Ijan Mekdonald - Luna 02 - Vučji mesec

„Othakovaću ih.“ „Ti nemaš blage veze s programiranjem.“ Arijel pada natrag u gomilu posteljine. „Donesi mi piće. Jedno piće. To je sve.“ „Ne.“ „Znam, znam. Ali uvek je negde vreme za martini.“ „Ne preklinji. To nije otmeno. Da čuješ pravila. Nema alkohola kod kuće. Ne mogu da te sprečavam kad izađeš, niti bih to radila, jer bih tako pokazala nepoštovanje prema tebi.“ „E baš ti hvala za to. Uostalom, gde si uopšte bila? Da gledaš još neki tvoj bend?“ „Na obuci.“ To i nije potpuna laž. „Grejsijevski džiju-džicu. Nikad se ne zna hoću li ponovo morati da te spašavam.“ „Opet ti o tome.“ „Jebote, daj o’ladi malo, Arijel.“ „Jebote, daj mi džin! Jebote, daj mi noge! Jebote, daj mi porodicu!“ Posle tišine u kojoj nijedna od dve žene ne može da pogleda u onu drugu, Arijel kaže: „Izvini.“ „Plašiš me. Vidi na šta stan liči, s kolicima postrance, pa šta sam mogla da pomislim? Pomislila sam – šta ako je zateknem na podu, mrtvu?“ Sad Arijel ne može da pogleda u Marinu. „Marina, možeš li da uradiš nešto za mene?“ „Neću da ti donesem piće, Arijel.“ „Ne želim da mi doneseš piće.“ „I ti sebe nazivaš advokatom? Čak sam i ja to prepoznala kao najobičniju laž.“ „Hoću da stupiš u kontakt sa Abenom Asamoom.“ „Ona je predstavila rad u Lunarijanskom društvu?“ „Rad je bio pojednostavljena demokraturalna besmislica. Ali ona je pametna i ambiciozna.“ „I jebe se s tvojim bratancem.“ „A njena tetka, moja bivša snaja, omahene je Zlatne stolice. I dok mi Orlovo pokroviteljstvo omogućava da učestvujem na sastancima KLR, pokroviteljstvo Zmajeva sa sobom nosi mnogo oštrije kandže.“ „Šta želiš da uradim?“

„Pomenula sam joj da tražim pripravnicu. Biće kretenski od nje da to prihvati, ali nameravam da je zavedem. Zakazana je sednica KLR za Ku Kolu. Pozovi je tamo kao moju gošću. Reci joj da je to prilika da vidi kako zaista izgleda politika na delu. I sredi dozvole, hoćeš li?“ „Zašto bih to uradila?“ „Zato što sada imam svoje ljude“, kaže Arijel. „Kaži joj da se lepše obuče. I pomozi mi da ustanem i počistim ovaj nered.“ Svi u komori dižu pogled. Trideset, pedeset lica, procenjuje Vagner dok silazi niz rampu. Vagneru je kaciga pod miškom, a Zera Aslan, njegova đunši, kraj ramena. Neka lica tamo dole poznata su mu, neka i previše poznata. Najviše je novih. Više novih nego što ih je ikad ranije video. Sombra prolazi kroz njihove biografije. Dvoje tvrde da su radili za Korta helio. Dobar pokušaj. Masa se razmiče. Vagner i Zera prilaze prednjoj strani rovera Srećne osmice. „Mogu da uzmem četvoro“, objavljuje on. Niko se ne pomera. Vagner se okreće prema visokom Igbou čije je spoljno odelo prekriveno oznakama Mančester junajteda. „Ti. Dođošu. Tutanj.“ Oči rmpalije šire se od besa, on se uspravlja. Za glavu je viši od Vagnera, koji pripada drugoj generaciji Meseca. „Imam sertifikat za rad na površini.“ „Lažeš. To kako stojiš, kako držiš ramena, kako nosiš svoju težinu, kako mirišeš, kako nosiš to odelo, kako su ti prsti zavučeni u kacigu, kako ti zaptivci leže. Ne. Opasan si po sebe; još gore, opasan si po moju ekipu. Idi sad, odradi sate na površini, pa te možda sledeći put neću izbaciti kad te vidim. I da više nikad nisi slagao u biografiji.“ Dođoš gleda Vagnera u oči, pokušava da ga natera da skrene pogled, ali Vagner ima vučje oko. Rmpalija vidi bes koji tamo gori, okreće se i gura kroz gomilu. Lepo i teatralno, vuče, kaže Zera preko svog pratioca. Ali on više nije vuk, ne sad kad je na Zemljinom šaru mrak. Primetio je da dođoš laže zahvaljujući svom fokusu tamne strane. „Ola, Mairid, Nile. Džefe Lemkine.“ Vagner je već staklario sa ta prva tri imena, četvrto mu je novo, ali ima besprekorne preporuke od

tragačkih ekipa VTO koje su popravljale ruševine posle pada Topionice. „Ostali, hvala.“ Kad na doku ostanu samo novi pripadnici njegove Staklarske ekipe Srećna osmica, Vagner iznosi zadatak koji im je poveren – staklarenje istočno od Meridijana na Moru spokojstva. „Laoda?“ Zerin glas. „Govor?“ „Izvinjavam se.“ Džef je jedini koji ga nije ranije čuo, ali čak i on može da uvidi kako ga Vagner izgovara naizust. Govor, specifikacije, naređenje da se obuku i vežu. Imena posade pojavljuju mu se na sočivu, rolbarovi se spuštaju preko njega i zaključavaju; brojke se spuštaju do nultog pritiska vazduha. Crveno svetlo i zeleno. „Zera.“ „Vagnere?“ „Povezi nas.“ Prebacuje joj projekciju kontrola za vožnju na vizir. „Naravski.“ Zera Aslan je bila Vagnerova đunši već deset tura i njihov odnos je onoliko prisan, familijaran i efikasan koliko i u dobro ugovorenom braku. Ona obavlja provere sistema i podnosi planove saobraćaja dok se ekipa Srećne osmice priključuje na sistem vozila za održavanje života. Vagner je Sombri naložio da otvori privatni poziv. „Vagnere.“ On je u Jedanaestoj kapiji, sa čajem, ima na sebi sportski sorts boje kajsije sa plavim opšivom i šljampavu majicu, a kosa mu je podignuta. „Samo proveravam da li sve imaš.“ „Imam sve.“ „I sve je u redu?“ „Sve je u redu.“ „Pa, ako ti nešto zatreba…“ „Ne treba mi ništa.“ „Ali ako zatreba…“ „Amal će to.“ Vagner se seća kako je poslednji put video Robsona, pod baldahinom kuće čopora, dok je Amal stajao kraj njega. Dok ga je Amal grlio. Vagner ponovo oseća ubod emocije koja se podjednako sastoji od gubitka, ljubomore i čežnje. „Pa, dobro onda.“

Dok je ispražnjen, vrata spoljne komore klize uvis. Zera pali motore i vozi rover uz rampu u sve širi prorez tame. „Vagnere, zašto si se javio?“, kaže Robson. „Samo da proverim. Ni zbog čega bitnog. Pa, eto mene natrag za deset dana.“ „Važi. Čuvaj se, Lobinjo.“ Robson i njegov čaj nestaju sa Vagnerovog sočiva dok rover silazi s rampe na površinu i podiže oblake prašine debelim točkovima, a Vagner kori sam sebe. Zašto nije to rekao, rekao, rekao? Volim te, najmanji vuče. On gasi biosvetiljku i sedi u najdubljoj senci za najudaljenijim stolom. Zgurenih ramena, oborenih očiju koje čikaju svakoga, čak i vlasnika restorana, da mu se obrati ako sme. Orčata se odavno već ohladila. Misli mu tegobno obigravaju. Mučnina od šoka. Sramotno poniženje. Krik besa. Hladna nepravda. Um mu se kotrlja od jedne emocije do druge, ukrug i ukrug kao na stanicama hodočašća. Ti si mi ubio roditelje. Darije je odbijao poziv za pozivom. Petnaest. Dvadeset. Trebalo je da mu već zbog toga bude jasno. Robson je bio uporan. Naivni Robson, glupi Robson, zvao je i zvao, pitajući se zašto se njegov stari prijatelj, njegov najbolji prijatelj, ne javlja; zamišljao je raznorazne poslove, bolesti ili porodične obaveze koje su ga sprečavale da primi poziv, a istina je bila da je njegov prijatelj, njegov najbolji prijatelj, obrnuo ćurak. Javljam se na ovaj poziv samo da ti kažem da te mrzim. Kad se Darije javio posle dvadeset pet poziva: naivni Robson, glupi Robson je s osmehom rekao: Hej, Darije, sta ima? Tu glupost najviše mrzi. Poniženje zbog nje trpi kao nešto što ga rita u stomak, kako bi se probilo tamo kandžama i pojelo ono što unutra zatekne. Izdajice i ubice. Još drhti od šoka. Čuje dve stvari: Darijeve reči i Darijev glas. Nisu iste. Reči mu se tumbaju po glavi, glas melje li melje. Darije je govorio manje od trideset sekundi, a Robson je to beskrajno ponavljao kako bi upamtio. Iskopaću ti oči i odseći taj lažljivi jezik, Robsone Korta.

Džoker je prekinuo vezu i Robson je pobegao iz kuće čopora. Njegov prijatelj se okrenuo protiv njega. „Baš sam i mislio da ću te ovde pronaći.“ Robsonu se ramena krute. Podiže pogled. Neutro. „Ne želim da razgovaram s tobom.“ „Robsone…“ „Nemaš pojma kako treba sa mnom, znaš?“ Amal privlači stolicu i postavlja je pod uglom u odnosu na Robsona. Bez direktnog kontakta očima, bez ikakvog sukoba. Robson bi neutru gledao netremice u oči do smrti, kad bi mogao. „Sedeću i čekati.“ „Sedi samo.“ Neutro ne seda. Neutro grabi čašu orčate i baca je. Neutro uzima stolicu na koju se sprema da sedne, zamahuje i udara ljudske prilike koje su stigle odmah iza neutra toliko brzo da Robson to nije video. Neutro pretura sto, baca Robsona sa stolice i gura ga dole iza nje. Čaša pogađa čoveka u ribok trenerci i ovaj se povodi unazad. Stolica sapliće drugu dvojicu u adidasu. Amal glavom udara četvrtog napadača. Žena se zanosi, otresa, hvata Amala za odeću i jednom rukom podiže neutra. Amala su tamna čula upozorila na napadače, ali ta žena raspolaže snagom dođoša. Stiska desnu šaku u pesnicu: udara. Gasna zaptivka od stopljenog stakla puca i kruni se. Gvozdena pesnica. Robson je čuo za te stvari: gipka tkanina koja se pri udaru polarizuje u ugljenik tvrd kao čelik. Žena ponovo podiže pesnicu, zabija je Amalu u stomak. Stvari se tamo rasprskavaju. Robson već beži. Odred za otmicu došao je k sebi i prati ga brzo, za petama mu je. Robson hita kroz kuhinju, prevrće vokove, tiganje, vrele tečnosti. Čuje pištanje punjenja tejzera. Saginje se kroz ventilacioni otvor i u otkucaju srca penje se po pristupnim lestvicama na zadnjoj strani kioska. Strelice tejzera zvekeću po metalu. Na krovu je, sad se ljulja rukom preko ruke uz servisnu cev do prvog nivoa. Samo klinac, samo trejser može da sledi Robsona putem kojim beži. Isplanirao ga je, odmerio mu vreme, ali nikad ga nije fizički oprobao do sada. On skače, jezdi, grabi ogradu i ljulja se preko nje uvis do sigurnosne ograde Prve zapadne u Akvarijusu. Njegovo bekstvo neće biti potpuno

sve dok ne bude još tri nivoa gore, ali on koristi trenutak, nasađen na ogradu, da osmotri odozgo lovce, besne i nemoćne na krovu restorana. U liniji njegovog pogleda pojavljuje se dron. „To nije fer“, kaže Robson, a onda ga bodlje tejzera pogađaju u trbuh i bacaju posred Istočnog prvog. Ne može da diše. Svaki mišić mu je umočen u istopljeno olovo, toliko razvučen i istegnut da bi žile mogle da mu se otkinu od zglobova. Upiškio se u šorts. Dron lebdi nadohvat ruke iznad njegovog lica. Mogao bi da ga svuče odatle, ali nije u stanju da pomeri ni očni kapak. Ljudske prilike stižu na motornim daskama i zaokreću kako bi se zaustavile. „Okretno govance“, kaže krupni muškarac koga Robson prepoznaje kao šefa Brajsovog obezbeđenja. Dron ispušta žice svog tejzera i odleće uvis. Robson ne može da se pomeri, ne može da diše. Dembo Amaeči hoda prema njemu. Robson je potpuno ukočen. Tad se tela spuštaju s krova, preko ograde, iz bočnih uličica. U ševu čelika, dva Brajsova koljača padaju. Treći ispušta nož, viče: „Nisam potpisao ugovor za ovo.“ Okreće se, beži. „Kako si, Dembo?“ Robson ne može da okrene glavu i pogleda, ali prepoznaje taj glas. Deni Makenzi. „Rouen reče da nisi mrtav.“ „Skroz sam nemrtav. Ili se kaže: neupokojen?“ „Previd koji smeram odmah da ispravim.“ „To ti je pametna rečenica, Dembo“, kaže Deni Makenzi. Robson i dalje pokušava da se pomeri. Može da se odgurne dalje, da odere kožu na gruboj površini puta. „Uvek si umeo s jezikom. Ja sam ti, s druge strane, običan neobrazovani gonič. Ali umem sa sečivom.“ Dalje, dalje. Dva sečiva u sudaru. Dalje. Robson uspeva nekako da se osovi na noge. Ne drže ga, tako da teško pada na šake. Ustaj. Beži što dalje. Sve oči prate borbu. Makenzi protiv Makenzija. Ovog puta Robson uspeva da ostane na stopalima. Šepa do sledeće faze trase za bekstvo. Instalacije kvadre Akvarijus stoje napolju; ona je džinovski ram za penjanje. Robson zavlači prste među cevi. Obamrli su, ali imaju dovoljno snage da ga drže. Povlači se uvis. I opet. I opet. Nikad ništa teže u životu nije radio. Odmara se na tren u prevoju pristaništa drugog nivoa i otresa trnce iz šaka i stopala.

