Ijan Mekdonald - Luna 02 - Vučji mesec

„Delimično. I više se ne osećam bezbedno u Meridijanu.“ Žena iz Makenzi metala donosi poslužavnik s pićem. Arijel prolazi kraj njega bez oklevanja, čak i bez zadržavanja pogleda. Poslužavnik se ne primiče Abeni i Marini. „Šta želiš od mene, Arijel?“ „Mesečev Orao mora da zna hoće li i dalje uživati podršku Makenzi metala.“ „A kome je odan moj brat?“ „Ne bi valjda dopustio da ti takva sitnica zamagli prosuđivanje?“ „Trista pedeset mrtvih i dve stotine pedeset miliona bitsija u materijalnoj šteti i izgubljenoj dobiti teško da su sitnica.“ „Tvoj brat još nije zatražio da se sastane sa zastupnikom Orla. Mislila sam da to već znaš, ili je tvoj doušnik kod Orla zaćutao?“ „Adrijan je ostao odlučno neutralan“, kaže Dankan Makenzi. On poziva Arijel do kruga sedišta. Abena primećuje da nema prostora za nju ili Marinu. Posao pripravnice zastupnice Mesečevog Orla podrazumeva mnogo stajanja. Drago joj je zbog Arijelinog saveta da obuje udobne cipele. „Potrebna nam je stabilnost, Arijel. Orlov puč povrh trenutno suprotstavljenih stavova moje porodice nije ohrabrio tržišta. Kapital mrzi nesigurnost, a mi smo poslovni ljudi. Makenzi metali će podržati svaku onu stranu koja nam ponudi najstabilnije i najsigurnije okruženje koje bi garantovalo profit.“ Dankan Makenzi se zavaljuje u naslon svoje stolice. Njegov upravni odbor ga nesvesno oponaša. „To je stav Makenzi metala. Pozicija glave porodice Makenzi je sledeća. Moj otac je došao na Mesec da sagradi svet. Sopstveni svet, van kontrola i ograničenja vlada, konzorcijuma, carstava. Upravnih odbora i investicionih fondova. Svaki cent svog bogatstva on je utrošio na to da pošalje pet robotskih kopača na Mesec, potom građevinsko čvorište, pa pogon za proizvodnju i otpremu, pa nastanjenu bazu. I uvek je reinvestirao sopstvene profite. Nikad nije uzeo tuđi novac, nikad nikome nije dozvolio da investira spolja ili kupi udeo u Makenzi metalima. Borio se da spreči zemaljske nacionalne države da nas pretvore u koloniju. Borio se za ispunjenje Sporazuma o svemiru – i za njegovo snaženje. Suprotstavljao se osnivanju Korporacije za lunarni razvoj, a kad mu je to bilo nametnuto, postarao se da njena moć bude toliko razlomljena i razblažena da politika zemaljskih država nikada ne može da se nametne lunarnim radnicima. Do smrti, moj otac se

zalagao za našu slobodu i nezavisnost. Zato, molim te da kažeš Džonatonu Kajodiju da ga Dankan Makenzi podržava.“ Abena vidi kako Arijel Korta priprema odgovor. Dankan Makenzi diže ruku. „Ako on mene podrži protiv Brajsa.“ Arijel posmatra kako kap rose klizi niz nagib čaše za martini. Ova okleva kod spoja sa stopicom, nakuplja se, puni, drhti pod sopstvenom težinom i klizi do postolja. „Divno“, kaže Arijel Korta. „Nešto najdivnije u ovoj četvrtsferi.“ Voz dostiže osamsto kilometara na sat preko Močvare raspadanja. Polarna linija Aitken-Piri bila je prva železnica sagrađena na Mesecu, i služila je rezervama leda i ugljovodonika na oba pola, ali njen primat je uzurpirala Ekvatorijalna pruga. Arijel, Marina i Abena su jedine putnice u opservacionom vagonu Polar ekspresa. Abena se oseća nelagodno u staklenom pliku. Oseća se izloženo, previše blizu vakuumu. Koža je svrbi od zamišljene radijacije. Prizor se sastoji od pejzaža koje su iscrpli ekstraktori Makenzi metala. Svaki krater je poravnat, svaka brazda popunjena otpadom, a taj otpad je prekriven tragovima rovera, napuštenim mašinama, rešetkastim pločama, ostavljenim spremištima i skloništima. Zanimljivije je od uobičajenih blagih brežuljaka i mekih sivih humki. Arijel gura čašu preko stola kelneru. „Molim vas sad da to odnesete.“ Kratko klimnuvši glavom, kelner uklanja čašu. Ni mreškaj, ni kap rose pomerena s mesta. „Uradiš li to još jednom“, kaže Arijel Marini, „nabiću ti čašu u lice.“ „Znači, upalilo je.“ „Isto važi i ako mi budeš čestitala ili pokušala s nekim takvim motivacionim đubretom, draga moja.“ Marina prikriva uzdržani smeh. Abena ne može da shvati neprestanu pritajenu agresiju između te dve žene, niti smeh posle svakog spuštanja i ruganja. Arijel se prema Marini ponaša bez poštovanja, s visine i direktno uvredljivo, a opet u Hedliju, kada je Abena dovela u pitanje Arijelin lični integritet, Marina se ostrvila na nju kao koljač.

„Hoće li održati reč?“, pita Marina. „Dankan ima određeni smisao za čast“, kaže Arijel, uhvativši promenu u razgovoru kao vrhunska rukometašica. „Za razliku od njegovog brata govnara.“ „I dalje ne vidim zašto to nije moglo da se obavi preko mreže“, kaže Abena. „Otišle smo u Hedli, u Palatu večite svetlosti – otišle bismo i u Tve da Sevaa Lusika nije bila u Meridijanu.“ „Pravo je lično“, kaže Arijel. „Lični ugovori, lični sporazumi, lično pregovarani. Kad imaš posla sa Zmajevima, moraš da im ponudiš blago. Možda će ga uzeti, možda će te pustiti da ga zadržiš. Nema većeg blaga od tvog rođenog života.“ „Da li znaš gde nismo bile?“, kaže Marina. Abena se mršti. Arijel klima glavom. Spoznaja. „Kod Voroncovih!“ „Nisam dobila zahtev za sastanak“, kaže Arijel. „Da li VTO podržava upravni odbor KLR?“, pita Abena. „Arijel bi to već znala“, kaže Marina. „Bi“, veli Arijel. „A Arijel ne zna kakav je stav Voroncovih. Arijel se to ne dopada. Zato će Arijel da razgovara s nekim ko bi mogao biti u stanju to da pretpostavi.“ Grafika je zaista veoma sitna, ne veća od njena dva spojena palca. Arijel mora da se nagne bliže kako bi razabrala dve malene figure koje stoje na gornjem rubu zakrivljenog sveta i manju treću figuru na prvoj prečki merdevina koje počivaju na ivici polumeseca. „Želim! Želim!“, čita Arijel. Ispod sićušnog naslova grafike nalazi se zapis, ali u kurzivu je i ona ne ume da raščlani tu formu pisanja. „Vilijam Blejk“, kaže Vidija Rao. „Engleski slikar i pesnik iz osamnaestog i devetnaestog veka. Vizionar, prorok i mistik. Jedinstven po tome što je bio izvrstan u svemu pobrojanom.“ Arijel nikad nije čula za Vilijama Blejka, ali dovoljno dobro poznaje Vidiju da se ne upušta u lažnu erudiciju. Ručak je bio odličan, s obzirom na lokaciju. Obedovaonica Lunarijanskog društva je zaklonjena i diskretna – apartman koji se može odvojiti od mreže – ali po iskustvu koje Arijel ima, klubovi retko kada imaju dobru kuhinju. Ramen je podnošljiv u meri u kojoj rezanci to mogu da budu, sašimi toliko svež da Arijel podozreva da je isečen sa žive ribe.

„A naš koktel-majstor može da se meri s bilo kojim na oba sveta“, reče Vidija Rao kada se sastao sa Arijel u predvorju Lunarijanskog društva i uhvatio drške njenih invalidskih kolica. „Prevelika je gužva za koktele“, kazala je Arijel. Sada zna da vreme za koktel možda nikada neće nastupiti. Za malim stolom u diskretnoj trpezariji, Arijel ponovo obraća pažnju na grafiku. Stil je jednostavan, gotovo uprošćen, poruka jasna parabola, ali u toj grafici ima žustrine, snage koja privlači oko i obuzima maštu. „Plač za Mesecom“, kaže Arijel. Usta Vidije Raoa se trzaju. Arijel je neutra razočarala. „Toliko obožavam Blejka“, kaže neutro. „Kod njega uvek ima mnogo toga.“ „Površina na kojoj figure stoje više liči na Mesec nego Mesec sam“, nudi Arijel. Primetila je da se kraj svakog stola nalazi mala grafika na zidu, tik iznad lampe. Beižaflor uveličava: sve su u istom stilu, od istog umetnika. Dekoracije, povod za razgovor. „Zanimljivo zapažanje“, kaže Vidija Rao. „Dakle u stvari, iz naše perspektive, to bi mogla da bude Zemlja, viđena s Meseca.“ „Teško da bi to moglo da se zamisli u devetnaestom veku“, kaže Arijel. „Ne kad je Blejk posredi“, veli Vidija Rao. Neutro uzima novčanik iz tašne i spušta ga na sto. Arijel zaviruje unutra. „Papir“, kaže Arijel. „Smatram ga bezbednijim.“ „Kakve to mračne tajne delite sa mnom?“ „Hteli ste da znate zašto VTO nije zatražio da se sastane s vama.“ Arijel nikada nije bila jaka u čitanju. Koncentriše se kako bi sprečila da joj se usne pomeraju dok prolazi kroz sažetak na početku dokumenta. Taj trud je sve veći što dublje Arijel zalazi u papir. Usta joj se otvaraju. Ona spušta papir na sto. „Iskasapiće nas.“ „Da. Mi nismo vojnici. Nemamo vojsku, nemamo čak ni policijske snage. Mi smo industrijska kolonija. U najboljem slučaju, imamo privatno obezbeđenje i milicije.“ „Vaša Tri veličanstvena su vam to rekli.“ „Sa verovatnoćom ishoda od osamdeset devet procenata.“

„Ko još zna za ovo?“ „A kome bismo rekli? Mi nemamo odbranu. Vajtejker Godar je počeo sa diversilikovanjem i jačanjem svog portfelja kako bi se zaštitio.“ „More, ko jebe vas bankare.“ Vidija Rao se osmehuje. „U tome upravo i jeste stvar. Nismo solidarni. Mi smo pojedinci, porodice i korporacije, i svi postupamo u sopstvenom interesu.“ „Rekoste da Suni imaju zadnja vrata u Tri veličanstvena. Da li oni ovo znaju?“ „Ja gledam obrasce. Pokušavam da izvučem zaključke. Sudeći po nedavnim investicijama i povlačenja ulaganja Taijanga, zaključujem da ne znaju.“ „Kako je moglo da im promakne nešto ovakvo?“ „Sasvim jednostavno. Nisu postavljali prava pitanja.“ Arijel širi listove preko malog stola. „Ovo nalaže ogromne mogućnosti podizanja u svemir.“ „Zemaljske nacionalne države nemaju taj kapacitet.“ „Moje pitanje o VTO dobilo je odgovor. Ali ne razumem razlog.“ „VTO je jedinstven među Zmajevima po tome što ima bazu na Zemlji. To ga čini ranjivim pred političkim pritiskom.“ „Za boga miloga.“ „Da. Za svakog, kako god da se zove i kakva god da mu je priroda. Žao mi je, Arijel. Čaj?“ Arijel se umalo ne nasmeje na tu neumesnost. Čaj. Zgnječeno lišće nane u čaši, prokuvano u ključaloj vodi. Zasladi po ukusu. Univerzalno mazivo. Poznato, prijatno. Fino, mali prkos u čaši. Kad zvezde padnu, kad se svetovi sudare, kad vidovnjaci i proroci zakrešte: jedna jedina stvar. Čaša čaja. „Hvala. Mislim da hoću. Poslednje pitanje, Vidija.“ Arijel sakuplja razbacane papire i uredno ih stavlja u fasciklu. „Koliko vremena imamo?“ „O, draga moja. Već je počelo.“ Dosada je tihi ubica u predelima stakla. Kilometar za kilometrom, sat za satom, crno staklo, crno staklo, crno staklo. Pažnja popušta i topi se, um se okreće unutra. Zabava, odvraćanje pažnje i igre nude fokus za

koncentraciju, ali prete drugačijom zamkom: rastrojenošću. Roveri Taijanga opremljeni su višestrukim senzorima i alarmima kako bi upozorili na neku od hiljadu internih i eksternih nesreća koje bi mogle da unište posadu, ali nijedan površinski radnik se ne pouzdaje u potpunosti u veštačke inteligencije. Nijedan površinski radnik koji želi da i dalje živi. Vagner Korta je razvio sopstveni način rada na staklu. On je usklađen s njegova dva aspekta. U svetlom aspektu, mozak mu prihvata mnogo istovremenih ulaza i on može da posmatra staklo, obzorje, da prati sisteme rovera, igra Krijumčarenje dragulja i sluša dva muzička strima odjednom. U tamnom aspektu, kad mu je fokus monomanijakalan i jak, on može da zuri u crno staklo sve dok ne uđe u stanje dubokog prisustva i prisebnosti. Iznad predela stakla, nepomična, visoka plava Zemlja kopni i Vagner se preobražava u svoj tamni aspekt. U punom svetlu i punom mraku, vukovi su izvanredni; dok traje tranzicija, ranjivi su, mogu da pogreše. Poruka od kontrole Taijanga na Moru spokojstva. Izgubljen je kontakt sa eskadronom grejdera po imenu Armstrong. Veliki robotski lunarni dozeri najviše rade u zemlji stakla; po deset naporedo, njihova samba-linija može da poravna stotinu metara široku traku regolita tako da bude glatka kao koža. Samba-linija: stari naziv iz Korta helija. Vagner uključuje zajednički kanal. „Promena plana. Skrećemo sa stakla. Armstrong je izgubio odred dozera.“ Posprdni zvižduci Staklarske ekipe Srećna osmica. Nepodudarnost između Taijangovih objava o veličanstvenom projektu solarnog pojasa i stvarnosti svakog radnog dana prešla je iz privatne šale površinskih radnika u lunarnu legendu. „Imamo zadatak da istražimo, presretnemo i restartujemo.“ Kontrola Taijanga u Moru spokojstva baca koordinate na Vagnerovo sočivo. Vagner ih šalje roveru i kreće dugom krivuljom u pravcu jugjugoistok preko solarnih panela. „Biće bonusa.“ Raštrkano klicanje Staklarske ekipe Srećna osmica. Imamo slike iz orbite, javljaju iz Kontrole. Vagner osmatra mapu. Samba-linija lunarnih dozera gotovo je vidljiva sa Zemlje: deset skupova tragova, u besprekornom razmaku, zaputilo se bez skretanja u ravnice istočnog Mora spokojstva. „Je li to neuobičajeno?“, pita Vagner.

