen da je zaboravio da svog poočima nazove Boţanskim Julijem. „Cezar bi osmislio takvo nešto, savršeno delo graditeljstva.“ „Ja ravan Boţanskom Juliju?“ Agripa je gledao zaprepašćeno. „Ne, Cezare, zamisao je proizvod zdravog razuma, a izvođenje pitanje napornog rada, a ne vrhunskog graditeljskog uma. Idući iz jednog u drugo brodogradilište, imao sam mnogo vremena za razmišljanje. A ono što sam prevideo jeste činjenica da se brodovi ne pokreću sami od sebe. Imaćemo postojeću, celokupnu posadu na nekim brodovima, ali dve trećine će biti nove lađe bez posade. Brodovi koje sam naručio su uglavnom ‟petice‟, ali sam uzeo ‟trojke‟ iz brodogradilišta koja nisu opremljena za izgradnju lađa dugih blizu dvesta stopa i kobilice široke dvadeset pet stopa.“ „Kvinkvereme su vrlo nezgrapne“, kazao je Oktavijan otkrivajući da nije potpuna neznalica kad su posredi ratne lađe. „Jesu, ali prednost petice‟ je njena veličina i moţe da nosi dva gadna kljuna od čiste bronze. Opredelio sam se za izmenjenu ‟peticu‟ ne više od dvojice ljudi na veslu i u tri reda dva, dva i jedan. Na palubi dovoljno prostora za sto pomoraca kao i za katapulte i baliste. Ako u proseku imamo trideset redova sa svake strane, to je trista veslača po brodu. I uz njih trideset mornara." „Počinjem da uviđam u čemu je tvoja nevolja. Ali ti si je, naravno, rešio. Trista puta trista veslača ukupno devedeset hiljada. I četrdeset pet hiljada pomoraca i dvadeset hiljada mornara.“ Oktavijan se protegnuo kao zadovoljan mačak. „Nisam ni vojskovođa ni pomorski zapovednik, ali vladam lepom rimskom naukom, proračunavanjem potreba za izvođenje vojnog pohoda.“ „I radije bi umesto sto imao sto pedeset pomoraca po brodu?“ „Mislim da bih. Da gamiţu preko neprijatelja kao mravi.“

198 „Dvadeset hiljada ljudi će mi biti dovoljno da počnem“, rekao je Agripa. „Hoću reći, da počnem gradeći luku, a za to bi neko mogao okupiti bivše robove koji lutaju po Italiji u potrazi za latifundijama koje tvoji zemljišni zastupnici nisu razdelili veteranima. Platiću ih od zarade stečene prodajom roblja i obezbediću im hranu i smeštaj. Ako budu dobri, kasnije se mogu obučiti za veslače.“ „Podsticajno zapošljavanje", osmehnuo se Oktavijan. „To je pametno. Nesrećnici nemaju novca da odu kući, pa zašto im ne ponuditi sklonište i pun trbuh? Pre ili kasnije će odlutati u Lukaniju i postati razbojnici. Ovako je bolje.“ Coknuo je jezikom. „Biće sporo, mnogo sporije nego što sam se nadao. Koliko će trajati, Agripa?“ „Ĉetiri godine, Cezare, uključujući predstojeću ali ne i ovu što ističe.“ „Sekst se neće pridrţavati sporazuma ni trećinu tog vremena.“ Guste zlaćane trepavice su se spustile krijući oči. „Naročito sad kad sam se razveo od Skribonije.11 „Cacat! Zašto?“ „Takva je goropadnica da ne mogu podneti da ţivim s njom. Šta god da ţelim, ona ne ţeli. I zanoveta. Zanoveta, zanoveta, zanoveta." Agripin pronicljivi pogled ni za trenutak nije skrenuo s Oktavijanovog lica. Dakle, vetar je promenio pravac, zar ne? I duva iz kraja koji ne mogu da prepoznam. Cezar nešto namerava, znaci su nepogrešivi. Ali šta namerava što iziskuje razvod od Skribonije? Goropadna? Zanovetalo? Ni slučajno, Cezare. Mene ne moţeš prevariti. „Trebaće mi nekoliko ljudi da nadziru radove na jezerima“, kazao je. „Imaš li nešto protiv da ih ja izaberem? Verovatno će to biti vojni graditelji iz mojih legija. Ali biće im potrebna zaštita nekog uticajnog. Propretora, ako imaš nekog koga mi moţeš dati.“ „Ne, ali mogu ti dati prokonzula.“ „Prokonzula? Ne Kalvina, avaj. Šteta što si ga poslao u Španiju. Bio bi savršen.“ „Potreban je u Španiji. Vojnici su skloni pobuni.“ „Znam. Nevolje su tamo počele sa Sertorijem." „Od Sertorija je prošlo više od trideset godina! Kako on moţe biti kriv?“