Glasan krik krvi. Robson gleda odozgo. Jedna ljudska prilika na tlu, jedna prilazi njegovom skrovištu. Deni Makenzi mu se ceri odozdo, širi ruke. „Robsone, siđi, druže. Sad si bezbedan.“ Robson se odiže iz prevoja i provlači kroz procep gde skup kablova probija kolovoz drugog nivoa. „Ne teraj me da se popnem tamo po tebe.“ Ne možeš, misli Robson. Pretesno je za odrasle. Glas odzvanja odozdo. Deni gleda uvis u kablovsko okno. „Vagner me je zamolio, Robo. Pazi na njega kad ja ne budem mogao.“ Robson se penje. Možda, da Deni nije upotrebio omrznuti nadimak. Možda, da nije čuo kako se u neutru lome stvari koje više ne mogu da se sastave. Možda, da nije osetio Darijevu pljuvačku i žuč. Možda bi tada sišao. Ali on ne može da bude Makenzi, ne može da bude Sun i ne može da bude vuk. Još dva nivoa i trasa bekstva će ga odvesti do lifta na Istočnom četvrtom. Može da skoči na kabinu i poveze se kraj vrtova bogatih sasvim do vrha sveta. Tamo će biti ljudi za njega. „Pronaći ću te“, dovikuje Deni Makenzi. „Ti si moj dug, Robo. A ja plaćam što sam dužan.“ Uvek je brijao malje na telu, još od puberteta, a prve dlake oko njegovog penisa nagnale su ga da se zgadi. Potpuno, od temena do malja na nožnim prstima. Leđa, dupe, muda. Radi ponovo brijačem na svom telu sve dok ne bude savršeno gladak. Briše se, pušta da mu pratilac pokaže kako izgleda. Pljeska se po stomaku. Još je zategnut, trbušnjaci nabijeni, preponski nabor naglašen. Još je u formi. Na kraju ulje. To je njegova lična mešavina, od skupih organskih materija, ništa sintetičko. On ga nanosi sporo i mukotrpno, po svakom ispupčenju i udubljenju mišića. Potiljak, glava, prevoji kolena i meka nabrana međica. Između prstiju. Blista, zlatan je. Spreman. Hoang Lam Hung duboko udiše i hukće, trči u mestu, opušta mišiće. Vrata tuš-kabine se otvaraju. Tamo čeka troje koljača Makenzi helijuma. „Došli ste da me vodite kući u Kraljicu Juga!“, kaže Hoang. „Imate li uopšte pojma koliko mi je Lansberg dosadio?“ Pokazuje svoje nago telo. „Obrijao sam se za Brajsa.“ Koljači izgledaju zbunjeno. „Šala.“ I to gorka.

„Brajs nije zadovoljan“, prvo mu se obraća niska, lepo građena dođoškinja, sa tejzer-palicom u ruci. „Želeo je dečaka.“ „Nikad ne bih dopustio Brajsu da ga se dočepa“, kaže Hoang Lam Hung. „Zaista bi ti bolje bilo da ćutiš“, kaže drugi koljač. „On lomi sve što dodirne. Nisam mogao da dozvolim da dečak završi kao ja.“ „Molim te“, kaže treći koljač. On nosi opremu za čišćenje. „Žao mi je, druže“, kaže žena i zabija tejzer u Hoangov trbuh. On pada, ukočene vilice, šaka, kičme i tetiva. Svaki mišić i nerv gori mu kao da je ispunjen kiselinom. Upišao se. Usrao. Žena krivi lice u gađenju dok ona i drugi koljač podižu Hoanga na kolena i vuku ga hodnikom. Koljač čistač počinje da uklanja nered. Voroncovi su besprekorni što se čistoće tiče. U njihovom svetu zalutala vlas ili perut može da obori svemirski brod. Hoang miriše i klizav je od ulja. Koljači ga ispuštaju dok ga vuku prema izlaznoj komori. Stopala i listovi mu ostavljaju masne tragove na mekoj podnoj oblozi. Ne može da se pomeri. Ne može da govori, ne može da diše. Robson je u Meridijanu, sa čoporom, sa Vagnerom. Zaštićen. Hoang žali što je lagao, ali da je Robsonu rekao istinu, da je morao da ostane, da je morao sebe da ponudi kao cenu, dečak se nikad ne bi ukrcao na taj voz. Drugi koljač ukucava šifru. Komora se otvara. Tela hrle napred; deca, pet dečaka, tri devojčice, svi goli. Usne i obrazi ukrašeni su im belim mrljama. Hoang kroz bol prepoznaje te pruge ratnih boja. Trejseri. Slobodni trkači. Robsonova ekipa. Vrište, pružaju ruke, mlataraju, hvataju. Koljači ih potiskuju tejzerima i noževima, guraju Hoanga među njih. Nekoliko uboda palicom za elektrošokove, nekoliko šuteva, polomljenih prstiju i lica, a onda drugi koljač zatvara komoru. Zeleno svetlo. Tupo, daleko bubnjanje pesnica po metalu. Broji do deset. Pritiska prekidač. Zeleno svetlo prelazi u crveno. U predvorju, treći koljač oblači spoljno odelo. Izaći će ubrzo tamo i počistiti nered. Voroncovi i njihovo čisto okruženje. Žena iz obezbeđenja gleda u Abenino desno oko, a Abena se umalo ne zakikoće zbog hladnog uzbuđenja koje joj prožima telo dok joj ova

klima glavom da prođe. Pristup za elitu. Ovo nikad neće izgubiti sjaj. Pretposlednja Kapija teskobe je savladana. Prvu Kapiju teskobe činilo je pitanje da li je Arijelina ponuda na balkonu Lunarnog društva bila istinita. Njen pratilac Tumi pozvao je Marinu Kalzage. Istinita. Abena je pomislila da je Marinin odgovor previše sažet. Možda je trebalo da je pozove lično, ali to je bilo toliko staromodno. Drugu Kapiju teskobe činilo je pitanje da li KLR ima podatke o njoj kao delu Arijeline svite. Tumi je proverio u Korporaciji za lunarni razvoj. Abena Maanu Asamoa. Asistentkinja Arijel Korte. Da, zaista si član tima. Treća Kapija teskobe bila je haljina. Je li Kristijan Lakroa prigodno profesionalan za sednicu Korporacije za lunarni razvoj, dovoljno moderan da impresionira Arijel Kortu? Jer haljina određuje cipele, šminku, frizuru. Koleginice iz kolokvijuma provele su dva sata tog jutra radeći na njenoj frizuri. Četvrta, kapija kroz koju je upravo prošla, u predvorje sedišta Korporacije za lunarni razvoj. Sve je to samo drvo i hrom. Abena jedva čeka da počne da izračunava budžet za ugljenik. Predvorje je puno viđenih ljudi Meseca, bučno od njihovih glasova i specijalnih ličnih parfema. Visoke potpetice i još više frizure, naramenice i senka na očima. U vazduhu se jate pratioci: adinkre Asamoa, ji ding trigrami Suna. Izgleda da Voroncovi ove sezone favorizuju hevi metal ikonografiju: gotske preglase i rđu. Članovi upravnog odbora svoje pratioce prikazuju kao jednostavnu tačku KLR i satelit u orbiti. Ona primećuje oznaku Trostruke Boginje Pokreta za lunarnu nezavisnost pre nego što se ova izgubi u mnoštvu simbola. Živi konobari služe čaše čaja i kanapee koje Abena odbija, u strahu da ne ostavi masne tragove na svom Kristijanu Lakroi. Dobro je odabrala; ramena joj nisu najšira, struk joj nije najuži. E sad: Arijel. Abena pretražuje masu u potrazi za procepom u društvenom pejzažu koji bi ukazao na ženu u invalidskim kolicima. Ne. Ponovo osmatra prostoriju, pa onda još jednom, i onda pronalazi Arijel usred gomile advokata i sudija, sa elektronskom muštiklom u jednoj ruci na kojoj je rukavica. Arijel maše muštiklom i poziva je. Abena prepoznaje sve članove Arijeline svite. Želudac joj se trza od strepnje. Ovo su najoštroumniji advokati na Mesecu, najcenjenije sudije, najpametniji politički teoretičari. Abena okleva. Arijel je ponovo poziva. Abena zna da je neće pozvati treći put, ali Arijel ne

vidi da između nje i Abene stoji peta Kapija teskobe, ona kroz koju nikad nije prošla. Kapija koja pita: I ko si ti zaista? Šta to misliš da radiš ovde? Kapija uljeza. Abena guta knedlu i stupa napred. Ruka dodiruje njen rukav. Umalo ne ispusti čašu sa čajem, okrene se i vidi Mesečevog Orla. Džonaton Kajodi je jedan od malobrojnih Zemljana koji mogu da stoje oči u oči sa visokim pripadnicima njene, treće generacije. „Oduševljen, oduševljen!“ On se snažno rukuje sa Abenom. Nije svestan snage svog stiska, i ne pušta je dok govori: „Novi talenti su najvažniji od svega, zar ne?“ To je upućeno Adrijanu Makenziju, bledoj senci koja stoji kraj njega. Adrijan se ne rukuje sa Abenom. „Zadovoljstvo mi je, madam Asamoa.“ „Za to imam da zahvalim senjori Korti…“ zausti Abena, ali Mesečev Orao je prešao na druge pozdrave i susrete. „Draga.“ Arijel je ljubi triput, a onda kaže svojoj grupi: „Da vam predstavim Abenu Maanu Asamou, iz kolokvijuma Kabočon. Sposobnu mladu politikološkinju. Nadam se da ću joj utuviti malo mudrosti u glavu.“ Svita se smeje i Arijel ih predstavlja jedno po jedno. Abena prepoznaje imena, ali svako je, kada ga čuje, kao fizički udarac. „Svi vi imate asistente, pa zašto onda ne bih i ja? Osim toga, oblači se bolje od vaših. I mnogo je pametnija.“ Društvena plima nosi masu prema otvorenim vratima sale za sednice. „Može da prođe.“ Arijel osmatra odeću i šminku Abene Maanu Asamoe. „Sedi s moje leve strane, pravi se da si zainteresovana i ćuti. Možeš s vremena na vreme da se nagneš prema meni i tobože nešto šapneš. I ovo.“ Arijel dodiruje levim kažiprstom mesto između očiju, ali Abena već vidi kako pratioci iščezavaju dok većnici ulaze u salu. Ne može da se seti kada je poslednji put bila lišena pomoći veštačke inteligencije. Oseća se kao da nema na sebi donji veš. Salu za sednice Korporacije za lunarni razvoj čini niz koncentričnih prstenova koji se postepeno uzdižu. Orao i članovi upravnog odbora zauzimaju centralni, najniži krug. Savetnici i pravni zastupnici, eksperti i analitičari zauzimaju sve više i više prstenove zavisno od statusa i značaja. Arijel upućuje Abenu u drugi red. Značajno nisko. Abenino ime šija s površine stola kraj Arijel. Sedište joj ima visok naslon i skupo je udobno. Arijel sedi u svojim invalidskim kolicima.

Abena se mršti na notes od papira sa kratkom drvenom šipkom na stolu. Ostali zastupnici Orla razmeštaju se s obe strane Arijel i Abene, ali Orao, na mestu neposredno ispod dve žene, okreće se kako bi klimnuo glavom samo njima. Sala za sednice se brzo puni. Prostorija bruji tihim razgovorima; advokati govore sa svojim klijentima, naginju se preko stolova ili se osvrću na svojim mestima kako bi pozdravili kolege i rivale. Abeni to izgleda čudno i arhaično. Sve je ovo nesumnjivo moglo da se obavi preko mreže, kao Kotoko. „Počećemo za nekoliko minuta“, objašnjava Arijel. „Džonaton će zvanično da otvori sednicu, proći će se zapisnik sa prethodne sednice i dnevni red. To je sve jako dosadno. Posmatraj savetnike. Tamo ćeš videti šta se zaista dešava.“ „Kakvo je raspoloženje?“ „Malo previše prijateljsko.“ „Šta to znači?“ „Pojma nemam.“ Džonaton Kaj odi se ponovo okreće na svom mestu. „Spremni?“, pita on svoje savetnike. Potvrdno mumlanje. „Imaš li neko poslednje pitanje?“, kaže Arijel Abeni. „Da.“ Abena podiže papirnu beležnicu i olovku. „Kako ovo radi?“ U Karonovom kostimu sa sakoom nacigovanim u struku, Marina sedi na kraju šanka za čaj gde odlaze telohranitelji i okreće svoju čašu sa čajem od nane. To je najgore mesto za šankom, ali je za šankom. Stolovi su društvena smrt. Čuvari veoma cene šank KLR mada Marina ne razume smisao lunarnog čaja. Diže čašu da zagleda lišće koje se izvija unutra. Lunama ekonomija i sociologija u jednoj čaši. Nemoguće je ekonomično odgajati čaj ili kafu ujunarnim farmama u cevima. Menta iždžiklja. Treba ti motorna testera da je obuzdaš. Nemoguće je pripremiti pristojan čaj od nane bez pravog čaja pa je AKA u nanu ubacila malo gena Camellia sinensis. Sada je nauka o genetici AKA dovoljno uznapredovala da dizajnira pravi čaj koji će luksuzno rasti u uslovima na Mesecu – čak i kafu – ali na Mesecu je trenutno u modi čaj od nane. Marina se oduvek gnušala i uvek će se gnušati čaja od nane. Ona sedi među telohraniteljima i sanja kafu. Jaku, oštro pečenu arabiku, vrelu da se puši, pršti od kofeina; dobru severozapadnu kafu

pripremljenu sporo i s ljubavlju: s vodom nasutom s visine kako bi aeracija bila savršena, promešana – viljuškom, ne kašikom – i ostavljena da odleži i slegne se. Sama će ti reći kad je spremna. Lako presovana. Dve šake skupljene oko ručno izrađene šolje, dok joj se dah meša sa parom iz šolje u hladno jutro na verandi, a siva kiša dobuje po slivnicima i limu niz galvanizovane lance koje kuća koristi za držanje oluka. Planine danima skrivene iza dubokog oblaka, izmaglica koja skraćuje perspektive i dovodi drvo do same ivice kuće. Vetrokaz mlitav i mokar, dok kiša curi s oba kraja štrika za veš kako bi se spojila u sredini i kapala dole. Koraci i frktanje psa. Muzika iz treće sobe. Škripa dasaka pod točkovima maminih kolica. Njena pitanja, pitanja, pitanja tokom svake emisije na televiziji: Šta se dešava, ko je to, zašto je ona tamo, šta reče ko to beše? Atlas guma automobila: njihovi jedinstveni zvuci na zemlji ispred kuće; one koje su prepoznali i kojima će otvoriti vrata, one koje nisu i od kojih se kriju. Pentatonski glas usamljenih zvončića postavljenih tako da uhvate istočni vetar, isti onaj koji je doneo pahulju multiple rezistentne tuberkuloze preko zaliva Pjudžet u pluća Elen-Mej Kalzage. Istočni vetar, kužni vetar. Gusti beli kašalj, beskonačan, razoran. Marinina pažnja se naglo vraća baru za čaj KLR. Ispušta čašu čaja od nane. Sve čaše padaju. Svaki telohranitelj ustaje sa svog mesta. Marina trči prema vratima. Idi kod Arijel, viče joj Heti u uho. Potrebna si Arijel. Naoružani plaćenici naviru kroz vrata i niz stepenice do poda sale za sednice. Obrušavaju se na upravni odbor KLR isukanih noževa, uperenih tejzera. Drugi talas upada u salu i zauzima položaje zapretivši savetnicima, sa rukama na balčacima i futrolama tejzera. Treći odred unajmljenih koljača obezbeđuje vrata. Sala za sednice ori se glasovima: članova upravnog odbora, pravnih savetnika, naoružanih uljeza. „Šta se dešava?“, viče Abena. „Vala, ima da saznam.“ Arijel gura kolica od stola. Jedna plaćenica nabija pucketavi plavi vrh palice za elektrošokove Arijel pred lice. Arijel je gleda u oči, ne skreće pogled, prkosi joj. „Ne mogu da pristupim mreži“, viče Abena. Uljezi viču, delegati viču, članovi KLR se opiru snažnim rukama koje su ih sputale. Postoji