Oni imaju jednostavan algoritam krda, tako da su skloni da se drže skupa, kažu iz Kontrole. Neuobičajeno je to što su se zaputili pravo prema Kvabreu. „A to je?“ Novo poljoprivredno jezgro AKA. Na njemu radi inženjerski tim za ekosisteme. Stanka. „Dozeri bi mogli da prođu pravo kroz to.“ Vagner ubrzava. Svejedno će biti tesno. „Da li ste ih upozorili?“ Imamo problema sa uspostavljanjem kontakta. Pozvali smo AKA; ni oni ne mogu da ih dobiju. Postoji stotinu razloga za otkazivanje komunikatora. Postoje desetine razloga zbog kojih bi dozeri mogli da se odmetnu. Presek tih razloga plaši Vagnera Kortu. „Pokušaću da ih dobijem na lokalnoj mreži kada pređem preko horizonta.“ Kvabre leži četrdeset kilometara iza južne ivice solarnog pojasa. Deset kilometara dalje Vagner diže antenu i pokušava da stupi u kontakt sa agrarijumom. Ni šapat šapata. Na pet kilometara rover Srećna osmica primećuje grejdere. U savršenoj koreografiji, velike mašine, pet puta više, dvadeset puta duže od rovera Srećna osmica, guraju regolit preko providnih kapa poljoprivrednih cevi Kvabrea. Vagner nikada nije video ništa nalik tome. Niti bilo ko iz njegove posade. Niti bilo ko na Mesecu. Posle prvobitnog šoka razlozi za tišinu Kvabrea postaju očigledni. Komunikacioni toranj leži prevrnut, ogledala koja usmeravaju svetlost u poljoprivredne cevi sad su prazni okviri koji vise s nosećih motki. „Laoda“, kaže Zera. „Grejderi su mogli da obore komunikatore. Ali ta ogledala su porazbijana jedno po jedno.“ „Proglašavam stanje POPRA Jedan“, kaže Vagner. Najviši nivo površinske pretnje; ljudski život u neposrednoj opasnosti, potrebna sva moguća pomoć. „Zera, obavesti Tve. Budi spremna za Šifru 901 za VTO.“ „Tve šalje tri odreda“, izveštava Zera. Vagner pomera rover napred. Zadrži otvorena čula, ne gledaj samo vidom, ne osećaj samo dodirom. Jedan grejder se okreće prema Staklarskoj ekipi Srećna osmica. Vagner se zaustavlja, onda skreće

desno. Lunarni dozer se okreće u mestu i pomera u skladu sa brzinom i položajem rovera. „Jebote, šta je pa ovo?“, kaže Zera Vagneru preko privatnog kanala. „Zera, prenesi to Kontroli.“ Vagner ponovo pomera rover. Dozer ga ponovo prati. „Ne bih baš da navaljujem s ovim“, kaže Vagner. „Ne želim to da radiš“, kaže Zera. Jedan grejder gura veliku količinu prašine koja se prelama kao talas preko poslednje staklene kupole, prekriva je, zakopava. Odred se formira; pridružuje mu se mašina koja je držala Staklarsku ekipu Srećna osmica pod prismotrom. Samba-linija kreće pravcem severseveroistok. „Laoda, ovi iz Spokojstva poslali su nas da…“ kaže Zera. „Ovo je POPRA jedan“, kaže Vagner. „Ljudski život u neposrednoj opasnosti.“ Primiče rover do ivice glavne komore. „Nile, Mairid, Ola, sa mnom. Zera, prenesi Tveu ono što prikazuju Nileine kamere.“ „Tveu?“ „Tamo su se dozeri zaputili.“ Vagnerova ekipa stupa sa svojih sedišta na regolit. Zera uključuje svetiljke i obasjava okolinu. „Nile.“ Vagner čuči kraj skupa tragova u regolitu. „Snimi ovo.“ „Mašine?“ „Otisci botova.“ Oštri, trokraki tragovi nalik na kopita slabi su i teško primetni, ali sad pošto ih je prepoznao, Vagner vidi da je površina oko Kvabrea prekrivena njima. „Gledaj.“ Otisci su prebrisani tragovima grejderskih guma. „Šta god da je ovo ostavilo, bilo je tu pre dozera“, kaže Nile. Vuk Vagner se uspravlja. „Zera, molim te da osvetliš glavnu komoru.“ Svetiljke se njišu i okreću prema prorezu spoljne komore, zatrpanom tvrdim nanosom sintera. Komora je otvorena. Oštra svetlost otkriva neki predmet na rampi, tik unutar vrata komore. „Da usmerim kameru na to?“, pita Zera. „Ne“, kaže Vagner. „Ulazimo.“ „Jebote, pripazi se tamo unutra, laoda“, kaže Zera na privatnom kanalu. Ona ne kaže, ne mora da kaže, kako ekipa Vagnera Korte nikada nije izgubila nijednog člana.

„Zera, hoću da budeš spremna za pokret na moju komandu.“ Oštro belo svetlo odbija se od sivih zidova; mehanizmi komore bacaju duge senke. Vagner poziva svoj tim da siđe niz padinu do zaobljenog obličja kojemu tu nije mesto po dijagramu komore. Senke pripadnika Staklarske ekipe Srećna osmica izdužene su daleko ispred njih. Zera kaže: „Šta vuk misli?“ „Vuk je uplašen.“ Svetla s kaciga poskakuju preko predmeta na rampi. Vakuum gadno ubija, ali on nije ubio ovog mrtvog čoveka. Ekipa se pomera kako bi omogućila da Zerina svetla potpuno obasjaju leš. Mladić u nepropusnim zemljoradničkim čizmama i prsluku sa mnogo džepova, rasporen od grudne kosti do pupka. Presijavanje krvi i creva. „Bemti“, šapuće Ola. „Šalješ li ovo u Tve?“, pita Vagner rover. „Šta je moglo to da uradi?“, pita Zera. „Saznaću.“ Nile čuči ispred mrtvaca. „Možda je preostalo dovoljno energije u njegovom sočivu da se pročita kroz blisko polje.“ Njen vizir dodiruje njegovo čelo. Njena svetlost odbija se od zamrznutih očnih jabučica. Za Vagnera je Nileina intimnost s mrtvacem jeziva. Poljubac leša. „Šaljem ti sada.“ Sačuvani delić pamćenja kratak je i žestok. Kretanje, trčanje, onda zaokret i nešto skače prema sočivu, nešto nisko, brzo i puno sečiva. Blesak srebra, onda pad. Potom samrtnički trzaj. U krajičku oka na umoru, sićušna, otresita čelična trokraka kopita. „Isuse i Marijo“, kaže Mairid, prinevši zglavke rukavice viziru kao da ih ljubi. Vagner podiže ruku. Tišina. Nešto, na rubu njegovih vučjih čula. Ne zvuk – nema zvuka u vakuumu – već drhtaj. Meškoljenje. „Zera, daj mi svetlo u dalji levi ugao.“ Senke se pomeraju i čile. U tami iza rovera agrarijuma, nešto što nije rover. I Vagnerova vučja čula urlaju. „Bežite“, kaže on. Mašina izleće iz svog zaklona. Vagner krajičkom oka vidi udove, sečiva, nosače senzora. Žustra čelična kopita. Sjaj reflektorki na

metalu. Ništa više od toga. Trči. Mairid je kraj njega, Ola za korak ispred, Nile za korak iza njega. „Zera!“, viče Vagner. Ona je već u pokretu. Rover poskakuje preko ivice spoljne komore, dočekuje se na pola puta niz rampu. Zera zaokreće na prašnjavom sinteru. Vagner skače prema zaštitnim šipkama dok rover klizi prema njemu, i u zamahu se spušta na sedište. „Nile?“, viče Mairid. Na Vagnerovom viziru Nilein pratilac bledi iz crvene preko ružičaste u belu boju. Vagner baca pogled iza sebe i vidi kako Nileino telo klizi sa tri precizna titanijumska sečiva. Ona pada ničice. Sečiva su je proburazila, od kičme do grudne kosti, probivši lako gusto tkanje njenog spoljnog odela. Krv šiklja, isparava, zamrzava se. Ubio ju je taj sekund oklevanja, taj jedan korak sporiji od Vagnera. Vagnerova brza čula čitaju stvar iza tela. To je bot napravljen samo za ubijanje. Noge umesto točkova. Ta oštra kopita imaju ulogu oružja, ali se isto tako opružaju u ravne ašove za trk po prašini. Brzi i sigurni na različitim terenima Meseca. Četiri ruke, tri sa sečivima, jedna za hvatanje. Sečiva su brža i sigurnija nego projektili. Glava je snop senzora. Dugotrajne baterije. Bot stupa preko Nileinog leša, senzore vezuje za Vagnerov vizir. Vidi ga. Prepoznaje. Skače u poteru. Iza njega se otvaraju vrata unutrašnje komore. Rover Srećna osmica izleće na vrh rampe s punim ubrzanjem i leti: deset, petnaest, dvadeset metara. Dva bota skaču iz otvorene unutrašnje komore. Treći skače sa njima. Zaboga, kako su samo brzi. Rover se teško dočekuje u oblaku prašine i umalo ne preturi unapred, ali Zera ga ispravlja. Zera vozi bolje nego veštačka inteligencija. On podiže ekran da posmatra ubice kroz zadnje kamere. Drže se nisko, pognuto, tragaju. „Zovem spasioce“, kaže Vagner Zeri preko privatnog kanala. „Brže je stići u Tve“, veli Zera. „Ne želim da te stvari uopšte priđu Tveu“, kaže Vagner. „Sastanak ovde.“ On prebacuje GPSS Zeri i dvaput šalje poziv u pomoć, jednom hitnoj mreži VTO, jednom Taijangu u Moru spokojstva. Vagner podiže prikaz statusa na viziru. Mora da pretpostavi da stvari koje ga love imaju dublje rezerve energije nego rover. Baterije na četrdeset procenata. Rover je lakši bez Nile. On odmerava život spram rezervi u baterijama, ravnodušno, vučji kalkuliše. Ponovo vidi kako Nileino telo polako klizi sa ubistvenih sečiva. On je viđao ljude kako umiru. Viđao

je ljude kako umiru slučajno, glupo, grozno, jeftino, ali je samo jednom video kako neka osoba umire zahvaljujući voljnom činu. Bilo je to u toplini uglačanog drveta i stare krvi Klavijevog suda, ne na rampi spoljne komore mrtvog agrarijuma. Ubistveno sečivo je pripadalo Hedliju Makenziju, a ruka koja je njime preklala grlo njegovog vlasnika Karlinjosova. Brate, šta ovde da radim? Baterije na trideset pet procenata. Lovci će ih uhvatiti deset kilometara od mesta sastanka. Zašto VTO nije reagovao? Vagner traži od Sombre širenje zona za Spašavanje, ali odgovor je uvek isti: ne može da im umakne. Mora da se bori s njima. Mi smo staklarska ekipa. Krpimo solarne panele. Imamo uređaje za sinterovanje, dizače panela, mrežu s kolima i botove za popravke. Protiv tri mašine za ubijanje. Upotrebi njihovo oružje protiv njih. „Zera, daj mi kontrole.“ Vagner preuzima prikaz za vožnju. „Držite se.“ Zera je bolji vozač, ali ono što sada mora da se uradi može da izvede samo vuk. Vagner škrguće zubima dok se zanosi roverom. Prašina stara milijardu godina izleće u luku s linije proklizavanja. On načas pomišlja da bi mogli da se prevrnu, ali Taijang proizvodi rovere sigurno i stabilno. Vagner pokreće motore svom snagom i upravlja pravo prema lovcima. Oni beže u stranu na oštrim, brzim nogama. Nedovoljno brzo. Vagner jednog okrzne tako da se ovaj otkotrlja mlatarajući nogama i sečivima stotinu metara dalje. Prednji levi točak mu zahvata jedno kopito i mrvi ga. Bot posrče. Vagner koči, ubacuje rover u rikverc. Rebra mu se zabijaju u remenje sedišta. Rover se trese od sudara; bot se prevrće preko vrha u kiši otpadaka. Škrgućući zubima, Vagner ponovo zanosi rover i punom brzinom sleće na drugog oštećenog bota. Ovaj se nesigurno uspravlja na kopita, fokusira senzore, podiže sečiva. Previše sporo. Previše, previše sporo. Tupi pramac ga obara pod pogonske točkove. Rover se trza, Staklarska ekipa Srećna osmica viče i podvriskuje. „To su dva“, kaže Zera. Tada Džefov pratilac pobeli. „Zera, preuzmi!“ On prebacuje vozački prikaz Zeri. Ona ga preuzima istog trena. Ola urla na zajedničkom kanalu. Vagner pritiska

dugme za hitno otkopčavanje, uspravlja se na svom sedištu. Samo ga vučja čula spašavaju od sečiva u zamahu prema vrhu njegove kacige. „Na roveru je!“ „Da li želiš da stanem, laoda?“ Ola urla, ali njegov pratilac je i dalje crven. Crveno je život. „Ako stanemo, umrećemo.“ Rover se trza i poskakuje. Vagner šišti u koncentraciji dok održava ravnotežu na sedištu. Slobodnom rukom otkopčava lopatu s nosača za alat. Istura lopatu uvis. Lopata udara sa zveketom koji on oseća kroz kosti ručnog zgloba. U deliću sekunde između napada i protivnapada, on se diže u klečeći položaj na vrhu rovera. Bot za ubijanje se drži tamo s njim, nogu raširenih, kandži na kopitima zakačenih za šipke i nosače. Jedno sečivo je do balčaka zariveno kroz Džefovu kacigu i lobanju. Jedno zabada dole, ponovo dole prema Oli, koji ga izbegava u kavezu od sigurnosnih šipki. Poslednje sečivo je namenjeno Vagneru. Sečivo bota zaglavljeno je u Džefovoj lobanji. Stoga je zaglavljen i bot. Mlaz crne krvi zamrznute u vakuumu na skupu senzora. To je mašina koja je ubila Nile. Sve to Vagner shvata u deliću sekunde koliko je potrebno da parira jedinom slobodnom sečivu lopatom i, dok se bot priprema za novi napad, zabode oštru ivicu napred kako bi presekao kablove unutar jednog kopita. Kopito se grči i odleće. Bot usmerava sve svoje senzore na njega. On napada u magnovenju poigravajućeg sečiva, prebrzo da bi tome parirao bilo koji čovek. Vučje oči vide odluku u sočivima mašine trenutak pre nego što botov mozak dela: Vagner se baca ničice i puzi dalje od dosega sečiva. „Zera, zanesi!“ Vagner se hvata svom snagom. A možda čak ni to neće biti dovoljno pošto Zera zanosi rover u žestoko proklizavanje. Prečke i grede konstrukcije snažno se tresu pod Vagnerovim rebrima: on klizi, klizi. Preko. Vagner visi sa strane rovera. Rizikuje da odvoji šaku, posegne, zgrabi lopatu dok ova klizi preko ivice. Izgubivši ravnotežu, bot se prevrće. Uglavljeno sečivo se izvlači iz Džefove kacige. Vagner zamahuje lopatom, udara, treska iznova i iznova. Bot pada, mlatarajući sečivima. „Zera!“

Iznenadno ubrzanje umalo ne iščaši Vagneru rame iz zgloba. On visi sa sigurnosnih šipki, okreće se u bolovima i vidi kako oboreni bot ustaje, zavlači uništeno stopalo pod trbuh i baca se za roverom. „Crkni, pizda ti materina, crkni više!“, urla Vagner. Preko ruba niskog kratera izleće rover sa šest točkova u vazduhu. Dočekuje se na tle, odskače. Oštećeni bot se okreće oko ose. Presporo. Rover naleće pravo na njega. Noge, ruke, kapsule sa senzorima eksplodiraju. Rover se zanosi, baca zaslepljujuću prašinu preko Staklarske ekipe Srećna osmica. Kad se prašina raziđe, poslednji bot je isprepleteni metal na regolitu, a rover vozi naporedo sa Srećnom osmicom. Njegove prečke i paneli ukrašeni su detaljnim geometrijskim šarama AKA. Vozač AKA im pokazuje da stanu. Vagner se spušta na površinu, potom na kolena. Ne može da ustane, ne može da govori. Ne može da prestane da se trese. Šaka ga grabi za rame. „Lobinjo.“ Samo je Zeri dozvoljeno da koristi njegov stari nadimak iz Korta helija. „Polako, Mali Vuče. Polako.“ „Raport?“ Vagner nekako istiskuje tu reč kroz cvokotave zube. Hladno mu je kao da umire. „Mobilni smo.“ „Mislim…“ „Džef je mrtav.“ „I Nile.“ „I Nile.“ „Nikad nikoga nisam izgubio“, kaže Vagner. „Nikoga. Staklarska ekipa Srećna osmica nikada nikoga ne gubi.“ Šefica odreda iz AKA čuči pred njim. „Dobro si?“ Sombra je obeležava kao Ađou Jau Boakje. Vagner klima glavom. „Šta je to bilo?“, pita Ađoa. „Zar ne vidiš da je u šoku?“, odbrusi Zera. „Samo želim da budem sigurna da ih nema još tamo napolju“, kaže Ađoa. Njena posada površinskih radnika, crnih zvezda, silazi sa svojih sedišta na regplit. Vagner odmahuje glavom. „Potrebna mu je pomoć“, insistira Zera. Vagnera uspravno drže samo njene šake na njegovom ramenu. „Jebote, gde je naš brod?“ „VTO ne odgovara“, kaže Ađoa.