199 „Unovačio je tamošnje narode i naučio ih da se bore kao Rimljani. I sada su španske legije uglavnom upravo to španske. Neustrašive, ali s majčinim mlekom ne popiju i rimsku poslušnost. To je jedan razlog što u Galijama neću pokušati isti taj ogled, Cezare. Ali da se vratimo predmetu razgovora, koga imaš?“ „Sabina. Ĉak i da postoji provincija gde je neophodan novi guverner a ne postoji Sabin to ne ţeli. Ţeli da ostane u Italiji i učestvuje u pomorskim pohodima kad počnu.“ Kratko se osmehnuo. „Neće biti veselo slušati ga kad sazna da će se to dogoditi tek za četiri godine. Ne bih mu poverio legije, ali mislim da će biti izvrstan nadzornik graditelja Julijeve luke. Tako ćemo nazvati tvoju luku.“ Agripa se nasmejao. „Siroti Sabin! Nikad neće prevazići sramotu, onu nesrećnu bitku dok je Cezar pokoravao Onostranu Galiju.“ „Tada je bio gord, a gord je i sada. Poslaću ti ga da ga podrobno uputiš u radove koje treba izvesti. Hoćeš li biti ovde u Narbonu?“ „Ne ukoliko nije hitar, Cezare. Idem u Germaniju.“ „Agripa! Ozbiljno?“ „Vrlo. Svebi ključaju i navikli su se na pogled na ono što je ostalo od Cezarovog mosta preko Rena. Mada ga neću upotrebiti. Sagradiću svoj most i to uzvodnije. Ubiji mi jedu uz ruke, pa ne ţelim da se uznemire ni oni ni Kerusci. Stoga ću skočiti pravo u zemlju Sveba.“ „I u šumu?“ „Ne. Mogao bih, ali se vojnici plaše Bacenske šume isuviše je mračna i zlokobna. Misle da je iza svakog drveta German, a da ne pominjem medvede, vukove i ure.“ „A je li tako? Jesu li?“ „Iza nekih su sigurno. Ne boj se, Cezare, biću obazriv." Kako je bilo uputno da se Cezarov naslednik prikaţe galskim legijama, Oktavijan je ostao dovoljno dugo da poseti svaku od šest legija utaborenih oko Narbona, obilazio vojnike i upućivao im Cezarov stari osmeh; mnogi od njih su bili veterani iz galskih ratova, opet unovačeni iz čiste dosade koju im je stvarao građanski

200 ţivot. To mora prestati, razmišljao je Oktavijan tokom obilazaka dok mu se desna ruka udrvenila od toliko srdačnog rukovanja. Neki od ovih ljudi postali su znatni zemljoposednici posle desetak pohoda; napuste sluţbu, svaki dobije po deset jugera i godinu dana kasnije vrate se za novi pohod. Dolaze, odlaze, dolaze, odlaze, a svaki put stiču više zemlje. Rim mora imati stajaću vojsku, a njeni pripadnici unovačeni da sluţe dvadeset godina bez prekida. Tada će, na kraju, dobiti novac a ne zemlju. Italija ima ograničeno zemljište, a naseljavati ih u Galijama, Španijama, Bitiniji ili bilo gde drugde njih ne zadovoljava; oni su Rimljani i ţude da starost provedu kod kuće. Moj boţanski otac je Desetu naselio oko Narbona zato što su se pobunili, ali gde su ti ljudi sada? Pa u Agripinim legijama. Vojska treba da bude tamo gde je opasnost, da za borbu bude spremna za osam dana. Neće više pretori ići da novače, opremaju i obučavaju vojnike u velikoj ţurbi oko Kapue, a zatim ih šalju da marširaju hiljadu milja i smesta se suoče s neprijateljem. Kapua će i dalje biti središte za obuku, da, ali onog trenutka kad je vojnik zadovoljavajući, mora odmah da ode na neku granicu i pridruţi se legiji koja je već tamo. Gaj Marije je proleterskoj sirotinji otvorio vrata legija oh, koliko su ga boni mrzeli zbog toga! Boni optimati smatrali su da proleterska sirotinja nema šta da brani, ni zemlju ni imetak. Ali vojnici iz proleterskih redova pokazali su se čak hrabrijim od ljudi s davnašnjom svojinom, a sada su rimske legije sastavljene isključivo od proletera. Nekad proleteri nisu imali šta Rimu da daju izuzev dece; sada su Rimu davali svoju hrabrost i svoje ţivote. Briljantan potez, Gaju Marije! Boţanski Julije je bio neobičan. Legionari su ga oboţavali mnogo pre no što je obogotvoren, ali nikad se nije potrudio da uvede promene koje je vojska traţila. O njoj čak i nije mislio kao o vojsci, već kao o legijama. I bio je čovek ustrojstva, nije voleo da se menja ustrojstvo, mos maiorum, iako su boni tvrdili suprotno. Ali Boţanski Julije je grešio kad su posredi mos maiorum. Odavno su već potrebni novi mos maiorum. Taj izraz moţda podrazumeva način na koje se oduvek radilo, ali ljudsko pamćenje je kratko, a novi mos maiorum će se uskoro pretvoriti u svete ostatke prošlosti. Vreme je za drugačiji politički sklop koji će biti