Dramatis personae KORTE Arijel Korta: nekadašnja advokatica u Klavijevom sudu Marina Kalzage: lična asistentkinja i telohraniteljka Arijel Korte Robson Korta: sin Rafe Korte i Rejčel Makenzi Luna Korta: kći Rafe Korte i Lusike Asamoe Lukas Korta: drugi Adrijanin sin; džonmu Korta helija Amanda Sun: bivša oko Lukasa Korte Lukasinjo Korta: sin Lukasa Korte i Amande Sun Vagner „Lobinjo“ Korta: četvrti (razbaštinjeni) sin Adrijane Korte; analitičar i Mesečev vuk Doktorka Karolina Makareg: lična lekarka Adrijane Korte MADRINJE Flavija: surogat-majka Karlinjosa, Vagnera i Lukasinja Korte Elis: surogat-majka Robsona i Lune Korte MAKENZI METALI Robert Makenzi: osnivač Makenzi metala; penzionisani generalni direktor Džejd Sun Makenzi: druga oko Roberta Makenzija Alisa Makenzi: oko Roberta Makenzija (pok.) Dankan Makenzi: najstariji sin Roberta i Alise Makenzi, generalni direktor Makenzi metala Anastasija Voroncova: oko Dankana Makenzija Apoloner Voroncova: keđi-oko Dankana Makenzija Adrijan Makenzi: najstariji sin Dankana i Apoloner Voroncove; oko Džonatona Kajodija, Mesečevog Orla Deni Makenzi: najmlađi sin Dankana i Apoloner Voroncove; Prvi Koljač posle smrti Hedlija Makenzija MAKENZI HELIJUM Brajs Makenzi: mlađi sin Roberta Makenzija, finansijski direktor Makenzi metala, otac brojnih „usvojenika“
Hoang Lam Hung: usvojenik Brajsa Makenzija i nakratko oko Robsona Korte Analiz Makenzi: tamni amor Vagnera Korte u njegovom tamnom aspektu ASAMOE Lusika Asamoa: omahene Kotokoa AKA Abena Asamoa: studentkinja političkih nauka i povremeno amor Lukasinja Korte Kođo Asamoa: kolega Lukasinja Korte iz kolokvijuma i Mesečev trkač Adeladža Oladele: (nakratko) amor Lukasinja Korte Afi: Abenina koleginica iz kolokvijuma u Tveu SUNI Gospa Sun: Udova od Šekltona, baba generalnog direktora Taijanga Sun Džijuen: generalni direktor Taijanga Sun Guanjin: jingjun Taijanga (zamenik generalnog direktora) Sun Livej: direktor finansija Taijanga Džejd Sun: oko Roberta Makenzija Tamsin Sun: direktorka pravnog sektora Taijanga Darije MakenziSun: sin Džejd i Roberta Makenzija Amanda Sun: bivša oko Lukasa Korte VTO Valerij Voroncov: osnivač VTO; generalni direktor VTO Svemira Jevgenij Voroncov: generalni direktor VTO Meseca Valentina Voroncova: zapovednik VTO ciklera Sveti Petar i Pavle Doktorka Volikova: lična lekarka Lukasa Korte Grigorij(a) Voroncov(a): bivši amor Lukasinja Korte KORPORACIJA ZA LUNARNI RAZVOJ Džonaton Kajodi: Mesečev Orao; predsednik Korporacije za lunarni razvoj Vidija Rao: ekonomista i matematičar, Beli Kunić i član Lunarijanskog društva, aktivista za nezavisnost SESTRINSTVO GOSPODARA SADAŠNJICE Madrinja Flavija: pristupila sestrinstvu posle njenog izgnanstva iz Boa Viste Mai de santo Odunlade Abosede Adekola: sveta mati Sestara Gospodara Sadašnjice Irma Loa: sestra i nekadašnja ispovednica Adrijane Korta MERIDIJAN / KRALJICA JUGA
Marijano Gabrijel Demarija: direktor Škole sedam zvona, koledža za ubice VUKOVI Amal: vođa čopora Plavih vukova iz Meridijana
VUČJI MESEC Zemljoradnički almanah koristi nazive za mesece od američkih domorodaca sa teritorije današnjih severoistočnih Sjedinjenih Država. Vučji mesec je mesec januar, mesec kada vukovi zavijaju od gladi i oskudice; mesec najdublje hladnoće i tame.
BLIŽA STRANA MESECA
POSLE PADA: OVAN 2103. „Vodite me na Zemlju“, rekao je Lukas Korta. Posada ga je odvezala iz kapsule Mesečeve petlje i odvukla u komoru anoksičnog, hipotermičnog, dehidriranog. „Nalazite se na VTO cikleru Sveti Petar i Pavle, senjor Korta“, rekla je žena koja je rukovala komorom dok je zatvarala vrata pod pritiskom. „Utočište“, šapnuo je Lukas Korta i povratio. Pet sati se uzdržavao dok je kapsula bežala od uništenja Korta helija. Pet sati, dok su ciljani udari uništavali njegovu industriju napolju na morima Lune, dok je napadački softver zamrzavao njegove finansije, dok su koljači Makenzija prosipali utrobu njegovog grada. Dok su njegova braća potezala sečiva da brane kuću Korta, i dok je on bežao preko Mora plodnosti, uvis i dalje od Meseca. Spašavaj kompaniju, kazao je Karlinjos. Imaš plan? Uvek imam plan. Pet sati, u rotiranju sve dalje od uništenja Korta helija nalik na krhotinu posle eksplozije. Zatim uteha ruku, toplina glasova, čvrstina broda oko njega – broda, ne mehura od aluminijuma i plastike – opustila je njegove stegnute mišiće i on je povratio. Posada VTO za održavanje ušla je sa ručnim usisivačima. „Od pomoći je ako se orijentišete ovako, senjor Korta“, rekla je upraviteljka komore. Obavila je Lukasova ramena prekrivačem od folije dok ga je posada okretala u uspravni položaj i uvodila u lift. „Vrlo brzo ćemo vas vratiti pod lunarnu gravitaciju.“ Lukas je osetio da se lift pomera i obrtna gravitacija ciklera hvata njegova stopala. Zemlja, pokušao je da kaže. Krv je zagušila reči. Rasprsle alveole čegrtale su mu u grudima. Disao je vakuum, dole na Moru plodnosti, kad je Amanda Sun pokušala da ga ubije. Sedam sekundi je bio izložen goloj površini Meseca. Bez odela. Bez vazduha.
Izdahni. To je bilo prvo pravilo Mesečevih trkača. Isprazni pluća. Zaboravio je, zaboravio je na sve osim na vazdušnu komoru stanice Mesečeve petlje koja se nalazila pred njim. Pluća su mu popucala. Sada je bio Mesečev trkač. Trebalo bi da ima značku: Dona Luna, pola lica crne kože, druga polovina bela lobanja. Lukas Korta se nasmejao. Načas je pomislio da bi mogao da se uguši. Krvavi šlajm sakupljao se u lokvu na podu. Morao je da jasno izgovori reči. Ove Voroncove morale su da razumeju. „Podvrgnite me zemaljskoj gravitaciji“, rekao je. „Senjor Korta“, zausti upraviteljka komore. „Hoću da siđem na Zemlju“, rekao je Lukas Korta. „Moram da siđem na Zemlju.“ Ležao je na dijagnostičkom krevetu u medicinskom centru samo u šortsu. Oduvek se gnušao šortseva. Smešno i infantilno. Odbijao je da ih nosi, čak i kada su ušli u modu, što se dogodilo pošto su se sve mode na Mesecu smenjivale. Koža bi bila bolja. Dobro bi nosio dostojanstvo golotinje. Žena je stajala kraj dijagnostičkog kreveta. Senzorske ruke i uređaji za davanje injekcija okružili su je kao neko božanstvo. Bila je belkinja, sredovečna, umorna. Potpuno je vladala situacijom. „Ja sam Galina Ivanovna Volikova“, rekla je žena. „Biću vaš lični lekar.“ „Ja sam Lukas Korta“, zakrkljao je Lukas. Desno oko doktorke Volikove zatreperilo je dok je čitala svoj medicinski interfejs. „Kolaps plućnog krila. Multifokalna moždana mikrokrvarenja – nedostajalo vam je deset minuta od verovatno fatalnog moždanog hematoma. Oštećenje rožnjače, unutrašnje krvarenje u obe očne jabučice, popucale alveole. I probušena bubna opna. Koju sam sredila.“ Uputila mu je jedva primetan, krajnje stegnut osmeh kao da se mračno zabavlja, i Lukas je shvatio da će moći da radi s njom. „Koliko dugo…“, prošištao je Lukas Korta. Srča mu se mrvila u levom plućnom krilu. „Najmanje jedna orbita pre nego što vas pustim odavde“, rekla je doktorica Volikova. „I nemojte da govorite.“ Orbita: dvadeset osam dana. U detinjstvu je Lukas učio fiziku ciklera; pametne orbite za
minimum energije koje su oni pleli oko Meseca, dodirivali ga dvaput i onda se efektom praćke vraćali preko Zemljinogšara. Taj proces se zvao povratna orbita. Lukas nije mogao da shvati matematiku, ali to je bio deo poslovanja Korta helija pa je morao da nauči principe, ako već ne i detalje. Petlje oko Meseca i Zemlje dok Zemlja i Mesec opisuju sopstvene cikluse oko Sunca, a Sunce i njegovi sveto vi su u svom plesu od četvrt milijardi godina oko galaktičkog centra. Sve se kretalo. Sve je bilo deo velikog bala. Neki novi glas, neka nova prilika kraj uznožja kreveta, niža, mišićavija od doktorke Volikove. „Može da me čuje?“ Ženski glas, jasan i melodičan. „Može.“ „I da govori“, zastrugao je Lukas. Ljudska prilika je kročila na svetlost. Dva sveta su poznavala kapetanicu Valentinu Valerjovnu Voroncovu, a opet, ona se zvanično predstavila Lukasu Korti. „Dobro došli na Svetog Petra i Pavla, senjor Korta.“ Kapetanica Valentina je bila stamena, zdepasto građena; zemaljski mišići, ruske jagodice, kazahstanske oči. Dva sveta su takođe znala da je njena bliznakinja Jekaterina kapetanica Naše Gospe od Kazanja. To su bile žene iz legendi, kapetanice Voroncove. Prva legenda je glasila da su one bile jednojajčani fetusi koje su odgajile zasebne surogatmajke pod različitim gravitacijama. Jedna je rođena u svemiru, druga na Zemlji. Drugi trajni mit bio je da dele urođenu telepatiju, intimni identitet mimo komunikacije, bez obzira na udaljenost koja ih razdvaja. Kvantna magija. Treći mit bio je da se redovno smenjuju u komandi nad dva ciklera VTO. Među svim legendama o kapetanicama bliznakinjama, Lukas Korta je verovao samo u taj. Neka neprijatelji samo nagađaju. „Koliko shvatam, tek treba da se upoznate sa situacijom na Mesecu“, rekla je kapetanica Valentina. „Spreman sam za to.“ „Mislim da niste. Lukase, imam za vas najgore moguće novosti. Izgubljeno je sve što ste poznavali. Vaš brat Karlinjos je ubijen dok je branio Žoao de Deus. Boa Vista je uništena. Rafael je umro od gubitka vazduha.“ Pet sati, sam u orbiti transfera Mesečevom petljom, dok je pod kapsule zurio u njega: Lukasova mašta je posetila mračna mesta. Video
je članove svoje porodice mrtve, svoj grad smrvljen, svoje carstvo srušeno. Očekivao je novosti koje mu je donela Valentina Voroncova, ali one su ga opet snažno pogodile i ispraznile kao vakuum. „Od gubitka vazduha?“ „Bolje je da ne govorite, senjor Korta“, rekla je doktorka Volikova. „Koljači Makenzi metala razneli su komoru na površini“, kazala je kapetanica Valentina. „Rafael je smestio sve u sklonište. Mislimo da je tragao za onima koji su još preostali kada je stanište ostalo bez vazduha.“ „To bi ličilo na njega. Nešto plemenito i glupo. Luna? Robson?“ „Asamoe su izbavile preživele i odvele ih u Tve. Brajs Makenzi je već podneo zahtev Klavijevom sudu da zvanično usvoji Robsona.“ „Lukasinjo?“ Sad je dovoljno vladao emocijama i imao fizičku kontrolu nad svojim telom da izgovori ime koje je prvo želeo da jekne. Ako je Lukasinjo mrtav, on će ustati sa svoje postelje i istupiti iz vazdušne komore. „Bezbedan je u Tveu.“ „Oduvek smo mogli da se pouzdamo u Asamoe.“ Saznanje da je Lukasinjo bezbedan i siguran bilo je radost žarka kao sunce: helijum u vrelini fuzije. „Arijelina telohraniteljka pomogla joj je da pobegne u Bairo Alto. Arijel se sada krije. Kao i vaš brat Vagner. Njega štiti čopor u Meridijanu.“ „Vuk i sakata“, šapnuo je Lukas. „A kompanija?“ „Robert Makenzi već asimiluje infrastrukturu Korta helija. Ponudio je ugovore vašim nekadašnjim radnicima.“ „Oni bi bili kreteni kad to ne bi prihvatili.“ „Prihvataju ih. Objavio je nastanak nove podružnice: Makenzi topljive. Njegov unuk-bratanac Jurij Makenzi je generalni direktor.“ „Počnem da mešam sve te Australijance posle prva dva ili tri.“ Lukas se zakikotao, duboko i sa puno krvi, zbog sopstvene mračne šale. Našaliti se znači dunuti prah u lice nadmoćnog. „Znate da su posredi bili Suni. Oni su nas napujdali jedne na druge.“ „Senjor Korta“, ponovila je doktorka Volikova. „Sa oduševljenjem su nas naterali da se međusobno koljemo. Ti Suni planiraju decenijama.“
