Kolin Mekalou - Antonije i Kleopatra 1 (Biseri boje mesecine)

251 i Sekstom Pompejem biće nevaţne u poređenju sa Cezarionom." „Hmmm“, rekao je Antonije i promenio predmet razgovora. Neprijatna večera, iako je Antonije jeo zdušno kao i inače. Posle izvesnog razmišljanja uspeo je da zaboravi na prekore koje mu je Atički uputio otkud on zna s kakvim nevoljama se Antonije suočava u vezi s Oktavijanom? Na kraju krajeva, njemu je sedamdeset četiri godine; uprkos njegovom dobrom izgledu i drţanju i poslovnoj oštroumnosti, mora da ga načinje staračka nemoć. No nije zaboravio na ono što je Atički govorio o Cezarionu. Namršten, prisećao se tromesečnog boravka u Aleksandriji od čega je prošlo već dve godine. Je li Cezarionu zaista skoro devet godina? Sećao se naočitog malog dečaka, spremnog na svaki podvig, od lova na nilskog konja do lova na krokodile. Neustrašiv. Takav je bio i Cezar. Kleopatra se oslanjala na njega i pored toga što je mlad, mada to nije iznenadilo Antonija. Prepuštala se osećanjima i nije bila uvek mudra, dok je njen sin bio... kakav? Otporniji, svakako. No kakav još? Antonije nije znao. O zašto nije imao više strpljenja za lepo umeće dopisivanja? Kleopatra mu je pisala s vremena na vreme, a Antoniju nije promaklo da se njena pisma uglavnom tiču Cezariona, njegove pameti i urođenih osobina jednog vođe. No nije zapravo obraćao mnogo paţnje smatrajući da su njene primedbe blebetanje zaluđene majke. Osetio je nejasnu potrebu da poseti Aleksandriju i lično vidi u šta se pretvara Cezarion, ali to je trenutno bilo nemoguće. Mada, pomislio je, pričinilo bi mu veliko zadovoljstvo da sazna kako Oktavijan ima suparničkog rođaka od koga strahuje više nego od Marka Antonija. Seo je da piše Kleopatri. Palfraža fgwqlmq, razoktnlao q ugbk fqm sgfko qwfg v Aukpk, pgoqeap v rrgpgsgpqo zpadgplv. Tgngspq lqt pksao stvarno zapgoqeaq, žvrko fa fqfao, k qsgeao fa palbqnlk rrklaugnl v oqlko rrgrqpaoa rqfkžg inawv rrk sgeaplv pa ugbg k uwqlg rqnlvrcg. Aukpa,

252 rrkogevlgt, rqwqnlpq fgnvlg pa oqlg rksaplg qwfg dqwgm pgoa tua opqiq fa rafk kzvzgw fa dkua, rqoažg Amafgoklk k ostalim sugcktukoa hknqzqha k raziqwara s nlvfkoa rqrvu Tkua Rqorqpkla Aukdmqi mqlk fqnazk pa wgdgrv. Zar sg Cgzarkqpv zaksua bnkžk fgwguk rqđgpfap? Rrgurqsuawnlao fa lg uamq, ank og žanqsuk rqoksaq fa sao rrqrvsukq fwg fraiqcgpg godine njegovog detinjstva. Vgrvl fa ev uk fqek dko bvfgo oqiaq. Mojim blizancima mora da je skoro dve godine kad je proletelo vreme? Nikad ih nisam ni video. Znam da si mog sina nazvala Ruqngoglgo a oqlv megrmv Mngqraurqo, ank q plkoa oksnko maq q Svpcv k Ogsgcv, ra bk oqžfa, maf Mago bvfg uv, zwapkdpq oqo skpv oqina fauk kog Ruqngogl Angmsapfar Jgnkqs, a oqlql megrmk Mngqraura Sgngpa? Qp lg tgspagsuk Ruqngogl, a qpa qsoa Mngqraura, ra bk bknq fqbrq fa koalv nkdpa kogpa, zar pg? Sngfgeg iqfkpg ev skivrpq bkuk v Apukqjklk oafa oqžfa pgev koauk wrgogpa fa fqđgo v Angmsapfrklv. Skivrpq sk dvna fa lg Rvbnklg Vgpukfklg rrgmqradkq oqla qwnategpla quktawtk v rau k kzbackwtk Rareapg kz Skrklg? Tq og pklg qbrafqwanq lgr qfktg qjqnqtev. Uogsuq fa Krqfa suawk pa rrgsuq, quktaq lg v Saoqsauv, moja je, upravo sam saznao, zatvorila kapije kako bi odolevala opsadi. Ipak, oqra fa lg wgnkdkpg sgna, ra eg za plgp raf bkuk fqwqnlap k nundinum. Qmuawkla lg fkwpa oafa rqpgmaf rqžgnko fa bvfg pgspqspa maq plgp brau. Rqsuqlk pgtuq zasuratvlveg v žgpk mqla pgoa oapg, a qpa pgoa oapg, wgrvl ok pa rgd. Fa sg rqwrgogpq rqžank, bqnlg bkj oksnkq q plql lgr zpao fa oksnk mamq pg rrqwqfko fqwqnlpq wrgogpa s fgcqo, qf mqlkj lg oqlkj urqlg. Zatuq uq qpfa k pg mažg? Pq mažg nk? Qmuawkla saswko skivrpq pg! Saoq gleda sgupq. Kram, oqrao sg soaurauk srgepkmqo. U dkuawqo Rkov pgoa rqžgnlpklg žgpg; fvbqmq ok zawkfg, dam k oqlk pgrrklaugnlk. Rktk ok mamq sk k mamq lg Cgzarkqp. Aukdmk lg kziqwqrkq pgmg pronicljive primedbe o njemu i njegovom odnosu prema Oktavijanu. Nagovestiq lg fa ov uq v bvfvepqsuk oqžg rrgfsuawnlauk qraspqsu. Šua iqf fa rafkt, pg tanlk ia v Rko fqm la pg bvfgo oqiaq fa ia

253 rrauko. Tq lg pargđgplg, ra sg pgoql rqpatauk maq Vgpukfklg. Twql skp ksvwktg nkdk pa Cgzara fa bk ia Qmuawklap fqdgmaq nlvbazpq. Njemu eg v Rkov bkuk rqurgbpk sawgzpkck, lama rqfrtma. Krajem maja Antonije je od Oktavijana primio pismo o uobičajenom predmetu razgovora njegovim teškoćama sa Sekstom Pompejem i snabdevanjem ţitom ali ovog puta je sadrţalo i molbu da se Antonije i Oktavijan odmah sastanu u Brundiziju. U pratnji samo jednog odreda germanskih konjanika, Antonije je gunđajući iz Atine krenuo u Korint, odakle će se brodom prevesti do Patre. Pred polazak je Deliju, međutim, ponovo iskazao svoje nezadovoljstvo počev od ozlojeđenosti na Ventidija. „Još je pred Samosatom, gde puţevim korakom vodi opsadu! To ga, hoću da kaţem, stavlja u isti koš sa Ciceronom! Ĉitav Rim je znao da Ciceron nije u stanju ni lisicu da nagna u kokošarnik i pored Pomptina koji je, u stvari, vodio borbu.“ „Ciceron?“, upitao je Delije u neverici, skrenuvši s glavnog predmeta razgovora; bio je premlad da bi pamtio Ciceronova rana dela. „Kad je, za ime sveta, veliki advokat vodio opsadu? Prvi put čujem da je nešto uradio u vojnom pogledu." „Deset godina nakon svog konzulata otišao je da upravlja Kilikijom i u istočnoj Kapadokiji se zaglibio u opsadi jednog običnog sela zvanog Pindenis. Njemu i Pomptinu je bila potrebna čitava večnost da ga osvoje.“ „Shvatam“, rekao je Delije, koji je zaista shvatao, ali ne i opsade pod vođstvom najneratobornijeg konzula koga je Rim iznedrio. „Imao sam utisak da je Ciceron bio dobar guverner.“ „O, bio je ako odobravaš onu vrstu ljudi koji onemogućavaju rimske poslovne ljude da steknu bilo kakvu zaradu u provincijama. Ali, Delije, nije posredi Ciceron. Posredi je Ventidije. Nadam se da će, dok se vratim sa sastanka s Oktavijanom, srušiti kapije Samosate i prebrojavati plen.“ Antonijevo odsustvo nije trajalo ni pribliţno dugo koliko je Delije očekivao, ali je bio spreman kad je trijumvir Istoka grunuo u svoj atinski dom besneći zbog Oktavijana koji se nije ni pojavio niti

254 poslao objašnjenje zašto nije došao. Da sve bude još gore, Brundizij je ponovo odbio da spusti lučki lanac i primi posetioca. Umesto da ode u drugu luku i tamo se iskrca, Antonije se okrenuo i razgnevljen vratio u Atinu. Delije je napola slušao bogoradanje, isuviše sviknut na Antonijevu mrţnju prema Oktavijanu da bi obraćao mnogo paţnje. Bio je to običan napad gneva, ne jedan od onih što su trajali po čitav nundinum i što bi zaplašili i jednog Hektora, pa je Delije čekao da nakon grdnji i vike nastupi mir. Kad se to dogodilo, Antonije se bacio na posao kao da mu je takav izliv koristio. U to doba njegov rad se uglavnom ticao ţivotnih odluka koje je morao doneti o tome ko će vladati u kojoj od brojnih kraljevina i kneţevina po Istoku mesta kojima Rim nije upravljao neposredno kao u provincijama. Antonije je bio naročito čvrsto uveren da ispravno rešenje predstavljaju kraljevi-klijenti, a ne dodatne provincije. Bilo je to lukavo rešenje zahvaljujući kojem su mesni vladari na sebe navlačili omrazu zbog prikupljanja poreza i danka. Radni sto mu je bio zatrpan izveštajima o svakom mogućem vršiocu svakog od tih poslova. Za svakog čoveka skupljali su se podaci koji će se pomno pregledati; Antonije je često traţio dodatna obaveštenja, a ponekad i naređivao da se ovaj ili onaj pojavi u Atini. Nije prošlo mnogo vremena, međutim, pre no što se, nesmanjenog nezadovoljstva, ponovo vratio na razgovor o Samosati i opsadi. „Kraj je juna, a još nema vesti“, kazao je Antonije, namrgođen. „Ventidije sa sedam legija sedi pod gradom veličine Aricije ili Tibura! To je bruka!“ Sada je bila prilika da vrati Ventidiju za onaj poniţavajući razgovor u Tarsu! Delije je napao. „U pravu si, Antonije, to jeste bruka. Barem po onome što ja čujem.“ Zastavši, Antonije se zagledao u Delijevo tuţno lice osećajući kako mu se mrzovolja povlači pred radoznalošću. „Šta hoćeš da kaţeš, Delije?“ „Da je Ventidijeva opsada Samosate bruka. Ili mi je makar tako u svom poslednjem pismu javio čovek iz Šeste legije s kojim se dopisujem. Pismo je stiglo juče, i to iznenađujuće brzo.“ „A taj legat se zove?“

255 „Izvini, Antonije, ali to ti ne mogu reći. Dao sam reč da neću odati izvor svojih podataka.“ Delije je govorio tiho, oborenog pogleda. „Rečeno mi je u najvećem poverenju." „Moţeš li da mi kaţeš kakva je bruka posredi?“ „Svakako. Opsada Samosate ne uspeva zato što je od Antioha od Komagene Ventidije primio mito u vrednosti hiljadu talenata. Ako opsada bude trajala dovoljno dugo, Antioh se nada da ćeš Ventidiju i njegovim legijama narediti da odustanu i odu.“ Zapanjen, Antonije dugo nije rekao ništa. A onda je prosiktao stegnutih pesnica: „Ventidije primio mito? Ventidije? Ne! Tvoj doušnik greši.“ Sitna glava okretala se levo-desno nagoveštavajući ţalosnu sumnjičavost. „Razumem tvoju nespremnost da poveruješ u nedelo tako starog ratnog druga, Antonije, ali kaţi mi ovo zašto bi moj prijatelj iz Šeste lagao? Kakve koristi bi od toga imao? Štaviše, izgleda da za mito znaju legati iz svih sedam legija. Ventidije to ne krije. Dosta mu je Istoka i jedva čeka da stigne kući i proslavi svoj trijumf. Govorka se takođe i da je prepravljao račune koje je poslao Riznici s plenom iz pohoda. Da je, u stvari, prikrio još hiljadu talenata. Samosata je toliko siromašna da on zna da iz nje neće izvući mnogo, pa zašto ne bi pokušao da uzme sve?“ Antonije je skočio na noge i urlajući pozvao kućepazitelja. „Antonije! Šta nameravaš da uradiš?" upitao je Delije pobledevši. „Ono što vrhovni vojskovođa radi kad zamenik prokocka poverenje!“, odgovorio je oštro Antonije. Kućepazitelj je ušao zabrinuto. „Da, domineV' „Spremi mi kovčeg za put, uključujući oklop i oruţje. I gde je Lucilije? Potreban mi je.“ Kućepazitelj se ţurno udaljio; Antonije je koračao gore-dole. „Šta nameravaš da uradiš?“, ponovio je Delije, koji se sad preznojavao. „Da odem u Samosatu, naravno. Moţeš da pođeš sa mnom, Delije. Budi uveren, ovo ću ispitati do kraja.“ Deliju je čitav ţivot preleteo pred očima; zaneo se, zakrkljao, pao na pod i dobio napad grčeva. Antonije je kleknuo pored njega vičući da dovedu lekara. Tome je pak bio potreban čitav sat da stigne, a za to vreme je Delije prenet u postelju, naizgled na samrti.

256 Antonije nije ostao uz njega; čim su Delija odneli, počeo je izdavati naređenja Luciliju i proveravati znaju li sluge kako da mu spreme neophodno za pohod glupa odluka ne povesti sa sobom svog posilnog ili kvestora! Oktavija je ušla s lekarom, a na licu joj se ogledala uznemirenost. „Dragi moj Antonije, šta je bilo?“, upitala je. „Krećem u Samosatu za nepun sat. Lucilije je našao brod koji mogu unajmiti da me odveze u luku Aleksandreju. To je u Zalivu kod Isa, najbliţeg mesta do kojeg mogu stići.“ Iskrivio je lice, setio se da joj poljubi ruku. „Odatle moram prejahati trista milja, meum mel. Ako duva auster, plovidba će trajati skoro mesec dana, a ako ne duva dva. Dodaj na to jahanje i dobićeš dva do tri meseca samo da stignem donde. O proklet da je Ventidije! Izdao me je.“ „Ne verujem u to“, kazala je propinjući se na prste da ga poljubi u obraz. „Ventidije je častan čovek.“ Antonije je iznad njene glave ugledao lekara koji se klanjao duboko i kome su klecala kolena. „Ko si ti?“, upitao je. „Ovo je Temistofan', rekla je Oktavija. „To je lekar koji je upravo pregledao Kvinta Delija.“ Zaboravivši sasvim na Delija, Antonije je zatreptao. „O! O da. Kako je? Još ţiv?“ „Jeste, gospodaru Antonije, ţiv je. Smetnje s jetrom, rekao bih. Uspeo je da mi kaţe kako danas treba s tobom da krene u Siriju, ali ne moţe u to sam čvrsto uveren. Treba mu nekoliko puta dnevno na grudi stavljati tople obloge od uglja, verdigrisa, bitumena i ulja, a i redovno čišćenje tela i puštanje krvi“, odvratio je lekar, prestravljen. „Skupo lečenje.“ „Pa bolje da ostane ovde“, rekao je Antonije, nezadovoljan što Delije neće biti s njim da mu pokaţe brbljivog legata. „Obrati se mom pisaru Luciliju da ti plati usluge.“ Još jedan zagrljaj i poljubac Oktaviji i Antonije je otišao. Stajala je, zbunjena, a onda slegnula ramenima i nasmešila se. „Neću ga videti do zime“, rekla je. „Moram saopštiti vest deci.“ Na spratu, bezbedno ušuškan u postelju, Delije je zahvaljivao svim bogovima što je bio dovoljno sabran da se sruši. Po onome što je rekao Temistofan, imao je znatne tegobe mada ne i prave bolove mala cena za spas. Nije računao da će Antonije krenuti u Samosatu;