„To nije moguće“, veli Zera. Vagneru je hladno. Strašno, strašno hladno. Kacige, odela, tela pojavljuju se i nestaju u tami kao uskovitlane crvene tačkice krvi. „Lekara ovamo!“, viče Ađoa. Jedna od njenih crnih zvezda kleči kraj Vagnera, vadi špric iz torbice na listu, čepa omot, priprema ga. „Držite ga.“ Zera i Ađoa hvataju Vagnera za ramena. Lekar zabada iglu kroz spoljno odelo, kožu, meso. Vagner se grči kao da je električni kabl zavučen u njegovu aortu, a onda ga obliva talas dobrobiti i njegovo srce, disanje, navala krvi vraćaju se poznatim ritmovima. „To bi trebalo da ga stabilizuje“, kaže sanitetlija. Vagner oseća da ga Zera i Ađoa podižu i obezbeđuju šipkom na sedištu. „Kvabre je mrtav“, šapuće Vagner. „Dozeri su na putu.“ „Šta se dogodilo?“, pita Ađoa. „I dalje ne mogu da dobijem VTO“, kaže Zera. „Koji se ovo kurac dešava?“ A onda blesak. A onda potres u tlu. A onda metalna kiša. Lukasinjov kurac je dug i zakrivljen, s debelim nabranim glavićem. Abenine ruke klize niz tu močugu da obujme glatka, puna jaja, a onda se kreću preko njegovog savršenog stomaka do grudi. Čvrste su, okrenute uvis, s velikim bradavicama. Savršene. Abena uzdiše. Ona trlja Lukasinjove bradavice među palčevima i kažiprstima. On prede. Pune sjajne usne mu se razmiču. Ona se pribija, grudima uz grudi, trbuhom uz trbuh. Kurac mu je tvrd, glavić mu počiva na njenom pupku. Ona provlači prste kroz tamnu, sjajnu kosu koja mu pada do guze i privlači ga za poljubac. Presvlačila ga je u hermafrodita već jednu lunu. Prvi put kada je podigao ljupku suknjicu sobarice i skinuo devojačke gaćice tako da mu je kita ispala napolje, svršila je. Ekstatični prestup. Drugi i treći put kada je upražnjavala seks preko mreže sa futom Lukasinjom, začin je bio u tome što on nije znao šta je ona uradila s njegovim avatarom. Četvrti, peti, šesti put, elektricitet je bio njena kontrola nad Lukasinjom. Mogla je da ga natera da radi šta god je poželela. Pretvarala mu je kožu u plastiku. Davala mu je višestruke grudi

boginje. Podarila mu tuđinsku kitu. Njena haptika je reagovala. Sedmi put ona primećuje da mu je dala mnogo bolje sise nego što su njene. Ona gura Lukasinja na ležaj i opkoračuje ga tako da može da posmatra kako mu sise poigravaju dok ga jebe. Taj kurac je kurac iz karikature, kurac iz mange. Fantastičan je s njim, čak tamo niz kablovsku vezu u Tveu, iako ne zna šta mu je podarila. Ona obožava svoju kuratu devojčicu Luku. Kad konačno završe, ona se skotrlja sa njega i legne na bok, zagledana u svoju umetnost. „Kođo i Afi su u pravu“, kaže Lukasinjo. „Imam bolje sise nego ti.“ „Sranje“, kaže Abena. „Mogla si da pitaš.“ „Da li ti smeta?“ „Ne, ali nije u tome stvar.“ Seks na daljinu, kao i svaki drugi stil ljudskog izraza, svodi se na saglasnost. Oblikujući Lukasinjov avatar bez njegovog znanja, Abena je prekršila pravila. „Kođo i Afi nisu smeli da ti kažu.“ „Afi je popizdela zbog tebe. Zbog nečeg iz kolokvijuma.“ „To ne znači da može da odaje moje stvari.“ „Znači, ti bi mi rekla?“ „Da“, laže Abena. Pošto on sada to zna, potajno uzbuđenje iščilelo je iz svega. „Da li ti je pokazala?“ „Jeste.“ „Da li ti se dopada?“ „Kurac je super.“ „Nema na čemu. A sise?“ „Tek sam počeo da se zanimam njima. Da li te uzbuđuju?“ Abena okleva. „Ideju sam dobila od Grigorija Voroncova. Znaš da je on nekada bio veliki voroncovski medved. Pa, više to nije.“ Klima glavom prema Lukasinjovom avataru. „Futa?“ „U stvarnom životu.“ „Auh“, kaže Lukasinjo Korta. Uspravlja se u sedeći položaj. O bože, vidi samo kakvu sam ti guzu dala, moli se Abena nemo. Kao kajsija. I opet: „Auh. Otkad to?“

„Još za vreme Jarca. Bilo je potrebno neko vreme da se oporavi od operacije.“ „Grigorij. Nikad mi ne bi palo na pamet.“ „Kao bombona je“, kaže Abena. Lukasinjov avatar sedi na kraju ležaja i njiše nogama. Pola Meseca dalje, u kabini za mrežni seks u Tveu, njegovo fizičko telo čini to isto. „Luka“, kaže Abena, „da li ti ikada presvlačiš mene?“ Grigorija Voroncova je zamamna. Sve što je Abena rekla je tačno. Bucmasti riđokosi mladi Rus s neiscrpnom požudom za Lukasinjom Kortom sada je vitka riđokosa futanari širokih kukova, sa očima iz mange. „Ola, Luka“, kaže ona. „Drago mi je što si se javio.“ „Ovaj, da“, muca Lukasinjo. „Izgledaš…“ „Fantastično? O, baš si sladak. I ti izgledaš napaljivo kao i uvek, Luka.“ U svojoj sobi u kući abusue Ojoko u Tveu, četvrt Meseca od Meridijana, Lukasinjo Korta rumeni. Grigorija Voroncova je uvek umela da zavuče prste u njegovu glavu. „I, šta ti se onda više dopada?“ „Ne znam na šta misliš“, muca Lukasinjo. „Grigorij ili Grigorija? Da ti pomognem da odlučiš.“ Grigorija uzmiče od sočiva. Na njoj je haljinica sa bolero žaketom. Rukavice bez prstiju, tanke kapri helanke i salonke. Raspeća i ikone Konstantinove Bogorodice oko vrata i zlatna mašna u kosi. Grigorija skida sloj po sloj. Prsluče se otkopčava i pada na pod dok Grigorija izazovno zuri u kameru. Lukasinjo brekće. „Ništa još nisi video, Lukasinjo Alves Mao de Fero Arena de Korta.“ Ona zavlači prste iza lastiša gaćica i svlači ih. Tada svetlo grčevito treperi i gasi se. Grigorija Voroncova iščezava iz njegovog sočiva. Prostorija se trese, prašina pada, a napolju počinje vrištanje. ***

Vagner izviruje ispod rovera. Kiša kamena i metala okončala se pre nekoliko minuta, i tle je sada prekriveno tučom sitnog kamenja i lokvama istopljenog metala. „Raport“, proziva Vagner. Laoda, kaže Zera. Laoda od Mairid, i od Ole. Staklarska ekipa Srećna osmica izvlači se iz zaklona. Rover je izubijan; stotinu ogrebotina i napuklina. Zera ispituje oštećenja, preusmerava oštećeni kabl, krpi rupe u vodovima sistema za održavanje života. Vagner i njegov parnjak iz AKA susreću se na rošavom terenu između dva rovera. „Šta to bi?“, pita Vagner. „Tve javlja o eksploziji u elektrani Maskelin G“, kaže Ađoa. „U fuzionoj elektrani?“ Vagner oseća kako mu se stomak i jaja stežu, proverava sa Sombrom ima li ispada u radijaciji. Novi instinkti urođeni za one koji su poreklom sa Meseca: zaštiti DNK od radijacije. „Da je Maskelin G eksplodirao, ne bismo bili ovde“, kaže Ađoa. „Nešto je raznelo rupu kroz pedeset metara regolita, kroz spoljni i srednji oklop, tako da je unutrašnji keson napukao.“ Žamor na zajedničkom kanalu. „Udar meteorita?“, pita Vagner. „VTO bi nas upozorio“, veli Ađoa. „Trebalo je da VTO dođe po nas“, kaže Zera sa vrha rovera Srećne osmice. Misterija za misterijom. Vagner ne voli misterije. Misterije ubijaju. Previše je smrti ovde, na istočnom Moru spokojstva. Bezbedno je samo negde duboko, tamo gde su ti leđa okrenuta prema nebu, a stenje navučeno kao prekrivač. „To bi bio baš nesrećno precizan udar“, veli Zera dok krpi i zapušava. „Što znači?“, kaže Ađoa. „Što znači da je Maskelin bio meta“, veli Zera. „Proverila sam nekoliko parametara mase i ubrzanja. Tamo je udarilo ili nešto veliko, u kom slučaju bismo to videli, ili nešto malo i brzo.“ „Da li je iko išta video?“, pita Ađoa. Odrični odgovori njenih crnih zvezda i ekipe Srećna osmica. Na kamerama nema ničega.

„Kažem samo da ni mi ni AKA nismo napravili botove koje smo uništili“, veli Zera. „Makenziji se bore po celoj ovoj četvrtsferi, ali dovoljno su pametni da ne umešaju u to ni Sune ni AKA. Maskelin je pogođen. VTO ima elektromagnetni katapult gore, u tački L2. Kako god da ga uperiš, to je top.“ „Zašto bi…“, zausti Ađoa. Zera je prekida. „A otkud možemo to da znamo? Mi smo samo prašinari, površinski radnici. Kolateralna šteta.“ „Jesmo li mobilni?“, kaže Vagner. „Jedva“, veli Zera i skače sa vrha rovera suprotno svim bezbednosnim protokolima da se lako dočeka na regolitu. „Izgubili smo nekoliko solarnih panela. Ne bih volela da moramo ponovo bilo čemu da umaknemo.“ „Pođite za nama u Tve“, kaže Ađoa i uskače u svoje komandno sedište. Sredinom šezdesetih godina dvadeset prvog veka četa botova za iskopavanja zaputila se na južno More spokojstva. Razvili su solarne generatore i počeli da kopaju. Kopali su precizno i obazrivo, usecali spiralu u dno Mora spokojstva. Tamo gde je regolit pukao, sinterovali su ga, tamo gde su naišli na tvrdi bazalt lunarnog mora, mrvili su ga napred, sporo, centimetar po centimetar. Posle dve lune, ekskavatori su iskopali stotinu metara duboko okno zapadno od kratera Maskelin sa tri spiralne rampe usečene u zidovima. Povezli su se zakrivljenim rampama na sunce. Onda su izdubili zaklone i sačekali. Preko horizonta je naišla Efua Asamoa sa svojim karavanom radnika pod kratkoročnim ugovorom. Parkirali su svoja staništaprikolice i prekrili ih regolitom. S teretnih prikolica istovarili su univerzalne građevinske elemente, jedan ekstraktor koji je prožeo sloj regolita vodonikom kako bi generisao vodu, i dve tone govana i pišaćke iz Kraljice Juga. Efua Asamoa je utrošila svoje bogatstvo na tu puščanu cev u Moru spokojstva. Govna su bila posebno skupa. A sad na posao. Građevinski elementi su montirani u pilon koji se protezao do pune visine okna i još stotinu metara iznad površine. Uređaji za sinterovanje oblikovali su ogledala od crnog stakla iz regolita: Efua Asamoa i njena posada pokačili su ih jedno po jedno na kičmu. Botovi su raširili pokrov od

providnog ojačanog ugljenika preko okna i zatvorili ga. Ispod tog krova Efua Asamoa je stvorila ekosistem. Ona je ručno pretvorila govna iz Kraljice Juga u prah pomešan sa iskopanim materijalom tako da je dobila oranicu. Tog dana je Efua Asamoa podigla šaku svoje zemlje, okusila je i znala da je dobra. Njeni radnici ručno su tom zemljom prekrili spiralne ispuste. Ugradili su fabrike vode i sisteme navodnjavanja, razmenu gasova kako bi izašli na kraj s viškom kiseonika, motore da navode ogledala, i skup ružičastih svetiljki. Onda je Efua Asamoa dovukla karavan sadnica čak iz Kraljice Juga i pod ružičastim svetlom ona i njeni zemljoradnici radili su tokom duge lunarne noći, sadeći ručno po spiralnim ispustima. Izgradi farmu, hrani svet, rekla je Efua Asamoa svojim investitorima. Rizik je bio ogroman. Efua Asamoa je tražila od investitora da prihvate to da će se Mesec razvijati duž ekvatora, ne oko polova. To da će njen radikalni dizajn farme, sa upotrebom sunčeve svetlosti i lunarnog regolita, biti delotvoran i još da će se pokazati jeftinijim i efikasnijim od postojećih površinskih farmi. Većina je odustala. Samo dva su došla onog dana kad je Efua Asamoa otvorila kapke i poslala sunce na izlasku niz okno do skupa ogledala, probudivši vrt ispod Mora spokojstva. Ta bašta među zidovima pretvorila se u dve, pretvorila se u pet, pustila korenje i dobila nove tunele, pretvorila se u pedeset, postala grad-vrt Tve: tri stotine staklenih kupola na ravnicama Mora spokoj stva. A sada je pod opsadom. Staklarska ekipa Srećna osmica i crne zvezde Ađoe Jae Boakuje penju se na niski zapadni hrbat i staju. Sada Vagner Korta vidi kuda su otišli njegovi nestali grejderi. Stotinu dozera strpljivo zatrpava svetlosne kupole Tvea lunarnim regolitom. Odseci svetlost, isključi struju veštačkog osvetljenja, i usevi će propasti. Vagner to shvata istog trena. Ubij farmu, izgladni svet. Vagner se pridružuje Ađoi na ivici niskog vidikovca. Tamna strana njegovog uma svrdla kroz ideje i strategije i odbacuje ih. Dva rovera s površinskim radnicima protiv armije ubistvenih dozera. „Možda možemo da kontrahakujemo dozere, ili postavimo eksplozive“, kaže Ađoa. „Nema šanse da im priđeš“, prekida Zera. „Laoda.