„Taijang koristi izvestan broj opcija na ekvatorijalnim nekretninama“, kazala je kapetanica Valentina. „Nameravaju da ceo ekvatorijalni prsten pretvore u solarnu elektranu“, prošištao je Lukas. Delovi njegovog plućnog krila odvajali su se u krvavoj sluzi. Iskašljao je svežu krv. Mašinske ruke pomerile su se da obrišu crvenu tečnost. „Dovoljno je bilo, kapetanice“, rekla je doktorka Volikova. Kapetanica Valentina je dodirnula palac vršcima prstiju i pognula glavu; lunarni naklon, iako je ona bila žena sa Zemlje. „Žao mi je, Lukase.“ „Pomozite mi“, rekao je Lukas Korta. „VTO Svemir i VTO Zemlja drže se podalje od VTO Meseca“, rekla je kapetanica Valentina. „Naše ranjivosti su jedinstvene. Zaštita našeg elektromagnetnog katapulta u orbitalnoj tački između Zemlje i Meseca i naših lansirnih baza na Zemlji najvažnija je od svega. Rusi, Kinezi i Indijci nas ljubomorno posmatraju.“ Mašinske ruke su se ponovo pomerile. Lukas je osetio iznenadno bockanje spreja iza desnog uva. „Kapetanice, neophodno je da Mesec misli da sam mrtav.“ Kapetanica i doktorka, spore bogobojažljive ruke medicinske jedinice, smekšale su u mrlju beline. Nije mogao da prepozna trenutak u kojem je postao svestan muzike, ali izronio je u nju kao plivač koji se probija kroz površinu vode. Okružila ga je kao vazduh, kao tečnost posteljice i bio je zadovoljan što leži u njoj, zatvorenih očiju, diše, bez bola. Muzika je bila plemenita, razumna i uređena. Nekakav džez, zaključio je Lukas. Nije to bila njegova muzika, nije to bila muzika koju je razumeo ili cenio, ali prepoznao je njenu logiku, obrasce koje je iscrtavala kroz vreme. Ležao je dugo i trudio se da bude svestan samo muzike. „Bil Evans“, rekao je ženski glas. Lukas Korta je otvorio oči. Isti krevet, isti medicinski botovi, isto nefokusirano blago svetlo. Isto zujanje klima-uređaja i struje koje mu je govorilo da je na brodu, ne na nekom svetu. Ista doktorka koja se kretala po rubu njegovog vidokruga. „Očitavala sam vašu neurološku aktivnost“, kazala je doktorka Volikova. „Dobro reagujete na modalni džez.“
„Uživao sam u tome“, rekao je Lukas. „Dozvoljavam da ga puštate kad god poželite.“ „O, dozvoljavate?“, kazala je doktorka Volikova i Lukas je ponovo čuo razveseljenost u njenom glasu. „Kako sam, doktorko?“ „Proveli ste četrdeset osam sati bez svesti. Popravila sam najteža oštećenja.“ „Hvala vam, doktorko“, rekao je Lukas Korta. Pomerio se kako bi se pridigao na laktove. U njemu se iskidalo meso i doktorka Volikova je tiho jeknula i pohitala do postelje. Spustila ga je na popustljivu površinu. „Treba da se oporavite, senjor Korta.“ „Treba da radim, doktorko. Ne mogu večno da ostanem ovde. Moram ponovo da izgradim posao, a imam ograničena sredstva. I moram da odem na Zemlju.“ „Vi ste rođeni na Mesecu. Nemoguće je da odete na Zemlju.“ „Nije to nemoguće, doktorko. Ništa lakše od toga. Samo je smrtonosno. Ali opet, sve je smrtonosno.“ „Ne možete na Zemlju.“ „Ne mogu natrag na Mesec. Makenziji će me ubiti. Ne mogu da ostanem ovde. Gostoprimljivost Voroncovih nije bezgranična. Udovoljite mi, doktorko. Vi ste specijalista za medicinu pri niskoj gravitaciji. Hipotetično.“ Sada nova melodija, modalna i u dugim koracima. Klavir, bas, šapat doboša. Tako male sile. Tako veliki učinak. „Hipotetično, sa intenzivnom obukom i medicinskom podrškom, pojedinac rođen na Mesecu mogao bi da preživi dve lune u zemaljskim uslovima.“ „Hipotetično, da li bi četiri lune bile moguće?“ „Za to bi trebalo mnogo luna fizičkog treniranja.“ „Koliko luna, doktorko? Hipotetično?“ Video je da doktorka Volikova sleže ramenima, čuo tihi uzdah razdraženosti. „Najmanje godinu dana. Četrnaest, petnaest luna. Čak ni izgledi za preživljavanje uzletanja ne bi bili bolji od pedeset procenata.“ Lukas Korta nikada nije bio kockar. On se bavi izvesnostima. Kao potpredsednik Korta helija, pregovarao je o neizvesnostima dok ove
ne bi postale definitivne vrednosti. Sada su ga opkolile gvozdene izvesnosti, i jedina preostala nada bila je opklada. „Onda imam plan, doktorko Voli kova.“
1. DEVICA 2105. Dečak pada s vrha grada. Tanan je i gibak kao strujni kabl. Koža mu je boje bakra, posuta tamnim pegama. Oči su mu zelene, usne sočne i pune. Kosa mu je žbun dredova boje rđe jedva obuzdan oko glave trakom zelenom kao limeta. Dve pruge belog sjaja naglašavaju mu jagodice, a jedna vertikalna spušta mu se do središta usana. Na sebi ima sportske helanke boje mandarine, nisko krojene, i preveliku belu majicu. FRENKI KAŽE… proglašava majica. Od krova do poda velike odaje od lave u kojoj se nalazi Kraljica Juga ima tri kilometra. Klinci su trčali po vrhu grada; slobodnim stilom po starim, automatizovanim industrijskim nivoima, ljuljali su se kroz snast sveta toliko graciozno i vešto da je od toga zastajao dah; đipali su od ograda i stubova, skakali od zida do zida do zida, poskakivali, premetali se, tumbali, leteli preko ambisa, uvis i uvis kao da je težina gorivo koje sagorevaju kako bi okrenuli gravitaciju protiv nje same. Dečak je najmlađi član tima. Trinaest mu je godina; hrabar je, okretan, drzak, privlače ga visine. Zagreva se sa ostalim trejserima dole, na pošumljenom podu Kraljice Juga, ali njegove oči privlače velike kule, uvis sve do mesta gde se one sastaju s linijom sunca. Isteže mišiće, navlači prianjajuće rukavice na šake i stopala. Vežba skokove kako bi se opustio, stupa na klupu i već posle jedne pomisli nalazi se deset metara visoko. Sto metara. Hiljadu metara; igra duž parapeta i penje se u skokovima dugim pet metara uz postolja liftova. Do vrha grada. Do vrha grada. Dovoljna je i najmanja greška; reakcija okasnela za delić sekunde, doseg kratak za milimetar, prst nedovoljno čvrst u hvatanju. Šaka mu klizi na kablu i on pada u prazninu. Bez krika, samo sa tihim, zapanjenim brektajem.
Dečak koji pada. Leđima naniže, pokušavajući šakama i stopalima da se zakači za ruke u rukavicama koje posežu iz prepleta cevi i vodova po krovu Kraljice. Tu je trenutak šoka kada trejseri shvataju šta se dogodilo, a onda oni eksplodiraju sa svojih mesta, jure po krovu prema najbližoj kuli. Nikad neće biti dovoljno brzi da pobede gravitaciju. Postoje pravila padanja. Pre nego što je prvi put skočio, popeo se, odbacio, dečak je naučio kako da pada. Prvo pravilo: moraš da se okreneš. Ako ne vidiš šta je ispod tebe, u najboljem slučaju ćeš se teško povrediti, u najgorem poginuti. On okreće glavu, gleda dole u ogromne prostore između stotinu kula Kraljice. Izvija trup; ječi dok isteže stomačni mišić u okretu ostatka tela tako da pada licem naniže. Pod njim je smrtonosni preplet pasarela, kablova žičara, gazišta i isprepletenih vlakana između nebodera Kraljice. Mora da se provuče između njih. Drugo pravilo: maksimalno povećaj otpor vazduha. On širi ruke i noge. Atmosferski pritisak u lunarnom staništu iznosi 1.060 kilopaskala. Ubrzanje pod gravitacijom na površini Meseca je 1.625 metara u sekundi na kvadrat. Krajnje ubrzanje za objekt koji pada u atmosferi jeste šezdeset kilometara na sat. Ako udari u pod Kraljice Juga brzinom od šezdeset kilometara na sat, imaće osamdeset procenata izgleda da pogine. Udari li brzinom od pedeset kilometara na sat, imaće osamdeset pet procenata izgleda da preživi. Njegova modna majica lepeće na vetru. A FRENKI KAŽE: Ovako se živi. Treće pravilo: pozovi pomoć. „Džokeru“, kaže on. Dečakov pratilac se formira na sočivu u njegovom desnom oku, u implantu u njegovom levom uvu. Pravi trejseri trče bez pomoći veštačke inteligencije. Pratilac previše lako može da izradi mapu najbolje trase, pronađe skrivene rukohvate, savetuje o mikroklimatskim uslovima. Suština parkura je u autentičnosti potpuno veštačkog sveta. Džoker analizira situaciju. U ekstremnoj si opasnosti. Obavestio sam medicinske službe i spasioce. Četvrto pravilo: vreme ti je prijatelj. „Džokeru, koliko još?“ Četiri minuta. Dečak sada ima sve što mu je potrebno da preživi. Istegnuti trbušni mišići đavolski bole, a nešto mu se čepa u levom ramenu dok on svlači majicu sa sebe. Na nekoliko sekundi prekida sa
položajem raširenih ruku i nogu i zabrinjavajuće ubrzava. Vetar mu cima majicu u šakama. Ako je ispusti, ako ostane bez majice, umreće. Mora da veže tri čvora dok pada sa krajnjim ubrzanjem. Čvorovi su život. A 77. pasarela je tamo: tamo! Širi udove, primenjuje ono što je naučio: iskreće trup napred, ruke takođe, pomera težište iznad centra potiska. Prati poziciju. Klizi napred i promašuje most za nekoliko metara. Lica se okreću uvis prema njemu. Gledaju ponovo: letače su već viđali. Ovaj dečak ne leti. On pada. Vezuje rukave i izrez oko vrata u šljampavu vreću. „Vreme.“ Dva minuta. Procenjujem da ćeš udariti sa… „Umukni, Džokeru.“ Grabi materijal majice pesnicama. Stvar je u pravilnoj proceni trenutka. Previsoko, i imaće ograničene mogućnosti manevrisanja kako bi izbegavao pasarele i mreže cevovoda između kula. Prenisko, i improvizovani padobran mu neće omogućiti da usporava. A on želi da se spusti brzinom mnogo manjom od pedeset kilometara na sat. „Reci mi kad bude jedan minut, Džokeru.“ Hoću. Usporavanje će biti žestoko. Moglo bi da mu otrgne majicu iz stiska. Onda će umreti. Ne može to da zamisli. Može da zamisli da se povredi. Može da zamisli kako svi gledaju odozgo u njega mrtvog i plaču zbog tragedije. Dopada mu se ta misao, ali to nije smrt. Smrt nije ništa. Čak ni ništavilo. Ponovo pribija ruke kako bi projezdio ispod 23. kabla žičare. Sad. Istura ruke. Majica čegrće i lepeće na vetru. On saginje glavu kroz prostor između laktova, istura ruke uvis. Majica vezana u čvorove nadima se kao balon. Iznenadno kočenje je brutalno. On ječi zbog iščašenja već istegnutog ramena. Drži se drži se drži se. Bogovi bogovi bogovi tle je tako blizu. Padobran poskakuje i cima kao neko ko mu se opire, neko ko želi da ga ubije. Naprezanje u njegovim mišicama i ručnim zglobovima prava je agonija. Ako sada pusti, udariće snažno i nepravilno: stopalima, tako da mu kukovi i bedra budu smrskani i uterani uvis u organe. Drži se, drži se. Vapi, brekće od napora i frustracije. „Džokeru“, dahće. „Koliko brzo…“
Mogu samo da procenim po… „Džokeru!“ Četrdeset osam kilometara na sat. To je i dalje prebrzo. Već vidi gde će udariti, samo sekunde ga dele od toga. Čistina između drveća, u parku. Ljudi trče po središnjim stazama, neki što dalje, a neki prema mestu gde procenjuju da će on pasti. Medicinski botovi su odaslani, izveštava ga Džoker. Ta sjajna stvar, velika i glomazna, šta je to? Površine. Stvari koje štrče. Paviljon. Možda za muziku, šerbet ili tako nešto. Od tkanine je. To bi moglo da oduzme poslednjih nekoliko kilometara na sat koji mu trebaju. Tamo su takođe i bockaste stvari; grede i stubovi. Ako udari ovom brzinom, to će ga proburaziti kao koplje. Ako udari ovom brzinom, svejedno bi mogao da pogine. Mora da precizno odredi trenutak. Cima jednu stranu padobrana od majice, pokušava da se podigne, pokušava da sklizne prema paviljonu. Ovo je tako teško tako teško tako teško. Ječi dok izvija bolno rame, pokušava da dođe do malo poslednjeg pobočnog kretanja. Tle hrli uvis. On u poslednjem trenutku pušta majicu i pokušava da se iskrene napred u položaj raširenih ruku i nogu kako bi mu površina bila maksimalna. Prekasno prenisko. Udara u krov paviljona. Tvrd je, tako tvrd. Delić sekunde omamljenog bola, a onda probija materijal. Zanet je dovoljno da ne udari u ono što se nalazi u paviljonu. Mišicama zaklanja lice i udara o tle. Ništa ga nikad nije udarilo toliko jako. Zanjihana pesnica veličine Meseca izbija iz njega i poslednji dah, osećaj, misao. Crno. Onda dolazi k sebi, pokušava da brekće, nesposoban da se pomeri. Krugovi. Mašine, lica, na srednjoj udaljenosti ostali trejseri jure prema njemu. Udiše. Boli ga. Svako rebro mu struže, svaki mišić stenje. On se okreće na bok. Medicinski botovi se dižu i obleću na svojim elisama. Pokušava da se odgurne i ustane sa tla. „Nemoj, mali“, obraća mu se neki glas iz kruga lica, ali nijedna se ruka ne pruža da ga zaustavi ili da mu pomogne. On je slomljeno čudo. Ječeći se pridiže na kolena, primorava sebe da se osovi na noge. Može da stoji. Nije ništa polomio. Stupa napred, mršavo zapušteno derište u helankama boje mandarine.