središte, mirno srce svega. Džonaton Kajodi sedi na svojoj stolici, sa šakama u krilu, oborenih očiju. Okreće se da uhvati Arijelin pogled. Izvini, izgovara nemo. Tada detonacija ućutkava salu za sednice kao iznenadni vakuum. Okrunjeni sinter pada s tavanice, svi se saginju. Pištolj. Neko je opalio iz pištolja, pravog pištolja. Žena s pištoljem stoji u centru donjeg kruga, sa oružjem podignutim i uperenim uvis. Crno je, zdepasto i tuđinsko. Niko u sali za sednice nikada nije video pravi pištolj. Sad Džonaton Kajodi teško ustaje. „Sugrađani. Dragi prijatelji. Na osnovu ovlašćenja generalnog direktora KLR, ovim raspuštam upravni odbor Korporacije za lunarni razvoj i smeštam njegove članove u kućni pritvor kao jasnu i neposrednu opasnost po stabilnost, bezbednost i profitabilnost Meseca.“ Glasovi iz donjeg kruga i s nivoa iznad njega gromko negoduju, ali plaćenici su namakli lisice članovima upravnog odbora i vode ih u gomili prema izlazima za slučaj opasnosti. Lica su napregnuta od urlanja, tetive iskaču kao torzione poluge, usta su poprskana pljuvačkom besa. „Sme li on to da radi?“, šapuće Abena Arijel. „Upravo jeste“, kaže Arijel. Odguruje se u središte donjeg kruga. Istog trena dva plaćenika se stušte na nju, s nožem i tejzerom. „Zahtevam pristup svom klijentu.“ Plaćenici su kao od kamena, ali Mesečev Orao zastaje dva koraka od izlaza za slučaj opasnosti. Lice mu je sivo. „Mogu li da ti verujem, Arijel?“, kaže Džonaton Kajodi. „Džonatone, šta si to uradio?“ „Mogu li da ti verujem?“ „Ja sam tvoj advokat…“ „Mogu li da ti verujem?“ „Džonatone!“ Četvoro plaćenika pokriva povlačenje Džonatona Kajodija kroz izlaz za slučaj opasnosti istog trena kada se preliva bujica koja je nadolazila u predvorju. Telohranitelji, eskolte, koljači i ratnici savladavaju plaćenike na vratima i upadaju u salu za sednice. Palice za elektrošokove u dvobojima pariraju, zabadaju i omamljuju. Tela se grče i padaju oblivena telesnim izlučevinama. Čuvari i plaćenici se

klizaju i padaju po bljuvotini, krvi i pišaćki. To je prljava, haotična borba u kojoj se sudaraju desetine različitih ugovora i interesa, i niko nije siguran ko je na čijoj strani. Delegati se zavlače ispod stolova, preturaju preko stolica i okupljaju usred donjeg kruga. Arijel grabi Abenu za ruku. „Ne puštaj.“ Arijel načas ugleda Marinu iza meteža. Ona u rukama nosi po jednu palicu za elektrošokove i ume da proceni kada je protivnik previše nadmoćan. Još jedan pucanj, pa onda i treći. Prostorija utihne. „Ovo nije vaša borba“, viče žena s pištoljem. „Prekinite i pustićemo posmatrače.“ Abena snažnije stiska Arijelinu šaku. „Neće nam ništa“, šapuće Arijel. Plaćenici i telohranitelji se razdvajaju, i plaćenici se povlače prema izlazima za slučaj opasnosti. Žena s pištoljem odlazi poslednja. Čitava epizoda se završava za manje od stotinu sekundi. Marina isključuje palice za elektrošokove i krije ih u futrolama vešto postavljenim unutar sakoa njenog Karonovog kostima. „Šta se kog đavola desilo?“ „Moj klijent je upravo izvršio puč.“

6. BLIZANCI 2105. Svežanj plastičnih cevi bio je lak, ali posle četrdeset stepeništa činilo se da je od sirovog gvožđa. Cevi su bile posebno zajebane za savladavanje uglova, hučale su i mukale kao usamljeni muzički instrumenti dok su zveketale po stepenicama. Kad se tome doda opasač sa alatom i maska za zavarivanje, plus torba sa svetlima za rad nabačena na leđa, u trenutku kad je nogom otvorila vrata i izvukla svoje cevi na vrh Okeanskog tornja, butine i podlaktice su joj gorele. Trenutak u slatkom sutonu boje jorgovana kako bi okusila more u sumrak, poslušala talase plaže Bare iza tutnjave po Aveniji Lusija Koste i pućkanja klima-uređaja. Desetak različitih muzika i glasova kroz prozore desetak stanova. Toplota u suton bila je podnošljiva. Postavila je svoja svetla. Njihov natrijumski sjaj obasjao je i stvorio senke stvari koje se nisu primećivale na podnevnom suncu. Igle i mrlje, čikove. Gaćice bačene iza satelitskih antena. Šuštanje živine koja se gnezdi u njihovim šupljinama. Skriveni vrt kleome, sočan od noćnih mirisa. Kasnije. Privilegija žene koja popravlja instalacije. Namakla je masku za zavarivanje na lice, otkucala šifru kako bi otvorila vrata sterilizatora vode i proverila skup UV uređaja. S njima je sve bilo u redu. Traju večno te moderne UV puške. UVc svetlost je bila jaka. Posle svake ugradnje, ona je sazivala skup u zajednici, objašnjavala na koji način ultraljubičasti zraci čine vodu bezbednom, pričala jezive priče o konjuktivitisu koji UV izaziva, „kao da imaš pesak u očima, zauvek“. Onda je pokazivala fotografije očiju crvenih od opekotina i punih fotokeratitisa i svi bi rekli ajao. Niko nije primicao prste njenim postrojenjima za sterilizaciju. Isključila je UV uređaje i skinula masku. Sada se sasvim smrklo. Proverila je cevi. Dobro što je isključila dovod; prst joj je prošao kroz

prvu U-krivinu i plastika je popadala u providnim mrvama. Ultraljubičasta svetlost ždere polietilen. Moraće da zameni sve cevi. Donela ih je dovoljno. Cevi su se krunile dok ih je uklanjala. Sterilizatoru je nedostajalo nekoliko sati – možda minuta – da se pokvari. Bučni glasovi odozdo, koji su zanovetali da voda nije u redu. Nisu svi dobili poruku da Kraljica Cevi radi na dovodu u Okeanski toranj. Za šta je plaćamo? Za priključenje na glavni vodovod Bare i potplaćivanje službenika FIAM-a tako da oni priključke nikad ne pronađu. Za postavljanje i zavarivanje cevi nizbrdo i uz stranice tornjeva i njihovo spajanje s neaktivnim vodovodnim instalacijama u svim stanovima. Za pumpe, i solarne panele koji im daju energiju, rezervoare na krovovima i jedinice za filtriranje kao i za ovu jedinicu za sterilizaciju tako da voda koju dajete svojoj deci bude čista, bistra i sveža. Za to me plaćate. A ukoliko trošim ono što mi dajete za pouzdani polovni kamionet hotej ili kopačke za klinca, ili novo čvorište za stan ili intenzivni manikir i nadogradnju noktiju za mene, zar biste mi zamerili? Jer vodoinstalaterski posao veoma šteti noktima. Uključila je plejlistu slušalice u uhu i prionula na posao. Smrklo se, a kod trećeg kompleta cevi Norton je pokušao da je namami na seks. „Radim.“ „Posle posla?“ „Ti radiš.“ Dok je pritezala konektore, poigravala se, kao što je često činila, idejom da možda treba da nađe novog dečka. Norton je bio zgodan, utegnut i držao se s mišićavom nonšalancijom ublaženom sramežljivošću koja je za nju bila šarmantna. Dičio se time što je dečko Kraljice Cevi, iako nije mogao da razume zašto ona radi to što radi. Nerviralo ga je što ona zarađuje više od njega. Nerviralo ga je što ona uopšte radi. Trebalo bi da ga pusti da je izdržava, pazi, razmazi; kako to već muškarac treba da radi. Norton je radio u obezbeđenju; obezbeđenje je bilo glavno, obezbeđenje je bilo važno. Upoznaješ slavne i bogate ljude, ali ako radiš u obezbeđenju, možeš i da pogineš. Ona nikad nije govorila ono što svi znaju, da je najbolje obezbeđenje, najskuplje obezbeđenje, robotsko. Ljude angažuju samo trećerazredni likovi. Ali on je imao planove, aspiracije za njih oboje. Stan kraj plaže i propisna kola. Ne taj kamionet hotej; nije dobro za

njegov imidž da se ona vozi okolo u tome. Audi; e to je pravi auto. Mogu li da smestim opremu pozadi u audit, pitala je ona, a on je odgovarao: Sa mnom ti neće trebati nikakva oprema. Ona nije želela Nortonovu budućnost. Doći će vreme kad će morati da ga se otarasi. Ali bio je sladak i seks je, kad im se dnevnici poklope, bio dobar. Priključila je poslednju cev, pustila vodu, proverila spojeve, ispraznila sve vazdušne komore. Osluškivala je grgotanje i brujanje vode u cevima. Onda je namakla masku za zavarivanje, reaktivirala UV uređaje i zatvorila i zaključala vratanca. Evo ti tvoje čiste vode, Okeanski tornju. Slušalica joj ponovo pisnu. Ovog puta to nije bio Norton. Upozorenje. Kucnula je po sočivu i aplikacija je spustila mrežicu preko mesta prispeća. Jug-jugoistok, dvadeset kilometara daleko. Dograbila je pregršt pupoljaka kleome i sela na ivicu ograde, tako da su joj noge visile nad ponorom dubokim osamdeset metara, lupkala petama o beton i gledala prema pučini okeana. Struja je ponovo nestala, ulice su bile tamne. Odlično za posmatranje ispuštanja. Ne toliko dobro za bezbednost zajednice. Generatori su pućkali s krovova okolnih stambenih blokova. Kiosci i radnje svetlucali su požnjevenom solarnom energijom. Trista kilometara odatle, govorila je njena mrežica. Sto i pedeset visoko. Pustila je da je brojke vode i zurila u blagu, toplu noć. I nebo je zasijalo. Vatreni lukovi; tri, obrušena iz termosfere u zlatnim i grimiznim bojama. Zastao joj je dah. Dah joj je zastajao već dvadeset godina, od noći kada se sedmogodišnjakinja popela sa tiom Žermanom da vidi Mesec. Vidiš Mesec? Vidiš ta svetla? To je tvoja rodbina. Porodica. Korte. Kao ti. Tvoja baba-tetka Adrijana otišla je tamo i postala veoma bogata i moćna. Tamo gore, ona je Kraljica Meseca. Onda je videla kako padaju zvezde, videla je preko zvezda, pruge, vatre, i ništa drugo više nije bilo važno. Sada zna da su to teretni paketi; retki metali, farmaceutski proizvodi. Helijum 3. Korta helio održava svetlost. Trebalo je da fuzija otkloni nestašice struje. Fuzija je bila jeftina i bezgranična, neprestano svetao i bučan spasilac. Svi spasioci omanu. Smisao fuzije nikad nije bio u energiji koja se mogla isporučiti, već uvek u bogatstvu koje se moglo steći prodajom i kupovinom na berzama elektriciteta. Tri paketa padaju, zaogrnuta plazmom ulaska u

atmosferu, sporo, neverovatno lepo. Više joj se dopadalo vreme nevinosti i čuda, kada je njena baba-tetka bacala zvezde odozgo kao sveće. Adrijana Korta je slala novac braći i sestrama koje je ostavila na Zemlji. Brazilske Korte su živele udobno i na visokoj nozi; onda je jednog dana novac prestao da pristiže. Adrijana Korta je zatvorila nebo, ali njena unuka i dalje je gledala kako se vatrene linije spuštaju s Meseca i osećala kako joj se srce slama. Sada je sasvim pao mrak. Predstava se završila. Tamo napolju, na tamnom okeanu, brodovi za preuzimanje kupili su kapsule. Aleksija Korta je podigla svoju torbu sa alatom i masku za zavarivanje. Neko drugi mogao je da očisti stari cevovod. Imala je sensimilu u džepu šortsa. Uživaće u njenom kikotu i zamagljivanju ovog jeftinog i iskrzanog sveta. Kad god bi videla da paketi padaju kao zvezdane buktinje, osetila bi ubod ogorčenosti, upropašćene prilike. Ona je u Bari bila Kraljica Cevi, ali šta bi tek mogla da postane na tom svetu tamo gore? Na ulaznim vratima klinac iz obezbeđenja joj je dao koverat s gotovinom. „Hvala, senjora Korta.“ Izbrojala je novac u kamionetu. Još jedna rata Marisine školarine. Lekovi za baka Piju, noćni izlazak s Nortonom. Ulepšavanje noktiju i novac na štednom računu. Kraljica Cevi se izvezla u reku zadnjih svetala na Aveniji Lusija Koste, a izdajnički Mesec je bio sečivo hitnuto u nebo. Poput većine aplikacija, Aleksija je upotrebila policijsku sirenu dvaput: jednom kad ju je kupila, jednom da bi se puvala pred prijateljima, a onda je na nju zaboravila. Nekoliko puta dok je čistila softver pomislila je da je obriše, ali mala ikona nasmešenih patrolnih kola uvek bi zaigrala i rekla: Kad ti zatrebam, ima da ti zatrebam. Ovog jutra na Aveniji Armanda Lombardija, sa isključenom autovožnjom, jedanaestogodišnjim Kajom, četrnaestogodišnjom Marisom i sestrom Marijom Aparaseidom iz Skloništa Hrista Otkupitelja pozadi, zatrebala joj je. Njene sirene zatreštale su kao da je posredi neka hitna situacija. Njena rotacija blesnula je plavom bojom: još jedno malo hakovanje

