Kolin Mekalou - Antonije i Kleopatra 1 (Biseri boje mesecine)

101 DRUGI DEO OKTAVIJAN NA ZAPADU Od 40. do 39. godine p. n. e.

102

103 6 Izgledao je toliko star i umoran, njegov voljeni Rim. S vrha Velije, gde je stajao, Oktavijan je mogao da vidi Forum i iza njega Kapitolin; ako se okrene na drugu stranu, preko Cerolijine bare mogao je da vidi uz Sveti put sve do Servijevih zidina. Oktavijan je Rim voleo vatrenom strašću stranom njegovoj prirodi jer je bio hladan i uzdrţan. Ali s boginjom Romom, verovao je, na zemlji se ništa nije moglo meriti. Kako je mrzeo kad čuje od nekog da je Atina od Rima sjajnija koliko i Sunce od Meseca, od drugog da je Pergam na svojim visovima daleko lepši, a trećeg da naspram Aleksandrije Rim izgleda kao galski oppidum. Je li Rim kriv što su mu hramovi oronuli, javne zgrade prljave, trgovi i vrtovi zapušteni? Ne, krivi su ljudi koji vladaju u njegovo ime jer više mare za svoj ugled nego za ugled Rima koji ih je stvorio. Zasluţivao je više, a ukoliko se on, Oktavijan, nešto pita, i dobiće više. Bilo je tu, naravno, i izuzetaka: Cezarova veličanstvena Bazilika Julija, majstorsko delo njegov forum, Bazilika Emilija, Sulin Tabularijum. No čak i na Kapitolinu, hramovima velikim poput Junone Monete bio je neophodan novi premaz boje. Od jaja i pliskavica Velikog cirka do svetilišta i vodoskoka raskršća, sirota boginja Roma bila je oronula, gospa u propadanju. Da samo imamo desetinu novca koji Rimljani traće na međusobne ratove, Rimu ne bi bilo premca po lepoti, razmišljao je Oktavijan. Kud odlazi sav taj novac? Bilo je to pitanje koje mu je često padalo na pamet i na koje je mogao dati tek pribliţan odgovor u kese vojnika da ga, več prema sopstvenom nahođenju, troše na tričarije ili štede, u kese proizvođača i trgovaca koji su izvlačili korist od ratovanja, u kese stranaca i u kese upravo tih ljudi koji vode ratove. No ako je ovo poslednje tačno, pitao se, zašto ja nisam stekao ništa? Pogledaj Marka Antonija, razmišljao je dalje. Ukrao je stotine miliona i više trošio na svoj raspusni ţivot nego da plati legije. A koliko je miliona dao svojim takozvanim prijateljima kako bi izgledao kao veliki čovek? O, ukrao sam i ja uzeo sam Cezarovu

104 ratnu kasu. Da nisam, danas bih bio mrtav. Ali za razliku od Antonija, nikad nijedan as nisam proćerdao. Kad trošim novac iz svoje sakrivene riznice, očekujem da će se trošiti u dobre svrhe, na primer na plaćanje moje vojske uhoda. Bez uhoda ne mogu da opstanem. Tragedija je to što se ne usuđujem da išta od toga potrošim na sam Rim. Novac uglavnom odlazi kako bi se legijama isplatile ogromne nagrade. Rupa bez dna koja moţda ima samo jednu stvarnu vrednost lično bogatstvo se tako raspoređuje ujednačenije nego u stara vremena, kad su se moćnici mogli prebrojati na prste obe ruke i vojnici nisu imali dovoljne prihode čak ni da pripadaju petoj klasi. To više nije tako. Forum je nestao u izmaglici suza što su mu navrle u oči. Cezare, o, Cezare! Šta sam sve mogao naučiti da si poţiveo? Antonije je taj koji im je omogućio da te ubiju učestvovao je u zaveri, znam to u duši. Uveren da je Cezarov naslednik i kako mu je Cezarovo ogromno bogatstvo bilo preko potrebno, podlegao je nagovorima Trebonija i Decima Bruta. Onaj drugi Brut i Kasije bili su nikogovići, tek puka lica zavere. Kao i mnogi pre njega, Antonije ţudi da bude prvi čovek Rima. Da ja nisam ovde, on bi bio. Ali ja sam ovde, a on se boji da ću preoteti i to zvanje kao i Cezarovo ime, Cezarov novac. U pravu je što se plaši. Bog Cezar Divus Julius na mojoj je strani. Ako Rim treba da napreduje, u ovoj bici moram odneti pobedu! A ipak, zavetovao sam se da nikad neću krenuti u rat protiv Antonija i odrţaću reč. Blagi zapadni vetar ranog leta mrsio mu je gustu zlaćanu kosu; ljudi su najpre zapaţali kosu, a tek potom primećivali čija je. Zurili su, obično mrgodno. Kao trijumvir koji je ostao u Rimu, on je bio taj koga su uglavnom krivili za teška vremena skup hleb, jednoličnu ishranu, visoke najamnine, prazne kese. Ali na svaki mrgodan pogled uzvraćao je Cezarovim osmehom, koji je bio toliko moćan da se mrgođenje uskoro pretvaralo u uzvratni osmeh. Iako je Antonije čak i u Rimu voleo da se šepuri u ratničkom oklopu, Oktavijan je uvek nosio purpurom obrubljenu togu; u njoj je izgledao sitno, vitko, ljupko. Dani kada je nosio čizme s debelim potplatama prošli su. Rim ga je sada znao kao nesumnjivog Cezarovog naslednika i mnogi su ga oslovljavali onako kako je i sam nazivao sebe Divi Filius, sin boga. To mu je, čak i suočenom s

105 neomiljenošću, i dalje bila najveća prednost. Muškarci su se moţda mrgodili i gunđali, ali majke i bake su gugutale i brbljale; Oktavijan je bio isuviše pametan političar da bi zanemario uticaj majki i baka. S Velije je prošao kroz drevne, lišajevima okrznute stubove Porte Mugonije i uspinjao se neprivlačnijom stranom Palatina. Njegova kuća je nekad pripadala čuvenom advokatu Kvintu Horaciju Hortalu, Ciceronovom suparniku u sudnicama. Antonije je za smrt svoga brata Gaja okrivio i proskribovao Hortalovog sina. To nije brinulo mladog Hortenzija, mrtvog u Makedoniji, tela bačenog na spomenik Gaju Antoniju. Kao i skoro svi u Rimu, i Oktavijan je dobro znao da je Gaj Antonije bio toliko nesposoban da je njegovo stradanje predstavljalo pravi blagoslov. Domus Hortensia je bila vrlo velika i raskošna kuća, premda ne onolika kolika je palata Pompeja Velikog na Karini. Nju je prigrabio Antonije; kad je saznao za to, Cezar je svog rođaka naterao da je plati. Posle Cezarove smrti plaćanje je prestalo. Oktavijan pak nije ţeleo toliko razmetljivu kuću kakva bi se nazvala palatom već neku dovoljno veliku da moţe posluţiti i za sluţbene prostorije i kao dom. Domus Hortensia mu je na proskripcionoj draţbi prodata za dva miliona sestercija, što je bio tek delić prave vrednosti. Tako se ćesto dešavalo na proskripcionim draţbama kad su jednovremeno prodavana mnoga prvoklasna imanja. Na otmenom delu Palatina sve zbijene kuće nadmetale su se za pogled na Forum, ali Hortenzije nije mario za pogled. Njemu je bio vaţan prostor. Kao poznati ljubitelj riba, imao je velike ribnjake namenjene zlatnom i srebrnom šaranu, te imanje i vrtove kakvi su pre bili uobičajeni u vilama izvan Servijevih zidina, poput palate koju je Cezar pod Janikulom sagradio za Kleopatru. To imanje i ti vrtovi bili su nadaleko čuveni. Domus Hortensia stajala je na pedeset stopa visokoj litici i gledala na Veliki cirkus, gde se o danima kad su se odrţavale smotre ili trke dvokolica sto pedeset hiljada rimskih građana zbijalo na sedištima kako bi se divilo i klicalo. I ne pogledavši na Cirkus, Oktavijan je u kuću ušao kroz vrt i pored ribnjaka i obreo se u prostranoj primaćoj odaji koju Hortenzije nikad nije upotrebio, toliko je bio bolestan kad je sagrađena.

106 Oktavijanu se dopadao raspored prostorija jer su kuhinje i sobe za sluge bile s jedne strane u zasebnom delu, gde su se nalazili nuţnici i kupatila za robove. Kupatila i nuţnici za vlasnika, njegovu porodicu i goste bili su u glavnoj zgradi i napravljeni od skupocenog mermera. Kao i mnogi takvi na Palatinu, nalazili su se iznad podzemnog potoka koji se ulivao u ogromne slivnike Velike kloake. Za Oktavijana je to bio glavni razlog što je kupio ovu domus\ bio je veoma zatvorena osoba, pogotovo kad je trebalo da isprazni creva ili bešiku. Niko ne sme da vidi, niko ne sme da čuje! Isto se odnosilo i na njegovo kupanje, što je upraţnjavao najmanje jednom dnevno. Stoga su vojni pohodi bili muka koju mu je jedino olakšavao Agripa on se dovijao ne bi li mu omogućio samoću kad god je bilo moguće. Oktavijan nije znao zašto mu je to bilo baš toliko vaţno jer je bio lepo građen; izuzev što su muškarci bez valjano udešene odeće ranjivi. Njegov sluga Poligon dočekao ga je pokazujući zabrinutost; Oktavijan nije podnosio ni najmanju mrlju na tunici ili togi, što je Poligonu zagorčavalo ţivot jer ih je neprestano izbeljivao kredom i čistio sirćetom. „Da, moţeš da uzmeš togu“, rekao je odsutno, zbacio je i izašao u unutrašnji peristil s najlepšim vodoskokom u Rimu, sa statuom Amfitriona u školjci koju vuku konji s ribljim repovima. Bila je oslikana do te mere savršeno, toliko ţivotno, da je vretenasta kosa vodenog boga blistala zelenkastim sjajem, a koţa mu delovala kao mreţa sićušnih srebrnkastih krljušti. Statua se nalazila usred okrugle vododrţe, građene od bledozelenog mermera za koji je Hortenzije novom kamenolomu u Karari platio čitavih deset talenata. Kroz bronzana vrata, ukrašena plitko izrezbarenim prizorima Lapita i kentaura, Oktavijan je zašao u hodnik koji je na jednu stranu vodio u njegovu radnu sobu, a na drugu u trpezariju. Odatle je ušao u ogroman atrijum gde je impluvium ispod krovnog otvora zvanog compluvium bleskao odraţavajući sunčeve zrake kao ogledalo. I najzad je, prošavši kroz još jedna bronzana vrata, izašao na lođu, veliku otvorenu terasu. Hortenziju se dopadala zamisao o senici kao zaklonu od jakog sunca i podigao je niz podupirača nad jednim delom lođe, a zatim zasadio vinovu lozu koja ih je

107 prekrivala. Loza je s godinama ovenčala taj okvir pretvorivši ga u šareno viseće utočište koje je u ovo doba godine imalo grozdove bledozelenih zrna. U velikim stolicama oko niskog stola sedela su četiri muškarca; peta stolica bila je prazna. Na stolu su se nalazili dva vrča i kupe, sve obična arvernska grnčarija nikakvi zlatni pehari ni aleksandrijske staklene kupe za Oktavijana! Krčag za vodu bio je veći od onog za vino u kojem se nalazilo veoma lagano, penušavo belo vino iz Alba Fucentije. Nijedan poznavalac vina na ovo ne bi frknuo s prezirom Oktavijan je voleo da sve što ponudi bude najbolje. Ono što nije voleo bili su neumerenost i sve što je uvezeno. Proizvodi Italije, voleo je da kaţe svima koji su bili spremni da slušaju, bili su vrhunski, pa zašto izigravati skorojevića razmećući se vinom sa Hija, ćilimima iz Mileta, vunom obojenom u Hijerapolju, tapiserijama iz Kordube? Koraka nečujnog kao u mačke, Oktavijan ničim nije odao svoj dolazak i na trenutak je stajao u dovratku i posmatrao ih, to svoje „veće staraca“ kako ih je Mecena nazivao, sprdajući se s činjenicom da je Kvint Salvidijen kao tridesetjednogodišnjak najstariji među njima. Ovoj četvorici i jedino njima Oktavijan je iznosio svoje misli, mada ne sve. Ta povlastica pripadala je Agripi, njegovom vršnjaku i duhovnom bratu. Marko Vipsanije Agripa, dvadesetdvogodišnjak, bio je slika i prilika onoga kako jedan rimski plemić treba da izgleda. Bio je visok koliko i Cezar, snaţnih mišića ali vitak, i imao je neobično ali lepo lice, gustih obrva ispod isturenog čela, snaţne brade čvrsto postavljene ispod strogih usta. Otkriti da su mu duboko usađene oči boje lešnika bilo je teško zahvaljujući čekinjama koje su ih zaklanjale. No Agripino poreklo bilo je toliko nisko da se jedan Tiberije Klaudije Neron podsmehnuo ko je ikad čuo za porodicu koja nosi ime Vipsanije? Samnit, ako ne Apuljanin ili Kalabrijac. U svakom slučaju, italski ološ. Jedino je Oktavijan u celosti cenio dubinu i širinu njegovih sposobnosti što su se kretale od zapovedanja vojskom, preko izgradnje mostova i akvedukta, do osmišljavanja sprava i oruđa koji su olakšavali posao. Ove godine

108 bio je rimski gradski pretor, odgovoran za sve građanske parnice i dodeljivanje krivičnih predmeta raznim sudovima. Teţak posao, ali ne i dovoljno teţak da zadovolji Agripu, koji je preuzeo i neke duţnosti edila. Ti dostojnici trebalo je da vode računa o rimskim građevinama i sluţbama; grdeći ih kao bednu skupinu lenjivaca, preuzeo je nadzor nad vodosnabdevanjem i odlivnim kanalima, na veliko negodovanje preduzeća koja su za taj posao sklopila ugovor s gradom. Ozbiljno je razgovarao o radovima koji bi za cilj imali da se spreči zapušavanje slivnika kad se Tibar izliva, ali se plašio da se to ne moţe ostvariti ove godine pošto je to iziskivalo da se utvrdi tačan raspored kanala i odliva što su se pruţali miljama i miljama. Uspeo je, međutim, da uradi ponešto na Akva Marciji, najboljem od postojećih rimskih akvedukta, i gradio novi, Akva Julija. Rimsko vodosnabdevanje bilo je najbolje na svetu, ali gradsko stanovništvo se uvećavalo, a vreme je isticalo. Bio je Oktavijanov čovek do srţi, ali ne slepo odan već razborito; znao je Oktavijanove slabosti kao i njegove vrline i ţrtvovao se za njega kako se Oktavijan nikad nije ţrtvovao za samog sebe. Nije moglo biti govora o častohleplju. Za razliku od mnogih novih ljudi, Agripa je istinski, do srţi svog bića razumeo da je Oktavijan, sa svojim poreklom, taj koji mora sačuvati vlast. Njegova je bila uloga vernog Ahata i on će Oktavijanu uvek biti oslonac. Ko bi ga uzdigao daleko iznad njegovog pravog društvenog poloţaja, ima li bolje sudbine do da bude drugi čovek Rima? Za Agripu je to bilo više nego što je zasluţivao ijedan novi čovek. Gaj Cilnije Mecena, tridesetogodišnjak, bio je Etrurac najstarijeg porekla; njegova porodica gospodarila je Aretijom, prometnom rečnom lukom na krivini Arna, gde su se Anijev, Kasijev i Klodijev drum spajali vodeći ka Rimu iz Italske Galije. Iz sebi najbolje znanih razloga, izostavljao je nomen Cilnije i predstavljao se jednostavno kao Gaj Mecena. Njegova ljubav prema lepom odraţavala se u pomalo debeljuškastom telu premda je, kad je trebalo, bio u stanju da izdrţi iscrpljujuća putovanja u Oktavijanovo ime. Lice mu je podsećalo na malenu ţabu jer bi mu se bledoplave oči povremeno izbuljile pojava koju su Grci nazivali egzoftalmija. Ĉuven po oštroumnosti i vestom prepričavanju zgoda, bio je širokog i dubokog uma kao i Agripa ali na drugačiji način: Mecena