„Džokeru“, šapuće, „kolika mi je bila konačna brzina?“ Trideset osam kilometara na sat. On steže pesnicu pobednički, a onda ga noge izdaju i posrče napred. Ruke i botovi hitaju da ga uhvate: Robsona Makenzija, klinca koji je pao s vrha sveta. *** „I, kako se osećaš sad kad si slavan?“ Hoang Lam Hung je naslonjen na vrata. Robson nije primetio da je on došao. Bio je zaokupljen maženjem svog iznenadnog statusa slavne ličnosti. Glas je dvaput obišao Mesec dok su Robsona prevozili u medicinski centar. Dečak koji je pao na Zemlju. Nije on pao na Zemlju. Ovo nije Zemlja. Pao je na tle. Ali to nije moglo dovoljno da ispuni usta. I nije to bio pad. Došlo je do omaške. Ostalo je bilo kontrolisano spuštanje. Ustao je i odstupio s tog mesta. Samo jedan korak, ali on je taj korak načinio. Ali čak i ako je to bilo loše, čitav Mesec je govorio o njemu, i Robson je naložio Džokeru da pretraži mrežu i nađe slike i priče o njemu. Ubrzo je shvatio da glavninu sadržaja čine iste priče i slike deljene iznova i iznova. Neke slike su bile veoma stare, iz vremena kad je bio mali, kad je bio Korta. „Dosadi posle oko pola sata“, kaže Robson. „Boli li?“ „Ni najmanje. Nakljukali su me koječime. Ali jeste bolelo. U tri lepe pizde materine.“ Hoang diže obrvu. Ne dopadaju mu se prostakluci koje Robson uči od svojih drugara trejsera. Kad je Robson bio mališa od jedanaest godina, a Hoangu je bilo dvadeset devet, bili su nekoliko dana u braku. Tija Arijel je to poništila svojim pravničkim supermoćima, ali jedna noć koju su proveli zajedno bila je zabavna: Hoang je pripremio hranu, koja je uvek posebna, i podučavao Robsona trikovima s kartama. Niti jedan od njih nije naročito želeo da bude u braku. Bilo je to dinastičko uparivanje, kako bi se jedan Korta vezao za srce klana Makenzi. Počasni talac. Korta više nema; razvejani su, pobeđeni, mrtvi. Sada Robson ima drugačiji porodični status, kao jedan od usvojenika Brajsa Makenzija. Zato mu je Hoang brat, a ne oko. Brat, ujak, čuvar.
Robson je i dalje talac. „Pa, hajde onda.“ Robsonovo lice veli: šta? „Idemo u Topionicu. Nisi valjda zaboravio?“ Robson je zaboravio. Mošnice i međica mu se stežu od strepnje. Topionica. Hoang je odveo Robsona u Kraljicu Juga kako bi ga sklonio dalje od dosega Brajsovih apetita i porodične politike Makenzija, ali Robsonov veliki strah potiče od trzaja niti koja njega i Hoanga vuče natrag u citadelu Makenzija. „Proslava?“, kaže Hoang. Robson klone natrag na krevet. Sto peti rođendan Roberta Makenzija. Okupljanje kuće Makenzi. Hoang i Džoker su poslali deset, dvadeset, pedeset podsetnika, ali Robsonu su oči bile na rukohvatima i prianjajućim đonovima, trejserskoj modi i načinima da se odene za svoje prvo slobodno trčanje, maksimalizovanju spremnosti i mršavljenju do težine podobne za trčanje. „Sranje.“ „Odštampao sam ti odeću za tu priliku.“ Hoang baca torbu sa odelom na krevet. Robson je otvara. Miris sveže odštampane tkanine. Odelo Marka Karlote u puder-plavoj boji, crna majica sa V-izrezom. Mokasine. Bez čarapa. „Osamdesete!“, kaže Robson oduševljeno. To je novi trend, posle dve hiljade desetih, posle hiljadu devetsto desetih, posle hiljadu devetsto pedesetih. Hoang se skromno osmehuje. „Treba li ti pomoć da se obučeš?“ „Ne, dobro sam.“ Robson zabacuje prekrivač i okreće se na bok kako bi ustao s kreveta. Dijagnostički botovi se povlače. Robson pada prema podu. Bledi. Ječi. Kolena mu klecaju. Robson se drži za rub postelje. Hoang je kraj njega, pridržava ga. „Možda baš i nisam.“ „Modar si od glave do pete.“ „Stvarno?“ Džoker pristupa sobnoj kameri i pokazuje Robsonu smeđu kožu prekrivenu mrljama crne i žute boje, pupoljak modrica koje se prelivaju jedne u druge. Robson se trza dok mu Hoang zavlači ruke u rukave sakoa. Bol ga probada dok nazuva mokasine. Poslednji detalj, na dnu torbe za odelo, poslednja poslastica, naočari za sunce rejban tortuga avijator. „O, fenomenalno.“ Robson ih namiče na nos,
podešava naleganje lupivši kažiprstom između sočiva. „Jao. Čak me i one bole.“ Potrebna je još jedna, poslednja stvar. Robson podvrće rukave svog sakoa Marka Karlote uvis do lakata. Zaslepljujuća svetlost gori na obzorju: ogledala Topionice usmeravaju sunce u topilice voza dugog deset kilometara. Kao dete, Robson je voleo tu svetlost, jer je Topionica mogla da bude samo nekoliko minuta daleko. Pohitao bi do osmatračkog mehura vagona, pritisnuo staklo rukama, u iščekivanju trenutka kada će preći u senku Topionice i dići pogled prema hiljadama tona staništa, pogona za topljenje, utovarivača i prerađivača iznad njegove glave. Robsonu je sada ta svetlost odvratna. Vazduh je bio gnusan – zasićen ugljen-dioksidom i vodenim isparenjima – kada su snopovi svetla spasilačkog tima VTO prosekli zamrznuti, prazni mrak Boa Viste. Sklonište je bilo rangirano za dvadesetoro. Trideset dve duše bile su sabijene u njemu; disali su plitko, čuvali se svakog pokreta. Hladna kondenzacija kapala je sa svake ivice, rosila svaku površinu. Gde je paizinjo?, povikao je dok ga je odred VTO smeštao u kapsulu za transfer. Gde je paizinjo?, upitao je Lukasinja u spremištu lunarnog broda. Lukasinjo je pogledao preko natrpanog spremišta u Aben Asamoi, a onda odveo Robsona u toalet. Ove reči morale su da budu privatne. Vagner se krije. Arijelje nestala, Lukas je iščezao, verovatno mrtav. Karlinjos visi o petama sa pasarele kvadre Sao Sebastijao. Rafa je mrtav. Njegov otac je bio mrtav. Pravne bitke su bile žestoke i, za Mesec, kratke. Posle jedne lune Robson se nalazio u vagonu Makenzi metala koji je hitao preko Okeana bura, sa Hoang Lam Hungom na sedištu preko puta i odredom koljača raspoređenim na diskretnoj udaljenosti, sa isključivim ciljem da otelotvore moć Makenzi metala. Klavijev sud je presudio: Robson Korta je sada Makenzi. Sa jedanaest i nešto, Robson nije mogao da prepozna izraz na Hoangovom licu. Sa trinaest godina on ga poznaje kao lice čoveka koji je bio primoran da izda ono što voli. Onda je ugledao jarku zvezdu na obzorju, svetlost Topionice koja je buktala u beskrajnom podnevu, i ona se iz zvezde dobrodošlice pretvorila u zvezdu pakla. Robson pamti oriše Boa Viste, njihova ogromna kamena
lica isklesana u sirovom stenju bila su neprestano prisutna kao uveravanje da se život odupire hladnoj brutalnosti Meseca. Ošala, Jemanža, Šango, Ošum, Ogun, Ošosi, Ibeži Blizanci, Omolu, Ijansa, Nana. I dalje može da navede njihove parnjake među katoličkim svecima i pobrojiim osobine. U privatnoj religiji Korta nije bilo mnogo božanskog, još manje teologije i nimalo obećanja raja ili pakla. Beskrajno vraćanje. Bilo je to prirodno, duhovi su se reciklirali onako kako zabalini recikliraju ugljenik, vodu, minerale iz odbačenog tela. Pakao je bio besmislen, surov i neuobičajen. Robson i dalje ne može da shvati zašto bi neki bog želeo da nekoga zauvek kažnjava ako ne postoji mogućnost da to kažnjavanje postigne bilo šta dobro. „Dobro došao natrag“, rekao je Robert Makenzi iz dubina sistema za održavanje života zahvaljujući kojem je još disao. Cev za vazduh pulsirala je u njegovom grlu. „Sada si jedan od nas.“ Kod njegovog levog ramena, njegov pratilac Crveni Pas. Kod desnog, njegova žena Džejd Sun, sa pratiocem uobičajenim za Taijang, u obliku heksagrama iz Knjige pramena: Ši Ke. Robert Makenzi je raširio ruke, opružio kukaste prste. „Mi ćemo se starati o tebi.“ Robson je okrenuo glavu dok su ga ruke obavijale. Suve usne okrznule su Robsonov obraz. Onda Džejd Sun. Savršena frizura savršena koža savršene usne. I onda Brajs Makenzi. „Dobro došao natrag, sinko.“ Hoang nikada nije govorio o pogodbama koje je sklopio kako bi premestio Robsona iz Topionice u staru porodičnu palatu Kingskort u Kraljici Juga, ali Robson je siguran da je cena bila visoka. U Kraljici je mogao da trči, u Kraljici je mogao da bude ono što mu se dopadalo, da se druži s onima koji su mu se sviđali. U Kraljici je mogao da zaboravi na to da će uvek biti talac. Sada ponovo dolazi u Topionicu. Bleštanje topioničkih ogledala velikog voza nadima se sve dok ne zaslepi, čak i kroz fotohromno staklo osmatračkog mehura. Robson podiže šaku da zaseni oči, a onda nastupa tama. Trepće da odagna naknadne slike. S obe strane oko njega uzdižu se šinska vozila koja nose Topionicu iznad glavne linije Ekvatorijalne pruge; na hiljade njih protežu se pred njim, krive se preko bliskog horizonta. Vučni motori, energetski kablovi, servisne platforme i nosači, pristupne lestvice: jedan bot za održavanje vere se
uz potporno krovište i Robsonove oči ga prate. Zvezde ovog neba su svetla fabrika i smeštajnih modula visoko iznad njega. Kao Mesečevo dete treće generacije, Robson ne razume klaustrofobiju – skučeni prostori su komfor, bezbednost – ali danas ga prozori, reflektori i svetla upozorenja Topionice pritiskaju kao šaka i on ne može da se otrese spoznaje da iznad tih manjih svetiljki stoji belo usijanje žiže topioničkih ogledala i posuda sa istopljenim metalom. Vagon usporava. Hvataljke se spuštaju iz trbuha Topionice. Jedva oseća drhtaj kada se hvataljke zaključavaju, dižu i povlače vagon prema doku. Dodir na njegovom ramenu: Hoang. „Hajde, Robsone.“ Eno ga, eno ga! Komora tramvaja otvara se pred licima, i sva su okrenuta prema njemu. U pet koraka Robsona opkoljavaju devojke u svečanim haljinama: kratkim i tesnim, smelim i nakinđurenim; sjajne čarape, smrtonosne potpetice, kose začešljane unazad u oreole. Ružičaste usne, oči oivičene ajlajnerom, jagodice naglašene pravim potezima rumenila. „Jao!“ Neko ga je bocnuo. „Da, boli.“ Nasmejane, devojke vode Robsona prema kraju vagona gde se okuplja mladež. Konzervatorijum – Fern Gali u predanju Makenzija – dovoljno je velik i kompleksan da u svojim krivudavim stazama i zonama sađenja omogući desetak podzabava. Posluga s poslužavnicima na kojima je 1788. – domaći koktel Makenzija – njiše se između izvijenih papratnica: najednom, čaša je u Robsonovoj ruci. On guta, potiskuje gorčinu, uživa u toploti koja se širi kroz njega. Paprat šušti; uređaji za klimatizaciju muljaju vlažnu atmosferu. Žive ptice kljucaju lišće, strelovito lete gotovo nevidljive od brakteje do brakteje. Robson je središte kruga dvadeset mladih Makenzija. „Smem li da vidim modrice?“, pita devojka u zategnutoj uskoj suknji koju neprestano pokušava da povuče naniže i cipelama sa opasnim potpeticama koje uporno stavljaju na probu njenu ravnotežu. „Dobro, da.“ Robson svlači sako, zadiže majicu. „Tu i tu. Duboka trauma tkiva.“ „Koliko uvis sežu?“
