Kolin Mekalou - Antonije i Kleopatra 1 (Biseri boje mesecine)

51 dogovor za večeru, moţda bi večeras mogao doći na moj brod? Recimo, u sumrak? Mnogo je ugodnije večerati kad umine vrućina." Gledao je odozgo na nju i u očima mu je blesnuo gnev; nekako je pokazala da on greši, video je to na licima ljudi koji su se ulagivali i klanjali, drţali se na odstojanju od kraljevske ličnosti. U Rimu bi se rulja okupila oko nje, ali ovde? To se, izgleda, nikad ne bi dogodilo. Prokleta ţena! „Nemam nikakav dogovor za večeru“, rekao je odsečno. „Moţeš me očekivati u sumrak.“ „Poslaću nosiljku po tebe, imperatore Antonije. Molim te, slobodno povedi sa sobom Kvinta Delija, Lucija Poplikolu, braću Sakse, Marka Barbacija i još pedeset pet svojih prijatelja." Kleopatra je spretno uskočila u svoju nosiljku, koju su nosači podigli i okrenuli jer to nije bila puka sofa, već je imala uzglavlje i podnoţje kako bi osoba u njoj mogla biti valjano viđena. „Nastavi, Melante“, obratio se Antonije parničaru koga je kraljičin dolazak prekinuo usred rečenice. Usplahireni Melant bespomoćno se okrenuo ka svom dobro plaćenom advokatu i zbunjeno raširio ruke. Na to je advokat pokazao sopstvenu umešnost nastavljajući kao da i nije došlo do prekida. Njegovim slugama je trebalo vremena da nađu dovoljno čistu tuniku u kojoj će Antonije večerati na lađi; toga je bila isuviše kabasta da bi se večeralo u njoj i morala se odbaciti. A ni čizme (njegova omiljena obuća) nisu bile pogodne; bilo je zametno vezivati i odvezivati uzice. O, šta bi dao da na glavi moţe nositi venac za hrabrost! Cezar je svoj venac od hrastovog lišća nosio u svim javnim prilikama, ali tu je povlasticu stekao kao mladić pokazavši izuzetnu hrabrost u bici. Kao ni Pompej Veliki, ni Antonije nikad nije dobio venac iako je oduvek bio hrabar. Nosiljka je čekala. Pretvarajući se da je sve to odlična zabava, Antonije je ušao u nju i naloţio jatu svojih prijatelja, koji su se smejali i šalili, da hodaju oko nosiljke. Bila je dostojna divljenja, iako ne koliko nosači, zadivljujuća retkost; čak ni na najprometnijim, najraznovrsnijim pijacama robova, crni ljudi se

52 nisu mogli kupiti. U Italiji su bili toliko retki da bi ih vajari razgrabili, ali to su bili ţene i deca i retko čistokrvni kao Kleopatrini nosači. Lepota njihove koţe, pristalost njihovih lica, dostojanstvo njihovog drţanja izazivali su divljenje. Kakvu bi strku izazvali u Rimu! Mada, pomislio je Antonije, sigurno su bili s njom dok je ţivela u Rimu. Ja ih naprosto nikad nisam video. Brodske stepenice, primetio je, bile su od zlata, ali je ograda bila od najređe vrste sandaraka, a paluba, prekrivena gleđosanim pločicama, bila je zasuta ruţinim laticama što su, kad bi se na njih nagazilo, ispuštale blagi miris. Sva postolja na kojima su stajale zlatne vaze s paunovim perjem ili dragocena umetnička dela, bila su izrađena od hrizelefantina, fino izrezbarene slonovače ukrašene zlatom. Lepe devojke, čiji su se zamamni udovi nazirali kroz tanane haljine, odvele su ih niz palubu između stubova do velikih zlatnih vrata koja je plitkim reljefom ukrasio neki majstor; unutra se nalazila ogromna prostorija u kojoj su prozorski kapci bili širom otvoreni kako bi propustili svaki dašak vetrića, a zidovi izrađeni od sandaraka i ukrašeni prelepim, sloţenim šarama od drvenih daščica, dok je patos bio zastrt stopu visokim slojem ruţinih latica. Ona mi se ruga!, pomislio je Antonije. Ruga se meni! Kleopatra je čekala, odevena u tanane slojeve gaze, od kojih je najdonji bio taman kao ćilibar pa sve do površinskog sloja boje najbleđe slame. Kroj njene odeţde nije bio ni grčki ni rimski ni azijski, već nešto svojstveno njoj, sa istaknutim strukom, donjim delom u raskošnim suknjama, a gornjim tesno pripijenim ispod kojeg su se videle male grudi; tanke ručice su ublaţavali lepršavi rukavi do laktova kako bi bilo mesta za narukvice na podlakticama. Oko vrata je nosila zlatan lanac s kojeg je, zatvoren kavezom od najfinije zlatne ţice, visio jedan jedini biser veličine i boje jagode. Antoniju je smesta privukao pogled; iznenađen, zaprepašćeno je podigao pogled na njeno lice. „Poznajem taj biser“, kazao je. „Da, pretpostavljam da znaš. Cezar ga je dao Serviliji pre mnogo godina ne bi li je potkupio kad je raskinuo kćerkinu veridbu s Brutom. No Julija je umrla, a onda je umro Brut, i Servilija je sav svoj novac izgubila u građanskom ratu. Stari Fabricije Margarita procenio ga je na šest miliona sestercija, ali kad je trebalo da ga proda, traţila je deset miliona. Luckasta ţena! Platila bih i dvadeset

53 miliona da ga dobijem. Deset miliona, međutim, nije bilo dovoljno da se izvuče iz dugova, kako sam čula. Brut i Kasije su izgubili rat, pa je jedan deo bogatstva izgubila tu, a Vatija i Lepid su joj uzeli sve, pa je tako ostala i bez drugog dela.“ Kleopatra je govorila sa zadovoljstvom. „Tačno je da Serviliju sada izdrţava Atički.“ „I čujem da je Cezarova ţena izvršila samoubistvo.“ „Kalpurnija? Njen otac Pizon je ţeleo da je uda za nekog skorojevića spremnog da plati čitavo bogatstvo kako bi imao zadovoljstvo da spava s Cezarovom udovicom, ali nije pristala. Pizon i njegova nova ţena su joj ţivot pretvorili u jad i mrzela je što mora da napusti Domus Publica. Presekla je ţile.“ „Sirota ţena. Uvek mi se dopadala. Dopadala mi se i Servilija, kad smo već kod toga. One kojih sam se gnušala bile su ţene novih ljudi.“ „Ciceronova Terencija, Pedijeva Valerija Mesala, Hircijeva Fabija. To mogu da razumem", odvratio je Antonije uz osmeh. Dok su njih dvoje razgovarali, devojke su zadivljenu skupinu koju je Antonije doveo sa sobom odvodile do odgovarajućih sofa; kad je to obavljeno, Kleopatra je Antonija uzela za ruku, povela ga na lectus medius i posadila ga na locus consularis. „Hoće li ti smetati ukoliko na našoj sofi ne bude trećeg?“, upitala je. „Ni najmanje.“ Ĉim se smestio, stiglo je prvo jelo, takav niz poslastica da je nekoliko priznatih sladokusaca iz njegove pratnje oduševljeno zatapšalo. Sićušne ptice spremljene tako da im se jedu i kosti, jaja punjena neopisivim kašastim smesama, rakovi na ţaru, rakovi na pari, rakovi nabodeni na štapiće i prţeni s divovskim kaprom i pečurkama, kamenice i kapice što su galopom donete s obale, stotinu podjednako ukusnih jela koja se mogu jesti prstima. Zatim je stiglo glavno jelo, čitava jagnjad pečena na raţnju, kopuni, fazani, meso mladog krokodila (bilo je vrhunsko, oduševljavali su se sladokusci), gulaši i variva začinjeni na nov način, a u zlatnim posudama izneti su celi pečeni paunovi, kojima su pera bila vraćena tačno onako kao kad su bili ţivi, a raskošni repovi rašireni. „Hortenzije je prvi u Rimu posluţio pečenog pauna na gozbi“, rekao je Antonije i nasmejao se. „Cezar je govorio da je meso imalo ukus stare vojničke čizme, samo što je čizma bila mekša.“

54 Kleopatra se nasmejala. „To tako liči na Cezara! On je bio zadovoljan i ako mu daš jelo od suvog boba, leblebija ili sočiva skuvano s usoljenom svinjetinom. Nije mario za hranu!“ „Jednom je umočio hleb u uţeglo ulje i nije ni primetio.“ „Ali ti, Marko Antonije, ceniš dobar zalogaj.“ „Da, ponekad.“ „Vino je hijansko. Ne bi trebalo da ga razblaţavaš vodom.“ „Nameravam da ostanem trezan, gospo.“ „A zašto?“ „Zato što čoveku koji s tobom ima posla treba bistar um.“ „Shvatiću to kao ljubaznu opasku.“ „Izgled ti se nije popravio s godinama“, rekao je kad su stigli slatkiši; očigledno ga nije zanimalo kako bi bilo koja ţena shvatila ovakve reči. „Izgled nikad nije spadao u moje draţi“, odvratila je ne uzbudivši se. „Cezara su privukli moj glas, moja pamet i moj kraljevski poloţaj. Naročito mu se dopalo to što jezike učim podjednako lako kao i on. Naučio me je latinski, a ja njega demotski i staroegipatski." „Latinski govoriš besprekorno." „Tako je govorio Cezar. Tako govorim i ja.“ „Nisi dovela njegovog sina.“ „Cezarion je faraon. Ostavila sam ga da vlada.“ „S pet godina?“ „Skoro šest, ali kao da mu je šezdeset. Divan dečak. Verujem da nameravaš da odrţiš obećanje i predstaviš ga Senatu kao Cezarovog naslednika u Egiptu. Mora imati nesporno pravo na presto, što znači da se Oktavijan mora naterati da uvidi da Cezarion nije pretnja Rimu. Tek dobar kralj-klijent polurimskog porekla koji mu ne moţe koristiti u Rimu. Cezarionova sudbina je u Egiptu i Oktavijan to mora shvatiti.“ „Slaţem se, ali nije još vreme da se Cezarion dovede u Rim kako bi se potvrdili naši sporazumi s Egiptom. U Italiji ima neprilika, a ja se ne mogu mešati u ono što Oktavijan radi da bi rešio te neprilike ma šta da čini. On je nasledio Italiju prema našem dogovoru kod Filipa sve što ţelim iz Italije jeste vojska.“ „Zar kao Rimljanin ne osećaš izvesnu odgovornost za ono što se događa u Italiji, Antonije?“, upitala je nabravši čelo. „Je li razborito i

55 mudro ostaviti Italiju da toliko pati trpeći oskudicu i nesuglasice između poslovnih ljudi, zemljoposednika i veterana? Zar nije trebalo da ti, Oktavijan i Lepid ostanete u Italiji i najpre rešite njene nevolje? Oktavijan je puki momčić i nikako ne moţe imati ni mudrosti ni iskustva neophodne za uspeh. Zašto mu, umesto da ga ometate, ne pomognete?“ Hrabro se nasmejala i udarila po leţaju. „Ništa od toga meni ne ide u prilog, ali stalno razmišljam o zbrci koju je Cezar za sobom ostavio u Aleksandriji i kako sam morala da nateram sve njene građane da sarađuju umesto da jedna klasa ratuje s drugom. Nisam uspela jer nisam razumela da su građanski ratovi propast. Cezar mi je dao savet, ali nisam bila dovoljno mudra da ga poslušam. No ukoliko bi ponovo do tog došlo, znala bih šta da radim. A ono što vidim da se događa u Italiji slično je mojim mukama. Zaboravi na svoje nesuglasice s Oktavijanom i Lepidom, radite zajedno!“ „Radije bih“, procedio je Antonije kroz zube, „umro nego što bih tom taštom mladiću pomogao i jednu jotu!" „Narod je vaţniji od jednog taštog mladića.“ „Ne, nije! Nadam se da će Italija gladovati i učiniću sve što mogu da to ubrzam. Zato trpim Seksta Pompeja i njegove pomorske zapovednike. Oni onemogućavaju Oktavijana da nahrani Italiju, a što manje poreza plaćaju poslovni ljudi, to manje novca Oktavijan ima za kupovinu zemlje na kojoj će nastaniti veterane. Uz zemljoposednike koji izazivaju nevolje, Oktavijan će stradati.11 „Rim je podigao drţavu na narodu Italije od oblasti severno od Pada pa sve do vrha Brutija. Zar ti nije palo na pamet da time što tvrdiš da ćeš vojsku moći novačiti u Italiji, zapravo kaţeš da tako vrsne vojnike ne moţeš naći nigde drugde? Ali ako čitava zemlja gladuje, gladovaće i oni.“ „Neće“, odgovorio je istog trena Antonije. „Oskudica ih samo primorava da se ponovo unovače. To je pomoć.“ „Nije za ţene koje rađaju sinove koji pak izrastaju u one vrsne vojnike.“ „Dobijaju platu, šalju novac kući. Oni koji gladuju beskorisni su grčki oslobođenici i stare ţene.“ Umno iscrpljena, Kleopatra se zavalila i zatvorila oči. Veoma je dobro poznavala osećanja koja su dovodila do ubistva; njen otac je zadavio sopstvenu kćerku kako bi osigurao tron, a ubio bi i samu

56 Kleopatru da je Kaem i Taka nisu krili u Memfisu dok je odrastala. Ali pomisao da na svoj narod namerno obruši glad i bolest bila joj je potpuno strana. Ovi svadljivi, plahi ljudi posedovali su okrutnost koja, činilo se, nema granica nije čudo što je Cezar stradao od njihovih ruku. Njihov lični i porodični ugled bio je vaţniji od čitavih naroda, a po tome su bili bliţi Mitridatu Velikom nego što su ţeleli da priznaju. Ako bi to značilo da će neprijatelj porodice nestati, koračali bi i po moru mrtvih. I dalje su vodili politiku malog grada-drţave ne shvatajući, činilo joj se, da se mali graddrţava pretvorio u najmoćniju vojnu i trgovačku silu u istoriji. Aleksandar Veliki je osvojio više, ali je po njegovoj smrti sve to nestalo kao dim; Rimljani su osvajali malo tu, malo tamo, ali su ono što su pokorili davali pojmu zvanom Rim da bi uveličali slavu tog pojma. A ipak nisu uviđali da je Italija vaţnija od ličnih svađa. Cezar joj je to stalno govorio da su Italija i Rim jedno isto. Ali Marko Antonije se ne bi sloţio. Shvatala je, međutim, malo bolje kakav je čovek Marko Antonije. Ah, ali je bila isuviše umorna da bi produţavala ovo veče! Moraće biti još večera, a ako njeni kuvari polude smišljajući nova jela, pa nek bude tako. „Molim te, izvini me, Antonije. Idem na spavanje. Ostanite koliko god ţelite. Filon će se starati o vama.“ Sledećeg trenutka već nije bila tu. Mršteći se, Antonije je razmišljao da li da ode ili da ostane i odlučio da ode. Sutra uveče će on prirediti gozbu za nju. Ĉudna mala stvarca! Kao one devojke što se izgladnjuju baš u uzrastu kad treba da jedu. No one su bile malokrvna, slabašna stvorenja, a Kleopatra je bila vrlo jaka. Pitam se, najednom je veselo pomislio, kako Oktavijan izlazi na kraj s Fulvijinom kćerkom iz braka s Klodijem? E ta je devojka mršavica! Na njoj mesa nema koliko ni na komarcu. Kleopatrin poziv na drugu gozbu te večeri stigao je dok je Antonije polazio na sud gde se, znao je, kraljica Kleopatra neće pojaviti ponovo. Njegovi prijatelji su toliko pričali o čudesnoj gozbi da je doručak hleb i med pojeo vrlo brzo i stigao na agoru pre no što je ijedan parničar očekivao. Delimično je i dalje besneo zbog