109 je voleo knjiţevnost, umetnost, filozofiju, besedništvo, i nije sakupljao drevne čupove već nove pesnike. Kako je Agripa šaljivo primetio, nije bio u stanju da vodi svađu u bludilištu, ali je znao kako da je prekine. Još se nije našao od Mecene uglađeniji i uverljiviji govornik niti čovek umešniji u spletkarenju i smišljanju zavera u senkama iza kurulske stolice. Kao i Agripa, i on se pomirio s Oktavijanovim usponom iako njegove pobude nisu bile onako čiste kao Agripine. Mecena je bio igrač iz senke, uglađen pregovarač, trgovac ljudskim sudbinama. Umeo je da opazi koristan nedostatak u tren oka i bezbolno ubaci slatke reći u slabu tačku proizvodeći ranu goru od one zadate bodeţom. Opasan je bio Mecena. Kvint Salvidijen, tridesetjednogodišnjak, bio je čovek iz Picena, onog gnezda demagoga i političkih neprilika koje je iznedrilo takve veličine poput Pompeja Velikog i Tita Labijena. Ali on svoje lovorike nije osvojio na Forumu; zaradio ih je na bojnom polju, gde se istakao. Lepog lica i tela, imao je čupu jarkocrvene kose, po kojoj je dobio kognomen Ruf, i prepredene, dalekovide plave oči. U sebi je negovao velike teţnje i svoju karijeru je vezao za rep Oktavijanove zvezde repatice kao najbrţeg puta ka vrhu. S vremena na vreme u njemu bi se uskomešalo picensko zlo, što je podrazumevalo razmišljanje o promeni strane ako bi se takvo nešto činilo razboritim. Salvidijen nije imao ni najmanju nameru da završi na strani gubitnika i ponekad se pitao ima li Oktavijan zaista ono što je neophodno da pobedi u predstojećoj borbi. Zahvalnosti je imao malo, odanosti nimalo, ali je to prikrivao toliko uspešno da Oktavijan nije ni sanjao da ih u njemu nema. Bio je oprezan, ali je bilo prilika kad se pitao je li Agripa sumnjičav, pa je pomno pazio šta govori i kako postupa u Agripinom prisustvu. A što se tiče Mecene ko zna šta naslućuje debeli plemić? Tit Stacilije Taur, dvadesetsedmogodišnjak, po poloţaju je bio najniţi među njima i stoga je najmanje i znao o Oktavijanovim zamislima i namerama. Još jedan vojni čovek, tako je i izgledao, visok, snaţne građe i prilično izubijanog lica naduveno levo uvo, s oţiljcima na levoj obrvi i obrazu, razbijenog nosa. A ipak je, i pored toga, bio lep muškarac kose boje ţita, sivih očiju i blagog osmeha u

110 suprotnosti s njegovim ugledom strogog starešine kad je zapovedao legijama. Uţasavao se istopolne ljubavi i nije ţeleo nikog takvih sklonosti pod svojim zapovedništvom ma kako dobrog porekla da je taj. Kao vojnik je bio slabiji od Agripe i Salvidijena, ali ne mnogo; nedostajao mu je njihov smisao za delanje bez prethodne pripreme. U njegovu odanost nije bilo sumnje, uglavnom zato što ga je Oktavijan opčinjavao; neporeciva nadarenost i pamet Agripe, Salvidijena i Mecene nisu bile ništa u poređenju s izvanrednim umom Cezarovog naslednika. „Pozdravljam vas“, rekao je Oktavijan prilazeći praznoj stolici. Agripa se osmehnuo. „Gde si bio? Zaljubljeno gledao gospu Romu? Forum ili Aventin?“ ,,Forum.“ Oktavijan je sipao vodu i ispio je ţedno, pa uzdahnuo. „Smišljao sam šta da se uradi kad budem imao novca da se uredi gospa Roma." „Smišljanje je sve što se moţe", kazao je suvo Mecena. „Tačno. Ipak, Gaju, ništa nije uzalud. Namere koje osmislim sada ne moraju osmišljavati kasnije. Jesmo li čuli šta sprema konzul Polion? Ventidije?" „Skriva se po istočnoj Italskoj Galiji“, odvratio je Mecena. „Priča se da će oni uskoro marširati niz Jadransku obalu da pomognu Antoniju da iskrca svoje legije koje su okupljene oko Apolonije. Uz Polionovih sedam, Ventidijevih sedam i deset koje Antonije ima uza se, u strašnoj smo neprilici." „Neću ići u rat protiv Antonija!*1, uzviknuo je Oktavijan. „Nećeš morati“, kazao je Agripa uz osmeh. „Njihovi ljudi se neće boriti protiv naših, u to se mogu zakleti ţivotom.“ „Slaţem se“, rekao je Salvidijen. „Ljudima je dosta ratova koje ne razumeju. Koja je za njih razlika između Cezarovog nećaka i Cezarovog rođaka? Nekad su pripadali samom Cezaru, to je sve što pamte. Zahvaljujući Cezarovom običaju da vojnike premešta kako bi popunio jednu ili razredio drugu legiju, poistovećuju se s Cezarom, a ne s jedinicom.“ „Pobunili su se“, rekao je strogo Mecena. „Samo se za Devetu moţe reći da se pobunila kad je bila pod neposrednim Cezarovim zapovedništvom zahvaljujući desetini potkupljivih centuriona koji su primali novac od prisnih prijatelja

111 Pompeja Magnusa. Za ostalo treba kriviti Antonija. On ih je nagovorio na to, niko drugi! Starao se da im centurioni budu pijanci i potkupljivao je njihove izaslanike. On ih je nagovorio\“, kazao je prezrivo Agripa. „Antonije je izazivač nevolja a ne uman političar. Nema u sebi nimalo finog umeća. Zašto bi inače i pomišljao da svoje ljude iskrca u Italiji? To nema nikakvog smisla! Jesi li mu ti objavio rat? Je li Lepid? On to radi zato što se boji tebe.“ „Antonije nije ništa veći izazivač nevolja negoli Sekst Pompej Magnus Pije, da ga nazovem punim imenom“, rekao je Mecena i nasmejao se. „Ĉujem da je Sekst poslao svog tasta Libona u Atinu da zamoli Antonija da mu se pridruţi kako bi te porazio.“ „Otkud to znaš?“, upitao je Oktavijan uspravivši se. „Kao i Odisej, i ja svuda imam uhode.“ „Imam i ja, ali ovo je za mene novost. Kako je Antonije odgovorio?“ „Otprilike odrečno. Nema zvaničnog saveza, ali neće sprečavati Sekstova dejstva pod uslovom da su usmerena na tebe.“ „Kako obzirno od njega.“ Izuzetno lepo lice se namrštilo, u očima se primećivao napor. „Dobro je onda što sam sam na sebe preuzeo da dam Lepidu šest legija i pošaljem ga da upravlja Afrikom. Je li Antonije već čuo za to? Moje uhode kaţu da nije.“ „I moje“, odgovorio je Mecena. „Antoniju neće biti drago, Cezare, to je izvesno. Pošto je Fangon ubijen, Antonije je mislio da ima Afriku u sinusu svoje toge. Hoću da kaţem, ko računa na Lepida? Ali sad kad je i novi guverner mrtav, Lepid će stupiti na pozornicu. Sa četiri afričke legije i onih šest koje je poveo sa sobom, Lepid je postao jak učesnik u igri.“ „Svestan sam toga!“, prasnuo je Oktavijan, razljućen. „Međutim, Lepid se Antonija gnuša daleko više nego mene. On će ove jeseni poslati ţito u Italiju." „Budući da je Sardinija otpala, biće nam potrebno“, kazao je Taur. Oktavijan je pogledao Agripu. „Pošto nemamo brodove, moraćemo početi da ih gradimo. Agripa, hoću da ukloniš znamenja svog poloţaja i kreneš na put po čitavom poluostrvu, od Tergeste do Ligurije. Naručićeš dobre jake ratne lađe. Da porazimo Seksta, potrebno nam je brodovlje.“

112 „Kako ćemo ih platiti, Cezare?“, upitao je Agripa. „Poslednjim daskama." Zagonetni odgovor preostaloj trojici nije značio ništa, ali je bio sasvim jasan Agripi, koji je klimnuo glavom. „Daske“ su bile tajna reč koju su Oktavijan i Agripa upotrebljavali kad su govorili o Cezarovoj ratnoj blagajni. „Libon se Sekstu vratio praznih ruku, a Sekst se... hm... uvredio. Nedovoljna uvreda da bi dosađivao Antoniju, ali ipak uvreda“, kazao je Mecena. „Libonu se Antonije nije dopadao ništa više u Atini nego na drugim mestima, pa je Libon stoga sada neprijatelj koji protiv Antonija sipa otrov u Sekstove uši.“ „Šta je naročito uvredilo Libona?“, upitao je radoznalo Oktavijan. „Kako je Fulvija otišla, mislim da se nadao da će svojoj sestri osigurati trećeg muţa. Ima li pametnijeg načina od braka da se učvrsti savez? Siroti Libon! Moje uhode kaţu da je mamac bacao na raznovrsne načine. Ali do tog razgovora nije ni došlo, pa je Libon otplovio u Agrigent kao razočaran čovek.“ „Hmmm.“ Zlaćane obrve su se nabrale, a guste svetle trepavice spustile na Oktavijanove izuzetne oči. Najednom je pljesnuo dlanovima o kolena i pogledao odlučno. „Mecena, spremaj se na put. Ideš u Agrigent da posetiš Seksta i Libona.“ „S kojim ciljem?“, upitao je Mecena, kome se zadatak nije dopao. „Cilj ti je da sklopiš primirje sa Sekstom koje omogućava da Italija ovog proleća ima ţita i to po razumnoj ceni. Učinićeš sve što je neophodno da postigneš to, jasno?« „Ĉak i ako to podrazumeva brak?“ „Ĉak i to.“ „Ona ima preko trideset godina, Cezare. Ima i kćerku Korneliju, bezmalo stasalu za udaju.“ „Ne zanima me koliko godina ima Libonova sestra! Sve su ţene iste kad im vreću staviš na glavu, pa zar je vaţno koliko im je godina? Makar na sebi neće imati ljagu da je bludnica kao Fulvija.“ Niko nije spomenuo činjenicu da je, posle dve godine, Fulvijina kćerka majci vraćena virgo intacta. Oktavijan se oţenio devojkom da bi umirio Antonija, ali nikad nije spavao s njom. To se, međutim, nije moglo dogoditi s Libonovom sestrom. Oktavijan će s njom

113 morati da spava, a poţeljno bi bilo da ishod bude trudnoća. Što se tiče svega telesnog, bio je isti onakav čistunac kao Katon, pa bi bilo dobro da Skribonija ne bude ni ruţna ni razvratna. Svi su gledali u pod popločan kockicama mozaika i pretvarali se da su gluvi, nemi, slepi. „Šta ako Antonije pokuša da se iskrca u Brundiziju?“, upitao je Salvidijen ne bi li promenio predmet razgovora. „Brundizij je bezmalo sasvim utvrđen, nijedna njegova lađa za prevoz vojnika neće uspeti da prođe mimo lanca u luci“, rekao je Agripa. „Lično sam nadgledao utvrđenje Brundizija, znaš i sam, Salvidijene.“ „Ima i drugih mesta na koja bi se mogao iskrcati.“ „I nesumnjivo hoće, ali sa svim onim vojnicima?" Oktavijan je izgledao spokojno. „Međutim, Mecena, hoću da se hitno vratiš iz Agrigenta.“ „Vetar je nepovoljan iz ovog pravca“, rekao je Mecena utučeno. Kome treba da provede i deo leta u nuţniku kakav je sicilijanska oblast Seksta Pompeja? „Onda ćeš se kući vratiti brzo. A u odlasku veslaj\ Uzmi cizij do Puteola i iznajmi najbrţi brod i najbolje veslače koje nađeš. Platim im dvostruko više od onog što obično dobijaju. Smesta, Mecena, smesta!“ I tako se skupina razišla; ostao je jedino Agripa. „Koliko, prema tvojoj poslednjoj računici, imamo legija da se suprotstavimo Antoniju?" „Deset, Cezare. Mada ne bi bilo vaţno ni da imamo svega tričetiri. Nijedna strana se neće boriti. Stalno to govorim, ali kao da su gluvi svi izuzev tebe i Salvidijena.« „Ĉuo sam te jer u toj činjenici leţi naš spas. Ne ţelim da verujem da sam poraţen“, rekao je Oktavijan. Uzdahnuo je i ţalosno se osmehnuo. „O, Agripa, nadam se da je ova ţena iz Libonove porodice podnošljiva! Nisam imao mnogo sreće sa ţenama.“ „Bile su po tuđem izboru, ništa više do politička sredstva. Jednog dana ćeš, Cezare, izabrati ţenu za sebe, a ona neće biti ni jedna Servilija Vatija niti jedna Klodija. Niti, pretpostavljam, neka Skribonija Libona ukoliko uspe dogovor sa Sekstom.“ Agripa se nakašljao kao da je u nelagodi. „Mecena je znao, ali je ostavio meni