Robson svlači majicu preko glave i ruke su svud po njemu, ruke devojčica i dečaka, razrogačenih pred žutom masom modrica na njegovim leđima i stomaku, poput mape tamnih Mesečevih mora. Svaki dodir je bolna grimasa. Hladno škrabanje po njegovom stomaku: jedna devojčica je nacrtala osmehnuto lice ružičastim sjajem za usne na njegovim trbušnjacima. Za tili čas devojčice i dečaci vade svoju kozmetiku i nasrću na Robsona svetlim i tamnim ruževima, fluorescentnom bojom limete. I smeju se. Sve vreme se smeju. „Bože, ala si žgoljav“, kaže pegavi, riđokosi mali Makenzi. „Što se nisi razbio u paramparčad?“ „Da li te boli? A ovo, ovo; koliko te boli ovo?“ Robson se saginje, leđima okrenut zabadanju ruževa, rukama obavivši glavu. „De, de.“ Lako kuckanje po ramenu titanijumskom elektronskom muštiklom. „Pustite ga na miru.“ Ruke se povlače. „Obuci nešto, dušo. Imamo sastanak s nekim ljudima.“ Darije Makenzi je samo godinu dana stariji od Robsona, ali klinci uzmiču. Darije Makenzi je poslednji preživeli sin Džejd Sun Makenzi. Nizak je za treću generaciju, tamnoput, crte lica mu više podsećaju na Sune nego na Makenzije. Niko u Topionici ne veruje da je on nastao iz zamrznute sperme Roberta Makenzija. Ali zapovedni ton mu je kao u matorog. Robson navlači majicu, spasava sako. Robson nikada nije razumeo Darijevu privrženost prema njemu – on u sebi nosi istu onu krv koja je ubila Darijevog braza Hedlija u areni Klavijevog suda. Ali ako uopšte ima nekog prijatelja u Topionici, onda je to Darije. U slučajevima kada se Robson vrača iz Kraljice Juga – o rođendanima, Hoangovim prećutnim poklonjenjima Brajsu – Darije uvek čuje za Robsonov dolazak i pronalazi ga za samo nekoliko minuta. To je odnos koji postoji samo u Topionici, ali Robson ceni Darijevu naklonost. Podozreva da čak i Brajs strahuje od Darija Makenzija. To je ono što Robson mrzi u vezi s Topionicom: strah. Goli, drhtavi strah koji inficira svaki pokret, svaku misao i dah. Topionica je lokomotiva straha. Linije straha pružaju se duž deset kilometara kičme
Topionice, trzaju se i šapuću, vuku i cimaju kukama tajni i dugova, zarivenim duboko u kožu svakog pripadnika posade velikog voza. „U stvari ti zavide“, kaže Darije, povlači duboko iz svoje elektronske muštikle i grli rukom Robsona oko struka. „Hajde sad. Moramo u obilazak. Svi žele da te vide. Slavan si. Je li tačno da niko od trkača nije došao u medicinski centar da te poseti?“ Darije zna odgovor na sopstveno pitanje, ali Robson svejedno kaže da. On zna zašto je Darije Makenzi to pitao. Linije straha pružaju se od Topionice sve do starih kvadri Kraljice Juga. Čak i mladi trejseri znaju legendu o tome da se Makenziji odužuju trostruko. „Robo!“ Robson mrzi pajtaško, australijanizovano skraćivanje njegovog imena. Ne prepoznaje ovu grupu pomodnih, mladih belkinja natapiranih frizura, ali izgleda da one misle da su mu nekakav rod. Frizure su im zastrašujuće. „Odelo, Robo. Marko Karlota, otmeno. Dobro si udesio rukave. Čuli smo da si imao neku nezgodu.“ Grupa se grohotom smeje. Robson prepričava svoju dogodovštinu uz njihovo uhkanje i kolutanje očima, ali Darije je već osmotrio sledeću društvenu grupu i, pozvavši se na protokol, vodi Robsona dalje. Pod strehom od lišća paprati, sa koktelima 1788. u opuštenim šakama, Mejson Makenzi i grupa mladića razgovaraju o rukometu. Kod Makenzija je tako – žene razgovaraju u jednoj grupi, muškarci u drugoj. Mejson je novi vlasnik Jaguara iz Žoao de Deusa. Potpisao je ugovor sa Džodžom Okvajeom, bivšim članom Ol-starsa iz Tvea i hvali se prijateljima kako je time izbio oči Dijegu Kvartiju u Tveu. Robson ne može da podnese i sluša kako Mejson govori o svom timu. Nije to Mejsonov tim, nikad neće biti njegov tim. To nisu Jaguari; nikad neće ni biti Jaguari – šta je uopšte jaguar? – oni su Mosos. Momci, devojke. Možeš da ukradeš tim, ali ne i da ukradeš ime. Ime je urezano u srce. On pamti kako ga je pai dizao do ograde direktorove lože, pružao mu loptu. Ležala mu je prirodno u ruci, teža nego što je mislio. Ubaci je. Svi igrači, svi navijači i posetioci Estadio da Luza gledali su u njega. Na trenutak umalo nije zacvileo i poželeo da ga paizinjo spusti sa ograde, dalje od očiju. A onda je podigao loptu
visoko i bacio je svom snagom, a ona je poletela, mnogo dalje nego što je mislio da bi mogla, preko uvis okrenutih lica ljudi dole na terasama, prema zelenom pravougaoniku. „Mosos nikad neće pobediti za tebe“, kaže Robson. Muškarci prekidaju svoj razgovor zbog tog upada. Trenutni bes, a onda prepoznaju klinca koji je pao s vrha sveta. Darije ponovo uzima Robsona pod ruku. „Dobro. Dosta.“ Darije je ugledao krupniju divljač među senkama lišća. „Sport je ionako truba.“ Braća i sestre od tetaka, ujaka i stričeva kao i dalji rođaci prolaze i hvale Robsona zbog odeće, slave i toga što je preživeo. Niko ne traži da vidi modrice umrljane sjajem za usne. Grupa uživo svira bosa novu. Ova je popularnija nego ikad posle pada Korta helija; globalna muzika. Gitara, akustični bas, šapat doboša. Robson se ukoči. Između grupe i šanka stoje okupljeni Dankan Makenzi i njegovi okoi Anastasija i Apoloner, generalni direktor Makenzi fuzije Jurij Makenzi, Jurijeva polubraća Deni i Adrijan te Adrijanov oko Džonaton Kajodi, Mesečev Orao lično. Darije blago povlači Robsonovu ruku. „Pozdravi se i proćaskaj sa svima.“ Anastasija i Apoloner se srdačno oduševljavaju Robsonovom avanturom. Zagrljaji, poljupci, uputstva da stoji i okreće se ovamo pa onamo kako bi pogledali njegove povrede – njegov ten je lepši od tvog, Asja. Jurij se osmehuje i nije zadivljen, Dankan je pun osuda; pad sa krova sveta je blatantno kršenje porodične bezbednosti, ali njegovo neodobravanje nema nikakvu težinu. Dankan Makenzi nema nikakav autoritet otkad je Robert Makenzi ponovo preuzeo kontrolu nad Makenzi metalima. Jurij je generalni direktor kompanije za helijum 3 koju su Makenzi metali napabirčili iz leša Korta helija. Deni steže vilice, napet u trzaju energije suzbijene koliko i helijum u pinč-polju fuzije. Deni je karika u lancu osvete: Karlinjos je ubio njegovog strica Hedlija u Klavijevom sudu; Deni je zaklao Karlinjosa za vreme uništenja Žoao de Deusa. Zgrabi ispušteno oružje svojih neprijatelja i upotrebi ga protiv njih. Mesečev Orao želi da zna Robsonovu tajnu. Pao si sa visine od tri kilometra, ustao i rekao nije mi ništa? Robson je opčinjen. Nikada nije video Orla uživo: on je viši nego što je Robson zamišljao, gotovo
jednako visok kao neki pripadnik treće generacije, ali građen kao grmalj. Njegova zvanična odora agbada samo mu uvećava gravitaciju. Tajna?, odgovara Darije umesto Robsona, kome se jezik vezao. Potrudite se da ne udarite o tle. „Dobar savet.“ Glas je tih i prefinjen, dubok i mek, ali ućutkava čak i Mesečevog Orla. Muški Makenziji spuštaju glave. Mesečev Orao prihvata ponuđenu ruku i ljubi je. „Gospo Sun.“ „Džonatone. Dankane; Adrijane.“ Od pamtiveka, udova Taijanga bila je gospa Sun. Niko ne zna stvarnu starost Sun Cisi – niko se ne bi usudio da pita. Njene godine mogle bi biti takmac čak i godinama Roberta Makenzija. Gospa Sun ne mari što su u modi osamdesete godine dvadesetog veka. Na sebi ima kostim od veštačke vune iz 1935, suknju dužine do ispod kolena, sako dužine do kukova sa širokim reverima i jednorednim kopčanjem. Fedoru sa širokom trakom. Klasični stil nikad ne izlazi iz mode. Ona je sitna žena, čak i po merilima prve generacije; izgleda patuljasto u poređenju sa svojom gardom telohranitelja, osmehnutih momaka i devojaka Suna, spremnih i brzih u svojim pomodnim Armanijevim odelima puder-plave boje i efektnim mantilima Jodžija Jamamota. Privlači na sebe sve poglede. Svaki njen pokret govori o volji i nameri. Ništa nije zapostavljeno. Pribrana je, naelektrisana, pucketa od snage. Oči su joj tamne i blistave, vide sve, ne odražavaju ništa. Ispružena ruka, koktel stiže u nju. Džin-martini, jedva začinjen vermutom. „Donela sam svoje piće“, kaže gospa Sun i otpija. Na čaši ne ostaje trag karmina. „I da, strašno je nepristojno, ali jednostavno ne mogu da pijem tu pišaćku koju nazivate 1788.“ Okreće oči prodorne kao igle prema Robsonu. „Čujem da si ti dečko koji je pao s vrha Kraljice Juga. Verovatno ti svi živi govore kako je prosto divno što si to preživeo. Ja velim da si neviđena budala zbog toga što si se uopšte strmeknuo odande. Da je neki moj sin uradio nešto slično, razbaštinila bih ga. Na mesec ili dva. Ti si Korta, zar ne?“ „Robson Makenzi, ćijensui“, kaže Robson.