257 zašto bi kad ni prstom nije mrdnuo da izbaci Parćane? Moţda bi, zaključio je Delije, bilo pametno da se čudesno oporavi i provede nekoliko meseci u Rimu ponašajući se ljubazno prema Oktavijanu. Auster jeste duvao, pa je brod, ne prevozeći nikakav teret izuzev Antonija i njegove opreme, mogao da primi dve smene veslača. No juţni vetar nije bio baš najbolji, a zapovednik broda nije voleo otvoreno more, pa se drţao obale čitavim putem od pristajanja u Likiji do luke Aleksandreje. Baš dobro, razmišljao je nestrpljivi Antonije, što je Pompej Veliki isterao sve gusare iz onih zgodnih uvala i uporišta duţ Pamfilije i Kilikije Trahije. U suprotnom bi i Antonija zarobili i traţili otkup kao i za mnoge Rimljane, uključujući Boţanskog Julija. Ĉak je i čitati bilo teško jer se brod ljuljao; premda na Našem moru nije bilo velikih talasa niti se visina mora znatno menjala kad nastupaju plima i oseka, more je bilo uzburkano i moglo je biti opasno po oluji. Toga je barem bio pošteđen ovog leta, što je bilo najbolje godišnje doba za plovidbu. Skoro jedini način na koji je ublaţavao nestrpljenje bilo je igranje kockica s posadom u svega nekoliko sestercija, a čak i tada se starao da izgubi. Takođe je šetao po palubi, odrţavao mišiće diţući buriće s vodom i izvodeći druge veţbe za jačanje mimo posade. Jedva da bi koja noć prošla da zapovednik nije zahtevao da pristanu u luku ili se usidre kraj nekog pustog ostrva. Put od sedamsto milja prelazili su, kad je sve bilo u redu, brzinom od trideset milja na dan. Antonije se povremeno osećao kao da nikad neće stići. Kad ništa drugo nije pomagalo, naslanjao se na brodsku ogradu i zurio u vodu nadajući se da će ugledati neko ogromno morsko čudovište, ali sve što je video bile su pliskavice koje su skakale i okretale se oko trupa, igrale se između dva krmena vesla i jurile kao kakvi morski zečevi. Zatim je otkrio da takvo predugo zurenje u njemu izaziva nalet usamljenosti, osećaj napuštenosti, umora i razočaranja, pa se pitao šta mu se dešava. Na kraju je zaključio da je Ventidijevo odmetništvo uništilo neki deo njegove srţi i nije ga ispunilo uobičajenim besom, nekom

258 vrstom borilačkog duha, već crnim očajem. Da, razmišljao je, strahujem od susreta s njim. Strahujem da će mi dokaz njegove podmuklosti biti pred nosom. Šta mogu da radim? Da ga otpustim, naravno. Da ga oteram u Rim, na onaj nesrećni trijumf koji toliko čeka. Ali koga da postavim na njegovo mesto? Neko kukavno pseto poput Sosija? Koga imam izuzev Sosija? Kanidije je dobar čovek. I moj rođak Kaninije. A ipak ako je Ventidije bio u stanju da primi mito, zašto ne bi bilo ko od njih koji za mene nisu vezani godinama provedenim u Onostranoj Galiji i Cezarovom građanskom ratu? Meni je četrdeset pet, ali ostali su deset-petnaest godina mlađi. Kalvin i Vatija su za Oktavijana, a tako je, kaţu mi, i sa Apijem Klaudijem Pulherom, najvaţnijim konzulom od Kalvina. Moţda je to srţ svega? Nevera. Izdaja. Njegov brod se tačno za mesec dana usidrio u luci Aleksandreji i Antonije je krenuo da nađe konje za svoje sluge. Sa sobom je poveo Blagost, svog javnog konja prošaranog sivim pegama, visokog i dovoljno snaţnog da ga nosi. I dalje u jadnom i sumornom raspoloţenju, odjahao je ka Samosati. A ona se, kako je prilazio Eufratu, pomaljala kao crna stena. Zaprepašćen, Antonije je otkrio da je Samosata veliki grad s istim zidinama kakve je imala Amida jer je pripadala Asircima dok su vladali ovim delom sveta. Crni bazalt, od one vrste koju su Grci zvali kiklopskim gladak, izuzetno visok i otporan na ovnove i opsadne kule. Tog trenutka je znao da ga je Delije obmanuo; no nije znao je li Delije to učinio namerno ili ga je prevario njegov prijatelj iz Šeste. Ovo nije bilo kapadokijsko selo u steni od bigra, ovo je bio zabrinjavajući zadatak čak i za jednog Cezara, čije je iskustvo s opsdama bilo sasvim drugačije. Ništa što je Ventidije video u svim Cezarovim ratovima nije ga moglo pripremiti za ovo. Ipak, uvek je postojala mogućnost da je Ventidije primio mito; ukočenih i bolnih udova, Antonije je sjahao s Blagosti na zborištu logora, odmah pored zapovednikovog stana. Ventidije je izašao da vidi šta je razlog meteţu; bio je snaţan muškarac, kome je izgled odavao godine a sede kovrdţe na temenu podsećale na krzno nerođenog jagnjeta. Lice mu se ozarilo.

259 „Antonije!“, uzviknuo je prilazeći da zagrli Antonija. „Šta te, za ime Jupiterovo, dovodi u Samosatu?“ „Ţeleo sam da vidim kako napreduje opsada.“ „Ah, to!“, nasmejao se vedro Ventidije. „Samosata je pre dva dana zatraţila uslove. Kapije su otvorene, a Antioh je otišao, lukavi fellator.“ „Daje, je li?“ „U tom pogledu. U svakom drugom prima.“ Ventidije je Antoniju pruţio poljsku stolicu i prišao krčazima. „Grozno crveno, još gore belo ili dobra eufratska voda?“ „Crveno, pola-pola, s eufratskom vodom. Dobra je, je li?“ „Ukusna za vodu. Grad nema ni akvedukta ni otpadnih kanala. Radije kopaju bunare nego što vodu za piće uzimaju iz reke, a onda kopaju nuţničke jame tik pored bunara.“ Iskrivio je lice. „Budale! Trbušna groznica uzima maha i leti i zimi. Za svoje ljude sam sagradio akvedukt i zabranio im da stupaju u dodir sa Samosaćanima. Reka je toliko duboka i široka da sam logorske otpadne kanale naprosto sproveo ponovo do nje. Naša mesta za plivanje su uzvodno mada postoje opasne struje.“ Pošto se postarao da ispuni obaveze domaćina, Ventidije je seo u kurulsku stolicu i prepredeno pogledao Antonija. „Ima tu još nečeg izuzev znatiţelje o mojoj opsadi, Antonije. Šta nije u redu?“ „Neko mi je u Atini rekao da si od Antioha primio hiljadu talenata kao mito da opsada ne bi prestala.“ „Cacat“ Ventidije se uspravio u stolici, a zadovoljstvo mu je iščilelo iz očiju. Progunđao je. „To što si došao pokazuje da si poverovao tom crvu ko je on? Mislim da imam prava da znam.“ „Najpre, jedno pitanje. Imaš li nevolja u zapovedničkom lancu u Šestoj?“ Ventidije je razrogačio oči. „U Šestoj?“ „Da, u Šestoj.“ „Antonije, Šesta nije ovde još od aprila. Silon je imao poteškoća da Iroda postavi na presto i zatraţio je još jednu legiju. Poslao sam mu Šestu.“ Osetivši iznenadni napad mučnine, Antonije je ustao i prišao prozoru u zidu od zemljane opeke. To je odgovor na sve izuzev na to zašto je Delije izmislio priču. Kako li ga je Ventidije uvredio?

260 „Moj doušnik je Kvint Delije, koji je kazao da se dopisuje s nekim legatom iz Šeste. Taj legat mu je ispričao za mito i tvrdio da za to zna čitava vojska." Ventidije je pobledeo. „O, Antonije, to boli! Do srţi sam povređen! Kako si mogao verovati na reč bednom malom svodniku poput Delija a da me čak ni u pismu ne pitaš šta se događa? Umesto toga, došao si ovamo lično! To govori da veruješ njemu. A ne meni! Kakav je dokaz pruţio?“ Antonije se prisilio da se okrene od prozora. „Nije pruţio dokaze. Kazao je da njegov doušnik ţeli da ostane bezimen. Ali otišlo je to i dalje od mita, hoću da kaţem. Takođe si optuţen da si prepravljao delovodnike za Riznicu.“ Dok su mu suze lile niz naborano lice, Ventidije je rame okrenuo Antoniju. „Kvint Delije! Udvorica, ulizica, prezrivi gmizavac! I na ovaj put si krenuo samo na osnovu njegove reči? Mogao bih te pljunuti! Treba da te pljunem!“ „Nemam izgovor“, uzvratio je Antonije ţalosno, poţelevši da moţe da ode nekud bilo kuda samo da ne bude ovde, bilo kuda! „To je ţivot u Atini, pretpostavljam. Toliko daleko od dešavanja, zatrpan beskrajnim planinama spisa, sasvim van tokova... Ventidije, iz dubine duše te molim za oproštaj." „Moţeš za oproštaj da moliš i sa svoje pogrebne lomače, Antonije. Neće ti pomoći.“ Ventidije je nadlanicom obrisao suze. „Završili smo, ti i ja. Završili. Zauzeo sam Samosatu i predaću delovodnike kome god ţeliš da ih pregleda. Nećeš naći nikakvo neslaganje, ni u jednom jedinom bronzanom svećnjaku. Traţim od tebe, svog zapovednika, dozvolu da odem, da se vratim u Rim. Zahtevam svoj trijumf, ali ovo je moj poslednji pohod za Rim. Kad poloţim lovorov venac pred noge Jupitera Najboljeg i Najvećeg, idem kući u Reatu da uzgajam mazge. Bezmalo sam slomio vrat vodeći tvoje ratove za tebe, a jedino čime mi zahvaljuješ jeste optuţba od takvih kakav je Delije.“ Ustao je i krenuo ka vratima. „Tamo su moje odaje, ali ću večeras izaći iz njih. Moţeš da se useliš i smestiš kako ţeliš. Verovao si mi! A sada ovo.“ „Publije, molim te! Molim te! Ne moţemo se rastati kao neprijatelji!“ „Ti nisi moj neprijatelj, Antonije. Najgori neprijatelj si sam sebi,

261 to ti nije picenski mazgar koji je pre pedeset godina koračao u Strabonovom trijumfu. Ti si razlog što mi Italici i dalje izvlačimo deblji kraj Delije je, na kraju krajeva, Rimljanin. Zato je njegova reč bolja od moje, zato je on bolji od mene. Dosta mi je Rima, dosta mi je rata, vojnih logora, isključivo muškog društva. I ne računaj na Silona i on je puki Italik, moţda i on uzima mito. On će ići kući sa mnom.“ Ventidije je uzeo vazduh. „Srećno na Istoku, Antonije. Priliči ti, zaista ti priliči. Pokvareni dupelisci, mlatikurci, masni istočnjački moćnici koji laţu čak i sami sebe...“ Lice mu se iskrivilo od bola. „To me podseti Irod je ovde. A ovde su i Polemon od Ponta i Aminta od Galacije. Neće ti nedostajati društvo uprkos tome što je Delije bio isuviše velika kukavica da dođe.“ Nakon što je Ventidije zatvorio vrata za sobom, Antonije je kroz prozor prosuo razblaţeni napitak i sipao kupu čistog, pomalo otrovnog crvenog vina. Nije moglo biti gore niti je razgovor mogao voditi neprikladnije. Ventidije je u pravu, pomislio je Antonije ispijajući tečnost do poslednje kapi. Kad je ustao da ponovo napuni jeftinu zemljanu kupu, poneo je i krčag sa sobom. Da, Ventidije je u pravu. Negde sam izgubio sebe, svoj put, samopoštovanje. Ne mogu više ni da se razbesnim! Istina je ono što je rekao. Zašto sam poverovao Deliju? Sve se to činilo kao daleka prošlost, onaj dan kad mi je Delije sipao otrov u uši. Ko je Delije? Kako sam mogao poverovati u priču bez ikakvog dokaza? Ţeleo sam da verujem, to je sve što mogu da smislim. Ţeleo sam da svog starog prijatelja vidim osramoćenog, ţudeo sam za tim. A zašto? Zato što je vodio rat koji je pripadao meni, rat koji se nisam potrudio da vodim sam. To bi podrazumevalo naporan rad. Postao je rimski običaj da vrhovni zapovednik dobija sve zasluge. Gaj Marije je to započeo kad je preoteo zasluge za hvatanje Jugurte. Nije trebalo da to učini. Sula je to uradio, vešto, sjajno. Ali Marije nije mogao da podnese da deli lovorike, pa to u izveštajima nikad nije ni spomenuo. Da Sula nije objavio svoja sećanja, niko nikad ne bi znao istinu. Ţeleo sam da pohod protiv Parćana obavijem lakim velom, da poslednji sukob sačuvam za sebe nakon što ih bolji čovek namuči. A onda me je Ventidije zasenio. Titan dovoljno smeo da vidi kako da to izvede tras, bum! Zasenio me je. Koliko sam ljut bio, koliko

262 nemoćan! Potcenio sam njega i Silona nikad nisam ni pomislio koliko su dobri. I zato sam poverovao Deliju. Nema drugog razloga. Ţeleo sam da uništim Ventidijeva postignuća, ţeleo sam da ga vidim osramoćenog, moţda čak i probodenog mačem poput Salvidijena. I to je delo mojih ruku mada Salvidijen nije bio ni takav čovek ni takav zapovednik. Bio sam toliko zaokupljen Oktavijanom da sam dopustio da mi Istok isklizne iz ruku, prepustio sam uzde Ventidiju, svom vernom mazgaru. Zaplakao je, ljuljajući se napred-nazad na klimavoj stolici s ukrštenim nogarima i koţnim sedištem, gledao kako suze kaplju u vino, ispijao sopstvenu tugu kao što crni pas pije krv. O koliko ţali, koliko se kaje! Niko ga više nikad neće gledati istim očima. Ĉast mu je bespovratno ukaljana. Kad je sat docnije Irod grunuo na vrata, zatekao je Antonija toliko pijanog da nije bio u stanju ni da ga prepozna ni da ga pozdravi. Ventidije je ušao, pogledao Antonija i pljunuo na pod. „Nađi njegove sluge i kaţi im da ga stave u postelju“, rekao je odsečno Ventidije. „Tamo, u moje odaje. Kad se ponovo osvesti, ja ću biti na pola puta do Sirije.“ I više od toga Irod nije mogao da sazna. Antonije mu je ispričao dva dana kasnije, trezan ali neobično pod uticajem vina. „Poverovao sam Deliju“, rekao je ţalosno. „Da, to nije bilo mudro, Antonije.“ Irod se trudio da deluje vedro. „Ipak, s tim je gotovo. Samosata je zauzeta, Antioh je pobegao u Persiju, a plen nadmašuje sva očekivanja. Dobar završetak rata.“ „Kako je Ventidije zauzeo ovo mesto?“ „On je izumitelj, pa je video šta mora da uradi. Sagradio je ogromnu kuglu od komada čistog gvoţđa, prikačio je na lanac, a lanac obesio na kulu. Zatim je upregao pedeset volova i odvukao kuglu daleko iza kule. Kad se lanac ispravio, presekao je vezu između kugle i ţivotinja. Zanjihala se kao čudovišna pesnica i

