Kolin Mekalou - Antonije i Kleopatra 1 (Biseri boje mesecine)

201 prikladniji za vladavinu drţavom što se pruţa na velikom prostoru. Mogu li ja, Caesar Divi Filius, sebi dozvoliti da me ucenjuje šačica ljudi rešena da mi oduzme političku moć? Boţanski Julije je dopustio da se to dogodi njemu, morao je preći Rubikon i pobuniti se da bi se spasao. Ali dobri mos maiorum nikad ne bi dozvolili Katonu Utičkom, Marcelima i Pompeju Velikom da mog boţanskog oca nagnaju da se stavi van zakona. Dobri mos maiorum bi ga zaštitili jer nije učinio ništa što onaj naduveni ţabac Pompej Magnus nije učinio deset puta. Bio je to pravi primer stanja kad jedan zakon vaţi za ovog čoveka, Magnusa, ali drugi za onog čoveka, Cezara. Cezaru se srce slomilo zbog mrlje na njegovoj časti, baš kao što se slomilo kad su se pobunile Deveta i Deseta. Ništa od svega toga se ne bi dogodilo da je pomnije posmatrao i nadzirao sve, od bezumnih političkih protivnika do svojih nesposobnih rođaka. Meni se to neće desiti! Promeniću mos maiorum i način na koji se upravlja Rimom tako da odgovaraju meni i mojim potrebama. Mene neće naterati da budem van zakona. Ja neću voditi građanski rat. Ono što moram uraditi biće učinjeno po zakonu. O svemu tome razgovarao je s Agripom za večerom poslednjeg dana svog boravka u Narbonu, ali nije pričao o svom razvodu ni o Liviji Druţili niti o nedoumici s kojom se suočava. Jer mogao je da vidi kao usred bela dana da Agripu ne sme upućivati u svoje ljubavne patnje. Bile su breme neprikladno za Agripu, koji mu nije bio ni brat blizanac ni boţanski otac, već vojni i građanski izvršni upravitelj koga je sam stvorio. Njegova nepobediva desna ruka. Stoga je Agripu poljubio u oba obraza i popeo se u cizij da krene na dugo putovanje kući, čak duţe zbog njegove odluke da poseti sve ostale legije u Onostranoj Galiji. Svi oni moraju videti i upoznati Cezarovog naslednika, moraju se lično vezati za njega. Jer ko zna gde i kada će mu zatrebati njihova odanost? I pored takvog zahtevnog rasporeda, kući je stigao mnogo pre kraja godine, a svoje najvaţnije obaveze, neke krajnje hitne, već je u mislima sloţio po tačnom redu. Ali prva na njegovom spisku bila je Livija Druţila. Tek kad to reši biće u stanju da misli o vaţnijim

202 pitanjima. Jer to pitanje samo po sebi nije bilo vaţno; dugovalo je svoju moć njegovoj slabosti, nedostatku koji nije mogao da zamisli, i odustao je od pokušaja. Stoga se to mora završiti. Mecena je opet bio u Rimu, srećno oţenjen svojom Terencijom, čija je pratetka, opasna ruţna udovica uzvišenog Cicerona, s potpunim odobravanjem prihvatila takvog zanosnog čoveka iz tako dobre porodice. Kako je bila nekoliko godina starija od Cicerona, sada je imala preko sedamdeset, ali je i dalje gvozdenom rukom nadzirala svoje ogromno bogatstvo, a podrobno poznavanje verskih zakona omogućavalo joj je da izbegne plaćanje poreza. Usled Cezarovog građanskog rata protiv Pompeja Velikog njena porodica se rasula i propala; jedino je preţiveo njen sin, naprašiti pijanac koga je prezirala. Stoga je u njenim strogim starim nedrima bilo mesta za muškarca i Mecena se tu smestio sasvim ugodno. Ko bi rekao? Moţda će jednog dana postati naslednik njenog novca. Premda je nasamo obavestio Oktavijana kako je uveren da će ih ona sve nadţiveti i naći načina da svoj novac ponese sa sobom kad krene na poslednje putovanje. Dakle, Mecena je bio u prilici da obavi pregovore s Neronom; jedina teškoća bila je činjenica da Oktavijan o svojoj strasti prema Liviji Druţili nije rekao ni jednu jedinu reč još nikom, čak ni Meceni. A on bi ga saslušao ozbiljno, a zatim pokušao da ga odvrati od tog čudnog saveza. A s obzirom na Neronovu glupost i tvrdoglavost, Mecena i ne bi uţivao u svojoj prednosti kao inače. Svoju ljubavnu nevezu Oktavijan je u mislima izjednačio s tajnošću s kakvom je obavljao telesne potrebe; niko ne sme ni da vidi ni da čuje. Bogovi ne prazne creva, a on je sin boga i jednog dana će i sam biti bog. Kad je posredi drţavna religija, mnogo šta je odbacivao kao puke gluposti, ali njegova sumnjičavost se nije odnosila ni na Boţanskog Julija niti na njegov, Oktavijanov poloţaj, o kojem nije razmišljao na grčki način. Boţanski Julije nije sedeo na planini niti je obitavao u hramu koji je Oktavijan na Forumu gradio za Boţanskog Julija; ne, Boţanski Julije je bio bestelesna sila koja je, pridodata panteonu sila, uvećavala rimsku snagu, rimsku moć, rimsku vojnu nadmoć. Nešto od toga proţimalo je Agripu, u to je bio siguran. Mnogo od toga proţimalo je njega; mogao je osetiti kako mu kola ţilama i naučio je da spoji vrhove prstiju uvis kako bi silu uzvisio još više.

203 Odaje li takav čovek svoju slabost drugome? Ne, ne odaje. Moţe odati svoje osujećene namere, iskušenja, napade prave utučenosti. Ali nikad slabosti niti nedostatke. Stoga nije dolazilo u obzir da za ovo iskoristi Mecenu. Pregovore će morati da obavi lično. Dvadeset trećeg dana septembra svake godine bila je godišnjica njegovog rođenja, dosad ih je proslavio dvadeset četiri. Magla se spustila na godine neposredno posle ubistva njegovog boţanskog oca; nije se sećao otkud je prikupio snagu da započne svoju karijeru, svestan da su njegovi pojedini postupci bili ishod mladalačke ludosti. Ali pokazali su se kao dobri i toga se sećao. Filipi su predstavljali prekretnicu jer svega posle njih sećao se sasvim jasno. Znao je i zašto. Posle Filipa suočio se s Antonijem i pobedio. Jednostavan zahtev Brutova glava. Tada mu se u mislima ukazala sopstvena sudbina i video je svoj put. Antonije je popustio posle predstave koja je išla od zastrašujućeg gneva do neiskrenih suza. Da, popustio je. Od tada nije imao brojne susrete s Antonijem, ali je na svakom od njih uviđao da je jači dok pri poslednjem susretu nije otvoreno rekao šta misli a da mu pritom nije osetio ni najmanju teškoću u disanju. Više nije bio ravan Antoniju; sada je bio iznad Antonija. Moţda zato što Boţanski Julije nikad nije uspeo da ga slomi, na pamet mu je pao Katon Utički i najzad je znao ono što je Boţanski Julije znao oduvek da niko ne moţe slomiti čoveka koji ne zna da ima slabost. Ako se Katon Utički ukloni iz jednačine, ima se Tiberije Klaudije Neron. Još jedan Katon, ali Katon bez pameti. Otišao je u posetu Neronu u onaj sat kratkog jutra kad će stići nakon što poslednji Neronov klijent ode, ali pre nego što Neron izađe da omiriše vlaţni vazduh i vidi šta se dešava na Forumu. Da je Neron bio advokat na glasu, moţda bi branio nekog plemenitog nitkova od optuţbi za proneveru ili prevaru, ali njegove advokatske sposobnosti nisu bile cenjene; za svoje prijatelje je radio kao četvrti ili peti advokat ukoliko bi ga molili, ali u poslednje vreme niko nije. Njegov krug je bio mali, sastavljen od lenjih plemića poput njega samog, a skoro svi su krenuli za Antonijem u Atinu jer im je to bilo

204 draţe nego da ţive u Oktavijanovom Rimu poreza i nereda. Neronu bi pričinilo neizrecivo zadovoljstvo da odbije da primi ovog neţeljenog posetioca, ali učtivost je nalagala da treba da ga primi, a sitničavost da mora. „Cezare Oktavijane“, rekao je ukočeno ustajući, ali nije pokušao da zaobiđe svoj radni sto niti da pruţi ruku. „Sedi, molim te.“ Nije ponudio ni vino ni vodu već se jednostavno opet zavalio u stolicu i zagledao u to mrsko lice, toliko glatko, zaprepašćujuće mlado. Podsetilo ga je da sada sam ima preko četrdeset godina i da još nije bio konzul; bio je pretor one godine kad se odigrala bitka kod Filipa, što nije koristilo ničijoj karijeri, a najmanje njegovoj. Ako ne uspe da ponovo uspostavi svoje bogatstvo, nikad neće biti konzul jer, da bi bio izabran, morao bi da obilato potkupljuje. Skoro stotinu Ijudi se kandidovalo za preturu naredne godine, a u Senatu se govorilo da će na poloţaj stupiti njih šezdeset ili više; to bi izazvalo poplavu bivših pretora koji bi se čitav sledeći naraštaj nadmetali za svaki konzulat. „Šta ţeliš, Oktavijane?“, upitao je. Bez uvoda tako je najbolje. „Ţelim tvoju ţenu.“ Odgovor je Nerona ostavio bez reči; tamne oči su se razrogačile, zinuo je i zakrkljao, gušio se, morao da nespretno ustane i odjuri do krčaga s vodom. „Šališ se“, rekao je potom dok su mu se grudi uznemireno dizale i spuštale. „Nimalo.“ „Ali... ali to je smešno!“ A tada je počeo shvatati šta podrazumeva taj zahtev. Stisnutih usana vratio se za svoj sto i ponovo seo, šaka stegnutih oko priprostih obrisa jeftine zemljane kupe; njegovi pozlaćeni pehari i vrčevi su nestali. „Ţeliš moju ţenu?“ „Da.“ „Dovoljno je već loše što je neverna, ali s tobom..." „Nije bila neverna. Sreo sam je samo jednom među ruševinama Fregele.“ Zaključivši da Oktavijanov zahtev nije bludne prirode, već prava zagonetka, Neron je upitao: „Za šta je ţeliš?“ „Za brak.“ „Bila je neverna! Dete je tvoje! Prokleta bila, prokleta bila,

205 cunnus!“ E nećeš je dobiti lako, prljavi gade! Iz mog doma ide, a njena sramota će se čuti nadaleko!“ Iz kupe se prosula tečnost, ruke što su je drţale drhtale su. „Nije počinila nikakav prestup, Nerone. Kao što sam rekao, sreo sam je samo jednom i od početka do kraja tog susreta drţala se dostojanstveno kakvo izuzetno ponašanje! Dobro si izabrao ţenu. Zato i ţelim da bude moja ţena.“ Nešto u onim obično neprozirnim očima kazivalo je da Oktavijan govori istinu; već doveden do granica uma, Neron je posegnuo za zdravim razumom. „Ali ljudi ne idu drugim ljudima da zatraţe njihove ţene! To je besmisleno! Šta očekuješ da kaţem? Ne znam šta da kaţem! Mora da se šališ! Ovakvo nešto se naprosto ne radi\ U sebi, Oktavijane, imaš nešto plemenite krvi, trebalo bi da znaš da se to ne radi!“ Oktavijan se osmehnuo. „Koliko znam“, rekao je mirnim glasom, „stari Kvint Hortenzije je jednom otišao Katonu Utičkom i pitao moţe li se oţeniti Katonovom kćerkom, koja je u to vreme bila dete. Katon je odbio, pa je Hortenzije zatraţio neku od Katonovih nećaka. Katon je odbio, pa je Hortenzije zatraţio Katonovu ţenu. I Katon je pristao. Ţene, vidiš, nisu od iste krvi, mada priznajem da tvoja jeste. Ta ţena je bila Marcija, koja je bila moja polusestra. Hortenzije je platio previše za nju, ali Katon nije hteo da uzme ni novčić. Iznos je u celosti otišao mom očuhu Filipu, koji nikad nije imao dovoljno gotovine. Epikurejac od najskuplje vrste. Moţda bi ti bilo verovatnije ako bi na moj zahtev gledao kao što je Katon na Hortenzijev. Ako ti je draţe, veruj da mi se, kao i Hortenziju, u snu javio Jupiter i rekao da se moram oţeniti tvojom ţenom. Katon je smatrao da je to razuman razlog. Zašto ti ne bi?“ Neronu je na pamet pala nova zamisao dok je slušao ovo on izigrava domaćina ludaku! Trenutno je miran, ali ko zna kad bi mogao pobesneti? „Zvaću sluge da te izbace“, rekao je pomislivši da to, ovako sročeno, nije preterano vatreno i da neće izazvati nasilje. No pre no što je uspeo da otvori usta i zovne u pomoć, posetilac se nagnuo preko stola i obuhvatio mu ruku. Neron se umirio kao miš pred zmijom. „Ne čini to, Nerone. Ili mi makar dozvoli da najpre završim. Ja

206 nisam lud, dajem ti svoju reč. Ponašam li se kao ludak? Naprosto ţelim da se oţenim tvojom ţenom, za šta je nuţno da se ti razvedeš od nje. Ali ne u sramoti. Navedi religiozne razloge, to svi prihvataju, i čast će biti sačuvana na obe strane. Kad mi daš ovaj biser koji nema cenu, zauzvrat ću ti olakšati trenutne novčane teškoće. U stvari, učiniću da nestanu bolje nego što bi opsenar sa Samosa. Hajde, Nerone, zar to ne bi voleo?“ Oči su naglo skrenule, zagledale se iznad Oktavijanovog desnog ramena, a na sitnom, mrzovoljnom licu ukazao se lukav izraz. „Otkud znaš da imam novčane teškoće?“ „Ĉitav Rim zna“, odvratio je hladno Oktavijan. „Trebalo je da ti bankari budu Opije ili Balbi, zaista je trebalo. Naslednici Flavija Hemicila prevejana su druţina, svako osim budale to vidi. Naţalost, ti si budala, Nerone. Ĉuo sam kako to moj boţanski otac kaţe u nekoliko prilika.“ „Šta se ovde dešavaV\ uzviknuo je Neron brišući prolivenu vodu ubrusom kao da u taj beznačajan poslić moţe prognati smetenost iz poslednjih četvrt sata. „Ti me ismevaš? Je li?“ „Nikako, uveravam te. Sve što traţim jeste da se smesta razvedeš od svoje ţene iz religioznih razloga.“ Iz sinusa toge izvadio je presavijeni papir. „Ovde su podrobno izneti, da te glava ne bi zabolela od smišljanja. U međuvremenu ću obaviti sopstvene pripreme s Kolegijem pontifika i kvindecimvirima u vezi s mojim venčanjem, koje nameravim da obavim što pre.“ Ustao je. „Podrazumeva se, naravno, da ćeš imati potpuno starateljstvo nad svoje dvoje dece. Šteta što neće poznavati majku, ali daleko bilo od mene da čoveku uskratim pravo na njegovu decu.“ „Ah... hm... ah“, izustio je Neron, nesposoban da se prilagodi veštini s kojom je naveden na sve ovo. „Pretpostavljam da je njen miraz potrošen1, rekao je Oktavijan s prizvukom prezira u glasu. „Ja ću vratiti tvoje dugove ne navodeći svoje ime daću ti prihod od sto talenata godišnje i pomoći ću ti da podmićuješ ukoliko se budeš kandidovao za konzula. Mada nisam u poloţaju da ti jamčim da ćeš biti izabran. Ĉak ni sinovi bogova ne mogu u celosti zaustaviti bujicu javnog mnjenja.“ Prišao je vratima, a onda se osvrnuo. „Liviju Druzilu ćeš poslati u Kuću vestalki čim