„Ćijensui. Pravi maniri Korta, nema šta. Oduvek ste bili uglađeni, vi Brazilci. Australijanci nemaju šlifa. Vodi računa o sebi, Robsone Korta. Nije vas mnogo ostalo.“ Robson skuplja desnu šaku i klanja se onako kako ga je podučavala madrinja Elis. Gospa Sun se osmehuje toj etikeciji Korta. Ruka oko Robsonovih ramena, trzaj od bola. Darije ga usmerava dalje između zvanica. „Sad će da razgovaraju o politici“, kaže Darije. Robson nanjuši Roberta Makenzija pre nego što ga ugleda. Antiseptici i antibakterijska sredstva jedva prekrivaju pišaćku i govna. Robson primećuje masni miris sveže medicinske elektronike nalik na vanilu; masnu kosu, skoreni znoj, desetak gljivičnih infekcija i još desetak protivgljivičnih sredstava koje se s njima bore. Priključen i uglavljen u svoju jedinicu za autonomno okruženje, Robert Makenzi nastanjuje paviljon od zelenih papratnica u središtu svog vrta. Ptice cvrkuću i lepršaju kroz paprati, sevaju blistavim bojama. Jarke su i divotne. Robert Makenzi je neizmerno star, odavno preko svih ograničenja biologije. Sedi na prestolu od pumpi i prečišćivača, dovoda i monitora, uređaja za napajanje i infuzija, uštavljeni čovek u srcu pulsirajućeg klubeta cevi i kablova. Robson ne može da podnese pogled na njega. Iza Roberta Makenzija, senka iza prestala, Džejd Sun Makenzi. „Darije.“ „Mama.“ „Darije, ta muštikla. Ne.“ Stvorenje na stolici krklja i grči se u suvom smehu. „Robsone.“ „Sun ćijensui.“ „Ne volim kad mi se tako obraćaš, zvuči kao da je namenjenoj mojoj baba-tetki.“ Sada reči stižu od stvora na prestolu, toliko spore i škripave da Robson isprva ne shvata da su upućene njemu. „Alal vera, Robo.“ „Hvala ti, vo. Srećan rođendan, vo.“ „Nema ničeg srećnog u tome, dečko. A ti si Makenzi, pa onda govori kraljev engleski, jebote.“
„Izvini, deda.“ „Opet, dobra fora, da padneš s visine od tri kilometra, ustaneš i kažeš ’nije mi ništa’. Oduvek sam znao da si jedan od nas. Jesi li već krenuo?“ „Krenuo?“ „Sa pičkicama. Kurčevima. Niti jednim niti drugim. Šta god da voliš.“ „Tek mi je…“ „Nikad nisi suviše mlad. Uvek gledaj da udariš recku. Tako Makenziji rade.“ „Deda, smem li nešto da te zamolim?“ „Rođendan mi je, trebalo bi da budem velikodušan. Šta želiš?“ „Trejseri – parkuraši. Nećeš se ostrviti na njih?“ Robert Makenzi se trza, iskreno iznenađen. „Zašto bih to radio?“ „Zato što su bili tamo. Jedan Makenzi je mogao da umre. Odužuješ se trostruko, tako Makenziji rade.“ „Tačno, Robo, tačno. Nimalo me ne zanimaju tvoje sportske kolege. Ali ako želiš da bude zvanično, neću pipnuti niti jednog od tih tvojih parkuraša. Crveni Psu, ti si nam svedok za to.“ Pratilac Roberta Makenzija, koji je ime dobio po gradu u Zapadnoj Australiji gde je Robert stekao bogatstvo, nekada je izgledao kao pas, ali se posle više verzija i decenija izmenio poput svog vlasnika i pretvorio se u šaru od trouglova: uši, geometrija koja ukazuje na njušku, vrat; zakošene oči: apstrakcija pseće glave. Crveni Pas snima reči Roberta Makenzija i prosleđuje ih Robsonovom pratiocu Džokeru. „Hvala, deda.“ „Potrudi se da govoriš kao da nećeš da povratiš, Robo. I poljubi dedu za rođendan.“ Robson zna da Robert Makenzi vidi kako on zatvara oči dok dodiruje usnama krljuštasti obraz krt kao papir. „O, da. Robo. Brajs želi da te vidi.“ Robsonu se steže stomak. Mišići mu se bolno grče. Želudac kao da mu se otvara pred prazninom. Traži pogledom pomoć od Darija. „Darije, posveti majci pet minuta“, kaže Džejd Sun. „Ovih dana gotovo da te uopšte ne viđam.“
Pronaći ću te, šalje Darije poruku preko Džokera. Robson načas pomišlja da se sakrije u lavirintu staza Fern Galija i polazi, ali Brajs je to očekivao: Džoker iscrtava put na Robsonovom sočivu kroz kratke haljine, odela sa širokim ramenima i još šire frizure. Brajs razgovara sa ženom koju Robson ne prepoznaje, ali po njenoj visini, nelagodnosti pod lunarnom gravitacijom, kroju njene odeće, on pretpostavlja da je došla sa Zemlje. Iz Narodne Republike Kine, zaključuje, sudeći po njenom samopouzdanju i auri ustaljenog autoriteta. Žena se izvinjava. Brajs joj se klanja. Za krupnog muškarca, izuzetno krupnog muškarca, lak je na nogama. Prefinjen. „Želeo si da me vidiš?“ Brajs Makenzi ima osam usvojenika. Najstariji je tridesettrogodišnji Bajron, Brajsov štićenik u odeljenju finansija. Najmlađi je Ilija, desetogodišnjak, koji je ostao siroče posle kraha staništa kod Švarcšilda. On je preživeo osam sati u sanduku za spašavanje; na viziru su mu bili nagomilani leševi i kamenje. Robson to može da razume. Izbeglice, siromasi, napušteni, siročad: svi su oni završavali u porodici Brajsa Makenzija. Tadeo Makenzi se čak i venčao, i to sa ženom, ali isti oni konci moći koje Robson sluti kao nerve u suncem izbeljenom kosturu Topionice proštepali su kožu svakog usvojenog sina. Cimneš i svi su tu, na okupu. „Robsone.“ Puno ime. Ponuđen obraz, dečji poljupci. „Veoma sam ljut na tebe. Možda će mi trebati mnogo vremena da ti oprostim.“ „Dobro sam. Samo sam malo ugruvan.“ Brajs ga odmeri od glave do pete. Robson oseća kako oči s njega ljušte odeću. „Da, dečaci su izvanredno otporna stvorenja. Mogu da apsorbuju neverovatne količine povreda.“ „Promašio sam rukohvat. Pogrešio.“ „Da, a fizičko vežbanje je toliko važno, ali, Robsone, pa stvarno. Hoang je bio odgovoran. Njemu sam te poverio. Ne, jednostavno ne mogu ponovo to da rizikujem. Bezbedniji si u Topionici.“ Robson misli da mu je srce stalo.
„Kupio sam ti poklon.“ Robson čuje uzbuđenje u Brajsovom glasu. Dođe mu da povrati od straha i gnušanja. „Rođendan mi je tek u Vagi“, kaže Robson. „Nije ti to za rođendan. Robsone, ovo je Mihaela.“ Ona se okreće od razgovora u kojem je učestvovala, niska, mišićava bela dođoškinja. Za vreme koje je provela na Mesecu, naučila je etikeciju Makenzija: kratko spuštanje glave. „Ona je tvoj lični trener, Robsone.“ „Ne želim ličnog trenera.“ „Ja želim. Treba da se nabilduješ. Volim da moji dečaci imaju mišiće. Počinješ sutra.“ Brajs začuti, digne pogled. I Robson to vidi, promenu ugla svetlosti. Svetlost se nikad ne pomera. U tome je moć Topionice: u nepokolebljivoj podnevnoj svetlosti uperenoj u peći za topljenje iznad njih. Svetlost se pomerila. Pomera se. „Robsone, za mnom ako ti je život mio.“ Brajs nije samo okretan već i brz. Grabi Robsona za mišicu i umalo ne poleti; jezdi ogromnim lunarnim skokovima dok se oglašava uzbuna i na svakom sočivu se pojavljuje znak za uzbunu. Opšta evakuacija. Opšta evakuacija. Sunčeva svetlost dodiruje lice Dankana Makenzija i on diže pogled. Svi Makenziji u Fern Galiju dižu pogled, lica su im prekrivena iznenadnim senkama listova papratnica. Gospa Sun diže obrvu. „Dankane?“ Dok ona govori, Esperans, pratilja Dankana Makenzija, šapuće mu u uvo reč od koje je strepeo čitav život. Gvozdenpad. Mit o apokalipsi u Makenzi metalima-, dan kada će ih zapljusnuti tone istopljenih retkih metala iz peći za topljenje. Niko u Topionici nikada nije ni pomislio da je to moguće. Svi u Topionici znaju tu reč. „Gospo Sun, moramo da se evakuišemo…“, kaže Dankan Makenzi ali svita udove Taijanga okupila se oko nje, gurajući bez oklevanja zaprepašćene zvanice. Guraju Džonatona Kajodija sa svog puta; Orlovi stražari obrazuju čvrstu falangu, ruke im posežu za sečivima u futrolama.
„Pustite to, vodite nas odavde!“, viče Adrijan Makenzi. Žurba prema komori i sledećem vagonu pretvara se u stampedo. Povici se pretvaraju u krike. „Ne tuda, kreteni! U kapsule za spašavanje!“ „Adrijane, šta se dešava?“, pita Mesečev Orao. „Ne znam“, odgovara Adrijan Makenzi, dok čuči u zaklonu kruga telohranitelja. Sa isukanim noževima, Orlova straža gura omamljene, izgubljene zvanice s puta. „Ne radi se o gubitku vazduha.“ Tada mu se oči šire dok mu pratilac šapuće istu reč: Gvozdenpad. „Gospodine Makenzi.“ Šef Topionice Dankana Makenzija je niski Tanzanijac, mišićav kao dođoš. „Izgubili smo kontrolu nad ogledalima.“ „Nad koliko njih?“ „Nad svima“ „Šta?“ „Gospodine, za malo više od minuta temperatura će se dići do dve hiljade kelvina.“ Svetlost koja bije kroz listove paprati jarka je i vrela kao sveže iskovani noževi. Svaka ptica, svaki insekt u džungli paprati zaćutali su. Vazduh priji Dankanove nozdrve. „Moj otac…“ „Gospodine, ja sam zadužen za vašu zaštitu.“ „Gde mi je otac? Gde mi je otac?“ Stisak Brajsa Makenzija je čeličan. Ispod njegove mase su mišići. Razbacuje levo i desno momke i devojke s prijema – razmazane šminke, polomljenih potpetica – dok vuče Robsona prema zelenim bleskovima svetiljki koje obeležavaju kapsule za spašavanje. „Šta je to, šta se dešava?“, pita Robson. Glasovi oko njega postavljaju isto pitanje, larmaju sve glasnije kako nesigurnost prelazi u strah i onda u paniku. „Gvozden pad, dečko.“ „Ali nemoguće je. Mislim…“ Svetlo je sve jače, senke sve kraće. „Naravno da je nemoguće. Ovo nije nesreća. Napadnuti smo.“ Hoang, šapuće Džoker i lice mu se pojavljuje na Robsonovom sočivu. „Robsone, gde si? Jesi li dobro?“
„Sa Brajsom sam“, viče Robson. Glasovi su sada grozni. Ruke ga čupaju, pokušavaju da ga otrgnu od Brajsa i njegovog mesta u kapsuli za spašavanje. Brajs Makenzi vuče dečaka kroz šake koje ga grabe i ruke koje posežu. „Jesi li ti dobro?“ „Napolju sam, napolju sam. Robsone, pronaći ću te. Obećavam. Pronaći ću te.“ Hoangovo lice eksplodira u oblačić piksela. Mreža je pala, objavljuje Džoker. Kratka, strašna tišina ispunjava Fern Gali. Svi pratioci su iščezli. Svima je veza u prekidu. Svi su sami, protiv svih ostalih. Tada se prolama prava vriska. „Brajse!“, viče Robson, povlačeći Brajsovu šaku. Kao da pokušava da pomeri sam Mesec. Odstupnica koljača brani komoru, u dvostrukoj vrsti, isukanih noževa. „Brajse, gde je Darije?“ Koljači se razmiču da propuste Brajsa i Robsona. Guraju natrag navalu uspaničenih zvanica. Izlazna komora je otvorena, krug zelenih svetiljki pulsira. „Brajse!“ Robson pokušava da izvuče prste. Brajs staje, okreće se, očiju iskolačenih i zapanjenih. „Glupo, nezahvalno derište.“ Šamar ošamuti Robsona. Vilica mu iskače, zvezde eksplodiraju pred očima. Oseća navalu krvi iz nozdrva. Svaka modrica na njegovom telu vrišti. Robson se povodi, a onda šake grabe pregršt Robsonovog sakoa i uvlače ga kroz komoru u kapsulu. „Hajde hajde“, viče Brajs. Dok mu u glavi zvoni od udarca, Robson pada na tapaciranu klupu. Šest koljača se tumba u kapsulu, a onda se vrata zatvaraju kao makaze. Ispuštanje kapsule za deset, kaže veštačka inteligencija. Brajs se vezuje kraj Robsona, gnječi ga uz glomaznog ukrajinskog koljača. Devet. „Robo. Robi. Robsone.“ Robson odmahuje glavom i pokušava da tako vrati bistrinu u pomućeni vid. Darije, vezan direktno preko puta. Razrogačen je, lice mu je bledo od prestravljenosti. Steže svoju elektronsku muštiklu u stisnutoj pesnici. „Darije.“ Dva, jedan. Otpuštanje.
