Ijan Mekdonald - Luna 02 - Vučji mesec

može da mi bude žao zbog toga. Videla si Boa Vistu. Videla si Rafu, tamo napolju.“ „Na bezbednom je.“ Lukasinjo odmahuje glavom na diskontinuitet, saplitanje o emocionalnu pukotinu u svetu. „Šta? Ko?“ „Tvoj brat od strica. Robson.“ „Robson je u Kraljici Juga.“ „Robson je bio na prijemu Roberta Makenzija. Na bezbednom je, Luka. Ali ti to nisi znao.“ Lukasinjo se baca natrag na trosed. Abena isključuje svoj forum. „Luka, on je član tvoje porodice.“ To je čudan razgovor, sa dubokim brazdama za točkove, dobro obeleženim emocionalnim krivinama. „Zar misliš da ne znam to? Zar misliš da nisam želeo da sprečim Brajsa Makenzija da ga preuzme? Nisam mogao to da uradim. Imam devetnaest godina. Ja sam naslednik. Poslednji Korta. Nisam čak ni Robsona mogao da zadržim uz sebe. Nisam mogao da ga zaštitim.“ „Luka, ti nisi advokat.“ „Abi, umukni. Ti si uvek u pravu. Svi vi Asamoe, uvek ste u pravu, mudri i imate odgovor: bim-bam. Umukni i slušaj me. Plašim se. Kad Makenziji počnu da traže krivca, gde će najpre da pogledaju? U Korte. Sve vreme se plašim, Abi. To sa Adeladžom nije imalo veze sa seksom. Imalo je veze sa tri sata bez straha. Da li znaš kako izgleda kad si neprestano uplašen?“ Abena shvata da nastanjuje svet koji može da dodirne i oblikuje, gde njene reči i misli imaju snagu i učinak. Lukasinjo živi u svetu za koji je odgovoran, a opet bespomoćan da ga promeni, gde nosi krivicu za ono što nije učinio. Udaljenost će biti sve veća i na kraju će ih razdvojiti. Abena to jasno vidi. Isto tako vidi osakaćenog, ranjivog dečaka koji je doživeo za nju nezamislive stvari. Dečaka kome ne može da pomogne, te ga tako razume, jer je u tome ona takođe odgovorna i bespomoćna. Abena grli Lukasinja. Tako ih Afi zatiče kada uđe posle koktela u potrazi za čajem za čišćenje. Još bolje od čaja: torta. Seče sebi šnit. Sigurno ju je momak zamesio. Slatki su zajedno na trosedu, dok spavaju jedno uz drugo. On

je veoma lep na taj smeten brazilski način, ali ona nikad ne bi mogla da se upusti u nešto toliko oštećeno. Torta mu je, međutim, izvanredna. Kućni miksolog Makenzi metala napravio je memorijalni koktel. Industrijska votka stare škole, sirup od hibiskusa, limeta, izdanci bagrema i kugla gela sa aromom mirte, koja polako ispušta narandžaste pipke u ružičasto. To je komemoracija epohalnog života Roberta Makenzija u čaši. Kelneri s poslužavnicima natovarenim time vrebaju kraj vrata, tutkaju to svima u ruke. „A ovo je?“ „Crveni pas, madam.“ Gospa Sun uzima čašu, njuši, otpija, pruža je pripadniku njene svite. Neukusno, od čaše, preko koktela, pa sve do imena. Tako makenzijevsko. Jedan telohranitelj sipa joj čašicu njenog privatnog džina. Osokoljena, ona žustro ulazi u salon da prisustvuje bdenju. Mauzolej ju je iznenadio. Nijedan Makenzi nikada nije pokazao nikakav poriv prema religiji, ali u srcu Kingskorta, stare palate u Kraljici Juga, nalazi se malo svetilište: čista bela soba, savršena kocka, stranice tri metra. Dankan je ušao sam, a onda pozvao porodicu i prijatelje da lično odaju počast. Gospa Sun je ušla tamo nošena radoznalošću. Odaja je bila mala, dovoljna za najviše troje ljudi, čistobela. Beli zidovi su bili prošarani obojenim diskovima prečnika deset centimetara. Gospa Sun je stajala u odaji na tufne. Svaki disk je bio pratilac nekog mrtvog Makenzija, zamrznut u keramičkim kolima. Telo se recikliralo, elektronska duša je istrajavala. Eto Roberta Makenzija, u grimiznom disku u središtu naspramnog zida. Njegov pratilac je bio Crveni Pas, prisetila se gospa Sun. Dodirnula je Crvenog Psa, donekle očekujući uzbuđenje podataka, odjek starog plamenog gneva i ambicije. Bio je to disk od ojačanog stakla, nabran kao somot na dodir, ništa više od toga. Posle pogreba, važan događaj: prijem. Gospa Sun je izvadila svoju karticu za konverzaciju tokom vožnje tramvajem od Palate večite svetlosti. Hijerarhija je važna. Prvi kreće Jevgenij Voroncov, okružen kćerkama. Dobre kosti, ali nastale incestom i glupe. Previše radijacije utkano je u njihovu DNK. „Jevgeniju Grigorjeviču.“

Generalni direktor VTO Meseca grmalj je od čoveka, duge kose, bujne brade, besprekorno odeven i doteran. Gospa Sun se posebno divi damastu njegove košulje. U ruci mu je čašica čiste votke. Rukovanje. Doušnici gospe Sun šapuću da je njegov alkoholizam hroničan, i da je upravljanje u VTO preneseno na mlađu, tvrđu generaciju. Preneseno, preoteto. „Gospo Sun. Moje saučešće.“ „Hvala. Izgleda da je sve kuće dotakla ova tragedija.“ „Podneli smo i mi gubitke, gospo Sun.“ Džejd Sun je bila životno delo, rezultat decenija obazrivog manevrisanja i manipulisanja uništen jednom kapi plamtećeg sunca. Džejd je bila usavršeno oružje: Amanda nikada nije bila toliko oštra, suptilna, strpljiva kao njena starija sestra. Lukas Korta je u razmišljanju nadmašio Amandu Sun u svemu. Trebalo je da venča Amandu sa Rafom, čak i kao treću oko, ali Tri veličanstvena su uporno tvrdili da će Lukas Korta jednog dana vladati Korta heliom. „Teška vremena, Jevgeniju.“ Jevgenij Grigorjevič Voroncov ume da prepozna otpust kad ga čuje. Sad Lusika Asamoa, elegantna i ubistvena u Klodu Montani. Politika AKA je neodgonetljiva za gospu Sun, ali ona shvata da je Lusika trenutno omahene Kotokoa, što je neka vrsta upravnog odbora, da se taj položaj rotira po Kotokou, kao i da članovi neprestano dolaze i odlaze. Gospi Sun se to čini strašno komplikovanim i neefikasnim. Asamoe čuvaju tajne svih. Gospi Sun je dovoljno da to zna. „Ja doku nana.“ Njen pratilac je izveštava da je to očekivano zvanično obraćanje omaheneu. „Gospo Sun.“ Razgovaraju o porodicama, o deci i unucima, o tome kako se Mesec okreće, i kako je svaka sledeća generacija čudnija od prethodne. „Vaša kći je u Tveu“, kaže gospa Sun. „Luna, da. Sa svojom madrinjom.“ „Nikad nisam razumela tu tradiciju Korta, a kamoli zbog čega ste je vi tako oberučke uveli u Tve. Oprostite, ja sam stara žena, pa stoga ne uvijam.“ „Ona je navikla na to.“