Vagner već naskače svoje sedište. Iz brazda, rovova i zaklona oko Tvea, stroj od dvadeset botova hita prema njihovom položaju, podignutih sečiva.

8.ŠKORPIJA 2105. Dva rovera voze nemo i brzo na zapad, preko južnog ruba Mora spokojstva. Pred njima, iza horizonta, nalazi se Hipatija. Iza njih, dvadeset botova-lovaca. Hipatija je nada, sklonište. Mogu stići do nje na poslednjim rezervama energije. U Hipatiji možda ima nečeg što bi moglo da se nosi sa odredom ubilačkih botova. Možda ima nečeg između njihovog trenutnog položaja i Hipatije što će ih spasiti. Ili će im baterije otkazati, uprkos pažljivom korišćenju. Tada će botovi naskočiti na njih i zbrisati ih. Svakih deset minuta Vagner diže stub radara kako bi zavirio preko horizonta. Uvek su tamo. Uvek su bliže. Nema nikakve nade da im umaknu: dva rovera ostavljaju neizbrisive sveže tragove uperene pravo kao strele prema Hipatiji. Previše nadanja i previše ako, previše ishoda u kojima će završiti proburažen sečivom, ali Vagner ovi strahovi i strepnje vrte se oko Robsona. Smrt nije ništa; to da bi njegova poslednja emocija mogla biti spoznaja neuspeha parališe ga užasom. Komunikacije ne funkcionišu na čitavoj četvrtsferi, nebo je nemo. Ne može da dobije Kontrolu Taijanga u Moru spokojstva. Mesec se okrenuo naopako; svi parametri su prekoračeni, a Vagner može da misli samo na tog trinaestogodišnjaka koga je ostavio za sobom u Meridijanu. Zamišlja Robsona kako čeka, ne zna, čeka, pita Amala, ne zna, pita sve šire i šire, niko ne zna. Vagnerove slušalice emituju zaglušujuću buku u njegovo unutrašnje uho. Vizir mu bukti belinom: Vagner je zaslepljen svetlom. Oseća kako se rover Srećna osmica zaustavlja pod njim. Komunikatori ne rade. Pokušava da dozove Sombru. Ništa. Vid mu se bistri u mrljama svetlucavog crnila i fluorescentne žute boje. Zvoni mu u ušima. Vagner pokušava da treptanjem odagna mrtvu mrlju usred oka i ne može. Sočivo mu je mrtvo.

To ne može da se desi. Pokušava da aktivira prikaz na viziru. Ništa. Nema rezultata merenja iz njegovog odela, sistema za održavanje života, brojki za temperaturu i vitalne funkcije, njegove ekipe. Vagner pokušava da naredi Srećnoj osmici da se pomeri, raportira, i kad ta naređenja ostanu bezuspešna, da otvori bezbednosne šipke i spusti se na površinu. Ništa. Odstranjen je od svih kontrola. Vagner baca pogled na svoju ekipu. Nema imena, nema oznaka, nema pratilaca. Sigurno postoji ručni sistem otvaranja. Svaki uređaj koji se koristi na površini Meseca ima višestruke rezervne sisteme. Vagner pokušava da se seti svoje obuke na Taijangovom roveru XBT. Ruka se podiže i pljeska po prekidaču. Bezbednosna šipka se podiže, sedište brzo pada na površinu. Zera pritiska kacigu uz Vagnerovu. „Onesposobljeni smo za kretanje po površini.“ Zerin glas je dalek, jedva razaznatljiv povik, prigušen vazduhom i izolacijom kacige. „Te stvari su iza nas“, urla Vagner. „Šta se dogodilo?“ „Elekromagnetni puls“, viče Zera. „Samo je to moglo da sve odjednom isključi.“ Prašina se diže iznad istočnog horizonta. Nekoliko trenutaka kasnije stiže eskadron rovera, raspoređen u geometriji AKA. Crne zvezde se spuštaju na površinu. Oni nose tamne razapete predmete preko leđa. Kad ih Vagner prepozna, njihova nepriličnost čini ih gotovo komičnim. Lukovi. Stvari iz priča starih madrinja o Zemlji i njenim junacima. Lukovi i strele. Prvi rover podiže motku s radarom za osmatranje preko horizonta dok desetak strelaca formira perimetar, sa lukovima u rukama i zapetim strelama. Lukovi možda jesu kompleksna, opasna sredstva, sva u koturima i tegovima za stabilizovanje, ali oni su srednjovekovno zemaljsko oružje. Strele su balansirane, otežane i naoružane malim cilindrima. Vagnerova tamna inteligencija razmatra taj nesklad. Balistika streljaštva precizna je kao balistika BALTRAN-a. Solarni vetar manje utiče na manji projektil. Lukove je lako odštampati: sistem isporuke je jednostavan ljudski mišić. Veštačke inteligencije precizno ciljaju: pod lunarnom gravitacijom strelci AKA mogu da gađaju preko horizonta. Pametan sistem isporuke za bojeve glave sa elektromagnetnim pulsom. Pametan. Boje na odelu vođe odreda strelaca slivaju se u reči.

VRATITE SE. Odelo se prazni, formira nove reči. U. ROVERE. Oni iz odreda AKA koji ne stražare već kače mrtve rovere za svoje. Vagner ponovo petlja oko ručnih kontrola. Zera ih pritiska umesto njega: on zamišlja njen osmeh iza vizira dok se penje i smešta na šasiju, a bezbednosna šipka se spušta. NISU. SVI MRTVI, kaže odelo. To je slabost, misli Vagner dok strelci AKA trče svojim vozilima. Empi su efikasni na udaljenosti, ali unutar dometa njihovog dejstva, gde su bili on i njegov parnjak iz AKA, ranjiv si koliko i tvoje mete. Točkovi se okreću. Vagner se snažno trza u kaiševima kad se sajle za vuču zategnu i cimnu Srećnu osmicu u pokret. Izolovan u svom spoljnom odelu, izolovan od svog sveta, svoje ekipe, svog pratioca, svog čopora i svojih ljubavi, svog dečaka, Vagner Korta gleda uvis u Zemljin srp. Pušta da njena slaba svetlost pokulja kroz njegov vizir. Bez ičijeg znanja, bez ikakve objave ili regrutacije, on je postao vojnik u sumnjivom ratu. Poljubac. „Zar ti nećeš s nama?“, kaže Luna Korta. Uprkos grču u njenim starim mišićima listova, madrinja Elis se spušta u čučanj, oči u oči s Lunom. „Nema dovoljno mesta u vozu, anžinjo.“ „Želim da pođeš i ti.“ Bersario se ponovo trese. Tamo gore mašine gomilaju tonu za tonom regolita preko prozora Tvea, zatrpavaju ga, guše ga. Struja je dolazila i nestajala tri puta u isto toliko sati. „Lukasinjo će se starati o tebi.“ „Hoću. Luna, ja ću te odvesti tamo.“ Lusika Asamoa je upotrebila sav uticaj Zlatne stolice kako bi smestila Lunu i Lukasa u voz. Madrinja Elis zna da je ona zbog tih mesta morala da prebaci dvoje drugih izbeglica u kasniji voz. To nikada neće reći Luni, pa čak ni Lukasinju. „Plašim se, Elis.“

„I ja, korasao.“ „Šta će da bude?“, pita Luna. „Ne znam, korasao. Ali ti ćeš biti bezbedna u Meridijanu.“ „Hoćeš li ti biti dobro?“ „Treba sad da pođemo“, kaže Lukasinjo i ona bi zbog toga mogla zauvek da ga ljubi. Ljubi ga dvaput. Za ljubav i za sreću. „Krenite. Lukasinjo?“ Toliko je ranjiv. Tu se pružaju granice brige; hladnom teritorijom događaja i sila ravnodušnih prema predanosti ili ljubavi. „Čuvajte se.“ Dok ona zatvara vrata bersarija, Tve se ponovo trese. Struja treperi, vraća se u polusvetlu. „Lukasinjo“, kaže Luna. „Drži me za ruku. Molim te?“ Svetla se gase. Tve urla. Sto dvadeset pet hiljada glasova u klopci, u mračnom podzemlju. Lukasinjo grabi Lunu uz sebe i drži je čvrsto, obraz uz grudi, dok uspaničeni roditelji i deca hitaju uskim tunelom, pokušavaju da pronađu stanicu, voz, spasilački voz. Urlanje ne prestaje. Tela velika i mala udaraju u njega. Zašto se ljudi kreću kad je razumno da ostanu nepomični i sačekaju da se upale svetla za slučaj opasnosti? Svetla za slučaj opasnosti će se upaliti. Svetla za slučaj opasnosti mogu da otkažu samo ako otkaže rezervno napajanje strujom. To je naučio od madrinje Flavije. A šta ako otkaže rezervno napajanje strujom? On okreće Lunu prema zidu, postavlja telo između nje i stampeda. „Lukasinjo, šta se dešava?“ „Opet je nestala struja“, kaže Lukasinjo. Grli Lunu uz sebe, tela udaraju i tuku po njemu, i on se trudi da ne oseća tamu kao čvrstu stvar koja će ga smrviti. Ako je napajanje otkazalo, šta je sa vazduhom? Grudi mu se stežu, bori se s nevoljnom panikom. Donosi odluku u zagušljivom mraku. „Hodi…“ Grabi Luninu ruku i vuče je za sobom, spram toka ljudi kroz mrkli mrak tunela. Glasovi dozivaju nestalu decu, deca i roditelji dozivaju jedni druge. Lukasinjo se probija kroz navalu slepih, zbunjenih tela. „Kuda ćemo?“, pita Luna. Ruka joj je tako mala i laka u njegovoj. Tako bi lako mogla da isklizne. Čvršće je steže. Luna ciči od bola.

„Boli me!“ „Izvini. Idemo u Žoao de Deus.“ „Ali madrinja Elis je rekla da treba da sednemo u voz i odemo kod Lusike.“ „Anžinjo, niko neće moći u voz. Nijedan voz ne ide nikuda. Uzećemo BALTRAN do Žoao de Deusa. Sestre će paziti na nas. Đinđi, pređi na infracrveno.“ Žao mi je, Lukasinjo, ali mreža je trenutno nedostupna. Slep u tami dubljoj od mračnog Tvea. „Đinđi“, šapuće Lukasinjo. „Treba da stignemo do stanice BALTRAN-a.“ Mogu da te navodim od moje poslednje lokacije na osnovu mojih internih mapa i prosečne dužine tvog koraka, kaže Đinđi. Moraš uzeti u obzir i mogućnost greške. „Pomozi mi.“ Sto dvanaest koraka napred. Onda stani. Šaka povlači Lukasinja, zaustavlja ga usred koraka. „Ne mogu da nađem Lunu.“ U mraku, buci i strahu, Lukasinjo ne može da razume šta to govori mladi glas korak iza njega. Kako to Luna ne može da nađe Lunu? Onda se Lukasinjo seti: Luna je ujedno ime njene pratilje. Baka Adrijana uvek je pućila usne i frktala zbog te uobraženosti, kao i zbog toga što je njena unuka odabrala plavu leptiriću lunu – životinju – kao obličje svoje pratilje. „Mreža ne radi, anžinjo. Ostani uz mene. Ne puštaj mi ruku. Naći ću za nas svetlo i sigurno mesto.“ Sto dvanaest koraka, onda stani. Lukasinjo korača u mraku. Jedan korak, dva koraka, tri koraka, četiri. Tunel sada izgleda prazniji – manje je sudara, glasovi su razuđeniji – ali kad god se Lukasinjo očeše o neko drugo telo, ukopa se u mestu i u sebi ponovi poslednji broj koraka. Kod petog zaustavljanja Luna ga prekida. „Zašto stalno stajemo?“ Broj koraka beži poput karnevalskih leptira. Lukasinjo se bori s porivom da osujećeno zaurla na sestru od strica. „Luna? Brojim korake i zaista je važno da me ne prekidaš.“ Ali koraci su nestali. Lukasinju se koža ježi od straha. Izgubljeni u mraku. Osamdeset pet, kaže Đinđi.

„Luna, da li želiš da mi pomogneš?“, kaže Lukasinjo. Oseća kako Luna klima glavom kroz jedva primetnu igru mišića u njenoj ruci. „Neka ovo bude igra. Hajde da brojiš sa mnom. Osamdeset šest, osamdeset sedam…“ Lukasinjo zna da je stigao to raskršća zahvaljujući kretanju vazduha na njegovom licu. Zvuci se kreću novim putevima. Oseća miris plesni, ode, trulog lišća; znoj Tvea. Vazduh je leden duboko u tamnom gradu. Grejanja nema. Lukasinjo ne želi predugo da razmišlja o tome. Skreni desno, devedeset stepeni, savetuje ga Đinđi. „Sad me ne puštaj“, kaže Lukasinjo, i Lunina ruka steže njegovu, ali ovde je opasno. Đinđi može lako da meri korake, ali skretanje je suptilniji postupak. Omaši li ugao, mogao bi da izgubi proračunatu stazu. Lukasinjo zaokreće desno stopalo i smešta petu unutra. Čini mu se da su mu stopala pod pravim uglom jedno u odnosu na drugo. Okreće levo stopalo paralelno sa desnim. Udiše duboko. „U redu, Đinđi.“ Dvesta osam koraka, kreni drugim hodnikom. Dva hodnika. „Pomerićemo se do zida“, kaže Lukasinjo i vuče stopala u stranu sve dok ispruženim prstima ne napipa glatki sinter. „Osećaš to? Pruži ručicu. Jesi li?“ Tišina, a onda Luna kaže: „Klimnula sam glavom, ali aha.“ „Broj sa mnom. Jedan, dva, tri…“ Kod sto i pet, Luna se ukopa u mestu i vikne: „Svetla!“ Lukasinjovi prsti su toliko naelektrisani da jedva može da ih drži uz uglačani zid. Osetljivi su i napeti kao bradavice. Zagleda se u tamu bez dna. „Šta to vidiš, Luna?“ „Ne vidim“, kaže Luna. „Nanjušila sam svetla.“ Sad Lukasinjo oseća dašak travnatog, plesnivog mirisa biosvetiljki i shvata. „Mrtve su, Luna.“ „Možda im samo treba voda.“ Lukasinjo oseća da se Lunina ruka izvlači i klizi iz njegovog stiska. Prati je u neizmerni mrak. Idi dvanaest koraka levo i nastavi dalje kao ranije, naređuje Đinđi. Lukasinjo čuje šuštanje tkanine, oseća

povlačenje naniže na ruci i zna da se Luna spušta, pa čuči kraj nje. Ne vidi ništa. Ni foton. „Mogu da ih popravim“, tvrdi Luna. „Nemoj da gledaš.“ Lukasinjo čuje šuštanje tkanine, gust mlaz, oseća topli miris pišaćke. Topao zeleni sjaj širi se iz oživljenih biosvetiljki. Svetlosti je jedva dovoljno da se razaznaju oblici, ali ona jača iz sekunde u sekundu dok se bakterije hrane Luninom mokraćom. Ulični hram Jemanži; malena 3D štampana ikona okružena oreolom biosvetiljki prikačenih za pod i zid. Svetlost je sada dovoljno jaka da Lukasinjo ugleda dve raskrsnice koje je Đinđi opisao, i telo koje leži uz zid između njih. Sapleo bi se i pao preko njega, izgubljen u mraku. „Evo.“ Luna ljušti pregršt biosvetiljki i predaje ih Lukasinju. Mokre su i tople u njegovim rukama. Umalo ih ne ispusti zgađen. Luna nezadovoljno pući usta. „Ovako.“ Lepi male svetiljke u obliku diska na čelo, ramena i ručne zglobove. „Ovo je Malihinijeva košulja“, buni se Lukasinjo. „Dizajner danas, deprinter sutra“, objavljuje Luna. „Ko te tome naučio?“ „Madrinja Elis.“ S rukom u ruci, zaobilaze telo, a onda polaze pokazanim hodnikom. Tunel se trese od buke iznad njih, teške stvari kreću se polako, gore na površini. Varljivi vetrovi Tvea donose načas glasove, zveket metala, povike, duboku ritmičku tutnjavu. Ovde levo, uz ovu rampu, ovim zakrivljenim perifernim putem. Skretanje udesno vodi ih na put rulje ljudi koji mile po mračnom hodniku. Luna se hitro okreće. „Mogu da vide naša svetla!“, šišti. Lukasinjo se okreće, krije svoj sjaj. „Isprečili su se između nas i BALTRAN-a.“ „Natrag do Dvadeset pete, uz stepenice, i tamo je jedan stari tunel koji vodi do BALTRAN-a“, kaže Luna. „Velik si, ali trebalo bi da možeš da se provučeš.“ „Otkud ti to znaš?“ „Znam ja sve tajne prolaze“, veli Luna. Po dnevnom svetlu Lukasinjo bi skliznuo oko i ispod isturenih mašina i stare sirove stene Luninog tajnog prolaza bez razmišljanja, ali samo sa sopstvenim telom kao izvorom svetlosti, ne znajući koliko se daleko taj tunel pruža niti kakvo bi iznenađenje u njemu moglo da ga