57 pravca na koji je navela ozbiljniji razgovor i nisu ni razgovarali o tome je li stala uz Kasija. Za to će trebati dan-dva, pretpostavljao je, ali očigledno odsustvo njenog straha nije bilo dobar znak. Kad se vratio u guvernerovu palatu da se okupa i obrije kako bi se spremio za večernju svetkovinu na Filopatoru, zatekao je Glafiru kako ga čeka. „Sinoć nisam bila pozvana?“, upitala je piskavim glasom. „Nisi bila pozvana.“ „Jesam li pozvana večeras?“ „Ne.“ „Treba li moţda da kraljici pošaljem poruku i obavestim je da sam kraljevskog porekla i da sam tvoj gost ovde u Tarsu? Ako to učinim, sigurno bi pozvala i mene.“ „Mogla bi, Glafira“, kazao je Antonije, najednom veseo, „ali to te ne bi odvelo nikud. Spremi svoje stvari. Sutra u zoru te vraćam u Komanu.“ Suze su lile kao nečujna kiša. „O, prestani da plačeš, ţeno!“, uzviknuo je Antonije. „Dobićeš ono što ţeliš, ali ne još. Nastaviš li da plačeš, moţda nećeš dobiti ništa.“ Tek treće večeri, na trećoj gozbi na Filopatoru, Antonije je spomenuo Kasija. Nije mu bilo jasno kako njeni kuvari uspevaju da neprestano sluţe nova jela, a njegovi prijatelji su se toliko oduševljavali hranom da im je ostajalo malo vremena da posmatraju šta radi par smešten na lectus medius. Svakako nisu pokušavali da zavedu jedno drugo, a kako je takvo nagađanje palo u vodu, pogled na one prelepe devojke bio je daleko uzbudljiviji mada su u nekim gostima više uzbuđenja budili mladi dečaci. „Bilo bi bolje da sutra dođeš na večeru u guvernerovu palatu“, kazao je Antonije, koji je u svakoj od ove tri prilike jeo dobro, ali nije se pokazao kao proţdrljivac. „Daj svojim kuvarima zasluţeni odmor.“ „Ako ţeliš“, rekla je ravnodušno; prebirala je po hrani, jela kao vrabac. „Ali pre no što svojim kraljevskim prisustvom učiniš čast mojim odajama, veličanstvo, mislim da bi bilo bolje da raščistimo pitanje

58 one pomoći koju si pruţila Gaju Kasiju.“ „Pomoć? Kakvu pomoć?“ „Zar za tebe četiri dobre rimske legije nisu pomoć?“ „Dragi moj Marko Antonije“, odvratila je umorno, „te četiri legije otišle su na sever pod zapovedništvom Aula Alijena, koji je, kako su me naveli da verujem, bio legat Publija Dolabele, tadašnjeg zakonitog guvernera Sirije. Kako je Aleksandriji pretila pošast kao i glad, te četiri legije koje je Cezar ostavio rado sam prepustila Alijenu. Ako je odlučio da promeni stranu nakon što je prešao granicu i ušao u Siriju, za to ne mogu biti kriva ja. Brodovlje koje sam poslala tebi i Oktavijanu stradalo je u oluji, ali nećeš naći nijedan podatak da sam brodove poklonila Gaju Kasiju niti da je od mene dobio novac, ţito ili još neke vojnike. Priznajem da je moj zastupnik na Kipru Serapion slao pomoć Brutu i Kasiju, ali Serapiona ću rado pogubiti. Nije postupao po mojim naređenjima, što ga čini izdajnikom Egipta. Ako ga ne pogubiš ti, ja sigurno hoću kad se budem vraćala kući.“ „Hmmm“, progunđao je Antonije namrgodivši se. Znao je da je sve što je rekla istina, ali nije ga to mučilo; mučilo ga je kako da izvrne njene reči da izgledaju kao laţi. „Mogu dovesti robove spremne da svedoče da je Serapion radio po tvojim naređenjima.“ „Slobodnom voljom ili izloţeni mučenju?“, upitala je hladno. „Slobodnom voljom.“ „Za maleni deo zlata za kojim ţudiš više nego što je ţudeo Mida. Hajde, Antonije, budimo otvoreni! Ovde sam zato što je tvoj bajni Istok ostao bez novca zahvaljujući rimskom građanskom ratu, pa Egipat najednom izgleda kao ogromna guska koja moţe da nosi ogromna zlatna jaja. E pa oslobodi se zablude!" prasnula je. „Egipatsko zlato pripada Egiptu, koji uţiva poloţaj prijatelja i saveznika rimskog naroda i to poverenje nikad nije izneverio. Ako ţeliš egipatsko zlato, moraćeš mi ga silom oteti i to na čelu svoje vojske. A čak i tad ćeš biti razočaran. Delijev bedni mali spisak blaga koja ćeš naći u Aleksandriji tek je jedno u velikoj gomili zlatnih jaja. A ta gomila je tako dobro sakrivena da je nikad nećeš naći. Ni mučenjem to nećeš uspeti da izvučeš ni od mene ni od mojih sveštenika, a oni su jedini koji znaju gde se nalazi.“ To nije bio govor nekoga ko se moţe zastrašiti!

59 Iako se trudio da u Kleopatrinom glasu čuje najblaţi drhtaj i opazi najblaţu napetost u njenim rukama, njenom telu, Antonije nije uspeo da primeti ništa od toga. Što je još gore, znao je po nekolikim pojedinostima koje je Cezar izneo da je Riznica Ptolemeja zaista skrivena toliko vešto da je ne moţe pronaći niko ko ne zna tačno kako. Stavke s Delijevog spiska nesumnjivo će doneti deset hiljada talenata, ali Antoniju je trebalo daleko više od toga. A da sa svojom vojskom zaplovi ili maršira na Aleksandriju, samo po sebi koštalo bi nekoliko hiljada talenata. O, prokleta ţeno! Ne mogu je naterati da popusti ni mukama ni batinama. Stoga moram pronaći drugačiji način. Kleopatra nije jedna Glafira. U skladu s tim, na Filopator je rano narednog jutra dostavljena poruka da će gozba koju Antonije priređuje te večeri biti zabava gde će gosti biti prerušeni. „Ali nudim ti nagoveštaj“, pisalo je u poruci. „ Ako dođeš odevena kao Afrodita, dočekaću te kao novi Dionis, tvoj prirodni pratilac u slavljenju ţivota." Kleopatra se stoga odenula kao Grkinja, u lagane slojeve ruţičaste i tamnocrvene boje. Tanka svetlosmeđa kosa bila joj je očešljana kao i obično, razdeljena u brojne trake od čela do potiljka, gde je uvrnuta u čvrst mali čvor. Ljudi su se šalili da liči na koru lubenice, što nije bilo daleko od istine. Ţena poput Glafire mogla mu je reći (da je ikad videla Kleopatru s faraonskim obeleţjima) da joj je takav nenadahnuti naćin češljanja omogućavao da s lakoćom nosi dvostruku crveno-belu krunu Egipta. Večeras je, međutim, nosila blistavi kratki veo od isprepletenog cveća, a cveće joj je krasilo i vrat, gornji deo halje i struk. U jednoj ruci drţala je zlatnu jabuku. Odeţda nije bila naročito privlačna, što nije brinulo Marka Antonija, koji se i nije razumeo u ţensku odeću. Zabavu na kojoj su gosti prerušeni priredio je kako bi sebe prikazao u najboljem svetlu. Kao novi Dionis, bio je nag od pojasa naviše i od sredine butina naniţe. Onaj središnji deo bio mu je obavijen tankim komadom ljubičaste gaze, ispod kojeg je briţljivo sašivena bedrena pregača otkrivala moćnu kesu u kojoj se krilo čuveno Antonijevo spolovilo. Sa četrdeset tri godine još je bio na vrhuncu snage, a ono

60 herkulovsko telo nije pokazivalo tragove preterivanja kakva nisu doţiveli ni mnogi muškarci dvostruko stariji od njega. Listovi i butine bili su krupni, ali su mu gleţnjevi bili vitki, a grudni mišići su se jasno ocrtavali iznad ravnog, zategnutog trbuha. Samo mu je glava izgledala čudno jer mu je vrat bio debeo kao u bika, pa je stoga delovala mala. Jato devojaka koje je kraljica dovela sa sobom gledalo ga je bez daha, gotovo umirući u sebi od ţelje za njim. „Nemaš baš mnogo odeće“, rekla je Kleopatra, nezadivljena. „Dionisu nije trebalo mnogo. Izvoli, uzmi groţđe", odgovorio je pruţajući joj grozd koji je drţao u ruci. „Izvoli, uzmi jabuku“, kazala je pruţajući ruku. „Ja sam Dionis a ne Paris. ‟Parise, prva o lepoto, ţenaru ludi“1 odvratio je. „Vidiš kako znam Homera?" „Obuzeta sam divljenjem." Smestila se na sofu; dodelio joj je locus consularis, znak paţnje koji čistunci iz njegove pratnje nisu cenili. Ţene su ţene. Antonije se trudio, ali izgled nagog i spremnog za delo na Kleopatru nije ostavio nikakav utisak. Ono za šta je ţivela nije bio telesni vid ljubavi, to je bilo izvesno. U stvari, veče je provela uglavnom igrajući se zlatnom jabukom koju je stavila u kupu ruţičastog vina i divila se kako plavetnilo stakla zlatu daje.fmi ljubičasti odsjaj, naročito kad vino promeša negovanim prstom. Očajan, Antonije je na kraju stavio sve na jednu kocku: Venera, moraju se pribliţiti Veneri! „Na putu sam da se zaljubim u tebe“, kazao je milujući joj ruku. Sklonila ju je kao da tera dosadnu muvu. „Gerrae“, zareţala je. „To nije glupost!“, rekao je ozlojeđeno uspravivši se. „Očarala si me, Kleopatra.“ „Očaralo te je moje bogatstvo." „Ne, ne! Ne bi me bilo briga ni da si prosjakinja!“ „Gerrae! Preskočio bi me kao da ne postojim.“ „Dokazaću ti da te volim! Daj mi zadatak!“ Imala je spreman odgovor. „Moja sestra Arsinoja je našla utočište u Artemidinom svetilištu kod Efesa. Osuđena je na smrt i ta presuda je po zakonu izrečena u Aleksandriji. Pogubi je, Antonije. Kad bude mrtva, biću spokojnija, dopadaćeš mi se više.“ 1 '' Ilijada, Treće pevanje, stih 39, u prevodu Miloša Đurića. (Prim. prev.)

61 „Imam bolje rešenje“, rekao je dok su mu graške znoja izbijale po čelu. „Dopusti mi da vodim ljubav s tobom ovde, sad!“ Nakrivila je glavu iskosivši veo od cveća. Deliju, koji je sa svoje sofe pomno posmatrao, izgledala je kao pripiti prodavac cveća rešen da proda svoju robu. Zatvorivši jedno zlatnoţuto oko, drugim je zamišljeno gledala Antonija. „Ne u Tarsu“, kazala je tada, „i ne dok mi je sestra ţiva. Dođi u Egipat i donesi mi Arsinojinu glavu, pa ću razmisliti o tome.“ „Ne mogu!“, uzviknuo je teško dišući. „Imam previše posla! Zašto misliš da sam trezan? Rat se sprema u Italiji, onaj prokleti dečak prolazi bolje nego što je iko mogao očekivati ne mogu! I kako moţeš traţiti glavu sopstvene sestre?“ „Sa zadovoljstvom. Ona moju glavu traţi već godinama. Ako se ostvare njene namere, udaće se za mog sina, a potom mi skinuti glavu s ramena u tren oka. Njeno je čisto ptolemejsko poreklo, a dovoljno je mlada da ima decu kad Cezarion bude sazreo. Ja sam unuka Mitridata Velikog polutanka. A moj sin, još veći polutan. Za mnoge u Aleksandriji Arsinoja predstavlja povratak dobre loze. Ako hoću da ţivim, ona mora da umre.“ Kleopatra je skliznula sa sofe, odbacila veo i strgla ruţe i ljiljane nanizane oko vrata i struka. „Hvala ti za odličnu zabavu i hvala ti za prosvetljujuće putovanje van zemlje. Filopator se nije toliko zabavio ovih poslednjih sto godina. Sutra ćemo on i ja otploviti kući u Egipat. Dođi i potraţi me tamo. I obiđi moju sestru kod Efesa. Ona je prava radost. Ako voliš harpije i gorgone, naprosto ćeš je oboţavati.“ „Moţda si je“, kazao je Delije, kome je ponešto od svega ovoga otkriveno narednog jutra dok je Filopator zlatna vesla spuštao u vodu i polazio kući, „uplašio, Antonije.“ „Uplašio nju? Tu hladnokrvnu guju? Nemoguće!“ „U njoj nema više od talenta, a ti mora da si teţak otprilike četiri. Moţda misli da ćeš je zdrobiti nasmrt." Zakikotao se. „Ili ćeš je nabiti nasmrt! To je sasvim moguće.“ „Cacat! To mi nije palo na pamet!“ „Stekni njenu naklonost pismima, Antonije, i nastavi sa svojim duţnostima kao trijumvir istočno od Italije.“ „Pokušavaš li ti to da

62 me nagovoriš, Delije?“, upitao je Antonije. „Ne, ne, naravno da ne!“, odgovorio je ţurno Delije. „Samo te podsećam da ti kraljica Egipta više nije na obzorju, dok drugi ljudi i događaji jesu.“ Antonije je spise sa stola smaknuo divljačkim zamahom, na šta je Lucilije smesta pao na kolena i počeo da ih skuplja. „Dosta mi je ovog ţivota, Delije! Istok moţe da istrune vreme je za vino i ţene.“ Delije je pogledao naniţe, a Lucilije naviše; izmenili su rečit pogled. „Imam bolju zamisao, Antonije“, rekao je Delije. „Zašto ovog leta ne bi obavio brdo posla, a onda zimu proveo u Aleksandriji na dvoru kraljice Kleopatre?“

63 4 Nil nije plavio već četvrtu godinu zaredom. Jedina vedra vest bila je ta da su oni uz reku koji su preţiveli pošast izgleda otporni na nju, što je podjednako vaţilo i u Delti i u Aleksandriji. Ti su ljudi bili ţilaviji, zdraviji. Sosigen se dosetio jedne zamisli i u ime faraona izdao ukaz koji je nalagao da se najniţi delovi obala Nila uruše za još pet stopa. Ukoliko bi prešla vrh ovih pripremljenih jazova, voda bi oticala u ogromna, unapred iskopana jezera. Svuda oko oboda ovih jezera postavljena su vodenična kola spremna da vodu navedu u plitke kanale što su krivudali preko suvih polja. I kad je sredina jula donela poplavu koja nije bila prava poplava, reka se podigla tek toliko da napuni jezera. Ovakvo ručno navodnjavanje bilo je daleko lakše nego upotrebljavati običajni đeram, jedno jedino vedro koje se moralo spuštati u samu reku. A ljudi su se ponašali kao ljudi čak i okruţeni smrću; deca su se rađala, stanovništvo se uvećavalo. No Egipat će jesti. Rimska pretnja privremeno je obustavljena; Kleopatri su njene uhode javile da je Antonije iz Tarsa otišao u Antiohiju, posetio Tir i Sidon, a zatim se brodom zaputio ka Efesu. I tu su Arsinoju, koja je vrištala, izvukli iz svetilišta i proboli mačem. Ĉinilo se da će za njom poći i Artemidin prvosveštenik, ali se Antonije, kome se nisu dopadale te istočnjačke odmazde u krvi, zauzeo na etnarhov zahtev i neozleđenog čoveka vratio u svetilište. Glava neće biti u Antonijevom prtljagu ako i kad bude posetio Egipat; Arsinoja će biti spaljena cela. Bila je poslednji pravi Ptolemej i njenom smrću je nestala ta pretnja Kleopatri. „Antonije će doći na zimu“, kazala je Taka smešeći se. „Antonije! O, majko, on nije kao Cezar! Kako ću podneti njegove ruke na sebi?“ „Cezar je bio jedinstven. Ne moţeš da ga zaboraviš, to razumem, ali moraš prestati da ga oplakuješ i okrenuti se Egiptu. Je li vaţan Antonijev dodir kad mu je poreklo takvo da Cezarionu podari