„Valjda. Mogu da shvatim kako su obaveze podizanja deteta prenesene na drugog korisne kada toliko odsustvujete iz Tvea pošto ste preuzeli Zlatnu stolicu. Recite mi, kako se vi osećate zbog toga? Začnete dete, neka druga žena ga iznese, rodi, doji.“ Gospa Sun primećuje ubod razdraženosti na savršeno pribranom, savršeno našminkanom licu Lusike Asamoe i uživa u toj maloj kapi krvi koju je pustila. Asamoe čuvaju tajne, ja ih otkrivam. Jednog dana, kad se ukaže potreba – a to se možda nikad neće desiti – ona će zariti šiljak u tu sićušnu ranu i upotrebiti ga da raspoluti Lusiku Asamou. Gospa Sun je navela Lusiku Asamou do ruba prostora Brajsa Makenzija i bez ikakvog napora menja društvenu orbitu. Gospa Sun nije bila u fizičkom prisustvu Brajsa Makenzija već godinama i jedva može da suzbije gađenje u sebi. On je grozota. Skarednost. Njegovu blizinu može da trpi samo zbog uverenja da je njegov gabarit neka vrsta perverzne telesne umetnosti. Danas su tu samo dva njegova muželožnika. Lepo negovani momci. Onaj viši je sada već sigurno prestar. „Brajse.“ Polaže šake preko njegovih. Drago joj je što ima rukavice. „Nema reči. Uopšte ne postoje reči za ovo. Strašan, strašan gubitak.“ „Za tebe takođe.“ „Hvala ti. Još ne mogu sasvim da poverujem da sam bila tamo – da smo oboje bili tamo. Tragedija – užas. Neko je prouzrokovao ovo. Slučajnosti ne postoje.“ „Naši inženjeri istražuju. Teško je doći do fizičkih dokaza, a VTO želi da što pre ponovo otvori Ekvatorijalnu prugu.“ „Ali Makenzi metali traju i dalje. Uvek je bilo tako. Bili smo prvi, tvoj otac i ja. Ti makar imaš posao sa helijumom. Daleko bilo da ja govorim nekome kako da se bavi svojim poslom, ali ponekad brza, autoritativna izjava može da umiri plašljivo tržište. Sve dok testament tvog oca ne bude proglašen.“ „Posao Makenzija je posao Makenzija, gospo Sun.“ „Naravno, Brajse. Ali zarad stare privrženosti između naše dve porodice, nemoj da ti Palata večite svetlosti bude preko sveta.“ „Palata večite svetlosti“, kaže Brajs. „Tamo ste odveli Darija?“ „Tamo, i tamo će i ostati“, kaže gospa Sun. „Neću dozvoliti da momak završi kao još jedan od tvojih mladih štenaca.“ Brajsovi

usvojenici se nelagodno premeštaju s noge na nogu. Učtivi osmesi im se zatežu. „On je Makenzi, gospo Sun.“ „Darije je najpre Sun, i uvek Sun. Međutim, možda bismo bili spremni da ponudimo nešto zauzvrat?“ Brajs spušta glavu u najmanjem mogućem naklonu, a gospa Sun prelazi na svoju poslednju metu. Dankan Makenzi je naslonjen na balkon, a njegov koktel crveni pas stoji na ogradi. Kule Kraljice Juga ukrašene su zastavama i bojama, barjacima, balonima i mitološkim stvorenjima: pripreme za veliku proslavu Džungćiju. U haosu Gvozdenpada i posle njega, gospa Sun je zaboravila. U Palativečite svetlosti, laseri će se takmičiti na tradicionalnom takmičenju ledenih skulptura za Festival lunarnog kolača. „Oduvek sam vam zavidela na Kingskortu“, kaže gospa Sun. „Dopustili smo tvom ocu da zauzme centralno mesto. Trebalo je više da se borim.“ „S dužnim poštovanjem, gospo Sun, ono što je moj otac imao, sam je uzeo.“ Ona pamti kada je Robert Makenzi stajao na tom kamenom podu i govorio kako će tu postaviti svoje sedište. Odaja lave nije bila čak ni zatvorena kako bi se ispunila atmosferom kad je on doveo građevince i počeo da diže prve nivoe Kingskorta. Kraljica Juga je bila logično mesto za zarivanje korenja u Mesec – odaja lave duga pet i visoka tri kilometra, blizu leda kratera Šeklton – ali Makenziji su se kretali brzo, do Hedlija gde su napravili prvi pogon za topljenje, i potom do bezumno ambiciozne Topionice, u večitom kruženju ispod sunčevog malja. Kingskort je ostao materica Makenzija, gde su se deca rađala i podizala, gde su se projektovale dinastije. Gospa Sun je decenijama posmatrala kako on raste i susreće se s tavanicom, i sada je stajao kao središnja kičma šume, katedrala stubova. „Žao mi je, Dankane.“ Dankan Makenzi na sebi ima sivu odeću kao i obično, a siva mu je i pratilja Esperans, ali gospi Sun to izgleda manje kao nijansa, a više kao oticanje boje iz njegove duše, očvršćavanje duha. „Za Roberta Makenzija.“ Dankan spušta koktel. „Ne mogu da nazdravim ocu ovom pišaćkom.“

Gospa Sun poziva telohraniteljku preko svog pratioca. Devojka donosi dve čašice. Gospa Sun izvlači pljosku iz tašne. „To je, rekla bih, vredno prilike.“ Kucaju se orošenim čašicama i eksiraju džin. „Vidim da se, čak i usred katastrofe, posao odvija kao i obično za Makenzi metale. Vaš otac bi bio ponosan. Brajs stabilizuje kolebanja cena na zemaljskim berzama helijuma 3. Vrlo inteligentno. Proći će neko vreme pre nego što sektor retkih metala ponovo krene u proizvodnju. Pametno je zarađivati na helijumu.“ „Brajs je oduvek bio proaktivan za jednog finansijskog direktora“, kaže Dankan. Gospa Sun ponovo puni čašice. „Čvrsta ruka na upravljaču. Bilo čija ruka na upravljaču. Zemljanima se to dopada. Oni misle da smo mi rulja anarhista, zločinaca i psihopata. Berze prosto mrze nesigurnost. A nasleđivanje nije obezbeđeno. Isuviše dobro znamo koliko se sporo okreću točkovi lunarnog prava.“ Ona pruža Dankanu drugu čašu čistog džina. „Ja sam naslednik Makenzi metala“ „Naravno da jesi. Nije to u pitanju.“ Gospa Sun podiže čašicu. „U pitanju je ko je glavni, Dankane? Ti ili tvoj brat?“ Gospa Sun kruži natrag na prijem. Pozdrav tu, kompliment tamo, osorni odgovor ili uzdah. Posle učtivog intervala, ona prilazi Sun Džijuenu. „Zadovoljna, nainai?“ „Naravno da nisam. Ovde sve smrdi na laovaije.3“ „Piće je grozno.“ „Katastrofalno.“ Gospa Sun se naginje bliže svom unuku. „Postavila sam gorivo. Sad ti kresni iskru.“ Makenziji iz Kingskorta gostiće se u ovom salonu. Pinjate pune poklona vise s tavanice. Šank je spreman. Tu je i pozornica za bend. Za nekoliko dana tu će biti Džungćiju i devojke u balon-suknjama, momci s naramenicama, aseksualci u elegantnim haljinama piće, plesaće, drogiraće se i pipati u toj sobi. Makenziji će dolaziti sa svih strana Meseca u sledećim danima, odavati poštu i dolaziti za šank. Pamćenje je kratkotrajno. Mrtvi sahranjuju mrtve.