263 udarila u zidine uz uţasnu buku morao sam da pokrijem uši. A zidine su se naprosto srušile! Za jedan dan je razrušio dovoljno da unutra uvede na hiljade vojnika. Ispostavilo se da Samosaćani nisu imali drugu odbranu izuzev utvrđenja. Ni vojnike, bilo dobre ili loše ništa!“ „Ĉuo sam da je izumeo i olovne kugle za praćkaše.“ „Zastrašujuće oruţje!“, uzviknuo je Irod. Spustio je šaku na Antonijevu ruku. „Hajde, Antonije, sad kad je Ventidije otišao, ti zapovedaš. Trebalo bi makar da pregledaš mesto i vidiš šta je uradila gvozdena kugla. Te zidine su stajale petsto godina, ali pred rimskom vojskom ne opstaje ništa. Ne izgledaš kao da si izgladneo, a tvoji legati se... hm... vrzmaju bespomoćno, ne znaju šta dalje da rade. Stoga priređujem večeru u svojoj kući. Dođi! To će oraspoloţiti sve, uključujući i tebe.“ „Boli me glava.“ „Nije čudo s obzirom na splačinu koju si pio. Ja imam i podnošljivog vina, ako je to ono što ţeliš.“ Antonije je uzdahnuo, ispruţio ruke i zagledao se u njih. „Izgledaju kao da mogu da zgrabe sve, zar ne?“, upitao je drhteći. „Ali izgubile su snagu.“ „Koješta! Dobar obed, sveţ hleb i posno meso, sve će dovesti u red.“ „Šta se događa u Judeji?“ „Skoro ništa. Silon je izvrstan čovek, ali dve legije nisu bile dovoljne, a dok je treća stigla, Antigon se sakrio u Jerusalim. Taj grad je teško zauzeti, teţe nego ovo asirsko uporište. Ventidije je, uzgred rečeno, bio veoma dobar prema meni.“ Antonije se trgnuo. „Ne staj mi na muku! Kako?“ „Dao mi je dovoljno novca da odem u Egipat i obnovim zalihe u Masadi, gde se nalaze moja i Hirkanova porodica. Ali i ja starim, Antonije, a Jevrejima je potreban... silnik. Naoruţavaju se i uveţbavaju.“ Pošto su svi legati bili dovoljno razboriti da ne spominju Ventidija, Antonije je za svega jedan nundinum u Samosati mogao da se oseća kao pravi zapovednik. Ali Antonije je griţu savesti što

264 ga je izjedala zbog Ventidija iskalio na grad. Ĉitavo stanovništvo prodato je u roblje u Nikeforiju, gde ih je sve kupio predstavnik novog parćanskog kralja Fraata. Manjkalo mu je radne snage budući da je pogubio znatan deo svog stanovništva, od najniţeg do najvišeg staleţa. Njegovi sinovi stradali su među prvima, ali mu je promakao nećak izvesni Monez koji je pobegao u Siriju i nestao. Velika neprijatnost za Fraata, koji je voleo da bude kralj. Zidine Samosate su srušene. Antonije je ţeleo da ih iskoristi ne bi li premostio Eufrat, ali je otkrio da je reka toliko duboka i jaka da kamenje odnosi kao komadiće pleve. Na kraju je kamenje razbacao nadaleko. Kad je sve bilo gotovo, noći su zahladnele. Antonije je svrgnuo Antioha, razrezao mu veliku globu, a na presto postavio njegovog brata Mitridata. Publije Kanidije zaduţen je za legije koje su se ulogorile blizu Antiohije i Damaska; zadatak mu je bio da pripremi pohod na Jermeniju i Mediju naredne godine pod Antonijevim ličnim zapovedništvom. Gaj Sosije je postao guverner Sirije i naređeno mu je da Iroda stavi na presto čim istekne zimski dopust. U luci Aleksandreji Antonije se ukrcao na brod čiji je zapovednik bio spreman da krene na otvoreno more. Rana je polako zaceljivala; ponovo je mogao svoje rimske zemljake pogledati u oči ne pitajući se šta misle. Ali ah bilo mu je neophodno da zarije glavu u slatka ţenska nedra! Jedina nevolja je bila u tome što su slatka ţenska nedra za kojima je ţudeo pripadala Kleopatri.

265 13 Kad se posle dve godine u Onostranoj Galiji vratio ovenčan slavom, Agripa i dve legije koje je doveo sa sobom ulogorili su se na Marsovom polju izvan pomerijuma; Senat mu je izglasao trijumf, što je značilo da mu religiozna pravila zabranjuju da uđe u sam Rim. Nepotrebno je reći kako je očekivao da ga Cezar sačeka u veličanstvenom crvenom šatoru podignutom da primi vojskovođu u privremenom izgnanstvu, ali od Cezara nije bilo ni traga. A ni od senatora. Moţda sam poranio, mislio je Agripa dok je govorio posilnom da mu stvari unese u šator; isuviše je ţudeo da ugleda Cezara u daljini da bi i sam ušao u sklonište. Bio je u stanju da vidi blesak metala udaljen dve milje ili bezmalo nevidljivu ogrebotinu na nečemu što je drţao u ruci, pa je odahnuo s olakšanjem kad je spazio da se velika naoruţana straţa, sastavljena od Germana, pojavljuje iz Fontinalske kapije i spušta niz Via Recta. A onda se namrštio; usred straţe je ugledao nosiljku. Cezar u nosiljci? Je li bolestan? Zabrinut i nestrpljiv, savladavao se i čekao tu gde je stajao, a nije potrčao u susret neobičnom prevoznom sredstvu koje je najzad pristiglo, okruţeno veselim povicima i čestitkama Germana. Kad se iz nosiljke pojavio Mecena, Agripa se zaprepastio. „Ulazi“, rekao je arhismutljivac idući ka šatoru. „Šta je bilo? Šta se dogodilo? Je li Cezar bolestan?" „Ne, nije bolestan, samo je u lepoj staroj nevolji“, odvratio je Mecena koji je izgledao napeto. „Kuća mu je okruţena straţarima, a on se ne usuđuje da izađe iz nje. Morao je da je utvrdi, moţeš li da veruješ? Zidine i jarak na Palatinu!“ „Zašto?“, upitao je Agripa, zbunjen. „Zar ne znaš? Zar ne moţeš da pogodiš? Kad je razlog išta drugo do snabdevanje ţitom? Porezi? Visoke cene?“ Stisnutih usana, Agripa je zurio u stegove s orlom pobodene u zemlju pred njegovim šatorom i okićene lovorom pobede. „U pravu si, trebalo je da znam. Šta je najnovije poglavlje ove večite drame? O, bogovi, ovo postaje mučno kao čitanje Tukidida!“ „Onaj lukavi golać Lepid koji pod svojim zapovedništvom ima šesnaest legija\ dozvolio je da Sekst Pompej pobegne s celokupnom

266 afričkom isporukom ţita. Zatim se Menodor, ono izdajničko pseto, posvađao sa Sabinom nije mu se dopalo da mu on bude nadređeni i otišao je Sekstu. Sa sobom nije poveo više od šest ratnih brodova, ali je Sekstu rekao kojim putem stiţe ţetva sa Sardinije, pa je i to otišlo. Senat nema izbora, mora da kupi ţito od Seksta, koji modij naplaćuje četrdeset sestercija. To znači da će modij drţavnog ţita koštati pedeset sestercija, dok trgovci pričaju da će njihovo koštati šezdeset. Ako drţava treba da kupi dovoljno ţita koje deli besplatno, onima koji ga plaćaju mora naplatiti pedeset sestercija. Kad su saznali, niţe klase i proleteri su pobesneli. Neredi, sukobi razbojničkih skupina Cezar je morao dovesti legiju iz Kapue da zaštiti drţavne ţitnice, pa je Vicus Portae Trigeminae prepuna vojnika, a Rimska luka opustela.“ Mecena je udahnuo i ispruţio drhtave ruke. „Stanje je opasno, zaista opasno.“ „Šta je s Ventidijevim plenom koji je prikazao na trijumfu?“, upitao je Agripa. „Zar to ne moţe da se iskoristi kako bi se cena od četrdeset sestercija odrţala za narod?“ „Moglo bi, samo što Antonije zahteva da mu se kao trijumviru i vrhovnom zapovedniku na Istoku da polovina. Kako je pun njegovih ljudi, Senat je izglasao da treba da mu se dodeli pet hiljada talenata“, odgovorio je smrknuto Mecena, čije su se strasti sada smirile. „Dodaj na to deo koji pripada legijama i ostaju samo dve hiljade. Samo pedeset miliona sestercija, a Sekstov račun za ţito iznosi petsto miliona sestercija. Cezar je molio da plati u nekoliko navrata, ali Sekst je to odbio. Ĉitav iznos unapred ili nema ţita uopšte. Za mesec dana sve ţitnice će biti prazne.“ „I nema novca da se podmire troškovi i svim snagama krene u rat protiv tog ološa!“, rekao je besno Agripa. „Ja donosim plen u vrednosti dve hiljade što je sto miliona za račun za ţito kad se doda na ono što preostane od Ventidijevog plena. Trebalo bi da izvedemo čitav Senat nasred Foruma i pustimo da rulja nasmrt kamenuje sve do poslednjeg senatora! No, naravno, svi su pobegli iz Rima, zar ne?“ „O da. Kriju se po svojim vilama. Nije samo Rim u previranju, pobunila se čitava Italija. Nisu oni krivi, kaţu, i za sve okrivljuju Cezarovu lošu upravu. Prokleti da su!“ Agripa je pomerio šatorsko krilo. „To mora prestati, Mecena. Hajde, idemo Cezaru.“

267 Mecena ga je uţasnuto pogledao. „Agripa! Ne moţeš! Pređeš li pomerijum i uđeš li u Rim, gubiš trijumf!“ „Ah, šta je jedan trijumf kad sam potreban Cezaru? Trijumfovaću za neki drugi rat.“ I Agripa je krenuo, bez pratnje, i dalje u oklopu, dugim nogama brzo prelazeći razdaljinu. Misli su mu se vrtele ukrug jer je znao da nema odgovora, ali mu je sopstvena priroda tvrdila da odgovora mora biti. Cezare, Cezare, ne moţeš dopustiti običnom gusaru da ucenjuje tebe i rimski narod! Prokli'njem Seksta Pompeja, ali Antonija proklinjem još više. Sve što je Mecena mogao da učini bilo je da se zavuče u nosiljku i nada se da će u domus Livia Drusilla stići sat kasnije u pratnji svoje naoruţane straţe. Agripa, sam! Rulja će ga rastrgnuti na komade. U gradu je vladao meteţ, zasuni su bili spušteni i zabravljeni na svim radnjama; Agripa je, spuštajući se niz Bankarsko brdo, odmah primetio da su zidovi išarani natpisima u kojima se ponegde izraţavalo nezadovoljstvo zbog cene ţita, ali su uglavnom klevetali Cezara. Razbojničke skupine lutale su naoruţane kamenjem, batinama, tu i tamo mačem, ali ga niko nije izazvao ovo je bio ratnik, to je bilo jasno na prvi pogled čak i najopasnijim razbojnicima. Niz dostojanstvena pročelja banaka i portike cedili su se ostaci pokvarenih jaja i povrća, smrad izmeta lebdeo je u vazduhu iz noćnih posuda koje niko nije imao hrabrosti da odnese do najbliţih javnih nuţnika i isprazni; nikad, ni u najgorim snovima, Agripa nije zamišljao da će videti Rim toliko uniţen, uprljan, okaljan. Nedostajao je samo zadah dima; bezumlje, dakle, još nije sasvim zavladalo. Ne obazirući se na sopstvenu bezbednost, Agripa se gurao kroz bučnu svetinu na Forumu, gde su statue porušene, a raskošne boje hramova bezmalo zbrisane našaranim natpisima i prljavštinom. Kad je stigao do Prstenarskog stepeništa, peo se preskačući po četiri stepenika odjednom i sklanjao svakog ko mu se našao na putu. Prešao je Palatin i tu se pred njim uzdizao visok, na brzu ruku podignut zid na kojem je stajao red germanskih straţara. „Marko Agripa!", uzviknuo je jedan i mahnuo rukom; viseći

268 most preko širokog jarka spušten je, a gvozdena rešetka iza njega podignuta. Tada se već na sve strane čulo: „Marko Agripa!“, praćeno klicanjem. Ušao je i Ubiji su ga okruţili kličući. „Ĉuvajte straţu, momci!“, doviknuo je preko ramena osmehnuvši im se i produţio dalje u pustoš sluzavih ribnjaka, korova, zapuštenog vrta pretvorenog u logor za Germane, koji nisu bili uzrujani. Ušavši unutra, Agripa je odmah primetio da domus Livia Drusilla već ima pečat nove ţene. Kuća je promenjena do neprepoznavanja. Ušao je u izuzetno nameštenu prostoriju gde su zidovi bleštali sjajem zidnih slika, a postolja i herme bile od divnog mermera. Burgundin je ušao jarosno, ali mu se na licu ukazao osmeh čim je shvatio ko po skupocenom podu korača u klinovima potkovanim čizmama. „Gde je on, Burgundine?" „U radnoj sobi. O, Marko Agripa, koliko mi je drago što te vidim!“ Jeste, bio je u radnoj sobi, ali ne za pohabanim stolom okruţen vedrima za knjige i policama prepunim svitaka. Ovaj radni sto bio je ogroman i napravljen od prugastog zelenog malahita; spisi više nisu bili u neredu, već sloţeni isto onako uredno kako je uvek izgledao Cezarov sto, a dva prepisivača sedela su za ne toliko ukrašenim, ali veoma lepim stolovima, dok je jedan sluţbenik odlagao svitke. Lice koje se razdraţeno podiglo da vidi ko ga uznemirava ostarilo je i izgledalo kao da pripada čoveku poznih tridesetih godina ali ne zbog bora, već zahvaljujući crnim mrljama oko umornih očiju, brazdama na širokom čelu i ustima stisnutim da se usne bezmalo nisu ni videle. „Cezare!“ Mastionica od malahita odlete; Oktavijan je skočio iz gomile spisa, pritrčao na drugi kraj prostorije i ushićeno zagrlio Agripu. A tada je shvatio. Uzmaknuo je, uţasnut. „O, ne! Tvoj trijumf!“ Agripa ga je zagrlio i poljubio u obraze. „Biće još neki trijumf, Cezare. Zar si zaista mislio da ću ostati izvan pomerijuma kad je Rim u takvom neredu da ne moţeš da izađeš napolje? Običan građanin ne prepoznaje moje lice, pa sam ja došao tebi.“ „Gde je Mecena?“

269 „Vraća se u nosiljci“, odgovorio je Agripa smešeći se. „Hoćeš da kaţeš da si došao bez pratnje?“ „Nikakva rulja ne moţe istupiti pred naoruţanog centuriona, a oni su mislili da sam ja taj. Meceni je straţa bila potrebnija nego meni.“ Oktavijan je obrisao suze, sklopio oči. „Agripa, moj Agripa! Oh, ovo je prekretnica, znam to!“ „Cezare?“, začuo se novi glas, dubok i pomalo promukao. Oktavijan se okrenuo u Agripinom zagrljaju, ali nije se izvukao iz njega. „Livija Druzila, moj ţivot je opet potpun! Marko je došao kući.“ Agripa je gledao malo jajoliko lice, koţu poput besprekorne slonovače, raskošne, pune usne, blistave tamne oči. Ako joj je ovo što je zatekla bilo neobično, to ničim nije pokazala, čak ni duboko u onim vrlo izraţajnim očima. Na licu joj se ukazao osmeh iskrenog oduševljenja, a na Agripinu ruku je lako spustila dlan milujući je neţno kao ljubavnica. „Marko Agripa, divno“, rekla je, a onda se namrštila. „Ali tvoj trijumf!“ „Odrekao ga se da bi video mene“, kazao je Oktavijan uzimajući jednom rukom svoju ţenu a drugom obgrlivši Agripina ramena. „Hajde da sednemo negde gde ćemo imati više mira i udobnosti. Livija Druzila mi je našla najvrednije radnike, ali sam izgubio svoju samoću.“ „Je li novi izgled Cezarove kuće tvoje delo, gospo?“, upitao je Agripa uranjajući u pozlaćenu stolicu presvućenu mekanom ljubičastom tkaninom i prihvatajući stakleni pehar nerazblaţenog vina. Otpio je gutljaj, pa se nasmejao. „Mnogo bolje vino od onog što si nekad sluţio, Cezare! A kako nije razblaţeno vodom, znači li da je ovo proslava?“ „Ništa nije vaţnije od tvog povratka. Ona je čudo, moja Livija Druzila.“ Na Agripino iznenađenje, Livija Druzila se nije povukla, mada je kao ţena trebalo da to učini. Sela je u veliku ljubičastu stolicu, podvila noge poda se i prihvatila pehar od Oktavijana klimnuvši mu glavom u znak zahvalnosti. Oho! Gospa prisustvuje većanju! „Nekako moram da preţivim još godinu dana svega ovog“,