207 se razvedeš od nje. Onog trenutka kad to učiniš, naš posao je završen. Tvojih prvih sto talenata već su poloţeni kod Balba. Pouzdano preduzeće.“ Izašao je i za sobom tiho zatvorio vrata. Skoro sve što se dogodilo bledelo je brzo, ali Neron je sedeo i pokušavao da dokuči ono što je mogao, što se uglavnom svodilo na ublaţavanje njegovih novčanih briga. Premda Oktavijan to nije rekao, zdrav nagon za samoodrţanje govorio je Neronu da ima dve mogućnosti da ispriča čitavom svetu ili da zauvek ćuti. Ako progovori, dugovi će ostati neplaćeni, a obećani prihod neće biti isplaćen. Ako bude drţao jezik za zubima, moći će da zauzme svoje pravo mesto u najvišem rimskom staleţu, što je cenio više od svake ţene. Stoga će ćutati. Razvio je papir koji mu je dao Oktavijan i onih nekoliko redova u jednom jedinom stupcu proučio sporo i s mukom. Da, da, ovo će mu sačuvati ponos! Religiozno besprekorno. Jer polako je shvatao da bi on, ako Livija Druzila bude osuđena kao neverna ţena, bio rogonja i predmet podsmeha. Starac s jedrom mladom ţenom, pojavljuje se mladić i... O, to nikad ne bi uspelo! Neka svet misli šta hoće o ovom neuspehu; on će se ponašati kao da se nije dogodilo ništa nečistije izuzev religioznih smetnji. Uzeo je papir i počeo pisati odluku o razvodu, a kad je završio, poslao je po Liviju Druzilu. Niko nije pomislio da joj kaţe da je Oktavijan bio u poseti, pa se pojavila izgledajući isto kao i uvek pokorna i ozbiljna, suštinski dobra ţena. Lepa, zaključio je posmatrajući je. Da, jeste lepa. Ali čime je privukla Oktavijanovu naklonost? Mada je skorojević, mogao je da bira. Moć je ţene privlačila kao plamen leptirice, a Oktavijan je imao moć. Šta je, za ime sveta, ona imala što je on zapazio u jednom jedinom susretu a što njen muţ nije otkrio za šest godina braka? Je li on, Neron, slep ili je Oktavijan obmanut? Ovo drugo, moralo je biti ovo drugo. „Da, domine!“ Predao joj je odluku o razvodu. „Razvodim se od tebe smesta, Livija Druzila, iz religioznih razloga. Kvindecimviri su očigledno jedan stih u novom dodatku Sibilinim knjigama protumačili kao da se odnosi na naš brak koji se mora razvesti. Spremi svoje stvari i

208 odmah idi u Kuću vestalki.“ Od zaprepašćenja je zanemela, osećanja su joj zamrla, um se ošamutio. Ali stajala je ne gubeći ravnoteţu; jedini spoljni znak ovog udarca bio je najednom samrtnički bledo lice. „Smem li da viđam decu?“, upitala je kad je bila u stanju da progovori. „Ne. Tako bi učinila nefas.“ „Dakle, moram se odreći onog koje je još u mojoj utrobi.“ „Da, onog trenutka kad se rodi.“ „Šta će biti sa mnom? Hoćeš li mi vratiti miraz?“ „Ne, neću ti vratiti miraz niti ijedan njegov deo.“ „Pa kako ću onda ţiveti?“ „Kako ćeš ţiveti više nije moja briga. Rečeno mi je da te pošaljem u Kuću vestalki, to je sve.“ Okrenula se na peti i vratila u svoje malene odaje, pretrpane stvarima koje je mrzela, od vretena do razboja, gde je prela nit da bi tkala tkaninu kakvu nikad niko nije nosio jer ni u jednoj ni u drugoj veštini nije bila umešna niti je ţelela da bude. Prostorije su u ovo doba godine neprijatno mirisale; od nje se očekivalo da vezuje kite sušenih zvezdičica da bi odagnala štetočine, a prošle su nundinae otkako je to trebalo da učini jer je mrzela taj posao. O gde su dani kad bi joj Neron davao nekoliko sestercija da pozajmi knjige iz biblioteke Atičkog! Sada se sve svelo na pređu, tkanje i uvezivanje. Dete u utrobi ju je oštro udaralo noţicom ponovo isto kao s njegovim bratom. Moţda će proći i čitav sat dok prestane s udarcima i završi s telesnim veţbama na njen račun. Uskoro će joj se creva pobuniti, moraće da otrči do nuţnika i moli se da tamo nema nikog ko bi je čuo. Sluge su smatrale da nije vredna njihove paţnje, dovoljno pametni da znaju da je Neron ne smatra vrednom svoje paţnje. Uskovitlanih misli, sela je na tkačku stolicu i pogledala kroz prozor na kolonadu i zapušteni peristil iza nje. „Smiri se, ti... stvari jedna!“, uzviknula je detetu. Udarci su kao čarolijom prestali zašto se toga nije setila ranije? Sada je mogla da razmisli. Sloboda, i to odonud odakle niko nije mogao da sanja, a

209 najmanje ona. Stih u najnovijoj Sibilinoj knjizi! Znala je da je pre pedeset godina Lucije Kornelije Sula zatraţio kvindecimvirima da po svetu traţe odlomke delimično izgorelih Sibilinih knjiga šta su ti delovi radili izvan Rima? Ali uvek je mislila o ovoj zbirci tajanstvenih dvostiha i četvorostiha kao o nečemu nebeskom, što nema nikakve veze s običnim ljudima i običnim događajima. Zemljotresi, ratovi, osvajanja, poţari, smrt moćnih ljudi, rođenje dece predodređene da spasu svet o tome su govorile proročke knjige. Premda je pitala Nerona od čega će ţiveti, Livija Druzila nije brinula o tome. Ako su se bogovi udostojili da je primete a očito jesu i da je izbave iz ovog jezivog braka, onda joj neće dopustiti da se unizi i udovoljava muškarcima ispred Hrama Venere Erucine niti da umre od gladi. Izgnanstvo u Kuću vestalki mora biti privremeno; vestalka je ulazila u red u uzrastu od šest-sedam godina i morala je sačuvati devičanstvo tokom tridesetogodišnje sluţbe, jer je njeno devičanstvo predstavljalo sreću Rima. Vestalke nisu prihvatale ţene ona zaista mora biti posebna! Šta je nosila budućnost nije mogla ni da nagađa niti je pokušavala da pogodi. Dovoljno je bilo što je slobodna, što njen ţivot najzad kreće nekud. Imala je mali kovčeg u kojem je nosila malo odeće kad god je putovala; kad je kućepazitelj stigao posle jednog kratkog sata i pitao je li spremna da peške ode od Palatinskog Germala do Foruma, kovčeg je bio spreman i uvezan, a ona umotana u topli ogrtač koji će je zaštititi od hladnoće i očekivanog snega. U cipelama s visokim potplatama od plute kako bi noge zaštitila od mogućeg blata, ţurila je koliko su joj te cipele dozvoljavale i išla za slugom koji je nosio njen kovčeg i naglas se svima ţalio na svoje muke. Silazak niz Vestalsko stepenište je potrajao, ali potom je usledila kratka šetnja po ravnom tlu pored malog okruglog Vestinog hrama do bočnog ulaza u Domus Publica i deo koji pripada vestalkama. Tu je sluškinja predala njen kovčeg snaţnoj galskoj ţeni i povela je u sobu gde su se nalazili krevet, sto i stolica. „Nuţnici i kupatila su niz onaj hodnik“, rekla je kućepaziteljka, jer to je ova ţena bila. „Nećeš obedovati sa svetim gospama, već će ti hranu i piće donositi ovamo. Prvosveštenica kaţe da moţeš da

210 veţbaš u njihovom vrtu, ali ne u vreme kad ga one same koriste. Rečeno mi je da te pitam voliš li da čitaš.“ „Da, oboţavam da čitam.“ „Koje bi knjige volela?“ „Bilo šta na latinskom ili grčkom što svete gospe smatraju prikladnim“, rekla je Livija Druzila, dobro odgojena. „Imaš li pitanja, dominaV' „Samo jedno. Moram li s još nekim da delim vodu za kupanje?“ Tri nundinae su protekle u bajnom miru posutom sneţnim pahuljicama; shvatajući da njena trudnoća mora biti protivna svim vestalskim pravilima, Livija Druzila nije pokušavala da vidi svoje domaćice niti je ijedna od njih, čak ni prvosveštenica, došla da je poseti. Vreme je provodila čitajući, hodala gore-dole po vrtu i ushićeno se kupala u čistoj i toploj vodi. Vestalke su imale bolje prostorije od onih u Neronovoj kući; sedišta u nuţnicima bila su od mermera, kupatila od egipatskog granita, a hrana im je bila ukusna. Vino je, otkrila je, bilo deo jelovnika. „Veliki pontifik Ahenobarb je pre šezdeset godina obnovio Kuću vestalki“, objasnila je kućepaziteljka, „a onda je veliki pontifik Cezar uveo hipokaust u sve prostorije gde se obitava kao i u prostorije gde se čuvaju spisi.“ Coknula je jezikom. „Naš podrum je sluţio za skladištenje oporuka, ali je veliki pontifik Cezar smislio kako da se oduzme dovoljno prostora da se napravi najbolji hipokaust u Rimu. O, koliko nam on nedostaje!“ Nundinum nakon Nove godine kućepaziteljka joj je donela pismo. Livija Druzila je svitak razvila i pričvrstila dvama utezima od porfira, pa sela da čita, što je bilo lako zbog tačkice iznad svake nove reči. Zašto prepisivači Atičkog to ne rade? Nkwklk Frvzknk, nlvbawk oqi žkwqua, rqzfrawk. Maq tuq uk qwq govori, ja, Caesar Divi Filius, pksao ug zabqrawkq pamqp patgi susreta u Fregeli. Trebalo je neko vreme da smislim kako da te qsnqbqfko Tkbgrkla Mnavfkla Pgrqpa bgz brvmg k sraoqug. Panqžkq sao swqo qsnqbqđgpkmv Jgngpv fa rrguražk pqwg Skbknkpg mplkig fqm

211 pg pađg sukj mqlk bk sg oqiaq qdnositi na tebe i Nerona. Samo po sgbk uq pklg bknq fqwqnlpq. Tamqđg lg oqraq paek k sukj mqlk sg qfpqsk pa ugbg k ogpg, tuq lg ugžg. Kzwrsuap dqwgm bkq sao wrnq zafqwqnlap kad se vratio u moje okrilje nakon godinu dana provedenih u zarqbnlgpktuwv mqf Sgmsua Rqorgla fangmq lg bqnlk vdgplam pgiq rqoqrsmk zarqwgfpkm k wqlsmqwqđa. Tqnkmq sao srgeap tuq oqiv qwq fa parktgo fa sg qsgeao maq Kmar mqlk sg wkpvq v gugr. Oqnko ug, oqla Nkwkla Frvzkna, pgoql og qbgsjrabrkuk! Razqdaraplg bk og ubilo ako pad ne bi. Evo tvog i Neronovog stiha: Ovž k žgpa, crpk maq pqe Srqlgpk Rkov sv pgoqe Rasuawkuk sg oqralv k uq žvrpq Knk eg Rko zavwgm nvuauk bgscknlpq Twql k oql lg v rqrgđgplv s qwko rqrvu rvža v Maorapklk: Sin boga, svetloput i zlatnog uvojka Nevesta mu mora biti dvoje dece majka Crpa maq pqe, kz rrqranqi brama, Zalgfpq eg Rko rqfkek kz orama Fqrafa nk uk sg uq? Ogpk sg fqranq maf sao ia rrqdkuaq. Jgngp lg wgqoa raoguap, wgtu s rvmqrkskoa. Uparrgfkq sao ia v inawpqi pisara. Sedamnaestog dana qwqi ogsgca, lapvara, uk k la egoq sg wgpdauk. Kad sam ova dva stiha odneo kvindecimvirima ja sam jedan od Rgupagsuqrkcg snqžknk sv sg fa lg oqlg uvoadgplg uadpq. Swg soguplg i prepreke su uklonjene i donet je lex curiata kojim se odobravaju tvoj razvod od Pgrqpa k pat bram. Rrwqswgtugpkca Arvngla oqla lg rqđama k snqžkna sg fa uk rrvžk vuqdktug fqm pg bvfgoq oqink fa sg wgpdaoq. Rrksuaq sao fa, dko Rim stane na noge, vestalke odvojim od velikog pontifika i smestim

212 kj v sqrsuwgpv mvev. Vqnko ug. Uklonila je utege i pustila da se svitak smota, pa ustala i izašla kroz svoja vrata. Kamene stepenice koje su vodile u podrum nisu bile daleko; pojurila je hodnikom do njih i sišla pre nego što ju je iko opazio. U Kući vestalki sve sluge su bile ţene i oslobođenice, uključujući one koje su sekle drva i stavljale ih u peći što su ih pretvarale u drveni ugalj. Da, imala je sreće! Loţenje je obavljeno, ali još nije bilo vreme da se uţareno ugljevlje namesti u hipokaust kako bi grejalo gornje spratove. Kao senka se primakla najbliţoj peći i svitak bacila u plamen. A zašto sam to uradila, upitala se kad se bezbedno vratila u svoju sobu, zadihana od napora. Ma hajde, Livija Druzila, znaš zašto! Zato što te je izabrao i niko nikad ne sme posumnjati da je odmah počeo da ti se poverava. Ovo je kuća ţena i svako se svačim bavi. Ne bi se usudile da polome njegov pečat, ali onog trenutka kad bih okrenula leđa, pročitale bi moje pismo. Moć! Daće mi moć! Ţeli me, potrebna sam mu, oţeniće se mnome! Zajedno ćemo podići Rim iz mraka. Sibiline knjige govore istinu ma čije pero da je napisalo stih. Ako je suditi po ova dva moja stiha, svih hiljadu stihova moraju biti vrlo luckasti. Ali niko nikad nije traţio da ushićeni prorok bude Katul ili Sapfo. Obrazovan um takvu glupost moţe skovati za tili čas. Danas su none. Za dvanaest dana biću nevesta Cezara, sina Boţanskog Julija; više se uspeti ne mogu. Stoga mi priliči da delam u njegovu korist svim moćima i snagom jer, ako padne on, padam i ja. Na dan venčanja najzad je videla prvosveštenicu Apuleju. Ova zastrašujuća gospa nije imala još ni dvadeset pet godina, ali tako je ponekad bilo u Kolegiju vestalki; nekoliko ţena bi otprilike u istom trenutku napunilo trideset pet godina, što je bilo vreme kada se povlače iz sluţbe i za sobom ostavljaju mlađe ţene da stupe na njihove poloţaje. Apuleja je mogla očekivati još najmanje deset godina na poloţaju prvosveštenice i paţljivo se preobraţavala u neţnu silnicu. Nijedna lepa mlada vestalka neće biti