čeka, koliko se širi ili sužava, oseća da ga obuzima panika. Strava od mogućnosti da ostane u klopci u mraku, dok mu biosvetiljke slabe, trepere, umiru: nesposoban da vidi, nesposoban da se pomeri. Megatone kamena iznad njega, daleko srce Meseca pod njim. Oseća pritisak sintera na povijenim leđima, ramenima, i koči se. Zaglavljen je. Ne može napred, ne može nazad. Možda će ga pronaći buduće generacije, nešto mumifikovano i sasušeno. U Malihinijevoj košulji. Mora napolje, mora da se oslobodi. Ali ako se baci, posrne, ako mu se telo uspaniči, samo će se još gore zaglaviti. Mora da se okrene, provuče jedno rame ovako, zatim drugo, pa onda kukove i noge. „Hajde“, zove ga Luna. Njene biosvetiljke poigravaju pred njim; blage zelene zvezde. Lukasinjo spušta levo rame. Tkanina se kači i čepa. U Žoao de Deusu će sebe častiti novom košuljom. Junačkom. Dva koraka i prolazi. Dvadeset koraka i izlazi na Drugu ulicu iz pukotine koju nikada ranije nije primetio. S rukom u ruci, Luna i Lukasinjo hitaju hodnikom prema BALTRAN-u. Stanica BALTRAN-a ima zasebno napajanje strujom. Tve, hranitelj Meseca, dobro je opremljen BALTRAN lanserima. Izlaze iz komore u tovarni prostor dovoljno širok da primi teretne kamione. „Đinđi“, kaže Lukasinjo. Kapsule BALTRAN-a vise pred njim u redovima i kolonama, stotinu metara visoko, daleko u visine lansirnog silosa. Lokalna mreža je dostupna, kaže Đinđi. „Stanica BALTRAN-a Žoao de Deus“, kaže Lukasinjo. Đinđi spušta kapsulu za osoblje i postavlja je u pristupnu komoru. Sada pita za odredište. Uneo sam trasu, kaže Đinđi. BALTRAN mreža je zauzeta, tako da nije direktna. „Koliko skokova?“, pita Lukasinjo. Osam, kaže Đinđi. Šaljem vas oko dalje strane Meseca. „Šta se dešava?“, pita Luna dok se kapsula BALTRAN-a otvara pred njima. Podozrivo gleda u obloženu unutrašnjost, remenje i mrežu protiv udara, maske za kiseonik. „Trebaće nam osam skokova da stignemo u Žoao de Deus“, kaže Lukasinjo. „Ali biće sve u redu. Samo će potrajati malo duže, to je sve. Moramo sad da krenemo. Hajde.“

Luna okleva. Lukasinjo pruža ruku. Luna je uzima. On stupa u kapsulu. „Svetla i dalje gore na tebi“, veli Luna. Lukasinjo ih ljušti sa sebe. Adhezivna podloga ostavlja prljave, lepljive krugove na njegovoj Malihinijevoj košulji. On stavlja male svetleće diskove na pod kapsule. Bili su dobri i odani, a on je sujeverno lojalan stvarima. Đinđi mu pokazuje kako da veže Lunu. Zakopčava sopstveno remenje i oseća kako memorijski sunđer omekšava, uči i preobražava se prema njegovom telu. „Možemo da krenemo, Đinđi.“ Sekvenca pripreme za lansiranje, kaže pratilac. Pošto se lansiramo, biću u oflajn režimu sve dok ne stignemo u Žoao de Deus. Vrata se zatvaraju. Lukasinjo oseća hermetičko prianjanje zaptivki. Vazduh bruji. Kapsula je osvetljena blagim zlatnim sjajem, prijatnom, toplom, mirnom nijansom. Lukasinja Kortu to podseća na bolest. „Drži me za ruku“, kaže Lukasinjo i izvlači prste iz mreže. Luna lako oslobađa šaku i zavlači je u njegovu. Kapsula posrče i pada. „Auh!“, kaže Lukasinjo Korta. Kapsula je u tunelu za lansiranje, veli Đinđi. „Šta kažeš na ovo?“, viče Lukasinjo da nadjača zujanje i čegrtanje koje sada ispunjava kapsulu. Luna klima glavom. „Zabavno je!“ Nije zabavno. Lukasinjo zatvara oči i suzbija strah dok kapsula hita po magnetno-levitacionim cevima prema lanseru. Trzaji, i Lukasinjo i Luna su ubačeni u komoru za lansiranje. Pripremite se za veliko ubrzanje, upozorava veštačka inteligencija kapsule. „Kao na toboganu!“, kaže Lukasinjo neubedljivo, a onda lanser hvata kapsulu, ubrzava je, i svaka kap krvi, žuči i sperme u njemu hita u njegova stopala i međunožje. Oči ga bole, duboko u dupljama, muda su mu kugle od olova. Oseća da mu svaka kost u telu probija kožu. Sigurnosno remenje je mreža od titanijumskih žica, seče ga u drhtave komade, a on ne može čak ni da vrisne. I onda prestaje. A on više nema ni težinu ni osećaj za smer, gore ili dole. Želudac mu se prevrće. Da je u njemu bilo ičeg osim jutarnjeg čaja, sada bi to lebdelo unaokolo slobodno, u sazvežđu žuči. Lice mu je naduveno i

otečeno, šake nezgrapne i nabrekle; debeli uzmigoljeni prsti stisnuti oko Lunine ruke. Čuje kako mu krv huji oko mozga. Neki Abenini prijatelji vozili su se BALTRAN-om zbog seksa u bestežinskom stanju. On ne može da zamisli da iko upražnjava seks u ovome. Ne vidi nikakvu zabavu u ovome. A mora to da uradi još sedam puta. „Luna, jesi li dobro?“ „Mislim da jesam. A ti?“ Luna izgleda isto kao i uvek; sitna, samostalna, a opet nezasito radoznala u vezi sa svakim svetom na koji naiđe, kosmološkim, ličnim. Lukasinjo se pita razume li ona da je spakovana u obloženu konzervu punu vazduha, da leti visoko iznad Meseca prema dalekoj rukavici prijemne stanice, nesposobna da promeni kurs, apsolutno prepuštena preciznosti mašina i preciznosti balistike. Pripremite se za usporavanje, kaže kapsula. Već? Pa to nije dovoljno vremena ni da se pripremiš za predigru, a kamoli za svrš u bestežinskom stanju koji su svi momci opisivali sa toliko detalja i oduševljenja. „Stižemo“, kaže Lukasinjo. Bez upozorenja, nešto grabi Lukasinjovu glavu i stopala i pokušava da ga skrati za deset centimetara. Usporavanje je teže ali kraće od ubrzavanja: crvene tačkice poigravaju u Lukasinjovim očima, a onda on visi naopako u svojoj sigurnosnoj mreži, sopće. Soptanje se pretvara u režanje, pa u smeh. Ne može da prestane da se smeje. Grohot, cerekanje koje kida svaki napregnuti mišić i istegnutu tetivu. Mogao bi da ismeje plućno krilo. Luna se nadovezuje na njegov smeh. Okrenuti naopako, oni podvriskuju i kikoću se dok ih lanser BALTRAN-a uvlači i ispravlja za sledeći skok. Stigli su. Preživeli su. „Spremna da ponovimo?“, pita Lukasinjo. Luna klima glavom. Vrata kapsule se otvaraju. Vrata kapsule ne bi trebalo da se otvore. Lukasinjo i Luna treba da ostanu zatvoreni tokom čitave sekvence skokova. Izađite iz kapsule, molim, kaže Đinđi. Hladan vazduh, pun prašine, ulazi u kapsulu. Izađite iz kapsule, molim, ponavlja Đinđi. Lukasinjo otkopčava sigurnosno remenje i stupa na metalnu mrežu. Oseća hladnoću mreže

kroz donove svojih mokasina. Oseća da je ovo mesto oživelo pre samo nekoliko trenutaka. Elise klima-uređaja grme, ali svetla su prigušena. „Gde smo?“, pita Luna delič sekunde pre Lukasinja. Usputna stanica BALTRAN~a Lubok, šapuću njihovi pratioci. Đinđi pokazuje Lukasinju lokaciju na mapi. Nalaze se na zapadnoj obali Mora plodnosti, četiri stotine kilometara od Žoao de Deusa. „Đinđi, odredi kurs za Žoao de Deus“, naređuje Lukasinjo. Žao mi je, ne mogu to, Lukasinjo, odgovara njegov pratilac. „Zašto?“, pita Lukasinjo. Ne mogu da lansiram kapsule usled energetskih ograničenja. Elektrana kod Gutenberga je isključena. Posrtanje i propadanje zbog ubrzanja do bestežinskog stanja, iz bestežinskog stanja u elektr©magnetno kočenje, sve to nije ništa u poređenju s mučnom prazninom koja se otvara u Lukasinjovom stomaku. Uhvaćeni su u klopci duboko u pustarama. „Kada će biti obnovljeno napajanje strujom?“ Na to ne mogu da odgovorim, Lukasinjo. Pristup mreži je ugrožen. Radim na lokalnoj arhitekturi. „Nešto nije u redu?“, kaže Luna. „Sistem se ažurira“, laže Lukasinjo, obamro, ne znajući šta da radi. Luna je uplašena, a svaki odgovor koji on dobije od Đinđija samo će je još više uplašiti. „Možda ćemo biti ovde neko vreme, pa idi i vidi možeš li da nam pronađeš nešto za jelo ili piće?“ Luna se obazire oko sebe, sklopila je ruke oko sebe zbog hladnoće. Lubok nije Tve, s višestrukim lanserima i utovarnim rampama. Ovo je daleka usputna stanica, čvorište bez posade. Tu servisna ekipa provede dan-dva dvaput u lunarnoj godini. Lukasinjo najveći deo postaje vidi sa platforme, i tu nema nigde mesta za skladištenje hrane ili vode. „Ovo mesto je strašno“, tvrdi Luna. „U redu je, anžinjo, mi smo jedini ljudi ovde.“ „Ne plašim se ja ljudi“, kaže Luna, ali otrči da istraži svoj mali novi svet. „Koliko vremena imamo?“, šapuće Lukasinjo. Postaja radi na rezervama energije. Ako se glavno napajanje ne uspostavi za tri dana, doći će do značajne degradacije okruženja. „Značajne?“

Do otkazivanja grejanja i atmosfere, uglavnom. „Pozovi pomoć.“ Emitujem poziv u pomoć na hitnom kanalu još od našeg dolaska. Još mi niko nije potvrdio da ga je primio. Izgleda da su komunikacije onemogućene širom Bliže strane. „Kako je to moguće?“ Napadnuti smo. Luna se vraća sa konzervom vode. „Nema hrane“, kaže ona. „Izvini. Možeš li malo da zagreješ? Baš, baš mi je hladno.“ „Ne znam kako, anžinjo.“ Laže. Đinđi bi to mogao da izvede za tili čas. Lukasinjo je konačno priznao da nikad neće biti intelektualac, ali čak i on ume da izračuna: stepen temperature jednako sat disanja manje. Skida svoju Malihinijevu košulju i uvlači Lunine ruke u rukave. Ona visi s nje kao ogrtač na dan maskenbala. „Šta si još pronašla?“ „Tamo je jedno odelo. Odelo-oklop, kao ono staro u Boa Visti.“ Lukasinja radost prožima kao hemijski talas. Odelo. Prosto. Samo će odšetati odavde. „Pokaži mi.“ Luna ga vodi do izlazne komore. Mala je, projektovana za jednu osobu. U komori je tvrdi oklop odela za preživljavanje, podesiv za brojne oblike tela, svetlonarandžast. Kao onaj u kojem je odšetao iz Boa Viste u Žoao de Deus. Mala šetnja po površini. Jedno odelo. Luna je rekla: jedno odelo. Nije je slušao. Treba da sluša. Svako čulo i nerv treba da mu budu pozorni, ne sme nepromišljeno da donosi zaključke, niti da se neosnovano nada. Svako „može biti“ ubiće ih tamo napolju. A „hoće biti“ se svodi na to da će za tri dana ostati bez vazduha, a imaju jedno lunarno odelo. „Luna, možda ćemo morati ovde da prespavamo. Možeš li da odeš i pogledaš ima li nečeg da se pokrijemo?“ Ona klima glavom. Lukasinjo ne zna koliko je Luna ubeđena njegovim odvraćanjem pažnje, ali više voli da nije tu dok on postavlja Đinđiju teška pitanja. „Đinđi, gde je najbliže naselje?“ Najbliže naselje je Mesijer, sto pedeset kilometara istočno.