114 da ti prenesem vesti iz Atine.“ „Vesti? Kakve vesti?“ „Fulvija je presekla ţile.“ Oktavijan dugo nije rekao ništa, samo je posmatrao Veliki cirkus, toliko usredsređeno da je Agripa zamišljao da je otišao na neko mesto van ovog sveta. Mnoštvo protivrečnosti, to je bio Cezar. Ĉak i kad je razmišljao, Agripa nikad o njemu nije mislio kao o Oktavijanu; bio je prvi koji je Oktavijana nazvao imenom pod kojim je usvojen iako su ga sada sve pristalice tako oslovljavale. Niko nije mogao biti hladniji, stroţi, nemilosrdniji; a ipak je, gledajući ga sada, bilo jasno da ţali za Fulvijom, ţenom koje se gnušao. „Bila je deo rimske istorije", rekao je najzad Oktavijan, „i zasluţila je bolji kraj. Je li stigao njen pepeo? Ima li grobnicu?“ „Koliko znam, odgovor je na oba pitanja ne.“ Oktavijan je ustao. „Razgovaraću s Atičkim. Nas dvojica ćemo joj prirediti valjan pogreb, kako priliči njenom poloţaju. Zar deca koju je izrodila s Antonijem nisu vrlo mala?“ „Antilu je pet, Julu dve godine.“ „Onda ću zamoliti svoju sestru da pripazi na njih. Oktaviji nije dovoljno njeno troje, uvek brine o još nečijoj deci.“ Uključujući, pomislio je sumorno Agripa, i tvoju polusestru Marciju. Nikad neću zaboraviti onaj dan na visovima Petre kad smo išli da se sastanemo s Brutom i Kasijem Gaj je sedeo obliven suzama i oplakivao smrt svoje majke. Ali ona nije mrtva! Ona je ţena njegovog polubrata Lucija Marcija Filipa. Još jedna njegova protivrečnost u stanju je da ţali za Fulvijom, a pretvara se da njegova majka ne postoji. Oh, znam i zašto. Tek je mesec dana bila udovica kad se upustila u vezu sa svojim posinkom. To bi se moţda i zataškalo da nije ostala u drugom stanju. Dobio je tog dana u Petri pismo od svoje sestre koja ga je preklinjala da razume majčinu nevolju. Ali nije hteo. Za njega je Atija bila bludnica, nepoštena ţena, nedostojna da bude majka sinu jednog boga. Stoga je Atiju i Filipa prisilio da odu u Filipovu vilu u Mizenu i zabranio im da kroče u Rim. Tu odluku nikad nije promenio iako je Atija bolesna, a njena kčerčica je stalni član Oktavijine dečje sobe. Jednog dana će ga sve to progoniti mada on to ne moţe da vidi, kao što ne moţe da

115 vidi ni svoju polusestru. Lepo dete, plava na Julije iako joj je otac onako taman. Zatim je stiglo pismo iz Onostrane Galije koje je iz Oktavijanovih misli izbrisalo sve što se tiče Antonija i njegove pokojne ţene i odloţilo datum sklapanja braka koji mu je Mecena ugovarao u Agrigentu. „Cgplgpk Cgzarg“, rksanq lg, „rktgo fa bkj ug qbawgsukq fa lg moj voljeni otac Kvint Fufije Kalen umro u Narbonu. Bilo mu je pedeset devet godina, znam, ali je bio dobrog zdravlja. A onda je raq oruaw. Swg sg zawrtknq za uknk das. Maq plgiqw inawpk ngiau, safa sao zafvžgp za lgfapagsu ngikla rasrqrgđgpkj tkrqo Qpqsurapg Ianklg: dgukrk v Aigfkpmv, dgukrk v Parbqpv k urk v Inapv. Safa sv Iank okrpk pamqp tuq lg oql quac rrqtng iqfkpg ogđv Amwkuapkoa vivtkq bvpv, ank surgrko qf rqoksnk tua bk sg oqinq fqiqfkuk ako Gali sazpalv za oqlg zarqwgfpktuwq k pgksmvsuwq. Soauraq sao fa lg ispravno da obavestim tebe a ne Marka Antonija iako Galije

116 rrkrafalv plgov. Qp lg uamq fangmq. Oqnko ug fa ok rqtanlgt pqwqi ivwgrpgra, pgmqi s pgqrjqfpko wqlpko vogego fa qwfg qfržawa mir. Rqžgnlpq bk bknq tuq rrg lgr bkj wqngq fa qdgw rgrgq nkdpq fqpgsgo v Rko.“ Oktavijan je čitao i iščitavao prilično otvoreno pismo, a srce mu je zatreperilo u grudima. Ovog puta od radosti. Najzad preokret sudbine u njegovu korist! Ko bi ikad pomislio da će Kalen umreti? Poslao je po Agripu, koji je završavao svoje duţnosti gradskog pretora kako bi mogao odlaziti na duga putovanja; gradski pretor iz Rima nije mogao odsustvovati duţe od deset dana. „Zaboravi na sve!“, uzviknuo je Oktavijan pruţajući mu pismo. „Pročitaj ovo i raduj se!“ „Jedanaest veteranskih legija!“, izustio je Agripa, smesta shvatajući vaţnost. „Moraš stići u Narbon pre nego što te Polion i Ventidije preteknu. Njihov je put kraći, pa se moli da vest do njih ne stigne brzo. Mladi Kalen nije vredan ni očeve uzice na čizmi ako je suditi po ovome.“ Agripa je mahnuo pismom. „Zamisli, Cezare! Onostrana Galija će ti pasti u krilo a da nijedan pilum nije podignut u gnevu.“ „Vodimo Salvidijena sa sobom“, rekao je Oktavijan. „Je li to mudro?“ U sivim očima se videla zaprepašćenost. „Zašto sumnjaš u mudrost moje odluke?“ „Ni zbog čeg određenog izuzev što je upravljanje Onostranom Galijom veliko zapovedništvo. Salvidijenu bi moglo udariti u glavu. Barem pretpostavljam da nameravaš da mu daš zapovedništvo?“ „Bi li ga radije preuzeo ti? Tvoje je ako ga ţeliš.“ „Ne, Cezare, ne ţelim ga. Predaleko je od Italije i od tebe.“ Udahnuo je i slegnuo ramenima kao da je poraţen. „Ne mogu da se setim nikog drugog. Taur je premlad, ostalima ne moţeš verovati da će postupati pametno s Belovacima ili sa Svebima.“ „Salvidijen će se pokazati dobro“, rekao je Oktavijan sigurno i potapšao najdraţeg prijatelja po ruci. „Krećemo u Onostranu Galiju sutra u zoru i putovaćemo onako kako je moj boţanski otac putovao ciziji s četvoropregom mazgi koje galopiraju. To znači Emilijevim i Domicijevim drumom. Da bismo bili sigurni da

117 nećemo imati teškoća kad nam budu potrebne odmorne mazge, povešćemo četu germanske konjice.“ „Treba da imaš stalnog telohranitelja, Cezare.“ „Ne sada, prezauzet sam. Osim toga, nemam ni novca.“ Kad je Agripa otišao, Oktavijan je preko Palatina otišao do Clivus Victoriae i kuće Gaja Klaudija Marcela Minora, koji mu je bio zet. Neodgovarajući i neodlučan konzul one godine kad je Cezar prešao Rubikon, Marcel je bio brat i prvi rođak dvojice ljudi čija je mrţnja prema Cezaru bila nerazumna. Krio se u Italiji dok je Cezar vodio rat protiv Pompeja Velikog, i, kad je Cezar pobedio, kao nagradu je dobio Oktavijinu ruku. Za Marcela je ovaj savez bio mešavina ljubavi i celishodnosti; bračna veza s Cezarovom porodicom podrazumevala je zaštitu za njega i ogromno bogatstvo Klaudija Marcela koje je sada pripadalo samo njemu. I istinski je voleo svoju nevestu, dragoceni dragulj. Oktavija mu je rodila kćerku Marcelu Major, sina koga su svi zvali Marcel i još jednu kćerku, Marcelu Minor, koja je bila poznata kao Celina. U kući je vladala neuobičajena tišina. Marcel je bio veoma bolestan, bolestan dovoljno da njegova obično blaga ţena izda stroga naređenja da se ne čuju ţamor i buka slugu. „Kako mu je?“, upitao je Oktavijan svoju sestru ljubeći je u obraz. „Pitanje je dana, lekari kaţu. Izraslina je izuzetno zloćudna, nezasito mu izjeda utrobu.“ Krupne oči boje akvamarina napunile su se suzama koje su joj natapale jastuk tek kad bi se povukla na spavanje. Iskreno je volela ovog čoveka koga joj je očuh odabrao za muţa uz zdušno odobrenje njenog brata; Klaudiji Marceli nisu bili patriciji, ali su bili od veoma stare i plemenite plebejske loze, pa je Marcel Minor bio prikladan muţ jednoj Juliji. Cezar ga nije voleo, Cezar nije odobravao taj brak. Sve je lepša i lepša, pomislio je njen brat, zaţalivši što ne moţe da podeli njen bol. Jer premda se sloţio s ovim brakom, nikad mu se zapravo nije dopadao čovek koji je posedovao njegovu voljenu Oktaviju. Osim toga, imao je određene namere koje će se smrću Marcela Minora verovatno proširiti. Oktavija će preboleti gubitak. Ĉetiri godine starija od njega, izgledala je kao prava Julija: zlatna kosa, plave oči, visoke jagodice, lepa usta i izraz ozarenosti i mira što je privlačio ljude. Što je još vaţnije, u celosti je posedovala dar

118 koji su imale bezmalo sve ţene u porodici Julija umela je da usreći svoje muškarce. Celina je bila novorođenče i Oktavija je sama dojila dete tu radost nije htela da prepusti dojilji. No to je značilo da je jedva ikad izlazila iz kuće i zbog prisustva posetilaca često se morala udaljiti. Kao i njen brat, i Oktavija je bila skromna gotovo do stidljivosti i ne bi otkrila dojku da podoji dete ni pred jednim muškarcem izuzev pred svojim muţem. Još jedan razlog što ju je Oktavijan voleo. Za njega je ona predstavljala oličenje boginje Rome, a kad bude nesporni gospodar Rima, nameravao je da podigne njene statue na javnim mestima, što je bila čast koja se nije ukazivala ţenama. „Mogu li da vidim Marcela?“, upitao je Oktavijan. „Rekao je da mu niko ne dolazi, čak ni ti.“ Lice joj se iskrivilo. „Tome je razlog ponos, Cezare, ponos obzirnog čoveka. Soba mu smrdi ma koliko je sluge čistile i ma koliko tamjana da palim. Lekari to nazivaju zadahom smrti i kaţu da se ne moţe iskoreniti.“ Uzeo ju je u naručje i poljubio u kosu. „Najdraţa sestro, mogu li nešto da učinim?“ „Ništa, Cezare. Ti tešiš mene, ali njega ništa ne moţe utešiti.“ Nema koristi od toga; moraće da bude bezobziran. „Moram otputovati daleko barem na mesec dana“, rekao je. Zaprepastila se. „O! Moraš li? On neće izdrţati ni pola meseca!“ „Da, moram.“ „Ko će pripremiti sahranu? Naći pogrebnika? Pronaći pravog čoveka da odrţi posmrtni govor? Naša porodica je postala toliko malal Ratovi, ubistva... Mecena, moţda?“ „On je u Agrigentu." „Pa ko je onda tu? Domicije Kalvin? Servilije Vatija?“ Podigao joj je bradu kako bi je pogledao pravo u oči, ozbiljnih usana, s izrazom blagog bola. „Mislim da će to morati biti Lucije Marcije Filip“, rekao je odmereno. „Nije moj izbor, ali s društvene tačke gledano, jedino on neće izazvati govorkanja po Rimu. Pošto niko ne veruje da nam je majka mrtva, kakvog značaja to moţe imati? Pisaću mu i reći ću da se moţe vratiti u Rim i stanovati u kući svoga oca.“ „Doći će u iskušenje da se pozove na zabranu.11 „Ha! Taj neće! Popustiće. Zaveo je majku trijumvira Cezara, sina boga. Samo mu je ona spasla koţu. O kako bih voleo da smislim optuţbu za izdaju i posluţim to kao poslasticu njegovom

119 epikurejskom nepcu! Ĉak i moje strpljenje ima granice, kao što on dobro zna. Popustiće“, rekao je Oktavijan. „Bi li voleo da vidiš malu Marciju?“, upitala je Oktavija drhtavim glasom. „Toliko je mila, Cezare, zaista!" „Ne, ne bih!“, prasnuo je Oktavijan. „Ali ona nam je sestra! Vezani smo krvlju, Cezare, čak i po strani Marcija. Baka Boţanskog Julija bila je Marcija.“ „Baš me briga da je bila i sama Junona!“, odvratio je besno Oktavijan i izjurio napolje. O, bogovi, o, bogovi! Otišao je i pre nego što je uspela da mu kaţe da su u njenoj sobi za decu, barem zasad, Fulvijina dva sina, koja je rodila s Antonijem. Kad je otišla da ih vidi, zaprepastila se zatekavši dva dečaka bez ikakvog nadzora, a desetogodišnji Kurion je pobesneo. No nije bila ovlašćena da Kuriona uzme pod svoje i ukroti ga, ali je mogla uzeti Antila i Jula kao jednostavan čin dobrote. Sirota, sirota Fulvija! Duh forumskog demagoga zatvoren u ţenskoj školjci. Oktavijina prijateljica Pilija tvrdila je da je Antonije u Atini pretukao Fulviju, čak je udarao nogom, ali Oktavija naprosto nije mogla da veruje u to. Na kraju krajeva, dobro je poznavala Antonija i veoma joj se dopadao. Delom joj se dopadao zato što je bio toliko drugačiji od ostalih muškaraca u njenom ţivotu; moglo je biti zamorno ne druţiti se ni s kim drugim do s prepametnim, prepredenim, neiskrenim ljudima. Ţivot s Antonijem mora da je bio pustolovina, ali da prebije ţenu? Ne, on to ne bi učinio nikad! Nikad. Vratila se u dečju sobu, gde je tiho plakala starajući se da Marcela, Marcel i Antil, dovoljno odrasli da primete, ne vide njene suze. Ipak, pomislila je razvedrivši se, bilo bi divno da joj se mama vrati u ţivot! Mama je toliko patila od nekakve bolesti kostiju da je bila prisiljena da malu Marciju pošalje u Rim Oktaviji, ali ubuduće će biti tu iza ugla i moći će da vidi svoju kćerku. Samo, kad će brat Cezar razumeti? Hoće li ikad? Oktavija je nekako mislila da neće. Po njemu, mama je počinila neoprostiv greh. Zatim se u mislima opet vratila Marcelu; smesta je otišla u njegovu sobu. Ĉetrdesetpetogodišnjak one godine kad se oţenio Oktavijom, bio je čovek u punoj snazi, vitak, negovan, obrazovan, lep slično Cezaru. U njemu nije bilo ni traga nemilosrdnog stava