213 zloupotrebljena ili obeščašćena za njene vladavine! Vestalka proglašena krivom kaţnjavana je tako što je ţiva zakopavana s krčagom vode i veknom hleba, ali zaista je mnogo vremena proteklo otkako se to dogodilo jer vestalke su cenile svoj poloţaj i muškarce smatrale čudnijim od prugastog afričkog konja. Livija Druzila je podigla pogled; Apuleja je bila vrlo visoka. „Nadam se da shvataš“, kazala je prvosveštenica gledajući mrko, „da je nas šest vestalki dovelo Rim u opasnost primivši trudnu ţenu u svoju kuću.“ „Shvatam i zahvaljujem.11 „Zahvalnost je nevaţna. Prinele smo ţrtve i sve je dobro, ali ni za kog izuzev za sina Boţanskog Julija ne bismo pristale da te prihvatimo. Znak je tvoje velike vrline da nikakva nedaća nije zadesila ni nas ni Rim, ali ću lakše disati kad se udaš i odeš odavde. Da je veliki pontifik Lepid ovde, mogao je odbiti da ti pruţimo pomoć, ali Vesta kaţe da si neophodna Rimu. I naše knjige to kaţu.“ Pruţila je ravnu haljinu, gadnog mirisa i sumorne svetlosmeđe boje. „Obuci se sad. Male vestalke su ti istkale ovu halju od vune koja nikad nije ni valjana ni bojena.“ „Kuda idem?“ „Ne daleko. Samo do hrama u Domus Publica koji delimo s velikim pontifikom. U njemu nije odrţan nijedan javni obred otkako je veliki pontifik Cezar leţao tu nakon okrutne smrti. Obred će voditi Marko Valerije Mesala Korvin, trenutno najstariji sveštenik u Rimu, ali biće tu i flamini kao i rex sacrorum.“ Dok joj je koţa bridela od sumorne kostreti, Livija Druzila je za Apulejom, odevenom u belo, išla kroz ogromne prostorije gde su vestalke vredno obavljale svoje duţnosti što se tiču oporuka, jer su se starale o nekoliko miliona oporuka rimskih građana iz čitavog sveta, a neku određenu mogle su pronaći za jedan sat. Nasmejana mala vestalka, otprilike desetogodišnjakinja, uplela je kosu Livije Druzile u šest vitica i na glavu joj stavila sedam slojeva vune. Povrh toga je došao veo od kojeg nije videla gotovo ništa, a bio je i grub. Za ovu nevestu neće biti tkanine boje vatre i šafrana, dovoljno tanane da se provuče kroz ušicu igle! Bila je odevena za venčanje s Romulom, a ne sa Cezarom, sinom Boţanskog Julija.

214 Kako nije imao prozore, hram je bio poput klupka crnila i krugova ţućkaste svetlosti, zastrašujuće svet i, kako je zamišljala Livija Druzila, proganjan senima svih ljudi koji su oblikovali rimsku religiju hiljadu godina, sve do Eneje. Numa Pompilije i Tarkvinije Prisk vrebali su ruku podruku s velikim pontifikom Ahenobarbom i velikim pontifikom Cezarom, posmatrali nemi poput groba iz neprobojne tame svakog kutka. Ĉekao je, a uz njega nije stajao nijedan prijatelj. Prepoznala ga je jedino po sjaju kose, blistave središnje tačke ispod ogromne zlatne svetiljke u kojoj mora da je bilo stotinu sveća. Razni ljudi u raznobojnim togama stajali su daleko u pozadini, na pojedinima laena i apex, cipele bez uzica i kopči. Dah joj je zastao kad je napokon shvatila: ovaj brak će biti confarreatio, najstariji oblik bračne zajednice. Ţenio se njom za ceo ţivot; njihov savez nikad ne moţe biti raskinut za razliku od običnog braka. Pritisnuta Apulejinim rukama, sela je na spojeno sedište s ovčijom koţom, dok je rex sacrorum isto učinio s Oktavijanom. Ostali su stajali u senkama, ali nije mogla da vidi ko su. A onda je Apuleja, zaduţena da bude pronuba, prebacila ogroman veo preko njih dvoje. Odeven u prugastu purpurno-crvenu togu, Mesala Korvin im je vezao ruke i rekao nekoliko reči na drevnom jeziku koji Livija Druzila nikada dotad nije čula. Zatim je Apuleja prepolovila kolačić zvani mola salsa i dala im da ga pojedu neukusna neprijatnost od soli i suvog pira. Najgori deo bilo je prinošenje ţrtve koje je usledilo, neprijatna borba između Mesale Korvina i skičećeg, vrištećeg praseta koje nije bilo valjano opijeno čija je to bila greška, ko nije ţeleo ovaj brak? Prase bi pobeglo da nije bilo mladoţenje, koji je iskočio ispod vela i zgrabio prase za zadnju nogu, tiho se smejući za sebe. Bio je ushićen. Nekako se i to obavilo. Oni koji su prisustvovali kao svedoci i potvrdili čin confarreatio pet članova porodice Livija i pet članova porodice Oktavija nestali su kad se sve završilo. Neubedljiv uzvik „Feliciterr začuo se u teškom vazduhu koji je imao zadah krvi. Napolju je na Svetom putu čekala nosiljka; u nju su je smestila petorica muškaraca koji su nosili baklje jer je obred zašao u noć. Livija Druzila je spustila glavu na mekan jastuk i zatvorila oči.

215 Dugačak dan za ţenu koja ulazi u osmi mesec! Je li ikad ijedna ţena bila podvrgnuta ovome? To je sigurno bio jedinstven slučaj u analima Rima. Zadremala je dok se nosiljka uz škripanje uspinjala na Palatin, a već je bila u dubokom snu kad je zavesa pomerena i kad ju je zaslepio sjaj baklji. „Šta? Gde?“, upitala je zbunjeno dok su joj nečije ruke pomagale da izađe napolje. „Stigla si kući, domina“, začuo se ţenski glas. „Hajde, pođi sa mnom. Kupka je spremna. Cezar će ti se pridruţiti kasnije. Ja sam glavna među tvojim slugama i zovem se Sofonizba.“ „Toliko sam gladna!“ „Biće hrane, domina. Ali najpre kupka“, kazala je Sofonizba svlačeći joj smrdljivu nevestinsku odoru. Ovo je san, pomislila je dok su je uvodili u ogromnu prostoriju gde su se nalazili sto, dve stolice i, gurnute u uglove, tri odrpane, neravne sofe. Oktavijan je ušao kad je sela na jednu stolicu; pratilo ga je nekoliko slugu koji su nosili zdele i tanjire, ubruse, činije za pranje prstiju, kašike. „Mislio sam da jedemo kao na selu, za stolom", kazao je sedajući na drugu stolicu. „Ako smo na sofi, ne mogu da te gledam u oči.“ Njegove oči su, kako je pod svetlošću svetiljke nestalo ono primese zlatne boje, blistale zlokobno. „Tamnoplave sa malim ţućkastosmeđim crticama. Neverovatno!“ Uzeo ju je za ruku i poljubio. „Mora da umireš od gladi, pa navali“, rekao je. „Oh, ovo mi je jedan od najlepših dana u ţivotu! Oţenio sam se tobom, Livija Druzila, confarreatio. Nema beţanja.“ „Ne ţelim da pobegnem", odvratila je, pa zagrizla kuvano jaje, a zatim i parče krckavog belog hleba umočenog u ulje. „Zaista umirem od gladi.“ „Probaj piletinu. Kuvar ju je prelivao medom i vodom.“ Tišina je zavladala dok je jela a on pokušavao da jede posmatrajući je i primećujući da se za stolom izuzetno otmeno ponaša. I za razliku od njegovih ruţnih, njene su ruke bile savršeno

216 oblikovane, a prsti se završavali uređenim jajolikim noktima; lebdeli su dok su se pomerali. Lepe, lepe ruke! Prstenje, ona mora nositi vrhunsko prstenje. „Ĉudna prva bračna noć“, rekla je kad više nije mogla progutati ni mrvicu. „Nameravaš li da spavaš sa mnom, Cezare?“ Pogledao ju je uţasnuto. „Naravno da ne! Ne mogu da zamislim ništa odbojnije ni za sebe ni za tebe. Ima dovoljno vremena, malena. Godine i godine. Najpre moraš roditi Neronovo dete i oporaviti se od porođaja. Koliko ti je godina? Koliko ti je godina bilo kad si se udala za Nerona?“ „Sad mi je dvadeset jedna, Cezare. Imala sam petnaest kad sam se udala za Nerona." „To je odvratno! Nijedna devojka ne bi trebalo da se udaje u petnaestoj godini to nije rimski običaj. Pravo doba je kad navrši osamnaest. Nije čudo što si bila toliko nesrećna. Kunem se da sa mnom nećeš biti nesrećna. Imaćeš slobodno vreme i ljubav.“ Izraz lica joj se promenio i ukazalo se razočaranje. „Imala sam i previše slobodnog vremena, Cezare, to je moja najveća nevolja. Ĉitala i pisala pisma, prela, tkala ništa što je značajnol Ţelim nekakav posao, pravi posao! Neron je imao nekoliko sluškinja, ali Kuća vestalki vrvi od ţena koje rade kao stolari, gipsari, crepari, zidari, lekari, zubari bila je čak i marvena lekarka koja je došla da leči Apulejino psetance. Zavidela sam im!“ „Nadam se da je psetance kujica“, rekao je smešeći se. „Naravno. Mačke i kučke. U Kući vestalki se odvija lep ţivot. Spokojan. Ali vestale imaju posla, i po onome što je kućepaziteljka rekla, obuzete su njime. Svako ko vredi mora da ima posao, a pošto ja nemam nikakav, i ne vredim. Volim te, Cezare, ali šta da radim kad ti nisi ovde?“ „Besposlena nećeš biti, to ti obećavam. Zašto misliš da sam se od svih ţena oţenio baš tobom? Zato što sam ti pogledao u oči i u njima video duh pravog poslovnog saradnika. Potreban mi je pravi pomoćnik, neko kome doslovce mogu poveriti svoj ţivot. Toliko toga ima za šta nemam vremena, ponešto više priliči ţeni, a kad budemo leţali u postelji, pitaću te za ţensko mišljenje tvoje. Ţene imaju drugačije viđenje, a to je vaţno. Obrazovana si i vrlo pametna, Livija Druzila. Veruj mi na reč, nameravam da te uposlim."

217 Sad je na nju bio red da se osmehne. „Otkud znaš da imam sve te vrline? Jedan pogled u moje oči nagoveštava neosnovane pretpostavke.“ „Bio sam obuzet tvojim duhom.“ „Da, razumem to.“ Oktavijan je ţurno ustao, pa ponovo seo. „Hteo sam da te odvedem da legneš na onu sofu mora da si iscrpljena“, kazao je. „Ali na njoj se ne bi odmorila već namučila. I to će biti tvoj prvi posao, Livija Druzila. Uredi ovu baziliku kao mesto koje priliči prvom čoveku Rima.“ „Ali kupovina nameštaja nije ţenski posao! To je povlastica muškarca.11 „Nije mi vaţno čija je povlastica, nemam vremena za to.“ Prizori uklapanja boja i različitih komada nameštaja smenjivali su joj se u mislima; ozarila se. „Koliko novca smem da potrošim?“ „Koliko treba. Rim je siromašan i potrošio sam veliki deo nasledstva da mu olakšam muke, ali još nisam siromah. Sandarak, hrizelefantin, abonovina, ukrasi od taljenog staklenog praha šta god voliš.“ Izgleda da se najednom setio nečeg, pa je ustao. „Vraćam se za trenutak“, rekao je. Kad se vratio, nosio je nešto umotano u crvenu tkaninu i stavio na sto. „Otvori, voljena ţeno. To ti je svadbeni poklon.“ Na tkanini su leţale ogrlica i naušnice od bisera boje mesečine, sedam nizova povezanih dvema zlatnim pločicama kojima se ogrlica zatvarala pozadi. Svaka naušnica je imala sedam bisernih visuljaka vezanih za zlatnu pločicu koja je išla na ušnu resicu i pozadi imala pričvršćenu kukicu. „O, Cezare!“, izustila je, očarana. „Prelepe su!“ Osmehnuo se, oduševljen njenim ushićenjem. „Pošto sam poznat po štedljivosti, neću ti reći koliko su koštale, ali imao sam sreće. Fabricije Margarita ih je upravo dobio. Biseri su toliko vrhunski usklađeni da misli da je nakit napravljen za kraljicu Egipta ili Nabateje, verovatno, jer oni donose bisere s Taprobane. Ali nikad nisu krasile kraljevski vrat ni kraljevske uši jer su ukradene. Verovatno odavno. Fabricije ih je pronašao na Kipru i kupio ih za... ne baš onoliko koliko sam ih ja platio, ali svakako ne jeftino. Dajem ti ih jer i stari Fabricije i ja mislimo da ih niko nikad nije nosio ni

218 cenio. Stoga ćeš ih nositi kao prva vlasnica, meum mel.“ Dopustila mu je da joj bisere stavi oko vrata, provukla kukice kroz rupice u ušima, pa ustala i pustila ga da joj se divi, toliko ispunjena srećom da nije bila u stanju da govori. Servilijin biser boje jagode bio je bleda slika u poređenju s ovim čitavih sedam nizova! Stara Klodija je imala ogrlicu s dva niza, ali čak ni Sempronija Atratina nije se mogla pohvaliti da ima više od tri. „Vreme je za spavanje“, rekao je tada ţustro i uhvatio je za lakat. „Imaš sopstvene odaje, ali ako ti se više dopadaju neke druge ne znam kakav pogled voliš samo reci našem kućepazitelju Burgundinu. Dopada li ti se Sofonizba? Hoće li ti odgovarati?" „Zalutala sam u Elisijska polja“, rekla je dopuštajući mu da je vodi. „Toliko truda i troškova zbog mene! Cezare, pogledala sam te i zavolela, ali sada znam da ću te svakog dana voleti još više.“