64 sestru kojom će se oţeniti? Vladari polno ne opšte da bi ugodili sebi već da bi koristili svom kraljevstvu i očuvali kraljevsku porodicu. Navići ćeš se na Antonija." Kleopatrina najveća briga tog leta i jeseni zapravo je bio Cezarion, koji joj nije oprostio što ga je ostavila u Aleksandriji. Bio je besprekorno uljudan, vredno je učio, u slobodno vreme rado čitao, uredno pohađao časove jahanja, vojničke veţbe kao i telesne premda nije pristajao na pesničenje i rvanje. „Tata mi je govorio da se ono čime mislimo nalazi u našim glavama i da se nikad ne smemo upuštati u telesne veţbe koje bi to ugrozile. Stoga ću naučiti kako da koristim gladius i dugi mač, luk i strelu, kamen i praćku, kako se baca pilum i hasta, trčaću, preskakati prepone i plivati. Ali se neću pesničiti ni rvati. Tata to ne bi odobrio ma šta govorili moji učitelji. Rekao sam im da odustanu, da ne trče tebi zar moja zapovest vredi manje od tvoje?“ Zadivljena što je pamtio toliko toga o Cezaru, Kleopatra nije čula poruku koju su sadrţale Cezarionove poslednje reči. Otac mu je umro pre no što je dečak napunio četiri godine. No ono što ju je izjedalo nije bila rasprava o telesnim veţbama niti kakva druga mala nezadovoljstva; ono što ju je bolelo bila je njegova ravnodušnost. Nije ga mogla grditi da je ne sluša kad mu se obrati, pogotovo da bi izdala naredbu, ali ju je isključio iz svog ličnog sveta. Očigledno je i dalje osećao srdţbu koju nije mogla odbaciti kao beznačajnu. Oh, uzviknula je u sebi, zašto uvek donosim pogrešne odluke? Da sam znala kako će neodlazak u Tars uticati na njega, povela bih ga sa sobom. No to bi značilo naslednika izloţiti opasnosti koju sa sobom nosi plovidba nemoguće! Zatim su je uhode obavestile da se stanje u Italiji pogoršalo i pretvorilo u otvoreni rat. Podstrekači su bili Antonijeva goropadna ţena Fulvija i Antonijev brat konzul Lucije Antonije. Fulvija je uhvatila u zamku onog čuvenog

65 prevrtljivca i preletača Lucija Munacija Planka i omađijala ga da veterane koje je naseljavao oko Beneventuma dve čitave legije pokloni njenoj vojsci; nakon toga je ubedila onog plemićkog tikvana Tiberija Klaudija Nerona, koga se Cezar onoliko gnušao, da podigne ustanak robova u Kampaniji neprikladan zadatak za čoveka koji u ţivotu nije prozborio reč s robom. Neron jeste pokušao, ali naprosto nije znao kako da započne prihvaćeni posao. Kako nije imao nikakav zvaničan poloţaj izuzev zvanja trijumvira, Oktavijan se uvukao u oprezne fabijanske krugove na obodu Lucija Antonija dok su dve legije koje je sam Lucije uspeo da unovači krenule uz Italsko poluostrvo prema Rimu. Treći trijumvir Marko Emilije Lepid poveo je dve legije na Rim da zadrţi Lucija. Onog časa kad je na Latinskom putu opazio svetlucanje oklopa, Lepid je i Rim i svoje vojnike prepustio pobedonosnoj Fulviji (i Luciju, koga su ljudi neprestano zaboravljali). Ishod je zapravo zavisio od prstena kojim su velike vojske okruţile Italiju vojske pod vođstvom Antonijevih najboljih zapovednika, ljudi koji su bili njegovi prijatelji i njegove političke pristalice. Gnej Azinije Polion drţao je Italsku Galiju sa sedam legija; u Onostranoj Galiji preko Alpa sedeo je Kvint Fufije Kalen s jedanaest legija; Publije Ventidije i njegovih sedam legija nalazili su se u ligurskom priobalju. Sada je već stigla jesen. Antonije je bio u Atini, ne predaleko, i uţivao u zabavama koje je mogao da ponudi ovaj od svih najprefinjeniji grad. Polion mu je pisao, Ventidije mu je pisao, Kalen mu je pisao, Plank mu je pisao, Fulvija mu je pisala, Lucije mu je pisao, Sekst Pompej mu tvog. Ukoliko ne kreneš u rat protiv mene, ne moţeš mi uskratiti pravo da sedim na tronu. A sedeću kad budemo dočekivali Marka Antonija.“ U primaćoj odaji vladala je takva tišina da je svaka reč koju su majka i sin izgovorili odzvanjala među pozlaćenim krovnim gredama. Sluge su spremno stajale raspoređene po neupadljivim uglovima, Harmion i Ira su bile uz kraljicu, Apolodor je stajao na svom mestu, a Sosigen je sedeo za stolom zadubljen u jelovnike. Odsustvovali su samo Kaem i Taka, koji su veselo smišljali kako će sve ugoditi voljenom Cezarionu kad stigne u Ptahovo svetilište. Dečakovo lice odavalo je upornost, a plavozelene oči čvrstinu uglačanog kamena. Njegova sličnost sa Cezarom nikad nije bila

66 uočljivija. A ipak drţao se opušteno, niti su mu pesnice bile stisnute niti je stajao nepomično. Rekao je šta je imao da kaţe; sada je na potezu bila Kleopatra. A ona je sedela na leţaljci i razmišljala munjevitom brzinom. Kako da objasni ovom tvrdoglavom neznancu da ona radi za njegovo dobro? Ako ostane u Kraljevskoj četvrti, upoznaće štošta neprimereno svom uzrastu psovke i gadosti, prostotu i neotesanost, proţdrljivce koji povraćaju, pohotnike toliko uspaljene da ih nije briga opšte li na sofi ili uza zid ponašanje koje donosi seme iskvarenosti, ţive prikaze sveta koji, bila je čvrsto rešena, njen sin neće videti dok ne bude imao dovoljno godina da se nosi sa svim tim. Dobro je pamtila godine koje je sama provela u istoj ovoj palati i svog razvratnog oca kako pipa svoje katamite, obnaţuje međunoţje da ga ljube i sisaju, pleše pijan i svira glupave frule na čelu povorke nagih mladića i devojaka. A ona se za to vreme sklanjala s pogleda i molila se da je ne nađe i zarad sopstvenog uţitka ne pusti da je siluju. Ili čak ubiju kao Bereniku. Stvorio je novu porodicu sa svojom mladom polusestrom, kćerka koju mu je rodila Mitridatova kći postala je potrošna roba. Stoga su godine koje je provela u Memfisu s Kaemom i Takom ţivele u njenom sećanju kao najlepše razdoblje u njenom ţivotu kada je bila bezbedna, čuvana, srećna. Gozbe u Tarsu predstavljale su prilično dobar primer ţivota koji je vodio Marko Antonije. Da, sam se uzdrţavao, ali samo zato što se morao nositi sa ţenom koja je takođe vladar. Prema ponašanju svojih prijatelja bio je ravnodušan, a neki od njih su se ponašali besramno. Kako, međutim, da kaţe Cezarionu da on neće ne moţe biti ovde? Nagonski je osećala da će Antonije zaboraviti na uzdrţanost i bez ustezanja zaigrati ulogu novog Dionisa. Uz to je bio i rođak njenog sina. Ako Cezarion ostane u Aleksandriji, njihov susret se neće moći sprečiti. A Cezarion je očito sanjao da upozna velikog ratnika ne shvatajući da će veliki ratnik biti prisutan u ruhu velikog raspusnika. Tišina je i dalje vladala dok se Sosigen nije nakašljao i pomerio stolicu kako bi ustao. „Vaša veličanstva, mogu li da govorim?" upitao je. Odgovorio je Cezarion. „Govori“, zapovedio je.

67 „Mladom faraonu je sada šest godina, a i dalje se o njemu vodi briga u palati punoj ţena. Jedino u gimnazionu i na trkalištu ulazi u svet muškaraca i oni su mu podanici. Pre no što mu se obrate, moraju pasti ničice pred njim. U tome on ne vidi ništa čudno on je faraon. Ali poseta Marka Antonija će za mladog faraona biti prilika da se druţi s muškarcima koji mu nisu podanici i koji neće padati ničice pred njim, koji će mu razbarušiti kosu, blago ga ćušnuti, šaliti se s njim. Kao muškarac s muškarcem. Faraone Kleopatra, znam zašto ţeliš da mladog faraona pošalješ u Memfis, razumem..." Kleopatra ga je prekinula. „Dosta, Sosigene! Zaboravljaš se! Završićemo ovaj razgovor kada mladi faraon napusti prostoriju što će učiniti smesta\“ „Neću“, rekao je Cezarion. Sosigen je nastavio, vidljivo drhteći od straha. Njegov posao a i njegova glava u opasnosti je, ali neko je morao da to kaţe. „Veličanstvo, ne moţeš skloniti faraona ni sad da završiš ovo ni kasnije da ga zaštitiš od Rimljana. Tvoj sin je krunisani i pomazani faraon i kralj. Po godinama je moţda dete, ali po onome što jeste on jeste muškarac. Vreme je da se slobodno druţi s muškarcima koji se ne bacaju ničice pred njim. Njegov otac je bio Rimljanin. Vreme je da o Rimu i Rimljanima nauči više nego što je mogao kao detence u doba kad si ţivela u Rimu.“ Kleopatra je osećala kako joj se lice zaţarilo i pitala se koliko odaje ono što je osećala. O nesrećni dečak, da svoj stav iznosi ovako javno! Znao je koliko sluge ogovaraju o ovome će za jedan sat znati čitava palata, a sutra čitav grad. I izgubila je. Svi prisutni su to znali. „Hvala ti, Sosigene“, rekla je nakon vrlo dugog ćutanja, „cenim tvoj savet. To je ispravan savet. Mladi faraon mora ostati u Aleksandriji da bi se druţio s Rimljanima." Dečak nije ni uzviknuo ni skakao od radosti. Klimnuo je dostojanstveno glavom i, posmatrajući majku bezizraznim pogledom, rekao: „Hvala ti, mama, što si odlučila da ne ideš u rat.“ Apolodor je iz prostorije izveo sve, uključujući i mladog faraona; čim je ostala sama s Harmion i Irom, Kleopatra je briznula u plač. „To se moralo dogoditi“, rekla je razborita Ira. „Bio je okrutan“, kazala je osećajna Harmion. „Jeste“, izustila je Kleopatra kroz suze, „bio je okrutan. Takvi su

68 po prirodi svi muškarci. Nije im zadovoljstvo da ţive pod jednakim uslovima sa ţenama.“ Obrisala je lice. „Izgubila sam delić svoje moći on mi ga je oteo. Kad mu bude dvadeset godina, on će imati svu moć.“ „Nadajmo se“, rekla je Ira, „da je Marko Antonije dobar.“ „Videla si ga u Tarsu. Jesi li tada mislila da je dobar?“ „Jesam kad si mu dopustila. Bio je nesiguran, pa se hvalisao.“ „Izida ga mora uzeti za muţa“, uzdahnula je Harmion vlaţnih očiju. „Koji muškarac ne bi bio dobar prema Izidi?“ „Uzeti ga za muţa ne znači steći moć. Izida će to shvatiti“, odvratila je Kleopatra. „Ali šta će moj sin reći kad shvati da mu majka dovodi očuha?“ „Prihvatiće to mirno“, kazala je Ira. Antonijevom zapovedničkom brodu, preterano velikoj kvinkveremi s visokom krmom i načičkanom katapultima, naređeno je da se priveţe u Kraljevskoj luci. A tu su, čekajući na pristaništu pod svečanom zlatnom nadstrešnicom, stajala oba ovaploćenja faraona, mada ne odevena u faraonske odeţde. Kleopatra je na sebi imala jednostavnu halju od ruţičaste vune, a Cezarion bledoţućkastu grčku tuniku obrubljenu purpurom. Ţeleo je da odene togu, ali mu je Kleopatra kazala da niko u Aleksandriji ne ume da pokaţe švaljama u palati kako se šije toga. Mislila je da je tako najbolje izbeći da Cezarionu saopšti da mu nije dozvoljeno da nosi togu jer nije rimski građanin. Ako je Cezarionova namera bila da s majke skrene paţnju na sebe, u tome je uspeo; dok je Antonije silazio brodskim stepenicama na pristanište, netremice je posmatrao Cezariona. „O, bogovi!“, uzviknuo je kad je stigao do njih. „Opet Cezar! Dečače, ti si njegova slika i prilika!“ Iako je znao da je visok za svoj uzrast, Cezarion se najednom osetio kao mali; Antonije je bio ogromanl Ništa od svega toga nije bilo vaţno kad se Antonije sagnuo i s lakoćom ga podigao i smestio na levu ruku, čiji su se mišići ocrtavali pod brojnim naborima toge. Iza njega je bio ozareni Delije; njemu je ostavljeno da pozdravi Kleopatru, hoda uz nju stazom što je vodila od pristaništa i gleda u

69 njih dvojicu koji su već odmakli; dečak je zabacio zlaćanu glavu smejući se nekoj Antonijevoj šali. „Dopali su se jedan drugom“, rekao je Delije. „Jesu, zar ne?“ Reči su izgovorene bezizraţajno. Zatim je ispravila ramena. „Marko Antonije nije sa sobom doveo onoliko prijatelja koliko sam očekivala.“ „Bilo je poslova koji su se morali obaviti, veličanstvo. Znam da se Antonije nada da će upoznati neke Aleksandrinjane.“ „Tumač, beleţnik, vrhovni sudija, računovoda i noćni zapovednik ţele da ga ugoste.“ „Računovođa?“ „To su samo nazivi, Kvinte Delije. Biti jedan od te petorice znači imati besprekorno makedonsko poreklo koje seţe sve do plemića Ptolemeja Sotera. Oni su aleksandrijsko plemstvo“, odvratila je Kleopatra, naizgled zabavljena. Šta je na kraju krajeva Atički ako ne računovođa, a bi li ijedan Rimljanin iz patricijske porodice prezirao Atičkog? „Za večeras ne pripremamo prijem“, nastavila je Kleopatra. „Tek mirnu večeru samo za Marka Antonija." „Siguran sam da će mu se to dopasti“, odgovorio je mirno Delije. Kad su se Cezarionu oči počele sklapati, majka ga je odlučno poslala u krevet, a onda je otpustila sluge kako bi s Antonijem ostala nasamo. U Aleksandriji nije vladala prava zima, već se u vazduhu nakon zalaska sunca osećala samo blaga hladnoća, što je značilo da su vetrobrani zatvoreni. Nakon Atine, gde je klima surovija, Antonija je to oduševilo i osećao je da je opušteniji nego što je mesecima bio. A i gospa je bila zanimljiva druţbenica za večerom kad bi uspela da prozbori koju reč; Cezarion je obasipao Antonija zapanjujuće raznovrsnim pitanjima. Kakva je Galija? Kako je zaista bilo kod Filipa? Kakav je osećaj zapovedati vojskom? I tako dalje, i tako dalje, i tako dalje. „Iscrpeo te je“, kazala je sada smešeći se. „Radoznaliji od proročice pre nego što ti prorekne sudbinu. Ali pametan je, Kleopatra.“ Lice mu se iskrivilo od gađenja. „Prerano sazreo, jednako kao i drugi Cezarov naslednik."