270 rekao je Oktavijan spuštajući pehar s vinom nakon zdravice. „Ukoliko ne misliš da moţemo pomeriti nastupajuću godinu?“ „Ne, Cezare, ne moţemo. Julijeva luka neće biti spremna do leta, tako mi je Sabin javio u poslednjem pismu, što mi daje osam meseci za naoruţavanje i obuku. Poraz Seksta Pompeja mora biti potpun tako da se više nikad ne uzdigne. Mada odnekud moramo pronaći barem sto pedeset ratnih brodova. Italska brodogradilišta ne mogu da pruţe dovoljno.“ „Postoji samo jedan izvor koji ih moţe snabdeti, a to je naš dragi Antonije", rekao je gorko Oktavijan. „On i samo on razlog je svemu ovome! Senat mu jede iz ruke, a nijedan bog mi ne moţe reći zašto! Očekivalo bi se da budale imaju više pameti budući da ţive usred ovolike muke, ali nemaju! Odanost Marku Antoniju vredi više nego izgladneli trbusi!“ „To se nije promenilo još od dana Katula i Skaura“, odvratio je Agripa. „Pišeš li mu?“ „Pisao sam mu kad si se ti pojavio na vratima. Traćim list za listom dobrog papira pokušavajući da nađem prave reči.“ „Kad si ga poslednji put video?“ „Pre više od godinu dana, kad je Oktaviju i decu odveo u Atinu. Prošlog proleća sam ga zamolio da se sretnemo u Brundiziju, ali me je prevario došavši bez legija i toliko brzo posle mog poziva da sam još bio u Rimu i čekao na njegov odgovor. Vratio se u Atinu i poslao mi gadno pismo preteći da će mi staviti mač pod vrat ako se ne pojavim na sledećem sastanku. Zatim je otišao u Samosatu i nismo se sastali. Nisam siguran čak ni je li se vratio u Atinu." „Ostavimo to po strani, Cezare, a šta moţemo uraditi za snabdevanje ţitom? Italiju nekako moramo prehraniti i to jeftinije nego što Mecena kaţe da moţemo." „Livija Druţila kaţe da moram pozajmiti koliko god je potrebno od moćnika, ali prezam od toga." Vidi, vidi, dobar savet malog crnog leoparda! ,,U pravu je, Cezare. Bolje pozajmi nego da oporezuješ." Livija je pogledala Agripu, zaprepašćena; danas se odigrao susret od kojeg je strepela, uverena da će Cezarov najvoljeniji prijatelj biti njen neprijatelj zašto ne bi bio? Muškarci nisu voleli da ţene prisustvuju većanju, a mada je znala da su njene zamisli ispravne,

271 muškarcima poput Stacilija Taura, Kalvizija Sabina, Apija Klaudija i Kornelija Gala nije se dopadalo što vide da je njena zvezda u usponu. Otkriće da je Agripa na njenoj strani bilo je veći dar od deteta koje dosad nije začeto. „Oni će me preopteretiti.“ „Više nego mazgu“, rekao je Agripa smešeći se. „Novac je, međutim, ovde, a dok Antonije ne podigne guzicu i uredi Istok, ne zarađuju ništa na Istoku, što im je najveći izvor prihoda. Mogu uloţiti novac koji miruje.“ „Da, uviđam to“, kazao je Oktavijan pomalo ukočeno, ne znajući ţeli li da prihvati dobar savet za ono što je sam smislio. „Ne dopada mi se da vraćam kamatu, a namet nuće da bude dvadeset posto i to sloţena.“ Vreme je za povlačenje; Agripa je pogledao zbunjeno. „Sloţena?“ „Da, kamata na kamatu. Tako će postati poverioci Rima u narednih trideset-četrdeset godina“, odgovorio je Oktavijan. „Sumnjaš u sebe, najdraţi Cezare, a ne treba“, kazala je Livija Druţila. „Hajde, razmisli! Znaš odgovor.“ Stari osmeh se ukazao; nasmejao se. „Misliš na riznicu Seksta Pompeja punu nečasno stečene zarade.“ „Na to misli“, rekao je Agripa uputivši joj zahvalan pogled. „To mi je palo na pamet, ali od pomisli na zajam od moćnika još mi je gora pomisao da moćnicima plaćam iz Sekstove riznice kad se sve završi.“ Najednom je pogledao lukavo. „Ponudiću im sloţenu kamatu od dvadeset posto i zabaciću mreţu dovoljno daleko da u nju uhvatim i nekoliko Antonijevih senatora. Ne verujem da će me iko odbiti pod tim uslovima, zar ne? Moţda ću čak morati da platim onoliko koliko Sekst nečasno stekne za godinu dana, ali kad se jednom otarasim Antonija i Senat bude moj, mogu da radim šta hoću. Smanjiću kamatnu stopu donoseći zakone tome će se protiviti jedino najveće ribe u našem moru novca!“ „Radio je i na drugim pitanjima", kazala je Livija Agripi. Oktavijan je načas pogledao s nerazumevanjem, a onda se nasmejao. ,,Oh, pohod zvani 'Uzgajati više ţita u Italiji‟! Da, zaduţio sam se još više u ime Rima. Moja računica je otkrila da je poljodelcu s velikom porodicom godišnje potrebno dvesta modija ţita da bi prehranio sve članove domaćinstva. Ali jedan juger rađa više od

272 toga, a poljodelac, naravno, prodaje višak ukoliko mu poljska stvorenja ili već znamenja u koja veruje ne kaţu da se očekuje suša ili poplava. A tada skladišti više ţita. No svi znakovi govore da nas sledeće godine ne očekuju ni suša ni poplava. Stoga uzgajivačima ţita nudim da platim trideset sestercija po modiju za njihov višak. A trgovci, kojima inače prodaju, neće biti spremni da plate toliko. Nadam se da će neki naši veterani stvarno uzgajati nešto na svojim parcelama. Svoju zemlju mahom iznajmljuju vinogradarima jer vole da piju vino tako, čini mi se, razmišlja bivši vojnik." „Dobro je sve što podrazumeva da će se od Seksta kupovati manje ţita iz sledeće ţetve, Cezare", kazao je Agripa, „ali hoće li to odgovarati? Koliko nameravaš da kupiš?" „Polovinu naših potreba1, odgovorio je mirno Oktavijan. „Koštace, ali ne onoliko koliko traţi Sekst. Mecena je rekao da Lepid nije preduzeo mere da zaštiti afričku isporuku šta se tamo dešava?“, upitao je Agripa. „Pridaje sebi veći značaj nego što ga ima“, kazala je Livija Druţila namerno ne bi li videla hoće li Agripa pogledati u njenog muţa da dobije potvrdu njenih reči. Ali nije pogledao, već je jednostavno prihvatio izjavu kao ravnu Oktavijanovoj i nju kao ravnu Oktavijanu. O, Agripa, i ja tebe volim! Agripin oklop je zaškripao dok je pokušavao da se smesti udobnije bio je previše naviknut na poljske stolice bez naslona. „On ne zna, Cezare“, rekla je blistavih očiju. „Reci mu, a onda pusti sirotog čoveka da skine taj strašni oklop. “ „Edepol! Zaboravio sam!“, uzviknuo je Oktavijan i oduševljeno poskočio. „Za nepunih mesec dana, Marko, bićeš stariji konzul Rima.“ ,,Cezare!“, izustio je Agripa, zaprepašćen. Talas radosti ga je preplavio i preobrazio mu ozbiljno lice. „Cezare, ja nisam... nisam dostojan toga!“ „Niko na svetu nije dostojniji, Marko. Sve što dajem jeste izmoţden Rim što krvari, gladan, ali još neporaţen. Morao sam mesto mlađeg konzula ustupiti Kaniniju samo zato što je Antonijev rođak, ali pod uslovom da ga u julu kao sufekt nasledi Stacilije Taur. Senat drhti jer si kao praetor urbanus pokazao dovoljno čvrstine da shvataju da nećeš biti milostiv."

273 „Ono što nisi rekao, Cezare, jeste koliko će ovo naimenovanje ozlojediti ljude plemenite krvi. Moja je obična.“ „Naimenovanje?“, upitao je Oktavijan razrogačivši oči. „Dragi moj Agripa, ti si izabran in absentia, povlastica koju nisu dozvolili Boţanskom Juliju. A tvoja krv nije obična, to je dobra, prava rimska krv. Znam čiji bih mač voleo da je uz mene, a taj ne pripada niti jednom Fabiju niti jednom Valeriju. Niti jednom Juliju.“ „Pa ovo je sjajno! To znači da na Julijevoj luci mogu raditi s konzulskim ovlašćenjima! Omesti me moţete jedino ti i Antonije ti nećeš, a on ne moţe. Hvala ti, Cezare, hvala ti!“ „Kad bi sve moje odluke bile dočekane s takvim zadovoljstvom“, rekao je suvo Oktavijan pogledavši svoju ţenu u oči. „Livija Druzila je u pravu, treba da se presvučeš u nešto udobnije. A ja moram da se vratim pisanju pisma za Antonija." „Ne, nemoj“, kazao je Agripa napola ustavši iz stolice. „Ne?“ „Ne.“ Agripa je uspeo da se iskobelja iz stolice. „Ovo prevazilazi pisma. Pošalji Mecenu.“ „Tapkamo u mestu“, kazala je Livija Druzila prilazeći da zagrli Agripu. „Tapkamo u mestu, Cezare. Agripa je u pravu. Pošalji Mecenu.“ Zatim se povukla u svoje prostorije, gde je primaća soba bila nameštena raskošno, ali ništa drugo nije bilo razmetljivo, čak ni njena spavaća odaja. Imala je veliki ormar jer je Livija Druzila volela odeću, ali ubedljivo najveći prostor zauzimao je njen lični tablinum, radna soba koja nije podraţavala radnu sobu muškarca već je uistinu i bila radna soba muškarca. Otkako je stigla Cezaru bez miraza i sluge, oslobođenici koji su radili kao njeni pisari pripadali su njemu, a ona je mudro smislila da naizmenično rade i u njenoj i u njegovoj radnoj sobi, pa je svaki sluţbenik znao šta se događa i mogao uskočiti po potrebi. Otišla je pravo u svoju molitvenu odaju, što je takođe bila njena zamisao, gde su se nalazili ţrtvenici posvećeni Vesti, Junoni Licini, Opi i Bona Dei. Ako je njena religija i bila pomalo zbrkana, razlog tome bila je činjenica da drţavnoj religiji nije podučavana kao muško dete; smatrala je jednostavno da su ovo četiri boţanske sile kojima se mora moliti. Vesti da joj da valjan dom, Junoni Licini za dete, Opi da uveća bogatstvo i moć Rima, a Bona Dei jer je znala da

274 ju je Bona Dea dovela Cezaru da mu bude pomoćnica i ţena. Na stalku je visio zlatan kavez s belim golubicama; cokćući kao da ih ljubi, na svaki ţrtvenik prinela je po jednu. Ali ne da ih ubije; onog časa kad bi ptica spustila noţice na ţrtvenik, Livija ju je odnosila do prozora i puštala je, a zatim, ruku prekrštenih na grudima i ushićenog lica, posmatrala kako odleće. Mesecima je slušala kako joj muţ oduševljeno priča o svom voljenom Marku Agripi slušala ispunjena ne sumnjama već očajem. Kako se mogla nadmetati s ovim primerom savršenstva? On je Cezarovu glavu drţao u svom krilu na onom strašnom putovanju od Apolonije do Barija nakon ubistva Boţanskog Julija; on ga je vraćao svesti kad god je astma pretila da će ga usmrtiti; on je uvek bio tu dok ga Salvidijenovo odmetništvo nije prognalo u Onostranu Galiju, Marko Agripa, vršnjak. Rođeni na isti dan mada ne istog meseca. Agripa je rođen dvadeset trećeg jula, Oktavijan dvadeset trećeg septembra, obojica iste godine. Sada su bili dvadesetpetogodišnjaci i skupa su proveli devet godina. Svaka druga ţena bi smišljala kako da ih razdvoji, ali Livija Druzila nije bila ni toliko glupa ni toliko lakoverna. Vezu između njih dvojice, nagonski je znala, niko ne moţe prekinuti, pa zašto bi se uzalud trudila? Ne, ona mora zadobiti poverenje Marka Agripe, privući ga na svoju stranu ili ga makar uveriti da je njena strana i Cezarova strana. Zamišljala je da će to biti borba titana; sigurno će je gledati ljubomorno i s nepoverenjem. Ni za trenutak nije poverovala glasinama da se njih dvojica vole u svakom pogledu. Moţda je nešto od toga postojalo u Cezaru, ali od toga je odlučno odbijen za sva vremena, rekao joj je. Nije priznao da su takva osećanja postojala, ali joj je ukratko prepričao razgovor koji je vodio s Boţanskim Julijem dok su cizijem jurili po Onostranoj Španiji. Sedamnaestogodišnjak. Bio je neiskusan i bolešljiv contubernalis koji je imao povlasticu da sluţi s najvećim Rimljaninom svih vremena. A Boţanski Julije ga je upozorio da će njegova lepota i krhki izgled izazvati priče da spava s muškarcima u Rimu koji je osuđivao istopolnu ljubav, to bi bila velika prepreka drţavnoj karijeri. Ne, on i Agripa nisu ljubavnici. Njih je spajala dublja veza od telesne, jedinstveni spoj duha. I, shvatajući to, plašila se Marka Agripe, čoveka koga neće uspeti da pridobije za svog saveznika. To

275 što je poreklom predmet prezira jednog Klaudija Nerona, više nije bilo vaţno; ako je Agripa neraskidivi deo Cezarovog čudesnog opstanka, onda je ovoj novoj Liviji Druzili njegovo poreklo podjednako dobro kao i njeno vlastito. Ĉak i bolje. Danas se susret odigrao i protekao ostavljajući je vedru poput pogleda na leptira na vetru. Jer saznala je da Marko Agripa zaista voli onako kako su retki mogli ili bili spremni da vole nesebično, bezuslovno, ne strahujući od suparnika, ne traţeći usluge i odlike. Sada nas je troje, razmišljala je gledajući kako se Opina grlica vinula iznad borova toliko visoko da su joj krila imala zlatan odsjaj pod zalazećim suncem. Nas troje ćemo negovati Rim, a tri je srećan broj. Poslednja golubica bila je namenjena Bona Dei i bila je to Livijina lična ţrtva koja se ticala samo nje. Ali dok je letela uvis, orao se obrušio, zgrabio je i odneo. Orao... Roma je uzela moju ţrtvu, a ona je veća boginja od Bona Dee. Šta to moţe da znači? Ne pitaj, Livija Druzila! Ne, ne pitaj. Mecena nikad nije imao ništa protiv da ga šalju na pregovore u mesta poput Atine, gde je imao malo stanište koje nije nameravao nikad da podeli sa svojom ţenom, pravom Terencijom Varonom oholom, gordom, izuzetno svesnom svog poloţaja. Ovde je, kao i Atički, lepo i nenametljivo mogao ugoditi svojoj sklonosti ka istopolnoj ljubavi. Ali to mora da sačeka; najpre se morao sastati s Markom Antonijem, koji je navodno bio u Atini iako ga Atina nije videla. Očito nije bio raspoloţen za filozofiju i predavanja. No Mecena ga zaista, kad je krenuo da pozdravi velikog čoveka, nije zatekao; dočekala ga je Oktavija, koja ga je posadila u atičku stolicu, koju nije smatrao lepom. „Zašto Grci“, kazao je Oktaviji prihvatajući vino, „koji su u svemu sjajni, nikad nisu istinski cenili zakrivljenost? Ako nešto ne volim u Atini, onda je to matematička strogost pravih uglova.“ „Vole oni pomalo i zakrivljenost, Mecena. Nijedan kapitel mi nije ni upola lep kao jonski. Poput razvijenog svitka, svaki kraj se uvija. Znam da su korintski listoliki ukrasi sve omiljeniji na kapitelima, ali preterani su. Po meni odraţavaju izvesno