Svet ostaje bez dna. Unutrašnja komora se zatvara, spoljna otvara. Džejd Sun se graciozno smešta u kapsulu za spašavanje. Jedinica za održavanje života Roberta Makenzija manevriše kroz usku komoru. Unutrašnja vrata odzvanjaju kao festivalski bubanj: pesnice, pesnice, pesnice. Inženjering Makenzija sazdan je za Mesec: šake za njega nisu ništa, koliko god da ih je, koliko god da su očajničke. Za nekoliko sekundi ogledala će okrenuti svoj puni fokus na Fern Gali, na svaki od hiljadu vagona Topionice. Dvanaest hiljada ogledala, dvanaest hiljada sunaca. Inženjering Makenzija ne može da izdrži svetlost dvanaest hiljada sunaca. Tada će lupanje po vratima prestati. Pedeset sekundi do Gvozdenpada, saopštava Džejd Sun njen pratilac. Mreža je pala, ali Robertu Makenziju njegov Crveni Pas govori isto. „Džejd, ženo, pomozi mi. Ne mogu da pomerim ovo sranje.“ Džejd Sun Makenzi se naslanja na tapaciranu klupu u utočištu kapsule za spašavanje. „Džejd.“ Zapovest, ne molba. Džejd Sun Makenzi se vezuje. U komori se Robert Makenzi trza i nasrće svom jadnom, krtom snagom, kao da bi mogao da pomeri masivni presto za održavanje života svojom vrapčijom težinom. „Jebote, zašto se ovo ne pomera?“ „Zato što ja to ne želim, Roberte.“ Želudac Dankana Makenzija se okreće dok se brave otključavaju i kapsula pada. Džonaton Kajodi ga fiksira pogledom preko kruga sedišta. Mesečev Orao je siv od straha. Prsti su mu čvrsto prepleteni s prstima njegovog okoa. Nijedan od njegovih telohranitelja nije uspeo da uđe u kapsulu s njim. Nekoliko sekundi kapsula slobodno pada na svojim kablovima, a onda se aktiviraju kočnice; iznenadno usporavanje koje mami preplašeno cviljenje iz Mesečevog Orla. Kapsula se dočekuje meko i čvrsto na točkove. Eksplozivna punjenja prekidaju kablove, i svaki prekid je mali trzaj. Motori pište, kapsula juri što dalje od Topionice na umoru. Veliki voz je linija zaslepljujuće svetlosti zakrivljena duž obzorja: svitanje nove.
„Je li moj otac bezbedan?“, pita Dankan Makenzi. „Je li bezbedan?“ Stolica odbija da se pomeri. Propalo telo Roberta Makenzija trese se dok on pokušava da snagom volje natera jedinicu za održavanje života da ga posluša. Njegove oči, mišići vilice koji sadrže poslednje rezerve njegove grozne volje, vene na njegovom grlu, ručnim zglobovima, slepoočnicama, naprežu se i iskaču. Presto mu se opire. „Hakovali smo tvoju jedinicu za održavanje života, Roberte“, kaže Džejd Sun. „Odavno još. Pre ili kasnije bismo te isključili.“ Kapsula vibrira od mekih udara dok druge kapsule ispadaju iz svojih komora za bekstvo. „Za ogledala nismo mi krivi, ali kakva bih ja pripadnica Suna bila ako ne bih iskoristila priliku?“ Debeli potoci bala spuštaju se s krajeva usta Roberta Makenzija dok on podiže šake prema cevima zavučenim u njegov vrat. „Ne možeš da se isključiš, Roberte. Predugo si deo toga. Sad ću zatvoriti kapsulu.“ Džejd Sun peče svaki udisaj. Temperatura vazduha u Topionici je četiri stotine i šezdeset kelvina, kaže Si Ke. Lupnjava po vratima komore je prestala. „Ne. Pokušavam. Da se. Isključim“, kaže Robert Makenzi. Prsti nalik na kandže trzaju se oko njegovog okovratnika. Pokret u magnovenju: Džejd Sun se zanosi unazad u svoje tapacirano sedište za ublažavanje udara, dok sićušni predmet zuji prema njoj. Podiže ruku prema iznenadnom probadajućem bolu u vratu, i ruka joj pada. Lice joj se opušta, oči i usta su joj otvoreni. Nervni otrovi AKA su brzi i sigurni. Džejd Sun klone na sedištu, zadržana u uspravnom položaju sigurnosnim pojasevima. Muva-ubica pevuši joj na vratu. „Nije trebalo da čekaš sa zatvaranjem komore, pizdurino“, šišti Robert Makenzi. „Nikad ne treba verovati posranim Sunima.“ Tada njegovo prkosno krkljanje prelazi u jezivi krik pošto ogledala okreću svoju punu žižu prema njemu i starca, svaku osobu i svaki predmet u Fern Galiju u blesku pretvaraju u plamen. Titanijum, čelik, aluminijum, građevinska plastika popuštaju, tope se, kaplju u snažnoj vrelini, i onda šikljaju uvis i napolje u mlazu istopljenog metala dok Topionica eksplozivno gubi vazduh.
Kada je pao sa vrha Kraljice Juga, Robson Makenzi je bio uplašen. Više nego što se ikada u životu uplašio. Nije mogao da zamisli veći strah. Postoji veći strah. Vezan je u njemu dok se Topionica rastače nad njim. U velikom padu, život i smrt su zavisili od njegovog izbora i veštine. Ovde je bespomoćan. Ne može ga spasiti ništa što bi bio u stanju da uradi. Robson naleće na pojaseve sedišta. Želudac mu se diže. Trenutak bestežinskog stanja, a onda se kapsula snažno prizemljuje. Kreće se, pokušava da dođe do bezbedne udaljenosti, ali kuda, koliko brzo, kad će tamo stići, Robson ne zna. Nešto ga bacaka levo, pa desno. Zveči, posrče. Škripi, pucketa i pisti. Robson nema pojma gde se nalazi, šta se dešava. Zvuci, udari. Želi da vidi. Mora da vidi. Robson može da vidi samo lica oko sebe, lica koja se međusobno gledaju, ali nikad ne dopuštaju da ti pogledi budu uhvaćeni, jer bi se u suprotnom ispovraćala od straha. Kapsula se zaustavlja. Čuje se dugo, duboko struganje. Kapsula kreće ponovo, veoma sporo. Robson je opet u Boa Visti, na kraju, kada je nestalo struje, kada je nestalo svetla, i kad nije moglo da se vidi ništa osim lica zagledanih jedna u druga u zelenom sjaju biosvetiljki skloništa. Zvuci. Robson pamti praskanje eksploziva i to kako su svi zatvarali oči pri svakoj eksploziji, u strahu da će sledeća smrviti sklonište kao ispuštenu čašu za čaj. Jedna velika eksplozija, i onda strašan huk, kao da se svet čepa po polovini, sklonište zaljuljano i protreseno na oprugama za ublažavanje udara, i svi previše prestravljeni da bi vrištali, dok strahoviti huk nije zamro u tišinu i tako je Robson shvatio da je Boa Vista otvorena za vakuum. Tako je Robson shvatio da je njegov otac mrtav. Bezbedni smo. Madrinja Elis je čvrsto zagrlila Lunu i govorila joj to iznova i iznova. Bezbedna si. Skloništa se ne mogu razneti. Razneli su Boa Vistu, pomislio je Robson, ali nije izgovorio, zato što je znao da bi jedna varnica bila dovoljna da požar straha bukne u pretrpanom skloništu i sagori sav kiseonik za tren. Skloništa se ne mogu razneti. Kapsule za spašavanje mogu da prežive sve.
Kad su snopovi iz baterijskih lampi zavijugali kroz mrak, on nije znao jesu li to spasioci ili ubice. Robson udara po dugmetu za otpuštanje iznad grudi. Pridiže se do osmatračkog prozora. Ne sme umreti u čeličnom mehuru. Mora da vidi. Mora da vidi. Topionica umire u sporim erupcijama; linija istopljene svetlosti. Dalji kraj voza je ispod obzorja, ali Robson vidi svetleće suze od istopljenog metala, svaku veličine kapsule za spašavanje, kako se dižu u kilometrima visokom luku, obrću, tumbaju i dele. Zaklanja oči pred svetlom. Ogledala i dalje prate, i dalje se kreću, zabadaju svoja sečiva od dve hiljade kelvina po potpornim zidovima i kranovima. Potkopane, retorte otkazuju. Postolja klecaju, pretvarači se okreću i prosipaju. Gvozdenpad. Retki metali cure i teku. Svetleće reke lantana, poplave cerijuma i fermijuma, dugi zalivi blistavog rubidijuma. Vazdušni džepovi detoniraju; kompleksne, divne mašine eksplodiraju. Istopljeni metal pljušti po Okeanu bura. Sad padaju i sama ogledala, pošto su im nosači fatalno potkopani. Jedno po jedno, izvijaju se i ruše, zamahujući mačevima svetlosti po nebu, preko Mesečevog mora, stvarajući lukove stakla u prašini Okeana bura. Robson vidi uništenje jedne kapsule, rasečene smrtonosnim, neizbežnim fokusom ogledala peći, i još jedne. Jedno po jedno, dvanaest hiljada ogledala Topionice pada. Ogledalo po ogledalo, uz spuštanje tame. Sad je jedina svetlost sjaj istopljenog metala, i signalna svetla za opasnost kapsula u bekstvu. Robson shvata da plače. Otvoreno, bespomoćno. Grudi mu se nadimaju, dah treperi. To je tuga. Mrzeo je Topionicu, mrzeo je njene spletke, tajne i duboki strah, politiku i osećaj da svako koga tamo sretne ima plan u kojem je on plen. Ali ona je bila dom. Ne onako kako je to bila Boa Vista; ništa nikad više ne može biti Boa Vista; on više nikada ne može da se vrati. Bila je dom, a sada je nema, mrtva je, kao što je mrtva i Boa Vista. Mrtva. Uništena. Imao je dva doma i oba su uništena. A šta im je zajedničko? Robson Žoao Baptista Boa Vista Korta. Sigurno nešto nije u redu s njim. Dečak koji ne može da ima dom. Uvek mu ga nešto oduzme. Kao i paizinja, kao njegovu mai, kao Hoanga. Pai ga je poslao u Kraljicu, u Topionicu gde je Hedli pokušao da od njega napravi zatočnika. Kad se vratio u Boa Vistu, paizinjo ga
je gađao rukometnom loptom, dovoljno jako da ga zaboli, dovoljno jako da ostavi modrice, da ga natera da mrzi. Sve. Uvek. Biva oduzeto. Čelična kiša se okončala. Kapsula za spašavanje juri po Mesečevom moru isprskanom metalom, u koordinaciji sa spasilačkim centrima, rudarskim bazama i staništima širom velikog Okeana bura. Ogledala zure plamenim očima na mestima gde su konačno pala. Uništenje Topionice dovoljno je jarko da bude vidljivo sa Zemlje. Nebo je blistavo od sazvežđa u pokretu, treptaja svetlosti koje Robson prepoznaje kao manevarske potisnike. VTO je pokrenuo svaki brod za traganje i spašavanje na Mesecu. Nema potrebe za potragom, nema šta da se spasava. Ili češ preživeti, ili će te Mesec ubiti. Robson pronalazi nešto u šaci. Četvrtastih ivica, zaobljenih uglova, debelo i teško. Spušta pogled. Njegove karte, špil koji mu je Hoang poklonio kad su bili okoi, koji je otad sve vreme nosio sa sobom. On seče karte, sporo, odlučno. Eto utehe i izvesnosti u manipulisanju i radu njegovim prstima. Time može da vlada. Karte može da kontroliše.