70 „Koga prezireš.“ „To je isuviše blaga reč. Pre bih rekao da ga se gnušam.“ „Nadam se da ti se moj sin dopada." „Mnogo više nego što sam očekivao.“ Škiljeći, prelazio je pogledom po svetiljkama raspoređenim po prostoriji. „Previše je svetla", rekao je. U odgovor je skliznula sa sofe, uzela spravicu za gašenje sveća i pogasila sve izuzev plamenova koji nisu bleštali Antoniju u lice. „Boli li te glava?“, upitala je vraćajući se na sofu. „Zapravo, boli.“ „Ţeliš li da se povučeš na spavanje?“ „Ne ukoliko mogu da mirno leţim ovde i pričam s tobom.“ „Naravno da moţeš.“ „Nisi mi verovala kad sam ti rekao da se zaljubljujem u tebe, ali sam govorio istinu.“ „Ja, Antonije, imam srebrna ogledala, a ona mi kaţu da nisam ţena u kakvu bi se ti zaljubio. Kakva je Fulvija, na primer.“ Osmehom je otkrio sitne bele zube. „I Glafira, mada nju nisi videla. Izvrsno parče.“ „Nju očigledno nisi voleo kad tako govoriš o njoj. Ali Fulviju voliš.“ „Pre će biti da sam naviknut na nju. Trenutno predstavlja smetnju s onim njenim ratom protiv Oktavijana. Uzaludan posao, loše vođen." „Veoma lepa ţena.“ „U četrdeset trećoj više nije na vrhuncu. Vršnjaci smo.“ „Rodila ti je sinove.“ „Jeste, ali su još premladi da bi se znalo kakvi su. Njen deda je bio Gaj Grah, veliki čovek, pa se nadam da će dečaci biti dobri. Antilu je pet godina, a Jul je još detence. Fulvija je veoma plodna. Ĉetvoro s Klodijem, dve kćerke, dva sina, s Kurionom jedan sin, i moji.“ „Ptolemeji su takođe plodni.“ „Moţeš to da kaţeš iako imaš samo jedno pilence u gnezdu?“ „Ja sam faraon, Marko Antonije, što znači da se ne mogu ploditi s običnim smrtnicima. Cezar je bio bog, pa time i odgovarajući za mene. Brzo smo dobili Cezariona, ali potom“, uzdahnula je, „ništa. I ne zato što nismo pokušavali, uveravam te u to.“

71 Antonije se nasmejao. „Ne, vidim zašto ti nije rekao.“ Ukočila se i podigla glavu da ga pogleda; krupne zlatne oči odavale su sjaj svetiljke iza Antonijevih kratko ošišanih kovrdţa. „Šta mi nije rekao?“ „Da s tobom više neće imati dece.“ „Laţeš!“ Iznenađen, i sam je podigao glavu. „Laţem? Zašto bih lagao?“ „Otkud znam zašto. Jednostavno znam da laţeš!" „Govorim istinu. Razmisli, Kleopatra, pa ćeš i sama uvideti. Cezar da bude otac devojčici koju će njegov sin oţeniti? Bio je Rimljanin do srţi, a Rimljani ne odobravaju rodoskvrnavljenje. Ĉak ni između nećake i ujaka ili nećaka i tetke, a kamoli između brata i sestre. Smatra se da se u tom pogledu prvi rođaci izlaţu opasnosti.“ Razočaranje se na nju obrušilo kao ogroman talas Cezar, u čiju je ljubav bila toliko sigurna, potpuno ju je obmanuo! Sve one mesece u Rimu provela je nadajući se i moleći se za trudnoću do koje nikad nije došlo a on je znao, znao je! Bog sa Zapada ju je obmanuo, a sve samo zbog nekakve glupave rimske zamisli! Zaškripala je zubima, zareţala iz grla. „Obmanuo me je“, rekla je tada tupo. „Samo zato što je mislio da nećeš razumeti. Vidim da je bio u pravu“, kazao je Antonije. „Da si Cezar, bi li mi i ti to uradio?“ „O“, rekao je Antonije okrenuvši se ne bi li joj se malo pribliţio, „moja osećanja nisu toliko prefinjena." „Uništena sam! Prevario me je, a ja sam ga toliko volela!“ „Šta god da se dogodilo, sad je prošlost. Cezar je mrtav.“ „A ja s tobom moram obaviti isti razgovor koji sam jednom obavila s njim“, rekla je Kleopatra krišom brišući oči. „A koji je to razgovor?“, upitao je prelazeći prstom niz njenu ruku. Ovog puta je nije trgla. „Nil ne plavi već četiri godine, Marko Antonije, jer faraon nema poroda. Da bi oporavila svoj narod, faraon mora začeti dete u čijim ţilama teče krv bogova. Tvoja je krv Cezarova krv po majci si Julije. Molila sam se bogu Amunu Ra i Izidi, a oni su mi rekli da bi s odobravanjem gledali na dete začeto s tobom.“ Nije baš izjava ljubavi! Kako da čovek odgovori na takvo hladno

72 objašnjenje? I ţeli li on, Marko Antonije, da započne vezu s ovako hladnom ţenicom? Ţenom koja je iskreno verovala u ono što je rekla. Ipak, pomislio je, biti otac bogovima na zemlji bilo bi novo iskustvo udarac starom Cezaru, porodičnom starešini! Uzeo joj je ruku, prineo usnama i poljubio je. „Bila bi mi čast, kraljice moja. I mada ne mogu tvrditi ništa za Cezara, ja te zaista volim.“ Laţljivče, laţljivče!, uzvikivala je u sebi. Ti si Rimljanin, zaljubljen jedino u Rim. Ali iskoristiću te kao što je Cezar iskoristio mene. „Hoćeš li sa mnom deliti postelju dok si u Aleksandriji?" „Rado“, odgovorio je i poljubio je. Bilo je prijatno, a ne mučno kao što je zamišljala; usne su mu bile hladne i glatke, i nije joj gurnuo jezik u usta pri tom prvom, nesigurnom pokušaju. Samo su usne dodirnule usne, neţno i čulno. „Dođi“, rekla je uzimajući svetiljku. Njena spavaća odaja nije bila daleko; bile su to vladarkine lične odaje, prilično male. Skinuo je tuniku ispod nije imao bedrenu pregaču pa razvezao mašnice koje su joj drţale haljinu na ramenima. Pala je oko nje kao barica dok je sedala na ivicu postelje. „Lepa koţa“, promrmljao je ispruţivši se pored nje. „Neću te povrediti, kraljice moja. Antonije je dobar ljubavnik, zna kako se vodi ljubav s krhkim malim stvorenjem poput tebe.“ I zaista je znao. Opštili su polako i začuđujuće prijatno jer je glatkim dlanovima milovao njeno telo i njenim dojkama posvetio izuzetnu paţnju. Iako ju je uveravao da je neće povrediti, povredio bi je da nije rodila Cezariona jer ju je doveo do slatkih muka pre no što je ušao u nju i znao je kako da onaj ogromni ud upotrebi na mnoge načine. Pustio ju je da do vrhunca stigne pre njega, a taj vrhunac ju je zaprepastio. Izgledao je kao izdaja Cezara, no Cezar je izdao nju, pa od kakve je to vaţnosti onda? A najlepše od svega je bilo to što je ni po čemu nije podsećao na Cezara. Ono što je imala s Antonijem pripadalo je Antoniju. Pritom, bilo je drugačije otkriti da je svega nekoliko trenutaka posle svakog vrhunca ponovo spreman za nju i bezmalo sramotno prebrojati koliko je vrhunaca sama doţivela. Je li bila toliko ţeljna? Odgovor je očigledno bio potvrdan. Vladarka Kleopatra ponovo je bila ţena.

73 Cezarion je bio oduševljen što je velikog Marka Antonija uzela za ljubavnika. U tom pogledu nije bio bezazlen. „Hoćeš li se udati za njega?“, upitao je igrajući od radosti. „U jednom trenutku moţda i hoću“, rekla je s velikim olakšanjem. „Zašto ne sad? On je najmoćniji čovek na svetu.“ „Zato što je prerano, sine moj. Antonije i ja najpre treba da vidimo hoće li naša ljubav izdrţati odgovornost koju donosi brak.“ Sam Antonije je pucao od ponosa. Kleopatra nije bila prva vladarka s kojom je spavao, ali je bila daleko najvaţnija. I, otkrio je, u postelji se ponašala negde između iskusne bludnice i poslušne rimske ţene. A to mu je odgovaralo. Kad se muškarac upusti u vezu koja će izvesno trajati duţe od jedne noći, nisu mu potrebne ni jedna ni druga, pa je Kleopatra bila savršena. Sve to je moglo objasniti njegovo raspoloţenje prve večeri kad ga je njegova ljubavnica raskošno ugostila; vino je bilo vrhunsko, a voda prilično gorka, pa zašto dodavati vodu i kvariti dobru berbu? Antonije je svoje dobre namere napustio i ne shvatajući da to čini i napio se srećno i beznadeţno. Aleksandrijske zvanice, svi do jednog Makedonci iz najvišeg staleţa, isprva su gledali zbunjeno, a onda iznenada zaključili da raspusnost ima mnoge prednosti. Beleţnik, neverovatan čovek velike taštine, uzvikivao je i kikotao se ispijajući prvi vrč, a zatim zgrabio lepu sluškinju koja je prolazila i s njom počeo voditi ljubav. Za svega nekoliko trenutaka pridruţili su mu se i ostali Aleksandrinjani, koji su se po učestvovanju u razvratnom bančenju pokazali kao ravni svakom Rimljaninu. Za Kleopatru, koja je sve to posmatrala kao opčinjena (i trezna), bio je to nauk kakav nikad nije očekivala. Srećom, Antonije nije primetio da nije učestvovala u veselju bio je isuviše zauzet pićem. Vino ga, moţda zato što je i obilno jeo, nije pretvorilo u bespomoćnu budalu. U povučenom uglu Sosigen je, u svemu tome nešto iskusniji od svoje kraljice, namestio noćne posude i zdele iza zaklona gde su se gosti mogli olakšati kroz svaki telesni otvor, a takođe je izneo i krčage s napitkom koji će uticati da sledeće jutro bude manje bolno.

74 „O, kako sam se lepo proveo!“, zagrmeo je narednog jutra Antonije, na kome provod nije ostavio ni traga. „Hajde da to ponovimo i danas!“ I tako je za Kleopatru počelo dvomesečno razdoblje neprestanih, nemilosrdnih pijanki. I što su bile raspusnije, to je Antonije više uţivao u njima i bivao sve bolji. Sosigen je nasledio zadatak da smišlja novotarije kako bi ove razvratne svetkovine bile raznovrsne, te su se iz brodova usidrenih u Aleksandriji iskrcavali svirači, plesači, skakači, lakrdijaši, kepeci, čudaci i opsenari sa čitavog istočnog kraja Našeg mora. Antonije je oboţavao neslane šale koje su ponekad bile na ivici okrutnosti; oboţavao je da peca; oboţavao je da pliva među nagim devojkama; oboţavao je da vozi dvokolice, što je inače bilo zabranjeno rimskim plemićima; oboţavao je da lovi krokodile i nilske konje; oboţavao je nepodopštine; oboţavao je prostačke stihove; oboţavao je predstave. Bio je toliko nezasit da bi po deset puta dnevno zagrmeo da je gladan; Sosigen je došao na sjajnu zamisao da čitava večera uvek bude spremna za posluţenje uz ogromne količine najboljih vina. Zamisao je doţivela veliki uspeh i Antonije je, ljubeći ga čilo, malog filozofa nazvao princom dobrih momaka. Aleksandrija nije mogla učini bogzna šta protiv toga što pedesetak pijanih ljudi trči gore-dole ulicama plešući uz baklje, lupa po vratima i beţi uz buru veselog smeha; neki od ovih uznemirenih ljudi bili su vodeći zvaničnici grada čije su ţene sedele kod kuće u suzama i pitale se zašto kraljica dozvoljava takvo nešto. Kraljica je to dozvoljavala jer nije imala izbora, premda nije od sveg srca učestvovala u ludorijama. Jednom ju je Antonije čikao da Servilijin biser, vredan šest miliona sestercija, ubaci u pehar pun sirćeta i da ga popije; pripadao je onoj školi koja je verovala da se biseri rastvaraju u sirćetu. Znajući da nije tako, Kleopatra je odgovorila na izazov, ali joj nije padalo na pamet da popije sirće. Biser, u savršenom stanju, narednog dana joj je opet visio oko vrata. Ribarski nestašluci bili su bezbrojni. Kako kao ribolovac nije imao nimalo sreće, Antonije je gnjurcima plaćao da zarone i ţive ribe zakače za njegovu udicu; izvadio bi stvorenje koje se praćakalo i hvalio se svojim ribarskim umećem dok jednog dana Kleopatra,

75 kojoj je dosadila njegova razmetljivost, nije naloţila gnjurcu da mu na udicu zakači trulu ribu. No Antonije je šalu prihvatio ne uvredivši se jer takva mu je bila priroda. Cezariona su zabavljale sve te ludorije iako nikad nije pozvan na zabave. Kad je Antonije bio raspoloţen, njih dvojica bi na konjima odlazili u lov na krokodila ili nilskog konja, ostavljajući Kleopatru da pati zamišljajući kako joj sina komadaju ogromna kopita ili dugi ţuti zubi. Antonije je, međutim, mora se priznati, dečaka štitio od opasnosti i samo mu pruţao dobar provod. „Dopada ti se Antonije“, rekla je sinu krajem januara. „Da, mama, mnogo. Sebe naziva novim Dionisom, ali on je zapravo Herkul. Moţe da me nosi na jednoj ruci, moţeš li da zamisliš? A disk baca osminu milje!“ „Nisam iznenađena“, kazala je suvo. „Sutra idemo na trkalište. Voziću se s njim u trkačkim kolima sa četvoropregom, a to je najteţe!“ „Trke nisu prikladna razonoda.“ „Znam, ali su veoma zabavne\“ I šta se na to moglo odgovoriti? Njen sin je za poslednja dva meseca mnogo porastao; Sosigen je bio u pravu. Društvo muškaraca uklonilo je onaj dašak prerane zrelosti koji nije ni primećivala dok nije nestao. Sada je koračao po palati pokušavajući da govori gromoglasno kao Antonije, veoma šaljivo oponašao računovođu kad se napije, a svaki dan dočekivao uz ţivost i polet koje dotad nije ispoljavao. Bio je snaţan, vitak, prirodno obdaren za ratničke veštine bacao je koplje nepogrešivo pogađajući cilj, hitao strele pravo u središte mete, a gladius koristio sa zanosom iskusnog legionara. Kao i njegov otac, i on je umeo da jaše konja u punom galopu drţeći ruke na leđima. Sama Kleopatra se pitala koliko još moţe podnositi Antonija raspoloţenog za bančenje; sve vreme je bila umorna, imala napade mučnine i nije se smela mnogo udaljavati od noćne posude. Svi znakovi upućivali su na trudnoću, ali je bilo prerano da budu neugodni ili primetni. Ako Antonije uskoro ne prestane da se vrti, moraće mu reći da se vrti sam. Bila je snaţna za sitnu ţenu, ali trudnoća je uzimala svoj danak.