Sad Brajs Makenzi smišlja zaveru. Pozvao je četiri funkcionera Makenzi metala. Oni raspolažu moći, iskustvom, autoritetom. Svi su muškarci. Dvadeset nivoa niže memorijalna služba za Roberta Makenzija prolazi kroz svoje grčeve poštovanja i licemerja. „Ovde ste zato što vas poznajem i verujem vam“, kaže Brajs Makenzi. „Imam čvrste ponude za našu rezervu helijuma 3 u L5.“ Brajs drži štek u gravitacionoj praznini Lagranžove tačke L5, kao obezbeđenje od kolebanja cena. „Za koliko?“, kaže Alfonso Perestreho, finansijski direktor Makenzi topljive. „Za sve.“ „To će oboriti cenu“, upozorava Alfonso Perestreho. „I nadam se da hoće“, kaže Brajs Makenzi. „Ne želim da zemaljska ekstrakcija helijuma 3 postane profitabilna. Nismo u stanju da se borimo s konkurencijom. Proizvodnja je i dalje samo na trideset procenata.“ „Mora plodnosti, krize i zmije i dalje su neproduktivna“, kaže Haime Ernandez Makenzi. On je direktor proizvodnje u Makenzi metalima, veteran, pluća upola okamenjenih posle decenija prašine. Retki metali, helijum, organske materije, voda; on može da uzme Mesec u šake i iscedi profit iz njega. „Srce starog Korta helija. Postoje dokazi o sabotaži. Ti Brazilci su stvarno zlopamtila.“ „Želim onda da Žoao de Deus bude ukroćen“, kaže Brajs Makenzi. „Po svaku cenu. Hoću da se MH vrati punoj proizvodnji za dve lune.“ „MH?“, kaže Rouen Solvejg Makenzi. On je glavni analitičar u Makenzi metalima; mlad, pametan i ambiciozan; uzor kapitalističkih vrlina. „Moj otac je mrtav“, kaže Brajs Makenzi. „Makenzi metali – Makenzi metali koje je izgradio moj otac, kompanija koju smo poznavali – mrtva je. Doba porodične korporacije je prošlo. Sa Metalima je svršeno. Sada smo kompanija koja se bavi helij umom.“ „Dakle, nasleđivanje je razrešeno“, kaže suvo Rouen Solvejg Makenzi. „Ako budemo morali da čekamo na advokate, ova kompanija će da najebe“, kaže Brajs. „Uz dužno poštovanje, ako nasleđivanje nije razrešeno, nećemo moći da se refinansiramo“, kaže Dembo Amaeči. On je direktor

korporativnog obezbeđenja; onaj ćutljivi, koji još nije progovorio. „Nema nikog ovlašćenog da potpisuje ugovore.“ „Imam ja finansije“, kaže Brajs. „Sun Džijuen je već razgovarao sa mnom.“ „Novac spolja“, veli Haime. „Brajse, tvoj otac nikad ne bi…“, kaže Dembo. „Pogotovo ne od Suna“, nadodaje Rouen. „Ko jebe mog oca“, eksplodira Brajs. Sav cepti od osujećene strasti. „MH. Makenzi helijum. Jeste li za ili ne?“ „Pre nego što počnemo da zavodimo ugovore“, kaže Dembo Amaeči, „imam informacije o kvaru na ogledalima.“ Nikome ne promiče težina koju pridaje reči kvar. „Hakovani smo“, kaže Dembo. „Očigledno“, veli Brajs Makenzi. „Pametan mali kod. Integrisao se u naš operativni sistem, maskirao pred našim obezbeđenjem, ažurirao se kada smo se i mi ažurirali.“ „I sad želiš da se spanđaš sa Sunima?“, vikne Haime na Brajsa. „Ovo je očigledno maslo Taijanga.“ „Ima tu nešto neuobičajeno“, veli Dembo. „Kod je tamo bio veoma dugo. Sedeo. Čekao.“ „Koliko dugo?“, pita Brajs Makenzi. „Trideset, trideset pet godina.“ „Istočni Okean bura“, šapuće Brajs Makenzi. Brajs je imao osam godina kada su Korte napale Topionicu. Dankan je rastao u vrelom i ružnom Hedliju, Brajs sa intrigama i politikanstvom Kingskorta. Politika Roberta Makenzija bila je takva da svoje naslednike drži razdvojene. Jedna katastrofa nije smela da obezglavi Makenzi metale. Jednog dana njegova majka Alisa je rekla: Sve je spremno. Idemo u novi dom. Putovanje vozom iz Kraljice bilo je dugo, ono iz Meridijana još duže, ali kad ga je majka pozvala da priđe prozoru vagona, on je ugledao buktinju zvezde na obzorju i osetio nešto što nikada ranije nije doživeo. Strahopoštovanje i jezu. Njegova porodica – njegov otac – mogao je da uzme zvezdu sa neba i prikuje je za Mesec. Bila je to moć kakvu jedan osmogodišnjak nije mogao ni da zamisli. Zurio je uvis u nizove ogledala punih zarobljenog sunca. Sve je bilo novo, sveže odštampano, mirisalo je na plastiku i organske

materije. Miris novog rovera, grad pun tog mirisa. Živeću tamo, u najvećoj mašini u vasioni. Onda su Korte napale, presekle šine ispred i iza. Brajs je posmatrao kako sunce zalazi nad topionicom večite svetlosti i osetio dve nove emocije: uvređenost i poniženost. Korte su opoganile čistoću i lepotu koju nisu mogli da dosegnu. Oni nikad ne bi mogli da dođu do takve moći i čudesa, pa su napali iz sitničave zavisti. Za razliku od brata, Brajs nikada nije poznavao svet lišen senke Korta. Za razliku od brata, Brajs je bio neugledan dečak, dispraksičan i nekoordinisan, loše su mu išli sportovi koje su njegov otac i stričevi obožavali, ali se od najranijih dana u rastućem tornju Kingskorta zanimao za porodični posao. Do svoje sedme godine on je shvatio principe ekstrakcije, prerade i prodaje retkih metala. Topionica je bila produžetak njega samog, njegova treća ruka. Bol koji je osetio zbog tog sramotnog poniženja bio je fizički. Trideset pet godina kod je bio skriven u veštačkoj inteligenciji Topionice, rastao tamo, prilagođavao se, širio. „Prvi rezultati ukazuju na to da je aktiviran s daljine“, kaže Dembo. „Neki Korta“, kaže Brajs Makenzi. „Trebalo je da ih iskorenimo do poslednjeg deteta.“ „Mi smo poslovni ljudi, a ne koljači“, kaže Rouen. „Od Korta su ostala tri deteta, jedan od onih takozvanih vukodlaka, i propala bivša pravnica. Pa, Korte su nam uništile dom. Mi smo ih nadmašili: uzeli smo njihove mašine, njihova tržišta, njihov grad, njihove ljude, sve što su posedovali i smatrali dragocenim, i za pet godina niko se više neće ni sećati imena Korta. Sećaš se šta je tvoj otac stalno govorio, Brajse? ’Monopoli su grozne stvari.’“ „’Sve dok sam nisi monopolista’“, odgovara Brajs. Robson se budi s krikom. Njegovo lice, nešto je na njegovom licu, ne može da podigne ruke kako bi to odgurnuo od sebe. Tvrde, nepopustljive površine svud oko njega. I kuc-kuc-kucanje, kuc-kuckucanje. Mrtav je, u silosu. Čeka da ga prerade. To kuc-kuc-kuckaju zabalini, guraju njegov kovčeg preko spojeva u podu hodnika. Noževima će odseći sve korisno, a onda će ga botovi obesiti gore u peći i sasušiti i poslednju kap vode iz njega, usisati je cevastim ustima. Potom će uzeti sve što preostane i ubaciti to u mašine za mlevenje. A