120 kakav su imali muškarci u porodici Julija, ali je u izvesnoj meri bio prepreden, lukav, što mu je omogućilo da izbegne zarobljavanje kad je Italija poludela za Boţanskim Julijem, omogućilo mu da sklopi sjajan brak koji ga je netaknutog doveo u Cezarov tabor. Za to je imao da zahvali Antoniju i to nikad nije zaboravio. Zato je Oktavija i poznavala Antonija, čestog posetioca. Sada je lepa dvadesetsedmogodišnja ţena posmatrala kao štap mršavog čoveka, izjedenog do te mere da se sasušio od onoga što mu je razjedalo utrobu. Njegov omiljeni rob Admet sedeo je pored kreveta drţeći u ruci Marcelovu kandţu, ali kad je Oktavija ušla, Admet je brzo ustao i ustupio joj stolicu. „Kako mu je?“, prošaputala je. „Uspavao ga je sirup od maka, domina. Ništa drugo ne ublaţava bol, što je šteta. Sirup mu strašno zamagljuje um.“ „Znam“, rekla je Oktavija sedajući. „Jedi i spavaj, hajde. Dok se okreneš, doći će vreme da deţuraš uz njega. Volela bih da dopusti i nekom drugom da bude kraj njega, ali neće.“ „Da ja umirem toliko sporo i u takvim bolovima, domina, voleo bih da nad sobom vidim pravo lice kad otvorim oči.“ „Upravo tako, Admete. A sada idi, molim te. Jedi i spavaj. Manumitovao te je u svojoj oporuci, rekao mi je. Bićeš Gaj Klaudije Admet, ali se nadam da ćeš ostati sa mnom.“ Isuviše ganut da bi prozborio, mladi Grk je Oktaviji poljubio ruku. Sati su prolazili; tišina je narušena jedino kad je dadilja donela Celinu na podoj. Srećom, bila je dobro dete i nije plakala čak ni kad je bila gladna. Marcel je nastavio da spava, nesvestan njenog prisustva. A onda se promeškoljio, otvorio zamućene tamne oči koje su se razbistrile kad ju je ugledao. „Oktavija, ljubavi moja!“, graknuo je. „Marcele, ljubavi moja“, rekla je uz blistav osmeh ustajući po vrč slatkog razblaţenog vina. Kroz probušenu trsku popio je tek malo. Zatim je donela lavor vode i krpu. Sljuštila je laneni pokrivač s njegove koţe i kostiju, uklonila uprljanu pelenu i počela ga prati

121 kao pero lakom rukom govoreći mu neţno. Ma gde da se nalazila u sobi, pratile su je njegove oči, sjajne od ljubavi. „Stari muškarci ne treba da se ţene mladim devojkama“, kazao je. „Ne slaţem se. Ako se mlada devojka uda za mladog muškarca, nikad ne odraste i ne nauči ništa izuzev besmislica jer su oboje podjednako zeleni.“ Odnela je lavor. „Eto! Je li ti sad bolje?“ „Jeste“, slagao je, a onda ga je najednom trzaj protresao od glave do pete, a grč bola rastvorio vilice. „0, Jupiteru, Jupiteru! Bol, bol! Moj sirup, gde je moj sirup?“ Dala mu je sirup od maka i ponovo sela i gledala ga kako spava dok Admet nije stigao da je odmeni. Meceni je zadatak pao mnogo lakše jer se Sekst Pompej uvredio zbog odgovora Marka Antonija na njegov predlog. „Gusar“ zaista! Spreman da pristane na sumnjivu zaveru da muči Oktavijana, ali ne i spreman da javno objavi savez. Sekst Pompej sebe nije video kao „gusara“, nikad nije, nikad i neće. Otkrivši da voli da plovi i ima zapovedništvo na trista-četiristo ratnih brodova, video je sebe kao pomorskog Cezara koji ne moţe da izgubi bitku. Da, nepobediv na talasima i veliki takmac za naziv prvog čoveka Rima. U tom pogledu strahovao je i od Antonija i od Oktavijana, još većih takmaca. Bio mu je potreban savez s jednim protiv onog drugog kako bi smanjio broj takmičara. Sa tri na dva. U stvari, nikad nije sreo Antonija, nikad nije uspeo da bude u gomili pred vratima Senata kada je Antonije grmeo protiv republikanaca kao Cezarov krotki plebejski tribun. Šesnaestogodišnjak je imao preča posla, a Sekst nikad nije bio sklon politici, ni tada ni sada. Oktavijana je pak sreo jednom u maloj luci na stopalu Italskog poluostrva i moćnog neprijatelja zatekao kao mladića milog lica, tada dvadesetogodišnjaka dok je samom Sekstu bilo dvadeset pet. Prvo što mu je o Oktavijanu palo na pamet bilo je da gleda u rođenog odmetnika koji sebe nikad neće dovesti u poloţaj u kojem bi bio stavljen van zakona. Obavili su neki posao, a onda je Oktavijan nastavio marš u Brundizij, a Sekst otplovio svojim putem. Otad su se uloge promenile; Brut i Kasije su poraţeni i mrtvi, a svet pripada

122 trijumvirima. Nije mogao da veruje koliko je Antonije bio kratkovid kad je odabrao da se smesti na Istok; svako s iole pameti mogao je videti da je Istok zamka, zlatni mamac na strašno nazubljenoj udici. Vlast nad svetom pripašće čoveku koji nadzire Italiju i Zapad, a to je bio Oktavijan. Bio je to, naravno, najteţi posao, najneomiljeniji, zbog čega je Lepid, kad je dobio šest legija Lucija Antonija, otrčao u Afriku da tamo igra igru čekanja i prikuplja još vojnika. Još jedna budala. Da, Oktavijana se treba plašiti najviše jer on nije ustuknuo pred najteţim zadatkom. Da je pristao na zvaničan savez, Antonije bi Sekstu olakšao da se dokopa poloţaja prvog čoveka Rima. Ali ne, odbio je da se veţe za gusara! „Dakle, nastavlja se kao i ranije“, rekao je Sekst Libonu, strogih tamnoplavih očiju. „Jednostavno će trebati više vremena da se sruši Oktavijan." „Dragi moj Sekste, nikad nećeš srušiti Oktavijana“, rekao je Mecena pojavivši se u Agrigentu nekoliko dana kasnije. „On nema slabosti koje bi ti mogao iskoristiti.“ „Gerrae!“, prasnuo je Sekst. „Pre svega, nema nijednu lađu ni iole značajnog pomorskog zapovednika. Zamisli da je poslao iznurenog grčkog oslobođenika da mi preotme Sardiniju! Uzgred, taj je ovde. Bezbedan je i nepovređen. Lađe i pomorski zapovednici dve slabosti. Nema novca, treća. Neprijatelji na svakom koraku četvrta. Da nastavim?“ „To nisu slabosti, to su nedostaci“, rekao je Mecena uţivajući u zalogaju sićušnih rakova. „0, ovi su vrlo ukusni! Zašto su toliko ukusniji od onih koje jedem u Rimu?“ „Zamućenija voda, bolja ishrana.“ „Zaista mnogo znaš o moru.“ „Dovoljno da znam da me na njemu Oktavijan ne moţe poraziti čak i da nađe neku lađu. Pripremiti pomorsku bitku umetnost je za sebe, a ja sam slučajno u tome najbolji u čitavoj rimskoj istoriji. Moj brat Gnej bio je odličan, ali ne u mojoj klasi.“ Sekst se zavalio u stolicu i gledao samozadovoljno.

123 Šta je to s ovim naraštajem mladih ljudi?, pitao se zadivljeni Mecena. U školi smo učili da se više nikad neće pojaviti drugi Scipion Afrički, drugi Scipion Emilijan, ali njih je delio ceo naraštaj i svaki je bio jedinstven u svoje vreme. Danas nije tako. Pretpostavljam da se mladićima pruţa prilika da pokaţu šta umeju jer su toliki četrdesetogodišnjaci i pedesetogodišnjaci izginuli ili otišli u trajno progonstvo. Ovom primerku nije još ni trideset godina. Sekst se trgnuo iz samozadovoljnog sanjarenja. „Moram reći, Mecena, da sam razočaran što tvoj gospodar nije lično došao da me vidi. Isuviše je vaţan, je li?“ „Ne, uveravam te“, odvratio je Mecena najuglađenije moguće. „Šalje svoje duboko izvinjenje, ali nešto je iskrslo u Onostranoj Galiji što iziskuje njegovo prisustvo.“ „Da, čuo sam, verovatno i pre njega. Onostrana Galija! Kakav rog izobilja da pripadne njemu! Najbolje veteranske legije, šunke i usoljena svinjetina, šećerna repa... Da ne spominjem kopneni put prema Španijama iako on još nema Italsku Galiju. Nema sumnje da će je imati kad Polion odluči da na sebe stavi konzulsko znamenje, mada se priča da se to još neće dogoditi. Govorka se da Polion maršira sa svojih sedam legija Jadranskom obalom kako bi pomogao Antoniju kad se iskrca kod Brundizija.“ Mecena je pogledao iznenađeno. „Zašto bi Antoniju bila potrebna vojna pomoć da se iskrca u Italiju? Kao stariji trijumvir, moţe da dolazi i odlazi kako mu je volja." „Ne ako se pita Brundizij. Zašto Brundizijci toliko mrze Antonija? Pljunuli bi na njegov pepeo.“ „Bio je veoma strog prema njima kad ga je Cezar tamo ostavio da preostale legije prebaci preko Jadrana godinu dana pre Farsala", odgovorio je Mecena ne obraćajući paţnju na Sekstovo lice, koje se smračilo na pomen bitke u kojoj je poraţen njegov otac i posle koje se promenio svet. „ Antonije ume da bude nerazuman, a nikad nije bio nerazumniji nego u to vreme kad mu je Cezar disao za vratom. Osim toga, red među vojnicima nije njegova jača strana. Puštao je legionare da rade šta hoće silovali su, pljačkali. A kad ga je Cezar postavio za zapovednika konjice, svoj bes prema Brundiziju iskalio je na Brundiziju.“

124 „To je dovoljno“, rekao je Sekst smešeći se. „Međutim, pomalo izgleda kao napad kad trijumvir sa sobom vodi čitavu vojsku.“ „Prikazuje snagu, znak imperatoru Cezaru...“ „Kome?„ „Imperatoru Cezaru. Mi ga ne zovemo Oktavijan. Niti ga Rim naziva tako.“ Mecena je gledao ozbiljno. „Moţda zato Polion ne dolazi u Rim iako je izabrani mlađi konzul.“ „Evo za imperatora Cezara nekih neugodnijih vesti od one o Onostranoj Galiji“, kazao je nabusito Sekst. „Polion je Ahenobarba privukao na Antonijevu stranu. Kako će se to dopasti imperatoru Cezaru!“ „Oh, ova strana, ona strana“, uzviknuo je Mecena, ali bez strasti. „Jedina strana je strana Rima. Ahenobarb je usijana glava, Sekste, kao što dobro znaš. On ne ‟pripada‟ nikome do samom sebi i uţiva urlajući gore-dole po svom parćencetu mora izigravajući Neptuna. Ovo nesumnjivo znači da ćeš ubuduće i sam imati više posla s Ahenobarbom?“ „Ne znam“, odgovorio je Sekst, kako je mislio, zagonetno. „Dalje, ona ptičica što govorka kaţe da se ovih dana ne slaţeš dobro s Lucijem Stajem Murkom.“ „Murko ţeli zajedničko zapovedništvo', kazao je Sekst pre no što je uspeo da zauzda jezik. To je bila nevolja s Mecenom, uljuljkao bi svoje slušaoce ugodnom pričom koja bi ga iz Oktavijanovog čoveka preobrazila u prijatelja od poverenja. Razdraţen sopstvenom neopreznošću, Sekst je pokušao da pređe preko toga slegavši ramenima. „Naravno, ne moţe dobiti zajedničko zapovedništvo, ne verujem u to. Ja sam uspešan zato što sve odluke donosim sam. Murko je apuljanski čobanin koji misli da je rimski plemić.“ Vidi ko to kaţe, pomislio je Mecena. Dakle, zbogom, Murko, je li? U ovo doba sledeće godine biće mrtav, optuţen za ovaj ili onaj prestup. Ovaj nadmeni mladi pokvarenjak ne trpi nikog ravnog sebi, te otud sklonost ka pomorskim zapovednicima koji su oslobođenici. Njegova ljubav s Ahenobarbom trajaće onoliko koliko Ahenobarbu bude trebalo vremena da ga nazove picenskim skorojevićem. Sve su to korisna obaveštenja, ali on nije ovde zbog toga. Ostavivši račiće i saznavanje novosti, Mecena je prionuo na svoj

125 pravi zadatak da pojasni Sekstu Pompeju da Oktavijanu i Italiji mora dati priliku da preţive. Za Italiju je to podrazumevalo pune trbuhe; za Oktavijana da zadrţi ono što ima. „Sekste Pompeju", kazao je Mecena vrlo ozbiljno dva dana docnije, „nije na meni da donosim sud o tebi niti o bilo kome drugome. Ali ne moţeš poreći da se sicilijanski pacovi hrane bolje nego narod Italije, tvoje rođene zemlje od Picena, Umbrije i Etrurije do Brutija i Kalabrije. Doma tvoga grada, koji je tvoj otac krasio toliko dugo. U šest godina nakon Munde zaradio si hiljade miliona sestercija preprodajući ţito, pa novac nije ono što ţeliš. Ali ako, kao što tvrdiš, ţeliš da prisiliš Senat i narod Rima da ti ponovo daju građanska i sva prateća prava, onda sigurno moraš razumeti da će ti u Rimu biti potrebni moćni saveznici. U stvari, samo dvojica imaju vlast neophodnu da ti pomognu Marko Antonije i imperator Cezar. Zašto si toliko rešen da to bude Antonije, nerazboritiji i, ako smem reći, nepouzdaniji čovek od imperatora Cezara? Antonije te je nazvao gusarom, nije hteo da sasluša Lucija Libona kad si ti ponudio dogovor. Sada pak dogovor nudi imperator Cezar. Zar to nije jasan dokaz njegove iskrenosti, njegovog poštovanja prema tebi, njegove ţelje da ti pomogne? Sa usana imperatora Cezara nećeš čuti nikakve klevete o gusarima! Daj mu svoj glas! Antonija to ne zanima i to je nesporno. Ako postoji strana koju treba odabrati, onda odaberi pravu." „U redu“, rekao je Sekst ljutito. „Daću svoj glas Oktavijanu. Ali potrebna su mi opipljiva jemstva da će se zaloţiti za mene u Senatu i pred skupštinama.“ „Imperator Cezar će to učiniti. Kakav će ti dokaz njegove dobre volje biti prihvatljiv?“ „Šta bi mislio o braku s nekim iz moje porodice?" „Bio bi presrećan." „On nema ţenu, koliko shvatam?“ „Ne. Ni u jednoj zajednici nisu ispunjene bračne duţnosti. Smatrao je da bi kćeri bludnica i same mogle postati bludnice." „Nadam se da će za ovu moći da ga digne. Moj tast Lucije Libon

126 ima sestru, veoma uglednu udovicu. Moţeš je povesti da je vidi.“ Izbuljene oči razrogačile su se još više kao da je vest o ovoj gospi stigla kao uzbudljivo iznenađenje. „Sekste Pompeju, imperator Cezar će biti počastvovan! Znam ponešto o njoj izuzetno prikladna.“ „Ako dođe do braka, dozvoliću prolazak brodovlja sa ţitom iz Afrike. I prodaću svoje ţito svima koji dolaze, od Oktavijana do najsitnijeg trgovca, po ceni od trinaest sestercija za modius.“ „Nesrećan broj.“ Sekst se osmehnuo. „Moţda za Oktavijana, ali ne za mene.“ „Nikad ne znaš“, kazao je tiho Mecena. Kad je ugledao Skriboniju, Oktavijan je bio potajno zadovoljan, mada malobrojni koji su prisustvovali venčanju nikad to ne bi naslutili po njegovom ozbiljnom drţanju i opreznim očima koje nikad nisu odavale osećanja. Da, bio je zadovoljan. Skribonija nije izgledala kao da joj je trideset tri, izgledala je kao njegova vršnjakinja, a njemu je sledeći rođendan bio dvadeset treći. Kosa i oči su joj bile tamnosmeđe, glatka koţa čista i mlečna, lice lepo, telo izvrsno. Na sebi nije imala boje vatre i šafrana kao devica koja se udaje, več je odabrala tanke slojeve ruţičaste boje koji su padali preko crvenkaste suknje. Ono malo reči koje su razmenili na obredu otkrilo je da nije stidljiva, ali i da nije brbljiva, a potonji razgovor mu je pojasnio da je pismena, načitana i da grčki govori mnogo bolje od njega. Moţda je jedina njena osobina koja mu je smetala bio njen osećaj za smešno. Sam lišen dobro razvijenog osećaja za šaljivost, Oktavijan se plašio onih koji ga imaju, pogotovo ako su to ţene kako je mogao biti siguran da se ne smeju njemu? No muţa koji je kao sin boga toliko ugledniji od nje Skribonija verovatno ne bi smatrala šaljivim niti naročito smešnim. „Ţao mi je što sam te rastavio od oca“, kazao je. Oči su joj zaigrale. „Meni, Cezare, nije. On je neprijatni starac.“ „Zaista?“, upitao je, iznenađen. „Uvek sam mislio da je rastanak od oca udarac za ţenu.“ „Taj udarac je zadobijen dvaput pre tebe, Cezare, a svaki put boli