219 TRGEK DEO POBEDE I PORAZI Od 39. do 37. godine p. n. e.

220

221

222 11 Publije Ventidije je bio Picenjanin iz Askula Picenskog, velikog utvrđenog grada na starom drumu zvanom Via Salaria, kojim se prevozila so i koji je Firm Picenski povezivao s Rimom. Šeststo godina ranije narodi Latinske ravnice naučili su kako da iskopavaju so iz slaništa Ostije; so je bila retka i na trţištu cenjena roba. Veoma brzo je ova trgovina prešla u ruke trgovaca koji su ţiveli u Rimu, malenom gradu na Tibru, petnaest milja uzvodno od Ostije. Istoričari poput Fabija Piktora odlučno su tvrdili da je zahvaljujući soli Rim postao najveći grad u Italiji, a njegovi stanovnici najmoćniji. No kad je u imućnoj plemićkoj porodici iz Askula rođen Ventidije, godinu dana pre no što je Marko Livije Druz ubijen, Askul Picenski je već postao čvor juţnog Picena. Smešten u dolini između podnoţja i visokih vrhova Apenina, visokim zidinama dobro zaštićen od napada Marucina i Peligna, susednih italskih plemena, Askul je bio središte napredne oblasti voćnjaka gde su uzgajane jabuke, kruške i badem, što je značilo i da je prodavao izvrstan med kao i namaz od voća što se nije moglo sveţe poslati na Forum Holitorium u Rim. Picenjanke su proizvodile fine tkanine naročito lepe plave boje dobijene iz cveta koji je rastao samo tu. No Askul je dospeo na glas iz sasvim drugog razloga: ovde je počinjeno prvo zverstvo Italskog rata kad su stanovnici, kojima je dosadilo da se malobrojni rimski građani koji su tu ţiveli prema njima ponašaju nepravedno, poklali dvesta tamošnjih Rimljana i rimskog pretora koji je prisustvovao izvođenju Plautovog komada. Kad su dve legije pod Sekstom Cezarom, stricem Boţanskog Julija, stigle u kazneni pohod, Askul je zatvorio svoje kapije i bio podvrgnut dvogodišnjoj opsadi. Tokom vrlo hladne zime Sekst Cezar je podlegao upali pluća, a na njegovo mesto došao je Gnej Pompej Strabon Carnifex. Ovaj razroki picenski vojni vođa ponosio se delima zahvaljujući kojima je stekao nadimak Kasapin, ali će ga nadmašiti sin Pompej Veliki. U pratnji svog sedamnaestogodišnjeg sina i sinovljevog prijatelja Marka Tulija Cicerona, Pompej Strabon je i dalje dokazivao da nema nimalo milosti. Smislio je kako da skrene dotok gradske vode koja je stizala iz vodonosnih naslaga

223 ispod korita reke Truencij. Ali predaja nije bila ni pribliţno dovoljna za Pompeja Strabona, koji je hteo da nauči Askuljane da ne mogu ubiti rimskog pretora komadajući ga na deliće. Izbičevao je i pogubio sve askulske muškarce od petnaest do sedamdeset godina, što, po prirodi stvari, nije bilo lako za čoveka u ţurbi. Ostavivši pet hiljada obezglavljenih tela da trunu na trţnici, Pompej Strabon je zatim trinaest hiljada ţena, dece i staraca isterao iz grada na ledenu zimu bez hrane i tople odeće. Posle ovog pokolja, Ciceron, zgađen mimo svake mere, premešten je na juţno ratište u Sulinu sluţbu. Malom Ventidiju je bilo četiri godine i nije doţiveo sudbinu svoje majke, bake, tetaka i sestara, koje je smrt sve zatekla u apeninskim snegovima. Bio je jedan od vrlo mladih dečaka koje je Pompej Strabon poštedeo kako bi učestvovali u njegovom trijumfu trijumfu koji je sablaznio pristojne Rimljane. Trijumfi su se odrţavali da bi se obeleţile pobede nad stranim neprijateljima, a ne nad stanovništvom Italije. Mršavog, gladnog, prekrivenog ranama, malog Ventidija su gurali i udarali dok je prelazio dve milje od Marsovog polja do Foruma, a zatim izbacili iz Rima da se sam snađe. Tada mu je bilo pet godina. Stanovnici Italije, bilo da su Picenjani ili Marsi, Marucini ili Frentani, Samniti ili Lukani, bili su istog kova kao i Rimljani i podjednako ih je bilo teško ubiti. Kradući kad nije mogao da prosi, Ventidije je stigao do Reate, koja se nalazila u zemlji Sabinjana. Tu mu je uzgajivač mazgi po imenu Konsidije dao da čisti štale rasplodnih kobila. Te jedre ţenke naročitog porekla parene su s magarcima kako bi se dobile vrhunske mazge, po visokim cenama prodavane rimskim legijama, koje ne bi mogle da postoje bez najboljih mazgi, a svaka legija imala je po šeststo mazgi. Reata je bila središte ove delatnosti zato što se nalazila u oblasti rosea rura, predelu izvrsne ispaše; bila to činjenica ili puka praznoverica, tek svi su verovali da su mazge iz ove oblasti bolje od svih ostalih. Bio je dobar dečak, ţilav i jak, i radio je do iznemoglosti. Svetlih kovrdţa i svetloplavih očiju, Ventidije je uskoro otkrio da će, ako ţenama iz domaćinstva uputi pogled koji odraţava čeţnju i divljenje, dobiti više jela i prekrivača da se pokrije kad spava u gnezdu mirisne slame. Sa dvadeset je bio krupan mladić, vrlo mišićav zahvaljujući

224 napornom radu, i pun znanja o uzgajanju mazgi. Imajući nesreću da gaji nesposobnog sina, Konsidije je Ventidija unapredio da mu vodi imanje dok mu je sin otišao u Rim, gde je pio, kockao se i bludničio, te naposletku umro. Konsidiju je tako ostalo jedno dete kćerka kojoj se Publije Ventidije odavno dopadao i sada se osmelila da pita oca moţe li se udati za Publija. Konsidije je pristao; kad je umro, oporukom je Ventidiju ostavio svojih pet stotina jugera u oblasti rosea rura. Kako je Ventidije bio podjednako pametan kao i vredan, u uzgajanju mazgi bio je uspešniji od nekih Sabinjana koji su se ovom delatnošću bavili vekovima; čak je uspeo da opstane za onih deset godina kad je jezero koje je napajalo travu tog predela isušeno kako bi uzgajivači jagoda iz Amiterna dobili kanal za navodnjavanje. Srećom, Senat i narod Rima smatrali su da su mazge vaţnije od jagoda, pa je kanal zatrpan, a rosea rura ponovo postala plodna. No nije istinski ţeleo da ţivot provede kao mazgar. Kad je građanski bankar Lucije Kornelije Balb postao Cezarov praefectus fabrum, odgovoran za snabdevanje legija, Ventidije se upoznao s Balbom i osigurao sastanak sa Cezarom. A njemu je poverio svoju potajnu ţelju: Ventidije je ţeleo da uđe u politički ţivot Rima, postane pretor i zapoveda vojskom. „Biću osrednji političar", rekao je Cezaru, „ali znam da umem da zapovedam legijama." Cezar mu je poverovao. Ostavljajući svoje mazge i imanje na brigu svom najstarijem sinu i Konsidiju, postao je jedan od Cezarovih legata, a posle Cezarove smrti priklonio se Marku Antoniju. Sada je tu napokon bilo veliko zapovedništvo o kojem je sanjao. „Polion ima ukupno jedanaest legija, a ne treba mu više od sedam", rekao mu je Antonije pre no što je napustio Rim. „Mogu ti dati jedanaest, a Polion će ti pokloniti četiri svoje. Petnaest legija i onoliko konjice koliko moţeš okupiti u Galaciji trebalo bi da ti omogući da se izboriš s Labijenom i Pakorom. Odaberi sopstvene legate, Ventidije, i ne zaboravi svoja ograničenja. Treba da suzbijaš Parćane dok na bojište najzad ne stignem i sam. Bitku ostavi meni.“ „Onda ću, Antonije, uz tvoje dopuštenje, sa sobom povesti Kvinta Popedija Silona kao svog glavnog legata." Ventidije se

225 osmehnuo trudeći se da prikrije svoje oduševljenje. „Dobar je čovek, nasledio je vojnu veštinu od oca.“ „Sjajno. Isplovi iz Brundizija čim prođe ravnodnevnička bura ne moţeš marširati Egnacijevim putem, isuviše je sporo. Otplovi u Efes i pohod započni isterivanjem Kvinta Labijena iz Anadolije. Ako stigneš u Efes do maja, imaćeš dovoljno vremena." Brundizij nije imao ništa protiv da spusti moćni lučki lanac i dozvoli Ventidiju i Silonu da ukrcaju šezdeset šest hiljada ljudi, šest hiljada mazgi, šeststo kola i šeststo ratnih sprava na pet stotina lađa za prevoz vojnika koje su se kao čarolijom s nekog neotkrivenog mesta pojavile na ulazu u luku. Deo Antonijevog blaga, verovatno. „Ljudi će biti zbijeni kao sardine u ćupu, ali neće imati mnogo prilike da čitavim putem gunđaju zbog plovidbe", kazao je Silon Ventidiju. „Mogu da veslaju. Trebalo bi da stane sve, uključujući i ratne sprave." „Dobro. Kad prođemo Tenarski rt, najgore će biti za nama." Silon je izgledao zabrinuto. „ A šta je sa Sekstom Pompejem, koji sada drţi Peloponez i Tenarski rt?" „Antonije me je uverio da Sekst neće pokušati da nas zaustavi." „Ĉujem da opet ima mnogo posla u Toskanskom moru." „Baš me briga šta radi u Toskanskom moru sve dok u Jonskom ne čini ništa.“ „Gde je Antonije nabavio tolike lađe za prevoz vojnika? Ovde ih ima više nego što su Pompej Magnus ili Cezar uspevali da okupe.“ „Okupio ih je posle Filipa i sačuvao, izvadio ih iz vode duţ jadranske obale u Makedoniji i Epiru. Mnoge su bile smeštene oko Ambrakijskog zaliva, gde ima i sto ratnih brodova. U stvari, Antonije ima više ratnih brodova nego Sekst. Naţalost, uskoro neće moći da plove i pored toga što su bili u spremištima. Ima ogromno brodovlje na Tasosu, a jedno i u Atini. Pretvara se da je ono u Atini jedino, ali sada znaš da to nije istina. Verujem ti, Silone. Nemoj me razočarati." „Usta su mi zalivena, kunem ti se u to. Ali zašto ih Antonije čuva i čemu tajnost?"

226 Ventidije je pogledao iznenađeno. „Ĉuva ih za dan kad krene u rat protiv Oktavijana." „Molim se da taj dan ne dođe nikad", rekao je Silon zadrhtavši. „Tajnost znači da nema nameru da porazi Seksta." Delovao je zbunjeno, ljutito. „Kad je moj otac Marse a onda i ostale italske narode poveo protiv Rima, lađe za prevoz vojnika i ratno brodovlje pripadali su drţavi, a ne pojedinim zapovednicima. Sada su Italija i Rim izjednačeni kad su posredi prava, drţava sedi u zadnjim redovima, a zapovednici u prednjim. Nešto nije u redu kad ljudi poput Antonija drţavnu svojinu smatraju svojom ličnom. Odan sam Antoniju i ostaću odan, ali ne mogu da odobravam ovakvo stanje." „Ne mogu ni ja", kazao je Ventidije osorno. „Neduţni će stradati ako dođe do građanskog rata." Ventidije je pomislio na svoje detinjstvo i iskrivio lice. „Pretpostavljam da su bogovi skloniji da zaštite one koji su dovoljno bogati da im prinesu najbolje ţrtve. Šta je grlica ili kokoška u poređenju s potpuno belim bikom? Osim toga, bolje je biti pravi Rimljanin, Silone, to znamo i ti i ja.“ Lep muškarac uznemirujućih ţutozelenih očiju koje je nasledio od oca, Silon je klimnuo glavom. ,,S Marsima u tvojim legijama, Ventidije, pobedićemo na Istoku. Suzbijanje? Je li to ono što ti ţeliš?" ,,Ne.“ Ventidije je pogledao prezrivo. „Ovo mi je najbolja prilika za pristojan pohod, pa nameravam da idem što dalje i što brţe mogu. Ako Antonije ţeli slavu, treba da bude ovde na mom mestu, a ne da jednim okom pazi na Oktavijana, a drugim na Seksta. Zar misli da svi mi, od Poliona do mene, to ne znamo?" „Misliš li zaista da moţemo pobediti Parćane?" „Moţemo imati dobru priliku da pokušamo, Silone. Video sam kako Antonije zapoveda vojskom i nije ništa bolji od mene, ako je i toliko dobar. Svakako nije drugi Cezar!" Njegov brod je skliznuo preko spuštenog lučkog lanca i nagnuo se pod severozapadnim vetrom. „Ah, kako volim more! Zbogom Brundiziju, zbogom Italiji!", uzviknuo je Ventidije. U Efesu je petnaest legija bilo raspoređeno u nekoliko ogromnih logora oko tog lučkog grada, jednog od najlepših na svetu. Kuće su

227 bile obloţene mermerom, postojalo je veliko pozorište, na desetine veličanstvenih hramova i svetilište Artemide kao boginje plodnosti, zbog čega su njene statue od ramena do struka bile ukrašene mošnicama bikova. Dok je Silon išao u obilazak petnaest legija i strogo nadzirao obuku i veţbe, Ventidije je pronašao stenu s prirodnim sedištem i tu seo da razmisli u tišini i miru. Primetio je odred od petsto praćkaša koje je poslao Polemon, sin Zenona, koji je pokušavao da vlada Pontom bez zvaničnog Antonijevog odobrenja. Nakon što je zastao da ih posmatra kako veţbaju, praćkaši su ostavili utisak na Ventidija. Neverovatno, koliko je daleko čovek s plitkom koţnom kesom na gipkoj koţnoj uzici u stanju da baci kameno tane! Što je još vaţnije, tane je kroz vazduh letelo neverovatnom brzinom. Dovoljno snaţno da parćanskog konjanikastrelca otera s bojišta? E to je pitanje! Od prvog dana priprema za ovaj pohod Ventidije je nameravao da se zadovolji jedino pobedom. Stoga se brinuo zbog čuvenih parćanskih konjanika-strelaca, koji su se pretvarali da beţe s bojnog polja, a onda bi se okrenuli telom unazad i preko konjskih sapi strelama gađali neprijatelja. Ventidije je sasvim razumno pretpostavljao da će glavninu parćanske vojske predstavljati konjanici-strelci, koji pešacima nikad nisu prilazili dovoljno blizu da ih ovi poseku. Ali moţda ovi praćkaši... Niko mu nije rekao da je Pakor svoj uspeh pripisivao katafraktima, ratnicima oklopljenim od glave do pete na ogromnim konjima koji su takođe oklopljeni. Pakor uopšte nije imao konjanike-strelce. Do ovakvog zaprepašćujućeg odsustva podataka o neprijatelju došlo je zahvaljujući Marku Antoniju, koji nije traţio izveštaj o parćanskim snagama. Izveštaj nije traţio ni iko drugi od Rimljana. Kao i Ventidije, svi na Antonijevoj strani jednostavno su pretpostavili da u parćanskoj vojsci ima više konjanika-strelaca nego katafrakta. Takva je parćanska vojska uvek bila zašto bi sada bila drugačija? Stoga je Ventidije sedeo i mislio o praćkašima dok je smišljao pohod usmeren prevashodno na konjanike-strelce, koji nikad nisu ostajali bez strela, čak ni u najduţim bitkama. Šta ako bi, pitao se Ventidije, okupio sve praćkaše koje Istok ima