276 nazadovanje“, kazala je Oktavija smešeći se. Izgledala je, pomislio je Mecena, pomalo utučeno premda joj još nije moglo biti ni trideset. Kao i njen brat, i ona je imala tamne mrlje oko onih svetlucavih očiju boje akvamarina, a usne su joj zakrivljene kao da je ţalosnija. Toliko o zakrivljenosti. Je li brak u nevolji? Sigurno nije! Ĉak ni pohotljivi, krepki muškarac poput Marka Antonija Oktaviji nije mogao pronaći nedostatak ni kao supruţnici ni kao ţeni. „Gde je on?“ Oči su joj se zamaglile i slegnula je ramenima. „Ne znam. Vratio se, ima tome jedan nundinum, ali jedva da ga i viđam. Glafira je u gradu, stigla je u pratnji svoje dvojice mlađih sinova.“ „Ne, Oktavija, ne bi se ljubakao tebi pod nosom!“ „To sam i sama sebi rekla, a mislim da verujem sebi.“ Arhismutljivac se nagnuo u onoj nezgrapnoj stolici. „Hajde, draga moja, ne muči tebe Glafira. Isuviše si pametna za to. Šta je zapravo posredi?“ Oči su joj delovale kao da je obnevidela, a ruke se pomerale bespomoćno. „Ne znam, Mecena. Sve što ti mogu reći jeste da se Antonije promenio, ali kako ne mogu da odredim. Očekivala sam da se vrati pucajući od zdravlja i u potrazi za razonodom voli da ode na bojište, to ga podmlađuje. Ali vratio se... ne znam, nekako skrhan. Je li to prava reč? Kao da je ovo putovanje iz njega iscedilo nešto što mu je neophodno da bi o sebi mislio dobro. Ima i drugih promena posvađao se s Kvintom Delijem i rekao mu da pokupi svoje stvari. Neće da primi ni Planka, koji je došao u posetu iz provincije Azije. Samo je uzeo danak koji je Plank doneo i naredio mu da se vrati u Efes. Plank je van sebe, ali najviše što sam uspela da izvučem iz Antonija jeste da više ne veruje nikom od svojih prijatelja. Da mu oni samo pričaju laţi. Polion je ţeleo da s njim ovde razgovara o Cezarovim nevoljama u Italiji ima teškoća s Antonijevom strankom u Senatu, ma šta to značilo. Ali nije mu dozvoljeno da dođe!“ „Ĉuo sam da se najozbiljnije posvađao s Publijem Ventidijem", rekao je Mecena. „Za to sigurno zna čitav Rim“, odvratila je suvo. „Napravio je veliku grešku poverovavši da je Ventidije primio mito.“

277 „Moţda je to posredi.“ „Moţda“, rekla je, a onda okrenula glavu. „Ah! Antonije!“ Ušao je s lakoćom koja bi uvek zadivila Mecenu; korak krupnog, mišićavog čoveka trebalo bi da bude teţak. Glatka koţa lica mu se opustila, ali to nije bilo prolazno raspoloţenje, razmišljao je Mecena; ovo mu je sada uobičajeni izraz, pretpostavljao je. Kad je ugledao Mecenu, Antonije je zastao i namrgodio se. „Ti!“, rekao je i bacio se u stolicu, ali se nije mašio za vino. „Pretpostavljam da je tvoj dolazak bio neizbeţan mada sam radije pretpostavljao da će tvoj ljigavi gospodar nastaviti da me preklinje pismima.“ „Ne, smatrao je da je vreme da te preklinje Mecena.“ Oktavija je ustala. „Ostaviću vas nasamo“, kazala je prošavši rukom kroz kestenjaste kovrdţe dok je išla pored Antonijeve stolice. „Lepo se ponašajte.“ Mecena se nasmejao, Antonije nije. „Šta ţeli Oktavijan?" „Ono što uvek ţeli, Antonije. Ratne brodove.“ „Nemam nijedan ratni brod.“ „Gerrae! Pirej ih je prepun.“ Mecena je spustio pehar s vinom i sklopio prste. „Antonije, ne moţeš više izbegavati susret sa Cezarom Oktavijanom.“ „Ha! Nisam ja taj koji se nije pojavio u Brundiziju.“ „Nisi javio da ćeš doći i otišao si toliko brzo da si Cezara Oktavijana zatekao u raskoraku, još u Rimu. A onda nisi sačekao da doputuje.“ „Nije ni imao nameru da doputuje. Ţeleo je samo da vidi kako skačem na njegovu zapovest.“ „Ne, on to ne bi uradio." Rasprava se nastavila i narednih nekoliko sati i za to vreme su obedovali ne diveći se poslasticama koje su pripremili Oktavijini kuvari i za to vreme je Mecena posmatrao svoj plen kao mačka miša: miran, ali uzdrhtao od iščekivanja. Oktavija, bliţa si istini nego što shvataš, pomislio je; skrhan je prava reč da se opiše ovaj novi Antonije. Najzad se udario dlanovima po butinama i razdraţeno progunđao, pokazavši tako prvi znak nestrpljenja. „Antonije, priznaj da bez tvoje pomoći Cezar Oktavijan ne moţe poraziti

278 Seksta Pompeja!“, rekao je. Antonije se iscerio. „To priznajem slobodno.“ „Pa zar ti onda nije palo na pamet da sav novac koji ti je potreban da urediš Istok i napadneš Kraljevstvo Parćana leţi u riznici Seksta Pompeja?“ „Da... to mi je palo na pamet." „Ako jeste, zašto ne počneš preraspodeljivati bogatstvo na pravi način, na rimski način? Je li zaista vaţno što će Cezar Oktavijan rešiti svoje nevolje ako je Sekst poraţen? Tvoje nevolje su ono što se tiče tebe, Antonije, a kao i nevolje Cezara Oktavijana, i tvoje će nestati kad se otvori Sekstova riznica. Zar ti to nije vaţnije od sudbine Cezara Oktavijana? Ako se vratiš s Istoka posle blistavog pohoda, ko ti moţe biti suparnik?“ „Ne verujem tvom gospodaru, Mecena. Smisliće kako da sve iz Sekstove riznice zadrţi za sebe.“ „To bi moglo biti tačno ako Sekst u riznici ima malo. Mislim da ćeš priznati da Cezar Oktavijan ima smisla za brojeve, za računovodstvene pojedinosti?“ Antonije nije mogao da se ne nasmeje. „Aritmetika mu je uvek bila najdraţi predmet!“ „Onda razmisli o ovome. Bilo da se uzgaja na Siciliji na njegovoj zemlji ili da je ukradeno sa ţitnog brodovlja iz Afrike i sa Sardinije, Sekst ne plaća ţito koje prodaje Rimu i tebi. To je činjenica koja postoji još mnogo pre Filipa. Umereno posmatrano, količina ţita koju je ukrao za poslednjih šest godina iznosi otprilike najmanje osamdeset miliona modija. Uzimajući u obzir nekoliko lakomih pomorskih zapovednika i troškove što nije ni blizu troškovima koje snosite Rim i ti Cezar Oktavijan i njegova računaljka stigli su do čiste zarade koja u proseku iznosi dvadeset sestercija po modiju. Nije nemoguće! Cena po kojoj ove godine prodaje Rimu jeste četrdeset, a nikad nije bila niţa od dvadeset pet sestercija. To znači da u Sekstovoj riznici mora biti negde oko hiljadu osamsto miliona sestercija. Podeli to sa dvadeset pet hiljada i dobijaš neverovatne sed.amd.eset dve hiljade talenata\ S jednom polovinom tog iznosa Cezar Oktavijan moţe hraniti Italiju, kupiti zemlju da naseli veterane i smanjiti poreze! Tvoja polovina će legionarima omogućiti da nose srebrne veriţnjače i nojevo perje na kacigama! Rimska

279 riznica nikad nije bila toliko bogata koliko je Sekst Pompej sada, čak ni kad je njegov otac udvostručio ono što je u njoj bilo.“ Antonije je slušao zadivljen i raspoloţenje mu se brzo popravljalo. Ma koliko da aritmetiku nije znao dok se školovao (on i njegova braća uglavnom su lenstvovali), bez teškoća je pratio Mecenino predavanje i znao je da je to morala biti tačna procena Sekstovog trenutnog bogatstva. Jupiteru, kakav cunnus\ Zašto nije uzeo računaljku i to izračunao? Oktavijan je u pravu, Sekst Pompej je iz Rima iscedio sve njegovo bogatstvo. Novac nije naprosto nestao! Kod Seksta je! „Shvatam šta kaţeš“, rekao je kratko. „Onda ćeš na proleće doći da se lično sastaneš sa Cezarom Oktavijanom?“ „Ukoliko sastanak nije u Brundiziju.“ „Ah šta kaţeš na Tarent? Putovanje jeste duţe, ali nije naporno kao do Puteola ili Ostije. I na Apijevom je putu, što je zgodno za kasniju posetu Rimu.“ To nije odgovaralo Antoniju. „Ne, sastanak mora biti početkom proleća i kratak. Bez prepirke i cenkanja. Do leta moram stići u Siriju kako bih započeo pohod.“ To se neće dogoditi, Antonije, pomislio je Mecena. Navodeći iznose, probudio sam ti glad kakvoj proţdrljivac poput tebe ne moţe odoleti. Kad stigneš u Tarent, shvatićeš koliki je zalogaj i poţelećeš lavovski deo. Rođen u sekstilu, lav. A Cezar je na granici, napola hladna sitničava devica, napola uravnoteţen kao vaga. I Mars ti je u Lavu, ali Cezarov Mars je u daleko jačem sazveţđu, u Škorpiji. I Jupiter mu je u Jarcu kao i podznak. Bogatstvo i uspeh. Da, odabrao sam pravog gospodara. No ja imam oštroumnost škorpije i podvojenost ribe. „Je li to prihvatljivo?“, upitao je Antonije, očigledno ponovo. Trgnuvši se iz zvezdoznanstvenih razmišljanja, Mecena je klimnuo glavom. „Da. U Tarentu na aprilske none.“ „Zagrizao je mamac“, obavestio je Mecena Oktavijana, Liviju Druzilu i Agripu kad se vratio u Rim tačno na vreme za Novu

280 godinu i Agripino stupanje na poloţaj starijeg konzula. „Znao sam da hoće“, rekao je zadovoljno Oktavijan. „Koliko si dugo taj mamac čuvao u sinusu svoje toge, Cezare?“, upitao je Agripa. „Od samog početka, još pre no što sam postao trijumvir. Trebalo je samo dodavati godinu po godinu na one prethodne.“ „Atički, Opije i Balbi nagovestili su spremnost da opet daju zajam za otkup sledeće ţetve“, rekla je Livija Druzila uz prilično otrovan osmeh. „Dok si bio odsutan, Mecena, Agripa ih je odveo da vide Julijevu luku. Najzad počinju da veruju da ćemo pobediti Seksta." „Pa oni sabiraju bolje od Cezara“, kazao je Mecena. „Sada znaju da im je novac bezbedan.“ Agripino stupanje na duţnost konzula prošlo je bez teškoća. Oktavijan je s njim osmatrao nebo u noći njegovog bdenja, a besprekorno beo bik je udarce koje su mu maljem i noţem zadali popa i cultrarius primio toliko mirno da su prisutni senatori potisnuli strahovanja godina Marka Vipsanija Agripe bila je još jedna neţeljena godina. Pošto je beli bik Gaja Kaninija Gala izbegavao malj i bezmalo odskočio pre no što je kobni udarac napokon zadat, činilo se da Kaninije verovatno neće imati hrabrosti da se suprotstavlja ovom prostaku niskog porekla. U Rimu su i dalje trajali neredi, ali zima je bila oštra; Tibar se zaledio, sneg padao i nije se topio, a jak severac neprekidno duvao. Ništa od svega toga nije podsticalo svetinu da izlazi na Forum i trgove, što je Oktavijanu omogućilo da izađe iz zidina mada mu je Agripa zabranio da ih poruši. Na kraju je drţavno ţito prodavano po ceni od četrdeset sestercija za modij zahvaljujući zajmovima moćnika i zaprepašćujućim kamatama a Agripini uvećani radovi na Julijevoj luci značili su posao za svakog ko je bio voljan da iz Rima ode u Kampaniju. Opasnost nije prošla, ali je ublaţena. Oktavijanovi zastupnici su počeli da govore o sastanku koji će se u Tarentu odrţati na aprilske none i predviđali su da su Sekstovi dani odbrojani. Dobra vremena će se vratiti, tvrdili su.

281 Ovog puta Oktavijan neće kasniti; on i njegova ţena su u Tarent stigli mnogo pre nona s Mecenom i njegovim šurakom Varonom Murenom. Ţeleći da sastanak protekne u svečanom raspoloţenju, Oktavijan je lučki grad okitio cvetnim vencima i ukrasima, najmio sve glumce, opsenare, skakače, svirače, čudake i novotare koje je Italija izrodila i podigao drveno pozorište za mime i farse, omiljenu zabavu običnog sveta. Veliki Marko Antonije dolazi da se proveseli s Oktavijanom, sinom Boţanskog Julija! Ĉak i da je Tarent u prošlosti osetio Antonijevu pesnicu a nije sva srdţba bi bila zaboravljena. Narod je na ovo gledao kao na praznik proleća i procvata. Kad je Antonije doplovio dan pre nona, čitav Tarent je stajao na obali i neobuzdano klicao, naročito kad je narod shvatio da je sa sobom doveo sto dvadeset ratnih lađa iz svog atinskog brodovlja. „Divne su, zar ne?“, upitao je Oktavijan Agripu dok su stajali na ulazu u luku i posmatrali ne bi li ugledali zapovednički brod, koji nije uplovio prvi. „Prebrojao sam dosad četiri pomorska zapovednika, ali ne vidim Antonija. Mora da maše repom u zaštitnici. To je Ahenobarbov steg crni vepar.“ „Prikladno“, kazao je Agripa, koga su više zanimali brodovi. „Svaki od njih je natkrivena ‟petica‟, Cezare. Bronzani kljunovi, mnogi dvostruki, mnogo prostora za ratne sprave i pomorce. Šta bih dao za ovakvo brodovlje!“ „Moji zastupnici me uveravaju da Antonije ima još brodova oko Tasosa, Ambrakije i Lezbosa. Još su u dobrom stanju, ali za pet godina neće biti. Ah, evo i Antonija.“ Oktavijan je pokazao na veličanstvenu lađu s visokom krmom, ispod koje se nalazila prostrana odaja, i palubom načičkanom katapultima. Na njegovom stegu se na jarkocrvenoj pozadini video zlatni lav, čeljusti otvorenih kao da riče, crne grive i repa s crnim vrhom. „Prikladno“, kazao je Oktavijan. Krenuli su nazad ka pristanu određenom za zapovednički brod koji je išao za jednim čamcem na vesla. Nema ţurbe; stići će pre njega.