127 sve manje. Sada deluje više kao tapšanje nego kao udarac. Osim toga, nikad nisam pomišljala da će moj treći muţ biti lep mladić kao što si ti.“ Zakikotala se. „Najbolje čemu sam se nadala bio je ţustri osamdesetogodišnjak.“ „Oh!“, bilo je sve što je uspeo da izusti našavši se u nevolji. „Ĉujem da je tvoj zet Gaj Marcel Minor preminuo“, rekla je saţalivši se na njegovu zbunjenost. „Kad treba da odem da izjavim saučešće tvojoj sestri?“ „Da, Oktaviji je bilo ţao što ne moţe da dođe na moje venčanje, ali ophrvana je ţalošću, mada ne znam baš zašto. Mislim da su preterana osećanja pomalo neumesna.“ „Oh, nisu neumesna \ kazala je blago otkrivajući svakog trenutka još ponešto o njemu, a ono što je saznavala delimično ju je obeshrabrilo. Nekako je Cezara zamišljala poput Seksta Pompeja drskog, taštog, nezrelog, vrlo muţevnog, pomalo smrdljivog. Umesto toga ju je dočekala staloţenost uvaţenog konzulara povrh lepote koja će je, pretpostavljala je, progoniti. Sjajne, srebrnkaste oči dovodile su njegov izgled do savršenstva, ali na njoj nisu počivale sa ţudnjom. Ovo je i njemu bio treći brak, a ako je suditi po tome što je prethodne dve ţene vratio njihovim majkama netaknute, te političke neveste bile su prihvaćene iz nuţde, a zatim ostavljene u spremište kako bi bile vraćene u istom stanju u kojem su došle. Otac joj je ispričao da su se on i Sekst Pompej opkladili: Sekst je tvrdio da Oktavijan tu neće uraditi ništa, dok je Libon verovao da hoće zbog naroda Italije. Ako bračne duţnosti budu ispunjene i kao dokaz toga rodi se dete, Libon je trebalo da dobije veliki iznos. Vest o opkladi izazvala joj je grohotan smeh, ali već je dovoljno poznavala Oktavijana i bila svesna da se ne usuđuje da mu kaţe za opkladu. Ĉudno je to. Njegov ujak Divus Julius učestvovao bi u njenom veselju, po onome što je znala o njemu. Ali u nećaku ni varnice. „Moţeš da posetiš Oktaviju u svako doba“, rekao joj je, „ali budi spremna na suze i decu.“ To je bio čitav razgovor koji su uspeli da obave pre nego što su je nove sluškinje smestile u njegovu postelju. Kuća je bila vrlo velika i građena od veličanstveno obojenog mermera, ali njen novi vlasnik se nije trudio da je opremi valjano niti okači slike na zidove na mestima koja su jasno bila određena za

128 tu svrhu. Krevet je bio veoma mali za tako veliku spavaću sobu. Nije znala da se Hortenzije gadio malenih prostora u kakvima su Rimljani spavali, što je razlog da mu je spavaća soba bila veličine nečije tuđe radne sobe. „Sutra će te tvoje sluge smestiti u tvoje lične odaje“, kazao je ulazeći u krevet po mrklom mraku; sveću je ugasio u dovratku. To je postao prvi dokaz njegove urođene skromnosti, što će joj biti teško da prevaziđe. Budući da je bračnu postelju već delila s dvojicom muškaraca, očekivala je ţurno pipanje, guranje i štipanje, napad koji je, mislila je, osmišljen kako bi u njoj probudio podjednaku ţelju, mada nikad nije. Ali Cezar nije postupao tako (morala je, morala, morala zapamtiti da ga naziva Cezarom!). Krevet je bio isuviše uzan da ne bi osetila njegovo nago telo pored sebe, ali mimo toga, nije pokušao da je dodirne. Iznenada je legao na nju, kolenima joj raširio noge i ud ugurao u nju, ţalosno suvu, toliko je bila nepripremljena. No to ga, izgleda, nije odbilo; vredno je radio do bezglasnog vrhunca, izašao iz nje i iz kreveta promrmljavši da se mora oprati i napustio sobu. Kad se nije vratio, leţala je tako zbunjena, a zatim pozvala slugu da joj donese svetiljku. Bio je u svojoj radnoj sobi, za pohabanim starim stolom s gomilom svitaka, a neuvezani listovi papira su mu stajali pod desnom rukom u kojoj je drţao jednostavnu, neukrašenu trščanu pisaljku. Pisaljka njenog oca Libona bila je obloţena zlatom i na vrhu imala biser. Ali Oktavijan Cezar očigledno nije mario za takvo nešto. „Muţu, jesi li dobro?“, upitala je. Podigao je pogled kad se pojavila svetlost; sada joj je uputio osmeh od kakvog lepši nikad nije videla. „Jesam“, odgovorio je. „Jesam li te razočarala?“, upitala je. „Ni najmanje. Bila si veoma prijatna.“ „Ĉiniš li ovo često?“ „Šta to?“ „Hm... ah... radiš radije nego da spavaš?“ „Stalno. Volim mir i tišinu.“ „A ja sam te uznemirila. Izvini. Neću to ponoviti.“ Odsutno je spustio glavu. „Laku noć, Skribonija.“

129 Tek satima kasnije ponovo je podigao glavu i setio se tog kratkog razgovora. I pomislio je s ogromnim olakšanjem da mu se dopada njegova nova ţena. Shvatala je gde su granice, a ako bi s njim uspela da začne dete, sporazum sa Sekstom Pompejom će se odrţati. Oktavija nije bila uopšte ono što je očekivala, otkrila je Skribonija kad je otišla da izjavi saučešće. Na svoje iznenađenje, svoju novu jetrvu zatekla je neuplakanu i vedru. Mora da ju je pogled odao jer se Oktavija nasmejala i gurnula je na udobnu stolicu. „Mali Gaj ti je rekao da umirem od tuge.“ „Mali Gaj?“ „Cezar. Nikako da se odviknem od toga da ga zovem Mali Gaj jer tako ga ja vidim kao milog dečačića koji hoda za mnom i gnjavi me.“ „Voliš ga veoma mnogo.“ „Do ludila. Ali ovih dana je toliko uvaţen i vaţan da velika sestra i njen ‟Mali Gaj‟ nisu prihvatljivi. No deluješ kao razumna ţena, pa verujem da mu nećeš reći šta kaţem o njemu.“ „Nema i slepa. A i gluva.“ „Ţalosno je što nije imao pravo detinjstvo. Astma ga je toliko morila da se nije mogao druţiti s ostalim dečacima niti odlaziti na vojne veţbe na Marsovom polju.“ Skribonija je gledala bez razumevanja. „Astma? Šta je to?“ „Diše teško dok ne pocrni u licu. Ponekad mu bezmalo preti smrt. Strašno je to gledati!“ Oktavijine oči su odraţavale stari, dobro poznati uţas. „Najgore je kad u vazduhu ima prašine ili pleve oko konja. Zato je Marko Antonije mogao da kaţe da se Mali Gaj sakrio u močvarama kod Filipa i ničim nije doprineo pobedi. Bojište je bilo gusta magla prašine i uvele trave sigurna smrt. Jedino mesto gde je Malom Gaju moglo biti bolje bilo je u močvari između ravnice i mora. Za njega je veća ţalost što je izgledalo kao da izbegava borbu nego što je gubitak Marcela za mene. I ne kaţem to olako, veruj mi.“ „Ali ljudi bi razumeli kad bi samo znali!“, uzviknula je Skribonija. „I ja sam čula tu priču i naprosto sam pretpostavila da je istina. Zar Cezar nije mogao objaviti proglas ili nešto slično?"

130 „Ponos mu to nije dozvolio. A to i ne bi bilo razborito. Ljudi ne vole starije magistrate koji bi mogli umreti prerano. Osim toga, Antonije je stigao prvi.“ Oktavija je pogledala ţalosno. „On nije loš čovek, ali sam je toliko zdrav da nema strpljenja za onog ko je bolestan ili osetljiv. Za Antonija je astma predstava, izgovor za kukavičluk. Mi smo svi rođaci, ali smo svi veoma različiti, a Mali Gaj je najrazličitiji. On očajnički ţeli da uspe. Astma je obeleţje toga, tako je rekao egipatski lekar koji je pomagao Boţanskom Juliju.“ Skribonija je zadrhtala. „Šta da radim ako ne bude mogao da diše?“ „Ti to verovatno nikad nećeš videti", odvratila je Oktavija, koja je bez ikakve nelagode uviđala da se njena nova snaha zaljubljuje u Malog Gaja. To nije nešto što se moţe sprečiti, ali je razumljivo nešto što će za ishod sigurno imati gorku tugu. Skribonija je bila divna ţena, ali nije mogla da zadivi ni Malog Gaja ni imperatora Cezara. ,,U Rimu obično diše kako treba ukoliko nije suša. Ova godina je bila mirna. Ne brinem o njemu dok je ovde, pa ne treba da brineš ni ti. Zna šta treba da radi ako dobije napad, a tu je uvek Agripa." „Ozbiljan mladi čovek koji je stajao s njim na našem venčanju." „Da. Nisu kao blizanci", rekla je Oktavija, s izgledom nekog ko je rešio zagonetku do kraja. „Medu njima nema suparništva. To je pre kao da Agripa popunjava praznine u Malom Gaju. Ponekad kad su deca naročito nevaljala, poţelim da se razdvojim u dve osobe. E pa Mali Gaj je uspeo u tome. On ima Marka Agripu, svoju drugu polovinu." Pre no što je napustila Oktavijinu kuću, Skribonija je upoznala decu, pleme prema kojem se Oktavija ophodila kao da su se svi rodili iz njene utrobe, i saznala da će sledeći put kad dođe, i Atija biti tu. Atija, njena svekrva. Takođe je zagrebala dublje u tajne ove neobične porodice. Kako se Cezar mogao pretvarati da mu je majka mrtva? Koliki su bili njegov ponos i nadmenost kad nije mogao oprostiti razumljivu grešku ţene koja je inače bila besprekorna? Po Oktavijinim rečima, majka imperatora Cezara nije mogla imati nijednu manu. Njegov stav je govorio mnogo o tome šta je očekivao od svoje ţene. Sirota Servilija Vatija i Klodija, obe device, ali sputane time što su im majke nezadovoljavajućeg poštenja. Kakvu je imao i sam, pa bolje da je Atija mrtva nego da je ţivi dokaz toga.

131 Ipak, idući kući između dvojice gorostasnih i ţestokih germanskih čuvara, u mislima joj se pojavio njegov lik. Moţe li ga navesti da je zavoli? O da ga samo moţe navesti da je zavoli! Sutra ću, odlučila je, prineti ţrtvu Junoni Sospiti za trudnoću i Veneri Erucini da ga zadovoljim u postelji, i Bona Dei za blagodat materice, i Vejovisu tek za slučaj da razočaranje vreba. I Spes, koja je nada.

132 7 Oktavijan je bio u Rimu kad je iz Brundizija stigla vest da je Marko Antonije, praćen dvema legijama, pokušao da uđe u luku, ali nije uspeo. Lanac je bio podignut, a na bedemima raspoređeni ljudi. Brundizij nije mario kakav poloţaj uţiva ono čudovište Antonije, pisalo je u pismu, niti je mario hoće li Senat izdati naređenje da ga primi. Neka uđe u Italiju gde god ţeli, samo ne kroz Brundizij. Kako je u toj oblasti postojala još samo jedna luka, Tarent, na suprotnoj strani pete Italskog poluostrva, osujećeni i pobesneli Antonije morao je svoje ljude iskrcati u mnogo manjim lukama oko Brundizija te su stoga bili raštrkani. „Trebalo je da ode u Ankonu“, rekao je Oktavijan Agripi. „Tamo je mogao da se poveţe s Polionom i Ventidijem i dosad bi marširao na Rim.“ „Da je siguran u Poliona, to bi i uradio", odgovorio je Agripa, „ali nije siguran u njega." „Dakle, veruješ Planku kad piše o sumnjama i nezadovoljstvu?" Oktavijan je mahnuo jednim listom papira. „Da, verujem." ,,I ja“, kazao je Oktavijan smešeći se. „Plank je u teškom poloţaju više mu se dopada Antonije, ali ţeli da ostavi otvoren prolaz ka meni u slučaju da dođe trenutak da preskoči na našu stranu." „Imaš i previše legija oko Brundizija da bi Antonije okupio svoje ljude dok ne stigne Polion, što se neće desiti, kako javljaju moji izvidnici, još za jedan nundinum.“ „Dovoljno vremena da mi stignemo u Brundizij, Agripa. Jesu li naše legije raspoređene preko Minucijevog druma?" „Savršeno raspoređene. Ako Polion ţeli da izbegne borbu, moraće marširati ka Beneventu i Apijevom drumu. Oktavijan je pisaljku odloţio u drţač i svoje papire uredno sloţio u sveţnjeve gde su se nalazili prepiska s telima i pojedincima, nacrti zakona i podrobna mapa Italije. Ustao je. „Onda idemo u Brundizij", kazao je. „Nadam se da su Mecena i moj Nerva spremni? Šta je s neopredeljenim?"