„Sranje.“ Daleko izvan dometa oklopnog odela. Hod po pomoć je onemogućen u samom začetku. „Postoje li u ovoj stanici druga sredstva za kretanje po površini?“ Čuo je da je Karlinjos jednom upotrebio tu frazu. Sredstva za kretanje po površini. Zvuči snažno i autoritativno. Mao de Fero. Oklopno odelo za slučaj opasnosti jedino je sredstvo za kretanje po površini, kaže Đinđi. „Bemti!“ Lukasinjo udara pesnicom u zid. Umalo ne pada od eksplozije bola. Sisa okrvavljene zglavke. „Jesi li dobro?“ Luna se vratila sa prekrivačem od termo-folije. „Žao mi je, ali samo sam ovo uspela da nađem.“ „U nevolji smo, Luna.“ „Znam. Postaja se ne ažurira.“ „Ne. Nestala je struja. Ne znam kada će ponovo doći.“ Luna brzo shvata i ništa ne zapitkuje. Lukasinjo ne zna da joj odgovori. Imaju tri dana vazduha, jedno odelo, a najbliže utočište je udaljeno sto pedeset kilometara. Rover bi mogao da prevali sto pedeset kilometara za jedan sat. Možda je tu negde, odmah napolju, parkiran rover, a on o tome pojma nema. „Đinđi, možeš li da pristupiš dnevniku aktivnosti?“ To je veoma jednostavno. „Želim kretanja svih rovera u poslednje…“ Smišlja razuman broj. „Tri lune.“ Đinđi podiže prikaz poseta ekipa za održavanje, kopača, staklarskih ekipa na Lukasinjovo sočivo. Lukasinjo možda ne ume dobro da čita ili računa, ali je izvanredan u tumačenju vizuelnih informacija. Njegova veština biranja jedne osobe, jednog objekta, jedne narativne niti iz gomile ljudi, terena pokretnih podataka, oduvek je zaprepašćivala pismenu i matematici sklonu Abenu. Anomalija, tangenta na orbitama i petljama servisnih rovera. „Uveličaj ovo, molim te.“ Đinđi izoluje trag, mali rover, koji dolazi iz pustara, skreće na sever u zaklonjenu teritoriju kratera Taruntijus. „Molim te, pokaži mi ovaj.“ Sada snimak: rover prelazi rub dometa spoljne kamere koja ga prati iz Gutenberga, i odlazi u pustare. Bez konkretnog odredišta. Tamo nema naselja na hiljadu kilometara. Lukasinjo procenjuje da se kreće brzinom od trideset, možda četrdeset

kilometara na sat. „Specifikacije, molim.“ Đinđi mu udovoljava. Još jednom, Lukasinjov smisao za vizuelno pronalazi potrebne informacije u magnovenju tehničkih podataka. Domet pri optimalnoj brzini je trista kilometara, plus solarno punjenje usput. Iz snimaka Lukasinjo procenjuje da se rover kretao malo ispod svoje najveće brzine. Najbliže naselje iz kojeg je mogao da krene, na osnovu kursa, jeste Gutenberg. Lukasinjo pokušava da izračuna domet. Brojevi zvekeću kao metal. „Đinđi, izračunaj ti.“ Lukasinjov pratilac smešta odgovor na Lukasinjovo sočivo pre nego što ovaj stigne da izgovori poslednji slog zahteva. Na Lukasinjovom sočivu je luk mogućih lokacija rovera, na osnovu njegove brzine, dometa i smera kretanja. Minimalna udaljenost je deset kilometara. Maksimalna je dvadeset pet. „Uveličaj, molim te.“ Mali rover ima na sebi kolofon od povezanih slova MH, oznaku Brajsa Makenzija. Ljudska prilika u spoljnom odelu sedi raskoračena na roveru. Sunce je visoko, vremenski kod pokazuje deset dana. Rover. Spoljno odelo. Lukasinjo ima jedno poslednje pitanje za postaju BALTRAN-a Lubok. To je poslednja prilika da se sve raspadne u njegovim prstima. „Koliko vremena imam, Đinđi?“ Ovog puta brojevi nisu u formi prikaza niti zgodnih grafika. To su cifre, hladne, neumoljive i bezlične. Nema vremena za nadanje, čekanje, razmatranje odluka, odmeravanje mogućnosti. Ako treba da odu iz postaje BALTRAN-a Lubok, on mora da krene odmah. Svaki sekund premišljanja znači vate i vate energije, gutljaje vazduha i vode. Čekaj i nadaj še ili delaj i nadaj se. Nema tu nikakve nedoumice. Zahvaljujući brojevima, odluka može biti samo jedna. „Đinđi.“ Lukasinjo. „Aktiviraj odelo.“ Prozor unutrašnje komore savršen je okvir za Lunu. Maše mu. Lukasinjo podiže ruku od titanijuma. On je monstrum, ostavlja je. Kradljivac. Napunio je svoje odelo Luninim vazduhom, vodom i energijom. Šta ako ne uspe? Šta ako se ne vrati? Zamišlja kako Luna drhti na metalnoj mreži, kako joj je sve hladnije, sve je žednija, nada

se njegovom povratku, nada se ponovnom uspostavljanju napajanja strujom. Ne sme tako da misli. Ne sme da misli ni na šta osim na ono što mora da uradi, jasno i precizno. „Dobro, Đinđi, spreman sam da izađem.“ Lukasinjo dodiruje ikonu Gospe Lune kraj izlazne komore. Sreća, i prkos. Već je jednom pobedio Gospu Lunu, samo u svojoj koži. Ali svi znaju da Gospa nikad ne prašta uvredu. Hučanje vazduha jenjava u tišinu. Spoljna komora se otvara. Lukasinjo stupa napolje na regolit. Đinđi ga vodi do tragova rovera Makenzija. Odatle lako može da prati trag na sever. Neće znati koliko daleko, koliko dugo, ali znače kuda ide. Mišićno pamćenje nikad ne zaboravlja i Lukasinjo zapada u ritam hodanja oklopnog odela. Lako je preterati s pokretima. Haptika je osetljiva, čak i u ovom starom, jeftinom modelu VTO. Neka odelo sve radi. Ubrzo se svi ostali tragovi razilaze i Lukasinja vode samo dvostruki tragovi guma rovera Makenzija. Sunce je visoko, površina je svetla, Zemlja je tanki iver plavetnila. Lukasinjo pevuši sam sebi kako mu misli ne bi odlutale. Odelo je opremljeno igrama, muzikom, starim sezonama telenovela, ali sistemi za zabavu zahtevaju energiju. Njegove pesme poprimaju ritam njegovih koraka, zveckaju mu ukrug po glavi kao halucinacije. Shvata da peva sopstvene stihove uz melodije. Lukasinjo, vreme je da se javiš, kaže Đinđi. „Ola, Luna!“ Veza je samo audio, zbog štednje energije. „Ola, Luka!“ Lunin glas, odvojen od njenog tela, prisustva, lika, zvuči Lukasinju čudno. On ne sluša ljudsko biće, već nešto više, rede, neobuzdanije i mudrije. Anžinjo, tako joj tepa, starim porodičnim imenom od milošte. Anđelčić. Tako ona zvuči Lukasinju. „Kako si? Da li si pila vode?“ Lukasinjo je ostavio uputstva za Lunu da pije vode svakih dvadeset minuta. To joj skreće misli sa činjenice da nije ništa jela još od doručka u stanu. „Pila sam vode. Kad se vraćaš? Dosadno mi je.“ „Čim budem mogao, anžinjo. Znam da ti je dosadno, ali nemoj ništa da diraš.“

„Nisam glupa“, veli Luna. „Znam da nisi. Javiću se ponovo za jedan sat.“ Lukasinjo stupa u pustare Taruntijusa. U glavi mu se vrti jedna jedina melodija marša i izluđuje ga. Mogao bi da pita Đinđija koliko je daleko otpešačio, koliko će još morati da pešači, ali odgovor bi mogao da ga zgrozi. Tragovi vode dalje, sve dalje. U svom crveno-zlatnom oklopu, Lukasinjo tabana napred. Nešto. Jedina prednost Lukasinjovog dosadnog pešačenja po Mesecu jeste to što je on postao akutno svestan pejzaža Taruntijusa i svake varijacije u njegovoj monotoniji. „Đinđi, uveličaj.“ Vizir mu prikazuje antenu i katarku rovera iznad bliskog horizonta. Za nekoliko minuta rover se pojavljuje i Lukasinjo je najednom kraj njega. Ljudska prilika u spoljnom odelu koju je video zahvaljujući kamerama još je uspravna u sedlu. Na trenutak ga obuzima strah da će ta prilika nasrnuti na njega i razbiti mu vizir kamenom. Nemoguće. Niko ne može toliko dugo da opstane u spoljnom odelu. Svakako ne, kao što vidi dok obilazi oko rovera, u spoljnom odelu sa raseklinom od dvadeset centimetara koja se pruža od desne bradavice do kuka. To je problem. Još jedan problem. Baviće se njim kasnije. „Gde je hardverski priključak?“, pita Lukasinjo. Đinđi osvetljava port i Lukasinjo odmotava svoj mrežni kabl, pa ga priključuje. Kao što je i mislio, rover je mrtav koliko i njegov putnik. On škrguće zubima dok razvlači strujni kabl iz svog odela do rovera, oseća prenos punjenja iz svojih baterija u roverove kao da ga napušta neko natprirodno isceljenje. Potrebna mu je budna veštačka inteligencija rovera, iako on nema dovoljno energije da ga doveze natrag do postaje. Podaci mu se rasipaju po sočivu i on zaranja duboko po ono što mu je potrebno. Kočnice su otpuštene. Upravljač nije blokiran. Postoji sajla za vuču. Lukasinjo odmotava sajlu, prebacuje je preko ramena i kači za remenje. „Luna? Vraćam se.“ Lukasinjo upire u remenje. Rover mu se načas opire, a onda haptički sistem uliva energiju u motore i nadvladava inerciju. Lukasinjo vuče rover natrag prateći sopstvene tragove. Tragovi ostaju večno na Mesecu. Površina je palimpsest putovanja. Povratak uvek kraće traje nego odlazak.

Lukasinjo zaustavlja rover. Đinđi mu pokazuje gde je priključak za punjenje na postaji. Punjenje baterija rovera iscrpeće gotovo svu energiju postaje, ali on se odlučio na to od trenutka kad je iskoračio iz vazdušne komore na površinu. Spojka se uglavljuje, a rover se budi u desetak sićušnih operativnih lampica i signala. Sad spoljno odelo. Tako treba da razmišlja o tome: kao o sredstvu za spašavanje koje treba malo popraviti kako bi bilo delotvorno. Ne misli na mrtvo ljudsko biće u njemu. Lukasinjo pokušava da smisli kako najbolje da otkači leš od sedla. Žena se potpuno zaledila. On otkopčava ranac odela sa mrtve žene i otvara spoljna vrata komore. „Šaljem ti nešto unutra“, kaže Luni. „Umem ja da rukujem komorom“, kaže Luna. „I popila sam vode.“ Lukasinjo blago okreće leš na leđa i podiže ga, nogu savijenih u kolenima, s jednom rukom niz bok, dok druga počiva na kontrolnom panelu. Nosi ga u komoru. Moraju zajedno da prođu kroz ciklus. On ne može od Lune da traži da izvuče zaleđeni leš iz vazdušne komore. Bio bi i dalje jezivo hladan, bio bi pretežak. To je leš. Lukasinjo ulazi unatraške u komoru sve dok njegovo odelo ne udari u unutrašnja vrata. Uvlači zaleđeno telo u komoru, osujećeno šišteći kroz zube dok pokušava da ga premesti oko sebe, uglavi glavu i trup u geometriju udova i trupa. Lukasinjo leži na leđima, telo je povrh njega, kolena su na njegovim ramenima, njegova kaciga je između tih kolena, a glava leša je na pločama odela između njegovih nogu. Šezdesetdevetka s lešom. Lukasinjo se na to režeći smeje sam za sebe, mračno i uplašeno. „Luna, ulazim. Udalji se od vazdušne komore. Samo uradi kako ti kažem.“ Đinđi pokreće ciklus komore. Lukasinjo sluša sve bučniji vrisak vazduha i to je nešto najslađe što je ikad čuo. Odguruje se iz komore na leđima, s rukama oko leša. Lukasinjo odvlači leš do prazne kapsule BALTRAN-a i zatvara je. Ne želi da misli o onome što će zateći kad se telo otkravi, ali ono je van Luninog vidokruga, a tu su poređane i druge kapsule kada – ako – struja ponovo dođe. Posrče dok svlači sa sebe oklopno odelo. Ostao je potpuno bez snage. Nikad nije bio toliko umoran: um, mišići, kosti, srce. Još nije gotovo. Nije čak sasvim ni počelo. Toliko toga ima da se uradi, on je jedini koji to može, a samo želi da legne kraj zida, okrene leđa svim tim stvarima koje se moraju uraditi i nakratko pobegne od njih u san.

„Luna, mogu li dobiti malo tvoje vode?“ On ne zna odakle se ona pojavljuje, ali dodaje mu čuturicu i on se trudi da ne proguta sve odjednom kako bi isprao iz usta ukus odela. Voda iz odela uvek zna da je nedavno bila pišaćka. „Luna, smem li da se malo pričvrljim uz tebe?“ Ona klima glavom i gnezdi se uz njega. Na sebi ima ostatak njegove odeće, kao beskućnik u šljampavom stilu osamdesetih. Lukasinjo je uzima u zagrljaj i pokušava da pronađe malo utehe na čeličnoj mreži. Plaši se da je previše umoran da zaspi. Drhti. Hladnoća je prodrla duboko. Imaš toliko mnogo posla, ludački mnogo i hiljadu stvari tek može da te ubije, ali ipak, nešto si započeo. „Đinđi, ne dozvoli da se uspavam“, šapuće on. „Probudi me kad se otopi.“ „Šta?“, mrmlja Luna. Ona je mali grumen toplote sklupčan uz njegov stomak. „Ništa“, kaže Lukasinjo. „Ama baš ništa.“ Lukasinjo se budi, pokušava da se pomeri. Bol ga probada kroz rebra, leđa, rame i vrat. Metalna mreža mu je utisnuta u obraz. Glava mu je mutna i tupava; ruka obamrla i utrnula tamo gde je Luna na njoj zaspala. On izvlači ruku i ne budi je. Lima spava kao top. Lukasinjo mora da piša. Na putu prema klozetu nešto bolje mu pada na pamet. „Sta to radiš?“ Luna je sada budna, gleda kako on prazni oskudnu sadržinu svoje bešike u oklopno odelo. „Odelo će to da reciklira. Trebaće ti voda.“ Lukasinjova pišaćka je tamna i mutna. Pišaćka ne treba tako da izgleda. „Dobro onda“, kaže ona. „Ima li nečeg za jelo?“, pita Lukasinjo. „Nekoliko čokoladica.“ „Pojedi sve to“, naređuje Lukasinjo. „A ti?“ „Meni ne treba“, laže Lukasinjo suočen s ponorom u svom stomaku. Nikada ranije nije znao šta je glad. Znači, ovako se osećaju siromasi. Gladni, žedni i kratkog daha. Kratki dah će već doći. „Idem po drugo odelo, a onda ćemo se odvesti odavde.“ „Je li ono mrtva žena u kapsuli?“ „Jeste. Da li si pogledala?“