2. DEVICA-VAGA 2105. Tela u svakoj prostoriji i tunelu, svakom hodniku i komori. Tela koja sede, čuče, leže, ukrštenih nogu, pognute glave. Tela naslonjena jedna na druga. Tela u svečanoj odeći: Šanel, D&G, Fjoruči, Vestvud. Tela koja govore malo, kreću se još manje, čekaju. Tela koja štede dah. Prostorije, tuneli, hodnici, komore Lansberga bruje od usklađenog, plitkog disanja preživelih. Svakih nekoliko minuta otvori se komora i još evakuisanih stupi napolje u svojoj svečanoj odeći, udahne jednom duboko vlažan, smrdljiv, već udahnut i izdahnut vazduh; tada njihovi čibovi škljocnu u hitnoj reakciji i refleks disanja svedu na minimum. Šištanje, pokušaji brektaja, a onda oni nalaze mesto među zgurenim grupicama preživelih da sednu i sačekaju. Lansberg je depo VTO za održavanje Centralne glavne linije Ekvatorijalne pruge u Okeanu bura; citadela ukopana ispod kratera Lansberg za botove, servisna vozila i timove za održavanje pruge u rotacijama od po dve lune. Tamošnja ekološka jedinica projektovana je za pedesetoro u vanrednim situacijama. Dvadeset puta više ljudi sabijeno je u njenim vlažnim odajama. Osam sati posle Gvozdenpada kapsule i dalje puze u komoru na rezervi da bi izbljunule anoksične, dehidrirane, prestravljene preživele. Inženjeri Lansberga štampaju ispirače za ugljen-dioksid, ali sada posustaje sistem za recikliranje vode. Toaleti su otkazali pre više sati. Nema ničeg za jelo. Darije Makenzi osujećeno šišti i karte se razleću kao kiša po hodniku. Ne mogu to da izvedem, kaže on preko Adelejd, svoje pratilje. Robson sakuplja karte. Slaže špil i ponovo polako pokazuje Dariju trik. Trzaj palcem, klizanje u Tenkajev dlan.1 Pokazuje šaku, širi prste. Vidiš? Preciznost trika je u relativnom uglu šake i karte tako da se nijedan njen deo ne vidi. Posredi je jedna od težih opsena. On je to iz sata u sat vežbao pred kamerom. Pamćenje tela je tupo i sporo uči; samo ponavljane probe mogu da ponesu pokret, tok,
pravovremenost u mišićna vlakna. Opsena je izvođačka umetnost koja se najviše uvežbava. Mađioničar će vežbati jedan pokret deset hiljada puta pre nego što se usudi da se suoči s publikom. Brajs je nakratko proverio kako je Robson pre nego što je preuzeo komandu nad lunarnim brodom VTO kako bi ga ovaj odvezao u Kraljicu Juga. Topionica je pala, Makenzi metali moraju da opstanu. To je bilo pre pet sati. Prvih sat vremena Robson i Darije su bili zagrljeni, otupeli od strahovitog uništenja. Onda se Robson usudio da se okači na mrežu. Užasi su navalili. Brojke, imena. Imena koja je znao, imena koja su mu se osmehivala i razgovarala s njim, nevino bockala njegove modrice i ispisivala se sjajem za usne na njegovim rebrima, imena sa natapiranim frizurama i svečanom odećom. Osamdeset mrtvih; stotine nestalih. Sedeo je, odmeravao svaki dah u plitkim grudima, nesposoban da shvati šta čuje. Tri sata je slušao novinske izveštaje. Onda je izvadio karte. Želim da te naučim da sakriješ kartu na dlanu, šapnuo je. Sakrivanje karte na dlanu je srce magije. Tamo je, ali skrivena, svima pred očima, i kad god poželim, mogu da je prizovem natrag. Pokazao je Dariju klasične tehnike, Hungardovu i Tenkajevu, dok su nove izbeglice birale put preko njihovih opruženih nogu i dok su VTO ekipe s vodom i lekovima išle hodnicima tamo-amo. Pokušaj ponovo. Darije hvata špil, uzima gornju kartu između kažiprsta i srednjeg prsta, fintira bacanje i savija prste naniže kako bi je uglavio između vrha i jagodice palca. Nešto mu privlači pogled: trik ostaje nedovršen. Karte mu ispadaju iz ruke. Robson čkilji u vlažnu, prašnjavu sumaglicu. Gospa Sun i njena svita stupaju oprezno preko opruženih izbeglica. Ona udiše slobodno i duboko iz maske, a jedan njen stražar nosi rezervoar s kiseonikom. Ona skida masku sa usta. „Darije. Ustaj, ustaj.“ Pomera prste: diži se. Darije se nesigurno podiže na noge. Dvojica telohranitelja mu prilaze s jedne i s druge strane kako bi ga pridržali. Čini se da im redukovano disanje ne smeta. Gospa Sun ga grli. Robsonova vilica se steže dok njene ruke, mršave kao od izgladnelosti, njeni dugi, koštani prsti grle njegovog prijatelja. „O dragi moj dečko. Mili moj dečko. Tako mi je žao.“ „Mama…“ kaže Darije. Gospa Sun mu pritiska usne kažiprstom.
„Ćuti sad.“ Utiskuje masku za disanje u svoje lice, potom u Darijevo. „Vagon čeka. Bićeš bezbedan u Palati večite svetlosti.“ Zgodne devojke i momci formiraju stražu oko Darija. On se obazire prema Robsonu i gospa Sun ga prvi put primećuje. „Senjor Korta, drago mi je što ste živi i zdravi.“ Robson skuplja prste, saginje glavu u gestu kojim njegova porodica iskazuje poštovanje. Gospa Sun se osmehuje. Brz mađioničarski pokret i Robson nudi polovinu svog špila Dariju. Darije zavlači karte u džep sakoa. Telohranitelji ga već guraju hodnikom, čiste put kroz Makenzije koji se guraju i laktaju zato što su čuli reč vagon. Darije se osvrće poslednji put, a onda ga svita gospe Sun vodi kroz komoru na stanični peron. Više te nikad neću videti, jelda?, šapuće Robson. Telo po telo, Lansberg se prazni. Robsonova pluća se šire, dah po dah. Najave vozova, ljudi ustaju i odlaze. Osoblje VTO pita: Ideš li? Ne idem. Čekam. Koga čekaš? Sada je Robson jedini u hodniku. Ali ostaje tamo zato što je to put prema stanici i iz nje. On mora proći tuda. I na kraju, zaspi zato što je čekanje tako tupo i mučno tištanje, kao šum duše. Šut u đon njegove cipele. Još jedan. „Hej.“ Hoang, čuči pred njim. Pravi, izistinski Hoang. „O, čoveče, o, ti, o…“ Robson se obisne Hoangu o vrat. Padaju unazad u praznom hodniku. „Gde si bio? Gde si bio?“ „Došao je voz, završio sam u Meridijanu. Koliko je samo vremena trebalo da uhvatim voz natrag do Lansberga. Previše.“ Hoang čvrsto grli Robsona, s ljubavlju koja može da iščaši zglobove. Nove modrice preko starih. „Kako sam se samo uplašio“, šapuće Robson Hoangu u uvo. „Svi…“ Reči nisu dovoljne. „Hodi“, kaže Hoang. „Da te sredimo. Kad si poslednji put jeo? Doneo sam hrane.“ Kad reči nisu dovoljne, poslužiće i stvari. Trebalo bi da se starice čvare na suncu. Svaka stolica oko stola obasjana je odozgo sunčevim zrakom. Prašina lebdi u svetlosti. Igra je
stara, ali je vredi igrati; praćenje tačke natrag do ogledala kroz ogledalo do ogledala, do stotinu tačaka ogledala jarkih kao sunce u stalnoj senci basena Šeklton, do visokog, plamtećeg svetionika Paviljona večite svetlosti. Večiti mrak spram večite svetlosti. Glupava igra ogledalima, za zabavu onih koji znaju kako se trik izvodi, ali ona i dalje oseća bockanje starog strahopoštovanja kada se ogledala kreću kroz tamu, hvataju svetlost i gore. Kad se ogledala pomere, sednica upravnog odbora Taijanga počinje. „Gospo Sun?“ Dvanaest lica, svako osvetljeno sopstvenim ličnim suncem, okreće se prema njoj. „Posvađaćemo ih.“ Mislili ste da ne slušam, mislili ste da sam glupava baba, kojoj je dozvoljeno da sedi na svetlu samo iz poštovanja prema godinama, senilna starica koja greje lice na suncu. „Molim, baba-tetka?“, kaže Sun Lićiju. „Braća se nikad međusobno nisu trpela. Na okupu su ih držali samo kompanija i njihov otac. Robert je mrtav, a Topionica je jezero istopljenog metala na Okeanu bura. Imamo savršenu priliku da ukrademo posao za solarni pojas.“ „Brajs je otvorio pregovore oko zaliha L5 u Makenzi topljivoj“, kaže Sun Guanjin, jingjun Taijanga. Jaka svetlost odozgo baca duboke, oštre senke na sva lica. „O, to ne smemo da dozvolimo“, kaže gospa Sun. „Treba nam nešto da pritisnemo Brajsa.“ „Čovek koji duguje pristojno se ponaša“, kaže Tamsin Sun. Ona je direktorka za pravne poslove Taijanga. Gospa Sun se veoma divi njenom izoštrenom, ambicioznom intelektu i nimalo mu ne veruje. „Svaki aranžman bio bi siguran“, kaže Sun Livej. „Ništa ne bi moglo da se poveže s nama.“ „Svi će pretpostavljati“, veli Amanda Sun. Svetlost koja pada odozgo surovija je prema njoj nego prema drugim članovima upravnog odbora. Senke u njenim očima, ispod njenih jagodica, govore: ubica. Dobro ti to radiš, misli gospa Sun. Ne verujem ti. Nisi ti dovoljno nadarena niti kvalitetna da ubiješ Lukasa Kortu. Ne, ne, ubico mala, ti zaista želiš, oduvek si želela, mene. Nikad mi nisi oprostila taj surovi nikah koji te je okovao za Lukasa Kortu.
„Neka ih“, reče gospa Sun. Sad se glave okreću prema Sun Džijuenu, šousiju Taijanga. „Saglasan sam s bakom. Podelićemo i zavladati. Kao što smo učiniti s Makenzijima i Kortama.“ Korte su imale elana. Gospa Sun često žali što ih je uništila zarad nečeg tako neelegantnog kao što je profit. Abena Maanu Asamoa ne prima njegove pozive. Ne šalje poruke, ne stupa u interakciju na bilo kojoj društvenoj mreži. Ne prepoznaje Lukasinja Kortu kao nekoga ko postoji u istom univerzumu. On zove prijatelje i prijatelje prijatelja. Pita porodicu. Šalje rukom ispisana pisma na namirisanom umetničkom papiru u njen stan. Plaća rođaci da ih piše. Lukasinjo Korta ne ume da piše rukom. Poštuje izvinjenja. Poštuje slatke stvari, kavaije i emodžije. Šalje cveće i namirisane leptire. Sentimentalan je, patetičan, češlja kosu preko očiju i malo pući pune usne jer zna da je to neodoljivo, ljuti se. Konačno odlazi do njenog stana. Među svim gradovima na Mesecu Tve najviše zbunjuje, ima najmanje strukture, najorganskiji je, najhaotičniji. Njegovi koreni su grupa poljoprivrednih cevi postavljenih u Maskelin2 koje su, tokom godina i decenija, prerasle u tunele, energetske vodove i cevovode kroz stene, povezujući, spajajući, nadimajući stambene mehure i dižući nova okna i cilindre uvis prema suncu. To je grad klaustrofobičnih hodnika koji se otvaraju u visoke silose, blistav od ogledala koja okreću sunce na red po red, nivo po nivo useva. Ogledala šalju zalutale zrake svetla daleko kroz lavirinte Tvea, na zidove, u stanove, okna stepeništa u određenim trenucima dana. U dugoj lunarnoj noći svetlost skupova LED svetiljki boje magente curi iz farmi u cevima u lavirint tunela i izukrštanih gazišta. Lukasinjo voli tu prljavu, seksi ružičastu nijansu. Ona svaki tunel, svako okno pretvara u erogenu zonu. Javna mesta su malobrojna i pretrpana kioscima, štandovima za hranu, radnjama za štampanje i barovima. Previše uskim za motoe, tunelima i ulicama Tvea opasno zuje motorne daske i skuteri. Svi pritiskaju svoje zujalice, zvone, viču. Tve je kakofonija, duga, banket. Grafiti, motoi, adinkre, biblijski stihovi krase svaku površinu. Lukasinjo voli graju Tvea, njegovu svrhovitost, način na koji namerno pogrešno skretanje može da ga dovede do novih mesta i lica. Ponajviše
voli miris. Miris vlage, budi, rastinja i truleži, otpadne i duboke vode. Ribe, plastike. Jedinstvenu aromu vazduha kroz koji šija previše snažne svetlosti. Parfem i voće. Za osamnaest meseci otkad je Lukasinjo Korta došao u Tve, on je bio knez u izgnanstvu i uživao je zaštitu i milost Asamoa. Lukasinjo voli Tve. Danas Tve ne voli Lukasinja Kortu. Prijatelji skreću pogled; odbijaju da ga gledaju u oči; razilaze se kad im prilazi; iščezavaju u gužvi; premeću uvis motorne daske, menjaju smer i surfuju što dalje. Dakle, svi znaju za Adeladžu Oladelea. Abenin stan u kolokvijumu nalazi se na dvadesetom nivou staništa Sekondi; pola kilometra dubokog stambenog cilindra oko vertikalnog voćnjaka kajsija, narova i smokvi. Skup ogledala ispod staklenog krova šalje duge strele svetlosti naniže kroz lišće. Abena se tu preselila kad se pridružila kolokvijumu Kvarne Nkrume. To je vodeći kolokvijum za političke nauke u Tveu, ali Lukasinju se njen stari apartman više dopadao. Bio je zaklonjen. Manje ljudi, a i oni na koje je nailazio nisu ga neprestano osuđivali zbog nekog defekta ideologije, povlastica ili politike. Mnogo se više seksao u starom stanu. Vrata neće da mi odgovore, kaže njegov pratilac Đinđi. Lukasinjo se ogleda u sočivima, češlja kosu, podešava čvor bele kravate na crnoj košulji. Sav pirsing mu je tamo gde treba. Njoj se to dopada. Kucka zglavkom po vratima. Kretanje unutra. Znače već ko je tamo napolju na galeriji. Ponovo kucka. I ponovo. „Abena!“ Ponovo. „Abena, znam da si tu.“ „Abena…“ „Abena, da razgovaramo.“ „Abena, želim samo da razgovaramo. To je sve. Samo da razgovaramo.“ Sada se on naginje na vrata, obraza stisnutog uz drvo, kuckajući lako zglavkom srednjeg prsta desne ruke. „Abena…“ Vrata se otvaraju dovoljno da se vide oči. Nisu Abenine.