228 i obučio ih da gađaju konjanike-strelce? Nema svrhe legionara pretvarati u praćkaša; legionar bi pre izabrao bičevanje i pogubljenje nego što bi skinuo veriţnjaču i uzeo praćku umesto gladijusa. Kamen, međutim, nije bio zadovoljavajuće tane. Pre svega, praćkaši ne mogu bacati bilo kakav stari kamen; mnogo dragocenog vremena provodili su po rečnim koritima u potrazi za određenim kamenjem glatkim, zaobljenim, teškim otprilike jednu libru. I ako kamen ne bi pogodio krhak deo tela, a naročito ne lobanju, izazvao bi gadan uboj ali nikakvu trajnu povredu. Neprijateljski borac bio bi izbačen iz bitke, ali bi zacelio dovoljno brzo da se za nekoliko dana opet bori. To je bila nevolja s kamenjem i strelama; bili su čisto oruţje, a čisto oruţje retko ubija. Mač je bio prljavo oruţje, umazano krvlju svakog tela s kojim se susrelo, a stari legionari su svoja sečiva brisali, ali ih nikad nisu prali. Ivice su odrţavane da budu toliko oštre da raseku vlas; kad se zabode u meso, sečivo je sa sobom donosilo otrove od kojih će se rana zagaditi, a moţda biti i smrtonosna. Za praćku nije mogao napraviti tane koje će zagaditi ranu, razmišljao je Publije Ventidije, ali bi mogao napraviti ubojitije od ovog. Iz sopstvenog iskustva s ratnim spravama, znao je da najveće kamenje pričini glavnu štetu, ne toliko zbog svoje veličine koliko zbog sposobnosti da sve u šta udari smrska i da komadići odlete u vazduh. Kad su katapult ili balista zaista delotvorni, tane leti većom brzinom nego što bi ga ispalila sprava čije je odskočno uţe vlaţno ili nije namotano dovoljno čvrsto. Olovo. Libra olova zauzimala je daleko manje prostora nego libra kamena najtvrđe stene. Stoga će dobiti veću pokretnu silu u kesi praćke, kojom bi se moglo zamahnuti brţe, i odleteti dalje od kamena zbog svoje brzine. A kad udari, promeniće oblik, spljoštiti se ili čak dobiti grbu. Olovna tanad nisu bila nepoznata, ali su pravljena za ispaljivanje iz malih ratnih sprava iznad gradskih zidina, kao u Peruziji, a takva je veţba izvođena naslepo bez delotvornosti o kojoj se moţe razgovarati. Olovna kugla koju bi vešt praćkaš ispalio na određenu metu sa, recimo, dvesta stopa, mogla bi biti izuzetno korisna. Zatraţio je od legijskih majstora da naprave mali broj olovnih

229 kugli teških jednu libru, upozorivši ih da će, ako njegova zamisao urodi plodom, morati da prave hiljade i hiljade olovnih kugli teških jednu libru; glavni majstor je mudro odvratio predloţivši da bi za hiljade i hiljade olovnih kugli teških jednu libru bilo bolje napraviti ugovor sa snabdevačem koji sam vodi svoj posao. „Takav snabdevač će nas prevariti“, rekao je Ventidije, zadrţavši ozbiljan izraz lica. „Neće ako odredim šestoricu legijskih zanatlijskih pomoćnika da izmere svaku kuglu, vojskovođo, i provere nepravilnosti." Pristavši na takav dogovor, pod uslovom da glavni majstor takođe isporuči olovo i proveri da u njemu nema jeftinijeg metala poput gvoţđa, Ventidije je odneo torbu olovnih kugli na praćkaško veţbalište, smejući se u sebi. Nikad ne moţeš obmanuti veštog, pametnog legionara ma koliko da pokušavaš i ma koliko da ti je visok poloţaj. Odrasli su skoro isto kao i on, s jedva dovoljno sredstava za osnovne potrebe, i nisu se plašili čak ni troglavih pasa. Glavni praćkaš Ksenon bio je na svom mestu. „Isprobaj ove“, kazao je Ventidije pruţajući mu kugle. Ksenon je namestio mali predmet u leţište i zavitlao praćkom dok nije zazviţdala. Uz vešt pokret rukom, olovna kugla je poletela kroz vazduh i udarila u srednji deo valjkastog koţnog jastuka. Zajedno su otišli da provere štetu; Ksenon je ciknuo, isuviše zaprepašćen da bi uzviknuo. „Vojskovođo, pogledaj!“, rekao je kad je bio u stanju da progovori. „Već gledam.“ Tane nije probušilo rupu u mekoj koţi, već ju je pocepalo i napravilo nepravilan, zjapeći otvor, a zatim palo na vlaţnu mešavinu zemlje i šljunka. „Nevolja s tvojim jastucima", rekao je Ventidije, „jeste u tome što u njima nije pravi kostur. Pretpostavljam da će se ove olovne kugle ponašati drugačije kad udare u nešto što ima kosti. Stoga ćemo tanad isprobati na neupotrebljivoj mazgi.“ Kad su mazgu pronašli, petsto praćkaša okupilo se što je bliţe moglo oglednom mestu; pročulo se da je rimski zapovednik osmislio novo tane.

230 „Zadnji deo tela da bude na putanji kugle“, naredio je Ventidije. „Tane će se koristiti na konjima koji beţe i otprilike su veliki kao mazge. Srušen konj je srušen strelac. Parćani moţda odrţavaju zalihe strela, ali konje? Ne verujem da imaju mnogo dodatnih." Mazga je bila toliko obogaljena da se smesta morala spasti muka koţa joj je bila rasparana, a unutrašnji organi iskasapljeni. Kad je izvađeno iz trupla, tane više nije imalo oblik kugle; ličilo je na pljosnatu zdelu čiji je obod bio neravan što je, činilo se, posledica udarca u čvrstu kost. „Praćkaši!“, povikao je Ventidije. „Imate novo oruţje!“ Klicanje se začulo sa svih strana. Ksenonu je rekao: „Javi Polemonu da mi treba još hiljadu petsto praćkaša i hiljadu talenata olova preostalih iz njegovih rudnika srebra. Pont je upravo postao veoma vaţan saveznik.“ To, naravno, nije bilo tako jednostavno. Nekim praćkašima je bilo teţe da bace manje tane, a drugi, puni predrasuda, nisu hteli da vide njegove dobre strane. No postepeno su se čak i najtvrdoglaviji praćkaši izveštili u bacanju olova i kleli se u svoje novo oruţje. Pomoglo je i prilagođavanje same praćke jer se pokazalo da olovna kugla tanje praćke haba brţe nego što to čini kamen. Otprilike u vreme kad se zadovoljstvo među praćkašima proširilo, dodatnih hiljadu petsto praćkaša stiglo je iz Amazeje i Sinope, a još veći broj se očekivao iz još udaljenijeg Amisa. Polemon, koji nije bio budala, računao je da će mu se velikodušnost i brzina isplatiti kasnije. Ventidije nije sedeo besposlen dok se obuka nastavljala, niti je bio sasvim zadovoljan. Novi guverner provincije Azije Lucije Munacije Plank smestio se u Pergamu, podosta severnije od Labijenovih napada, vezanih za Likiju i Kariju. Ali jedan Pergamljanin, koga je plaćao Labijen, pronašao je Planka i uverio ga da je Efes pao i da je Pergam sledeći parćanski cilj. Usplahiren, ne baš hrabar i sklon da posluša pogrešan savet, Plank je u strahu pokupio svoje stvari i pobegao na ostrvo Hios, a Antoniju, koji je i dalje bio u Rimu, javio da Labijena ništa ne moţe zaustaviti. „I sve to“, pisao je Ventidije Antoniju, „dok sam ja iskrcavao

231 petnaest legija u Efesu! On je lakoveran i kukavica i legije mu se ne smeju dati. Nisam se trudio da stupim u vezu s njim smatrajući da je to gubljenje vremena." „Svaka čast, Ventidije“, stajalo je u Antonijevom pismu, koje je stiglo baš kad su se Ventidije i njegova vojska spremali da krenu na marš. „Priznajem da sam Planku dao mesto guvernera ne bih li ga sebi sklonio s puta pomalo kao Ahenobarba u Bitiniji, samo što Ahenobarb nije kukavica. Neka Plank ostane na Hiosu, vino je vrhunsko.“ Kad mu je Ventidije pokazao ovaj odgovor, Silon se nasmejao. „Odlično, Ventidije, osim što ćemo provinciju Aziju ostaviti bez guvernera.“ „Razmišljao sam o tome“, kazao je Ventidije samouvereno. „Pošto je Pitodor iz Trala sada Antonijev zet, pozvao sam ga u Efes. Moţe da skuplja danak i porez u ime svog tasta Antonija i novac šalje Riznici u Rim.“ „Ooo!“, kazao je Silon, razrogačivši neobične oči. „Ne verujem da će to obradovati Antonija! Naredio je da se novac šalje njemu.“ „Meni nije dato nikakvo naređenje, Silone. Odan sam Marku Antoniju, ali sam odaniji Rimu. Danak i porezi prikupljeni u ime Rima moraju ići Riznici. Slično je i s ratnim plenom koji steknemo. Ako Antonije ţeli da se ţali, moţe ali tek nakon što porazimo Parćane.“ Ventidije je bio vrlo samouveren jer su galaćanski plemići, lišeni vođe, okupili sve konjanike koje su mogli pronaći i došli u Efes ţudeći da pokaţu ovom nepoznatom rimskom vojskovođi šta mogu da urade dobri konjanici. Njih deset hiljada, svi premladi da bi izginuli kod Filipa i ţeljni da svoje travnate ravnice sačuvaju od pustošenja Kvinta Labijena, koji je bio obeshrabrujuće blizu. „Jahaću s njima, ali ne prebrzo“, kazao je Ventidije Silonu. „Tvoj je zadatak da pešake povedeš na drum, i to brzo. Hoću da moje legije prelaze najmanje trideset milja dnevno i hoću da budu na najkraćem putu ka Kilikijskim vratima. To znači uz Meander i preko severne Pizidije do Ikonija. Odatle idi karavanskim putem do juţne Kapadokije, gde ćeš stići na rimski drum koji vodi do Kilikijskih vrata. Treba da pređeš petsto milja, a imaš dvadeset dana. Jasno?“

232 „Sasvim jasno, Publije Ventidije“, odgovorio je Silon. Rimski zapovednici nisu imali običaj da jašu; uglavnom su svi mnogo više voleli da pešače, i to iz mnogih razloga. Najpre, zbog udobnosti; čovek na konju nije imao na šta da prebaci teţinu nogu koje su visile bez oslonca. Drugo, pešaci su voleli da njihovi zapovednici hodaju; tako su bili u istoj ravni i doslovce i u prenesenom značenju. Treće, tako je konjica bila na svom mestu; rimska vojska se uglavnom sastojala od pešaka, cenjenijih od konjice, koja je kroz vekove postala nerimska, pomoćna sila u čijem su sastavu bili Gali, Germani, Galaćani. Ventidije je, međutim, od ostalih bio sviknutiji na jahanje zahvaljujući svome bavljenju uzgajanjem mazgi. Pruţalo mu je zadovoljstvo da podseti svoje otmenije kolege da je veliki Sula uvek jahao mazgu i da je Sula naterao Boţanskog Julija da jaše mazgu kad je bio mladić. Zeleo je da drţi na oku konjicu, koju je vodio Galaćanin po imenu Aminta, nekadašnji pisar starog kralja Dejotara. Ako je Ventidije u pravu, Labijen će se povući pred takvim velikim konjičkim snagama dok ne nađe mesto gde njegovih deset hiljada pešaka, koji su obučeni kao Rimljani, mogu poraziti deset hiljada konjanika. Nigde u Kariji niti u središnjoj Anadoliji; mogao bi to učiniti u Likiji i juţnoj Pizidiji, ali povlačenje u tom pravcu oslabilo bi mu vezu s parćanskom vojskom. Njegov unutrašnji nagon, koji je bio ispravan, vodiće ga istom putanjom kojom je Ventidije naloţio Silonu da vodi legije, ali danima pre legija. Deset hiljada konjanika za petama primoraće ga da beţi isuviše brzo da bi zadrţao svoja teretna kola, natovarena plenom koji su mogla nositi samo kola s volovskom zapregom. A ona će pasti Silonu u ruke; Ventidijev zadatak bio je da Labijena poţuruje nazad ka Ravničarskoj Kilikiji i parćanskoj vojsci koja se nalazila s one strane Amanskih planina, prirodne prepreke između Ravničarske Kilikije i severne Sirije. Postojao je samo jedan put kuda bi Labijen mogao ući iz Kapadokije u Kilikiju jer su veoma visoke i nepristupačne Taurske planine odsecale središnju Anadoliju od svega na istoku; snegovi se

233 na Tauru nikad nisu topili, a ono malo prevoja što je postojalo nalazilo se na deset i jedanaest hiljada stopa, naročito u predelu Antitaura. Izuzev Kilikijskih vrata. Tu, na Kilikijskim vratima, Ventidije je očekivao da sustigne Kvinta Labijena. Mladi galaćanski vojnici bili su upravo u onom uzrastu koji daje najbolje, najhrabrije ratnike: nedovoljno stari da bi imali ţene i decu, nedovoljno stari da pomišljaju kako je učestvovanje u bici protiv neprijatelja nešto čega bi se trebalo plašiti. Jedino je Rim uspeo da od ljudi starijih od dvadeset godina stvori vrhunske vojnike i to je bilo obeleţje rimske nadmoći. Strogi red, obuka, stručnost, sigurna, neizbrisiva spoznaja da je svaki čovek deo ogromnog nepobedivog stroja. Ventidije je znao da bez svojih legija ne moţe pobediti Labijena; morao je razbojnika prikovati za jednu tačku, onemogućiti ga da prođe kroz Kilikijska vrata i sačekati da stignu legije. Polaţući poverenje u Silona, predstojeću bitku prepuštao je Silonu. Labijen je postupio kako je bilo očekivano. Mreţa uhoda ga je obavestila da su ogromne snage u Efesu, a kad je čuo ime njihovog zapovednika, znao je da se hitno mora povući iz zapadne Anadolije. Njegov ratni plen bio je znatan jer je dospeo do mesta do kojih Brut i Kasije nisu stigli. Pizidija je bila puna svetilišta posvećenih Kubabi Kibeli i njenom pratiocu Atisu; Likaonija je bila prepuna hramova posvećenih boţanstvima koja je ostatak sveta zaboravio još od vremena kad je Agamemnon vladao Grčkom; Ikonij je bio grad gde su međanski i jermenski bogovi imali hramove. Stoga je očajnički pokušavao da povorku kola s plenom vuče sa sobom uzaludan trud. Napustio ju je pedeset milja zapadno od Ikonija, a vozači kola su se isuviše plašili rimskog mnoštva koje ih je gonilo i da bi pomislili da nešto ukradu. Razbeţali su se ostavljajući dve milje dugu povorku kola sa ţednim volovima što muču. Ventidije je zastao samo da oslobodi ţivotinje kako bi mogle da nađu vodu i nastavio da jaše. Kad je plen na kraju dospeo u Riznicu, dosegnuo je vrednost pet hiljada talenata srebra. Nije tu bilo dragocenih umetničkih dela, ali je bilo mnogo zlata, srebra i dragog kamenja. Biće to, pomislio je dok se truckao na mazgi, prikladan ukras na njegovom trijumfu.