on ne može da se pomeri da progovori da uradi bilo šta kako bi ih sprečio. „Robsone.“ Svetlost. Robson trepće. Sada zna gde je, u kapsuli za spavanje, u spavaonici VTO Lansberga. „Robsone.“ Osvetljeno lice. Hoang. „Dobro si, Robsone. Ja sam to. Možeš li da se pomeriš? Treba da se pomeriš.“ Robson hvata ručke i pridiže se iz kapsule. Spavaonica se sastoji od stelaže kapsula, lestvica, kablova. Zagrejanih postelja i mahuna za spavanje toplih od zadaha tela. „Koliko je sati?“ Robson je i dalje ošamućen upornim košmarima. „Četiri ujutro“, kaže Hoang. „Nije važno. Robsone, moramo da idemo.“ „Šta?“ „Moramo da idemo. Brajs misli da su tvoji uništili Topionicu.“ „Šta su moji uradili?“ Hoang poseže u kapsulu i vadi zgužvanu odeću iz mrežice. Robsonovo odelo Marka Karlote. „Obuci se. Solarne peći su bile hakovane. Izgleda da je to učinio kod Korta helija.“ Robson se oblači. Odelo smrdi gotovo koliko i on. Saginje se u kapsulu i zavlači svoju polovinu špila što bliže srcu. „Kod Korta? „Nema vremena.“ Hoang dodiruje čelo kažiprstom. Bez pratilaca. „Hajde.“ U stanici Lansberg tiskaju se tela i prtljag. Ekipe za održavanje pruge iz Meridijana, Kraljice i velike VTO ranžirne stanice u Svetoj Olgi smenjuju se u vozovima sa onima koji su preživeli Gvozdenpad. „Rezervisao sam ti mesto do Meridijana, ali nećeš tamo sići“, kaže Hoang dok vodi Robsona prema komorama. „Sići ćeš u Zomeringu. Tamo je VTO, kao i ovde. Neko će te dočekati.“ „Zašto ne u Meridijanu?“ „Zato što će Brajs poslati koljače da sačekaju svaki voz.“ Robson naglo staje. „Brajs ne može da me ubije. Ja sam Makenzi.“ „Ti si za Brajsa najbliži Korta. I neće te on ubiti. Ne dok se ne zadovolji. Poželećeš da umreš mnogo pre toga. Hodi sa mnom.“

Hoang pruža ruku. Šinske radnice VTO guraju se kraj njih, sa spoljnim odelima u teškim rancima, kacigama ispod miške. „Kad sam prošli put pobegao od Brajsa…“, kaže Robson. Nije video majčinu smrt. Ne osvrći se, rekla je ona. Šta god da bude, ne osvrći se. Bio je poslušan sin, tako da nije video bota, sečiva koja su presekla tetive njegovoj majci, bušilice koje su pištale kroz vizir njene kacige. Lansiraj, Kameni. Vodi ga odavde. Njene poslednje reči. I dalje se nije osvrtao. BALTRAN kapsula se zatvorila, on je dograbio kaiševe, a onda je ubrzanje razvuklo svaku kap krvi u njegovom telu. Pomračenje svesti. Bestežinsko stanje. Borio se s mučninom. Povrati u kacigu u bestežinskom stanju i mrtav si. Onda usporavanje jednako brutalno kao i lansiranje. Sve to iznova. I iznova. I iznova. Zahvalan zbog šoka, bola, mučnine i discipline potrebne za njeno obuzdavanje, jer sve je to skrivalo istinu da je ona mrtva. Njegova mama je bila mrtva. „Ne zaostaj za mnom, Robsone.“ Hoang se gura u gomilu koja se iskrcava iz komora za dolazak, probija napred. Objava, jedva čujna nad rikom mase. Nešto trideset sedam. Sve stanice. Sve stanice. „A ti?“, kaže Robson Hoangu. „Ja ću kasnijim vozom.“ Hoang uzima Robsona u zagrljaj yelik kao nebo. Obraz uz obraz. „Plačeš“, kaže Robson. „Da. Oduvek sam te voleo, Robsone Korta.“ Onda Hoang gura Robsona u komoru. „Ko će me dočekati?“, dovikuje mu Robson dok ga komora prevodi u voz. „Tvoj stric!“, viče Hoang. „Vuk!“

3. OVAN 2103 – BLIZANCI 2105. Bot za čišćenje zatiče ga kako leži ničice u hodniku spoljnog prstena sa Zemljinom gravitacijom, tri metra od vrata lifta. „Još pet minuta i ugušila bi vas težina sopstvenog tela“, rekla je doktorka Volikova dok je pratila postelju za ubrzanja Lukasa Korte kroz srednji prsten s polovinom gravitacije do lunarnih nivoa. „Morao sam to da osetim.“ „I, kako je?“ Kao da je svaki mišić slab i topi se. Svaki zglob obložen smrvljenim staklom. Šupljina svake kosti puna istopljenog olova. Svaki dah gvožđe u plućima od kamena. Svaki otkucaj srca u plamenu. Lift ga je spustio u bunar bola. Jedva je mogao da podigne ruke sa držača. Vrata su se otvorila pred blagim zakrivljenjem gravitacionog prstena. Breg agonije. Morao je da iskorači. Pri drugom koraku osetio je kako mu se kukovi zanose. Pri petom su mu kolena popustila, nesposobna da ga drže u uspravnom položaju. Centrifugalna gravitacija ga je prikovala za točak, lomeći ga dah po dah. Gravitacija je surova gospodarica. Gravitacija nikada ne slabi, nikada ne staje, nikada ne popušta. Pokušao je da se odigne s poda. Osetio je kako mu se krv taloži u šakama, licu, nadima mu obraz priljubljen uz pod. „Razgovarali smo o hipotetičkim stvarima“, rekao je Lukas Korta kad mu se postelja priključila na veštačku inteligenciju. Dijagnostičke ruke su se raširile. „Hoću da popričamo o praktičnim pitanjima. Ja sam praktičan čovek. Rekli ste da bi mi trebalo četrnaest meseci da se pripremim za uslove na Zemlji. Za četrnaest meseci ja ću odleteti šatlom na Zemlju. Rezervisao sam taj let. Za četrnaest meseci biću na tom brodu, doktorko, s vama ili bez vas.“ „Ne ucenjujte me, Lukase.“ Obratila mu se imenom. Mala pobeda.

„Već jesam, doktorko. Vi ste najugledniji stručnjak VTO za medicinu pod mikrogravitacijom. Ako kažete da je to hipotetički moguće, onda je fizički moguće, Galina Ivanovna.“ Lukas je upamtio doktorkino ime i patronim istog trena kada mu se ona predstavila kao njegova lična lekarka, kraj uznožja njegovog kreveta. „I nemojte mi laskati“, rekla je doktorka Volikova. „Vi se fiziološki razlikujete od zemaljskih ljudskih bića na hiljadu raznovrsnih načina. U suštini, vi ste vanzemaljac.“ „Potrebna su mi tri meseca na Zemlji. Još bolje bi bilo četiri. Dajte mi program treniranja i ja ću ga se pridržavati s verskim fanatizmom. Moram da odem, Galina Ivanovna. Zašto bi iko pristao da mi pomogne da ponovo dođem do svoje kompanije ako nisam spreman da se žrtvujem za to?“ „To će biti teže od svega što ste ikada ranije pokušali.“ Teže od smrti moje braće, spaljivanja mog grada, razbijanja moje porodice?, pomislio je Lukas Korta. „Ne mogu vam obećati da ćete uspeti“, nadodala je doktorka Volikova. „To i ne tražim. Ja sam za ovo odgovoran. Hoćete li mi pomoći, Galina Ivanovna?“ „Hoću.“ Dijagnostičke ruke kreveta pomerile su se prema Lukasovom vratu i mišici. Podigao je spore, olovne šake da ih odbije, ali manipulatori su bili hitri, bol injekcija brz, oštar i čist. „Šta to bi?“ „Još jedna zloupotreba moje profesije“, kazala je doktorka Volikova, čitajući Lukasovu fiziologiju sa sočiva. „Nešto da vas pokrene. Imate sastanak.“ Svetlost je planula kroz arterije Lukasa Korte u njegov mozak. Ustao je s kreveta kao da je ovaj najednom bio naelektrisan. Stopala su mu se spustila na pod. Ništa ga nije bolelo. Ama baš ništa. „Biće mi potrebno štampanje odela“, izjavio je Lukas Korta. „Prikladno ste odeveni“, rekla je doktorka Volikova. „Šorts i majica“, kazao je Lukas Korta sa olovnim prezirom. „Bićete odeveniji nego vaš domaćin. Valerij Voroncov ima osoben smisao za modu.“