kola, poput oznake policijske saobraćajne mreže zbog koje su svi automobili u Leblonu mislili da je posredi vozilo za hitnu reakciju. Šta god, samo da ih ukloni s puta. Suknula je kroz raskrsnicu Američke avenije i Avenije Airtona Sene. Sestra Marija Aparaseida je pozadi zalupala po krovu i nagnula se preko kabine da drekne kroz prozor vozača. „Kuda to idemo? Svete majke su levo.“ „Ne idem u Svete majke“, viknu Aleksija da nadjača zavijanje sirena. „Vodim ga u bolnicu Bara D’or.“ „Nemaš para za Bara D’or.“ „Imam“, dreknu Aleksija. „Ali ni za šta drugo.“ Ona tresnu bridom šake po sireni i jurnu kroz raskrsnicu. Automatska vozila se razbežaše kao gazele. Poslala ga je urednog i nahranjenog. Svakog dana čistog, ispeglane odeće, očetkanih cipela. Urednog i nahranjenog, uz propisan ručak, sa stvarima koje bi jeo i stvarima koje bi mogao da trampi za nešto. Novac za obezbeđenje, novac za štednju; Aleksija na brojčaniku za hitne slučajeve, za svaki slučaj. On nikada neće biti odlikaš, njegova inteligencija ne funkcioniše na taj način, ali uvek će biti pristojan i na čast kući Korta. Školsko obezbeđenje je pozvalo Aleksiju kad je Kajo kasnio pola sata. Ostavila je alat. Komšiluk ga je već pronašao, u plitkom betonskom odvodu zapušenom bocama vode s kukuruznim škrobom i vezanim plastičnim kesama ljudskog izmeta. Lokalna sestra iz Svetih majki bila je kraj njega. Aleksija se šuljala niz betonski nagib. Glava mu je bila u haosu. U haosu. Njegova ljupka glava. Ništa tamo nije bilo kako treba. Nije znala šta da radi. „Dovezi kamionet do stepenica!“, viknula je sestra Marija Aparaseida. Komšije su izvukle Aleksiju uz grubi nagib odvoda. Prišla je kamionetom unazad do niske krivine gde se ulica ukrštala sa odvodom. Od ruke do ruke preneli su ga pozadi u Aleksijin kamionet, gde je Marija Aparaseida postavila malo sunđera od ambalaže. Marija Aparaseida je postavila Kaja na bok i ugrabila ponuđenu bocu vode da spere ranu. Toliko krvi. „Pa vozi!“, viknula je sestra Marija Aparaseida. „Gde mu je ranac?“, upitala je Aleksija. Gnjavio ju je i gnjavio i gnjavio ne bi li dobio ranac Kapetana Brazila, i kad je popustila i

kupila mu ga, toliko je bio zadovoljan i ponosan da samo što nije spavao u njemu. Nije ga bilo. „Aleksija!“, povikala je sestra Marija Aparaseida. Aleksija je sela za volan. Sirene. Zavila je kod urgentnog prijema bolnice Bara D’or. Naoružano obezbeđenje je opkolilo kamionet. „Nosila dajte!“, zaurlala je Aleksija na gruba, dobro uhranjena lica bezbednjaka. Šake su zadržale druge šake koje su posezale za oružjem. Oni su poznavali Kraljicu Cevi. Aleksija je upala u prijemnu sobu urgentnog odeljenja. Nagnula se preko recepcije. „Imam u kamionetu jedanaestogodišnje dete, pola glave mu je ulubljeno. Treba mu hitna medicinska pomoć.“ „Meni trebaju podaci o vašem osiguranju“, kazala je recepcionerka. Na njenom belom pultu stajalo je cveće. „Nemam osiguranje.“ „Dnevna bolnica Bara nudi usluge zdravstvene nege“, rekla je recepcionerka. Aleksija je zgrabila terminal za plaćanje, prinela ga oku, utisnula palac u njega i okrenula ga natrag recepcionerki. „Hoće li ovo biti dovoljno?“ „Da.“ „Unesite ga.“ Bolničarke su pozvale obezbeđenje da odvuče Aleksiju od Kaja dok su ga uvodili na nosilima sa točkićima. „Le, pusti ih da rade“, kazali su bezbednjaci. „Čim bude bezbedno, doktorka će ti dozvoliti da uđeš kod njega.“ Sedela je. Strepela. Sklupčala se postrance na neudobnom sedištu u čekaonici, promenila stranu, pa onda opet, i nijedan položaj nije prijao njenim kostima. Išla je do mašina za prodaju hrane i pića i natrag. Piljila ubistveno u svakog ko bi se uopšte usudio da je pogleda. Posle dva i po sata doktorka je došla po nju. „Kako je?“ „Stabilizovali smo ga. Možemo li da porazgovaramo?“ Doktorka ju je odvela u jednu privatnu sobu radi konsultacije. Stavila je parče umrljane hartije na krevet. „Pronašli smo ovo u njegovom džepu. Je li to njegov rukopis?“ „Piše on bolje od toga.“ „Adresirano je na vas.“

Adresa i potpis. Aleksija nije prepoznala potpis, ali je znala to ime. Dečji rukopis, upletenost odraslih. „Smem li da uzmem ovo?“ „Zavisi od toga želite li da umešate policiju.“ „Policija ne radi za ljude kao što smo ja i Kajo.“ „Onda uzmite.“ „Hvala, doktorko. Vratiću se, ali moram najpre nešto da obavim.“ Samo su novi momci zurili kada je Aleksija ušla u teretanu. Stariji muškarci, koji su znali ko je ona, zastali su sa svojim tegovima i džakovima za udaranje i klimnuli glavom s poštovanjem. Prošla je kraj pulta i oznake na kojoj je pisalo Samo za muškarce, skroz pored saune, džakuzija i tamnog lavirinta do kancelarije pozadi. Dvojica eskolti u majicama teretane stupila su ispred nje. „Želela bih kod Seu Osvalda.“ Mlađi eskolta umalo nije otvorio glupava usta i odbio je; stariji ga je obuzdao spustivši mu ruku na rame. „Naravno.“ Stražar je promumlao nešto u skriveni mikrofon. Klimnuo. „Uđite, molim vas, senjora Korta.“ Kancelarija Seu Osvalda bila je udobna i kompaktna kao kabina nekog jedrenjaka. Mesing i polirano drvo. Uramljene fotografije MMA boraca prekrivale su zidove. Dobro opremljen bar bio je ispod prozora sa zatvorenim kapkom. Kineski elektropop lebdeo je u vazduhu, prisutan, ali ne toliko nametljiv da razbije koncentraciju Seu Osvalda. On je bio veliki medved od čoveka, visok i težak, prelivao se iz svoje fotelje iza radnog stola, gde je proučavao MMA mečeve na skupu starih stonih monitora. Vazduh je bio rashlađen i blago je mirisao na mentu, ali on se jako znojio. Seu Osvaldo nije trpeo toplotu i dnevnu svetlost. Na sebi je imao dobro ispeglan beli šorts i majicu svoje teretane. Kucnuo je po jednom od svojih staromodnih ekrana. „Ovaj momak, mislim možda da ga kupim. Jes’ picopevac, al’ ne da bije.“ Glas Seu Osvalda bio je bogat i dubok, gust od čegrtanja tuberkuloze iz detinjstva. Legenda u Bari glasi da se on nekad obučavao za katoličkog sveštenika. Aleksija je verovala u to. „Šta misliš?“ Okrenuo je ekran kako bi joj pokazao borce u kavezu. „Koga da gledam, Seu Osvaldo?“

On se nasmejao i jednim gracioznim pokretom sklopio sve svoje ekrane poravnavši ih sa pločom stola. „Ti bi bila dobar borac. Disciplinovana si i fokusirana. I besna. Šta mogu da učinim za tebe, Kraljice Cevi?“ „Poneli su se nepravedno prema meni, Seu Osvaldo.“ „Znam da jesu. Kako ti je brat?“ „Lobanja mu je napukla na tri mesta. Ima težak potres mozga i jako krvarenje. Lekari kažu da je šteta neizbežna. Samo je pitanje kolika.“ Seu Osvaldo se prekrstio. „Kako če mu biti?“ „Možda će mu trebati nega do kraja života. Lekari su rekli da se možda nikad neće sasvim oporaviti.“ „Sranje“, promrmljao je Seu Osvaldo dubokim, bogatim glasom. „Ako je posredi novac…“ „Ne tražim novac.“ „Drago mi je. Ne bih voleo da ti zaračunavam kamatu.“ „Gularteovi su mi poslali poruku. Želim da im uzvratim istom merom.“ „Bila bi mi čast, Aleksija.“ Seu Osvaldo se nagnuo napred. „Koliko snažno želiš da tvoja poruka bude preneta?“ „Želim da nikad više ne zaprete ni mojoj porodici ni bilo kome drugom. Želim da celo njihovo carstvo vode bude zbrisano.“ Seu Osvaldo se ponovo zavalio u naslon. Fotelja mu je zakrckala. Masni znoj rosio mu se na ćelavoj glavi, mada je kancelarija za Aleksiju bila prohladna. „Ti si Gvozdena Ruka.“ „Molim?“, kazala je Aleksija. „Nikad to nisi čula? To je ime iz porodice Korta. Moja porodica i tvoja su stari prijatelji. Moj deda je kupio mercedes od tvog pradede.“ „Znam da smo nekad imali para.“ „To je nadimak Minas Žeraisa, iz rudnika. Ona sa stiskom i voljom – i ambicijama – da uzme od sveta sve što poželi. Gvozdena Ruka. Tvoja baba-tetka, ona koja je otišla na Mesec, bila je prava Minijera. Mao de Fero.“ „Adrijana Korta. Ona je razbaštinila moju porodicu. Sav taj novac na Mesecu, a ona nas razbaštinila.“

„I zaboravili ste da su vas ikada nazivali Gvozdenom Rukom. Možda ona samo čeka da se setite. Uradiću ovo za tebe, Aleksija Korta. Veoma sam potresen zbog Kaja. Dete… Pravila su prekršena. Postaraću se da braća Gularte uživaju u stvarnom bolu pre nego što skončaju.“ „Hvala, Seu Osvaldo.“ „Radim ovo iz poštovanja koje gajim prema Kraljici Cevi. Svi smo ti dužnici. Ali molim te da shvatiš, ne mogu pred drugima da ne zahtevam plaćanje za usluge koje pružam. Čak ni od tebe.“ „Naravno.“ „Moja mati – nek joj se smiluju Isus i Marija – veoma komotno živi svoje staračke dane. Ima lep stan, ima pogled na more, ima struju gotovo stalno. Ima verandu i vozača da je vozi na misu, koktele ili bridž koji igra sa drugaricama. Ona želi samo jedno. Mislim da ti možeš da ispuniš tu želju.“ „Samo reci, Seu Osvaldo.“ „Ona je oduvek želela da ima jednu vodenu instalaciju. Vodoskoke, anđelčiće i one stvari što duvaju u rogove. Školjke i kupke za ptice. Šum vodopada. To bi dopunilo njen život. Možeš li to da središ, Rainha de tubos?“ „Biće mi čast da unesem malo vode u život jedne stare dame, Seu Osvaldo. Smem li da zatražim još jednu uslugu?“ „Ukoliko si u mogućnosti da počneš za nedelju dana.“ „Hoću da mi se vrati Kajov ranac s Kapetanom Brazilom.“ Norton je došao u stan. „Ne smeš da dolaziš u stan“, rekla je Aleksija, s rezom na vratima i levim okom uz procep između vrata i dovratka. Pustila je da skriveni tejzer sklizne dole i ćušnula ga nogom u stranu. U tom periodu između traženja usluge od Seu Osvalda i njenog ispunjenja, nezvana lupnjava na vratima zahtevala je oružani odgovor. Kamere iz hodnika prikazivale su samo Nortona. To nije ništa značilo. Gularteovi su mogli da drže njegovu porodicu kao taoce. Marisa je, stisnuta uza zid, pokupila tejzer. Uvek imaj podršku. „Moram da razgovaram s tobom.“ „Ne smeš da dolaziš u stan.“ „Pa gde mogu da razgovaram s tobom?“

Vidikovac. Marisa je poslala poruku preko mreže tornjeva i gnezdo na krovu bilo je prazno u vreme kada su Aleksija i Norton došli do kraja stepeništa. Zahvaljujući šapatu vetra niz bregove, veče je bilo podnošljivo. Aleksija se sklupčala na divanu. Ubacila je šest antarktika u rashladnu kesu i nehajno otvorila jedan na drvenoj ogradi. Ponudila ga je Nortonu. On je skrenuo pogled. Tetive njegovog vrata, njegovo grlo, vene na njegovom čelu bile su nabrekle od besa. Aleksija je otpila iz flaše. Drago hladno sakramentalno pivo. „Zašto si došao u stan?“ „Zašto si ti išla kod Seu Osvalda?“ „Poslom. Ne pitaj me za posao.“ Norton je šetkao. Bio je jedan od tih koji šetkaju tamo-amo. Da li znaš koliko su ti šake nemirne kad si besan?, pomislila je Aleksija. „I ne smem da dolazim u stan“, kazao je Norton. „Je li trebalo da potpišem neki ugovor?“ „To je baš nisko, Nortone.“ Aleksija nikad nije bila u stanju da trpi tuđ smeh. Norton je to razumeo: nikad ne teraj šegu sa Aleksijom Kortom. „Znam ja zašto ljudi idu Seu Osvaldu. Zašto se nisi obratila meni?“ Iskren, spontan Aleksijin grohot. „Tebi?“ „Ja radim u obezbeđenju.“ „Nortone, ne možeš ti da se meriš sa Seu Osvaldom.“ „Seu Osvaldo košta. Ne želim da duguješ Seu Osvaldu.“ „Osamdesetogodišnja mamai Seu Osvalda imaće najbolju vodovodnu instalaciju u Bari na svom balkonu. Anđelčići i sve to.“ „Nemoj da mi se rugaš“, odbrusio je Norton i Aleksija je ostala bez daha zbog bleska njegovog gneva, zaokreta njegove ostrašćenosti brzog kao nož. Bio je divan kad se ljutio. „Šta misliš, kako ja izgledam ako ti, svaki put kad ti zatreba pomoć, otrčiš Seu Osvaldu? Ko će da angažuje muškarca koji ne može da se stara o svojoj ženi?“ „Nortone, budi sada veoma obazriv.“ Aleksija je spustila polupopijenu bocu piva. „Nema šta ti da se staraš o meni. Ja nisam tvoja žena. Ako te tvoji drugari bezbednjaci zbog toga ne cene, onda ili traži nove drugare, ili novu mene.“ Čim je izgovorila te reči, Aleksija je poželela da nije. „Ako je to ono što želiš“, rekao je Norton.