133 „Da se nisi zakopao pod brdo papira, Cezare, znao bi", odvratio je Agripa koji se jedini usuđivao da se tako obrati Oktavijanu. „Spremni su već danima. Blagoglagoljivi Mecena je nagovorio neopredeljenog Nervu da pođe." „Izvrsno!" „Zašto je on toliko vaţan, Cezare?" „Kad se jedan brat opredelio za Antonija a drugi za mene, njegova neopredeljenost bila je jedini način na koji bi stranka Kokceja Nerve opstala ukoliko dođe do sukoba između Antonija i mene. Antonijev Nerva je umro u Siriji ostavivši za sobom upraţnjeno mesto. Mesto zbog kojeg se Lucije Nerva preznojavao usuđuje li se da ga popuni? Na kraju je odbio iako se nije opredelio ni za mene.“ Oktavijan se zlobno osmehnuo. „Kako mu ţena vitla bičem, vezan je za Rim i stoga neopredeljen." „Znam sve to, ali zato i pitam." „Dobićeš odgovor ako mi uspe zamisao." Ono što je Marka Antonija pokrenulo s udobne atinske sofe bilo je Oktavijanovo pismo. „Moj veoma dragi Antonije", pisalo je, „ţalosti me vrlo što moram preneti vest koju sam upravo dobio iz Onostrane Španije. Tvoj brat Lucije je umro u Kordubi nedugo nakon što je stupio na duţnost guvernera. Po svim izveštajima koje sam primio o tome, jednostavno se srušio i umro. Bez samrtnog ropca, bez bola. Lekari kaţu da je uzrok nesreće bio mozak, prepun krvi, kako se pokazalo na posmrtnom lekarskom pregledu. Spaljen je u Kordubi i njegov pepeo su mi poslali uz spise dovoljne da prihvatim sve izveštaje. Ĉuvam njegov pepeo i izveštaje do tvog dolaska. Molim te, primi moje iskreno saučešće." Pismo je bilo zapečaćeno prstenom Boţanskog Julija na kojem se nalazila sfinga. Antonije, naravno, nije poverovao ni u jednu reč izuzev u činjenicu da je Lucije mrtav; za samo jedan dan hitao je u Patru, a naređenje je poslano u zapadnu Makedoniju da se dve legije iz Apolonije ukrcaju smesta. Preostalih osam legija čekalo je da krene

134 u Brundizij čim ih on pozove. Nepodnošljivo je što je vest prvi dobio Oktavijan! I zašto njemu ništa nije javljeno pre ovog pisma? Antonije je pismo shvatio kao izazov pepeo tvog brata je u Rimu dođi po njega ako smeš! Sme li? Tako mu Jupitera Najboljeg i Najvećeg i svih bogova, sme! Plank je Oktavijanu poslao pismo iz Patre, gde je razljućeni Antonije morao da čeka potvrdu da su isplovile njegove dve legije. Pismo je otišlo (a ne bi da je Antonije samo znao šta u njemu piše) s Antonijevom kratkom naredbom Polionu da povede svoje legije niz Jadranski drum; u tom trenutku su bile u Fanum Fortuni, odakle je Polion mogao krenuti Flaminijevim putem na Rim ili uz Jadransku obalu ka Brundiziju. Plašljivi Plank je preklinjao za mesto na Antonijevom brodu prosudivši da su izgledi da se provuče do Oktavijana bolji na italskom tlu. Sada je očajnički ţalio što je poslao to pismo je li mogao biti siguran da Oktavijan neće Antoniju odati sadrţaj pisma? Griţa savesti Planka je pretvorila u razdraţljivog, zabrinutog saputnika, pa se, kad se nasred Jadrana ukazalo brodovlje Gneja Domicija Ahenobarba, Plank uneredio i bezmalo onesvestio. „O, Antonije, mrtvi smo ljudi!“, zacvileo je. „Da me ubije Ahenobarb? Nikad!“, uzvratio je Antonije nozdrva raširenih od gneva. „Ti si se usrao!“ Plank je pobegao ostavljajući Antonija da sačeka čamac koji se zaputio ka njegovom brodu. Njegova zastava se i dalje vijorila na jarbolu, ali je Ahenobarb spustio svoju. Zdepast, tamnoput i ćelav, Ahenobarb se vešto uspentrao uz lestvice od konopca i prišao Antoniju cereći se od uha do uha. „Najzad!“, uzviknuo je naprasito grleći Antonija. „Krenuo si na onu mrsku malu bubu Oktavijana, zar ne? Molim te, reci mi da jesi!“ „Jesam“, glasio je Antonijev odgovor. „Da bogovi daju da se uguši sopstvenim govnima! Plank se malopre usrao kad te je ugledao, a za njega bih mislio da je hrabriji od Oktavijana. Znaš li, Ahenobarbe, šta je uradio Oktavijan? Ubio je Lucija u Onostranoj Španiji, a zatim imao drskosti da mi piše i obavesti me da je ponosni vlasnik Lucijevog pepela! Ĉika me da dođem po pepeo! Je li lud?“ „Ja sam tvoj čovek do srţi“, rekao je promuklo Ahenobarb.

135 „Moje brodovlje je tvoje.“ „Odlično“, kazao je Antonije izvlačeči se iz snaţnog zagrljaja. „Moţda će mi biti potreban veliki ratni brod sa čvrstim bronzanim kljunom da raskinem lanac u brundizijskoj luci.“ Ali nijedan šesnaesterac s bronzanim kljunom teškim dvadeset talenata nije mogao raskinuti lanac razapet preko ulaza u luku; Ahenobarb ionako nije imao ni upola velik brod kakav je šesnaesterac. Lanac je bio usidren između dva stuba učvršćena gvozdenim šipkama i svaka njegova bronzana karika bila je izrađena od šest palaca debelog metala. Ni Antonije ni Ahenobarb nikad nisu videli čudovišniju prepreku ni stanovništvo koje toliko radosno posmatra njihove neuspešne pokušaje da uklone prepreke. Dok su se ţene i deca smejali i podrugivali, muškarci Brundizija podvrgnuli su Ahenobarbovu borbenu kvinkveremu ubojitoj kiši kopalja i strela koja ih je na kraju oterala od obale. „Ne mogu ovo da uradim!“, vikao je Ahenobarb plačući od besa. „Ali kad budem uradio, oni će stradati! I odakle se stvorio? Stari lanac nije bio ni desetina ovog!“ „Ovaj je postavio onaj apuljanski seljak Agripa“, procedio je Plank koji, naravno, više nije smrdeo na govna. „Kad sam otišao da bih potraţio utočište kod tebe, Antonije, Brundizijci su poţurili da objasne njegovo poreklo. Agripa je ovo mesto utvrdio bolje nego što je Ilij bio utvrđen, uključujući i kopnene strane.“ „Ovi neće umreti brzo“, zareţao je Antonije. „Gradskim magistratima ću nabiti kolac u guzicu i terati ih da prelaze jedan palac dnevno.“ „Jao, jao!“, uzviknuo je Plank trgnuvši se od pomisli na to. „Šta nam je činiti?“ „Ĉekaćemo moje vojnike i iskrcati ih gde god moţemo severno i juţno odavde“, odgovorio je Antonije. „Kad Polion stigne a on dolazi kao da ima sve vreme ovog sveta! zgazićemo ovo zaostalo mesto s kopnene strane, pa bila tu Agripina utvrđenja ili ne. Posle opsade, rekao bih. Znaju da neću biti milostiv prema njema pruţaće otpor do kraja.“

136 I Antonije se povukao na ostrvo nedaleko od ulaza u brundizijsku luku da tu čeka Poliona i pokuša da otkrije šta je s Ventidijem, koji je bio neobično ćutljiv. Sekstil se završio i septembarske none su prošle, ali je i dalje bilo dovoljno toplo da ţivot na ostrvu bude mučenje. Antonije je koračao gore-dole; Plank ga je posmatrao kako korača. Antonije je reţao; Plank je razmišljao. Antoniju je Lucije Antonije neprestano bio u mislima; Plank je nadugačko i naširoko razmišljao takođe o samo jednom čoveku, ali daleko zanimljivijem Marku Antoniju. Jer Plank je sada video nove osobine Antonijeve i nije mu se dopadalo to što vidi. Lepa, slavna Fulvija povremeno mu je padala na pamet toliko hrabra i vatrena, toliko toliko zanimljiva. Kako je Antonije mogao da pretuče bilo koju ţenu a kamoli sopstvenu? Unuku Gaja Graha. On je kao malo dete sa svojom majkom, pomislio je Plank brišući suze. Trebalo bi da bude na Istoku i da ratuje protiv Parćana to mu je duţnost. Umesto toga, ovde je na italskom tlu kao da nema hrabrosti da ga napusti. Je li ono što ga muči Oktavijan ili ga izjeda nesigurnost? Veruje li Antonije u dubini duše da moţe osvojiti buduće lovorike? Oh, hrabar je on, ali zapovedanje vojskom ne iziskuje hrabrost. To je pre veţba uma, veština, dar. Boţanski Julije je bio briljantan u tome, Antonije je rođak Boţanskog Julija. Ali Antoniju je ta činjenica, mislim, pre breme nego radost. Toliko se plaši neuspeha da, poput Pompeja Magnusa, neće krenuti dok ne bude brojčano jači. A brojčanu nadmoć ima ovde u Italiji, s Polionom, Ventidijem i svojim legijama koje su tu s druge strane malog mora. Dovoljno da zgazi Oktavijana iako Oktavijan sada ima Kalenovih jedanaest iz Onostrane Galije. Koliko shvatam, one su još u Onostranoj Galiji pod zapovedništvom Salvidijena, koji redovno piše Antoniju u pokušaju da promeni stranu. Sitnica koju nisam rekao Oktavijanu. Ono zbog čega Antonije strahuje od Oktavijana jeste onaj briljantni um kojeg je Divus Julius imao napretek. O, ne kao zapovednik vojske! Kao čovek beskrajne hrabrosti, onakve hrabrosti kakvu Antonije počinje da gubi. Da, njegov strah od neuspeha raste, dok Oktavijan pak počinje da izaziva sve, da se kocka u nepredvidljive ishode. Antonije nije u prednosti kad ima

137 posla s Oktavijanom, ali tek nije kad ima posla s neprijateljem toliko stranim kao što su Parćani. Hoće li on ikad i povesti taj rat? Brblja o novcu, ali je li taj nedostatak zaista razlog njegove nevoljnosti da vodi rat koji bi trebalo da vodi? Ako ga ne bude vodio, izgubiće poverenje Rima i Rimljana, a to zna i sam. Dakle, Oktavijan je izgovor za boravak na Zapadu. Ako istera Oktavijana iz arene, imaće toliko legija da moţe poraziti četvrt miliona ljudi. A opet, Divus Julius je sa šezdeset hiljada ljudi porazio preko trista hiljada. Jer je postupao briljantno. Antonije ţeli da bude gospodar sveta i prvi čovek Rima, ali ne moţe da smisli kako da to uradi. Korača, korača, korača, gore-dole, gore-dole. Nesiguran je. Odluke se naziru, a on je nesiguran. Niti moţe da se upusti u jedan od svojih čuvenih napada „neuporedivog ţivota“ kakva sprdnja, nazvati svoje prijatelje u Aleksandriji „Društvom neuporedivih"! Sada je ovde, u poloţaju gde ne moţe pićem stići do zaborava. Zar njegove kolege nisu shvatile, kao što ja jesam, da pijani Antonije naprosto pokazuje svoju urođenu slabost? Da, zaključio je Plank, vreme je da se promeni strana. Ali mogu li to učiniti sada? Sumnjam u to kao što sumnjam u Antonija. Kao i njemu, i meni nedostaje hrabrosti. Oktavijan je sve ovo znao i u to bio uvereniji nego Plank, ali nije mogao biti siguran kako će kocka pasti sad kad je Antonije stigao pred Brundizij; čitav ulog je stavio na legionare. A onda su njihovi predstavnici došli da mu kaţu da se neće boriti protiv Antonijevih vojnika, bilo baš njegovih ili Polionovih ili Ventidijevih. Na tu vest Oktavijan je posrnuo od olakšanja. Ostalo je jedino da se vidi hoće li se Antonijevi vojnici boriti za njega. Dve nundinae kasnije dobio je odgovor. Vojnici pod zapovedništvom Poliona i Ventidija odbili su da se bore protiv svoje braće po oruţju. Seo je da Antoniju napiše pismo. Fraik oql Apuqpklg, patnk soq sg v bgzkznazpqo rqnqžalv. Moji legionari odbijaju da se bore protiv tvojih, a tvoji odbijaju

138 fa sg bqrg rrqukw oqlkj. Qpk, mažv, rrkrafalv Rkov, a pg pgmqo dqwgmv, dam pk urklvowkrv. Fapk wgnkmkj pairafa, mažv, rrqtnk sv. Snažgo sg s plkoa. Lqt qf bkumg mqf Hknkra zpao fa patg pgsvinaskcg wktg pg oqžgoq rgtkuk rauvlvek lgfap rrqukw frviqi. Mi možfa koaoq imperium maius, ali da bismo ga primenili, oqraoq zarqwgfauk srrgopko wqlpkckoa. A ok uq pg dkpkoq. Suqia rrgfnažgo, Oarmq Apuqpklg, fa swamk qf pas qfabgrg rq lgfpqi dqwgma maq swqi rrgfsuawpkma mamq bksoq rqmvtank fa rrqpađgoq kznaz kz qwqi bgsrvea. Maq pgqrrgfgnlgpqi vdgspkma mqia qbqlkca soauraoq rqtugpko k pgrrksuraspko, sogo nk rrgfnqžkuk Nvckla Mqmcgla Pgrwv? Snqbqfpq oqžgt qsrqrkuk oql kzbqr k rrgfnqžkuk pgmqi frviqi. Oql kzasnapkm eg bkuk Ial Mecena. Ni ti ni ja ne bi trebalo da prisustvujemo ovom sasuapmv. Rrksvsuwqwaplg bk rqfrazvogwanq vzpgokrgpg evfk. „Lukavi pacov!“, uzviknuo je Antonije guţvajući pismo. Plank ga je podigao, izravnao i pročitao. „Marko, to je razumno rešenje za neprijatnost u kojoj si“, zamuckivao je. „Razmisli načas, molim te, gde si i šta te čeka. Ono što Oktavijan predlaţe moglo bi se pokazati kao melem za povređena osećanja na obe strane. Uistinu, ovo ti je najbolja mogućnost.“ To mišljenje je ponovio Gnej Azinije Polion nekoliko sati docnije kad je stigao brodićem iz Barija. „Moji se ljudi neće boriti, a neće ni tvoji“, rekao je hladno. „Ja ih ne mogu naterati da se predomisle, a ni tvoji se neće predomisliti, a po svim izveštajima i Oktavijan je u sličnom škripcu. Legije su odlučile umesto nas, pa je na nama da pronađemo častan izlaz. Svojim ljudima sam rekao da ću dogovoriti primirje. Ventidije je postupio jednako. Popusti, Marko, popusti! Ovo nije poraz." „Sve što Oktavijanu omogućava da se izmigolji iz čeljusti smrti jeste poraz“, rekao je tvrdoglavo Antonije. „Koješta! Njegovi vojnici su podjednako otuđeni kao i naši. „Nema hrabrosti čak ni da se suoči sa mnom! Sve će uraditi zastupnici poput Mecene uznemirene ćudi? Daću mu ja uznemirenu ćud! I baš me briga šta on kaţe, ja ću na tom sastančiću