Trebaće vam ovo, kazala je posada lifta. Vežbajte. Nije tako lako kao što se čini. Lukas Korta je navukao opnaste čarape i rukavice. Grabio vazduh, koračao po vazduhu. Voroncovi. Uvek s tim podsmehom prema nesposobnosti i nekompetentnosti ljudi u klopci na svetovima. Lukasu se smučilo da bude nekompetentan. Odbacio se iz lifta u čvorište. Čak su i lunarni nožni mišići bili prejaki za delić gravitacije u jezgru. Lukas je raširio šake, opnama zahvatio vazduh, zaveslao unazad spram smera svog leta. Opružio je nožne prste i raširio peraja kao vazdušnu kočnicu. To je bilo lako. Instinktivno. Zaustavio se u središtu cilindra. U osi rotacije broda. S nultom gravitacijom. Lukas se polako okretao, čovek-zvezda. Ritnuo se i pogurao vazduh. Nije se kretao. Zgrčio je čitavo telo kao da bi snaga grča sama mogla da ga oslobodi gravitacione zamke. Lukas je čuo smeh sa vrata lifta. Ponovo se zgrčio. Uzalud. Gipke figure u fluorescentnim bojama zaronile su elegantno prema njemu iz udaljenije komore. Dve devojke u tesnim letačkim odelima, kose pažljivo sakupljene u mrežicama, prišle su Lukasu s leve i desne strane i naglo se zaustavile. „Treba li vam pomoć, senjor Korta?“ „Mogu ja ovo.“ „Uzmite ovo uže, senjor Korta.“ Žena u ružičastom odelu privezala je uže za svoj radni opasač i otisnula se. Trzaj umalo nije oteo uže iz Lukasovog stiska. Kretao se. Leteo je. Osećao je vazduh na licu, u kosi. Uzbudljivo. Druga devojka sa broda plivala je kraj njega. Primetio je da joj na kuku visi usisivač. U komori privatne odaje Valerija Voroncova zahvalio je devojkama za uzbudljivu vožnju. „Pripazite na granje“, bio je jedini njihov savet. Odaja za audijencije Valerija Voroncova u srcu Svetog Petra i Pavla bila je cilindrična šuma. Lukas je lebdeo u tunelu grančica i lišća. Nije video zidove, toliko su grane bile guste. Tamo dole su sigurno bila debla, korenje, aeroponici koji su održavali tu šumu u bestežinskom stanju. Vlažnost, note rastinja i truleži Lukasu su bile poznate – intimni mirisi Tvea – ali bilo je tu novih nota koje je prepoznavao samo iz svojih džinova pravljenih po meri: kleka, bor, cvetni i botanički tonovi.

Šuma je bila osvetljena odozdo duboko među korenjem, ali stabla su krasile hiljade biosvetiljki. Zvezde iznad, zvezde levo i desno, zvezde ispod. Lukasu je trebalo nekoliko sekundi da se aklimatizuje na suton, a onda je ugledao baldahin od lišća izvajan u valove i spirale, kreste i talase. Šumski pejzaž. Poneka usamljena grana dizala se iznad dekorativnog rastinja, odgajena i čvornovata, tako da drži precizno okresani splav od lišća kao da ga nudi. Lukasove oči su se potpuno privikle na svetlost i on je ugledao ljudsku priliku usred bestežinske šume. Nešto načas opaženo, poluskriveno lišćem, sporo, svrhovito kretanje. Središtem cilindra pružalo se uže. Lukas se povukao prema toj figuri. Čovek – ne, shvatio je dok se privlačio bliže: čovekoliko biće. Koje je nekada bilo čovek. Lukasu je bilo okrenuto leđima i marljivo radilo na rastinju ručnim makazama, kresalo, seklo, oblikovalo. Okružio ga je oreol od zimzelenih podsečenih iglica. Lukas je osetio svež smrad među mirisima smole i lišća: mokraća. Gljivične infekcije. „Valeriju Grigorjeviču.“ Čovekoliko biće se okrenulo da se suoči s ometanjem. Život pod mikrogravitacijom oblikovao je njegovo telo jednako sigurno i neopozivo koliko je ono oblikovalo svoju šumu. Noge su mu bile izvijena vretena; trake smežuranih mišića. Prsa su mu bila junačka širinom i obimom, ali Lukas je po načinu na koji su ispunjavala košulju za kompresiju video da u njima nema dubine niti snage. Rebra su rastezala tesan materijal. Grudna kost je bila oštra kao sečivo. Ruke su mu bile duge i tetiva žilavih poput kablova. Glava mu je bila ogromna, ljudsko lice nakalemljeno na balon od kože. Friz srebrne kose oko potiljka samo je naglašavao veličinu te glave. Dvostruka cev protezala se od potiljačne kosti do lebdeće pumpe. Drugi komplet cevi pružao se od njegovog levog boka do skupa kesa za kolostomiju koji se okretao u bestežinskom stanju. To se desi s ljudskim telom posle pola veka pod mikrogravitacijom. „Lukas Korta.“ „Čast mi je, gospodine.“ „Je li? Je li?“ Valerij Voroncov uze usisivač sa opasača za alat i spretno posle toliko decenija korišćenja usisa lebdeće potkresane delove drveća. „Nikad nisam sreo nekog drugog Zmaja. Jeste li znali to?“

„Više nisam Zmaj, gospodine.“ „Čuo sam to. Besmislica, naravno. To vam je u genima. Za mene je ovo novitet. I za vas.“ „Valeriju Grigorjeviču, moram da vas pitam…“ „O, sačekajte s vašim groznim pitanjima. Znam šta želite. Videćemo hoće li univerzum dopustiti da to i dobijete. Ali u tome i jeste stvar, zar ne? U neprestanom postavljanju pitanja univerzumu. Lukase Korta, da li ste ikada videli nešto nalik ovome?“ Valerij Voroncov mahnu makazama prema šumi obasjanoj zvezdama. „Mislim da niko nije, gospodine.“ „I nije. Da li znate šta je ovo? Pitanje koje sam ja postavio univerzumu. Kako bi šuma mogla da raste na nebu? To je pravo pitanje. Evo odgovora. Ona nikad ne prestaje da raste, nikad ne prestaje da se menja. Ja radim na njoj; oblikujem je po svojoj volji. Sporo vajanje. Nadživeće me. Dopada mi se to. Mi smo stvorenja toliko obuzeta sobom. Sebe smatramo merom svega. Vreme će oduzeti sve što jesmo, sve što imamo, sve što ćemo ikad sagraditi. Dobro je razmišljati dalje od našeg životnog veka. Možda će moja šuma potrajati milion godina, možda milijardu. Možda će skončati u požaru kad Sunce bude izgorelo. Kad ja umrem, moji elementi će preći u korenje, granje i lišće. Sjediniću se s tim. To mi pruža veliku utehu.“ Valerij Voroncov otkači vreću za sakupljanje sa usisivača i baci je da poleti niz cilindar. Jedan bot zabalin stušti se iz zelenila da dograbi otpatke i otprati ih do komore. „Moja majka je podržavala Sestrinstvo Gospodara Sadašnjice“, reče Lukas. „Njihova misija se obavlja decenijama, vekovima čak.“ „Svestan sam rada sestrinstva. Vi niste vernik, Lukase Korta?“ „Vera podrazumeva natprirodnu silu. Meni je nemoguće da u to verujem.“ „Hm. Čujem da želite da odete na Zemlju. To je želja, a ne pitanje. Univerzum nam ne duguje ono za čim čeznemo, ali može udovoljiti dobrom pitanju. Kako glasi vaše pitanje?“ „Na koji način mogu da povratim ono što je ukradeno od moje porodice?“ Valerij Voroncov odlomi vrh jedne grane, omirisa ga, ponudi Lukasu. „Šta mislite o tome? Prava kleka. Sve što ste ikada omirisali