234 Okolina Kilikijskih vrata nije bila oblast pogodna za konje; šume raznih vrsta zimzelenog drveća rasle su isuviše gusto da bi bilo trave, a konji nisu jeli tako mirišljavo zelenilo. Svaki vojnik je nosio stočnu hranu koliko je mogao, i zato Ventidije nije ţurio. Ali konjanici su bili iskusni i skupljali su sve meke izdanke paprati koje su našli; Ventidiju su izgledali kao augurov lituus, sa zavijutkom na vrhu. Uz stočnu hranu koju je njegova vojska još imala i izdanke paprati, procenio je da mogu opstati deset dana. Prilično, ako Silon bude dovoljno strog da legije natera da prelaze trideset milja dnevno. Cezar ih je uvek mogao naterati da pređu i više od toga, ali Cezar je bio jedinstven. O, kad se seti onog marša od Placencije da oslobode Trebonija i ostale u Agedinku! Kakva zahvalnost, ubiti čoveka koji te je spasao. Ventidije se nakašljao i pljunuo na zamišljeni lik Gaja Trebonija. Labijen je stigao na vrh prevoja dva dana ranije i uspeo da poseče dovoljno drveča da napravi valjan rimski logor; koristio je trupce da izgradi visoke zidove, iskopao jarak oko oboda i na određenim razmacima podigao kule povrh zidova. Iako su obučeni kao Rimljani, njegovi vojnici, međutim, nisu bili Rimljani, što znači da je u izgradnji logora bilo grešaka radili su što su lakše mogli, Ventidije je kazao. Kad je on stigao, Labijen nije pokušao da izađe iz utvrđenja i zametne bitku, ali Ventidije to nije ni očekivao. Ĉekao je da iz Sirije stignu Pakor i njegovi Parćani, što je bilo razborito. Ali bila je to i opasna igra čekanja. Njegove izvidnice će otkriti Silona i legije baš kao što su Ventidijevi izvidnici dosad utvrdili da nijednog Parćanina nema ni na nekoliko dana jahanja od Kilikijskih vrata. Ventidije se nije usuđivao da izvidnike šalje dalje na istok. Najveselija činjenica bila je to što Silon nije mogao biti previše daleko, sudeći po brzini kojom je Labijen podigao logor. Tri dana docnije Silon i petnaest legija sišli su niz obronke Taura; pretekli su parćansku pomoć koja je još bila udaljena i morala se uspinjati s obale kod Tarsa, što je bio iscrpljujući zadatak i za konje i za ljudstvo. „Tamo“, rekao je Ventidije Silonu pokazujući kad su se sreli; nije imao vremena za gubljenje. „Podići ćemo logor iznad Labijena i na

235 uzvišici.“ Grizao je usnu, odlučivao. „Pošalji mladog Apija Pulhera i pet legija severno od Eusebije Mazake deset će biti dovoljno za borbe u ovoj zemlji, isuviše je nepristupačna za veliki razmeštaj vojske te veličine i nemam prostora da pravim logor koji zauzima milje i milje. Kaţi Pulheru da zauzme grad i bude spreman da maršira istog trena kad primi obaveštenje. Moţe takođe da izvesti o stanju u Kapadokiji Antonije ţudi da sazna postoji li neki Arijarat sposoban da vlada.“ U izgradnji logora konjanici nisu učestvovali; nisu bili Rimljani i nisu ništa znali o takvoj vrsti rada. Sad kad je stigao, Silon je mogao podići nešto što će vojnicima pruţiti zaklon, ali im neće govoriti da će ovde ostati dugo. Labijen je bio dovoljno zabrinut da se zabije iza svojih zidina i gleda uz izbrazdanu padinu gde je Ventidijev logor ubrzano rastao; jedina uteha mu je bila što mu je Ventidije, postavivši se na više tlo, ostavio put za bekstvo koji vodi u Kilikiju kod Tarsa. Te je činjenice i Ventidije bio podjednako svestan, ali ga nije brinula. Ovog puta je više voleo da Labijena istera iz Anadolije; ovakvo strmo područje, prepuno panjeva, nije bilo mesto za odlučujuću bitku. Samo za dobru bitku. Ĉetiri dana nakon što je Silon stigao, izvidnik je došao da kaţe rimskim zapovednicima da Parćani zaobilaze Tars i idu putem ka Kilikijskim vratima. „Koliko ih je?“, upitao je Ventidije. „Otprilike pet hiljada, vojskovođo.“ „Svi su strelci?“ Ĉovek je pogledao bezizrazno. „Nema nijednog strelca. Svi su do poslednjeg katafrakti, vojskovodo. Zar nisi znao?“ Ventidijeve plave oči pogledale su u Silonove zelene; i u jednim i u drugim videlo se zaprepašćenje. „Kakva greška!“, uzviknuo je Ventidije kad je izvidnik otišao. „Ne, nismo znali! Sav onaj rad s praćkašima, uzaludan!“ Obuzdao se i uspeo da deluje odlučno. „Sve će zavisiti od zemljišta. Siguran sam da Labijen misli da smo budale koje mu pruţaju mogućnost za bekstvo, ali sada su mi katafrakti preči nego njegovi plaćenici. Sazovi sastanak centuriona za sutra u zoru, Silone.“ Bitka je bila briţljivo osmišljena i besprekorno izvedena. „Nisam mogao da utvrdim da li Pakor lično vodi vojsku“, kazao

236 je Ventidije kad se na sastanku okupilo šeststo centuriona, „ali ono što moramo uraditi, momci, jeste da navedemo Parćane da krenu na nas uzbrdo bez podrške Labijenovih pešaka. To znači da ćemo se načičkati uza zidine i Parćanima dobacivati strašne uvrede na parćanskom. Imam čoveka koji je napisao nekoliko reči i izraza koje pet hiljada ljudi mora naučiti napamet. Svinje, bezumnici, sinovi bludnica, divljaci, psi, govnojedi, seljaci. Pedeset najglasnijih centuriona moraće naučiti kako se kaţe: ‟Otac ti je svodnik!‟, ‟Tvoja majka sisa kitu!‟, i: ‟Pakor je svinjar!‟ Parćani ne jedu svinjetinu i svinje smatraju nečistim. Ĉitava zamisao jeste da ih toliko razbesnimo da zaborave na taktiku i napadnu. Kvint Silon će u međuvremenu otvoriti kapije logora i srušiti bočne zidove da devet legija izađe brzo. Vaš je zadatak, momci, da svojim ljudima kaţete da ove velike mentulae i njihovi veliki konji nisu razlog za strah. Vaši ljudi moraju prodirati kao ubijski pešaci, ispod i oko konja, i konjima seči noge. Kad konj padne, mačem zamahujte po jahačevom licu i svim ostalim delovima tela koji nisu zaštićeni oklopom. I dalje nameravam da upotrebim praćkaše iako ne mogu biti siguran da će to koristiti. I to je sve, momci. Parćani će sutra biti ovde prilično rano, pa se današnji dan mora provesti u učenju parćanskih uvreda i razgovoru, razgovoru, razgovoru. Slobodni ste sada i neka Mars i Herkul Nepobedivi budu s nama.“ Bitka je bila više nego dobra slatka, savršena da se kale legionari koji nikad ranije nisu videli katafrakte. Oklopljeni konjanici su izgledali strašniji nego što je iskustvo pokazalo da zapravo jesu i na bujicu uvreda odgovorili su gnevom koji je prevazilazio zdrav razum. Krenuli su uz brdo prepuno panjeva, zatresli zemlju, izvikivali ratničke pokliče, poneki konj pao je bespotrebno kad su jahači naleteli na panjeve i pokušali da ih preskoče. Njihovi protivnici u veriţnjačama, sitni naspram njih, izjurili su iz šume s obe strane logora i spretno uleteli u šumu konjskih nogu, sekli ih i udarali, pretvarajući parćanski napad u meteţ njištećih konja i posrćućih jahača, bespomoćnih pred udarcima koji su im kao kiša padali na lice i zabijali se pod pazuhe. Vešt udarac gladijusom

237 prodirao je kroz trbušni deo oklopa mada to nije bilo dobro za sečivo. I, na svoje oduševljenje, Ventidije je otkrio da su olovne kugle koje su bacali praćkaši bušile parćanske oklope i ubijale. Ţrtvujući hiljadu pešaka da odbije pozadinski napad, Labijen je pobegao rimskim drumom u Kilikiju, zahvalan što je ţiv. A to je više nego što se moglo reći za Parćane, posečene na komade. Moţda je hiljadu njih otišlo za Labijenom; ostali su bili mrtvi ili umirali na bojištu kod Kilikijskih vrata. „Kakvo krvoproliće“, rekao je likujući Silon Ventidiju, kad se, šest sati nakon što je počela, bitka završila. „Kako smo prošli, Silone?“ „Odlično. Nekoliko glava napuklih pri sudaru s kopitima, nekoliko zdrobljeno pod palim konjima, ali sve skupa rekao bih oko dvesta ţrtava. A zamisli one olovne glandesl Ĉak ih ni oklop ne moţe zaustaviti." Mršteći se, Ventidije je išao bojištem, ravnodušan prema ţrtvama oko sebe; usudili su se da izazivaju moćni Rim i otkrili da je takvo nešto kobno. Određeni broj legionara prolazio je kroz gomile mrtvih i umirućih i ubijao konje i ljude koji neće preţiveti. Nekolicina koja je ostala u ţivotu bila je lako povređena, ali takvi će biti okupljeni i čuvani za otkup jer su katafrakti bili plemići čije su porodice bile u prilici da plate otkupninu. Ukoliko otkupnina za nekog ne bi stigla, takav čovek će biti prodat u roblje. „Šta da radimo s gomilama mrtvih?" upitao je Silon i uzdahnuo. „Ovo nije zemlja gde je površinski sloj dublji od stope-dve, pa će biti teško iskopati jame da ih sahranimo, a drvo je isuviše zeleno da bi gorelo na lomačama.“ „Odvući ćemo ih u Labijenov logor i ostaviti da istrunu tamo“, odvratio je Ventidije. „Kad se budemo vraćali ovuda, ako se vratimo, pretvoriće se u pobelele kosti. Miljama naokolo nema nikakvog naselja, a Labijenov logor je u pogledu čistoće dovoljno dobar da Kidno neće biti zagaden.“ Progunđao je. „ Ali najpre ćemo potraţiti plen. Ţelim da moja trijumfalna povorka bude dobra Publije Ventidije neće imati makedonski veštački trijumf!“ A te reči, pomislio je Silon smešeći se krišom, uvreda su za Poliona, koji je vodio isti stari rat u Makedoniji.

238 U Tarsu je Ventidije saznao da Pakor nije učestvovao u bici, što je moţda jedan od razloga što je bilo onako lako razbesneti Parćane. Labijen je i dalje beţao na istok preko Ravničarske Kilikije, s povorkom u potpunom meteţu koju su činili vođe lišeni katafrakti i nekoliko čangrizavih plaćenika s dovoljno uticaja da izazovu nezadovoljstvo među mirnijim pešacima. „Moramo mu biti za petama“, kazao je Ventidije, „ali ovog puta, Silone, ti moţeš da jašeš s konjicom. Sam ću voditi legije.“ „Jesam li isuviše sporo stigao do Kilikijskih vrata?“ „Edepol, nisi! U poverenju, Silone, prestar sam za dugo jahanje. Muda me bole i imam nekakav čir. Ti ćeš proći bolje, mnogo si mlađi. Ĉovek kome je skoro pedeset pet osuđen je da pešači.“ U dovratku se pojavio sluga. „Domine, Kvint Delije je došao da te vidi i traţi da se srnesti." Plave oči susrele su se sa zelenim u jednom od onih pogleda kakve dozvoljavaju samo blisko prijateljstvo i sličan ukus; bio je veoma rečit iako nije izgovorena nijedna reč. „Uvedi ga, ali ne brini za smeštaj.“ „Moj veoma dragi Publije Ventidije! I Kvinte Silone, takođe! Lepo je videti vas.“ Delije je seo na stolicu pre no što mu je ponuđena i značajno gledao u krčag vina. „Kap nečeg lakog, belog i svetlog dobro bi došla.“ Silon je sipao vino i pruţio pehar dok se obraćao Ventidiju. „Ako nema više ništa, idem svojim poslom.“ „Sutra u zoru krećemo obojica.“ „Vidi, vidi, kakva revnost!" rekao je Delije, otpio gutljaj i iskrivio lice. „Fuj! Šta je ovo, triput ceđena mokraća?“ „Ne bih znao jer nisam probao", kazao je odsečno Ventidije. „Šta ţeliš, Delije? I večeras ćeš morati da se smestiš u krčmu jer je palata puna. Sutra se moţeš useliti i čitava će ti biti na raspolaganju. Mi odlazimo.“ Zauzdavši gnev, Delije se uspravio na stolici i pogledao besno. Od one večere za pamćenje, kad je dve godine ranije s Antonijem delio sofu, toliko se navikao da mu povlađuju da je to očekivao čak i od okorelih vojnih ljudi poput Publija Ventidija. A sad da vidi kako toga nema! Smeđe oči su se srele s Ventidijevim; pocrveneo je;

239 u Ventidijevim očima video se prezir. „Pa zaista!“, uzviknuo je. „Ovo je previše! Ja imam propretorski imperijum i zahtevam da smesta budem smešten! Izbaci Silona ako nemaš koga drugog.“ „Zbog takvog podlaca kakav si ti, Delije, ne bih izbacio nikog ni da je najgori contubernalis. Moj imperijum je prokonzulski. Šta hoćeš?“ „Donosim poruku trijumvira Marka Antonija“, rekao je hladno Delije, „i očekivao sam da je predam u Efesu, a ne u pacovskom gnezdu kao što je Tars.“ „Onda je trebalo da budeš brţi“, odvratio je Ventidije bez imalo saosećanja. „Dok si se ti ljuljuškao u čamcu, ja sam se borio s Parćanima. Moţeš da odneseš moju poruku Antoniju kaţi mu da smo potukli vojsku parćanskih katafrakta kod Kilikijskih vrata i naterali Labijena u beg. Kakva je tvoja poruka? Išta tako uzbudljivo?“ „Nije mudro stvarati neprijatelja od mene“ izgovorio je šapatom Delije. „Pitaj me je li me briga. Tvoja poruka? Imam posla.“ „Naređeno mi je da te podsetim da Marko Antonije veoma ţeli da jevrejskog kralja Iroda vidi na prestolu što pre.“ Na Ventidijevom licu se videla neverica. „Hoćeš da kaţeš da te je Antonije poslao čak ovamo samo da bi mi to saopštio? Kaţi mu da ću rado smestiti Irodovu debelu guzicu na presto, ali najpre moram da isteram Pakora i njegovu vojsku iz Sirije, što moţe da potraje. Prenesi, međutim, trijumviru Marku Antoniju da ću njegovo uputstvo imati na umu. Je li to sve?“ Naduven poput otrovnice, Delije je pokazao zube. „Zaţalićeš zbog ovakvog ponašanja, Ventidije!“, prosiktao je. „Ţalim Rim što ohrabruje ulizice poput tebe, Delije. Sam izađi.“ Ventidije je otišao ostavljajući Delija da ključa. Kako se samo stari mazgar usuđuje da se ovako ponaša prema njemul Zasad će, međutim, zaključio je ostavljajući vino i ustajući, morati da trpi staro zanovetalo. Pobedio je parćansku vojsku i isterao Labijena iz Anadolije novost koju će Antonije voleti koliko voli i Ventidija. Tvoja kazna će sačekati, pomislio je Delije; kad ugrabim priliku, osvetiću se. Ali još ne. Ne, još ne.