139 predstavljati sebe!“ „On neće prisustvovati, Antonije", kazao je Polion, pogleda uperenog u Planka, koji je kolutao očima. „Imam daleko bolju zamisao. Pristani na nju i ja ću ići kao tvoj predstavnik.“ „Ti?“, upitao je Antonije u neverici. „Ti?“ „Da, ja! Antonije, konzul sam osam i po meseci, a ne mogu da odem u Rim i ponesem svoje konzulsko znamenje“, odvratio je Polion, ogorčen. „Kao konzul, na višem sam poloţaju i od Gaja Mecene i od bednog Nerve! Zar zaista misliš da bih dozvolio da me licemer poput Mecene prevari? Misliš li?“ „Pretpostavljam da ne bi“, odgovorio je Antonije počinjući da uzmiče. „U redu, pristaću na to. Pod određenim uslovima.“ „Navedi ih.“ „Da slobodno mogu da uđem u Italiju preko Brundizija i da tebi bude dozvoljeno da odeš u Rim i preuzmeš konzulat bez ikakvih teškoća. Da zadrţim pravo da novačim vojnike u Italiji. I da se prognanima dozvoli da se smesta vrate kući.“ „Mislim da nijedan od tih uslova neće predstavljati teškoću“, kazao je Polion. „Sedi i piši, Antonije.“ Ĉudno, razmišljao je Polion dok je jahao Minucijevim drumom prema Brundiziju, kako uvek uspevam da budem tamo gde se donose velike odluke. Bio sam sa Cezarom Boţanskim Julijem, zaista! kad je prešao Rubikon i na onom rečnom ostrvcu u Italskoj Galiji kad su se Antonije, Oktavijan i Lepid dogovorili da podele svet. A sad ću predsedavati u sledećoj značajnoj prilici Mecena nije budala, neće se protiviti da ja budem predsedavajući. Kakva izuzetna sreća za pisca savremene istorije! Iako njegova porodica nikad nije bila istaknuta dok se on nije pojavio, Polion je imao dovoljno izuzetan um da postane jedan od Cezarovih miljenika. Dobar vojnik i još bolji zapovednik, napredovao je sa Cezarom nakon što je Cezar postao diktator i nikad ni najmanje sumnje nije imao kome je odan nakon što je Cezar ubijen. Isuviše razborit i prizeman da bi stao uz Cezarovog naslednika, mogao se prikloniti samo jednom čoveku Marku

140 Antoniju. Kao i mnoge njegove kolege, i on je smatrao da je osamnaestogodišnji Gaj Oktavije lakrdijaš, i nije mogao ni da zamisli šta je u tom lepom dečaku mogao videti čovek bez premca kakav je bio Cezar. Verovao je, takođe, da Cezar nije očekivao da će umreti tako brzo, bio je ţilav kao stara vojnička čizma i da je Oktavije bio privremeni naslednik, tek smicalica da odstrani Antonija dok ne prosudi hoće li se Antonije smiriti. I takođe da vidi kako će se s vremenom pokazati mamin dečak koji je sada poricao mamino postojanje. A onda su Mojra i Fortuna Cezaru dodelile najveću kaznu i dozvolile skupini ogorčenih, ljubomornih, kratkovidih ljudi da ga ubiju. Koliko je Polion tugovao zbog toga, uprkos sposobnosti da hladno i nepristrasno zabeleţi savremene događaje. Nevolja je bila u tome što u to vreme Polion nije imao predstavu šta će Cezar Oktavijan učiniti sa svojim neočekivanim usponom i ugledom. Kako je iko mogao predvideti hrabrost i drskost neiskusnog mladića? Cezar je, odavno je shvatio, bio jedini koji je video od čega je stvoren Gaj Oktavije. Ali čak i kad je Polion shvatio šta u sebi nosi Oktavijan, već je za časnog čoveka bilo prekasno da ga sledi. Antonije nije bio bolji čovek, bio je naprosto mogućnost koju je dozvoljavao ponos. Uprkos svojim manama a bilo ih je mnogo Antonije je makar bio muškarac. Koliko je malo poznavao Oktavijana, toliko je Polion poznavao njegovog glavnog izaslanika Gaja Mecenu. U svakom telesnom pogledu Polion je bio osrednji: po visini, građi, boji kose, crtama lica. Kao i većina takvih, naročito kad uz sve to ide i velika pamet, nije imao poverenja u one koji ni po čemu nisu bili osrednji. Da Oktavijan nije bio toliko tašt (čizme s potplatama od tri palca, o, bogovi!) i lep, Polion bi ga daleko više cenio neposredno nakon Cezarovog ubistva. A tako je bilo i s Mecenom, deţmekastim i običnog lika, buljavih očiju, bogatim i razmaţenim. Mecena se samouvereno smeškao, drţao ruke pred sobom spajajući vrhove prstiju, pućio usne, izgledao kao da se zabavlja kad nije bilo ničeg zabavnog. Uobraţenko. Gadne ili neprijatne osobine. A ipak se dobrovoljno javio da pregovara s tim uobraţenkom jer je znao da će, kad se smiri, Antonije za svog predstavnika odabrati Kvinta Delija. To se nije moglo dopustiti; Delije je bio isuviše potkupljiv i ţeljan za tako osetljive pregovore. Moguće je da je i Mecena

141 podjednako potkupljiv i ţeljan, ali koliko je Polion mogao da vidi, Oktavijan nije napravio mnogo grešaka kad je odabirao pripadnike svog najbliţeg kruga. Salvidijen je bio greška, ali njegovi su dani odbrojani. Pohlepa je uvek izazivala odbojnost kod Antonija, koji neće oklevati da ga poseče čim prestane da bude koristan. Ali Mecena nije davao nikakve predloge i imao je jednu osobinu koju je Polion cenio voleo je knjiţevnost i bio oduševljeni zaštitnik nekolicine nadarenih pesnika, uključujući Horacija i Vergilija, najbolje stihotvorce od Katulovog doba. Samo je to Poliona nadahnjivalo nadom da se moţe postići rešenje koje će zadovoljiti obe strane. Ali kako će on, običan vojnik, preţiveti hranu i piće kakve će znalac poput Mecene sasvim sigurno ponuditi? „Nadam se da ti ne smetaju obična hrana i vrlo razblaţeno vino?“, upitao je Mecena Poliona istog trenutka kad je stigao u iznenađujuće skromnu kuću na obodu Brundizija. „Hvala ti, to više volim“, odgovorio je Polion. „Ne, hvala tebi, Polione. Smem li reći, pre no što pređemo na naš pravi posao, da uţivam u tvojoj prozi? Ne kaţem ti to da bih se ulagivao jer ne verujem da si sklon finom umeću ulizištva, kaţem ti jer je to istina.“ Postiđen, Polion je prešao preko lepih reči odmereno ali vedro, okrećući se da pozdravi trećeg člana skupa Lucija Kokceja Nervu. Neopredeljen? Kako tako neopredeljen čovek moţe biti drugačiji? Nije čudo što njime gospodari njegova ţena. Uz večeru, koja se sastojala od jaja, salate, piletine i krckavog sveţeg hleba, Polion je otkrio da mu se dopada Mecena, koji je, izgleda, pročitao sve, od Homera do latinskih prosvetitelja poput Cezara i Fabija Piktora. Ako je nešto nedostajalo u vojnom logoru, pomislio je, onda je to iscrpan razgovor o knjiţevnosti. „Naravno da se u Vergilijevom pisanju oseća helenistički uticaj, ali osećao se i u Katulovom o kakav pesnik!“, rekao je s uzdahom Mecena. „Imam jednu postavku, znaš.“ „Kakvu?“ „Da najosećajniji predstavnici poezije ili proze svi imaju ponešto

142 galske krvi. Ili dolaze iz Italske Galije ili su im odatle preci. Kelti su osećajan narod. I muzikalni su.“ „Slaţem se“, kazao je Polion primetivši s olakšanjem da na jelovniku nema slatkiša. „Izuzimajući Iter izuzetna pesma! Cezar nije pesnik. Vrstan latinski, ali ogoljen i oskudan. Aul Hircije je proveo dovoljno vremena s njim da ga prilično dobro oponaša u Komentarima, koje nije poţiveo da dovrši, ali njima nedostaje majstorsko umeće. Hircije, međutim, odaje ponešto što Cezar nikad ne bi izneo. Na primer, šta je podstaklo Tita Labijena da prebegne Pompeju Magnusu posle Rubikona.“ „Ali zato nikad nije dosadan pisac.“ Mecena se zakikotao. „O, bogovi, kako je dosadan Katon Cenzor! Kao da si prisiljen da slušaš mladog častoljubivog političara koji drţi svoj prvi govor sa rostre.“ Smejali su se zajedno, bezbriţni jedan pored drugog, dok je Nerva Neopredeljeni, kako ga je Mecena nazvao, blago dremao. Sutradan su prionuli na posao u prilično sumornoj prostoriji s velikim stolom, dve drvene stolice s naslonima ali bez rukohvata i kurulskom stolicom od slonovače. Ugledavši je, Polion je zatreptao. „Tvoja je“, kazao je Mecena sedajući na jednu drvenu stolicu i pokazao Nervi da sedne na drugu, naspramnu. „Znam da još nisi preuzeo duţnost, ali tvoj poloţaj mlađeg konzula za ovu godinu iziskuje da predsedavaš našim sastancima i treba da sediš na slonovači.“ Lep i vrlo umešan potez, pomislio je Polion smeštajući se u čelo stola. „Ako ţeliš da pisar bude prisutan i pravi beleške, imam čoveka", nastavio je Mecena. „Ne, ne, ovo ćemo uraditi sami“, odvratio je Polion. „Nerva će biti pisar i praviti beleške. Znaš li brzopis, Nerva?“ „Zahvaljujući Ciceronu, znam.“ Zadovoljan što ima nešto da radi, Nerva je stavio sveţanj Fanijevog papira pod desnu ruku, odabrao jednu od desetak pisaljki i otkrio da je neko obzirno pripremio mastilo. „Počeću prikazom stanja“, rekao je ţustro Polion. „Broj jedan, Marko Antonije nije zadovoljan načinom na koji Cezar Oktavijan obavlja svoje duţnosti trijumvira. Pod a, nije se postarao da narod Italije bude dobro prehranjen. Pod b, nije suzbio gusarska dejstva Seksta Pompeja. Pod c nije naselio dovoljno veterana na njihove

143 parcele. Pod d italski trgovci trpe zbog teških vremena za poslove. Pod e, italski zemljoposednici su besni zbog drakonskih mera koje je doneo da bi im uzeo zemlju i naselio veterane. Pod f, više od deset gradova širom Italije nezakonito je ostalo bez javnog zemljišta, opet da bi se naselili veterani. Pod g, poreze je uvećao do nepodnošljive visine. I pod h, popunjava Senat svojim pristalicama. Broj dva, Marko Antonije nije zadovoljan načinom na koji je Cezar Oktavijan prigrabio upravu i legije jedne od njegovih provincija, Onostrane Galije. I uprava i legije su pod zapovedništvom Marka Antonija, koji je trebalo da bude obavešten o smrti Kvinta Fufija Kalena, i kome je trebalo dopustiti da imenuje novog guvernera kao i da rasporedi Kalenovih jedanaest legija onako kako smatra da treba. Broj tri, Marko Antonije nije zadovoljan što se građanski rat vodi u Italiji. Zašto, pita on, Cezar Oktavijan nije mirnim načinom razrešio nesuglasice s pokojnim Lucijem Antonijem? Broj četiri, Marko Antonije nije zadovoljan time što mu nije dozvoljeno da u Italiju uđe kroz Brundizij, njenu veliku jadransku luku, i pomišlja da Brundizij prkosi trijumviru koji boravi u Italiji, Cezaru Oktavijanu. Marko Antonije veruje da je Cezar Oktavijan izdao naređenje Brundiziju kako bi odstranio svog kolegu, koji ne samo da ima pravo da uđe u Italiju, već ima pravo i da sa sobom dovede legije. Kako Cezar Oktavijan zna da su ove legije dovedene da bi ratovale? Lako su mogli doći zato što su prestali da vojuju. Broj pet, Marko Antonije nije zadovoljan spremnošću Cezara Oktavijana da mu dozvoli da novači vojnike u Italiji i Italskoj Galiji kad Antonije na to ima pravo po zakonu. To je sve“, završio je Polion, izgovorivši sve to a da pritom nije pogledao u beleške. Mecena je mirno slušao dok je Nerva zapisivao očigledno saţeto, jer Nerva nije zamolio Poliona da ponovi bilo šta što je rekao. „Cezar Oktavijan se suočava s neizrecivim teškoćama u Italiji", rekao je Mecena mirnim, prijatnim glasom. „Oprostićeš mi, Gneju Polione, što neću govoriti po stavkama i brojevima kao što si ti to jezgrovito učinio. Mene ne vodi takav nemilosrdan razum skloniji sam pričanju priče. Kad je Cezar Oktavijan postao trijumvir Italije, Ostrvlja i Španija,

144 zatekao je praznu Riznicu. Morao je oduzeti ili kupiti dovoljno zemlje da naseli preko sto hiljada veterana. Dva miliona jugera! Stoga je oduzeo javno zemljište u osamnaest municipija koje su pomagale ubicama Boţanskog Julija poštena i pravedna odluka. A kad god bi došao do novca, kupovao je zemlju od vlasnika latifundija polazeći od toga da se ti pojedinci ponašaju sebično jer za ispašu koriste ogromne oblasti koje su nekad bile pod pšenicom. Nije se prišlo nijednom uzgajivaču ţita jer je Cezar Oktavijan nameravao da znatno uveća domaći uzgoj ţita kad se ove latifundije podele na parcele za veterane. Nemilosrdni napadi Seksta Pompeja uskratili su Italiji ţito uzgajano u Africi, na Siciliji i Sardiniji. Senat i narod Rima su se ulenjili u vezi sa snabdevanjem ţita pretpostavljajući da se Italija uvek moţe prehraniti ţitom koje se uzgaja izvan zemlje. Sekst Pompej je pak pokazao da je zemlja koja se oslanja na uvoz ţita ranjiva, da se moţe ucenjivati. Cezar Oktavijan nema ni novca ni brodova da istera Seksta Pompeja s mora niti da napadne Siciliju, njegovo sedište. Iz tog razloga je zaključio sporazum sa Sekstom Pompejem, i čak ide toliko daleko da se oţenio Libonovom sestrom. Ako je nametnuo poreze, učinio je to zato jer nema izbora. Ovogodišnje ţito košta trideset sestercija po modiju od Seksta Pompeja ţito koje je Rim već kupio i platio! Cezar Oktavijan odnekud mora naći četrdeset miliona sestercija svakog meseca zamisli to! Skoro pet stotina miliona sestercija godišnje! Da se plati Sekst Pompej, obični gusar!“ „Preko osamnaest hiljada talenata“, rekao je zamišljeno Polion. „I naravno, sledeće što ćeš reći jeste da su rudnici srebra u Španiji upravo počeli da dohoduju kad je kralj Bokh napao, pa su sada opet zatvoreni i Riznica je na prosjačkom štapu.“ „Upravo tako“, kazao je Mecena. „Uzimajući to kao da je rečeno, šta se dalje događa u tvojoj priči?“ „Rim je delio zemlju na koju će se naseliti najpre sirotinja a zatim veterani još od vremena Tiberija Graha.“ „Uvek sam smatrao“, prekinuo ga je Polion, „da je najgori propust Senata i naroda bilo odbijanje da se rimskim veteranima da mirovina povrh onoga što se ostavlja od njihove plate. Kad su