76 Njena nedoumica se početkom februara rešila sama od sebe kad je kralj Parćana napao Siriju. Orod je bio star čovek, odavno lično nije ratovao i opterećivale su ga smutnje kakve su prirodno pratile nasleđivanje tako značajnog prestola. Jedan od njegovih načina da se izbori sa častoljubivim sinovima i strankama bio je da pronađe rat za najţešćeg među njima, a koji je rat bolji od onoga protiv Rimljana u Siriji? Najjači od njegovih sinova bio je Pakor, stoga je ovaj rat morao biti dodeljen Pakoru. Ovog puta je kralj Orod imao prednost; uz Pakora je išao i Kvint Labijen, koji je sebi dao nadimak Partik. Bio je sin Cezarovog najvećeg zapovednika Tita Labijena i, umesto da se preda pobedniku svoga oca, odlučio je da pobegne na dvor kralja Oroda. Unutrašnji razdor u Seleukeji na Tigrisu takođe je na videlo izneo razliku u mišljenju o tome kako se mogu poraziti Rimljani. U prethodnim sukobima, uključujući i onaj u kojem je uništena vojska Marka Krasa, Parćani su se umnogome oslanjali na konjanike-strelce, nenaoruţane seljake obučene da se povlače galopom i da sedeći na konju, telom okrenuti unazad, šalju ubistvenu kišu strela čuveni parćanski hitac. Kad je Kras pao kod Kare, glavni zapovednik parćanske vojske bio je ţenskasti princ oslikanog lica po imenu Surena, koji je smislio kako da njegovi strelci-jahači ne ostanu bez strela; povorke kamila su njegovim ljudima donosile nove strele. Naţalost, njegov uspeh bio je toliko izrazit da je kralj Orod posumnjao da će se Surena potom ustremiti na presto, pa ga je pogubio. Od toga dana pre više od deset godina, ţučno se raspravljalo da li pobeda kod Kare pripada konjanicima-strelcima ili katafraktima. Katafrakti su bili oklopljeni od glave do pete i jahali su na ogromnim konjima, takođe oklopljenim. Izvor rasprave leţao je u staleškoj pripadnosti; konjanici-strelci bili su seljaci, dok su katafrakti bili plemići. Stoga je, kad su Pakor i Labijen poveli svoju vojsku u Siriju početkom februara godine u kojoj su konzuli bili Gnej Domicije Kalvin i Gnej Azinije Polion, parćanska vojska bila sastavljena isključivo od katafrakta. Plemići su pobedili u raspravi. Pakor i Labijen su Eufrat prešli kod Zeugme i tu se razdvojili. Dok su Labijen i njegovi plaćenici išli na zapad preko Amana u

77 Ravničarsku Kilikiju, Pakor i katafrakti krenuli su na jug ka Siriji. Pred sobom su na obe strane počistili sve, no Kleopatrine uhode na severu Sirije usredsredile su se na Pakora a ne na Labijena. Vest je stigla u Aleksandriju. Istog trenutka kad ju je čuo, Antonije je otišao. Bez neţnih pozdrava, bez ljubavnih izjava. „Da li on zna?“, upitala je Taka Kleopatru. Nisu bile potrebne pojedinosti; Kleopatra je znala na šta misli Taka. „Ne. Nisam imala priliku samo je povikao traţeći oklop i poţurio ljude poput Delija.“ Uzdahnula je. „Njegovi brodovi treba da plove do Berita, ali nije bio siguran u vetrove da se upusti u plovidbu morerti. Nada se da će u Antiohiju stići pre svog brodovlja.“ „Šta to Antonije ne zna?“, upitao je Cezarion, uvređen iznenadnim odlaskom svog junaka. „Da ćeš u sekstilu dobiti brata ili sestru.“ Dećaku se lice ozarilo; poskočio je radosno. „Brata ili sestru! Mama, mama, to je sjajno!“ „Ovo mu je makar skrenulo misli s Antonija', rekla je Ira obraćajući se Harmion. „Ali neće skrenuti tijene misli s Antonija“, odvratila je Harmion. Antonije je ka Antiohiji jahao iscrpljujućom brzinom; slao je po ovog i onog mesnog moćnika dok je prolazio juţnom Sirijom, a povremeno im izdavao naređenja i ne silazeći s konja. Uznemiravajuće je bilo saznati od Iroda da su Jevreji podeljenog mišljenja; velika skupina judejskih neposlušnika zapravo je, činilo se, ţudela da im vladari budu Parćani. Vođa stranke naklonjene Parćanima bio je hasmonejski princ Antigon, Hirkanov nećak koji nije bio ljubitelj ni Hirkana ni Rimljana. Irod je propustio da Marka Antonija obavesti da se Antigon već pogađa s parćanskim izaslanicima oko onoga što je potajno ţeleo jevrejski presto i poloţaj prvosveštenika. Kako Iroda nisu mnogo zanimali ti tajni poslovi a ni raspoloţenje Sanhendrina, Antonije je nastavio putovanje na sever ne znajući koliko je ozbiljno jevrejsko stanje. Ovog puta Irod je uhvaćen kako spava, isuviše zauzet pokušajima da svog brata

78 Fasaela izbaci iz trke za ruku princeze Marijamne da bi primetio išta drugo. Tir nije bilo moguće osvojiti nikako drugačije do iznutra. Smrdljivi zemljouz, opoganjen brdima truleţnih školjaka, pruţao je središtu proizvodnje purpurnog bojila zaštitu dostojnu ostrva, a niko od stanovnika ga neće izdati; nijedan stanovnik nije hteo da bude primoran da purpurno bojilo kralju Parćana šalje po ceni koju je razrezao kralj Parćana. Antonije je u Antiohiji zatekao Lucija Decidija Saksu kako uznemireno korača gore-dole, a na osmatračkim kulama povrh ogromnih gradskih zidina načičkani ljudi naprezali su se da vide na sever; Pakor će pratiti tok reke Oront i nije bio daleko. Saksin brat stigao je iz Efesa, a u grad se slivala reka izbeglica. Izbačen s Amana, razbojnički kralj Tarkondimot rekao je Antoniju da Labijenu ide sjajno. Sada je, pretpostavljalo se, stigao do Tarsa i Kapadokije. Antioh od Komagene, vladar klijentskog kraljevstva što se graničilo s obroncima Amana na severu, kolebao se da li da ostane rimski saveznik, kazao je Tarkondimot. Kako mu se dopao, Antonije je slušao Tarkondimota; moţda jeste razbojnik, ali je pametan i sposoban. Pošto je pregledao Saksine dve legije, Antonije se malo opustio. Nekad ljudstvo Gaja Kasija, ovi legionari su bili telesno spremni i iskusni u borbi. Daleko više uznemirenja izazvala je vest iz Italije. Antonijev brat Lucije zatočen je u Peruziji i pod opsadom, dok se Polion povukao u močvare na ušću reke Pad! To nije imalo nikakvog smisla! Polion i Ventidije su brojčano daleko nadmašivali Oktavijana! Zašto ne pomognu Luciju?, pitao se Antonije, sasvim zaboravljajući da nije odgovorio kad su mu traţili smernice i pitali je li Lucijev rat deo Antonijevih namera ili ne. Ma koliko da je ozbiljno stanje na Istoku, Italija je bila vaţnija. Antonije je otplovio u Efes nameravajući da što pre nastavi ka Atini. Morao je da sazna više. Jednoličnost prvog dela puta dala mu je vremena da razmišlja o Kleopatri i onoj bajnoj zimi u Egiptu. O, bogovi, koliko mu je bio

79 potreban odmor! I kako je dobro kraljica ugodila svakom njegovom prohtevu. Zaista ju je voleo kao što je voleo i sve ţene s kojima je proveo više od jednog dana i nastaviće da je voli sve dok mu ne priredi neku neprijatnost. Mada je Fulvija priredila mnogo više od puke neprijatnosti ukoliko je suditi po delićima vesti koje je dobio iz Italije. Jedina ţena prema kojoj je njegova ljubav istrajala i pored hiljadu grehova bila je njegova majka, svakako najgluplja ţena u istoriji sveta. Kako to uglavnom biva sa sinovima iz plemićkih porodica, Antonijev otac nije mnogo boravio u Rimu, pa je Julija Antonija bila ili je trebalo da bude jedina koja porodicu drţi na okupu. Tri sina i dve kćeri nisu joj podarili ni mrvu zrelosti; bila je zastrašujuće glupa. Novac je bio nešto što pada s grana, a sluge ljudi daleko pametniji od nje. Nije imala ni sreće u ljubavi. Njen prvi muţ, otac njene dece, radije je izvršio samoubistvo nego da se vrati u Rim i suoči s optuţbom za izdaju zbog neumešnog vladanja u ratu protiv kritskih gusara, dok joj je drugi muţ pogubljen na Forumu zbog učestvovanja u pobuni koju je predvodio Katilina. Sve se to odigralo pre nego što je Marko, najstariji od sve dece, napunio dvadeset godina. Dve kćerke bile su toliko krupnog tela i ruţne na Antonije da su ih udali za častoljubive bogataše ne bi li porodica došla do novca neophodnog za javnu karijeru sinova, koji su bili neobuzdani. Zatim je Marko zapao u ogromne dugove, pa se morao oţeniti bogatom Fadijom, devojkom iz unutrašnjosti, čiji je otac u miraz dao dvesta talenata. Boginja Fortuna se, činilo se, osmehnula Antoniju; Fadija i deca koju mu je rodila umrli su od letnje oduzetosti, te je mogao da se oţeni još jednom naslednicom svojom prvom rođakom Antonijom Hibridom. Iz tog braka rođeno je jedno dete, kćerka koja nije bila ni pametna ni lepa. Kad je Kurion poginuo i Fulvija ponovo mogla da se uda, Antonije se razveo od svoje rođake kako bi se oţenio Fulvijom. Još jedan unosan savez; Fulvija je bila najbogatija ţena u Rimu. Nije baš da je imao nesrećno detinjstvo ni mladićko doba Antonije pre nije znao nikakvog reda. Jedini ko je bio u stanju da obuzda Juliju Antoniju i njene sinove bio je Cezar, koji nije zapravo bio glava porodice Julija nego samo njen najmoćniji član. U godinama koje su prolazile Cezar je jasno pokazao da su mu dragi, ali nikad nije bio lak čovek niti čovek koga su Antonije i njegov brat

80 razumeli. Onaj kobni nedostatak reda u spoju s neverovatnom sklonošću ka razvratu, na kraju je Cezara udaljio od odraslog Marka Antonija. Dvaput je Antonije dokazao da mu se ne moţe verovati; za Cezara je i jednom bilo previše. Cezar je oštro ošinuo bičem. Do dana današnjeg, razmišljao je Antonije naslonjen na ogradu i zagledan u igru sunčeve svetlosti na vlaţnim veslima što su se pomaljala iz mora, nije bio siguran je li zaista nameravao da učestvuje u zaveri za ubistvo Cezara. Gledajući sad na to, pre je mislio da nikad nije istinski verovao da takvi poput Gaja Trebonija i Decima Junija Bruta imaju smelosti ili toliko mrţnje da to zaista i učine. Brut i Kasije nisu bili toliko vaţni; oni su bili vođe po nazivu a ne izvršioci. Da, zavera je sasvim sigurno pripadala Treboniju i Decimu Brutu. Obojica su mrtvi. Dolabela je Trebonija mučio dok nije izdahnuo, dok je galski starešina Decimu Brutu skinuo glavu za vreću zlata koju je dao sam Antonije. To, razmišljao je Antonije, svakako dokazuje da sam nije uistinu kovao zaveru da se ubije Cezar! Odavno je zaključio da bi mu u Rimu bez Cezara ţivot bio mnogo lakši. A najveća tragedija je u tome što bi tako verovatno i bilo da se nije pojavio Gaj Oktavije, Cezarov naslednik. A taj osamnaestogodišnjak je poţurio da poloţi pravo na svoje nasledstvo neizvestan potez koji ga je nagnao da dvaput maršira na Rim pre no što je napunio dvadeset godina. Drugi marš mu je doneo izbor za starijeg konzula, posle čega je imao smelosti da prisili svoje suparnike, Antonija i Lepida, da se sastanu s njim. Taj sastanak je za ishod imao drugi trijumvirat savez trojice radi uspostave republike. Umesto jednog, trojica diktatora sa podjednakom vlašću (tako je bilo zamišljeno). Dok su bili na rečnom ostrvu u Italskoj Galiji, Antonije i Lepid su postepeno shvatili da je taj mladac, dvostruko mlađi, od njih podmukliji i nemilosrdniji. Ĉak ni u svojim najturobnijim trenucima Antonije nije mogao da podnese i sebi prizna da je Oktavijan dosad pokazao koliko je neobjašnjiva bila prednost koju mu je dao Cezar. Bolešljiv, premlad, isuviše lep, pravi mamin sin, Oktavijan je ipak uspeo da drţi glavu iznad vode koja je po svim pravilima trebalo da ga potopi. Moţda je tome delimično doprinelo to što ima Cezarovo ime što je koristio u najvećoj meri a delom i slepa odanost mladih ljudi poput Marka

81 Vipsanija Agripe ali nije se moglo osporiti da Oktavijan svoj uspešni opstanak duguje sebi i isključivo sebi. Antonije se nekad s braćom šalio kako je Cezar zagonetka, ali u poređenju s Oktavijanom, Cezar je bio jasan kao voda u Marcijevom akveduktu.

82 5 Kad je Antonije u maju stigao u Atinu, guverner Cenzorin je na krajnjem severu Makedonije bio vrlo zauzet sprečavanjem varvarskih upada, te stoga nije bio tu da dočeka svog nadređenog. Antonije nije bio dobrog raspoloţenja; ispostavilo se da njegov prijatelj Barbacije nije prijatelj. Onog časa kad je Barbacije čuo da se Antonije lepo provodi u Egiptu, napustio je svoj poloţaj s legijama u Efesu i otišao u Italiju. Tu je, kako je Antonije sada otkrio, dalje mutio vodu čije je čišćenje Antonije zapostavio. Ono što je Barbacije ispričao Polionu i Ventidiju jednog je navelo da se povuče u močvare Pada, a drugog da se neodlučno drţi tik izvan domašaja Oktavijana, Agripe i Salvidijena. Izvor ovih izuzetno neugodnih vesti iz Italije uglavnom je bio Lucije Munacije Plank, koga je Antonije zatekao u stanu glavnog legata u Atini. „Ĉitav poduhvat Lucija Antonija bio je propast“, rekao je Plank birajući reči. Nekako je morao da podnese tačan izveštaj a da sebe pritom ne pokaţe u lošem svetlu jer trenutno nije video mogućnost da se prebaci na Oktavijanovu stranu, što mu je bila jedina mogućnost. „Uoči Nove godine Peruţani su pokušali da probiju Agripine opsadne zidine neuspešno. Ni Polion ni Ventidije nisu hteli da krenu u borbu s Oktavijanovom vojskom iako je Oktavijan bio brojčano nadjačan. Polion je uporno tvrdio da... ah... nije siguran kako ţeliš da postupa, a Ventidije nije hteo da krene ni za kim izuzev za Polionom. Nakon što je Barbacije pričao o tvom... ah... razvratništvu njegove reči, ne moje! Polion je bio toliko zgađen da je odbio da sebe i svoje legije posveti izbavljenju tvog brata iz Peruzije. Grad je pao nedugo nakon što je počela nova godina.“ „A gde ste bili ti i tvoje legije, Lucije Munacije?“, upitao je Antonije, u čijim očima je blesnula opasna varnica. „Bliţe Peruziji nego i Polion i Ventidije! Pritajio sam se u Spoletiju kako bih obrazovao juţni krak obuhvatnog napada, do kojeg nikad nije došlo.“ Uzdahnuo je i slegnuo ramenima. „I Fulvija je bila u mom logoru, a s njom nije išlo lako.“ Voleo ju je, da, ali je sopstvenu koţu voleo više. Antonije, na kraju krajeva, Fulviju neće