240 Zapovedajući galaćanskim vojnicima smelo i oštroumno, Kvint Popedije Silon okruţio je Labijena na pola puta kroz prevoj zvani Sirijska vrata što vodi preko Amanskih planina i čekao da Ventidije dovede legije. Bio je novembar, ali nije bilo isuviše hladno; jesenje kiše nisu počele, što znači da je tle bilo čvrsto i povoljno za bitku. Neki parćanski zapovednik iz Sirije doveo je dve hiljade katafrakta da pomogne Labijenu, ali uzalud. Po drugi put su oklopljeni konjanici posečeni, ali ovog puta stradali su i Labijenovi pešaci. Zastavši samo da Antoniju napiše ushićeno pismo, Ventidije je nastavio dalje u Siriju, gde nije zatekao Parćane. Pakor nije učestvovao ni u bici kod Amana; pričalo se da je mesec dana ranije otišao kući u Seleukeju na Tigrisu i da je sa sobom odveo jevrejskog kralja Hirkana. Labijen je pobegao ukrcavši se u Apameji na brod za Kipar. „To mu neće koristitf, rekao je Ventidije Silonu. „Verujem da je Antonije na Kipru postavio jednog od Cezarovih oslobođenika da upravlja u njegovo ime Gaj Julije... hm... Demetrije, tako je.“ Uzeo je jedan spis. „Smesta mu pošalji ovo, Silone. Ako je čovek kakav mislim da jeste ne sećam se najjasnije ničijih grčkih oslobođenika Demetrije će od Pafosa do Salamine ostrvo pretraţiti vrlo umešno. Pomno, u stvari.“ Potom je Ventidije rasporedio legije u nekoliko zimovnika i čekao na ono što će doneti naredna godina. Udobno smešten u Antiohiji i sa Silonom u Damasku, slobodno vreme provodio je sanjareći o svom trijumfu, koji je postao još privlačniji. Bitka kod Amana donela je dve hiljade talenata u srebru i neka lepa umetnička dela koja će ukrasiti pokretne prizore u njegovoj povorci. Ujedi se za guzicu, Polione! Moj trijumf će daleko nadmašiti tvoj. Zimski dopust nije trajao onoliko koliko je Ventidije očekivao; Pakor se vratio iz Mesopotamije sa svim katafraktima koje je mogao pronaći ali bez ijednog konjanika-strelca. Irod se pojavio u Antiohiji s vestima koje je saznao od jednog Antigonovog pristalice

241 ogorčenog zbog mogućnosti stalne parćanske vladavine. „Uspostavio sam odličan odnos s tim čovekom on je Sadokov sledbenik po imenu Ananel koji ţudi da bude prvosveštenik. Kako sam ne nameravam da budem prvosveštenik, on će na tom mestu biti dobar kao i svako drugi, pa sam mu poloţaj obećao u zamenu za tačna obaveštenja o Parćanima. Nagovorio sam ga da svojim parćanskim vezama došapne kako, pošto si zauzeo severnu Siriju, nameravaš da Pakoru postaviš zamku kod Nikeforija na Eufratu jer očekuješ da reku pređe kod Zeugme. Pakor sada veruje u to, pa će zaboraviti na Zeugmu i putovati istočnom obalom na sever sve do Samosate. Pretpostavljam da će ići Krasovom prečicom uz Bilehu, zar to nije smešno?" Iako mu se Irod nije dopadao, Ventidije je bio dovoljno oštrouman da shvati kako ovaj lakomi ţabac od čoveka laţima ništa ne dobija; sve što Irod bude rekao biće istina. „Hvala ti, kralju Irode“, kazao je, ne osećajući odvratnost kakvu mu je izazivao Delije. Irod nije bio ulizica i pored sve svoje predusretljivosti; naprosto je bio rešen da izbaci otimača Antigona i bude vladar Jevrejima. „Budi uveren da ću ti onog trenutka kad prestane parćanska pretnja pomoći da se otarasiš Antigona." „Nadam se da na to nećemo čekati dugo“, rekao je Irod uzdišući. „Moje ţene i moja verenica ostavljene su navrh najgore vrleti na svetu. Moj brat Josif mi je javio da imaju vrlo malo hrane. Bojim se da im ne mogu pomoći.“ „Bi li ti pomogao novac? Mogu ti dati dovoljno da otputuješ u Egipat i tamo kupiš namirnice i prevozno sredstvo. Moţeš li stići do te jezive vrleti a da ne otkriju da napuštaš Egipat?“ Irod se nestrpljivo uspravio. „To lako mogu da izbegnem, Publije Ventidije. Vrlet ima ime Masada i do nje vodi dug put duţ Asfaltnog jezera. Karavan koji ide kopnom od Peluzija izbegavao bi Jevreje, Idumejce, Nabatejce i Parćane.“ „Strašan spisak“, rekao je Ventidije smešeći se. „Onda predlaţem da ti uradiš to dok se ja obračunavam s Pakorom. Razvedri se, Irode! U ovo doba sledeće godine bićeš u Jerusalimu.“ Irod je uspeo da deluje skromno i srameţljivo, što nije mali podvig. „Ja... hm... kako da... ah... zatraţim ovaj poklon u novcu?“ „Samo idi mom kvestoru, kralju Irode. Reći ću mu da ti da koliko

242 god traţiš u razumnim granicama, to jest.“ Svetloplave oči su zasjale. „Kamile su skupe, znam, no ja sam po zanimanju mazgar. Prilično mi je jasno koliko košta sve što ide na četiri noge. Sa mnom postupaj pošteno i neprestano me obaveštavaj.“ Osam hiljada katafrakta pojavilo se sa severozapada kod Samosate i tu prešlo Eufrat dok je vodostaj bio nizak, kakav je obično zimi. Ovog puta lično na čelu vojske, Pakor je krenuo na zapad ka Halkidi putem što vodi u Antiohiju, kroz zelenilom prekrivenu zemlju koja mu nije pruţila nikakav otpor, kroz zemlju koju je dobro poznavao iz ranijih pohoda. Imala je obilje vode i trave, a tlo je, izuzev niske planine zvane Gindar, bilo prohodno i prilično ravno. Osećajući se dobro jer je znao da su svi drugorazredni prinčevi u ovoj oblasti na njegovoj strani, prišao je obronku Gindara s konjanicima koji su bili raštrkani miljama iza njega; napasali su konje na putu ka Antiohiji, za koju nisu znali da je sada opet u rimskim rukama. Irodove uhode su dobro obavile posao, a Antigon, od koga se moglo očekivati da svoje prolaze otvori Pakoru, bio je isuviše obuzet pokoravanjem onih Jevreja koji su i dalje smatrali da im je rimska vladavina manje strana. Izvidnik je galopom dojahao da ga obavesti kako se na Gindaru nalazi rimska vojska, dobro ukopana. To je predstavljalo olakšanje za Pakora, koji je pozvao katafrakte da se postave u borbeni poredak; nije mu se dopadalo da ne zna gde je nova rimska vojska. Ponovio je sve greške koje su njegovi potčinjeni napravili kod Kilikijskih vrata i Amanskih planina, i dalje opijen prezirom prema pešacima suočenim s oklopljenim gorostasima na oklopljenim konjima. Mnoštvo katafrakta jurnulo je uzbrdo i naletelo na kišu olovnih kugli što su im bušile oklope na udaljenosti većoj od one do koje su dopirale strele; izbačena iz stroja, s konjima što su urlikali kuglama pogođeni među oči, parćanska prethodnica se srušila. Tada su legionari neustrašivo utrčali u meteţ, izbegavajući konje koje su sekli po kolenima, a na zemlju povlačili jahače koji su ginuli od udaraca mačem po licu. U takvoj zbrci njihova duga koplja bila su beskorisna, a sablje uglavnom nisu stigli ni da isuču iz korica.

243 Bez nade da će zaštitnicu progurati kroz meteţ pred sobom i bez ikakve mogućnosti da pronađe rimsko krilo, Pakor je uţasnuto posmatrao kako se legionari sve više primiču mestu na kojem je sam stajao povrh omanje uzvišice. No borio se kao i ljudi oko njega koji su ga branili do poslednjeg. Kad je Pakor pao, oni preostali okupili su se oko njega i pokušali da se izbore s pravim pešacima. Do mraka je skoro svih osam hiljada katafrakta izginulo, a nekolicina preţivelih jahala je ţurno prema Eufratu i kući, vodeći sa sobom Pakorovog konja kao dokaz da je mrtav. On, u stvari, nije bio mrtav kad se završila bitka iako je zadobio smrtonostnu ranu u trbuh. Neki legionar ga je dokrajčio i skinuo mu oklop, koji je odneo Ventidiju. „Bqlktug lg bknq sawrtgpq“, pisao je Ventidije Antoniju, koji je u Atini bio sa svojom ţenom i njenim leglom dece. „Rrkmazaeu Ramqrqw znaupk qmnqr pa swqo urklvohv; oqlk nlvfk sv og pa bqlktuv urk rvua rqzfrawknk maq korgrauqra, tuq oqiv rqswgfqdkuk amq uražkt. Nije bilo svrhe opkoljavati neprijatelja ni u jednom trenutku ovog pohoda koji se prirodno razvio u niz od tri bitke. Razumem, parawpq, fa qfnvdpqsu oqi rqjqfa ugbk pg oqžg bkuk raznqi za rrkiqwqr. Lgfpqsuawpq uk lg faq bgzbgfpv Skrklv v mqlv egt vwgsuk swqlg wqlsmg vmnlvdvlvek k oqlv, mqlv ev sogsukuk v zkoqwpkm qmq Antiohije, Damaska i Halkide za tvoj veliki pohod na Mesopotamiju. Ogđvuko, fq vtklv ok lg fqrrnq fa lg Apukqj qf Mqoaigpg sklopio sporazum s Pakorom po kojem Komagena pada pod rareapsmv wnafawkpv. Tamqđg lg Ramqrv rqmnqpkq jrapv k mrokwq, tuq lg qwqo qoqiveknq fa v Skrklv sukipg bgz ugtmqea mqlg vqbkdalgpq prate veliku konjicu. Stoga u martu nameravam da sedam legija rqwgfgo pa sgwgr ma Saoqsauk k dvlgo tua mranl Apukqj koa fa mažg q swqlql kzfalk. Sknqp eg sa fwg ngiklg rrqfvžkuk v Lgrvsanko fa kralja Iroda postavi na presto. Mranl Krqf ok lg bkq wgnkma rqoqe. Plgiqwk kzasnapkck sv ogđv

244 rareapsmko vjqfaoa tkrknk rqirgtpa qbawgtugpla, tuq ok lg qoqiveknq fa sgbk pađgo uq sawrtgpq bqlktug, fqm Rareapk vqrtug pksv zpank ifg sam. Verujem da u njemu Rim ima dobrog saveznika. Dao sam mu stotinu talenata da ode u Egirau k mvrk rqurgrtukpg za swqlv porodicu i porodicu kralja Hirkana koje je smestio na neko pgqswqlkwq rnapkpsmq vuqdktug. Ogđvuko, oql rqjqf lg fqpgq rngp v wrgfpqsuk fgsgu jknlafa uangpaua v srgbrv, tuq lg pa rvuv ma Rkosmql rkzpkck wge fqm qwq rktgo. Maf qfržko urklvoh k Rkzpkca fqzwqnk fa sg rqfgnk rngp, koaegt zpaupv mqrksu. Oql wnasukuk vfgq, qf rrqfalg rqbnla, pgeg bkuk wgnkmk lgr sv sg Rareapk bqrknk fq saoqi mrala. Pq iz Labijenove vojske sam okupio otprilike hiljadu ljudi i njih sam prodao. Šuq sg ukdg Mwkpua Nabklgpa, vrrawq sao s Mkrra rrkokq rksoq qf Iala Lvnkla Fgogurkla mqlk og qbawgtuawa fa lg zarqbkq k rqivbkq Nabklgpa. Žanko tuq lg fq qwqi fqtnq lgr soaurao fa pklgfap rvmk irdmk qsnqbqđgpkm, dam pk qpal mqlk lg rrkrafaq Cgzarv, pgoa dovoljno qwnategpla fa wrtk rqivbnlgpla. Ank mqpadap svf rrgrvtuao tebi jer tako moram. Bvfk vwgrgp fa ev sg, maf sukipgo v Saoqsauv, qturq qbradvpauk s Apukqjqo, mqlk lg kzivbkq rqnqžal Mqoaigpg maq rrklaugnla k sawgzpkma. Vgrvlgo fa eg qwq rksoq ugbg k uwqlg zaugek v fqbrqo zfrawnlv.“