bilo je sintetičko. Te Asamoe, znam ja za šta su oni sposobni. Igraju se sa DNK. Razmenjuju gene unaokolo. Detinjasto. Ja stvaram okruženje i puštam život da na njega reaguje. Odgajam pravu kleku u najveštačkijem okruženju koje je čovečanstvo ikada stvorilo. Ne, ne, ne, Lukase Korta, to pitanje uopšte ne vredi. Pravo pitanje glasi: kako može čovek rođen na Mesecu da ode na Zemlju i to preživi?“ „Doktorka Volikova razvija za mene program obuke.“ „Ako vas ne ubije ulazak u atmosferu. Ako vam srce ne otkaže u sobi za aklimatizaciju. Ako ne umrete od sunčanice. Ako se ne nadujete od milion alergija kao kesa za kolostomiju. Ako vas zemaljske crevne bakterije ne posuvrate naskroz. Ako vam zagađenje ne rastrgne meka mala pluća. Ako budete mogli da spavate u toj gravitacionoj rupi a da vas apneja ne budi na svakih pet minuta, između košmara.“ „Da slušamo svako ako, ne bismo bili Zmajevi“, reče Lukas. Dva muškarca su suptilno, nesvesno podesila svoju orijentaciju tako da lebde sučelice. „Kao što rekoste, više niste Zmaj. Na Zemlji ćete biti manje i od toga. Mesec nije država. Mesec je ofšor industrijska ispostava. Nećete imati dokumenta, državljanstvo, identitet. Pravno nećete postojati. Nećete poznavati pravila, običaje, zakone. Postoje zakoni. Važiće za vas, ali nećete pojma imati o tome kako oni funkcionišu. Oni su kao gravitacija. Podležete im. Ne možete da pregovarate s njima. Nemate moć pregovaranja. Niko neće znati ko ste. Nikoga neće biti briga što ste čovek s Meseca. Vi ste nakaza, čudo za deset dana. Niko vas neće ceniti. Niko vas neće uzimati za ozbiljno. Nikome ne treba ništa od vas. Niko ne želi ono što imate. Vi ste inteligentan čovek. Razmotrili ste sve to još dok ste bili u kapsuli. A opet vas zatičem ovde, s vašim planom, uslugama koje su vam od mene potrebne, i onim što imate i mislite da me time možete ubediti da vam te usluge učinim.“ Svako odbijanje Valerija Voroncova bilo je klin kroz prst, stopalo, šaku, koleno i rame. Poniženja. Lukas Korta nikad nije shvatao grižu savesti ili kajanje. Gordost je bila njegova vrlina. Gordost ga je cimala spram tih klinova, otkidala ih sa njih, oslobađala. Njihov bol nije bio ništa u poređenju s onim što je izgubio. „Ne mogu se raspravljati s vama, Valeriju Grigorjeviču. Nemam ništa da ponudim i ništa čime bih trgovao. Biće mi potrebna vaša

podrška, vaši brodovi, vaš elektromagnetni katapult, a mogu samo da govorim.“ „Vaseljena je puna govora. Govora i vodonika.“ „Asamoe vas smatraju incestuoznim čudovištima. Makenzijevi se s vama venčavaju zarad prava na transport, ali inženjeringom odstranjuju vašu DNK iz svoje dece. Moja porodica vas je smatrala pijanim klovnovima. Suni vas čak ne smatraju ljudskim bićima.“ „Nije nam potrebno poštovanje.“ „Poštovanjem se ne kupuje vazduh. Ja vam nudim nešto opipljivije.“ „Imate šta da ponudite? Lukas Korta, koji je izgubio kompaniju, porodicu, bogatstvo i ime?“ „Carstvo.“ „Da čujemo taj vaš govor, Lukase Korta.“ „Skroz-naskroz?“, rekla je doktorka Volikova. „Skroz-naskroz“, rekao je Lukas Korta. Hodnik je strmo zavijao uvis ispred njega. Tavanica je bila nizak, blizak horizont. „Hodajte sa mnom.“ Doktorka Volikova mu je ponudila ruku. Lukas ju je odgurnuo. „Lukase, ne bi trebalo ni da ste na nogama.“ „Hodajte sa mnom.“ „Skroz-naskroz.“ „Ja sam sistematičan čovek“, kazao je Lukas Korta. Čak i pod lunarnom gravitacijom unutrašnjeg prstena svaki korak je odašiljač nepodnošljive bolove od njegovih gležnjeva do grla. „Nisam naročito maštovit. Moram da imam plan. Dete hoda pre nego što potrči. Ja ću hodati lunarnim prstenom, trčaću lunarnim prstenom. Hodaću srednjim prstenom, trčaću srednjim prstenom. Hodaću zemaljskim prstenom, trčaću zemaljskim prstenom.“ Lukasovi koraci su sada bili sigurni i odlučni. Doktorka Volikova je bila na dodir od njega. Lukas je primetio izdajnički treptaj u njenim očima. Čitala je podatke sa sočiva. „Vi to pratite moje podatke, Galina Ivanovna?“ „Uvek, Lukase.“ „I?“ „Hodajte dalje.“ Lukas suzbi na usnama osmeh zbog male pobede.

„Jeste li preslušali tu plejlistu?“, upitao je. „Jesam.“ „I kako vam se čini?“ „Sofisticiranije nego što sam mislila.“ „Niste rekli da zvuči kao muzika iz tržnog centra. Nade su mi porasle.“ „Čujem nostalgiju, ali ne razumem sasvim saudade.“ „Saudade je više od nostalgije. To je vrsta ljubavi. Gubitak i radost. Intenzivna melanholija i radost.“ „Mislim da bi to trebalo dobro da shvatate, Lukase.“ „Može se osetiti saudade i zbog budućeg događaja.“ „Nikad ne odustajete, je li tako?“ „Ne, ne odustajem, Galina Ivanovna.“ Zglobovi su mu se opuštali, bol jenjavao, ukočenost topila. „Puls i krvni pritisak su vam povišeni, Lukase.“ Pogledao je u zakrivljeni hodnik. „Završiću ovo.“ „Važi.“ Još jedna mala pobeda. Lukas stade. Ponovo dalje, uz zakrivljenje sveta. Lukasova pluća bila su stisnuta, srce ga je tištalo kao da se steglo u pesnicu. Dvadeset metara deset metara pet metara do vrata medicinskog centra. Završi to. Završi to. „Uobičajeno je“, dahtao je Lukas. Reči su mu bile kratki, stegnuti brektaji. Naslonio se na dovratak i osvrnuo prema zavojitom hodniku. „Kad se ponudi. Plejlista.“ Jedva je govorio. Stotinu metara ispod lunarne gravitacije njegovog rođenja, a on se držao, soptao, brideo. Oštećenja su bila dublja nego što je zamišljao. Činilo mu se da je četrnaest luna intenzivne obuke nedosežno. „Ponuditi plejlistu. Sopstvenu, zauzvrat.“ „Bil Evans?“, rekla je doktorka Volikova. „I još toga u istom stilu. Mislim da to nazivaju modalnim džezom. Izaberite mi nešto. Povedite me na putovanje kroz zemlju džeza. Trebaće mi nešto da me pogura kroz obuku.“ Probudio se u svojoj kapsuli, uključio svetla. Krckanje i zvečanje. Mahuna za spavanje se tresla. Brod se tresao. Mahuna suknu napred.