83 pogubiti zbog izdaje. „Agripa je imao smelosti da ukrade moje dve najbolje legije, moţeš li da poveruješ? Poslao sam ih da pomognu Klaudiju Neronu u Kampaniji, a onda se pojavio Agripa i ljudima ponudio bolje uslove. Da, Agripa je s moje dve legije porazio Nerona! Neron je morao da pobegne na Siciliju Sekstu Pompeju. Neki u Rimu su navodno pričali o ubijanju ţena i porodica jer se Neronova ţena Livija Druzila s malim sinom pridruţila Neronu.“ U tom trenutku se Plank namrštio kao da nije siguran kako da nastavi. „Govori, Lucije Munacije, govori!“ „Ah... tvoja cenjena majka Julija pobegla je s Livijom Druzilom Sekstu Pompeju.“ „Da sam razmišljao o njoj a nisam jer se trudim da ne mislim na nju ona bi učinila upravo takvo nešto. O, u kakvom lepom svetu ţivimo!“ Antonije je stegnuo pesnice. „Ţene i majke ţive u vojničkim logorima i ponašaju se kao da znaju kako se ratuje fuj!“ Uz vidljiv napor se smirio. „Moj brat... pretpostavljam da je mrtav, ali još nisi uspeo da skupiš hrabrosti i kaţeš mi to, Lucije Munacije?" Najzad je mogao da saopšti nešto dobro! „Nije, nije, dragi moj Marko! Daleko od toga! Kad je Peruzija otvorila svoje kapije, nekakvog mesnog moćnika je ponelo preterano oduševljenje veličinom i sjajem njegove pogrebne lomače i čitav grad je spaljen do temelja. Nesreća veća od opsade. Oktavijan je pogubio dvadeset istaknutih građana, ali nije se svetio Lucijevim vojnicima. Oni su postali deo Agripinih legija. Lucije je zatraţio pomilovanje i dobio ga. Oktavijan mu je na upravu dao Onostranu Španiju, pa je Lucije smesta otišao tamo. Bio je, mislim, zadovoljan čovek.“ „A jesu li to diktatorsko naimenovanje odobrili Senat i narod Rima?“, upitao je Antonije, koji je osećao i olakšanje i gnev. Prokleti Lucije! Uvek pokušava da nadmaši svog starijeg brata Marka, ali mu to nikad ne polazi za rukom. „Jesu“, odgovorio je Plank. „Neki su se bunili..." „Povlašćeni odnos prema ćelavom forumskom demagogu?“ „Hm... da, izgovorene su takve reči. Mogu ti navesti njihova imena. Lucije, međutim, jeste bio konzul prošle godine i tvoj stric Hibrida jeste cenzor, pa su ljudi uglavnom smatrali da Lucije zasluţuje pomilovanje i naimenovanje. Verovatno će uspeti da povede lep mali rat protiv Luzitana i trijumfuje kad se vrati kući.“

84 Antonije je progunđao. „Onda se izvukao bolje nego što zasluţuje. Potpuna bezumnost od početka do kraja! Mada, spreman sam da se opkladim da je Lucije samo sledio naređenja. Ovo je bio Fulvijin rat. Gde je ona?“ Plank je razrogačio oči. „Ovde, u Atini. Ona i ja smo pobegli zajedno. Isprva nismo mislili da će nam Brundizij dozvoliti i dalje je, kao i uvek, zdušno za Oktavijana no saznajem da je Oktavijan javio da nam dopuste da odemo iz Italije pod uslovom da sa sobom ne vodimo nikakve vojnike.“ „Dakle, ustanovili smo da je Fulvija u Atini, ali gde tačno u Atini?“ „ Atički joj je na upotrebu dao svoj ovdašnji domus.“ „Velikodušno od njega! Naš Atički voli da je jednom nogom u jednom, a drugom u drugom taboru. Ali zašto misli da će me radovati da vidim Fulviju?“ Plank je sedeo ćutke, ne znajući kakav bi odgovor Antonije ţeleo da čuje. „I šta se još dogodilo?“ „Zar ne misliš da je ovo dovoljno?“ „Ne ukoliko to nije potpun izveštaj.“ „Oktavijan od Peruzije nije dobio novac za svoje delatnosti mada odnekud uspeva da svoje legije plaća dovoljno da ljudstvo bude na njegovoj strani.“ „Cezarova ratna blagajna mora da se prazni brzo.“ „Zaista misliš da ju je on uzeo?“ „Naravno da ju je on uzeo! Šta radi Sekst Pompej?“ „Zaprečava pomorske puteve i otima sve ţito iz Afrike. Njegov pomorski zapovednik Menodor napao je Sardiniju i odatle izbacio Lurija, što znači da Oktavijan nema odakle da nabavi ţito izuzev onog što moţe kupiti od Seksta po izuzetno uvećanim cenama i do dvadeset pet pa i trideset sestercija po modiju.“ Plank je tiho uzviknuo od zavisti. „Eto gde je sav novac u kovčezima Seksta Pompeja. Šta namerava da uradi s njim, da zauzme Rim i Italiju? Maštarije! Legije vole velike nagrade, ali se neće boriti za čoveka koji njihove bake izgladnjuje nasmrt. Rekao bih da zato“, nastavio je zamišljeno Plank, „mora da novači robove i oslobođenike imenuje u pomorske starešine. Ipak, jednog dana ćeš morati da mu otmeš taj novac, Antonije. Ako ti nećeš, moţda će Oktavijan, a tebi novac treba više.“ Antonije se podsmehnuo. „Da Oktavijan u pomorskoj bici

85 pobedi čoveka iskusnog kao što je Sekst Pompej? S Murkom i Ahenobarbom kao saveznicima? On za Oktavijana predstavlja neuspeh.“ Znajući da izgleda najlepše što moţe, Fulvija je ţeljno iščekivala svog muţa. Premda joj se nekoliko sedih vlasi nije videlo u onoj čupi smeđe kose prošarane svetlim pramenovima, naterala je sluškinju da joj svaku iščupa pre no što je očešlja na najnoviji način. Tamnocrvena haljina bila joj je pripijena uz grudi, odakle je ravno padala ne nagoveštavajući ni ispupčen trbuh ni proširen struk. Da, mislila je Fulvija udešavajući se, dobro nosim svoje godine. Još sam jedna od najlepših ţena Rima. Znala je, naravno, za Antonijevu veselu malu zimu u Aleksandriji; Barbacije je ogovarao nadugačko i naširoko. No to su muška posla i nje se ne tiču. Da se ljubaka s Rimljankom visokog roda, bilo bi drugačije. Fulvija bi istog časa pokazala kandţe. Kad je muškarac, međutim, odsutan mesecima, ponekad i godinama, nijedna razumna ţena ostavljena u Rimu ne bi mu uzela za zlo što se oslobađa svoje prljave tečnosti. A dragi Antonije je imao sklonost ka kraljicama, princezama, strankinjama visokog porekla. Neku od njih odvući u postelju za njega je značilo da se oseća kao kralj u onoj meri koliko bi to dopustio svaki rimski republikanac. Pošto je Kleopatru upoznala za vreme njenog boravka u Rimu pre Cezarovog ubistva, Fulvija je shvatala da Antonija privlače njen naziv kraljice i faraona i njena moć. Izgledom je bila daleko od poţudne, stasite ţene kakve je voleo. Takođe je bila i veoma bogata, a Fulvija je poznavala svog muţa; njemu će cilj biti njen novac. I kad se kućepazitelj pojavio da joj kaţe kako je Marko Antonije u atrijumu, Fulvija se stresla da namesti nabore haljine i odletela dugim, jednostavnim hodnikom od svojih odaja do mesta gde je čekao Antonije. „Antonije! O, meum mel, kako je divno videti te!“, uzviknula je s dovratka. Bio je zagledan u veličanstvenu sliku što je prikazivala Ahila namrgođenog pred svojim brodovima i okrenuo se kad joj je čuo glas. Fulvija nije tačno znala šta se potom dogodilo, toliko su mu

86 pokreti bili brzi. Osetila je ţestoki udarac po obrazu od kojeg se prostrla na pod. Zatim se nadvio nad nju, ščepao je za kosu i povukao na noge. Po licu su joj pljuštali udarci otvorenim dlanom, ni blaţi ni manje bolni no da ih je neko drugi zadao pesnicom; zubi su joj se klatili, nos slomio. „Glupa cunnus “, urlao je i dalje je udarajući. „Glupa, glupa cunnus! Šta misliš ko si, Gaj Cezar?“ Iz usta i nosa šikljala joj je krv, a ona koja je na svaki izazov ţivota bogatog događajima odgovarala ţestokom vatrom, bila je bespomoćna, skrhana. Neko je vrištao, a mora da je to bila ona jer su sluge, dotrčavši sa svih strana, bacile jedan pogled i razbeţale se. „Bezumnice! Droljo! Kako to misliš, ideš u rat protiv Oktavijana u moje ime? Traćiš novac koji sam ostavio u Rimu, Bononiji, Mutini? Kupuješ legije da ih gube onakvi poput Planka? Ţiviš u ratnom logoru? Šta ti misliš ko si da pretpostaviš kako će ljudi kakav je Polion slediti naređenja dobijena od tebe? Od ţene? Da kinjiš i obmanjuješ mog brata u moje ime? On je slaboumnik! Uvek je bio slaboumnik! Ako mi za to treba još neki dokaz, onda je to činjenica da se uhvatio u posao sa ţenom! Ni prezira nisi dostojna!1* Pljujući besno, grubo ju je gurnuo na pod; vrišteći i dalje, otpuzala je kao obogaljena zver, a suze su joj tekle brţe nego krv. „Antonije, Antonije! Mislila sam da ćeš biti zadovoljan! Manije je rekao da ćeš biti zadovoljan!“, vikala je nerazumljivo. „Nastavljala sam tvoju borbu u Italiji dok si ti radio na Istoku! Manije je rekao!“ Reči su joj bile nerazgovetne; razaznavši „Manije“, najednom ga je minuo bes. Njen grčki oslobođenik, zmija. U stvari, dok je nije video, nije znao koliko je ljut, koliko je bes rastao u njemu dok je putovao iz Efesa. Moţda ne bi bio toliko gnevan da je postupio kako je prvobitno nameravao i iz Antiohije stigao pravo u Atinu. U Efesu nije pričao samo Barbacije i nije se pričalo samo o njegovoj zimi s Kleopatrom. Neki su se sprdali kako u njegovoj porodici on nosi haljine, a Fulvija oklop. Drugi su se podsmevali da je barem jedan Antonije poveo rat, pa neka je to bila i ţena. Morao se pretvarati da ne čuje nijednu od takvih primedaba, ali je u njemu rastao gnev. Nije pomoglo ni kad je čitavu priču saznao od Planka, a ni ţalost koja ga je obuzimala dok nije saznao da je Lucije ţiv i zdrav. Njihov brat Gaj je ubijen u Makedoniji i samo je pogubljenje njegovog ubice ublaţilo bol. On, njihov najstariji brat, voleo ih je.

87 Ljubav prema Fulviji, pomislio je gledajući je prezrivo, nestala je zauvek. Glupa, glupa cunnusl Da navuče oklop i javno ga liši muškosti. „Hoću da iz ove kuće odeš do sutra“, rekao je dograbivši je za zglob desne ruke i povukao je u sedeći poloţaj ispod slike Ahila. „Neka Atički svoje milosrđe zadrţi za one koji ga zasluţuju. Pisaću mu danas da mu to saopštim, a ma koliko novca da ima, ne moţe sebi priuštiti da me uvredi. Ti si sramota i kao ţena i kao majka, Fulvija! S tobom ne ţelim više ništa. Smesta ću ti poslati obaveštenje o razvodu." ,,Ali“, rekla je jecajući, „pobegla sam bez novca i imanja, Marko! Treba mi novac za ţivot!" „Obrati se svojim bankarima. Ti si bogata ţena i sui iuris.“ Povikao je dozivajući sluge. „Dovedi je u red, a onda je izbaci napolje!" rekao je kućepazitelju, koji samo što se nije onesvestio od straha. Okrenuo se na peti i otišao. Fulvija je dugo sedela naslonjena na zid, jedva svesna uţasnutih devojaka koje su joj prale lice i pokušavale da zaustave krvarenje i suze. Nekad davno se smejala kad bi čula za ovu ili onu ţenu slomljenog srca uverena da se srce ne moţe slomiti. Sada je znala da moţe. Marko Antonije joj je slomio srce, koje se nikad neće oporaviti. Po Atini se pročulo kako se Antonije poneo prema svojoj ţeni, ali tek je nekolicina onih što su saznali imala saosećanja prema Fulviji, koja je učinila neoprostivo prisvojila prava koja isključivo pripadaju muškarcu. Priče o njenim podvizima na Forumu za vreme braka s Publijem Klodijem ponovo su prepričavane kao i njeni nemili postupci pred vratima Senata i moguće saučesništvo u Klodijevom skrnavljenju obreda posvećenog Bona Dei. Antonije nije mario šta Atina priča. On, Rimljanin, znao je da Rimljani u gradu zbog toga nemaju lošije mišljenje o njemu. Osim toga, bio je zauzet pisanjem pisama, teškim zadatkom. Prvo pismo, oštro i kratko, uputio je Titu Pomponiju Atičkom i obavestio ga da bi mu imperator Marko Antonije, trijumvir, bio zahvalan ukoliko ne zabada nos u poslove Marka Antonija i nema ništa s Fulvijom. U drugom pismu, namenjenom Fulviji, obavestio

88 ju je da je ovim razvedena zbog ponašanja nedoličnog ţeni i da joj zabranjuje da viđa dvojicu sinova koje je rodila s njim. Trećim pismom je Gneja Azinija Poliona pitao šta se, za ime sveta, dešava u Italiji i ljubazno zatraţio da legije drţi u pripravnosti za marš na jug ukoliko njemu, Marku Antoniju, ulaz u zemlju zabrani Oktavijanu odano stanovništvo Brundizija. Ĉetvrto pismo naslovio je na etnarhe Atine i zahvalio im za ljubaznost i odanost (podrazumevalo se) ispravnim Rimljanima; stoga je imperatoru Marku Antoniju, trijumviru, zadovoljstvo da Atini pokloni ostrvo Eginu i nekoliko susednih ostrvaca. To će, smatrao je, usrećiti Atinjane. Napisao bi moţda još koje pismo da nije stigao Tiberije Klaudije Neron, koji je došao u zvaničnu posetu čim je ţenu i malog sina smestio u obliţnje dobro konačište. ,,Fuj!“, uzviknuo je Neron, razgoropađen. „Sekst Pompej je varvarin! A šta drugo i očekivati od pripadnika skorojevićkog roda iz Picena? Ne moţeš ni da zamisliš kakvo mu je sedište pacovi, miševi, istrulelo đubre. Nisam se usudio da svoju porodicu izloţim toj prljavštini i bolesti mada ni to nije najgore što je Pompej imao da ponudi. Ni stvari iz kovčega nismo izvadili a neki od njegovih nagizdanih oslobođenika, toboţnjih pomorskih zapovednika, počeli su njuškati oko moje ţene morao sam jednom od tih prostaka odseći parče ruke! I moţeš li da poveruješ da je Pompej stao na stranu tog pseta? Rekao sam mu šta mislim, a onda sam Liviju Druzilu i sina ukrcao na prvi brod za Atinu.“ Antonije je ovo slušao prisećajući se šta je Cezar mislio o Neronu inepte je bila najljubaznija reč koju je Cezar mogao naći za njega. Po onome što Neron nije rekao, Antonije je zaključio da je Neron stigao u jazbinu Seksta Pompeja, šepurio se po njoj kao petlić, zanovetao i grdio, te na kraju postao toliko nepodnošljiv da ga je Seks izbacio. Teško bi bilo pronaći nepodnošljivijeg otmenjakovića od Nerona, a Pompeji su bili vrlo osetljivi na svoje picensko poreklo. „I šta nameravaš da uradiš sad, Nerone?“, upitao je. „Da ţivim od svog novca, koji nije bezgraničan', odgovorio je ukočeno Neron, tamnog, mrzovoljnog, sve oholijeg lica. „A tvoja ţena?“, upitao je prepredeno Antonije. „Livija Druzila je dobra ţena. Radi šta joj se kaţe, što je više nego što ti moţeš reći za svoju ţenu!“ Izjava uobičajena za Nerona; izgleda da nije imao urođeni osećaj