245 12 Ţivot u Atini bio je prijatan, pogotovo otkako je Marko Antonije razrešio razmirice s Titom Pomponijem Atičkim, najomiljenijim Rimljaninom u Atini, čemu je dokaz njegov kognomen Atički, što znači „Atinjanin u srcu“. „Oboţavalac atinskih mladića“ bilo bi tačnije, ali to je zanemarivao svaki Rimljanin, čak i onaj koji je prezirao istopolnu ljubav kao Antonije. Mnogo ranije Atički je sebe obučio da se svojoj sklonosti prema mladićima ne odaje nigde izuzev u Atini, gde je podigao zdanje i godinama se prema gradu ponašao veoma dobro. Ĉovek ogromnog obrazovanja i priznat čovek od pismena, Atički je imao omiljenu razonodu koja mu je na kraju donela mnogo novca: objavljivao je dela čuvenih rimskih pisaca, od Katula do Cicerona i Cezara. Svako novo delo prepisivalo se u izdanjima koja su išla od nekoliko desetina do nekoliko hiljada primeraka. Sto prepisavača, odabranih zbog tačnosti i čitkosti, bilo je udobno smešteno u zgradi na Argiletu nedaleko od Senata i ovih dana su bili zauzeti prepisivanjem Vergilijeve i Horacijeve poezije. Uz ovaj skriptorijum nalazile su se prostorije koje su sluţile kao biblioteka odakle su se mogle pozajmljivati knjige, što je zamisao na koju su zapravo došli Braća Sosiji, suparnički izdavač iz susedstva. Izdavaštvom su se bavili pre Atičkog, ali im je nedostajalo njegovo ogromno bogatstvo i morali su da ţure sporije; nedavno su okasnela Braća Sosiji proizvela političare koji obećavaju, a jedan od njih bio je uz Antonija kao stariji legat. Kao sredovečan, Atički se oţenio rođakom Cecilijom Pilijom, koja mu je rodila kćerku Ceciliju Atiku, njegovo jedino dete i naslednicu njegovog bogatstva. Usled nastupa letnje oduzetosti Pilija je ostala bogalj; umrla je ubrzo posle bitke kod Filipa, ostavljajući Atičkog da sam podiţe Atiku. Rođena dve godine pre no što je Cezar prešao Rubikon, sada je imala trinaest godina i neţno ju je odgajao prefinjeni otac koji od nje nije krio ništa šta radi, uveren da bi je zbog neznanja mogla povrediti zlonamerna govorkanja. Uprkos tome, Atički se brinuo za svoju jedinicu sad kad je dospevala u zrelo doba koga će joj za pet godina odabrati za muţa? Dosad su Atičkom opstanak omogućavali izuzetna oštroumnost i

246 izvanredno umeće odrţavanja dobrih odnosa sa svim skupinama rimske više klase, ali posle Cezarove smrti svet se promenio toliko korenito da je Atički strahovao i za sopstveni opstanak i za dobrobit svoje kćeri. Njegova jedina slabost bila je sklonost ka mračnijim među rimskim matronama; to ga je navelo da pomogne Serviliji, Brutovoj majci i Cezarovoj ljubavnici, Klodiji, sestri Publija Klodija i ozloglašenoj zavodnici, te Fulviji, koja je bila udata za ništa manje do tri demagoga Klodija, Kuriona i Antonija. Zaštita koju je pruţio Fulviji umalo ga je dovela do propasti uprkos njegovoj moći u svetu rimske trgovine koji su vodili vitezovi; na jedan strašan trenutak činilo se kao da će sve, od njegovog uvoza ţita do ogromnih latifundija u Epiru, otići na draţbi u Antonijevu korist, ali nakon što je od Antonija primio kratko pismo u kojem mu je ovaj naredio da napusti Fulviju, Atički je uradio baš tako. Iako je sam sa sobom gorko plakao kad je sebi prerezala ţile, sudbina Atike i njegovog bogatstva bila je vaţnija. Stoga se, kad je Antonije stigao u Atinu s Oktavijom i njenim obdaništem, Atički počeo dodvoravati i muţu i ţeni. Trijumvira je zatekao veoma staloţenog i smirenog i, sasvim ispravno, za to odao zaslugu Oktaviji. Zajedno su očigledno bili srećni, ali ne kao mladi bračni par koji ne ţeli ničije društvo izuzev sopstvenog. Antonije i Oktavija su bili ţeljni društva, pohađali su svako predavanje, zabavu i prijem koje je nudila Prestonica obrazovanja, a često su i sami primali goste. Da, godina bračnog ţivota poboljšala je Antonija isto onako kako se onaj čuveni prostak Pompej Veliki poboljšao nakon što se oţenio Cezarovom zanosnom kćerkom Julijom. Naravno, stari Antonije je i dalje ţiveo u onom herkulovskom telu drzak, prek, nasilan, posvećen čulnim uţicima i lenj. Ovo poslednje, Antonijeva lenjost, najviše je obuzimalo misli Atičkog dok je koračao uzanom atinskom uličicom idući u palatu guvernera na večeru s Antonijem; bilo je to aprila one godine kad su Apije Klaudije Pulher i Gaj Norban Flak bili konzuli, a (kao i svi u Atini) i Atički je znao da su Parćani potisnuti u svoje zemlje. Ali nije ih potisnuo Antonije nego Publije Ventidije. U Rimu se pričalo da su se parćanski napadi jednostavno raspali, srušili toliko naglo da Antonije nije imao vremena da se Ventidiju pridruţi ni u Kilikiji ni u

247 Siriji. Ali Atičkom je bilo jasno; Antonija ništa nije sprečavalo da bude tamo gde je vojni pohod. Ništa, to jest, izuzev Antonijeve najkobnije slabosti lenjosti koja je vodila neprestanom odugovlačenju. Ĉinilo se da je slep za brzinu kojom se odvijaju događaji, da sebe teši da će se sve događati kad on bude hteo da se dogodi. Sve dok je Julije Cezar bio ţiv da ga podstiče, ta slabost nije delovala toliko kobno, a posle Cezarovog ubistva podsticaj je stizao od Oktavijana. Ali Filipi su za Antonija bili toliko velika pobeda da je slabost naglo nabujala. Baš kao i kada ga je Julije Cezar ostavio da vodi računa o čitavoj Italiji dok je sam po svetu zatirao poslednje neprijatelje. A šta je Antonije uradio s tom ogromnom odgovornošću? Uprezao četiri lava u dvokolice, okupljao pratnju sastavljenu od gatara, plesačica i lakrdijaša i bezbriţno pijančio. Rad? Šta je to? Rim je sam upravljao sobom; kao glavni čovek, radio je tačno ono što je hteo pijančio je. Iako to nije imalo nikakvog uporišta u stvarnosti, izgleda da je verovao da će se, pošto je on Marko Antonije, sve dogoditi onako kako on smatra da treba. A kad se tako nije dogodilo, Antonije je krivio sve izuzev sebe. Uprkos Oktavijinom smirujućem uticaju, on se zapravo nije promenio. Zadovoljstvo pre rada, uvek. Polion i Mecena su trijumvirska ograničenja uredili razumnije, što je Antoniju u celosti omogućilo da vodi svoje vojske. No on očito nije bio spreman da to uradi, a njegovi izgovori su bili isprazni. Oktavijan nije predstavljao pravu pretnju, a uprkos svojim tvrdnjama, Antonije je imao dovoljno novca da krene u rat. Njegove legije su već postojale, bile valjano opremljene i snabdevene jeftinim ţitom Seksta Pompej a. Šta ga je sprečavalo? Do trenutka kad je stigao u guvernerovu palatu, Atički je u sebi raspirio ogorčen bes kakav osećaju stari ljudi, i na svoje nezadovoljstvo, otkrio da će on i Antonije večerati sami; navodeći kao razlog bolest nekog od dece, Oktavija se povukla. To je značilo da nije mogla pobuditi ni podstaći Antonija na dobro raspoloţenje. Potišten, Atički je shvatio da ovo neće biti prijatan obed. „Da je Ventidije ovde, sudio bih mu za izdaju!", bilo je prvo što je Antonije rekao.

248 Atički se nasmejao. „Gluposti!" kazao je. Antonije je delovao iznenađeno, a zatim ţalosno. „Da, da, vidim zašto kaţeš da su to gluposti, ali rat protiv Parćana bio je moj\ Ventidije je prekoračio moja naređenja." „Trebalo je sam da budeš u zapovedničkom šatoru, dragi moj Antonije!", rekao je odsečno Atički. „Pošto nisi bio, na šta moţeš da se ţališ kad je tvoj zamenik bio toliko uspešan da čak nije imao ni mnogo gubitaka? Trebalo bi da prineseš ţrtvu Marsu Nepobedivom." „Trebalo je da me čeka“, odvratio je tvrdoglavo Antonije. „Koješta! Tvoja nevolja je u tome što ţeliš da vodiš dva ţivota u isto vreme.“ Mesnato lice odalo je Antonijevo nezadovoljstvo ovim otvorenim rečima, ali u očima nije bilo crvene varnice koja bi upozoravala na predstojeću kob. „Dva ţivota?", upitao je. „Da. Najslavniji čovek našeg doba šeta atinskom pozornicom praćen glasnim horom divljenja to je jedan. Najslavniji čovek našeg doba vodi svoje legije u pobedu to je drugi." ,,U Atini ima štošta da se uradi!“, uzvratio je rasrđeno Antonije. „Nisam ja u raskoraku nego Ventidije. On je kao stena što se kotrlja nizbrdo! Ĉak ni sad se ne zadovoljava mirovanjem na lovorikama. Umesto toga, ide sa sedam legija uz Eufrat da kazni kralja Antioha!" „Znam. Pokazao si mi njegovo pismo, sećaš se? Suština nije u tome šta Ventidije radi ili ne radi. Suština je u tome da si ti u Atini a ne u Siriji. Zašto ne priznaš, Antonije? Ti odugovlačiš." Antonije je u odgovor zaurlao od smeha. „O, Atički!", izustio je kad je došao do daha. „Nemoguć si!" Najednom se otreznio i namrgodio. ,,U Senatu moram da trpim grdnje vojskovođa koji ne mrdaju sa sofe, ali ovo nije Senat i prizivaš moje nezadovoljstvo." „Ja nisam član Senata", odvratio je Atički, razjaren dovoljno da izgubi strah pred ovim opasnim čovekom. „Ĉoveka na javnom poloţaju mogu da grde svi, pa čak i puki poslovni ljudi poput mene. Ponavljam, Marko Antonije, ti odugovlačiš." „Moţda i odugovlačim, ali imam razloga. Kako mogu da idem istočnije od Atine kad su Oktavijan i Sekst Pompej spremni da prevare?" „Moţeš da zgaziš oba ta mladića i ti to znaš. U stvari, Seksta je

249 trebalo da zgaziš pre mnogo godina, a Oktavijana da prepustiš samog sebi u Italiji. Oktavijan ti i nije prava pretnja, Antonije, ali Sekst je čir koji se mora probušiti." „Sekst zamajava Oktavijana." Strpljenje ga je izdalo. Atički je skočio sa sofe i okrenuo se kako bi se sa svojim domaćinom suočio preko dugačkog, uskog stola pretrpanog hranom; inače ljubazno lice iskrivilo mu se od besa. „Ne mogu više da slušam da to govoriš! Odrasti, Antonije! Ne moţeš biti doslovce potpuni vladar polovine sveta i razmišljati kao školarac!" Stisnuo je pesnice i zatresao ih. „Izgubio sam mnogo dragocenog vremena pokušavajući da shvatim šta s tobom nije u redu, zašto se ne ponašaš kao drţavnik. Sada znam. Ti si tvrdoglav, lenj i nisi ni pribliţno pametan kao što misliš da jesi! Bolje uređen svet nikad te ne bi proizveo u svog gospodara!" Otvorenih usta, isuviše zapanjen da bi progovorio, Antonije ga je posmatrao kako uzima cipele i togu i besno odlazi prema vratima. Tada je i sam skočio sa sofe i sustigao Atičkog na vreme da ga spreči da ode dalje. „Tite Atički, molim te! Vrati se na sofu, molim te!“ Neprirodan osmeh otkrio mu je zube, ali je uspeo da Atičkom prejako ne stegne ruku. Gnev je uminuo; Atički je izgledao kao da se smanjio, a zatim je dopustio da ga vrati na sofu i ponovo se smestio na locus consularis. „Izvini", promrmljao je. „Ne, ne, imaš pravo na svoje mišljenje", rekao je Antonije prilično veselo. „Makar znam šta misliš o meni." „Sam si to traţio, znaš. Kad god počneš da Oktavijana navodiš kao izgovor što se zadrţavaš zapadno od onog gde treba da budeš, u velikom sam iskušenju", kazao je Atički lomeći hleb. „Ali, Atički, mladić je potpuni bezumnik! Brinem za Italiju, zaista brinem." „Onda pomozi Oktavijanu umesto što ga ometaš." „Nikad!" „On je u velikom škripcu, Antonije. Izgleda kao da ţito iz ove predstojeće ţetve nikad neće stići, zahvaljujući Sekstu Pompeju." „Onda Oktavijan treba da ostane u Rimu i prste zavlači Liviji Druţili pod haljinu, a ne da sprema šezdeset brodova za napad na

250 Siciliju. Šezdeset brodova! Nije čudo što je poraţen." Ogromna ali skladna ruka posegnula je za komadićem piletine. Ĉinilo se da ga hrana smiruje; s osmehom je iskosa pogledao Atičkog. „Samo da mi sledeće godine bude uspešan pohod protiv Parćana, a kad završim s njima, Oktavijanu ću pruţiti svu potrebnu pomoć." Pogledao je sumnjičavo. „Nija valjda da ti se Oktavijan dopadaV„ „Ravnodušan sam", rekao je Atički, naoko hladno. „Ima neobične zamisli o tome kako Rim treba da vrši svoje zadatke zamisli koje neće koristiti ni meni niti ijednom moćniku. Mislim da i on, kao i Boţanski Julije, namerava da oslabi prvu klasu i viši sloj druge klase kako bi ojačale niţe. O ne, ne proleteri, to mu priznajem. On nije demagog. Da naprosto bezobzirno iskorištava lakovernost naroda, ne bih se brinuo. Ali mislim da čvrsto veruje da je Cezar bog i da je on sam sin boga.“ „To što zahteva obogotvorenje Cezara jeste znak ludila", kazao je Antonije, koji se već osećao bolje. „Ne, Oktavijan nije lud. U stvari, mislim da nikad nisam video razboritijeg čoveka od njega.“ „Ja moţda odugovlačim, ali on se zaluđuje zabludama o sopstvenoj veličini.“ „Moţda i jeste tako, ali se nadam da si i dalje dovoljno nepristrasan da uvidiš da je Oktavijan nešto novo u Rimu. Osnovano verujem da po čitavoj Italiji ima malu vojsku uhoda koji vredno šire priču da su on i Cezar isti. Kao i Cezar, i on je sjajan govornik i privlači ogromnu svetinu. Njegovo častoljublje nema granica i zato će za nekoliko godina dospeti u vrlo ozbiljno stanje“, rekao je Atički trezveno. „Na šta misliš?“, upitao je Antonije ne shvatajući. „Kad Cezarov egipatski sin poraste, sigurno će posetiti Rim. Moji ljudi u Egiptu mi kaţu da je dečak slika i prilika Cezara i to ne samo po liku. Ĉudo od deteta. Njegova mama tvrdi da za Cezariona ţeli samo da osigura presto i poloţaj prijatelja i saveznika rimskog naroda, a moţda i jeste tako. Ali ako je on slika i prilika Cezara i Rim ga vidi, moţda će Rim, Italiju i legije preoteti Oktavijanu, koji samo oponaša Cezara. Tebe to neće pogoditi jer ćeš dotad morati da se povučeš Cezarionu je tek devet godina. Ali za trinaest-četrnaest godina on će biti odrastao muškarac. Oktavijanove nevolje s tobom