Lukas dograbi držače, stegnu ih snažno, još čvršće, sve dok nokte nije zabio u dlan. Mahuna ponovo suknu. Lukas jeknu. Oseti kako svet propada pod njim. Nije imao za šta da se uhvati. A ovo nije bio svet. Ovo je bio brod, zarotirana čigra od aluminijuma i građevinskog karbona. Bio je čovek u mahuni u točku i malenom brodu iza dalje strane Meseca. „Tokinjo“, šapnu on. „Šta se dešava?“ Brod ponovo propade pod njim. Lukas stegnu čvrste, beskorisne držače. Glas u njegovom implantu bio je nepoznat, sa čudnim akcentom. Sveti Petar i Pavle je bio premali da bi imao punu mrežu. Ispaljujem niz korektivnih mlazeva, reče Tokinjo. Orbita mi je stabilna i predvidljiva za period od jedanaest godina. Male periodične korekcije na svakih desetak orbita produžavaju tu predvidljivost. One se dešavaju oko druge perilune u orbiti u kojoj je brod dva puta najbliži centru mase. Proces je potpuno kontrolisan i sasvim rutinski. Mogu da ti pošaljem raspored ako želiš. „Hvala, ne treba“, reče Lukas i treskanje, drmusanje i grozan, grozan osećaj beskrajnog pada u ništavilo okončaše se. Sveti Petar i Pavle se okrenu oko Meseca i Mesec ga odbaci prema plavom dragulju Zemlje. Tokinjo se javi zvonom. Datoteke od doktorke Volikove. Lukas ih otvori. Muzika: dovoljno za više luna. Putovanje. U prve tri lune Lukas je istraživao bard bop; njegov jezik i instrumentalnost, identitet i tonalitet, trostruke harmonije i plagalne kadence. Naučio je imena njegovih junaka. Mingus, Dejvis, Monk i Blejki: to su bili njegovi apostoli. Proučavao je ključne snimke, njegova jevanđelja i dela. Naučio je kako da sluša, šta da sluša, kada da sluša. Pratio je njegove korene u bibopu i to kako se on istovremeno pobunio protiv tog pokreta i težio da ga reformiše. Upustio se u njegova inoverna područja gde su razlike između fanki džeza i soul džeza i razlaz između kul džeza zapadne obale i hard bopa istočne obale postale šizme u muzičkom kosmosu. Bila je to najgora moguća muzika za proučavanje. Lukas ju je obožavao. Prezirao je obuku. Ona je bila teška i dosadna. Karlinjos je veličao upalu mišića, nalete dopamina i hormonska oslobađanja od stresa. Ono što je Karlinjosa dizalo u transcendentno Lukasa je činilo paranoičnim i besnim.

Izlazio je iz teretane plamteći od besa, nervozan prema svakom ko bi ga uopšte i pogledao, odlazio na spavanje u bolovima, naprasit i strepeći od sutrašnje rutine. Pet sati. Šest istina koje su mu predočene u teretani, Art Blejki svira. Karlinjos i njegovi endorfini bili su mrtvi. Rafa je bio mrtav. Arijel se krila. Lukasinja je štitila AKA. Boa Vista je bila bezvazdušna ruševina, a ovaj brod, Sveti Petar i Pavle, nosio je kontejnere sa helijumom 3 Korta za fuzione reaktore Zemlje. Zato je trenirao. Hard bop je bio mesto iza beskrajne trake sprave za kardio vežbanje, štrikliranih ponavljanja dizanja tegova, nedostojnog toniranja. Hard bop je bio vreme iza kuckanja dana koji su kuckali u lune. Godina te rutine bila je beskrajna; morala se razložiti u sled, ne seansi, spavanja, dana, orbita, već postupaka. Stvar zamišljena, započeta, razrađena, dovršena. Zatim još jedna. Pa još jedna. Kvantizovano. Godina i nešto neće biti izmerena gradijentom sve težih tegova, još boljim ličnim rekordima, niti rastućom snagom i otpornošću njegovog tela, već kvantima nove muzike. Posle bard bopa on će naučiti modalni džez, zatim će se kretati kroz fri džez do afrokubanskog i brazilskog džeza koji će zaokružiti natrag do njegove obožavane bosa nove. Kad sledeći put bude slušao bosa novu, noge će mu biti na Zemlji, pod otvorenim nebom. Ali u tih prvih nekoliko orbita hard bop je bio visok, jasan horizont; dalji i širi od bilo kog na Mesecu. Posle pola lune on je trčao unutrašnjim prstenom. Skroz-naskroz. Posle jedne lune hodao je srednjim prstenom, sa pola Zemljine gravitacije, tri lunarne gravitacije. Hodao je bez pomoći, potpore ili pauze i bio mu je potreban jedan sat da završi. Posle dve lune on je trčao srednjim prstenom. Posle tri lune Lukas Korta je tamo spavao. Prve noći je osećao kako mu mesingani demon čuči na grudima i sere topljeno olovo u srce i pluća. Druge noći, treće, četvrte. Posle petnaest prespavao je celu noć samo s košmarima o tome da je u klopci ispod gvozdenog leda na ledenom moru. Potom je svake noći spavao pod tri lunarne gravitacije. Druge tri lune Lukas Korta je istraživao modalni džez – strast doktorke Volikove. Koraci kojima je stupao u muziku bili su sigurniji; načas je ugledao teren druge zemlje i znao je gde su njeni planinski lanci, kuda teku njene reke. Geografske metafore su sada imale smisla za njega, jer je progresija na modalni džez pratila Lukasovo obraćanje

pažnje na Zemlju. Tu je bila tema koja je mogla da obuhvati čitav životni vek. Geografija, geologija, geofizika. Okeanografija, klimatologija i njihova kćerka meteorologija. Međusobni odnosi vode, toplote, rotacije, termodinamike i divni i haotični sistemi satkani od tako osnovnih elemenata očaravali su ga. Bogati, nepredvidljivi, opasni. Voleo je da čita meteorološke izveštaje i gleda njihova predviđanja nacrtana belom i sivom bojom preko plavog oka planete pred njim. Lukas Korta je bio marljiv posmatrač Zemlje. Gledao je kako se oluje i orkani kotrljaju preko okeana; kako mrke ravnice poprimaju zelenu boju dok, pošto ih zaspu kiše, pustinje tamne u cvatu, močvare i sundarbani iščezavaju pod svetlucavim poplavama. Gledao je kako se godišnja doba primiču s polova dok je kružio oko planete, iz lune u lunu. Gledao je kako sneg dolazi i kako se povlači, posmatrao kako se bogata tama monsuna širi preko sparušenih miliona. Jedno nije hteo da gleda zemaljski susret, kada je cikler razmenjivao kapsule sa osobljem s orbitalnom sponom i ispuštao mahune s tovarom za kontrolisani pad u more. U svojoj kabini on je osećao drhtaje kapsula i otpuštanje vezova, trzaj pristajanja mahuna za transfer, ali se nikada nije pridružio posmatračima u osmatračkom mehuru. Nije želeo da udostoji pljačku svoje pažnje. Nijednom se nije osvrnuo prema Mesecu. Početkom godine orbita doktorka Volikova je prešla na Zemlju kako bi provela dopust u Sankt Peterburgu. Zamenio ju je Jevgenij Česnokov, drčni tridesetogodišnjak kome nije bilo jasno zbog čega ga Lukas prezire. Bio je preterano familijaran, s manirima zbog kojih bi ga izboli u bilo kom kafeu u Žoao de Deusu, a ukus za muziku mu je bio odvratan. Muzika se ne sastoji od ritmova. S ritmovima je lako. Čak bi i Tokinjo, u svom ograničenom stanju, mogao da smisli novi ritam. Lukas se navikao na novi, ravan karakter svog pratioca. Jedan brod, jedan glas, jedan interfejs. Ako je Tokinjo sada o sebi govorio kao o personifikaciji Svetog Petra i Pavla, zbog oklevanja i stanki zvučao je manje sveznajuće. Kašnjenje usled brzine svetlosti otežavalo je pristup Zemljinim bibliotekama u stvarnom vremenu, ali sistem ciklera je sadržao dovoljno informacija da Lukas na njima gradi svoje istraživanje. Pustio je da ga geofizičko i klimatološko poznavanje planete dovede do geopolitičkog. Zemlja je prolazila kroz klimatsku