„Pogledala sam.“ On strepi od tog sledećeg dela plana. Krhotine panike zbog onoga što će morati da uradi kako bi došao do spoljnog odela neprestano su ga budile dok je tonuo u iscrpljeni san. Uradi to brzo, uradi to pametno, ne dozvoli sebi da razmišljaš. Lukasinjo otvara vrata kapsule BALTRAN-a, hvata mrtvu ženu u odelu za mišicu i izvlači je na pod. Nezgrapna je, ukrućenih udova. Lukasinjo oseća kroz odelo da nije potpuno otkravljena. Lukasinjo je okreće licem nadole. Najpre otkopčava kacigu. Umalo ne povrati od smrada. Svi smrde u spoljnom odelu, ali nešto ovakvo on nikada ranije nije doživeo. Uzastopno suzbija nagon za povraćanjem. Dok mu se želudac okreće, Lukasinjo stavlja kacigu na stranu i guli tkanje. Dok mu se šake tresu, otvara zaptivku. Novi nalet zadaha, i on shvata da je to smrt. Lukasinjo je video smrt, ali nikada nije osetio njen smrad. Zabalini odnose mrtve, u svojim kolicima s mekim gumama, bez nereda, bez prljavštine, bez mirisa. Lukasinjo zadržava dah dok ljušti odelo s mesa. Koža joj je tako bela. Gotovo je dodiruje, prestaje kada oseti hladnoću duboko iznutra. Sad će biti nezgodno. Mora da izvuče ruku iz rukava. Druga bi trebalo da izađe lakše, pošto oslobodi prvu. Rukavice su slepljene s prstima, a taktovi mu se opiru. Uz psovke, on seda na pod, okreće njeno lice od sebe i uprevši jednim stopalom u rame mrtve žene, cima tvrdoglavi rukav, svlači ga s tela. Onda brzo oslobađa i drugu ruku. Sad mora da okrene telo kako bi svukao odelo niz trup i oslobodio noge jednu po jednu. On stoji iznad mrtve žene i vuče odelo. Telo se trza. Povlači joj odelo preko grudi i stomaka, razmazujući krv iz grozne rane od noža niz malo ulegnuće ženinog stomaka. Opet, levo-desno niz njene guzove. Na levom guzu ima istetoviran cvet. Lukasinjo se zguri u loptu koja jeca, zavija. Ta tetovaža ga slama. „Žao mi je, žao mi je“, šapuće. Uzima jedno stopalo obema rukama. Leva, zatim desna noga ostaje slobodna. Spoljno odelo mu leži u rukama kao odrana koža. Okrvavljena žena leži na leđima i zuri u svetla. Sada on mora da se obuče. Skida postavu oklopnog odela. Pravo u deprinter. Noge u nogavice, brzo i vešto, malo migoljenja, i spoljno odelo mu dopire do grudi. Ne razmišljaj o vlazi na koži. Jedna ruka,

obe ruke. Lukasinjo poseže za učkurom da podigne zaptivku. Zateže uzice za napinjanje. Odelo mu je premalo. To zapinjanje u ramenima, nožnim i ručnim prstima prerašće u tištanje. Odvodi u njemu su ženski. Otrpeće i to. Pošto podigne kacigu, štampač se oglašava i izbacuje novu postavu odela, svežu, ružičastu, Lunine veličine. Troši mnogo oskudnih resursa, ali Luni je neophodna postava kako bi bila u interakciji s oklopnim odelorn. „Anžinjo, treba mi tvoja pomoć oko ovoga.“ Luna iz vazdušne komore uzima rolnu zaptivne trake, prekriva raseklinu u spoljnom odelu i hoda oko Lukasinja, obavija ga sa tri sloja. „Nemoj da potrošiš previše toga, možda nam zatreba“, prekori je Lukasinjo. „Sad obuci postavu, a ja ću da napunim naša odela.“ „Šta ću s odećom?“ Lukasinjo umalo ne kaže Luni da je samo ostavi, a onda shvata da bi tako bacili vredan materijal, organske materije koje bi mogle da odluče o životu ili smrti napolju na Pireneju. „Ubaci je u deprinter i odštampaj ponovo kao zaptivnu traku.“ „Važi.“ Lukasinjo ne razmišlja duže od sekunde o toj drugoj riznici vrednog organskog materijala koji leži ničice na doku kapsule. Luna se vraća u ružičastoj postavi odela sa malom rolnom zaptivne trake. Zaviruje u otvoreno oklopno odelo i krivi lice. „Smrdi na šoru.“ Stupa unutra, odelo čita njeno sitnije telo i podešava unutrašnji haptički skelet kako bije držao. „O!“, kaže dok se odelo zatvara oko nje. „Jesi li dobro?“, pita Lukasinjo. Luna nikada ranije nije bila u odelu. „Ovo je kao sklonište u kojem su me izvukli iz Boa Viste, samo manje. Ali bolje, pošto mogu da se krećem.“ Luna zvekeće po podu. „Napravim dva koraka, a onda me sustigne.“ „Baš je lako, odelo sve samo radi“, kaže Lukasinjo. Energija, vazduh i voda puni, objavljuju pratioci. Svaki dah, svaki srk, svaki korak je sada u okviru budžeta. „Ja ću prvi proći kroz komoru“, kaže Lukasinjo. „Sačekaću te s druge strane.“

Za Lukasinja prolazi čitava večnost dok stoji na stepenicama i čeka da se završi ciklus komore, pouzdajući se i ne uspevajući da se pouzda u zaptivnu traku obmotanu oko zasekline u njegovom ukradenom spoljnom odelu, zamišljajući iznenadan nestanak vazduha dok traka popušta. Neće popustiti. Tako je dizajnirana. Opet, on ne može sasvim da poveruje u to, a prsti na rukama i nogama već mu se grče u premalom odelu. Svetla blešte, komora se otvara, Luna izlazi napolje. Lukasinjo odmotava kabl za podatke iz ranca i priključuje ga u osvetljenu utičnicu na Luninom oklopu. „Da li me čuješ?“ Tišina, onda kikot. „Izvini, klimnula sam.“ „Koristimo manje struje ako smo priključeni.“ Lukasinjo se ponosi sledećim korakom. Smislio je to dok je vukao rover natrag do Luboka. Jedan rover, jedno sedište. On postavlja Lunu u njenom oklopnom odelu na sedlo, a onda se smešta u njeno krilo. Oklopno odelo je klizavo, i on nije siguran dok tako sedi. Ako spadne u brzoj vožnji, umreće. Taj problem nije predvideo. U istom trenutku on ima rešenje. Lukasinjo otkida zaptivnu traku i vezuje se za Lunu, oko listova, butina, trupa. Čuje njen kikot preko veze za komunikaciju. „Dobro, anžinjo?“ „Dobro, Lukasinjo.“ „Hajde onda da se vozimo.“ Đinđi se već povezao s veštačkom inteligencijom rovera. Jedna misao i Luna i Lukasinjo, zalepljeni trakom i povezani žicom, hitaju dalje od uzdignutih rogova postaje Lubok preko kamenog regolita Mora plodnosti. Prošlo je deset godina otkad je Dankan Makenzi poslednji put stupio nogom na površinu, ali on odbija oklopno odelo. Jednom gonič, uvek gonič. Spoljno odelo je novo, štampano prema profilu tela sredovečnog muškarca van kondicije, ali rituali zatvaranja zaptivki, zatezanja vezova, poznati su mu koliko i vera. Provere pre izlaska na površinu male su molitve. On korača rampom. Iza njega, veliki zigurat Hedlija fizički pritiska, taman i nadnesen. Njegovi prvi koraci podižu prašinu kao koraci amatera, ali dok stigne do strelišta, već je prešao u stare dobre prašinarske poskoke. Nedostajalo mu je ovo. Dočekuje ga pet odela.

Streljačka grupa je zauzela položaj u jednom od servisnih prolaza između nanizanih prozora. „Pokažite mi.“ Goničica u oklopnom odelu preudešenom tako da nosi farbe svemirskih orka skida dugi uređaj s leđa. Postavlja je i cilja u metu. Dankan Makenzi zumira kako bi razabrao predmet daleko niz prolaz. „Ako mi skine jedno od ogledala…“ šali se on. „Neće“, kaže Jurij Makenzi. Žena okida. Meta eksplodira. Puška izbacuje patronu za apsorpciju toplote. Žena se okreće prema Dankanu Makenziju, očekujući uputstva. „To je u suštini ista gaus-puška koju smo koristili za vreme rata u Moru zmija, ali smo pojačali ubrzanje. Možeš da gađaš niz liniju pogleda ili da uključiš pomoć veštačke inteligencije i pucaš preko horizonta.“ „Ne sviđa mi se oklopno odelo“, kaže Dankan Makenzi. „Trzaj moćnijeg akceleratora prilično je žestok“, kaže Jurij. „Oklopno odelo je stabilnije. I nudi izvesnu zaštitu, dođe li do najgoreg.“ „Imaš dvadeset sekundi umesto deset“, kaže Vasos Paleologos. Dankan Makenzi se okreće prema njemu. „Nijedan Makenzi nikad nije izbegavao borbu.“ „Šefe, on je u pravu“, kaže Jurij. „Ovo nije naša borba. Asamoe nikad nisu bile naši saveznici.“ „A mislili smo da Voroncovi jesu“, kaže Dankan Makenzi. „S dužnim poštovanjem“, uporan je Jurij, „mi smo jedinstveno ranjivi. VTO uništava elektrane po čitavoj istočnoj četvrtsferi. Hedli ne bi mogao da izdrži udar iz orbite. Čak bi nas i napad na polje ogledala efikasno izbacio iz stroja. Mogu da ti pokažem simulacije.“ „Odštampajte pedeset“, naređuje Dankan Makenzi na zajedničkom kanalu. „Uzmite pod ugovor sve dođoše koji su nekada bili u vojsci. A trebaće mi i oklopna odela. Ali bez tog sranja na njima.“ On pokazuje trzajem prsta rukavice na očnjake, plamenove i lobanje na ženinom odelu. „Nešto što će svima reći ko smo i za šta se zalažemo.“ Okreće se i korača natrag hodnikom između blistavih ogledala prema tamnom prorezu spoljnih vrata komore. Iznad njega vrh Hedlija bukti svetlom deset hiljada sunaca.

„Kolač je“, kaže Lukasinjo Korta, „savršen poklon za nekoga ko ima sve.“ Koeljinjo je na jedan sat od Luboka, poseže niz blagu padinu severozapadnog zida Mesijera E. Luna je nadenula roveru to ime. Roveri, bila je uporna, treba da imaju imena. Da bi kilometri lakše promicali, Lukasinjo je tvrdio da su imena bezvezna. Mašine su mašine. Pratioci imaju imena, tvrdila je Luna. I rover je ostao Koeljinjo. Zato je Lukasinjo predložio da zajedno pevaju pesme, a posle toga je Lukasinjo pokušao da se seti neke priče za laku noć koju je čuo od madrinje Flavije, a Luna ih je bolje poznavala. Ređali su zagonetke, ali Luna je i u tome bila bolja. Sada Lukasinjo raspreda o kolačima. „Sa stvarima je lako. Ako želiš nešto, ako imaš dovoljno ugljenika na raspolaganju, lepo to odštampaš. Stvari nisu naročito posebne, ni najmanje. Zašto poklanjati nekome ono što i sam može da odštampa? Jedino posebno u vezi s poklonima jeste razmišljanje o njima dok ih pripremaš. Pravi poklon je zamisao koja stoji iza predmeta. Da bi poklon bio poseban, mora da bude redak, skup, ili da mnogo toga uložiš u njega. Pai je jednom dao vo Adrijani malo kafe, zato što ona nije imala kafe pedeset godina. To je bilo retko i skupo, tako da su tu dva od tri elementa – retko i skupo – ali nije toliko dobro kao kolač. Da bi napravila kolač, uzimaš sirove neštampane materijale kao što su ptičja jaja, mast i pšenično brašno, i u njih uneseš svoje vreme i srce. Planiraš svaki kolač – da li će to biti biskvit ili kolač ’kolikotoliko’, hoće li to biti patišpanji ili mnogo malih kolača, je li posredi lični kolač ili kolač za konkretnu priliku? Da li je s narandžom, mandarinom, čajem ili čak kafom; hoće li biti glaziran ili od puslica? Hoće li biti u kutiji ili vezan trakama, da li ćeš ga poslati letećim botom, postoji li neko iznenađenje u sredini, hoće li se upaliti ili zapevati? Treba li da bude ozbiljan ili šaljiv, postoje li alergije, netolerancije ili kulturološki ili verski problemi? Ko će još biti tamo kada ga budu sekli? Ko će dobiti parče, a ko neće? Da li je uopšte namenjen deljenju, ili je to privatan, strasni kolač? Kolač je suptilan. Samo jedan mafin na pravom mestu, u pravo vreme, može da kaže: U ovom trenutku nema nikog kao što si ti u celom univerzumu, a ja ti dajem ovaj trenutak slasti, teksture, ukusa,

oseta. A postoje i trenuci kada posao može da obavi samo nešto ogromno i glupo, poput nečeg iz čega bih iskočio potpuno našminkan, sa leptirima od šlaga, pticama i malim botovima koji pevaju pesme iz sapunica, i to leći srca i okončava zavade. Kolači imaju svoj jezik. Kolač s limunom veli: Za mene ova veza ima kiseo ukus. Sa narandžom isto, samo ispunjeno nadom. Kolač ’koliko-toliko’ tvrdi da je sve u svetu dobro, sve je valjano i nacentrirano, Četiri elementala su u skladu. Vanila govori: oprez, dosada; lavanda je nadanje ili kajanje. Ponekad oboje. Ušećerene latice ruže govore: Mislim da me varaš, ali ružičasta glazura kaže: Hajde da sklopimo ugovor. Plavi plodovi su za tužne dane, kad zaista osećaš vakuum iznad sebe, i trebaju ti prijatelji ili makar prijateljsko telo. Crveni i ružičasti plodovi su seks. To svi znaju. Krem nikad ne sme da se jede nasamo. To je pravilo. Cimet je iščekivanje, đumbir sećanje, karanfilić za ranu; stvarnu ili onu na srcu. Ružmarin je kajanje, bosiljak kad si u pravu. Vidiš, lepo sam, ti rekao: e to ti je bosiljak. Nana je užas. Nana je loš kolač. Kafa je najteža i ona govori: Pomerio bih Zemlju na nebu kako bih te usrećio. To što se društvenih kolača tiče. Imaš onda nauku o kolačima. Da li si znala da kolači imaju bolji ukus na Mesecu? Kad bi otišla na Zemlju i probala neki kolač, razočarala bi se. Bio bi bezukusan, težak i tvrd. To ima veze s veličinom pora i strukturom mrva, a struktura mrva je mnogo bolja na Mesecu. Svaki kolač koji napraviš sadrži tri nauke: herniju, fiziku i arhitekturu. Fizika ima veze s toplotom, širenjem gasova i gravitacijom. Prašak za pecivo koji koristiš za dizanje opire se gravitaciji. Što manje gravitacije, to se testo više nadiže. Pomislila bi onda: ako niža gravitacija dovodi do bolje strukture mrva, zar savršeni kolač ne bi bio onaj napravljen u bestežinskom stanju? U stvari, ne bi. On bi se širio na sve strane pa bi na kraju dobila veliku loptu od zapenušane mešavine. Kad bi htela to da ispečeš, veoma teško bi mogla dovesti toplotu do centra kolača. Na kraju bi ti sredina ostala gnjecava. Onda hernija. Mi imamo naša Četiri elementala, a ima ih i kolač. Za nas su to vazduh, voda, podaci, ugljenik. Za kolač su to brašno, šećer, mast, jaja ili neka druga vrsta tečnosti. Uzmeš dvesta pedeset grama brašna, dvesta pedeset grama šećera, dvesta pedeset grama butera, dvesta pedeset grama jaja, što je oko pet komada. To ti je običan