„Ako je to ono što želiš“, oponašala ga je Aleksija, znajući da izgovara najgore od svih mogućih reči, nesposobna da se zaustavi. Žunior je, dok je bio živ, obično govorio da bi se ona potukla i sa rođenom senkom. „Zašto jednom više sam nešto ne odlučiš?“ „Pa, sada želim samo da odem na neko drugo mesto“, dreknuo je Norton. I demonstrativno otišao. „Dobro!“, viknula je Aleksija za njegovim leđima. Vrata krova su se zalupila. Nije nameravala da pođe za njim. Nije htela da sebi dopusti čak ni ubistvenu repliku niz okno stepeništa. Neka on dođe njoj. „Dobro.“ Sačekala je tri minuta, četiri. Pet. Onda je čula zvuk motora skremblera dole na parkingu. Nije morala da pogleda preko ograde kako bi znala da je u pitanju Nortonov. Zvuk infantilnog turiranja koji je on nalepio na bešumni elektromotor bio je nesumnjivo njegov. „Govnar“, rekla je ona i hitnula polupopijenu pivsku bocu po krovu. Razbila se na betonu. „Govnar.“ Vrata krova su se odškrinula. „Le?“ Marisa se pridružila Aleksiji u vidikovcu. Gledale su kako se polumesec diže iz Atlantika. Na aveniji su ulične lampe zatreperile i pogasile se. „Nadam se da će se sudariti s nečim“, rekla je Aleksija. „Ne, ne nadaš se.“ „Zar?“ „Nikome ne dozvoljavaš da ti se smeje, ali se ti zato podsmevaš njemu.“ „Umukni, irmasinja.“ Marisa je podigla noge na divan. Aleksija izvadi orošeno pivo iz hladnjaka. „Otvori mi to.“ Marisa je pila pivo od svoje desete godine. Zapušač boce zavrteo se na mesečini. Volela je dodir Nortonovih sveže obrijanih muda. Volela je glatku gipkost kože, mekoću ulja; to kako se činilo da su ona nešto nezavisno od njegovog tela, kao neka mala, mazna životinja. Kako su joj ležala teško na dlanu, kako je mogla da zaokruži mošnice palcem i kažiprstom, opuštanje i naprezanje njegovog tela u iznenađenosti kada

bi ih nežno rastegla. Volela je njihovu punoću i ranjivost; to kako je pomoću pertle, gumica za tegle ili kosu mogla da ih pretvori u dve veličanstvene, otečene jabuke požude. Volela je da noktom čvrka njegova čvrsto vezana jaja. Kad je prvi put to uradila, umalo nije dobio potres mozga od udarca temenom u uzglavlje. Aleksija je zatvorila šaku oko njegovog obrijanog kurca. Norton je bio velik; gladak i nauljen, kurac mu je bio sujetno čudovište, džin iz prašume koji gordo stoji nad raskrčenim rastinjem. Velik i elegantno zakrivljen. Odavno je ustanovila kako da ga drži na ivici, dovodi ga do ruba orgazma samo da bi ga odatle povukla natrag, manipulisanjem njene šake zatvorene oko njegove dične kite. Obujmila mu je glavić dlanom, prešla palcem duž debele linije korone. Zastenjao je i zanjihao glavom na jastucima. Po tome je znala da nije posredi seks za zbogom. Obrijao se za nju. Utisnula je jagodicu palca u mali trougao gde su se dva zakrivljenja glavića – poput srca, pomislila je – spajala sa prorezom za piškenje. Imala je naziv za to – coragaozinho. Nije znala postoji li za to naučno ime, ali znala je da kad ga tamo dodirne, kad ga tamo čvrkne, kad mu tamo vibrira, taj kvadratni centimetar nervnih završetaka njoj daje apsolutnu moć nad njim. Ostali likovi iz njegovog tima bezbednjaka sigurno su videli da se obrijao za nju. Moglo je da im ponešto padne na pamet. Fantazirala je da ga jednog dana nasapunja i obrije, a onda namaže uljem i podrobno obradi staromodnim koljačkim brijačem toliko da bude gladak tako da ona može da uzme oba jajeta u usta kao bombone. Zamišljala je strah, poverenje i oduševljenje na njegovom licu. Nisko se sagnula i jezikom dodirnuta korasaozinjo. Norton se trgao kao da ga je udarila struja kroz uretru. Trbušnjaci su mu se zategli, guzovi stegli. Sad mu je privukla pažnju. Aleksija ga je navela tamo gde je zaista želela da njegovo srculence dospe. Posle toga se skotrljala s njegovog kreveta i otapkala u kupatilo, a onda do frižidera. „Imaš gvarane?“ „Iza boemije.“ Lampica u frižideru treperila je d ok je ona čučala u plavom sjaju i pomerala konzerve piva. Muški frižider. Pivo, kafa, bezalkoholna pića.

Seks je uvek remetio njenu ravnotežu tečnosti. Tečnost napolje, tečnost unutra. Otvorila je konzervu i zavukla se opet pod crni pokrivač. Crna posteljina. Novost, za nju. Čisti čaršavi za seks ponovnog zbližavanja. Isus i Marija. Mali srebrni arhipelazi. Ležao je na boku, savivši jednu nogu, dok mu je druga bita prava, i grlio je pokrivač. Znao je da tako izgleda slatko. Koža mu je bila tri nijanse tamnija od njene – castana-escura spram njene canele. Volela je da ga gleda. Svetla su se pogasila. „Sranje. Čeknider malo.“ Čučeći nag, Norton se muvao po sobi i palio mirisne sveće koje mu je Aleksija donela. One su potirale užegle muške mirise. Aleksija je Nortonov stan više volela uz svetlost sveća. Nije volela da ga gleda u preterano visokoj rezoluciji. Zaista je trebalo da nađe boljeg dečka. „Kajo se vratio kući“, rekla je. Gvarana je sada proradila. Šećer i kofein. „Kako je?“ „Dva meseca će odsustvovati iz škole. Dogovaram se sa privatnim učiteljima. Desna strana mu je oštećena. Moraće da nauči kako da bude levoruk.“ „Sranje. Voleo bih da ga vidim.“ To joj se dopadalo kod Nortona: kako se ophodio prema Kaju kao prema mlađem bratu. A ono što joj se nije dopadalo kod Nortona: kako se trudio da uči Kaja da bude kao on. Malandro. „Možeš zbog toga da dođeš u stan.“ „Hvala ti. Zahvalan sam ti zbog toga, Le.“ Sva se topila kad bi on prestao s muškom teatralnošću i izgovorio ono što zaista oseća. „Šta bi sa Gularteovima?“ „Bolje da ne znaš.“ Tela u betonskim temeljima novog vijadukta prigradske železnice. „Kaju više niko neće moći da zapreti.“ „Le…“ Aleksija se okrenu na bok. Norton je izbegavao da je pogleda u oči. Bilo je to još jedno sredstvo kojim je mogla da ga kontroliše. „Nekad smo imali drugo prezime. Da li si znao to? Mao de Fero. To je staro ime Minas Žeraisa za nekog krupnog, nekog ozbiljnog. Za

onoga ko radi to što mora da se uradi. Bila sam Gvozdena Ruka. Zato umukni i ne pitaj me nikad više.“ Norton se naglo uspravi u sedeći položaj, ćušnuvši laktom Aleksijinu mišicu i prolivši lepljivu gvaranu preko njenih grudi. „Jebiga, Nortone…“ „Ne, slušaj, slušaj, slušaj. Radim za Kortu. Novi ugovor, počeo sam juče. Hvala što pitaš. Uvek si govorila da vas nema mnogo, niko ne zna odakle to ime, niko zaista ne zna odakle ste. Pa, ovo je jedan Korta i dolazi s Meseca.“ „Niko ne dolazi s Meseca.“ Aleksija zapipa oko sebe u potrazi za maramicom koja nije zamazana spermom. Ovaj čovek mora da nauči koliko su vlažne maramice neophodne. „Nije baš tako, Le. Milton je došao s Meseca.“ „U redu, radnici se vraćaju s Meseca.“ Bara je klicala kad je jedan od njihovih uspeo da ode na Mesec da rudari helijum 3. On se vratio na Zemlju pre nego što su mu kosti svenule od gravitacije sa dovoljno para da napusti Baru, smesti se u Zoni Sul i bude sledeće godine ubijen. Sve njegovo bogatstvo bilo je elektronsko. Ubice nisu dobile ni centavo. „On nije radnik. Tamo se rodio.“ Aleksija se trgla i uspravila. Konzerva gvarane prolila se po Nortonovim crnim čaršavima. Ona se skotrljala preko Nortona da ga zajaši, snažno pritisnuvši picom njegov kurac. „Ko je on? Reci mi.“ „Neki Korta. Lukas Korta.“ „Lukas Korta je mrtav. Ubijen je kad su Makenziji zbrisali Korta helio.“ „Možda je to bio neki drugi…“ „Postoji samo jedan Lukas Korta. Znaš li ti išta o Mesecu?“ „Znam da igraju rukomet i da možeš da se boriš s ljudima do smrti, ali mimo toga me nije naročito briga za to što se tamo gore dešava.“ Aleksija ga ponovo pritisnu. Norton zastenja. „Tamo gore je moja porodica. Siguran si da je on Lukas Korta?“ „Lukas Korta s Meseca.“ „Kako je on… nema veze.“ „Prilično je bolestan. Propao. Doktori se jate oko njega.“

„Lukas Korta na Zemlji.“ Aleksija se odiže s Nortonovog kurca i pokaza mu se u svojoj punoj veličanstvenosti. „Nortone Adilio Daronš de Bara de Freitase, poželiš li da ikad ponovo uđeš ovamo, sredićeš mi da razgovaram s Lukasom Kortom.“ *** Uniforma spremačice bila je za broj premala. Dugmad su zjapila na bluzi. Suknja joj je bila pretesna, prekratka. Neprestano ju je povlačila naniže. Umetak na unihopkama smaknuo joj se nisko. Neprestano ih je povlačila naviše. Bilo je smešno očekivati da osoblje radi u tako glupavim cipelama. Žestoko je podmitila hotelskog menadžera: mogao je makar da joj obezbedi uniformu koja pristaje. Polovina Bare radila je u uslužnim delatnostima, ali Aleksija nikad nije videla kako iznutra izgleda hotel s pet zvezdica. Recepcija je bila od mermera i hroma, preterano uglačana i umorna od stajanja u stavu mirno. Kuhinja i servisni delovi bili su od betona i nerđajućeg čelika. Pretpostavljala je da je to univerzalno. Hodnici su zaudarali na prečesto udisan vazduh i izlizane tepihe. Apartman Žobim. Strah ju je prostrelio pred zvoncetom na vratima. Šta ako je bilo obezbeđenja iza obezbeđenja koje je Norton sredio? Smisliće nešto. Pozvonila je. Vrata su zazujala i otvorila se. „Treba da pospremim sobu.“ „Uđite.“ Njegov glas ju je iznenadio. Kad je progovorio, Aleksija je shvatila da nema pojma kako bi čovek s Meseca trebalo da zvuči, ali ovako svakako ne. Lukas Korta je progovorio glasom bolesnog, bolesnog čoveka. Umornog, ophrvanog, u borbi za vazduhom. Njegov portugalski je imao čudan naglasak. Sedeo je u invalidskim kolicima kraj panoramskog prozora. Spram jarke svetlosti plaže, okeana i neba on je bio silueta: Aleksija nije mogla da ustanovi da li je okrenut prema njoj ili od nje. Prišla je krevetu. Nikada nije videla neki toliko širok, tako svežeg mirisa. Oko njega je bilo pet različitih medicinskih botova, desetak lekova stajalo je na noćnom stočiću. Dodirnuta je čaršave: krevet se ustalasao. Vodeni krevet. Naravno.

Nešto se trznu na njenom vratu. Aleksija podiže ruku. „Dodirneš li tog insekta, umrećeš“, rekao je Lukas Korta glasom bolesnog starca. „Ko te šalje?“ „Niko, ja sam…“ „Neubedljivo.“ Aleksija se trgla na dodir stopala insekta koja su lupkala unaokolo do mekog mesta iza njenog levog uha. Jedva je odolevala porivu da ga čvrkne. Nimalo nije sumnjala u reči Lukasa Korte. Čitala je o kiborzima kao sistemima za isporuku toksina. Na Mesecu su ih kao oružje najviše volele Asamoe. I razmišljala je o tome, divila se tome, dok je smrt od nervnog otrova u barici sopstvene pišaćke i povraćke bita na milimetar od njene kože. „Da probam ponovo. Ko te šalje?“ „Niko…“ Zacvilela je kad je osetila jedva primetan dodir igle na koži. „Ja sam Gvozdena Ruka!“, povikala je. I insekt je nestao. „Tog imena valja biti dostojan“, rekao je Lukas Korta. „Kako glasi ostatak?“ Aleksija je osetila refleks povraćanja nasuvo dok je pokušavala da pronađe oslonac i sigurnost u pejzažu vodenog kreveta, drhteći od kukavnog straha. „Aleksija Marija do Seu Arena de Korta“, prodahta ona. „Mao de Fero.“ „Poslednja Mao de Fero je bila moja majka.“ „Adrijana. Luis Korta je bio moj deda. Dobio je ime po svom dedi Luisu. Adrijana je ime dobila po svojoj baba-tetki. Ona je u svom stanu imala električne orgulje.“ Ruka se digla spram žestokog plavetnila okeana i neba. „Stupi na svetlost, Gvozdena Ruko.“ Sada je videla da nijednom nije pogledao u nju. Sve vreme je sedeo okrenut leđima. Svetlost je zgnječila njegovu tamnu siluetu, smanjila ga, učinila providnim i bolesnim, kao pauka uhvaćenog u sjaju. Šake su mu bile prepleti tetiva i otečenih zglobova. Koža njegovog grla, obrazi, podočnjaci, usne, sve oklembešeno. Izgledao je surovije od starog, strašnije od mrtvog.

Lukas Korta je podigao pogled prema suncu, očiju crnih od polarizovanih sočiva. „Kako možeš da živiš sa ovim?“, upita on. „Kako te neprestano ne zaslepljuje i skreće ti pažnju? Možeš da vidiš kako se kreće. Zaista poveruješ da se kreće… i u tome je klopka, zar ne? Oslepi te za realnost. Možeš da shvatiš tek ako skreneš pogled.“ Osmotrio je Aleksiju načas i ona je osetila kako crna sočiva ljušte kožu s njenog lica, meso s jagodica, gule svaki nerv do vlakna. Nije ustuknula. Vrelina koja je zračila kroz troslojno staklo bila je opipljiva. „Izgledaš kako treba.“ Lukas Korta se okrenuo i odgurao od prozora u sumračnu svežinu unutrašnjosti apartmana. „Šta želiš, senjora Korta? Novac?“ „Da.“ „Zašto bih ti ja dao svoj novac, senjora Korta?“ „Moj brat…“ zausti Aleksija, ali Lukas Korta je prekinu. „Ja nisam dobrotvor, senjora Korta. Ali zasluge nagrađujem. Dođi sutra. U isto vreme. Pronađi nov način da uđeš. Ovaj je za tebe zatvoren. Pokaži mi da si Gvozdena Ruka.“ Aleksija je uzela hotelsku torbu punu predmeta za spremanje sobe. Um joj se i dalje povodio u vrtoglavici. Mogla je da umre na tom krevetu. Došla je do samog vrha igle, delić trenutka od kraja svega. Nije rekao da, nije rekao ne. Rekao je: Pokaži mi. „Senjore Korta, kako ste znali?“ „Uniforma za dva broja premala. I pogrešno mirišeš. Spremačice imaju posebnu aromu. Hemikalije prodiru u kožu. Izgleda da mi s Meseca imamo osetljivije čulo mirisa nego Zemljani. Dok izlaziš, molim pošalji pravu sobaricu. U čudna vremena idem na spavanje.“ Aleksija je skinula uniformu spremačice istog trenutka kad su se servisna vrata zatvorila za njom: pretesnu bluzu, prekratku suknju. Glupe, glupe cipele. U donjem vešu i unihopkama sa sroljanim umetkom, Aleksija Korta se probila kraj Nortona i ušla u njegov auto u podzemnoj garaži Kopa palasa. „Na koži mi je, jebote, na koži“, kreštala je na Nortona dok ju je vozio natrag u svoj stan. „Osećam ga.“ Jurnula je pravo pod tuš.