282 „Moraš imati svoj steg, Agripa“, rekao je Oktavijan pomno gledajući grad što se pruţao uz obalu, bele kuće, jarko obojene javne zgrade, trgove s pinijama i jablanima okićenim svetiljkama i zastavama. „Pretpostavljam da bi trebalo“, uzvratio je Agripa, iznenađen. „Šta predlaţeš, Cezare?“ „Svetloplava pozadina na kojoj je velikim tamnocrvenim slovima ispisana reč FIDES“, odgovorio je istog trenutka Oktavijan. „A tvoj pomorski steg, Cezare?“ „Neću imati pomorski steg. Ploviću pod zastavom na kojoj su slova SPQR okruţena lovorovim vencem.“ „A pomorski zapovednici poput Taura i Kornificija?“ „I oni će imati SPQR kao i ja. Tvoj će biti jedini lični steg, Agripa. Obeleţje ugleda. Duboko sam uveren da ćeš nam ti doneti pobedu nad Sekstom." „Njegove brodove je makar lako prepoznati po onim zastavama s ukrštenim kostima.“ „Uočljivo“, glasio je Oktavijanov odgovor. „O, koji je nesrećnik to uradio? Sramota!" Govorio je o crvenoj prostirci koju je neki sluţbenik duumvira postavio čitavom duţinom pristana, kraljevsko obeleţje koje je uţasavalo Oktavijana. No činilo se da niko drugi nije uznemiren; bila je to crvena boja vojskovođe, a ne ljubičasta jednog kralja. A evo i njega, skače s broda na crvenu prostirku, naizgled krepak i zdrav kao i uvek. Oktavijan i Agripa su zajedno čekali pod nadstrešnicom na početku pristana, s mlađim konzulom Kaninijem korak iza, a za njim je stajalo sedamsto senatora, svi ljudi Marka Antonija. Duumviri i ostali gradski zvaničnici morali su se zadovoljiti još daljim mestima. Antonije je, naravno, bio u svom zlatnom svečanom oklopu; toga mu nije dobro stajala, u njoj je izgledao debelo. Podjednako mišićav, iako vitkiji, Agripa nije mario kako izgleda pa je na sebi imao purpurom obrubljenu togu. On i Oktavijan su krenuli napred da pozdrave Antonija; Oktavijan je delovao kao krhko osetljivo dete između ova dva sjajna ratnika. A ipak je Oktavijan bio glavni moţda upravo zato, moţda zbog svoje lepote i guste zlaćane kose. U ovom juţnom italskom gradu, gde su se Grci naselili vekovima

283 pre no što su Rimljani prodrli na poluostrvo, zlaćana kosa bila je retka i predmet velikog divljenja. Gotovo je!, pomislio je Oktavijan. Uspeo sam da dovučem Antonija na italsko tle i neće otići dok mi ne da ono što ţelim, ono što Rim mora imati. Među kišom prolećnih latica koje su bacale devojčice koračali su ka zgradama pripremljenim za njih, osmehivali se i mahali ushićenoj svetini. „Popodne i noć da se smestis1, rekao je Oktavijan na vratima Antonijevog boravišta. „Hoćemo li odmah preći na posao shvatam da si u ţurbi ili ćemo ugoditi narodu Tarenta i sutra ići u pozorište? Davaće atelanski mim.“ „Nije Sofokle, ali je svima po ukusu“, kazao je Antonije, naizgled opušten. „Hoćemo, zašto ne? Doveo sam Oktaviju i decu sa sobom ţudi da vidi svog malog brata.“ „Ne ţudi više no ja da vidim nju. Nije upoznala moju ţenu da, i ja sam doveo svoju“, odvratio je Oktavijan. „Hoćemo li onda sutra ujutro u pozorište, a gozbu sutra po podne? Posle toga svakako prelazimo na posao.“ Kad je ušao u zgradu gde su se nalazile njegove odaje, Oktavijan je zatekao Mecenu kako urla od smeha. „Nikad nećeš pogoditi!“, uspeo je da izusti Mecena brišući oči, a zatim opet prasnuo u smeh. „O, kako je smešno!“ „Šta?“, upitao je Oktavijan dopuštajući slugi da mu skine togu. „I gde su pesnici?“ „U tome je suština, Cezare! U pesnicima!" Mecenaje uspeo da se obuzda povremeno suspreţući nalet smeha i suze koje su mu i dalje tekle. „Horacije, Vergilije, Vergilijev prijatelj Plotije Tuka, Varije Ruf i još nekoliko drugorazrednih uglednika krenuli su iz Rima pre osam dana da ovom tarentskom slavlju daju umniju primesu, ali“ zagrcnuo se, zasmejao, pa uozbiljio „otišli su u Brundizij umesto ovamo! I Brundizij im ne dozvoljava da odu, rešen da odrţi sopstveno slavlje!“ Zaurlao je od smeha. Oktavijan je uspeo da se osmehne, Agripa se načas nasmejao, ali ni jedan ni drugi nisu gledali na ovo kao Mecena budući da nisu poznavali smušenost pesnika kao on. Kad je čuo, Antonije je zaurlao od smeha kao i Mecena, a zatim u

284 Brundizij poslao glasnika s kesom zlata za pesnike. Ne očekujući Oktaviju i decu, Oktavijan nije smestio Antonija u kuću dovoljno veliku da primi sve i gde ga neće uznemiravati dečja galama, ali Livija Druzila se dosetila nove zamisli. „Ĉula sam za obliţnju kuću čiji je vlasnik spreman da je ustupi dok traje sastanak“, rekla je. „Zašto se ja u nju ne bih preselila s Oktavijom i decom? Ako sam i ja tamo, Antonije se ne moţe ţaliti na drugorazredno ophođenje prema njegovoj ţeni.“ Oktavijan joj je poljubio ruku i osmehnuo se onim divnim prugastim očima. „Pametno, ljubavi moja! Postupi tako i to smesta.“ „I, ukoliko nemaš ništa protiv, nećemo sutra doći na predstavu. Ĉak ni trijumviri ne mogu da sede sa svojim ţenama, nikad ne čujem ništa od ţena koje sede u zadnjim redovima, a osim toga, mislim da se Oktaviji farse više dopadaju nego meni.“ „Zatraţi novac od Burgundina i kupujte po gradu. Znam da ti je lepa odeća slabost, a moţda ćeš naći nešto što ti se dopadne. Koliko se sećam, Oktavija voli da kupuje.“ „Ne brini za nas“, rekla je Livija Druzila, vrlo zadovoljna. „Moţda nećemo naći ništa od odeće, ali će to biti prilika da se upoznamo." Oktavija je bila radoznala u pogledu Livije Druzile; kao i čitav viši rimski staleţ, čula je priču o bratovljevoj naročitoj strasti prema tuđoj ţeni koja je nosila drugo dete, razvodu iz verskih razloga, i pravoj tajni koja je okruţivala njega, nju i strast. Je li obostrana ta strast? Postoji li uopšte? Livija Druzila koju je Oktavija upoznala bila je sasvim drugačija od one devojke kakva je još bila kad se udala za Oktavijana. Ovo nije bila povučena, stidljiva ţena, ne!, pomislila je Oktavija setivši se priča. Gledala je otmeno odevenu mladu matronu čija je kosa bila očešljana na najnoviji način i koja je nosila umerenu količinu jednostavnog zlatnog nakita (ali od čistog zlata). U poređenju s njom, Oktavija se osećala kao doterana ali neukusno odevena ţena što nije iznenađujuće nakon prilično dugog boravka u Atini, gde

285 ţene nisu izlazile. Rimske ţene su, naravno, zahtevale da odlaze na večere koje su priređivali rimski muškarci, ali nisu imale pristupa na večerama gde je domaćin Grk jer su pripremane samo za muţeve. Stoga je središte ţenskog načina oblačenja i doterivanja bio Rim, što Oktaviji nikad nije bilo jasnije nego sad, dok je gledala u svoju novu snahu. „Vrlo pametna zamisao smestiti nas obe u istu kuću“, rekla je Oktavija kad su sele uz slatko razblaţeno vino i još tople medenjake, mesnu poslasticu, tek izvađenu iz glinene pećnice. „To našim muţevima daje slobodu“, uzvratila je Livija Druzila uz osmeh. „Pretpostavljam da bi Antonije radije došao bez tebe.“ „Tvoja pretpostavka je sasvim ispravna“, kazala je Oktavija suvo. Najednom se nagnula napred. „Ali ja nisam vaţna! Pričaj mi o sebi i...“ na vrh jezika joj je bilo da kaţe „o Malom Gaju“, ali nešto ju je zaustavilo, upozorilo je da bi to bila greška. Ma kakva da je, Livija Druzila nije bila ni osećajna ni ţenstvena, to je bilo očigledno. „O tebi i Gaju“, dodala je. „Pričaju se svakojake ludosti, volela bih da znam istinu.“ „Sreli smo se u ruševinama Fregele i zaljubili“, kazala je Livija Druzila bez uzbuđenja. „To je bio naš jedini susret dok nismo sklopili confarreatio. Tada sam bila u osmom mesecu trudnoće. Nosila sam drugog sina Tiberija Klaudija Nerona Druza, koga je Cezar poslao da raste uz svog oca.“ „O, sirotice!“, uzviknula je Oktavija. „To ti je sigurno slomilo srce.“ „Ni najmanje.“ Oktavijanova ţena je lagano grickala kolačić. „Ne volim svoju decu jer ne volim njihovog oca.“ „Ne voliš deteV„ „Pa šta? Odrastu i postanu isti oni odrasli ljudi koje ne volimo.“ „Jesi li ih videla? Pogotovo drugog kako ga kraće nazivas? „Otac mu je odabrao ime Druz. I ne, nisam ga videla. Sada mu je trinaest meseci.“ „Sigurno ti nedostaje?“ „Samo dok sam imala tegobe s mlekom.“ „Ja... ja...“, promucala je Oktavija i zaćutala. Znala je šta se priča za Malog Gaja da je hladan. E pa i oţenio se hladnom ţenom. No oboje su bili strasni, ali strast nisu gajili prema onom što je ona, Oktavija, smatrala vaţnim. „Jesi li srećna?“, upitala je pokušavajući

286 da nađe s njom nešto zajedničko. „Da, veoma. Moj je ţivot sada toliko zanimljiv. Cezar ima vrhunski um, zadivljuje me. Takva je povlastica biti njegova ţena! I pomoćnica. Sluša moje savete.“ „Zaista?“ „Sve vreme. Radujemo se razgovorima pred počinak.“ „Razgovorima pred počinak?“ „Da. Sve nevolje s kojima se susreće preko dana sačuva da sa mnom nasamo popriča o njima.“ Slike ovog neobičnog para proletele su pred Oktavijinim očima dvoje mladih i izuzetno privlačnih ljudi razgovara šćućureno u postelji. Jesu li... jesu li...? Moţda nakon što završe razgovor, zaključila je, a onda se trgla iz razmišljanja kad se Livija Druzila zvonko nasmejala. „Istog trenutka kad iz sebe istrese sve nevolje, zaspi“, rekla je neţno. „Kaţe da nikad u ţivotu nije spavao ovako dobro. Zar to nije divno?“ O, još si dete!, pomislila je Oktavija shvatajući. Ribica uhvaćena u mreţu mog brata. Stvara od tebe ono što mu treba, a to ne podrazumeva bračne duţnosti. Je li uopšte i obavio svoju duţnost u ovom braku koji je confarreatio? Toliko si ponosna na to, a istina je da te takav brak za njega vezuje neopozivo. Ako je bračna duţnost i obavljena, to nije ono za čim ti ţudiš, sirota ribice. Kakva li mu je moć zapaţanja kad te je sreo samo jednom i video ono što ja vidim sada glad za moći ravnu samo njegovoj. Livija Druzila, Livija Druzila! Izgubićeš svoju detinjastost, ali nikad nećeš upoznati istinsku sreću jedne ţene kao što sam je ja upoznala, kao što je znam sad... Prvi par Rima, svetu predstavlja gvozdeno lice, bori se rame uz rame da nadzire sve ljude i sva stanja na koja nailaze. Naravno da si obmanula Agripu. I on je, pretpostavljam, oduševljen tobom kao i moj brat. „Šta je sa Skribonijom?“, upitala je menjajući predmet razgovora. „Dobro je, ali nije srećna“, kazala je Livija Druzila uzdišući. „Jednom nedeljno je posećujem sad kad se grad malo smirio teško je izaći iz kuće kad razbojnici na ulici prave nerede. Cezar je i oko naše kuće postavio straţu.“ „A Julija?“

287 Livija Druzila je načas pogledala smeteno, a onda joj je bilo jasno. „Ah, ta Julija! Ĉudno, kad god se pomene to ime, uvek pomislim na kćerku Boţanskog Julija. Veoma je lepa.“ „Sad joj je dve godine, mora da hoda i govori. Je li pametna?“ „Zaista ne znam. Skribonija je oboţava.“ Oktavija je iznenada osetila kako joj naviru suze, pa je ustala. „Veoma sam umorna, draga moja. Nemaš ništa protiv da prilegnem? Ima vremena da vidiš decu ovde ćemo provesti dane i dane.“ „Nundinae, verovatnije“, odvratila je Livija Druzila, koja očigledno nije bila očarana mogućnošću da upozna pleme male dece. Mecenina lična predviđanja bila su tačna; provevši zimu u Atini u navikavanju na veličinu bogatstva u riznici Seksta Pompeja, Antonije je poţeleo lavovski deo za sebe. „Osamdeset posto tog bogatstva meni“, rekao je. „U zamenu za šta?“, upitao je Oktavijan, ravnodušnog lica. „Brodovlje koje sam doveo u Tarent i usluge trojice iskusnih pomorskih zapovednika Bibula, Opija Kapitona i Atratina. Šezdeset brodova je pod Opijevim zapovedništvom, preostalih šezdeset pod Atratinovim, dok Bibul nadgleda sve.“ „ A za dvadeset posto ja treba da dam još najmanje trista brodova i kopnenu vojsku za napad na Siciliju.“ „Tačno“, rekao je Antonije gledajući u svoje nokte. „Ne misliš li da je to prilično nesrazmerna podela?“ Smešeći se, Antonije se nagnuo napred s pomalo pretećim izrazom. „Da kaţemo to ovako, Oktavijane bez mene ne moţeš da pobediš Seksta. Stoga sam ja taj koji nameće uslove.“ „Pregovaraš s poloţaja moći. Da, shvatam to. Ali se ne slaţem iz dva razloga. Prvo, zajedno ćemo raditi da uklonimo čičak ispod sedla Rima, a ne ni ispod tvog ni ispod mog. Drugo, treba mi više od dvadeset posto da obnovim ono što je Sekst opustošio i isplatim dugove Rima.“ „Ne dajem ni govno u nuţniku za ono što tebi treba! Ako učestvujem, dobijam osamdeset posto.“

288 „Znači li to da ćeš biti u Agrigentu kad otvorimo Sekstovu riznicu?“, upitao je Lepid. Njegov dolazak zaprepastio je i Antonija i Oktavijana, koji su bili sigurni da je treći trijumvir sa svojih šesnaest legija na sigurnom u Africi i da im neće smetati. Kako je uspeo da sazna za sastanak toliko brzo da mu i prisustvuje, Antonije nije znao, dok je Oktavijan pretpostavljao da je Lepida obavestio njegov najstariji sin Marko, koji je bio u Rimu kako bi se oţenio Oktavijanovom netaknutom nevestom Servilijom Vatijom. Neko je progovorio, a Marko je smesta obavestio Lepida. Ako je na vidiku veliki plen, Emiliji Lepidi moraju dobiti pravedan udeo. „Ne, neću biti u Agrigentu!“, prasnuo je Antonije. „Već ću biti na putu da porazim Parćane.“ „Pa kako onda očekuješ da će se podela onog što je u Sekstovoj riznici obaviti po tvom zahtevu?“, upitao je Lepid. „Ne obavi li se tako, veliki pontifiče, ostaćeš bez svog svešteničkog poloţaja i svega ostalog! Marim li ja za tvoje legije? Ne, ne marim. Jedine vredne legije pripadaju meni, a ja neću večno ostati na Istoku. Osamdeset posto.“ „Pedeset posto“, rekao je Oktavijan, i dalje bezizraznog lica. Pogledao je Lepida. „A za tebe, veliki pontifiče, ništa. Tvoje usluge neće biti potrebne.“ „Glupost, naravno da će biti“, odvratio je mirno Lepid. „Ja, međutim, nisam pohlepan. Deset posto mi je sasvim dovoljno. Ti, Antonije, ne radiš dovoljno da opravdaš četrdeset posto, ali ću pristati na to pošto si toliko lakom. Oktavijan ima najveće dugove zbog Sekstovih dejstava, pa on treba da dobije pedeset posto.“ „Osamdeset ili ću svoje brodovlje vratiti u Atinu.“ „Ako to uradiš, nećeš dobiti ništa“, rekao je Oktavijan nagnuvši se pomalo preteći, što je izveo bolje nego Antonije. „Nemoj me pogrešno razumeti, Antonije! Sekst Pompej će pasti sledeće godine poklonio ti brodovlje ili ne. Kao odan i savestan trijumvir, nudim ti priliku da dobiješ deo plena nakon njegovog poraza. Nudim. Tvoj će rat na Istoku, ako bude uspešan, doneti korist Rimu i Riznici, stoga će se za taj rat dati jedan deo plena. Samo zato nudim. Ali Lepid je u pravu. Ako njegove i Agripine legije pošaljem da zauzmu vrlo veliko i brdovito ostrvo kad Sekstovog brodovlja više