89 koji bi ga upozorio da postoji ponešto što je bolje ne pominjati. Trebalo je, pomislio je Antonije besno, da je zavedem! Kakav ţivot mora da vodi udata za ovog nesposobnjakovića! „Dovedi je danas na večeru, Nerone“, rekao je veselo. „Razmišljaj o tome kao o ušteđenom novcu nema potrebe da svog kuvara šalješ na trţnicu pre sutrašnjeg dana.“ „Hvala ti“, rekao je Neron ispravivši se do svoje pune visine. Levom rukom drţeći nabore toge, izašao je, a za njim se Antonije tiho nasmejao. Lica koje je jasno odraţavalo uţas, ušao je Plank. „Edepol, Antonije! Šta Neron radi ovde?“ „Osim što vređa svakog na koga naiđe? Pretpostavljam da njegovo ponašanje nije naišlo na dobrodošlicu u sedištu Seksta Pompeja i da mu je rečeno da ode. Dođi danas na večeru i podeli uţivanje u njegovom društvu. Dovešće svoju ţenu, koja mora da je uţasno dosadna kad ga trpi. I ko je uopšte ona?“ „Njegova rođaka prilično bliska, zapravo. Otac joj je bio izvesni Klaudije Neron, koga je usvojio čuveni plebejski tribun Livije Druz, pa se ona zato i zove Livija Druzila. Neron je sin Druzovog rođenog brata Tiberija Nerona. Naravno, ona je naslednica u porodici Livija Druza mnogo je novca. Nekad se Ciceron nadao da će se Neron oţeniti njegovom Tulijom, ali njoj je draţi bio Dolabela. Gori muţ po mnogo čemu, ali je makar bio veseo momak. Zar se ti nisi kretao u tim krugovima, Antonije, dok je Klodije bio ţiv?“ „Jesam. I u pravu si, Dolabela je bio dobro društvo. Ali nije ti lice takvo zbog Nerona, Lucije Munacije. Šta se događa?“ „Pošiljka iz Efesa. I ja sam dobio jednu, ali tvoja je od tvog rođaka Kaninija, pa zacelo govori više.“ Plank je, vedrih očiju, seo na klijentsku stolicu naspram Antonija, koji je sedeo za stolom. Antonije je polomio pečat, razvio rođakov svitak i mrmljao čitajući ga, što je trajalo dugo i bilo propraćeno mrgođenjem i psovkama. „Voleo bih“, poţalio se, „da je više ljudi prihvatilo Cezarov savet da stavlja tačku iznad početka nove reči. Ja to sada radim, a tako čine i Polion, Ventidije i iako mrzim što to kaţem Oktavijan. Ta tačka od neprekidne škrabotine stvara nešto što se moţe pročitati na prvi pogled.“ Ponovo je nastavio da mrmlja i čita, pa konačno uzdahnuo i spustio svitak. „Kako mogu u isto vreme da budem na dva mesta?“, upitao je

90 Planka. „Po pravu bi trebalo da budem u provinciji Aziji i pripremam je za odbranu od Labijenovog napada, a umesto toga sam prisiljen da sedim bliţe Italiji i da mi legije budu nadohvat ruke. Pakor je pregazio Siriju i svi oni mali kraljevići su se zdruţili s Parćanima, čak i Amblih. Kaninije kaţe da su Saksine legije prebegle Pakoru Saksa je bio primoran da pobegne u Apameju, a odatle brodom ka Kilikiji. Otad od njega nema ni glasa, ali se priča da mu je brat ubijen u Siriji. Labijen u međuvremenu pustoši Ravničarsku Kilikiju i istočnu Kapadokiju.“ „A istočno od Efesa, naravno, nema nijedne legije.“ „A neće ih, bojim se, biti ni u Efesu. Provincija Azija će se morati braniti sama dok ne rešim stanje u Italiji. Već sam javio Kaniniju da legije dovede u Makedoniju", kazao je Antonije smrknuto. „Je li ti to jedina mogućnost?" „Svakako. Zacrtao sam da se do kraja godine pozabavim Rimom, Italijom i Oktavijanom, pa će legije do kraja godine logorovati oko Apolonije. Ako se sazna da su na Jadranu, to će Oktavijanu jasno reći da nameravam da ga zgazim kao bubu.“ „Marko“, zavapio je Plank, „svima je dosta građanskih ratova, a to što ti pričaš jeste građanski rat! Legije se neće boriti!“ „Moje legije će se boriti za mene“, odvratio je Antonije. Livija Druzila je u guvernerovu palatu ušla uobičajeno staloţena, s kapcima nisko spuštenim preko očiju koje su joj, znala je, najbolja odlika. Sakrij ih! Kao i uvek, hodala je malo iza Nerona poput svake dobre ţene, a Livija Druzila se zavetovala da će biti dobra ţena. Ona sebe, zaklela se čuvši šta je Antonije uradio Fulviji, nikad neće dovesti u takav poloţaj! Da bi navukla oklop i vitlala mačem, ţena je morala biti jedna Hortenzija, koja je to učinila samo da bi pokazala vođama rimske drţave da nijedna ţena Rima, od najsiromašnije do najplemenitije, nikad neće pristati da plaća porez kad nema pravo glasa. Hortenzija je u tom boju izvojevala pobedu bez kapi krvi i na veliku sramotu trijumvira Antonija, Oktavijana i Lepida. Nije Livija Druzila nameravala da se ponaša kao miš; naprosto se pretvarala da je mala, krotka i pomalo plašljiva. U njoj je gorelo

91 veliko častoljublje, još u začetku jer nije imala predstavu kako će ga ostvariti, pretvoriti u nešto korisno. Svakako je bilo oblikovano po pravom rimskom kalupu, što je podrazumevalo da će se ponašati dolično ţeni, da se neće isticati niti nevešto spletkariti. Nije ţelela da bude ni još jedna Kornelija, majka braće Grah, koju su neke ţene oboţavale kao pravu rimsku boginju jer je propatila, izrodila decu, gledala kako umiru i nikad se nije ţalilu na svoju sudbinu. Ne, Livija Druzila je osećala da postoji i drugačiji put da se dosegnu visine. Nevolja je bila u tome što su joj tri godine braka pokazale van svake sumnje da taj put ne vodi preko Tiberija Klaudija Nerona. Kao ni većina devojaka visokog poloţaja, ni ona Nerona nije dobro poznavala pre braka iako joj je bio blizak rođak. U onih nekoliko prilika kad su se sreli, u njoj nije pobudio ništa izuzev prezira prema njegovoj gluposti i nagonskog gađenja prema njegovoj ličnosti. Sama tamnokosa i tamnooka, divila se muškarcima zlaćane kose i svetlih očiju. Sama oštroumna, divila se ljudima velike pameti. Neron nije imao ništa od svega toga. Bilo joj je petnaest godina kad ju je otac Druz udao za njenog prvog rođaka Nerona, a u kući u kojoj je odrasla nije bilo zidova s prikazima Prijapa niti svetiljki u obliku njegovog uda odakle bi devojka mogla naučiti nešto o telesnoj ljubavi. Stoga joj je brak s Neronom bio odvratan. I on je više voleo svetlokose, svetlooke ljubavnice; zadovoljstvo koje je nalazio u svojoj ţeni počivalo je na njenom plemenitom poreklu i bogatstvu. No kako da se oslobodi Tiberija Klaudija Nerona kad je rešena da bude dobra ţena? Ĉinilo se da je to nemoguće ukoliko mu neko ne ponudi bolji brak, a to je bilo malo verovatno. Onako pametna, shvatila je još na početku braka da ljudi ne vole Nerona, da ga podnose samo zato što ima patricijsko poreklo i shodno tome pravo na sve drţavne poloţaje koje Rim nudi svom plemstvu. O koliko joj je dosadan! Ĉula je mnoge priče o Katonu Utičkom, Cezarovom najvećem neprijatelju, i njegovoj neodmerenosti i brbljivosti, ali je on Liviji Druzili izgledao kao zanosni bog u poređenju s Neronom. Nije bila u stanju ni da voli sina koga je Neronu rodila deset meseci nakon venčanja; mali Tiberije je bio tamnokos, mršav, visok, ozbiljan i pomalo pritvoran čak i kao dvogodišnjak. Stekao je naviku da prigovara majci jer je tako činio i njegov otac, a za razliku

92 od ostale male dece, dosad je ţivot provodio u očevom društvu. Livija Druzila je pretpostavljala da je Neron više voleo da nju i malog Tiberija drţi uza se da se slučajno ne bi pojavio kakav lepotan privlačan poput Cezara koji bi oskrnavio čestitost njegove ţene. Koliko joj je to išlo na ţivce! Zar budala ne shvata da se ona tako nikad ne bi ponizila? Ţivot ograničen na kuću, kakav je vodila sve dok se Neron nije upustio u kampanijsku propast za stvar Lucija Antonija, nije joj dopuštao čak ni da nakratko ugleda ijednog od čuvenih ljudi o kojima je brujao čitav Rim; nikad nije videla Marka Antonija, Lepida, Servilija Vatiju, Gneja Domicija Kalvina, Oktavijana, pa čak ni Cezara, koji je stradao kad je njoj bilo petnaest godina. Stoga je današnji dan bio uzbudljiv iako se to nije moglo videti po njenom drţanju; večeraće s Markom Antonijem, najmoćnijim čovekom na svetu! Zadovoljstvo joj je umalo uskraćeno kad je Neron otkrio da je Antonije jedan od onih sramotnih neobuzdanika koji dopušta ţenama da leţe na sofama za muškarce. „Ukoliko moja ţena ne sedi na stolici, ja odlazim!“, rekao je Neron s njemu svojstvenom odmerenošću. Da Antonije već nije pomislio kako je malo jajoliko lice Neronove ţene očaravajuće, odgovor na te reči bila bi vika i izbacivanje; ovako, Antonije se nasmešio i zapovedio da se unese stolica za Liviju Druzilu. Kad su je doneli, naredio je da je postave tačno naspram njegovog mesta na sofi, a kako su večeri prisustvovala svega tri muškarca, Neron se tome nije mogao protiviti. Liviju od njega nije baš delio zid, ali je Neron to protumačio kao još jedan dokaz Antonijeve neljubazne prirode kad ga je Antonije smestio na kraj sofe, a u sredinu posadio uobraţenog nikogovića poput Planka. Odlaganje ogrtača otkrilo je da Livija Druzila na sebi ima ţućkastu haljinu s dugačkim rukavima i visokim okovratnikom, ali ništa nije moglo sakriti čari njenog tela i besprekornu put boje slonovače. Gusta i tamna kao noć, s onim tamnoplavim odsjajem, kosa joj je bila jednostavno očešljana unazad preko ušiju i skupljena na potiljku. A lice joj je bilo izuzetno! Male, raskošno crvene usne, krupne oči uokvirene dugim crnim trepavicama kao lepezama, rumeni obrazi, mali ali orlovski nos, sve spojeno u savršenstvo. Baš

93 kad je Antonije počeo negodovati što ne moţe da odredi koje su joj boje oči, pomerila je stolicu i tanani zrak sunca ih je obasjao. O divote! Bile su tamnoplave, ali čarobno ispresecane beličastoţućkastim prugama. Oči kakve nije video nikad dotad i tajanstvene. Livija Druzila, mogao bih te pojesti!, pomislio je i rešio da je natera da se zaljubi u njega. No to nije bilo moguće. Nije bila stidljiva, odgovarala je na sva njegova pitanja otvoreno ali odmereno, nije se plašila da izgovori poneku primedbicu kad je bilo umesno. Nije, međutim, započinjala razgovor ni o čemu po svojoj volji niti je rekla ili učinila išta čime bi se ogrešila o Nerona, koji ju je sumnjičavo posmatrao. Ništa od svega toga Antoniju ne bi bilo vaţno da je u njenim očima zablistala makar jedna iskra zanimanja, ali nije. Da je imao bolju moć zapaţanja, znao bi da je blagi izraz durenja što bi joj povremeno preleteo licem znak gađenja. Da, pretukao bi ţenu koja napravi veliku grešku, zaključila je, ali ne kako bi to učinio Neron, hladno i sasvim proračunato. Antonije bi to učinio u napadu gneva, mada kasnije, kad bi se smirio, ne bi zaţalio zbog toga jer je njen greh bio neoprostiv. Muškarcima se uglavnom dopadao, privlačio ih, a skoro sve ţene su ţudele za njim. U onih nekoliko dana provedenih u jazbini Seksta Pompeja u Agrigentu Livija Druzila se susrela s prostim ţenama i mnogo naučila o ljubavi, muškarcima i telesnom opštenju. Ĉinilo se da ţene više vole muškarce s velikim udovima jer ih je veliki ud lakše dovodio do vrhunca ma šta to bilo (još nije otkrila šta je to jer se plašila da pita iz straha da ne bude ismejana). No saznala je da je Marko Antonije poznat po svom ogromnom spolovilu. Moţda i jeste tako, ali sada u Antoniju nije našla ništa što bi izazvalo njenu naklonost ili divljenje. Naročito kada je shvatila da se iz sve snage trudi da izazove njen odgovor. To što mu je taj odgovor uskratila pruţilo joj je neverovatno zadovoljstvo, što ju je pak pomalo uputilo u način na koji ţena moţe steći moć. I to ne tajnom vezom s jednim Antonijem, čija je ţudnja prolazna, pa čak i nevaţna. „Šta misliš o velikom čoveku?“, upitao je Neron dok su išli kući tog kratkog, vrelog predvečerja. Livija Druzila je zatreptala; muţ je obično nije pitao za mišljenje o bilo kome ili bilo čemu. „Visokog roda, niskih pobuda“, odgovorila je. „Prostak i grubijan.“