„Treba da ga ubijem“, kazao je Norton dok je posmatrao siluetu iza tkanine orošene vodom. „Da ga nisi pipnuo.“ „Pokušao je da te ubije.“ „Nije to pokušao. Branio je sebe. Ali osećam se prljavo. Bio je na meni. Insekt, Nortinjo. Nikad se više neću osećati čisto.“ „Mogu oko toga da ti pomognem“, rekao je Norton i provukao se kroz zavesu. Odeća je pala na mokre pločice. Iskoračio je iz pantalona, stresao sa sebe šorts. „I kakav je bio? Toliko si odlepila zbog tog insekta da mi nisi ni rekla.“ „Jeziv je bio, Nortone, usrala sam se“, kazala je Aleksija. Bila je leđima okrenuta prema njemu; voda je tekla niz njenu kožu, niz staklo. „Kao nešto što glumi čoveka. Izgleda u redu izdaleka, ali kad se primakneš, sve je malčice iščašeno. Strava i užas. Ništa nije imalo oblik kako treba. Sve je bilo predugačko, preveliko ili neviđeno teško. Tuđin. Čula sam da ljudi koji se tamo rode odrastaju drugačiji; nisam ni pomislila…“ „Pa, familiju ne možeš da biraš“, kazao je Norton i stupio pod tuš. Pribio se uz Aleksijin topao, vlažan kuk i ona je zabrektala. „I gde mu onda dođe to prljavo parče?“ Pokupila je kosu, uklonila je i nakrenula glavu da mu pokaže meka mesta na vratu i ispod uha gde se ugnezdio insekt-ubica. Poljubio ih je. „Sad si čistija?“ „Ne.“ „A sad?“ „Malčice.“ Pomerio je šake tako da obujmi savršenstvo njene guze. Pribila se uz njega, obavila mu butine nogom, uvukla u svoju meku tamnu kožu. „Onda, hoćeš li mu otići sutra?“ „Naravno.“ „Lep dečak.“ „Evo ga ovde u timu za futsal.“ Aleksija dobacuje sliku na kojoj se Kajo ceri u majici, šortsu i štucnama u oči Lukasa Korte. Ovaj se ljuljuška u bazenu, gde se hladna voda blago talasa. Pozvao je Aleksiju nekoliko puta da mu se pridruži. Ta zamisao joj je odvratna. Ona sedi

na ležaljci kraj bazena u hladu baldahina. Sunce je danas brutalno. More izgleda kao da umire. „Je li dobar?“ „Ne baš. Pacer. Biraju ga za utakmice samo zbog mene.“ „Moj brat je imao rukometni tim. Nisu bili toliko dobri kao što je on mislio.“ Aleksija mu dobacuje još jednu Kajovu sliku, gde se ovaj trudi da izgleda krupan na plaži; pruge plave pomade za zaštitu od sunca na njegovom nosu, jagodicama, bradavicama. „Kako je… Kajo?“ „Hoda. Često obara stvari i treba mu štap. Za njega je sa futsalom gotovo.“ „Ako nije bio naročito dobar, možda je to i blagoslov. Ja sam bio grozan u svim mogućim sportovima. Nisam mogao da uvidim svrhu. Jedan moj ujak zvao se Kajo.“ „Kajo je po njemu dobio ime.“ „On je umro od tuberkuloze ubrzo pošto mi je majka otišla sa Zemlje. Majka me je naučila imenima svih mojih tetaka i ujaka, onih koji nikada nisu došli. Bajron, Emerson, Elis, Luis, Eden, Kajo. Luis je bio tvoj deda.“ „Luis je bio moj deda, Luis Žunior je bio moj otac.“ „Bio.“ „Napustio nas je kad mi je bilo dvanaest godina. Ostavio je nas troje. Moja majka je samo digla ruke.“ „Na Mesecu imamo ugovore za takve stvari.“ Sada. Zatraži novac od njega. Pozovi se na srodstvo. Pustio te je u hotel. Ona je pronašla doktorku Volikovu, zamolila je da predstavi Aleksiju kao zamenu Lukasove maserke. Aleksija se odenula za tu ulogu. Sedela je kraj njegovog bazena u sportskim helankama i topu koji joj je otkrivao pupak. Traži. Na Aleksijinom sočivu se pojavila slika. Trenutak je bio izgubljen. „Ovo je Lukasinjo, moj sin.“ Bio je to veoma lep dečak. Visok na taj čudan mesečarski način, ali s dobrim proporcijama. Gusta blistava kosa koja je, znala je to, mirisala čisto i sveže. Azijatske oči zbog kojih je izgledao povučeno i divno ranjivo, jagodice da se zaljubiš u njih, usne koje bi mogla da ljubiš večno. Ne njen tip – ona je više volela mišićave muškarce bez

preteranih znakova inteligencije – ali toliko, toliko sladak. Momentalno je slamao srca. „Koliko ima godina?“ „Sada devetnaest.“ „I kako je… Lukasinjo?“ „Bezbedan. Koliko znam. Štite ga Asamoe.“ „Oni su u Tveu.“ Kao što je Lukas istražio Aleksiju, ona je istražila njega i njegov svet. „Oni se bave poljoprivredom i ekologijom.“ „Oni su tradicionalno bili naši saveznici. Po legendi, svaki Zmaj ima dva saveznika. „I dva neprijatelja. Neprijatelji Asamoa su Voroncovi i Makenziji, neprijatelji Suna su Korte i Voroncovi, neprijatelji Makenzija su Korte i Asamoe, neprijatelji Voroncovih su Asamoe i Suni, dok su neprijatelji Korta…“ „Makenziji i Suni. Pojednostavljeno, ali poput svih klišea, sa elementom istine“, rekao je Lukas Korta. „Neprestano strepim za njega. Elegantan je to strah, sačinjen od mnogo delova. Strepim da nisam učinio dovoljno. Strepim zbog toga što ne znam šta se događa. Strepim da ne mogu ništa da učinim. Strepim da, čak i kad bih mogao nešto da učinim, to bi neizostavno bilo pogrešno. Čuo sam šta si uradila ljudima koji su ti povredili brata.“ „Morala sam da budem sigurna da se nikad više neće približiti Kaju, niti ma kome od nas.“ „Moja majka bi to uradila.“ Lukas je otpio čaja iz čaše na ivici bazena. „Ona se oduvek pitala zašto niko od vas nije došao. Mislim da je to bilo veliko razočaranje njenog života. Ona je sagradila svet za svoju porodicu, a niko ga nije želeo.“ „Ja sam odrasla u uverenju da je ona nama okrenula leđa. Uzela svoje bogatstvo i nas ostavila da padnemo.“ „Ako se ne varam, živiš i dalje u istom stanu.“ „Raspada se, liftovi nisu proradili od mog rođenja, a struje više nema nego što je ima. Vodovodne instalacije su dobre.“ „Kad nam je bilo dvanaest godina, majka je svakoga od nas vodila na površinu u vreme Zemljine tame. Pokazivala nam je kontinente oivičene svetlima i mreže svetiljki preko njih, kao i čvorove svetiljki gde su bili veliki gradovi, i govorila nam je: Mi palimo ta svetla.“

„Više zarađuju trgujući energijom nego koristeći je“, kazala je Aleksija. „Ali Korta akva isporučuje pouzdanu i čistu vodu za dvadeset hiljada ljudi u oblasti Bara da Tižuka.“ Lukas Korta se osmehnuo. Bilo je to teško za njega, skupo za njegovo telo, i tim vrednije. „Voleo bih to da vidim. Voleo bih da vidim mesto gde je moja majka provela detinjstvo. Ne želim da se upoznam sa tvojom porodicom… to ne bi bilo bezbedno. Ali želim da vidim Baru, i plažu na kojoj Mesec pada preko mora kao put. Sredi mi to.“ *** Iznajmljeno višenamensko vozilo bilo je staklasti mehur, sav u vratima i prozorima, i Aleksija se u njemu osećala instinktivno neprijatno. Poput nečeg u čemu se vozio papa, mahao i blagosiljao. Nigde mesta da se sagneš i sakriješ, samo vera da će te spasiti ojačano staklo. Vrpoljila se na sedištu okrenuta prema Lukasu Korti dok je vozilo krstarilo Avenijom Lusija Koste. Doktorka Volikova je nepokolebljivo odbijala da Lukasu Korti dozvoli odlazak iz hotela sve do kratke, oštre svađe koja je zaprepastila Aleksiju ostrašćenošču i žestinom. Pacijent i doktorka svađali su se kao ljubavnici. Doktorka Volikova ih je pratila u kamionetu punom botova za hitne medicinske intervencije. „Ovo je moj dom“, kazala je Aleksija. U svežini jorgovana, sa indigom istočnog okeana i svetlima koja su se palila ulicu za ulicom, sprat za spratom, Bara je mogla da se šepuri svojim starim glamurom. Ako se zanemare udarne rupe, nedostajuće ploče na trotoarima poput polomljenih zuba i đubre u slivniku, parazitski strujni kablovi i antene mobilne telefonije, bele plastične cevi za vodu koje se veru uz svaku vertikalu kao puzavice. „Pokaži mi“, rekao je Lukas. Norton je naredio da se višenamensko vozilo zaustavi kraj okrunjenog ivičnjaka. Aleksija nije htela da njemu dozvoli da vozi, ali prenošenje komandi sistemu za autonomnu vožnju davalo mu je dovoljno svrhe i važnosti. „Voleo bih da izađem“, rekao je Lukas Korta. Norton je teatralno osmotrio ulicu. Bio je neodoljiv kad se ponašao kao badža. Aleksija je

otvorila vrata i postavila lift. Lukas Korta je prevalio tih nekoliko centimetara kako bi se spustio na planetu Bara. „Voleo bih da hodam.“ „Jeste li sigurni?“, kazala je Aleksija. Doktorka Volikova se našla kraj njih i pre nego što se vozilo otvorilo. „Naravno da nisam“, rekao je Lukas. „Ali želim to.“ Dve žene su mu pomogle da ustane iz invalidskih kolica i dodale mu štap. Lukas Korta je zakuckao pločnikom. U svakom trenutku Aleksija je bila u strahu od labave ploče, zalutale konzerve, deteta na biciklu, vetrom nanetog klizavog peska, svega što bi moglo da ga saplete i obori na zemlju. „Koji stan?“ „Onaj sa Auriverde vetrokazom.“ Lukas Korta je dugo stajao oslonjen o svoj štap, zagledan uvis u svetla apartmana. „Preuredili smo ga otkad je vaša majka bila tu“, rekla je Aleksija. „Nekada je ovo bio bogat kraj, tako su mi govorili. Zato smo blizu vrha. Što ste bogatiji, na većoj visini ste živeli. Sada to znači samo više stepenica po kojima morate da se penjete. Ako možete da birate, živite onoliko nisko koliko možete da priuštite. Čitala sam da je i na Mesecu tako.“ „Radijacija“, rekao je Lukas Korta. „Svako želi da bude onoliko daleko od površine koliko to može sebi da priušti. Ja sam rođen u Žoao de Deusu i živeo sam tamo dok je moja majka gradila Boa Vistu. Bila je to cev lave; duga dva kilometra. Ona ju je zatvorila, izvajala i ispunila vodom i rastinjem. Živeli smo u stanovima isklesanim iz džinovskih lica oriša. Bila je jedno od Mesečevih čuda, Boa Vista. Naši gradovi su veliki kanjoni ispunjeni svetlom, vazduhom i kretanjem. A kad pada kiša… To je nezamislivo divno. Ti kažeš da je Rio divan, Grad čudesa. On je favela u poređenju s velikim gradovima Meseca.“ Okrenuo se od tornja. „Voleo bih da odem na plažu.“ Sada svetlosti više nije bilo, a plaža je bila rezervat muških bandi i tinejdžera koji su se ljubakali ili vapovali droge. Nortonova vilica se nezadovoljno trzala, ali on je pomogao Lukasu da siđe niz stepenice do plaže. Lukasov štap je utonuo u pesak. Trgao se užasnut i pokušao da ga cimne i oslobodi. „Pažljivo, pažljivo“, prekorila ga je doktorka Volikova.

„U cipelama mi je“, rekao je Lukas. „Osećam kako mi puni cipele. Ovo je grozno. Izvucite me odavde.“ Aleksija i Norton su odneli Lukasa do pločnika. „Izbacite mi to iz cipela.“ Aleksija i Norton su pridržavali Lukasa dok je doktorka Volikova izuvala Lukasa i sipala iz njegovih cipela potoke finog peska. „Žao mi je“, rekao je Lukas. „Nisam mislio da ću tako reagovati. Osetio sam ga i pomislio prašina. Prašina je naš neprijatelj. Ne mogu da kontrolišem te stvari. To je prvo što naučimo.“ „Mesec je izašao“, šapnuo je Norton. Srp u opadanju stajao je nad istočnim horizontom. Svetlosti Mesečevih gradova treperile su kao dijamantna prašina. Okeani prašine, pomislila je Aleksija i to ju je istovremeno uzbudilo i užasnulo. Taj čovek, taj krhki čovek, na samrti od gravitacije pri svakom koraku i pokretu, došao je odatle. Korta: njena krv, i potpuno, neumoljivo stran. Aleksija se stresla, sićušna i nema pod dalekim Mesecom. „Mati mi je rekla da je cela porodica silazila za Novu godinu i puštala fenjere od hartije na more“, rekao je Lukas. „Okean ih je nekako odvlačio daleko sve dok više niko nije mogao da ih vidi.“ „I dalje to radimo“, kazala je Aleksija. „Noćna proslava. Svi se oblače u belo i plavo, omiljene boje Jemanže.“ „Jemanža je bila orisa moje majke. Ona nije verovala u to, ali dopadala joj se ideja o orišama.“ „Za mene je zamisao o religiji na Mesecu čudna“, rekla je Aleksija. „Zašto? Mi smo iracionalna vrsta, i neumereno izvozimo svoju iracionalnost. Moja mati je bila dobročiniteljka Sestrinstva Gospodara Sadašnjice. One veruju da je Mesec laboratorija za društveno eksperimentisanje. Za nove političke sisteme, nove socijalne sisteme, nove sisteme porodice i srodstva. Njihov krajnji cilj je ljudski društveni sistem koji će opstati deset hiljada godina – što one smatraju vremenom potrebnim da postanemo međuzvezdana vrsta. Lakše bi mi bilo da poverujem u orise.“ „Ja mislim da je to optimistično“, rekla je Aleksija. „To govori da nećemo sami sebe dići u vazduh niti izginuti u klimatskom kolapsu. Dosegnućemo zvezde.“ „Mi možda. Sestrinstvo ništa ne govori o vama ovde na Zemlji.“ Lukas Korta je ponovo pogledao pučinu sada tamnog okeana. Mesec je

povukao drhtaj svetlosti preko crne vode. „Tamo gore, borimo se i umiremo, gradimo i uništavamo, volimo i mrzimo, živimo strasno toliko da ne možeš to da pojmiš, a niko od vas ovde dole za to ne mari. Sada bih da pođem. More u meni izaziva teskobu. Mogu da ga podnesem na svetlu, ali u mraku mu nema kraja. Uopšte mi se ne dopada.“ Norton i Aleksija su uneli Lukasa u višenamensko vozilo. Kola su se zatvorila i Aleksija je videla olakšanje na Lukasovom licu. Norton je naredio kolima da krenu. Nekoliko motocikala prošlo je dvaput, i on se zbog njih unervozio. Aleksija je bacila pogled preko ramena kako bi se uverila da se nisu upleli između višenamenskog vozila i doktorke Volikove u njenom medicinskom kamionetu. „Senjora Korta“, rekao je Lukas. „Hteo bih nešto da ti ponudim.“ Lukas je dodirnuo staklenu pregradu i utišao mikrofone automobila. Norton je napred bio gluv. „Ti si talentovana, ambiciozna, beskrupulozna devojka sa dovoljno inteligencije da uočiš priliku i iskoristiš je. Sagradila si carstvo, ali možeš da postigneš toliko toga još. Na ovom svetu nema ničega za tebe. Ono što je moja mati ponudila tvojim precima, sada ja nudim tebi. Pođi sa mnom na Mesec. Pomozi mi da povratim ono što su Makenziji i Suni ukrali od mene, a ja ću te nagraditi toliko da tvoja porodica nikada ponovo neće biti siromašna.“ Ovo je bio taj trenutak. Za ovo je podmićivala, ucenjivala, lagala kako bi ušla u sobu Lukasa Korte. Odškrinula je vrata do bogatstva i moći Korta helija. Iza toga je bio Mesec. „Treba mi vremena da razmislim.“ „Naravno. Samo bi budala bezglavo krenula na Mesec. Imaš svoje vodeno carstvo; zato nisam tražio da radiš za mene. Zatražio sam da pođeš sa mnom na Mesec. Hoću da te to košta. Imaš dva dana da odlučiš. Malo mi je preostalo vremena na Zemlji, možda tri, četiri nedelje pre nego što me letelica od površine do orbite ubije. Kako stvari stoje, verovatno ću pretrpeti trajno oštećenje zdravlja. Dođi u hotel kad budeš sigurna. Dosta je bilo laži i prerušavanja.“