289 ne bude, Sicilija će pasti brţe i s manje ţrtava. Stoga sam voljan da našem velikom pontifiku ustupim deset posto plena. Meni treba pedeset posto. Tebi ostaje četrdeset. Ĉetrdeset posto od sedamdeset dve hiljade je dvadeset devet. Toliko je otprilike Cezar imao u svojoj ratnoj blagajni za pohod na Parćane.“ Antonije je slušao očito sve gnevniji, ali nije rekao ništa. Oktavijan je nastavio: „Dok mi pripremimo ovaj sveopšti rat protiv Seksta, međutim, on će imati još dvadeset hiljada talenata od ovogodišnje ţetve. To znači da će ukupno imati oko devedeset dve hiljade talenata. Deset posto od toga iznosi preko devet hiljada talenata. Tvojih četrdeset posto, Antonije, biće oko trideset sedam hiljada. Razmisli o tome! Velika zarada za malo ulaganje samo jedno brodovlje bez obzira na to kakvo je.“ „Osamdeset“, ponovio je Antonije, ali kolebljivo. Koliko je, razmišljao je Mecena, bio spreman da uzme kad je došao? Sigurno ne osamdeset posto mora znati da to nikad neće dobiti. No očito je zaboravio da uračuna ovogodišnju ţetvu u plen. Zavisi od toga koliko je u svojim mislima već potrošio. Po staroj računici trideset šest hiljada. Prihvatajući deset posto manje po novoj računici, dobiće nešto više ako je računao na pedeset posto. „Ne zaboravite“, kazao je Oktavijan, „sve što dobijete ti, Antonije, i ti, Lepide, plaća se u ime Rima. Ni jedan ni drugi nećete svoj deo potrošiti na Rim. Svih mojih pedeset posto odlazi pravo u Riznicu. Znam da vojskovođa ima pravo na deset posto, ali ja neću uzeti ništa. I da uzmem, na šta bih potrošio? Moj boţanski otac mi je ostavio više nego dovoljno imetka za moje potrebe, a već sam kupio jedini rimski domus koji mi je potreban. Već je namešten. Dakle, moje lične potrebe i ne postoje. Moj deo u celosti pripada Rimu.“ „Sedamdeset posto“, rekao je Antonije. „Ja sam vođa.“ „Ĉega? Svakako ne rata protiv Seksta Pompeja“, odvratio je Oktavijan. „Ĉetrdeset posto, Antonije. Uzmi ili ostavi.“ Rasprava je trajala još jedan mesec, krajem kojeg je Antonije trebalo odavno da bude na putu za Siriju. Jedini razlog zbog kojeg

290 je ostao tu gde je, bilo je Sekstovo blago jer je odlučio da iz pregovora izvuče dovoljno da vrhunski opremi dvadeset legija i dvadeset hiljada konjanika. Stotine ratnih sprava. Ogromna prateća povorka sposobna da nosi svu hranu za ljude i ţivotinje. Verovati Oktavijanu kad je rekao da će on, Antonije, zadrţati svoj udeo za sebe! Neće to učiniti, što je Oktavijan dobro znao. Ovo je podrazumevalo najbolju vojsku koju je Rim ikad poslao u rat. A plen na kraju njegovog pohoda! Naspram toga će blago Seksta Pompeja izgledati jadno. Najzad je postignut dogovor: pedeset posto Oktavijanu i Rimu, četrdeset posto Antoniju i Istoku, a deset posto Lepidu u Africi. „Postoji još nešto“, rekao je Oktavijan. „Nešto što se mora pretresti sada, ne kasnije." „O, Jupiteru!“, zareţao je Antonije. „Šta?“ „Po sporazumu iz Puteola ili iz Mizena, kako god da se zove, Sekst je dobio prokonzulski imperijum nad ostrvima kao i Peloponezom. I treba da bude konzul u godini nakon sledeće. To se sve odmah mora ukinuti. Senat mora ponovo staviti na snagu ukaz o tome da je Sekst hostis, zabraniti mu vatru i vodu na hiljadu milja od Rima, oduzeti mu takozvane provincije i fasti više ne mogu sadrţati njegovo ime on ne moţe biti konzul, nikad.“ „Kako se išta od toga moţe obaviti odmah? Senat se sastaje u Rimu“, prigovorio je Antonije. „Kad je posredi rat? Kad raspravlja o ratu, Senat se mora sastati izvan pomerijuma. A Tarent je sasvim sigurno izvan pomerijuma. Ovde je više od sedamsto tvojih poslušnih senatora, Antonije, koji ti se toliko usrdno ulizuju da su im nosevi postali mrki“, rekao je oštro Oktavijan. „Ovde nam je i veliki pontifik, ti si augur, a ja sam i sveštenik i augur. Nema prepreke, Antonije, ni jedne jedine.“ „Senat se mora sastati u posvećenoj zgradi." „A takvih u Tarentu nesumnjivo ima.“ „Zaboravljaš jedno, Oktavijane“, kazao je Lepid. „Prosvetli me, molim te.“ „Fasti već sadrţe ime Seksta Pompeja to se dešava kad konzule biramo godinama unapred, a onda se jednostavno pretvaramo da su izabrani. Izbrisati njegovo ime bilo bi nefas.“ Oktavijan se zakikotao. „Zašto bismo ga izbrisali, Lepide? Ne

291 vidim potrebu. Jesi li zaboravio da još jedan Sekst Pompej iz iste porodice hoda po Rimu? Nema razloga da on ne bude konzul u godini nakon sledeće on je jedan od šezdesetorice pretora koji su sluţili prošle godine.“ Na svim licima ukazao se širok osmeh. „Sjajno, Oktavijane!“, uzviknuo je Lepid. „Znam čoveka unuk brata Pompeja Strabona. Biće polaskan do kraja ţivota.“ „Dovoljno će, Lepide, biti do pred kraj ţivota." Oktavijan se protegnuo, zevnuo; izgledao je kao zadovoljni mačak. „Smatrate li da ovo znači da moţemo zaključiti Tarentski sporazum i vratiti se u Rim da objavimo radosnu vest da je trijumvirat obnovljen na još pet godina i da su Sekstu Pompeju kao gusaru dani odbrojani? Moraš doći i ti, Antonije, ove godine je već prekasno za pohod.“ „O, Antonije, divno!“, uzviknula je Oktavija kad joj je ispričao. „Mogu da vidim mamu i malu Juliju posetim sama Livija Druzila je ravnodušna prema njenim mukama, neće se potruditi da nagovori Malog mislim, Cezara Oktavijana da odrţava vezu sa svojom kćerkom. Plašim se za to dete.“ „Ponovo si u drugom stanju", rekao je Antonije shvativši. „Pogodio si! Neverovatno! Jedva da se i vidi, a čekala sam da budem sasvim sigurna pre nego što ti kaţem. Nadam se da će biti sin.“ „Sin, kćerka, zar je vaţno? Imam dovoljno i jednih i drugih.“ „Zaista imaš“, odvratila je Oktavija. „Više no ijedan drugi muškarac od ugleda, naročito ako računaš i Kleopatrine blizance.“ Ukazao se osmeh. „Ljuta si, draga moja?“ „Ecastor, ne! Samo sam ponosna na tvoju muţevnost“, rekla je smešeći se u odgovor. „Priznajem da ponekad razmišljam o njoj o Kleopatri. Je li dobro? Je li ţivot dobar prema njoj? Na nju je zaboravio skoro čitav Rim, uključujući i mog brata. Šteta, jer ima sina Boţanskog Julija i tvoje blizance. Moţda će se jednog dana ona vratiti u Rim. Volela bih da je ponovo vidim.“ Poljubio joj je ruku. „Jedno ću kazati za tebe, Oktavija u sebi nemaš ni trun ljubomore.“

292 Antonija su u Rimu dočekala dva pisma, jedno od Iroda i jedno od Kleopatre. Smatrajući da je Kleopatrino manje značajno, najpre je polomio pečat na Irodovom pismu. Dragi moj Antonije, najzad sam kralj Jevreja! Nije bilo lako s qbzkrqo pa wqlpkdmv pgsrqsqbpqsu Iala Sqskla ual pklg Sknqp! Dobar guverner u mirnodopska vremena, ali nije dorastao da Lgwrglg fqwgfg v rgf. Pq vmazaq ok lg wgnkmv dasu fawtk ok fwg wrnq dobre ngiklg rkosmkj wqlpkma k fqzwqnkwtk meni da ih povedem na jug ma Lvfglk. Apukiqp lg kz Lgrvsankoa fqtaq v Lgrkjqp, ifg sao ia potpuno porazio. Zatim je pobegao u Jerusalim, koji je podvrgnut opsadi. Pao je maf ok lg Sqsklg rqsnaq lqt fwg fqbrg ngiklg. K qp lg fqtaq s plkoa. Kad je grad pao, hteo je da ga pohara, ali sam ga odgovorio. Ono tuq la žgnko k tuq Rkov urgba, rgmaq sao ov, lgsug parrgfpa Lvfgla, a pg qrnladmapa rvsukpla. Pa mralv sg snqžkq. Apukiqpa soq backnk v okove i poslali ga u Antiohiju. Kaf sukipgt v Apukqjklv, qfnvdk tua egt s plko, ank la sao zauq fa sg rqivbk. Oslobodio sam i svoju i Hirkanovu porodicv kz Oasafg k qžgpkq sg Oarklaopqo. Pqsk patg rrwq fgug. Mamq pksao Lgwrglkp, pksao se proglaskq za rrwqswgtugpkma. Ta lg dasu rrkrana Sadokovom sngfbgpkmv Apapgnv mqlk eg rafkuk qpamq mamq ov mažgo. Parawpq, imam protivnike, a ima i nekih koji kuju zaveru da na mene dignu qrvžlg, ank qf uqia pgeg bkuk pktua. Lgwrglsmk wrau lg safa rqf oqlqo pqiqo, a pgev lg rqfkek fqm v ogpk koa žkwqua. Molim te, preklinjem te, Marko Antonije, vrauk ok dkuawv, nerascepljenu Judeju umesto ovih pet zasebnih mesta! Treba mi rqoqrsma nvma, a Lqra bk og vsrgekna. Iaza lg rrgfangmq pa lviv. Palbqnla pqwqsu lg uq fa sao bkuvogpsma panazktua qugq Pabauglcv Malhu, mqlk lg suaq vz Rareapg k qfbkq fa rqoqipg ogpk, sqrsuwgpqo pgeamv.

293 Zawrtawao fvbqmq uk zajwanlvlvek za rqfrtmv. Bvfk vwgrgp fa Rko pkmaf pgeg zažankuk tuq og lg rqsuawkq za mranla Lgwrgla. Antonije je pustio da se svitak smota i načas sedeo s rukama iza glave, smešeći se pri pomisli na semitskog ţapca. Mecena u istočnjačkom ruhu, ali bezobziran i okrutan kakav Mecena nije bio nimalo. No šta bi u juţnoj Siriji najviše koristilo Rimu? Ponovo ujedinjeno judejsko kraljevstvo ili rascepkano? Ne proširivši svoje granice ni za milju, Irod se izuzetno obogatio stekavši vrtove jerihonskog balsama i bitumenska nalazišta Asfaltnog jezera. Jevreji su bili ratoborni i izvrsni vojnici treba li Rimu bogata Judeja kojom vlada vrlo pametan čovek? Šta bi se dogodilo da Judeja zahvati čitavu Siriju juţno od Oronta? Na šta bi sledeče njen kralj bacio oko? Na Nabateju, što bi mu dalo jedno od dva najveća brodovlja koja se bave trgovinom s Indijom i Taprobanom. Još više bogatstva. Nakon toga bi bacio oko na Egipat, što bi bila manja opasnost nego da pokuša da se širi na sever u rimske provincije. Hmmm... Uzeo je Kleopatrino pismo, polomio pečat i pročitao ga daleko brţe nego Irodovo. Nisu se toliko razlikovali Irod i Kleopatra niko od njih u sebi nije imao nimalo osećajnosti. Kao i uvek, napisala je čitavu pohvalu Cezarionu, ali nije tu bilo osećanja bila je to lavica sa svojim mladunčetom. Izuzev dela o Cezarionu, bilo je to pismo vladara pre nego bivše ljubavnice. Glafiri bi dobro došlo da oponaša svoju egipatsku drugaricu. Zamislio je Kleopatrino nosato malo lice, zlatne oči što su blistale kad je bila srećna je li srećna? Kakvo sluţbeno pismo, ublaţeno samo ljubavlju prema starijem sinu. No ona je najpre vladarka, pa tek onda ţena. Ali makar je bila bolji sagovornik od Oktavije, zaokupljene trudnoćom i radošću što je ponovo u Rimu. Mada, nije često viđala Liviju Druzilu, koju je smatrala hladnom i proračunatom. Nije to rekla kad je njegova sadašnja ţena rekla nešto neprilično, čak i kad je nasamo sa svojim muţem? Ali Antonije je znao jer kao ni Oktaviji, ni njemu se Livija Druţila nije dopadala; devojka je bila potpuno Oktavijanovo stvorenje. Šta je to imao Oktavijan što mu je omogućavalo da izvesne odabrane ljude zgrabi i drţi u gvozdenim kandţama? Agripa. Mecena. A sada Livija Druţila.