’koliko-toliko’ kolač od kilo. Napraviš krem od šećera i butera. Ja to radim ručno. Tako sve bude lično. Mast obuhvata mehuriće vazduha i stvara penu. E onda ulupaš jaja. Jaja sadrže proteine koji obuhvate mehuriće vazduha i spreče ih da eksplodiraju i uruše se kad se zagreju. Onda postepeno umešaš brašno. Umešaš ga zato što ako ga previše ulupaš, rastegnućeš gluten. Gluten je protein iz pšenice, i on ti je elastičan. Bez njega bi sve što pečeš ispalo ravno. Ako ga previše rastegneš, na kraju ćeš dobiti hleb. Hleb i kolač su dva sasvim suprotna ishoda. Ja koristim specijalno samorastuće brašno od pšenice s malom sadržinom proteina. To znači da u sebi ima sredstvo koje reaguje i stvara gas koji nadima mehuriće glutena. Zato su moji kolači slatki, kratki i mrve se. Pečenje ti je kao podizanje grada: sve se svodi na zarobljavanje i zadržavanje vazduha. Gluten formira stubove i ćelije koje drže težinu šećera i masti. Mora da stoji, mora da ostane uzdignuto i mora da čuva sve unutra na bezbednom, provetreno i vlažno. Moraš da stvoriš oklop koji čuva vlagu i lakoću kolača. To čini šećer; on dopušta kori da poprimi boju i uhvati se na nižoj temperaturi nego unutrašnjost kolača. Sve to ima veze s karamelizacijom. To ti je kao gasna zaptivka koja sprečava da vazduh umakne kroz stene. E sad, posle svega toga, pečenje. Pečenje je proces iz tri dela: dizanje, sleganje i potamnjenje. Kako raste temperatura kolača, sav vazduh koji si ulupala u njega širi se i rasteže gluten. Onda negde na šezdeset stepeni celzijusa aktivira se tvoje sredstvo za fermentaciju i oslobađa ugljen-dioksid i vodenu paru iz jaja i gle, kolač ti se diže do svoje konačne visine. Negde na osamdeset stepeni proteini iz jaja se spajaju, a gluten gubi rastegljivost. Konačno, stvar preuzima Majarova reakcija – to ti je zatamnjenje koje sam pomenuo – i zatvara površinu. Ona zaključava vlagu unutra – ako si to dobro uradila. Sad nailazi najteži deo – odluka da li je spremno da izađe iz rerne. To zavisi od mnogo sitnica – od vlage, strujanja, vazdušnog pritiska, temperature ambijenta. To je prava umetnost. Kad pomisliš da je spremno za vađenje, izvadi kolač, ostavi ga da odstoji desetak minuta kako bi se odvojio od pleha, stavi ga na policu i pusti da se ohladi. Potrudi se da ne štrpneš parče čim ga izvadiš iz rerne. Onda zalazimo u ekonomičnost kolača. Vadiš ga iz rerne. Mi nemamo rerne. Većina nas nema ni kuhinju: jedemo u restoranima.

Rerne u restoranima sasvim su drugačije od onih koje koristiš da pečenje kolača. Moraš da tražiš specijalnu ugradnju, a na čitavom Mesecu postoji možda dvadeset ljudi koji znaju kako da naprave visoku ugradnu rernu za kolače. Znači: Četiri elementala: brašno, šećer, buter, jaja. Brašno je izmrvljeno seme žitarica. Žitarice su vrsta trave. Dole na Zemlji, to je jedan od velikih izvora ugljenih hidrata, ali ovde gore, na Mesecu, mi ih ne koristimo mnogo zato što ne daju mnogo energije u srazmeri sa prostorom i resursima koje koriste. Potrebno je hiljadu petsto litara vode za odgajanje stotinu grama žita. Mi ugljene hidrate dobij amo iz krompira, jama i kukuruza zato što su oni mnogo efikasniji u pretvaranju vode u hranu. Dakle, da bismo posebno odgajali žitarice, treba požnjeti seme i samleti ga u fini prah. Mlevenje brašna je još teže od pravljenja rerne za kolače – postoji možda petoro ljudi u celom svetu koji znaju kako da naprave mlin za brašno. Buter je čvrsta mast koja se dobija iz mleka. Ja koristim samo buter od kravljeg mleka. Mi imamo krave, uglavnom za ljude koji vole da jedu meso. A ako si mislila da odgajanje žitarica troši vodu, za jedan kilogram mlečnih proizvoda potrebno je stotinu puta više od toga. Jaja. S njima nije tako teško; jaja su veliki deo naše ishrane. Ali naša jaja su manja od jaja na Zemlji zato što odgajamo manje ptice, pa moraš da eksperimentišeš kako bi došla do odgovarajućeg broja. Sa šećerom je lako – možemo da ga odgajamo ili proizvodimo, ali čovek koji peče kolače koristi mnogo vrsta šećera. Imaš nerafinisani, čisti šećer od trske, opšti šećer, poslastičarski šećer, rafinisani šećer, šećer za glazuru – ponekad ti trebaju svi oni za samo jedan kolač. Dakle, vidiš, čak i da bi napravila jednostavan ’koliko-toliko’ kolač, koristiš stvari i veštine koje su ređe i dragocenije od dragulja. Kad okusiš kolač, kušaš živote svih nas. I zato je, kad svako može sve da odštampa, kolač savršen poklon.“ „Luka“, kaže Luna. „Šta je bilo, anžinjo?“ „Jesmo li stigli?“ „Nije ovaj krater, već sledeći“, kaže Lukasinjo. „Obećavaš?“ „Obećavaš.“ Koeljinjo se uspinje uz niski zid kratera Mesijer A.

„Dobro“, kaže Luna. „Ali dosta o kolačima.“ Kolač, i priča o njemu, održava Lukasinja Kortu u budnom stanju i pozornog spram hladnoće koja se probija kroz zakrpljenu raseklinu u spoljnom odelu. On može da zatvori atmosferu u odelu, ali ne može ništa da učini sa oštećenim grejnim elementima. Zahvaljujući svojoj obuci za Mesečevu trku, Lukasinjo zna da ljudska tela zrače malo toplote u vakuum, ali oseća kako mu uporna jeza izvlači toplotu iz krvi i srca. Hladnoća ti se prikrada, nagoni te da se osećaš prijatno, obamrlo i izdvojeno. Lukasinju je bila potrebna sva njegova snaga da obuzda cvokotanje zubima dok je govorio o kolačima. Koeljinjo se penje preko spoljnog ruba dvostrukog kratera Mesijer A i veliki rover šestosed preleće preko unutrašnjeg ruba, odskače dvaput, juri po dnu kratera i uklizava ispred Lukasinja, gde se zaustavlja. On koči i moli se Ogunu da ne prevrne svoj rover opterećen na vrhu. Jedan rover, tročlana posada. Sigurnosne šipke se dižu, posada skače sa sedišta. Svaki na svom spoljnom odelu ima logo Makenzi helijuma, svaki podiže uređaj s police za opremu; stvar za koju Lukasinjo zna, ali nikada je ranije nije video. Pušku. Gonič prilazi Lukasinju i Luni, s puškom u naručju, obilazi oko Koeljinja, primiče se Lukasinju. Vizir uz vizir. „Šta se dešava?“, kaže Luna. „Biće sve u redu“, kaže Lukasinjo, a onda umalo ne iskoči iz sopstvene kože kada gonič Makenzija nabije vizir uz Lukasinjov. „Uključi komunikator, budalo neopevana.“ Glas je prigušeni povik, prenesen fizičkim kontaktom. Đinđi otvara kanal za komunikaciju. „Izvini, imam malo struje“, kaže Lukasinjo na globu. „More, ne fali tebi samo struja“, kaže gonič. Pošto su komunikatori sada uključeni, identifikator svakog prašinara pojavljuje im se iznad ramena: Malkom Hačinson, Šarlin Ovens-Klark, Efron Batmanglidž. „Treba nam struje, vode i hrane. Veoma mi je hladno.“ „Najpre nekoliko malih pitanja.“ Malkom okreće pušku kako bi je uperio u Lukasinja. To je dugačak, žurno projektovan uređaj, sav u prečkama i stabilizatorima, šaržerima i nosačima elektromagnetnih patrona, brzo odštampanih i sklopljenih. „Živimo u rodno najfluidnijem društvu u ljudskoj istoriji, pa je moguće da je Nada

promenila pol, ali nikad nisam čuo za promenu koja te učini višim za deset centimetara.“ Čim su se komunikatori uključili, odelo je sigurno odaslalo identifikator svoje vlasnice, shvata Lukasinjo. Preostale dve puške se okreću prema njemu. „Lukasinjo, bojim se“, kaže Luna na privatnoj vezi. „Ne brini se, anžinjo. Izvući ću nas iz ovoga.“ „Nađino odelo, Nadin rover. Sudeći po količini trake na tom odelu, nešto joj je nanelo smrtonosni udarac.“ „Da sam želeo da uzmem njeno odelo, zar misliš da bih ga toliko oštetio?“, kaže Lukasinjo. „Jesi li siguran da je to odgovor kakav treba da mi daš?“ Pruge su na ivici crvene boje u svim vitalnim kategorijama na prikazu vizira Lukasinjove kacige. „Nisam je ja ubio, kunem se. Bili smo zaglavljeni u BALTRAN-u Lubok. Pratio sam je, dovezao rover i odelo natrag pa sam ih zakrpio.“ „Koji ste kurac radili u BALTRAN-u Lubok?“ „Pokušavali smo da pobegnemo iz Tvea.“ „BALTRAN-om.“ Lukasinjo mrzi način na koji taj Malkom Hačinson svaki Lukasinjov odgovor pretvara u nešto najgluplje što je ikad čuo. „Burazeru, BALTRAN je mrtav. Cela istočna četvrtsfera je mrtva. Niko živi ne zna šta se dešava u Tveu. Voroncovi su zatvorili prugu i svaku elektranu koju vide pretvaraju u rupu u regolitu. Jebote, pola mog odreda zbrisali su jebeni košmari s jebenim noževima umesto jebenih ruku, pa ćeš razumeti zašto sam malo nervozan. Dakle, kuda idete i ko ste vi uopšte, koji moj?“ Lukasinjov želudac je bolno prazan, ali mogao bi da povrati kiselinu u svoju kacigu. „Pusti mene da govorim“, kaže Luna. „Luna, ućuti. Ostavi me da rešim ovo.“ „Ne govori mi da ućutim. Pusti me da mu kažem. Molim te.“ Prašinari Makenzija su na ivici nerava. Lukasinjo samo što nije pričom zaradio metak. Dečji glas bi možda mogao da otkloni puške. „U redu.“ Lunina pratilja otvara komunikacioni kanal. „Pokušavamo da stignemo do Žoao de Deusa“, kaže Luna. Prašinari Makenzija se trzaju u svojim spoljnim odelima.

„Ti to imaš neko dete u tome“, kaže Malkom. „U Luboku je bilo samo jedno oklopno odelo“, kaže Lukasinjo. „Pratio sam rover i, da, ukrao sam odelo.“ Seća se imena. „Nađino odelo. Nisam je ja ubio.“ „Vodiš dete preko Mora plodnosti u oklopnom odelu.“ „Nisam znao šta drugo da uradim. Morali smo da odemo iz Luboka.“ „Daleko ste od Žoao de Deusa“, kaže prašinarka sa oznakom Šarlin. „Sada treba da stignemo do Mesijera“, veli Lukasinjo. „Mi upravo dolazimo iz Mesijera“, kaže treći prašinar, Efron. „Ostavili smo tamo troje mrtvih. Botovi će vas iseckati u froncle.“ „Hej, Efrone, tu je dete“, kaže Šarlin. „Nema svrhe kriti istinu“, veli Efron. „Trebaju nam vazduh i voda“, kaže Lukasinjo. „Rover samo što nije ostao bez struje, a ne pamtim kad smo poslednji put jeli.“ „Baš sam gladna“, veli Luna. Lukasinjo čuje kako Malkom psuje sebi u bradu. „Kod Sečija se nalazi stari bivak Korta helija. To je sada najbliže mesto za snabdevanje. Odvešćemo vas tamo.“ „To je na pola puta natrag do Taruntijusa“, veli Lukasinjo. „U redu onda, umrite od gladi ili gušenja“, kaže Malkom. „Ili, u tvom slučaju, od hladnoće. Efrone.“ Efron skida paketić sa svog ranca i dobacuje ga Lukasinju. To je paket za grejanje: egzotermički gel sa sporim otpuštanjem u staklenoj posudi. „To će te zagrejati. Postoji samo jedan problem.“ On gurka cev puške u Lukasinjov trup obmotan zaptivnom trakom. „To mora unutra ispod tvog odela.“ „Šta?“ „Koliko dugo možeš da zadržiš dah, burazeru?“ Lukasinju se vrti u glavi. Glad, iscrpljenost, hladnoća. Sad mora ponovo da ogoli kožu pred hladnom površinom Gospe Lune. „Imam značku sa Mesečeve trke“, muca on. „E pa alal ti vera, lovatore mali. Mesečeva trka traje deset, petnaest sekundi. Mi moramo da skinemo staru traku, ubacimo paket i ponovo te ufačlujemo. Četrdeset, možda šezdeset sekundi?“ To bi moglo da ga ubije. Hladnoća će ga ubiti. Moglo bi, hoće. Gospa Luna ponovo donosi odluke umesto njega. „Mogu to da uradim“, kaže Lukasinjo.

„Bravo, momak. Diši duboko jedan minut, a onda isprazni vazduh iz kacige. Treba da se povežem s veštačkom inteligencijom tvog odela.“ „Ja imam traku“, kaže Luna dok se Lukasinjo odlepljuje od njenog oklopnog odela. „Bravo, curice. Šarlin, Efrone.“ Đinđi prebacuje snabdevanje odela na čisti kiseonik. To udara Lukasinja kao sekira. Zanosi se, ruke se pomeraju da ga pridrže. Diše duboko, dublje, dublje, da prezasiti mozak i krv kiseonikom. Završio je Mesečevu trku. Pretrčao petnaest metara preko površine samo u svojoj koži. Ovo je lako. Lako. Ali za Mesečevu trku on je doveden do mikropritiska posle jednog sata priprema. Ovo će biti momentalno. Ljudska koža je robusna površina za zadržavanje pritiska… Lekcija o spoljnim odelima broj jedan. Treba ti samo nešto tesno da održava taj pritisak, drži vodu i čuva toplotu. Gubitak pritiska u odelu za pet… Lukasinjo prazni pluća. U vakuumu izdišeš kako ti plućna krila ne bi popucala. … Dva, jedan… „Pozor“, naređuje Malkom. Pražnjenje. Vazduh krešti i nestaje u tišini dok Đinđi prazni odelo. Lukasinjo nemo urla od iznenadnog bola koji ga probada kroz oba uha. Šarlin se primiče sa svojim sečivom, pažljivo seče traku i ljušti je s njega. „Ne mrdaj, momak, drži ga.“ „Gotovo.“ Onda plamena toplota kada Malkom zatakne paket unutar gustog tkanja. Lukasinjo mora da diše. Mora da diše. Mozak mu se gasi ćeliju po ćeliju. Bacaka se. Ženski glas, slab i visok kao glas svetice, viče: Obuzdajte ga. Lukasinjo otvara usta. Tamo nema ničega. Širi pluća. Tamo nema ničega. Ovako se umire u vakuumu, sve se zatvara, sužava, pulsira. Sićušni, daleki glasovi, gvozdene ruke ga drže, sve gori. Sićušni, daleki glasovi… I eto ga natrag. Lukasinjo se bacaka napred. Zadržavaju ga sigurnosne šipke. Bezbedan je na sedištu rovera Makenzija. Vazduh. Vazduh je divan. Vazduh je čaroban. Deset puta diše duboko, unutra brzo, napolje polako; unutra polako, napolje brzo. Usta, nos; nos, usta.