7. VAGA-ŠKORPIJA 2105. Mesečev Orao služi izuzetno dobre martinije, ali Arijel svoj ostavlja netaknut na stolu od uglačanog kamena na ivici ponora. „Mislio sam da je u nekoj kvadri uvek vreme za martini“, kaže Orao. „Danas mi nešto nije do njega.“ Sede sučelice za malim kamenim stolom ispod izvajanog baldahina Paviljona pomorandži, na samom rubu ogromnog luka čvorišta Antares. Kasni saobraćaj zuji preko mostova i raskrsnica, gore-dole po žičarama, poskakujući kroz vazduh. Linija sunca tamni u veče, ulična svetla trepću dok svetlost dana slabi duž linija sunca prema najudaljenijim krajevima prospekata kvadre. Bilo je jutro kada je Arijel prošli put sedela tu, u ovom vidikovcu, pred ovim izvanrednim prizorom. Prošli put kad je sedela u ovom Gnezdu, Mesečev Orao je naredio dinastički brak. Korta i Makenzi. Lukasinjo i Deni. Mandarine na ukrasnim stablima još nose tragove srebrne farbe svadbenih ukrasa. „Duguješ mi objašnjenje, Džonatone.“ „Upravni odbor se spremao da stavi na sto glasanje o nepoverenju. Preduhitrio sam to.“ „Uzeo si ih za taoce.“ „Pohapsio sam ih.“ „Naš pravni sistem ne poznaje postupak hapšenja. Oteo si ih i držiš ih kao taoce. Gde su oni?“ „Pod stražom su u svojim stanovima. Iz predostrožnosti sam im ograničio disanje. Čudo jedno kako ljudi postanu poslušni.“ „U osnivačkom aktu KLR nema ničeg što bi ti dozvolilo da otmeš i držiš zarobljene članove upravnog odbora Korporacije za lunarni razvoj? „Ovo je Mesec, Arijel. Radimo šta želimo.“

„Da li želiš da dam otkaz, Džonatone? I hoću, ako mi budeš srao. Tamo napolju je osam hiljada podnesaka, a jedino ja stojim između njih i tebe.“ „Dobio sam dojavu da će upravni odbor pokušati da me na tom sastanku smeni.“ „Vidija Rao.“ „Neutro je predvideo pokušaj glasanja o nepoverenju. Namera upravnog odbora da me smeni bila je orkestrirana sa Zemlje. Zemaljske nacionalne države kreću protiv mene.“ „Zašto si ugovorio moje usluge, Džonatone?“ „Neutrove mašine pogađaju tako što pronalaze obrasce, za ljude često nerazaznatljive. Neutro je pratio finansijske tokove kroz neverovatan skup lažnih kompanija do sredstava suverenog bogatstva. U središtu svega toga je neko koga dobro poznaješ. Tvoj brat.“ Arijel zavlači tašnicu Oskara de la Rente pod mišku i okreće kolica od njega. „Fantazija, Džonatone. Paranoja. Odlazim. Ovaj ugovor je raskinut. Više te ne zastupam.“ Džonaton Kajodi poseže preko stola da zgrabi Arijel za ručni zglob; brz pokret za krupnog muškarca. „Lukas je preživeo atentat koji su pokušali Suni, pobegao s Meseca i pronašao utočište kod VTO.“ „Pusti me, Džonatone.“ Ona gleda Džonatona Kajodija u oči. Stisak na njenom ručnom zglobu popušta. Orao je ujedno snažan čovek; njegovi prsti su ostavili blede otiske na njenoj smeđoj koži. „Unajmio si me kao štit.“ „Da.“ „Jebi se, Džonatone.“ „Da. Onda, hoćeš li otići?“ Arijel odmerava pogledom martini. Hladan, moćan i svet. Podiže čašu sa stola i otpija. Razum, sigurnost. Veličanstveno. „Jesam li ja bezbedna, Džonatone?“ „Predupredio sam njegov pokušaj da me smeni.“ „Džonatone, budala si ako misliš da moj brat ima samo jedan plan.“ Drugi vernik je otpao kod ladeire Zapadne osme ulice. Marina je trčala sama sada već deseti sat. Nastaviće da trči sve dok joj se neko ne

pridruži. Takva je vera nove Duge trke. Uvek će ti se neko pridružiti. Duga trka nikad ne prestaje. Marina je nervozna, kao u kavezu, u novom stanu. Život joj se više ne svodi samo na preživljavanje, a njene nove udobnosti i sigurnosti nisu dovoljne. Fizikalnost njenog programa za povratak na Zemlju otvara glad za drugim rečnicima njenog tela. Seća se Duge trke: tela, ofarbane kože, obojenih niti i kićanki oriša, apsorbovanja u jedinstvo, nesvesne svesti u kojoj vreme i udaljenost isparavaju, a fizička ograničenja se rastaču, zveri sa mnoštvom nogu koja trči u spoljnoj tami i peva. Seća se Karlinjosa. Znoja koji mu spira fluorescentnu farbu na grudnim mišićima i bedrima. Stidljive smetenosti kada su izronili iz ushićenja od trčanja. Tamne somotske mekoće njegove kože uz njenu i krevetu te noći pre nego što se borio. Kako ga je poslednji put videla da besni i likuje u krvi Hedlija Makenzija na podu Klavijevog suda. Čula je šapat preko sportskih i fitnes kanala, preko svog instruktora za grejsijevski džiju-džicu, preko santinjosa koji su napustili Žoao de Deus pošto je Brajs Makenzi od njega načinio svoju prestonicu. Duga trka je došla u Meridijan. Ona je zahtevala kritičnu masu. Od samog početka je morala da bude večna. Uvek je moralo da postoji neko telo u pokretu. Meridijan se razlikovao od Žoao de Deusa; on nije imao orbitalni servisni tunel daleko od glavnih prospekata, gde su tela mogla neprestano da teku i pevaju. Smišljena je trasa, kompleksna petlja servisnih ulica kroz sedam nivoa Volkovog prospekta: sedamdeset kilometara. Onda pet prospekata kvadre Akvarijus: tri stotine pedeset kilometara. Na kraju će pokriti sva tri kvarta: hiljadu pedeset kilometara. Za dovršetak Nove duge trke biće potrebno šezdeset sati: najduža trajna trka na dva sveta. Opasnost je bila u tome što bi trka izdržljivosti mogla da uđe u modu, a Duga trka nije ni takmičenje ni izazov. Ona je disciplina i transcendentnost. Sistem upozorenja starao se da uvek postoji neko telo u kretanju. Marina nije osnivač; ona je održava: ona pokriva duge prazne deonice, sat koji prerasta u dva. Ona pronalazi privatnu transcendentnost gore, na dugim praznim deonicama. Ona misli na Zemlju, misli na to kako joj kosti venu, kako joj mišićna masa raste. Ona misli na Odsustvo Trčanja. Biće nedeljama vezana za invalidska kolica, mesecima će joj trebati štake i štapovi. Proći će

godina dok se ne usudi da odene nešto malo i rastegljive, i potrči. Čak i tada, biće to samo trčanje. Neće biti svetaca, neće biti glasova, neće biti pričešća. Misli na to kako ne bi mislila na Arijel. Mesto susreta za šezdeset sekundi, kaže Heti. Marina vidi trkača kako se penje ladeirom na Zapadnu dvadeset šestu. Susrešće se kod ulaza na most Osamnaeste ulice. Que seus pés correm com certeza, kaže žena. Odevena je i ofarbana u crveno. Njen šorts i top nose grom Šanga. Marina se divi njenom izgledu. Ne bi išlo uz njene boje. Commas com os santos, kaže Marina i žena prelazi na globo. Stari jezik nikada nije ležao udobno između Marininih usana. Dve žene trče ukorak i prelaze ulični most. Noć je i one trče između dva beskrajna zida svetlosti. „Ti radiš sa Arijel Kortom?“, kaže žena. „U neku ruku.“ „Tako sam i mislila. Viđala sam te. Arijel je za mene rešila amoriju koja je krenula po zlu. Osvete, praćenje i sve to. Na kraju ja jedina nisam završila sa ugovorom o ograničenjima pristupa. Svi kažu da se iz amorija najlakše možeš izvući. Nemoj da veruješ u to. Kad je vidiš, zahvali joj u moje ime. Amara Padilja Kvibujen. Neće me se setiti.“ „Iznenadila bi se kad bi znala čega se ona sve seća“, kaže Marina. I eto je, ponovo misli na Arijel. U zelenoj boji Oguna i crvenoj boji Šanga, Marina Kalzage i Amara Padilja Kvibujen ispijaju koktele. Duga trka je prešla na druga stopala i, kao dva prašinara po povratku sa ugovorenih šest nedelja napolju, dve žene su otišle pravo u kafanu. To je Amarina tajna, nekoliko udubljenja u zidu Istočne trideset pete, sa sedištima i stolovima izvajanim od čistog kamena; mesto gde šanker svima zna ime zato što unutra može da stane samo osmoro ljudi. „Moram nešto da priznam“, kaže Marina. „Nikad mi se nije dopadao blu mun.“ „Ni meni. Ja volim voće i slatke stvari.“ Marina kucka svojom kaipiroškom po Amarinoj guavi batide. „Eternamente.“ Pozdrav Dugog trkača.

„Eternamente“, kaže Marina na svom mrskom portugalskom. Piće posle trke. Kršenje svih Marininih profesionalnih i trkačkih protokola. Potrebna je Arijel više nego ikad posle puča Mesečevog Orla. Ali ona ne može da se suoči s klaustrofobijom velikog, prozračnog stana; Arijel okružena vojskom svojih pravnih veštačkih inteligencija koje pobijaju eksadron za eskadronom podnesaka i naredbi, Abena koja pomaže nemo i napeto, lovi slučajeve, presedane i presude, svesna toga da je ovo rad na samoj ivici njene sposobnosti i izdržljivosti i da će joj doneti karijeru u Kabočonu. Mala je razapela ležaljku u kuhinji, ali oči su joj na Zlatnoj stolici. „Jesi li bila u Žoao de Deusu ili napolju na terenu?“ „U finansijama.“ Amara podiže čašu. „Ne zajebavaj se s računovođama.“ „Izgledaš kao prašinarka.“ Amara stidljivo spušta glavu. „Ono kao, sviđa mi se prašinarski stil.“ „Dobro ti stoji.“ „Onda, ti i Arijel?“ „Nekako slučajno sam počela da radim za nju. Doktorirala sam računarsku evolutivnu biologiju u arhitekturi kontrolnih procesa. Dobila posao kao kelnerica na žurci povodom Mesečeve trke Lukasinja Korte kada je neko pokušao da ubije Rafu Kortu. Kvalifikovanija nego sve Korte zajedno, i završim kao Arijelina telohraniteljka, lična sekretarica i šankerica.“ Kako je ta kaipi tako brzo nestala? Dmitrij za šankom već priprema drugu. „Želiš još jednu?“, kaže Amara. Zašto ne bi svu izgubljenu telesnu tečnost zamenila alkoholom? „Ja sam diplomirala na individualizovanoj logici za veštačke inteligencije“, nastavlja Amara. „Završila na obračunu plata. Makar ima posla. Ljudi će uvek morati da budu plaćeni.“ Druga kaipiroška je jednako oštra, izvrsna i bogata kao prva. „Nazdravimo obračunu plata.“ „Koliko si dugo na Mesecu?“, pita Marina. „Zar se vidi? Nadala sam se da ćeš pomisliti kako sam druga generacija. U porodici me smatraju neprilično visokom. Poreklom sam sa Filipina. Iz Luzona. Majka mi je zubarka, otac bankar. Znam. Dobro

vaspitanje u užoj porodici više srednje klase. Od svih se očekuje da budu izvrsni, svi su pohađali dobre američke univerzitete, svi su stekli dobre diplome, a onda visoka crna ovca sedne u raketu, mahne u znak pozdrava i zaputi se na Mesec. Oni i dalje ne mogu to da shvate. Tri godine i osam meseci…“ „Jedna godina i jedanaest meseci. Četiri dana.“ „Zato je ta druga kaipi tako brzo otišla.“ Marina je zgranuta zbog druge prazne čaše. Dmitrij je uklanja. Sastojci za treću već su postavljeni na njegovom pultu. „Reci mi: zbog čega si odlučila da ostaneš?“ „A čemu pa da se vratim? Lošoj vlasti, jeftinom terorizmu, porastu nivoa mora, dok sledeća osoba koju poljubiš može da ti unese ubistvenu bolest u pluća.“ „Porodica?“ „Porodica jedino valja. Gde su tvoji?“ „Na severozapadu. Olimpijsko poluostrvo. Na kopnu odmah kraj Port Angelesa. Reći ćeš: to je divno, planine, šume i more. I jeste. Videla sam sneg, jednom. Stekli su se neki čudni vremenski uslovi i najednom tamo gore, na veoma visokim vrhovima: belo. Sneg! Seli smo u kola i odvezli se starim drumom kroz park samo da bismo hodali po njemu. Sutradan je gotovo sasvim nestao. Kiša na snegu je ružna stvar.“ „Vraćaš se, zar ne?“ „Ne mogu ovde da živim. Karta mi je rezervisana. Imam sedište na Mesečevoj petlji, imam ležaj na cikleru.“ Amara završava svoj prvi koktel. Dmitrij donosi nov: drugi za Amaru, treći za Marinu. Sigurno naručuje preko njihovih pratilaca. „Jesi li rekla Arijel?“ Marina odmahuje glavom. „Ako ne možeš da kažeš čak ni meni, kakve su šanse da to kažeš njoj?“ Marina diže pogled sa čaše. „Imaš baš mnogo toga da kažeš o meni i Arijel.“ „Častim te cele večeri koktelima.“ „A pre dva sata smo bile drugarice u trčanju.“ „Mislim da već dugo čekaš da nekome ispričaš ovo, i spremna sam da te častim još jednom kaipiroškom.“