294 Najednom ga je ispunila odvratnost prema Rimu, prema rimskoj čvrstoj maloj vladajućoj klasi, rimskoj pohlepi, rimskim neumitnim ciljevima, rimskom boţanskom pravu da vlada svetom. Ĉak su se i Sule i Cezari odricali sopstvenih ţelja pred Rimom, prinosili sve što su činili na rimske ţrtvenike, davali Rimu svoju snagu, svoja dela, animus koji ih je podsticao. Je li to ono što s njim nije bilo u redu? Je li nesposoban za takvu posvećenost nečemu neopipljivom, jednoj zamisli? Aleksandar Veliki o Makedoniji nije razmišljao kao Cezar o Rimu; najpre je mislio na sebe, sanjao o sopstvenom boţanstvu, ne o moći svoje zemlje. Naravno, zato se i njegova drţava raspala čim je umro. Rimska drţava se nikad neće raspasti zbog smrti jednog čoveka niti čak zbog smrti mnogih ljudi. Rimljanin je imao svoje privremeno mesto pod suncem, o sebi nikad nije mislio kao o Suncu. Aleksandar Veliki jeste. A moţda je i Marko Antonije. Da, Marko Antonije je ţeleo sopstveno sunce, a njegovo sunce nije bilo i rimsko. Ne, nije bilo rimsko! Zašto je dozvolio onoj druţini u Tarentu da mu smanji postotak? Sve što je trebalo da učini bilo je da otplovi sa svojim brodovljem, ali nije. Mislio je da je ostao kako bi se postarao za bezbednost i dobrobit svojih vojnika kad zauzme Kraljevstvo Parćana. Prevarili su ga pukim obećanjima! Da, obećavam da ću ti dati dvadeset hiljada dobro obučenih legionara, rekao je Oktavijan, slagao ne trepnuvši. Obećavam da ću ti poslati tvojih četrdeset posto onog trena kad otvorimo vrata Sekstove riznice. Obećavam da ćeš biti konzul. Obećavam da ćeš biti stariji trijumvir. Obećavam da ću voditi računa o tvojoj koristi na Zapadu. Obećavam ovo, obećavam ono. Laţi, laţi, sve same laţi! Razmišljaj, Antonije. Misli! Od hiljadu senatora tvojih je preko sedam stotina. U stanju si da okupiš glasače u višim klasama i upravljaš zakonima, izborima. Ali nekako nikad ne moţeš da se izboriš s njim, sa Cezarom Oktavijanom. To je zato što je on ovde u Rimu, a ti nisi. Ĉak i ovog beskrajnog leta, dok si ovde prisutan, ne moţeš okupiti snage koje će ga uništiti. Senatori će čekati da vide koliko će dobiti iz blagajne Seksta Pompeja to jest, oni među njima koji nisu otišli u svoje primorske vile da leto provedu van smrdljivog, sparnog Rima. I narod te gubi iz vida. Sad kad si se vratio, mnogi te više ne prepoznaju na prvi pogled iako si poslednji

295 put bio ovde pre svega dve godine. Moţda i mrze Oktavijana, ali on je poznata i voljena mrţnja čovek za koga svi misle da moraju da ga vole da bi ga mrzeli. Mene pak sada ne gledaju kao spasioca Rima. Ĉekali su me predugo da bih se dokazao. Pet godina nakon Filipa nisam uspeo da uradim ono što sam rekao da ću učiniti na Istoku. Vitezovi više preziru mene nego Oktavijana on im duguje milione i milione, pa je njihov. Ja im ne dugujem ništa, ali nisam uspeo da od Istoka stvorim bezbedno područje za poslovanje, a to ne mogu da oproste. Juli je došao i prošao, sekstil brzo prolazi, što ne razumem. Zašto vreme leti toliko brzo? Sledeće godine to mora biti sledeće godine! Ako ne bude, biću neuspešan, gubitnik. A ono malo govno će pobediti. Oktavija je ušla u sobu, oklevala smešeći se kolebljivo, a onda prišla kad joj je dao znak. „Ne plaši se“, rekao je dubokim glasom. „Neću te pojesti.“ „Nisam mislila da hoćeš, dragi moj. Samo sam se pitala kad ćemo krenuti u Atinu.“ „Na septembarske kalende." Nakašljao se. „Povešću tebe, ali ne i decu. Do kraja godine ću biti u Antiohiji, što za tebe znači izgnanstvo u Atini. Deci će biti bolje u Rimu pod zaštitom tvoga brata.“ Lice joj se snuţdilo, oči ispunile neprolivenim suzama. „0, to će biti teško!“, rekla je a glas ju je izdao. „Potrebna sam im.“ „Moţeš da ostaneš ovde ako ţeliš“, kazao je odsečno. „Ne, Antonije, ne mogu. Moje mesto je uz tebe čak i ako često nisi u Atini.“ „Kako god ţeliš.“

296 14 U Antonijevom ţivotu pojavio se novi Kvint Delije, visok i izuzetno otmen senator iz prilično stare porodice koja je, na primer, pre skoro sto godina izrodila jednu vestalku. Fonteji Kapitoni su bili pravi rimski plebejski plemići. Njegovo ime je bilo Gaj Fontej Kapiton i bio je lep kao i svaki Memije, obrazovan kao svaki Mucije Scevola. I Fontej nije bio ulizica; voleo je Antonijevo društvo, budio najbolje u Antoniju i kao odan klijent rado činio usluge Antoniju, ali je pripadao samo sebi. Kad je početkom septembra napustio Rim i Italiju, ukrcavši se s Oktavijom na svoj zapovednički brod u Tarentu, Antonije je sa sobom poveo Fonteja. Na dvesta dvadeset lađa iz njegovog brodovlja pridodato je još dvadeset kvinkverema koje je Oktavija poklonila bratu plativši ih sopstvenim novcem; svih sto četrdeset i dalje je bilo usidreno u Tarentu, gde su se podizala spremišta kako bi se brodovi pre zime izvukli iz vode. Još je bilo rano za ravnodnevničke bure, pa je Antonije ţudeo da ode, nadajući se da će izbeći vetar i ploviti morem čitavim putem oko Tenarskog rta u podnoţju Peloponeza, a onda ka Atini i usidriti se u Pireju. Ali trećeg dana plovidbe naišli su na strašnu oluju koja ih je prisilila da potraţe utočište na Korkiri, lepom ostrvu nedaleko od grčke obale tik ispod Epira. Uzburkano more nije prijalo Oktaviji, koja se bliţila kraju sedmog meseca trudnoće, pa je terra firma u njoj probudila zahvalnost. „Ne volim da kasniš“, rekla je Antoniju, „ali priznajem da se nadam da ćemo ovde ostati nekoliko dana. Moje dete mora da je vojnik a ne mornar.“ Nije se nasmejao na njenu malu šalu, isuviše nestrpljiv da krene da bi ga ganule ţenine patnje ili njeni hrabri napori da ne bude smetnja. „Ĉim zapovednik broda kaţe da moţemo, ponovo ćemo isploviti", rekao je osorno. „Naravno. Biću spremna.“ Te večeri se nije pojavila na obedu tvrdeći da joj se ţeludac još nije smirio od neprijatne plovidbe, a Antoniju je bilo dosta uobičajene skupine koja ga je okruţivala nadmećući se za njegovu

297 paţnju, primoravajući ga da bude srdačan, za šta nije bio raspoloţen. U stvari, jedini koji ga je privlačio bio je Fontej, koga je pozvao da zajedno večeraju, samo njih dvojica. Vešt poput rođenog pregovarača, i kako mu se Antonije dopadao više nego što se Fontej dopadao sam sebi, Fontej je ljubazno prihvatio poziv. Odavno je naslućivao da Antonije nije srećan, a moţda će mu se ove večeri pruţiti prilika da ispita Antonijevu ranu i vidi moţe li otkriti otrovnu strelu. Veče je bilo savršeno za prisan razgovor; plamičci svetiljki poigravali su ludo na pramičcima vetra koji je napolju zavijao, kiša je dobovala o zasune, omanja bujica klokotala jureći niz brdo. Ugalj se ţario u nekolicini mangala ne bi li odagnao hladnoću iz prostorije, a sluge su kao lemures izlazili iz senki i vraćali se u njih. Moţda zbog okruţenja ili zato što je Fontej tačno znao kako da dobije pravi odgovor, Antonije je bez ikakvog smisla i reda izlivao sve svoje strahove, uţase, nedoumice, brige. „Gde je moje mesto?“, upitao je Fonteja. „Šta ţelim? Jesam li pravi Rimljanin ili se nešto dogodilo da više ne budem Rimljanin kakav sam bio? Sve mi je nadohvat, velika moć... a ipak... a ipak čini se da nemam mesto koje bih nazvao svojim. Ili je mesto pogrešna reč? Ne znam!“ „Moţe biti da, kad kaţeš mesto, misliš na ulogu“, rekao je Fontej oprezno napredujući. „Voliš da pijančiš, da budeš s ljudima koje smatraš svojim prijateljima i sa ţenama koje ţeliš. Lice koje pokazuješ svetu smelo je, bestidno, jednostavno. Ali ispod te spoljašnosti vidim mnogo tegoba. Jedna od njih dovela te je do toga da sa strane učestvuješ u Cezarovom ubistvu ne, ne poriči! Ne krivim tebe, krivim Cezara. I on je tebe ubio proglasivši Oktavijana svojim naslednikom. Mogu samo da zamislim koliko te je duboko to pogodilo! Do tog vremena si ţivot provodio u Cezarovoj sluţbi, a čovek tvoje naravi nije mogao shvatiti zašto Cezar osuđuje neke od tvojih postupaka. Zatim je ostavio oporuku u kojoj te nije ni pomenuo. Taj surovi udarac ti je sasvim uništio dignitas. Jer ljudi se pitaju zašto je Cezar ostavio svoje ime, legije, novac i moć lepuškastom mladiću umesto tebi, svom rođaku i muškarcu u najboljim godinama. Tumačili su Cezarovu oporuku kao znak velikog neodobravanja tvog

298 ponašanja. To ne bi bilo vaţno da on nije bio Cezar, junak naroda proglasili su ga za boga, a bogovi ne donose pogrešne odluke. Stoga nisi bio dostojan da budeš Cezarov naslednik. Nikad ne bi mogao postati drugi Cezar. Cezar je to onemogućio, a ne Oktavijan. On ti je oduzeo dignitas“ „Da, shvatam1, rekao je Antonije polako, stiskajući pesnice. „Stari momak je pljunuo na mene.“ „Ti se po prirodi ne povlačiš u sebe, Antonije. Voliš da imaš opipljive činjenice i sklon si, kao i Aleksandar Veliki, da čvor sečeš mačem. Nemaš Oktavijanovu sposobnost da se skrivaš iza društva, da šapućeš klevete kao istine tako da ljudi u njih poveruju. Izvor tvoje nedoumice mrlja je na ugledu koju ti je naneo Cezar. Zašto si, na primer, kao trijumvir odabrao Istok? Verovatno misliš da si to uradio zbog bogatstva i ratova koje tamo moţeš voditi. Ali mislim da to uopšte nije razlog. Mislim da je to bio častan način da budeš izvan Rima i Italije, gde bi morao da se prikazuješ pred ljudima koji znaju da te je Cezar prezirao. Kopaj duboko po sebi, Antonije! Pronađi svoju ranu, prepoznaj od čega je zaista!" „Sreća!“, rekao je Antonije zaprepastivši Fonteja. A zatim glasnije: „Sreća! Cezarova sreća bila je poslovična, deo njegove priče. Ali kad me je izostavio iz oporuke, svoju sreću je preneo na Oktavijana. Kako bi inače mali crv preţiveo? Prati ga Cezarova sreća, eto kako! A ja sam svoju izgubio. Izgubio! I to je suština svega, Fonteju. Ni u čemu čega se latim nema sreće kako se čovek moţe izboriti s tim? Znam da ja ne mogu.“ „Ali moţeš, Antonije!“, uzviknuo je Fontej, povrativši se od ovog neobičnog odgovora. „Ako rešiš da na svoju malodušnost gledaš kao na gubitak sreće, stvaraj svoju sreću na Istoku! Taj zadatak nije izvan tvojih mogućnosti. Povrati ugled kod vitezova time što ćeš na Istoku stvoriti savršene poslovne prilike! I uzmi sebi savetnika, nekog s Istoka i za Istok.“ Zastao je, pomislivši na Pitodora iz Trala koga su bračne veze spajale s Antonijem. „Savetnika koji ima moć, uticaj, bogatstvo. Zahvaljujući Tarentskom sporazumu, još pet godina ćeš biti trijumvir iskoristi to vreme! Stvori bezdani bunar sreće!“ Trnci veselja proţeli su Antonija rasterujući njegovu malodušnost. Najednom je jasno video svoj put, način da povrati

299 svoju sreću. „Bi li na zimu krenuo za mene na dugu plovidbu?“, upitao je Fonteja. „Učinio bih sve, Antonije. Iskreno sam zabrinut za tvoju budućnost, koja nije u skladu s Oktavijanovim Rimom. To je još jedan razlog malodušnosti to što je Rim kakav Oktavijan namerava da stvori stran Rimljanima koji cene nekadašnji Rim. Cezar je počeo da se meša u prava i povlastice prve klase, a Oktavijan je rešen da nastavi taj rad. Mislim da bi, kad nađeš svoju sreću, trebalo da ti cilj bude da vratiš onaj negdašnji Rim.“ Fontej je podigao glavu, oslušnuo vetar i kišu, osmehnuo se. „Bura se stišava. Kuda ţeliš da idem?“ Na to pitanje nije očekivao odgovor; znao je u Tral i Pitodoru. „U Egipat. Hoću da se sastaneš s Kleopatrom i nagovoriš je da mi se pridruţi u Antiohiji pre no što istekne zima. Hoćeš li to učiniti?“ „Rado, Antonije", odvratio je Fontej prikrivajući svoj uţas. „Ako ovde na Korkiri u luci postoji brod sposoban za plovidbu preko Libijskog mora, krenuću srnesta." Na licu mu se ukazala ţalost. „Moja kesa, međutim, nije duboka. Trebaće mi novca.“ „Novac ćeš imati, Fonteju!“, prodahtao je Antonije, lica preobraţenog zadovoljstvom. „O, Fonteju, hvala ti što si mi pokazao šta da činim! Moram iskoristiti Istok kako bih prisilio Rim da odbaci spletke Cezara i Cezarovog naslednika!“ Kad je Antonije, krenuvši u svoju odaju, prošao pored Oktavijine sobe, još je bio uzbuđen i jedva je čekao da stigne u Antiohiju. Ne, neće se zadrţati u Atini! Ploviće pravo do Antiohije. Donevši tu odluku, otvorio je Oktavijina vrata i zatekao je šćućurenu u postelji. Seo je na ivicu i s osmehom joj sklonio pramen kose sa čela. „Sirotice!“, rekao je neţno. „Trebalo je da te ostavim u Rimu umesto što sam te izloţio Jonskom moru u vreme ravnodnevice.“ „Ujutro će mi biti bolje, Antonije.“ „Moţda i hoće, ali ovde ćeš ostati dok ne budeš mogla da otploviš u Italiju“, kazao je. „Ne, ne protivi se! Nemam ništa protiv, Oktavija. Vrati se u Rim i porodi se tamo. Nedostaju ti deca, a ona su u Rimu. Ja ne idem u Atinu već pravo u Antiohiju, a to nije mesto za tebe.“

300 Preplavila ju je tuga; bolno se zagledala u one crvenkaste oči. Nije imala predstavu otkud to zna, ali je bila svesna da sada poslednji put vidi Marka Antonija, svog voljenog muţa. Rastanak na Korkiri ko je to mogao predvideti? „Uradiću kako smatraš da je najbolje“, rekla je progutavši pljuvačku. „Odlično!“ Ustao je i nagnuo se da je poljubi. „Videćemo se ujutro, zar ne?“ „Hoćemo, sasvim sigurno hoćemo." Kad je otišao, okrenula se u postelji i zarila lice u jastuk. Ne da bi plakala; bol je bio isuviše veliki za suze. Ono u šta je gledala bila je usamljenost. Fontej je prvi otišao. Jedan sirijski trgovački brod takode je pristao dok ne prođe bura, a kako je njegov zapovednik kazao da se svakako mora otisnuti na Libijsko more, nije mu smetalo da se za lep veliki iznos zaustavi i u Aleksandriji. Prevozio je galske kolske točkove okovane gvoţđem, bakrene lonce iz Onostrane Španije, buriče začina zvanog garum, a da popuni preostali prostor, i laneno platno iz oblasti Petrokorija. To je značilo da je brod u vodi leţao nisko ali sigurno, a zapovednik je bio voljan da se odrekne svoje odaje pod krmom i ustupi je ovom nadmenom senatoru i njegovoj sedmorici sluga. Fontej se od Antonija oprostio, i dalje zaprepašćen. Kako je sve pošlo ovako naopako! I koliko je bahat bio da pomisli kako Antoniju moţe čitati misli, a kamoli i da njima upravlja! Zašto se čovek od svega na svetu usredsredio baš na sreću? Na opsenu, plod mašte. Fontej nije verovao da sreća postoji sama po sebi ma šta ljudi pričali o Cezarovoj sreći. A ipak se Antonije vinuo iznad istine koju je morao shvatati i usredsredio na sreću! Sreću! A onda Kleopatra! O, bogovi, šta li je mislio kad je nju odabrao za savetnika za Istok? Ona će uneti zbrku i samo uvećati njegovu zbunjenost. Njenim ţilama kolala je krv kralja Mitridata Velikog kao i mnoštva Ptolemeja, ubica i nepoštenjaka, i još nekolicine Parćana. Za Fonteja je ona predstavljala srţ svega najgoreg na Istoku. Fontej je ţeleo građanski rat ako je građanski rat potreban da bi