145 konzulari poput Katula i Skaura uskratili mirovine veteranima Gaja Marija iz redova proletera, Marije ih je lično nagradio zemljom. To je bilo pre šezdeset godina i još od tada veterani očekuju nagrade od svojih zapovednika, a ne od samog Rima. Strašna greška. To je vojskovođama dalo moć koju im nikad nije trebalo dozvoliti da imaju.“ Mecena se osmehnuo. „Pričaš moju priču umesto mene, Polione.“ „Izvini, Mecena. Nastavi, molim te.“ „Cezar Oktavijan Italiju ne moţe osloboditi Seksta bez pomoći. Molio je mnogo puta da mu Antonije u tome pomogne, ali Marko Antonije je ili gluv ili nepismen jer ne odgovara na ta pisma. Zatim je stigao unutrašnji rat, rat koji nije izazvao Cezar Oktavijan! On veruje da je pravi podstrekač pobune Lucija Antonija jer to je nama u Rimu izgledalo tako bio oslobođenik po imenu Manije, jedan od Fulvijinih klijenata. Manije je Fulviju uverio da je Cezar Oktavijan... hm... ukrao ono na šta Marko Antonije ima pravo po rođenju. Veoma čudna optuţba u koju je poverovala. Zauzvrat je nagovorila Lucija Antonija da upotrebi legije koje je novačio u ime Marka Antonija i da krene na Rim. Mislim da nema potrebe dalje pričati o tome izuzev da uveravam Marka Antonija da njegov brat nije bio krivično gonjen, već da mu je dozvoljeno da preuzme prokonzulski imperijum i da ode da upravlja Onostranom Španijom." Prebirajući po nizu svitaka pred sobom, Mecena je izvukao jedan i mahnuo njime. „Ovde imam pismo koje je napisao sin Kvinta Fufija Kalena, ali ne Marku Antoniju kao što je trebalo da učini, već Cezaru Oktavijanu." Pruţio ga je Polionu, koji ga je pročitao s lakoćom vrlo pismenog čoveka. „Ono što je Cezar Oktavijan video u njemu bilo je uznemiravajuće jer je odavalo slabost i pomanjkanje odlučnosti mladog Kalena. Siguran sam da tebi kao veteranu Onostrane Galije, Polione, ne moram reći koliko su nepouzdani Kosmati Gali i koliko brzo nanjuše neodlučnog guvernera. Iz tog i jedino iz tog razloga Cezar Oktavijan je delovao hitro. Znajući da je Marko Antonije hiljadu milja daleko, na sebe je preuzeo da smesta otputuje u Narbon i tamo Kvinta Salvidijena postavi za privremenog guvernera. Kalenovih jedanaest legija tačno su tamo

146 gde su i bile četiri u Narbonu, četiri u Agendinku i tri u Glanu. Gde je pogrešio Cezar Oktavijan što je ovako postupio? Postupio je kao prijatelj, kolega trijumvir, čovek na licu mesta.“ Mecena je uzdahnuo i pogledao ţalosno. „Rekao bih da je najistinitija optuţba koja se moţe staviti na teret Cezaru Oktavijanu to što nije mogao da uspostavi nadzor nad Brundizijem, kojem je naređeno da dopusti Marku Antoniju da se iskrca na obalu s onoliko legija koliko se odluči da dovede u njihovu otadţbinu bilo da bi uţivali u odmoru ili da bi se povukli iz sluţbe. Brundizij naprosto nije poslušao Senat i narod Rima. Cezar Oktavijan se nada da će uspeti da nagovori Brundizij da prestane s takvom neposlušnošću. I to je sve“, završio je Mecena smešeći se ljubazno. Tada je počela rasprava, ali bez uzburkanih strasti i ozlojeđenosti. Obojica su znali istinu o svemu što je pomenuto, ali su obojica takođe znali da moraju biti odani svojim gospodarima i zaključili da je najbolji način da to i budu tako što će se raspravljati ubedljivo. Oktavijan će paţljivo pročitati Nervin zapisnik, a Marko Antonije će, ako ne pročita, iscediti iz Nerve sve o sastanku. Najzad, baš pred oktobarske none, Polion je odlučio da mu je svega dosta. „Vidi“, rekao je, „jasno mi je da je nakon Filipa postignut aljkav i nedelotvoran dogovor. Marko Antonije je pun sebe i prezire Oktavijana zbog njegovog drţanja kod Filipa.“ Okrenuo se ka Nervi, koji je počeo da zapisuje. „Nerva, da se nisi usudio da zapišeš ijednu reč od ovoga! Vreme je da razgovaramo otvoreno, a kako veliki ljudi ne vole otvorenost, najbolje je i ne kazati im. To znači da ne smeš dozvoliti da te Antonije zaplaši, čuješ li me? Zucneš li o ovome, mrtav si čovek ja ću te lično ubiti, jasno?“ „Jasno!“, zapištao je Nerva ţurno ispuštajući pisaljku. „To volim!“, kazao je Mecena smešeći se. „Nastavi, Polione.“ „Ovakav kakav je trenutno, trijumvirat je smešan. Kako li je Antonije mislio da će odjednom biti na nekoliko mesta? Jer upravo se to dogodilo nakon Filipa. Ţeleo je lavlji deo svega, od provincija

147 do legija. A šta se dogodilo? Oktavijan nasledi snabdevanje ţitom i Seksta Pompeja, ali ne i brodovlje da slomi Seksta, a kamoli da preveze vojsku sposobnu da zauzme Siciliju. Da je Oktavijan vojni čovek, a nije, niti je ikad tvrdio da jeste, znao bi da njegov oslobođenik Helen očito ubedljiv momak ne moţe zauzeti Sardiniju. Uglavnom zato što Oktavijan nema dovoljno lađa za prevoz vojnika. Nema brodove. Provincije su razdeljene nezamislivo zbrkano. Oktavijan dobija Italiju, Siciliju, Sardiniju, Korziku, Onostranu i Ovostranu Španiju. Antonije dobija čitav Istok, ali to mu nije dovoljno. Stoga uzima i sve Galije kao i Ilirik. Zašto? Zato što su u Galijama brojne legije koje su i dalje pod orlovima i ne ţele da napuste sluţbu. Vrlo dobro poznajem Marka Antonija i on jeste dobar momak, hrabar i velikodušan. Kad je spreman, od njega nema sposobnijeg ni pametnijeg. Ali je takođe i proţdrljiv i ne moţe da se obuzda ma šta da je zamislio da proţdere. Parćani i Kvint Labijen divljaju po čitavoj Aziji i dobrom delu Anadolije. A mi sedimo ovde, pred Brundizijem." Polion se protegnuo, a onda pogrbio ramena. „Naša je duţnost, Mecena, da ovo sredimo. Kako ćemo to učiniti? Povući ćemo crtu između Zapada i Istoka i Oktavijana staviti na jednu, a Antonija na drugu stranu. Lepid moţe da bude u Africi, to se podrazumeva. Ima tamo deset legija, siguran je i bezbedan. Nećeš od mene čuti ni reč protivljenja kad kaţeš da Oktavijan ima daleko teţi zadatak jer ima Italiju, osiromašenu, istrošenu i gladnu. Ni moj ni tvoj gospodar nemaju novca. Rim je pred stečajem, a Istok je toliko iscrpljen da nije u stanju da plati iole znatniji danak. Međutim, Antonije ne moţe dobiti sve što ţeli i on se mora naterati da to uvidi. Predlaţem da se Oktavijanu da veći prihod tako što će upravljati celokupnim Zapadom Onostranom Španijom, Ovostranom Španijom, čitavom Onostranom Galijom, Italskom Galijom i Ilirikom. Reka Drina je prirodna granica između Makedonije i Ilirika, pa će postati granica između Zapada i Istoka. Podrazumeva se da će Antonije moći da novači vojsku u Italiji i Italskoj Galiji kao i Oktavijan. Italska Galija bi, uzgred budi rečeno, trebalo da postane deo Italije u svakom pogledu.“ „Sjajno, Polione!“, uzviknuo je Mecena osmehujući se široko. „Ni sam to ne bih bolje sročio.“ U šali je zadrhtao. „Ne bih se, pre

148 svega, usudio da budem toliko oštar prema Antoniju. Da, prijatelju moj, zaista dobro rečeno! Sada nam jedino preostaje da nagovorimo Antonija da pristane. Ne očekujem da će se Cezar Oktavijan protiviti. Ništa od ovoga mu ne prija, a naravno, odlazak iz Rima izazvao mu je astmu.“ Polion je delovao zaprepašćeno. „Astmu?“ „Da. Umalo da umre od nje. Zato se i sakrio u močvarama kod Filipa. U vazduhu je bilo isuviše prašine i pleve!“ „Shvatam“, rekao je polako Polion. „Shvatam." „To je, Polione, njegova tajna.“ „Zna li Antonije?“ „Naravno. Rođaci su, oduvek je znao.“ „Šta Oktavijan misli o tome da se izgnanima dozvoli povratak?“ „Neće se protiviti.“ Mecena kao da je razmislio o nečemu, a onda progovorio. „Treba da znaš da Oktavijan nikad neće krenuti u rat protiv Antonija, mada ne znam moţeš li Antonija uveriti u to. Nema više građanskih ratova. Pristaće na to, Polione. Zato smo zapravo ovde. Ma kako da je izazvan, neće ratovati protiv drugog Rimljanina. On više voli dogovor, razgovor za stolom, pregovore.“ „Nisam shvatio da mu je to toliko vaţno.“ „Jeste, Polione, jeste.“ Da bi se Antonije nagovorio da prihvati uslove koje je Polion izloţio Meceni, bio je potreban čitav nundinum prepun praznih reči, udaraca u zid, suza i vike. Onda se počeo smirivati; njegovi izlivi besa bili toliko razarajući da ih čak ni čovek jak kao Antonije nije mogao izdrţati duţe od toga. Iz gneva se stropoštao u utučenost i na kraju u očaj. Onog trenutka kad je dospeo na dno, Polion je krenuo u napad sad ili nikad. Jedan Mecena nije mogao izaći na kraj s Antonijem, ali vojnik poput Poliona, čovek koga je Antonije poštovao i voleo, znao je tačno šta da radi. Uz to je uţivao poverenje izvesnih pouzdanih ljudi u Rimu koji bi, ako je potrebno, podrţali njegovu strogost. „U redu, u redu!“, uzviknuo je Antonije nesrećno, zabivši ruke u kosu. „Pristaću! Jesi li siguran za izgnanike?“ „U celosti.“

149 „Zahtevam određene stavke koje nisi pomenuo." „Navedi ih sad.“ „Ţelim da mi se pošalje pet Kalenovih legija.“ „Mislim da tu neće biti poteškoća.“ „I neću pristati da udruţim svoje snage s Oktavijanovim da bismo Seksta Pompeja počistili s mora.“ „To nije mudro, Antonije." „Misliš da me je briga? Nije me briga!“, zaurlao je Antonije. „Morao sam Ahenobarba imenovati za guvernera Bitinije, toliko je bio ljut zbog uslova koje si pripremio, a to znači da nemam dovoljno lađa da bih se obrušio na Sekstovo brodovlje. On ostaje u slučaju da mi zatreba, to se mora razjasniti.“ „Oktavijan će pristati, ali neće biti zadovoljan.“ „Sve zbog čega je Oktavijan nezadovoljan meni je zadovoljstvo!“ „Zašto si prećutao Oktavijanovu astmu?“ „Tja!“, pljunu Antonije. „On je devojčica'. Samo se devojčice razbolevaju ma kakva da je bolest. Njegova astma je izgovor.“ „Nepopuštanje u vezi sa Sekstom Pompejem moglo bi te koštati." „Kako?“ „Još ne znam“, odvratio je Polion mršteći se. „Jednostavno će te koštati.“ Oktavijanov odgovor na uslove koje mu je Mecena doneo bio je sasvim drugačiji. Zanimljivo, pomislio je Mecena, koliko mu se lice promenilo u ovih poslednjih dvanaest meseci. Nije više onako zgodan mada će uvek biti lep. Kosa je kraća, više ne mari što mu štrče uši. Ali glavna promena mu je u očima, od kojih lepše nisam video, onako krupnih, blistavih i srebrnkastosivih. Uvek su bile nedokučive, nikad očima nije odao šta misli ili oseća, ali sada se iza onog sjaja vidi izvesna hladnoća tvrda kao kamen. I usne, koje ţudim da poljubim svestan da mi to nikad neće biti dozvoljeno, očvrsle su, ispravile se. Valjda to znači da je odrastao. Odrastao? Taj nikad nije bio dete! Devet dana pre oktobarskih kalendi napunio je čitave dvadeset tri godine. A Marku Antoniju je sada četrdeset četiri. Pravo čudo. „Ako Antonije odbija da mi pomogne u borbi protiv Seksta

150 Pompeja“, kazao je Oktavijan, „mora platiti za to.“ „Ali kako? Nemaš čime da mu to iznudiš." „Imam, i to zahvaljujući Sekstu Pompeju.“ „A to je?“ „Brak“, kazao je Oktavijan, sasvim mirnog lica. „Oktavija!“, prodahtao je Mecena. „Oktavija...“ „Da, moja sestra. Udovica je, nema nikakvih prepreka.“ „Još nije isteklo deset meseci njenog ţalovanja.“ „Šest je prošlo, a čitav Rim zna da ne moţe biti u drugom stanju Marcel je umirao dugo i bolno. Neće biti teško pribaviti dozvolu svešteničkih kolegija i sedamnaest triba kad se religiozni comitium sazove na glasanje.“ Oktavijan se samozadovoljno osmehnuo. „Skakaće jedan preko drugog da učine sve samo da spreče rat između Antonija i mene. U stvari, predviđam da se nijedan brak u istoriji Rima neće pokazati kao toliko poţeljan.“ „Neće pristati.“ „Antonije? Taj bi opštio s kravorn." „Ĉuješ li šta govoriš, Cezare? Znam koliko voliš svoju sestru, a ipak ćeš joj nametnuti Antonija? On pije i tuče ţenu! Preklinjem te, razmisli! Oktavija je najljupkija, najmilija, najfinija ţena u Rimu. Ĉak je i proleteri oboţavaju baš kao što su oboţavali kćerku Boţanskog Julija.“ „Zvuči kao da ti sam, Mecena, ţeliš da se oţeniš njome“, odvratio je prepredeno Oktavijan. Mecena se naljutio. „Kako moţeš da se šališ o nečemu toliko... toliko ozbiljnom kao što je ovo? Volim ţene, ali ih i saţaljevam. Vode toliko dosadan ţivot, a njihov jedini politički značaj počiva u braku najviše što moţeš reći za rimsku pravdu jeste da glavnina njih upravlja svojim novcem. To što su na obodu javnih događanja moţda smeta Hortenzijama i Fulvijama, ali ne i Oktaviji. Da je tako, ne bi ti sedeo ovde tako zadovoljan i siguran u njenu poslušnost. Zar nije vreme da se uda za čoveka za koga istinski ţeli da se uda?“ „Neću je primorati na ovo ako to ţeliš da kaţeš“, kazao je Oktavijan, nepotresen. „Ja nisam budala, znaš, i nakon Farsala sam dovoljno često prisustvovao porodičnim večerama da shvatim da je Oktavija prilično zaljubljena u Antonija. Ona će svoju sudbinu prihvatiti voljno čak rado.“