„Šta je ovo, kaipi-terapija?“ „Trkači koji se spuštaju u normalu.“ „Časti me još jednom kaipiroškom.“ Kaipiroška broj četiri stiže, jednako zamamna kao i sve njene prethodnice. Marina drhturi dok otpija, oseća toplotu i bliskost ove malene trogloditske kafane oko sebe, prijatne i nalik na kamenu odeću. „Mogu da odem iznenada, ali ne mogu da odem čisto. Razumeš?“ Amara se mršti dok ispija batide kroz slamku. „Uvek će postojati povezanost.“ „Uvekće postojati nešto zbog čega ću joj trebati. Nastupiće trenutak vrhunske potrebe, a ja ću je napustiti.“ „Ako joj budeš rekla, zatražiće da ostaneš.“ „Neće. Ona to nikad ne bi uradila. Ali ja bih znala. I možda bih ostala, a onda bih je mrzela.“ Marina ustaje. „Moram da odem. Moram da se vratim. Žao mi je. Hvala za sve ove koktele.“ „Makar dokrajči taj.“ „Ne bi trebalo. Trudim se da je držim dalje od džina, dok se sama nalivam…“ „Zaslužila si.“ „Ne, ne mogu. Heti, pozovi mi moto.“ Marina se saginje da poljubi Amaru za laku noć. Amara privlači Marinu bliže i šapuće. „O, izvini. Vidiš, imala sam plan za ovo veče. Primetila sam te. Primećujem te već neko vreme. Promenila sam smenu kako bih mogla da trčim s tobom. Moj opaki plan bio je da te domamim ovde, napunim koktelima i pokušam da te zavedem ili makar da ugovorimo sudar, a nemam nikakvu šansu za to. Niti ću je ikada imati. Jer svi moji talenti bespomoćni su protiv ljubavi.“ Nežno ljubi Marinu. „Eternamente.“ Što viši položaj AKA funkcionera, to diskretnije obezbeđenje, dok se ne stopi sa svetom i nestane iz ljudske percepcije. Arijel ne sumnja da zujanje insekata, lepet ptičjih krila, pritajeno krzno i sjaj u oku u niskom rastinju može da je ubije a da ona to i ne shvati. Nikad ne veruj živim bićima. Ona je u tome na majku. Ali hladovina pod granama je sveža i mirisna od začinskih nota opalog lišća u raspadanju, a staze parka prazne onako kako samo moć Zlatne stolice može da naredi. „Ima li od nje kakve vajde?“, pita Lusika Asamoa. Dve žene koračaju i kotrljaju se po krckavim stazama od ružičastog šljunka. Ovo

je prvi put da su se srele posle pada Korta helija, uništenja Boa Viste i smrti Rafe Korte. „Možda sam upropastila devojku što se tiče političke karijere“, kaže Arijel. „Sad će misliti kako se svako pitanje može rešiti proizvoljnim korišćenjem plaćenika.“ Smeh Lusike Asamoe je nesputan, pun i lak kao zvono. Arijel je pregovarala o nikahu sa Rafom i od samog početka bilo je očigledno da ljubav obitava uz toj vezi na način na koji nikada nije postojala u Rafinom drugom braku sa Rejčel Makenzi. „Trebalo bi da je pošaljem pravo kući u Tve“, kaže Lusika Asamoa. „Samo bogovi znaju u šta će se sledeće uvaliti.“ Reči su lako izgovorene ali Arijel čuje prizvuke zabrinutosti. Političko nasilje je zahvatilo smirenu, dosadnu upravu Meridijana i niko ne zna koliko će trauma biti duboka ili dalekosežna. „Ona nije igrač“, kaže Arijel. „Mislim da smo sada svi igrači“, veli Lusika Asamoa. Zaustavlja se na stazi od šljunka. Mali pokreti kroz granje, lišće, prizemni bršljan, zaustavljaju se s njom. Arijel oseća desetak otrovnih očiju na sebi. „Naše porodice su oduvek bile bliske, ali ja sam danas ovde kao omahene Kotokoa. Postupak Orla je bez presedana. Ne možemo da predvidimo posledice. To nas zabrinjava.“ „Orao samo traži obavezivanje.“ „Obavezivanje koje ne mogu da obećam. AKA nije poput drugih Zmajeva. Naša uprava je kompleksna i višeslojna. Toliko mišljenja koja treba zatražiti, toliko glasova koje treba obezbediti. Neki to vide kao spor, nezgrapan i neefikasan sistem, ali mi smo oduvek verovali da je najbolje smestiti moć u što više ruku. AKA se kreće sporo, ali se kreće sigurno. Jednostavno nismo imali dovoljno vremena da dođemo do saglasnosti.“ „Orao bi bio zahvalan makar i za privatnu naznaku…“ „Nemam ovlašćenja da to ponudim. Zlatna stolica nema glas.“ Lusika nastavlja dalje. Arijelina kolica usklađuju brzinu. Posmatrači u šumi ih prate. „Naše porodice su oduvek bile bliske. Poput vas, ni mi nismo najbogatiji niti najmoćniji među Zmajevima. Kupili smo sebi položaj tako što smo se držali izvan suparništava među ostalim porodicama, a kada je to bilo nemoguće, ulazili smo u promišljena

savezništva. Kotoko će posmatrati, ali mi nećemo dozvoliti da budemo naterani na žurno obavezivanje.“ „Svrstaćete se uz frakciju koja pobedi“, kaže Arijel. „Da. Moramo. VTO, dvojica Makenzija, Taijangu manjoj meri, svi zavise od odnosa sa Zemljom. Mi ne. Mesec je sve što imamo. Ali, kao što obično kažemo, svi jedu, svi spavaju.“ „Da to kažem Orlu?“ „To je odgovor Zlatne stolice.“ Pokreti u krošnjama; iznenadan lepet krila. Ptice uzleću, leptiri lete kraj Arijelinog lica, a sitna i niska stvorenja hitaju i jure duž granica staze. Čuvari odlaze, kordon je uklonjen. Arijel shvata da treba da ostane tu dok omahene ne ode. Ona osluškuje kako uvelo lišće pada po šljunku nošeno nepredvidljivim vetrovima mikroklime kvadre Akvarijus. Krckanje koraka i guma: trkači i kolica prodavaca slatkiša. *** Gospa Sun povlači rukave Darijevog odela naniže tako da mu pokriju ručne zglobove. Darije ih ponoyo povlači uvis. „Takva je moda“, kaže on. Gospa Sun to prihvata, ali mu otima elektronsku muštiklu iz prstiju. „Ovo neću da trpim.“ Darijeve cipele kuckaju po uglačanom kamenu. Velika dvorana Taijanga otvoren je, prazan kuboid izvajan do milimetarskog savršenstva od sirovog stenja ruba kratera Šeklton. Njene razmere i akustika projektovane su tako da izazovu fiziološko strahopoštovanje. Suni najradije tu primaju goste i klijente. „To je Arijel Korta“, kaže Darije. U crvenoj haljini Emanuela Ungara, Arijel Korta je jarko sunce orbite zvaničnika Taijanga. Čak i vezana za kolica, privlači pogled svih. Arijel Korta nije od onih koji će potpasti pod dejstvo arhitektonskih trikova. „Ko su oni ljudi s njom?“, pita Darije. „Ona mlađa žena je Abena Maanu Asamoa.“ „Omahenina nećaka“, kaže Darije. Perspektive u Velikoj dvorani obmanjuju. On oseća da je prevalio kilometre a da se nije primakao ni za korak. „Obraćao si pažnju“, kaže gospa Sun. „Dobro. Što znači?“

„Asamoe i Korte su tradicionalni saveznici.“ „Polovina njihove loze živi pod zaštitom Asamoa.“ „Kao što ja živim pod zaštitom Suna“, kaže Darije. „Izbaci tu podrugljivost iz glasa, mladiću, da te ne bih ja lično otrovala“, kaže gospa Sun. „Treća žena je njen lični čuvar. Ona nas ne zanima.“ „Ubila je čoveka elektronskom muštiklom“, kaže Darije. „Jesi li to istraživao, ili ti je iskopao pratilac?“, kaže gospa Sun. „Prisetio sam se“, kaže Darije. „To je ono što želiš da radim?“ Grupa funkcionera se otvara. Glave su pognute pred gospom Sun. „Bako: Arijel Korta, zastupnica Mesečevog Orla“, kaže Sun Džijuen. Gospa Sun pruža ruku. Arijel se rukuje s njom. Ne treba to da radiš, misli Darije. Gospi Sun ljubiš ruku. „Madam Sun.“ Darije zagleda Arijel Kortu dok su upoznavanja u toku. Iz svojih kolica ona upravlja svima u prostoriji. Njena pažnja je usluga koju raspoređuje tako da čak i funkcioneri Taijanga žude za njom. Zbog čega već ne hoda? Mogla bi lako sebi da priušti tu operaciju. Zar joj ta kolica ulivaju moć? Pružaju li joj prednost? Svi, čak i gospa Sun, moraju da se sagnu kako bi razgovarali s njom. Darije pokušava da razume volju koja bira invaliditet i autoritet umesto sposobnosti i anonimnosti. Tu postoji lekcija za njega. „I moj štićenik Darije.“ Darije saginje glavu prema Arijel Korti. „Očaran sam, senjora Korta.“ Plamen pozadi u njenim očima dok se gledaju prožima Darija naletom straha. Zar je njegov ton bio previše sladak? Zar ga je prozrela? „Zadovoljstvo mi je, Darije.“ Podozriva je prema njemu. „Želela sam da se on upozna s tobom, Arijel“, kaže gospa Sun. „Mladi treba da nauče koliko vredi biti istrajan. Ništa veliko nije nastalo bez istrajnosti. Pad, vreme provedeno mimo sveta, uspon do nadmoći i vlasti: istrajnost. Hodi, Darije.“ Posao se nastavlja. Džijuen i Arijel razgovaraju o građanskim uslužnim delatnostima, o operativama koji omogućavaju Mesecu da se

vrti oko Zemlje; od reciklatora mrtvih do administratora koji spajaju čib sa svakom novom očnom jabučicom. Ljudsko osoblje će raditi za svakoga ko mu omogućava da diše. Kome će služiti administrativne veštačke inteligencije Taijanga-. Orlu ili upravnom odboru? „Bio si lakomislen“, prekoreva gospa Sun Darija dok ga vodi dalje od konferencije. „A ti si bila nepristojna“, kaže Darije. „I to u njeno lice.“ „Ja sam Udova iz Šekltona“, kaže gospa Sun. „Udove su nepristojne. Čuo si za Tri veličanstvena.“ „Čuo sam priče.“ „Oni su mnogo više od priča. To su kvantni računari koje smo napravili za banku Vajtejker Godar kako bi donosili veoma precizna predviđanja budućih događaja. Proročanstva, ako tako više voliš. Naravno, ugradili smo u njih zadnja vrata i oni nam otad sve vreme daju određeni uvid u budućnost. Bedne stvari; komplikuju i nikad nisu u potpunosti saglasni. Jednoglasni su bili samo u vezi s jednim: da će Arijel Korta biti glavna figura u priči o Mesecu.“ „Zbog toga nam je neprijatelj.“ „Nije, još. Možda će biti. Dotad ja možda već odavno budem mrtva i plen zabalina, ali ti ćeš biti spreman.“ „Hoću, prabako.“ Darijeva stopala lupkaju po uglačanom kamenu. Ni u dolasku ni u odlasku nije čuo nikakav zvuk koraka gospe Sun. Abena ne može da prestane da drhti. Vazduh je topao, mirisan od začinske arome prašine prijatne svakome ko je odrastao u Tveovom lavirintu tunela i poljoprivrednih cevi koji se neprestano širio. Kamen, kamen, neumoljivi kamen je pritiska. Hedli je kamen i metal lišen makar jedne mrljice života ili boje. Mrtav metal, zagušljiv i hladan. Abena se oseća kao da ovim hodnikom tumara godinama. Sigurno je zaokretao ili se račvao, ali Abena i dalje korača, šakom dodirujući desni rukonaslon Arijelinih kolica kako bi tamo pronašla ohrabrenje, drhteći od klaustrofobije. „Mogli su da nas doprate sa stanice“, kaže Abena. „Nemam nameru da me pred Dankana Makenzija dovedu koljači koji su mi ubili braću“, veli Arijel.

„I koji su pokušali da ubiju tebe“, kaže Marina s leve strane kolica koja se nemo kotrljaju. „Ne razumem kako uopšte možeš da dođeš ovamo“, kaže Abena. „To je zato što ne razumeš odnos advokata i klijenta“, kaže Marina. „Arijel predstavlja Mesečevog Orla. Ona je ovde kao njegov advokat i zastupnik. Onome što ona oseća, njenoj prošlosti s Makenzijima, ovde nije mesto. Ona ovde nije Arijel Korta. Dankan će to poštovati.“ „I dalje mi to izgleda kao da ona briše svoj lični integritet“, kaže Abena. Marina se ukopa u mestu. „Nemaš ti šta da kažeš Arijel u vezi s integritetom.“ „Umuknite obe“, odbrusi Arijel. „Jebote, pa nisam mrtva.“ Abena čuje podozrenje ispod razdraženosti. A onda nailaze na vrata. Iza vrata, lift. Iza lifta, nasmešena zlatokosa žena iz Makenzi metala koja je tako očigledno bila nenaoružana i bezopasna da je mogla da bude i naga i ćosava. Iza nje, prostorija niske tavanice, kamen i metal; prozori kao prorezi. Zraci svetlosti padaju kroz otvore u niskom plafonu. „I dalje ogledala“, šapuće Arijel. Pet ljudskih figura stoji, radi efekta, pod jakim osvetljenjem. Abena ih prepoznaje zahvaljujući pripremnom istraživanju: upravni odbor novog Makenzi metala. Svi su muškarci, naravno. Dankan Makenzi je krupniji nego što ga je Abena zamišljala. Karakteristična siva boja, njegov pratilac kao masna lopta sive svetlosti. Shvata da oseća strahopoštovanje prema tom muškarcu, za razliku od psihoarhitekture Palate večite svetlosti koja je bila scenski mađioničarski trik. On ima pojavu i težinu. „Dankane.“ „Arijel.“ Kako može da se rukuje s njim? Kako može da razgovara s njim, kako može da izgovori njegovo ime? Abena je sigurna da nikad ne bi mogla da padne tako nisko. Profesionalna objektivnost je lekcija iz karijere koju zna da mora da nauči, ali ima principa koji se ne mogu ugroziti bez gubitka svakog kredibiliteta i samouverenosti. Ona se divi Arijelinoj profesionalnoj ravnodušnosti; nije sigurna da je i poštuje. „Hvala što si došla u Hedli“, kaže Dankan Makenzi. „Stavljaš me na probu, Dankane?“