„Lukase, ona ne želi da razgovara s tobom.“ Afi je članica kolokvijuma koja se Lukasinju najmanje ruga. Ovo je napredak, misli Lukasinjo. „Žao mi je. Zaista. Samo želim da sve bude u redu.“ „Pa, možda je trebalo da misliš na to pre nego što si jebao Adeladžu Oladelea.“ „Nisam jebao Adeladžu Oladelea.“ „O? Svršio si pet puta za tri sata. Kako se onda to zove?“ „Bio je to edžing. Valjda znaš koliko on ludo, ludo ume da edžuje.“ „Znači, edžing nije jebanje.“ Zašto mu se čini da Abena govori Ali šta da kaže? „Edžing nije jebanje. Edžing je edžing. Ručna obrada. Nije intimno kao jebanje.“ „To što ti je Adeova ruka bila na kiti tri sata nije intimno?“ Adeladža Oladele ima ruke anđela, Lukasinjo to mora da prizna. Tri sata. Pet orgazama. „To je… samo igra. Muška fora.“ „Muška fora. Lepo.“ Lukasinjo ovde ne može da pobedi. Mora da se izvuče sa što manje štete. „Pa nije to kao da ga…“ „Kao da ga šta?“ „Volim, niti bilo šta tome nalik.“ „A voliš mene. Nju. Nju.“ „Ne volim Adeladžu Oladelea.“ Iz apartmana se čuje jecaj. Afi se osvrće. „Lukase, idi samo.“ „Otići ću samo.“ Mogao sam ja da te navodim, kaže Đinđi dok Lukasinjo zuri u zatvorena vrata. „Ti si veštačka inteligencija“, kaže Lukasinjo. „Koliko toga znaš o devojkama?“ Više nego ti, očigledno, kaže pratilac. Ali Lukasinjo ima plan. Briljantan i besprekoran romantični plan. Kada stigne do pristupnog tunela za dvanaesti nivo, trči iz petnih žila. Peševi njegovog Armanijevog sakoa lete. Đinđi naručuje prevoz i motorna daska ga čeka na raskrsnici Osme i Donje. Lukasinjo nisko
čuči, ruku raširenih radi ravnoteže, dok mu nabori pantalona lepršaju na strujanju vazduha koje sam proizvodi. Daska pleše kroz reke pešaka i mašina. Zaustavlja se ispred stana tije Lusike, prekrštenih ruku, sušta nonšalancija u Armaniju. Kad se kuhinjski prostor rasklopi do kraja, on je već nag. „Luna, hajdemo na šerbet“, kaže madrinja Elis. Tija Lusika prigovara zbog Lukasinjove oduševljene golotinje, ali tija Lusika sada retko da je uopšte kod kuće: zbog obaveza koje ima kao nova omahene Zlatne stolice stalno je u Meridijanu. Luna se navikla na to da se njen brat od strica šetka okolo kao od majke rođen. Ona i njena madrinja izlaze napolje jer je Lukasinjo u kuhinji. On je diva. Lukasinjo tapka go do radne površine. Ima recept, ima sastojke, ima talenat. Lukasinjo udiše duboko, trlja rukama čvrste trbušne mišiće, udubljenja svog neverovatno čvrstog dupeta, zategnute mišiće oko donjeg dela kičme. Ovo će te pokositi, Abena Maanu Asamoa. Opruža bicepse i pucketa zglavcima. Diže brašno plastičnim filterom i pušta ga da kao sneg pada u činiju za mešenje. Čudesne stvari. Lukasinjo zna njihovu cenu i njihovu retkost. Ovo je čin ljubavi, umetnost koja nadilazi veštinu. Lukasinjo uranja šake u činiju i oduševljen je svilenkastim tokom brašna; gotovo tečno, vrtloži mu se oko prstiju. On ga uzima i gleda kako pada, u potočićima i kapima koje se spuštaju iz oblaka gde se prah zgrušao. Lukasinjo umače kažiprst u brašno koje se i dalje taloži i povlači po crtu duž obe jagodice. Crtu po središtu čela. Malo brašna na svakoj bradavici. Poslednji beli krug na smeđoj koži njegove čakre svadištana. Kreativnost, seks, strast, žudnja. Interakcija, odnosi, seksualno pamćenje. Spreman je. „Da mesimo.“ Šlagom je krasi. Malo po grlu, na obe bradavice, stomaku, pupku. Ona zaustavlja njegov prst umočen u šlag na pola puta između razorene torte i njene vulve. „Ti to šlagom mažeš moje čakre?“, kaže Abena Maanu Asamoa. Lukasinjo se naginje i smešta grumen šlaga na pokrov njenog klitorisa. Abena brekće od hladnoće i smelosti. Uzima Lukasinjovu ruku i sisa preostali razmazani šlag s njegovih prstiju.
„Šta sad da pojedem?“, kaže Lukasinjo i Abena se kikoće duboko i kvarno, pa se migolji kako bi mu ponudila grudi. Ona malo reži u grlu dok joj liže bradavice. „Anahita, manipura, svadištana“, kaže Abena. Ona spušta ruku blago, čvrsto na Lukasinjov potiljak i usmerava ga između bedara koja se šire. „Muladara. Ostavi mesta za repete.“ Čekao je, posrebren rominjanjem sa sistema za hidriranje vertikalnog voćnjaka, petnaest minuta pred vratima. Voda se kondenzovala i kapala s kutije za tortu koju je držao u rukama. Voda se rosila i opuštala mu visoko začešljanu krestu. Voda mu je navlažila odelo Isija Mijakea i prodrla u falte. Voda je tekla sa svakog srebrnastog pirsinga kojim je probio kožu. Kad su se vrata otvorila, Abena je bila iza njih. „Bolje uđi pre nego što zakačiš nešto.“ Je li ona to krila osmeh? Pokušavala je da ignoriše tortu na trosedu kraj njega. On je pokušavao da ne primeti kako su svi ostali iz njenog kolokvijuma otišli. „Umesio sam ti tortu.“ „Misliš da je to odgovor na sve? Samo uzmeš i umesiš tortu, pa sve bude u redu?“ „Većina stvari.“ „Zašto si jebao Adeladžu Oladelea?“ „Nisam ga jebao.“ „Bila je to ručna obrada…“ „Edžing…“ „Da, on fantastično edžuje. Svi to kažu.“ „Legenda. Ne valja propustiti, kažu. A ti, opet…“ „Staja?“ „Pa, ti si uvek zauzeta…“ „Nemoj. Da ovo. Svaljuješ. Na mene. Nemoj. Probati da kažeš. Da si se upustio u seks sa Adeladžom Oladeleom zato što sam ja radila.“ „U redu. Ali saglasili smo se. Ti si se saglasila. Ovo nije isključivo. Možemo da se viđamo sa drugima.“ „Zato što si ti to uporno tražio.“ „Takav sam. Znala si to pre nego što smo se spanđali.“
„Mogao si da pitaš“, reče Abena. „Da li je u redu da se maziš sa Adeom. Možda bih poželela da gledam. Muško na muško, znaš.“ Lukasinjo nikako nije mogao da prestane da se iznenađuje time koliko je Abena mogla da ga iznenadi. Prijem posle Mesečeve trke, tik pre pokušaja atentata na Rafu, kada je smestila specijalni pirsing u njegovu usnu školjku i uživala u ukusu krvi. Venčanje, kad se on pozvao na ovlašćenja skrivena u tom pirsingu i zatražio zaštitu Asamoa umesto da se suoči sa brakom s Denijem Makenzijem: Abena je čekala iza stakla pod pritiskom na stanici Tve. Kad je pala Boa Vista, obukla se bez oklevanja, izašla zajedno sa njim do broda VTO koji je čekao, držala ga za ruku tokom čitavog leta. Sišla u njegov nekadašnji dom koji je postao prazan pakao lišen svetla. Ona je bila heroina, boginja, zvezda. On je bio budala koja mesi torte. „Smem li da skinem sa sebe ove mokre stvari?“ „Još ne. Još dugo ne, senjor. Znam te kao staru kantu. Jedan blesak trbušnjaka i misliš da ti je oprošteno. Ali mogla bih da uzmem malo torte.“ Lukasinjo je otvorio kutiju. „Torta od bobica sa šlagom.“ „Koja vrsta bobica?“ „Znam joj ime samo na portugalskom.“ „Reci.“ Rekao je. Abena je zadovoljno zažmurila. Obožavala je muziku portugalskog kojim su govorile Korte. „Jagoda. Volim jagode. Sasvim sigurno bih volela parče tvoje torte od jagoda.“ „Sa šlagom.“ „Ne navaljuj, Lukasinjo.“ U prostoru za pripremu hrane – toliko većem čak i od prostora tije Lusike, toliko neopremljenijem – isekao je precizne šnite – male porcije, pun je nade – i pripremio čaj od nane. „Ti to drhtiš?“ Lukasinjo klima glavom. Zbog padavina oseća jezu do kostiju. „Da ti skinemo te mokre stvari.“ Tada mu je pala na pamet ta sjajna zamisao o šlagu.
Posle torte, igre i seksa pomirenja, Abena se privila uz Lukasinjova leđa, zagrevajući poslednju jezu u njegovoj srži. Budi ga njeno hladno odsustvo. Ponela je tortu sa sobom. Lukasinjo zatiče Abenu kako sedi prekrštenih nogu na podu prostorije za zajednički boravak, leđa pogrbljenih u koncentraciji. Navukla je na sebe šljampavu majicu i tesni šorts, a kosu je začešljala unazad i vezala je zelenom pletenom trakom. Lukasinjo posmatra njenu čistu i snažnu fokusiranost. Da je dozvolio Đinđiju da se poveže s njenim pratiocem, video bi prostoriju punu duhova i političara; njen forum. Objasnila je to; grupa angažovanih ljudi koji istražuju nove budućnosti za sve. Lukasinjo ne može da misli na budućnosti. Iz njegove pozicije, svaki smer mu izgleda isto, sumorno kao More spokojstva. Čini se da je svaki Abenin sat proveden izvan kolokvijuma proveden u razgovoru zadnjim delom vilice s njenim političkim prijateljima. Svašta se dešava, kaže mu ona; tamo dole. Na Zemlji. Korte se ne bave politikom. Jednom su pokušali s tim. To ih je ubilo. On spušta ruku između Abeninih lopatica, drugu na njena krsta, i ispravlja joj kičmu. Abena jekne od iznenađenja. „Držanje ti je grozno.“ „Luka…“ On voli kad mu se ona obraća tim najintimnijim porodičnim imenom. „Vrati se u krevet.“ „I dalje traje.“ „Topionica.“ „Broj mrtvih se popeo na sto osamdeset i osam. Robert Makenzi i Džejd Sun su među nestalima.“ „Izgoreli su. Drago mi je.“ „Forumi su poludeli. Berze pomahnitale. Pratim paničnu kupovinu na berzama helijuma.“ Tada Abena shvata šta je Lukasinjo rekao. „Drago ti je? Ljudi izginuše, Luka.“ „Izbacili su Rafu u vakuum. Obesili Karlinjosa o pete. Slomili Arijelinu kičmu. Vagner se krije, a moj otac, niko ne zna je li on živ ili mrtav. Poslali su koljače po mene. Da li to pamtiš? Izgoreli su. Ne