94 „Baš tako“, odvratio je, zadovoljan. Prvi put otkako su zajedno usudila se da mu postavi političko pitanje. „Muţu, zašto si odan prostaku i grubijanu kakav je Marko Antonije? Zašto ne Cezaru Oktavijanu koji, po svemu što se priča, nije ni grubijan ni prostak?“ Načas je zastao sasvim nepomičan, a onda se okrenuo da je pogleda, pre iznenađen nego ozlojeđen. „Poreklo je vaţnije i od grubijanstva i od prostakluka. Antonije je boljeg roda. Rim pripada ljudima valjanog porekla. Njima i jedino njima treba dozvoliti da budu na visokim poloţajima, upravljaju provincijama, vode ratove.“ „Ali Oktavijan je Cezarov nećak! Zar Cezarovo poreklo nije bilo besprekorno?“ „O, Cezar je imao sve poreklo, pamet, lepotu. Najuzvišeniji od uzvišenih patricija. Ĉak je i njegovo plebejsko poreklo bilo najbolje moguće majka od Aurelija, baba od Marcija, prababa od Popilija. Oktavijan je varalica! Primesa julijevske krvi, a sve ostalo đubre. Ko su Oktaviji iz Velitre? Pravi nikogovići! Neki Oktaviji su prilično ugledni, ali ne i oni iz Velitre. Jedan Oktavijanov pradeda bio je uţar, drugi pekar. Deda mu je bio bankar. Bezvredno, bezvredno! Otac mu je imao sreće što je u drugi brak stupio s Cezarovom nećakom. No ni ona nije savršena otac joj je bio bogati nikogović koji je kupio Cezarovu sestru. U to vreme Juliji nisu imali novaca, morali su prodavati kćeri.“ „Zar nećak nema četvrt julijevske krvi?“, upitala je hrabro. „Pranećak, mali uobraţenko! Samo jednom osminom je Julije. Ostalo je grozota!“, zareţao je Neron gubeći ţivce. „Nije mi jasno šta je velikom Cezaru bilo da za svog naslednika odredi dečaka niskog roda, ali u jedno, Livija Druzila, moţeš biti sigurna ja se nikad neću vezati za takve kakav je Oktavijan!“ Vidi, vidi, pomislila je Livija Druzila ne govoreći više ništa. Zato se toliki rimski plemići gnušaju Oktavijana! Budući da sam i sama najboljeg roda, trebalo bi da ga se gnušam i ja, ali on u meni budi radoznalost. Dogurao je toliko daleko! Divim mu se zbog toga jer ja to razumem. Moţda u određenim vremenskim razmacima Rim mora stvoriti nove plemiće; moţda je to shvatio čak i veliki Cezar kad je sačinjavao svoju oporuku. Livijino tumačenje Neronovih razloga zbog kojih se drţao Marka

95 Antonija bilo je isuviše pojednostavljeno ali takvo je bilo i Neronovo razmišljanje. Njegov mali um bio je nerazvijen; ni godine koje su protekle nisu od njega mogle stvoriti ništa više od onoga što je bio kad je kao mladić sluţio pod Cezarom. Uistinu, bio je toliko tup da predstavu nije imao da se nije dopadao Cezaru. Nije to vredno pomena, što bi rekli Gali. Kad si najboljeg porekla, šta ti drugi plemić moţe prigovoriti? Marku Antoniju se činilo da mu je prvi mesec boravka u Atini pretrpan ţenama, od kojih nijedna nije bila vredna njegovog dragocenog vremena. No je li njegovo vreme istinski dragoceno kad ništa što radi nije urodilo plodom? Jedinu dobru vest doneo mu je iz Apolonije Kvint Delije, koji ga je obavestio da su njegove legije stigle na zapadnu obalu Makedonije i da su zadovoljne što bivakuju u blagim vremenskim uslovima. Odmah za Delijem stigao je Lucije Skribonije Libon, u pratnji ţene koja je sasvim izvesno umela da pokvari Antoniju raspoloţenje bila je to njegova majka. Uletela je u njegovu radnu sobu razbacujući ukosnice, semenke za pticu koju je njena sluškinja nosila u kavezu i niti dugih resa što joj je neka maloumna švalja našila na rubove haljine. Kosa joj je padala nasumice u pramenovima sada više sedim nego zlatnim, ali su joj oči bile upravo onakve kakve je pamtio njen sin večno pune suza. „Marko, Marko!“, zavapila je bacivši mu se na grudi. „O, najdraţi moj sine, mislila sam da te više nikad neću videti! O, kako mi je grozno bilo! Bedna sobica u vili koja danonoćno odjekuje od zvukova nečuvenih dela, ulice sluzave od ispljuvaka i sadrţaja noćnih posuda, krevet po kojem gamiţu bube, nigde da se valjano okupaš...“ Posle bezbrojnih umirujućih reči, Antonije je najzad uspeo da je smesti u stolicu i umiri onoliko koliko je moguće umiriti Juliju Antoniju. Tek kad su se suze svele na uobičajenu meru, dobio je priliku da vidi ko je ušao za Julijom Antonijom. Ah! Ulizica nad ulizicama, Lucije Skribonije Libon. Ne zalepljen za Seksta Pompeja nakalemljen na njega ne bi li kiselo korenje dalo sladak rod.

96 Nizak rastom i suvonjave građe, Libon je imao lice koje je potvrđivalo nepodesnost njegovog stasa i odavalo zversku prirodu: lakom, strašljiv, častohlepan, nesiguran, sebičan. Njegov trenutak je stigao kad se stariji sin Pompeja Velikog zaljubio u njegovu kćerku, razveo od Klaudije Pulhre da bi se oţenio njome i obavezao Pompeja Velikog da uzdigne Libona kako priliči tastu njegovog sina. A onda, kad je Gnej Pompej za svojim ocem otišao u smrt, mlađi sin Sekst oţenio se bratovljevom udovicom. Ishod toga je bio da je Libon zapovedao mornaričkim brodovljem i sada delao kao nezvanični izaslanik svoga gospodara Seksta. Skribonije su donele dobra svojoj porodici; Libonova sestra udala se dva puta za bogate uticajne ljude, od kojih je jedan bio patricij Kornelije, kome je rodila kćerku. Premda je Skribonija, sestra, sada imala tridesetak godina i smatrana je zloslutnom dvaput ostati udovica bilo je previše Libon se nije brinuo da joj neće naći trećeg muţa. Lepogledna, dokazano plodna, s dvesta talenata miraza da, Skribonija, sestra, udaće se opet. Antonija, međutim, nisu zanimale Libonove ţene; mučile su ga njegove vlastite. „Zašto si je, za ime sveta, doveo meni?“, upitao je. Libon je razrogačio svetle oči i raširio ruke. „Dragi moj Antonije, kuda bih je drugde mogao dovesti?“ „Mogao si je poslati u njen sopstveni domus u Rimu.“ „Odbila je to, toliko unezverena da sam bio prisiljen da Seksta Pompeja izguram iz sobe inače bi je ubio. Veruj mi, nije htela da ode u Rim i neprestano je vrištala kako će je Oktavijan pogubiti za izdaju.“ „Pogubiti Cezarovu rođaku?“, upitao je Antonije u neverici. „Zašto ne?“, odvratio je Libon, sav neduţan. „Proskribovao je Cezarovog rođaka Lucija, brata tvoje majke.“ „Oktavijan i ja smo zajedno proskribovali Lucija!“, prasnuo je Antonije, izgubivši strpljenje. „Međutim, nismo ga pogubili! Bio nam je potreban njegov novac, eto. Moja majka nema ni sestercija, ne preti joj nikakva opasnost.“ „Onda joj to i reci!“, zareţao je Libon; na kraju krajeva, upravo je on trpeo Juliju Antoniju na prilično dugoj plovidbi. Da je iko od njih dvojice pogledao ka njoj a nije video bi da se u suznim očima nazirala izvesna lukavost i da nakićene uši slušaju svaku izgovorenu reč. Ma koliko da je bila luckasta, Julija Antonija

97 je veoma vodila računa o svom blagostanju i bila uverena da će joj biti mnogo bolje s najstarijim sinom nego da bez ikakvih prihoda čami u Rimu. Uto su stigli kućepazitelj i nekoliko sluškinja na čijim licima se videla strepnja. Nedirnut ovim dokazom da sluţinčad strahuje da će nevolja zadesiti njih, Antonije im je zahvalno prepustio svoju majku, sve vreme je uveravajući da je neće poslati u Rim. Napokon se sve završilo i radnom sobom je zavladao mir; Antonije se zavalio u svoju stolicu s uzdahom olakšanja. „Vina! Treba mi vina!“, povikao je, najednom skočivši iz stolice. „Crno ili belo, Libone?“ „Dobro jako crno, hvala ti. Bez vode. U poslednje tri nundinae nagledao sam se vode za čitav ţivot." Antonije se osmehnuo. „Sasvim te razumem. Ĉuvati moju majku nije lako.“ Sipao je vino skoro do ruba velike kupe. „Evo, ovo će ti ublaţiti bol hijansko, staro deset godina.“ Tišina je vladala neko vreme dok su dvojica pijanaca zavlačili njuške u pehare uz odgovarajuće zvuke zadovoljstva. „I šta te dovodi u Atinu, Libone?“, upitao je Antonije prekinuvši ćutanje. „I nemoj mi reći da je to moja majka.“ „U pravu si. Tvoja majka je bila pogodnost." „Za mene nije“, progunđao je Antonije. „Voleo bih da znam kako to uspevaš”, rekao je vedro Libon. „Kad govoriš, glas ti je vedar i visok, ali za tili čas umeš da zareţiš ili rikneš iz punog grla.“ „Ili da vičem. Zaboravio si viku. I ne pitaj me kako. Ne znam. Naprosto je tako. Ako ţeliš da čuješ kako vičem, svakako nastavi da izbegavaš odgovor.“ „Hm... ne, to neće biti potrebno. Mada, ako bih još koji trenutak mogao da govorim o tvojoj majci, predlaţem da joj daš dovoljno novca i pustiš je da obiđe najbolje prodavnice u Atini. Učini to, i više je nećeš ni videti ni čuti.“ Libon je s osmehom pogledao u mehuriće na obodu čaše. „Kad bude saznala da je tvoj brat Lucije pomilovan i poslat u Onostranu Španiju s prokonzulskim imperijumom, s njom će ići lakše.“ „Zašto si ovde?“, upitao je ponovo Antonije. „Sekst Pompej je smatrao da je dobra zamisao da se vidim s tobom.“

98 „Zaista? S kojim ciljem?" „Stvaranje saveza protiv Oktavijana. Vas dvojica biste ujedinjeni zgazili Oktavijana.“ Mala puna usta su se napućila; Antonije je skrenuo pogled. „Savez protiv Oktavijana... Reci mi, molim te, Libone, zašto bih ja, jedan od trojice ljudi koje su Senat i narod Rima naimenovali da obnove republiku, trebalo da stvaram savez s čovekom koji nije ništa bolji od običnog gusara?“ Libon se trgnuo. „Sekst Pompej je guverner Sicilije prema svemu što nalaţu mos maiorum\ On trijumvirat ne smatra zakonitim ni valjanim i osuđuje proskripcioni ukaz kojim je pogrešno stavljen van zakona, a da ne pominjem da su mu oduzeti imetak i nasledstvo! Ono što čini na moru jednostavno radi zato da bi uverio Senat i narod Rima da je nepravedno osuđen. Ukini presudu po kojoj je hostis, ukini sve zabrane, i Sekst Pompej će prestati da bude... hm... gusar.“ „I misli da ću u Senatu predloţiti da se ukinu njegov poloţaj drţavnog neprijatelja i sve zabrane ukoliko mi pomogne da Rim oslobodim Oktavijana?“ „Upravo tako, da.“ „Pretpostavljam da predlaţe otvoreni rat, još sutra ako je moguće?“ „Hajde, hajde, Marko Antonije, čitav svet vidi da ćete se ti i Oktavijan na kraju sukobiti! Pošto od vas dvojice ne računam Lepida ti imaš imperium maius u devet desetina rimskog sveta i ti upravljaš rimskim legijama kao i rimskim prihodima, šta se drugo izuzev velikog rata moţe dogoditi kad se sukobite? Više od pedeset godina istoriju Rimske republike čine građanski ratovi, jedan za drugim zar zaista misliš da su Filipi bili kraj poslednjeg građanskog rata?“ Libon je govorio blago, spokojnog lica. „Sekstu Pompeju je dosadilo odmetništvo. Ţeli ono što mu pripada obnovu građanskih prava, dozvolu da nasledi imanje svog oca Magnusa, povraćaj imetka, konzulat i doţivotni prokonzulski imperijum na Siciliji.“ Libon je slegnuo ramenima. „Ima tu još toga, ali ovo će zasad biti dovoljno, rekao bih.“ „A zauzvrat za sve ovo?“ „Nadziraće i ćistiti mora kao tvoj saveznik. Ako dodaš i pomilovanje za Murka, imaćeš i njegovo brodovlje. Ahenobarb kaţe

99 da je nezavisan mada podjednako i veliki gusar. Sekst Pompej će takođe jamčiti da ćeš dobiti besplatno ţito za svoje legije.“ „Ucenjuje me.“ „Je li to da ili ne?“ „Ja se neću dogovarati s gusarima", odgovorio je Antonije uobičajenim vedrim glasom. „Međutim, moţeš reći svom gospodaru da, ukoliko se on i ja sretnemo na moru, očekujem da me pusti ma kud da idem. Ako tako uradi, videćemo.“ „Pre da nego ne.“ „Pre ništa nego išta zasad. Meni, Libone, nije potreban Sekst Pompej da bih zgazio Oktavijana. Ako Sekst misli da mi je potreban, greši.“ „Ako odlučiš da vojsku iz Makedonije u Italiju pošalješ preko Jadrana, nećeš se obradovati brodovlju koje će te sprečavati u tome.“ „Jadran je Ahenobarbov, a on me neće ometati. Nisam zadivljen.“ „Dakle, Sekst Pompej se ne moţe nazvati tvojim saveznikom? Nećeš se za njega zauzeti u Senatu?“ „Sasvim izvesno neću, Libone. Najviše na šta ću pristati jeste da ga neću progoniti. Ako ga budem progonio, on je taj koji će biti zgaţen. Reci mu da moţe zadrţati svoje besplatno ţito, ali da očekujem da mi ţito za legije prodaje po uobičajenoj veleprodajnoj ceni od pet sestercija po modiju i ni asa više.“ „Vodiš teške pregovore." „U prilici sam da to mogu. Sekst Pompej nije.“ Koliko se od ove tvrdoglavosti, pitao se Libon, moţe pripisati činjenici da mu je sada majka na vratu? Rekao sam Sekstu da to nije dobra zamisao, ali nije hteo da sluša. U sobu je ušao Kvint Delije, podruku s još jednim ulizicom Sentijem Saturninom. „Vidi ko je upravo stigao iz Agrigenta s Libonom!“, uzviknuo je oduševljeno Delije. „Antonije, imaš li još onog hijanskog crnog?“ „Tja!“, brecnuo se Antonije. „Gde je Plank?“ „Ovde, Antonije!“, odvratio je Plank idući da zagrli Libona i Sentija Saturnina. „Zar ovo nije lepo?“ Veoma lepo, pomislio je kiselo Antonije. Ĉetiri slatkiša.

100 Pokret njegove vojske ka Jadranskoj obali Makedonije počeo je tek kao veţba osmišljena da zastraši Oktavijana; odustajući sasvim od pomisli na rat s Parćanima dok mu se ne poboljša prihod, Antonije je isprva ţeleo da legije ostavi u Efesu, ali se predomislio nakon što je posetio Efes. Kaninije je bio isuviše slab da nadzire tolike starije legate ukoliko rođak Antonije nije u blizini. Osim toga, pomisao na zastrašivanje Oktavijana bila je isuviše privlačna da bi joj odoleo. No nekako su svi pretpostavljali da će rat koji su očekivali između dvojice trijumvira najzad biti ubrzan i Antonije se našao u nedoumici. Treba li da Oktavijana zgazi sad? Bio bi to jeftin pohod, a imao je mnoštvo brodova za prevoz vojnika da svoje legije prebaci preko malog mora na domaće tlo, gde bi Oktavijanove legije mogao uzeti da popuni sopstvene i osloboditi Poliona i Ventidija a samo od njih bi dobio još četrnaest legija! I još deset kad Oktavijan bude poraţen. I sve što je u Drţavnoj riznici da stavi u svoju ratnu blagajnu. No nije bio siguran... Kad se Libonov savet za Juliju Antoniju pokazao tačnim i više je nije video, Antonije se malo opustio. Atinska sofa mu je bila udobna, a vojska u Apoloniji zadovoljna vreme će mu reći šta da učini. Nije mu palo na pamet da odlaganjem odluke svetu oko sebe pokazuje da mu nedostaje odlučnosti.