promenu; ona je bila u osnovi svih vidova planetarne politike, od decenija duboke suše u Sahelu i zapadnim Sjedinjenim Američkim Državama do stalnih oluja koje su udarale po severozapadnoj Evropi, poplave za poplavom za poplavom. Lukas nije mogao da shvati ludost življenja na svetu koji nije bio pod ljudskom kontrolom. Naučio je kakva je moć helijuma koji je izgradio bogatstvo njegove porodice. Čist elektricitet, bez radijacije, bez ugljeničnih emisija. Strogo kontrolisan. Fuzioni reaktori su bili malobrojni i skupi. Svaka država je žestoko čuvala svoje elektrane – od drugih nacionalnih država, od nekonvencionalnih snaga paradržava, oslobodilačkih armija i vojskovođa poteranih sušama, propadanjem useva, glađu, građanskim ratovima. U svakom trenutku u proteklih pedeset godina, pročitao je Lukas, na Zemljinom šaru je gorelo više od dve stotine mikroratova. Dugo je proučavao kako bi pokušao da razume nacionalne države i mnogo, mnogo savezničkih grupa koje su ih izazivale. Mesec je opstajao tako što je zabranjivao moć grupama i frakcijama. Postojali su pojedinci i porodice. Pet Zmajeva – Četiri Zmaja, korigovao je sam sebe, osetivši to štipanje bola kao disciplinovanje sentimentalnosti – bile su porodične korporacije. Korporacija za lunarni razvoj bila je neefikasni odbor guvernera međunarodne holding kompanije; projektovana je tako da bude u stalnom neslaganju sama sa sobom. Države, sa identitetima, skupovima privilegija i obaveza te geografskim granicama tamo gde su ove prestajale, Lukasu Korti su izgledale proizvoljno i neefikasno. Zamisao o lojalnosti jednoj obali reke i ogorčenom neprijateljstvu prema drugoj bila je smešna. Reke, saznao je Lukas Korta, teku između obala. A u svemu tome nije bilo saglasnosti. Lukas nije mogao da shvati kako ljudi trpe sopstvenu nemoć. Zakon je tvrdio da sve brani i tlači podjednako, ali površni pregled aktuelnih vesti – Lukas je postao revnostan konzument tekućih zemaljskih dešavanja, od verskih ratova do tračeva o slavnima – ogoljavao je staru laž. Bogatstvo i moć su donosili vedriju klasu zakona. To se nije mnogo razlikovalo od situacije na Mesecu. Lukas nije bio pravnik, ali je razumeo da lunarni zakon stoji na tri noge: više prava je loše pravo; o svemu se, uključujući pravo, može pregovarati; a na Klavijevom sudu sudi se svemu, pa i Klavijevom sudu. Zemaljski zakoni su štitili ljude, ali šta je štitilo ljude od zakona? Sve je bilo nametnuto. Ni o čemu se nije moglo pregovarati. Države su nametale

opštu politiku na osnovu ideologija, a ne dokaza. Čime su te države predlagale da nadoknade građanima negativan uticaj njihove politike? Bilo je to zakukuljeno i zamumuljeno. Te je stvari Lukas pitao doktora Česnokova prilikom zakazanih provera kada je on razmatrao podatke sa brojnih Lukasovih medicinskih monitora. Voliš fudbalski klub CSKA iz Moskve i voliš Rusiju. Koja je od te dve ljubavi veća? Plaćaš poreze, ali pravo ti ne dopušta da imaš bilo kakav upliv na njihovo trošenje, a kamoli opciju da ih zadržiš kada želiš da utičeš na politiku vlade. Kako to može da bude dobar ugovor? Obrazovanje, pravni sistem, vojska i policija, sve je to pod kontrolom države; zdravstvo i transport nisu. Kako to može da bude dosledna pozicija za jedno kapitalističko društvo? Doktor Česnokov je utihnuo kad mu je Lukas postavio pitanja o njegovoj vladi i njenoj politici, gotovo kao da se plaši da će ga neko čuti. S vremenom se doktor Česnokov spustio, a doktorka Volikova popela na novi rok službovanja. Trgla se kad je ugledala Lukasa Kortu u svojoj ordinaciji. „Pa vi ste zver“, rekla je. „Medved.“ Zaboravio je na to koliko se promenio za dve lune koliko je ona provela dole na Zemlji. Raširio se za deset centimetara. Ramena su mu bila zakošeno spojena sa vratom. Prsa su mu bila dve ploče tvrdih mišića, noge sve u oblinama i ispupčenjima. Butine mu se nisu spajale kako treba. Vene su mu iskočile kao lunarni kanali na bicepsima i listovima. Čak mu je i lice bilo četvrtasto i široko. Mrzeo je svoje novo lice. Izgledao je kao prašinar. Izgledao je kao glupak. „Dovde su me doveli mržnja i Bil Evans“, rekao je Lukas. „Želim da hodam trećim prstenom.“ „Poći ću s vama.“ „Ne, hvala, Galja.“ „Onda ću vas nadzirati.“ Nova gravitacija, nova muzika. U liftu je naredio Tokinju da postavi reprezentativnu listu fri džeza. Instrumenti su mu bubnjali po glavi, naleti i čarke nota, trube i saksofoni izoštreni i hrapavi. Um mu se poveo. Tu je bilo izazova. Ornet Kolmen je prizivao oluje trozvuka i Lukas je osetio kako ga gravitacija hvata, povlači, ispituje i čupa njegovo veliko, brutalno telo.

Vrata lifta su se otvorila. Lukas je stupio napolje. Bolni udari prostrelili su mu oba gležnja. Koleno kao da mu je probila šipka od vrelog titanijuma. Ligamenti su mu se pomerali, uvijali i pretili da popuste. Zaškrgutao je zubima. Haotična muzika je bila ruka i glas poludelog gurua. Kreni. Dva koraka, tri koraka, četiri koraka, pet. U hodu pod zemaljskom gravitacijom krio se ritam, ne opušteno njihanje lunarnog kretanja; dizanje i guranje napred, spuštanje težine. Na Mesecu bi se vinuo kroz vazduh. U spoljnom prstenu Svetog Petra i Pavlajedva se držao iznad poda. Deset koraka, dvadeset koraka. Već je odmakao dalje od svog prvog budalastog pokušaja pod gravitacijom Zemlje. Sad je mogao da se osvrne preko ramena i vidi kako ta tačka nestaje iza horizonta prstena. Cikler je bio na spoljnoj krivoj svoje orbite; spoljni prsten je bio načičkan dođošima i istraživačima sa Univerziteta Farsajd i šačicom poslovnih posetilaca, korporativnih agenata, političara i turista. Za nekoliko dana oni će preći u srednji točak, a onda u unutrašnji prsten pod lunarnom gravitacijom, gde će rotacija, niska gravitacija i efekat novog sredstva kretanja u unutrašnjem uhu patosirati osamdeset procenata njih morskom bolešću. Klimnuli su mu glavom dok je koračao kraj njih, zamahujući rukama, lica stegnutog od odlučnosti. Čelične trake sabijale su mu otečeno srce, krv mu je pulsirala crveno iza očiju sa svakim pulsom, očne jabučice kao da su mu tonule u duplje. Može on to. Radi on to. Obaviće on to. Video je vrata lifta uz zakrivljenje prstena. Računao broj koraka. Njegovo srce živnulo je zbog male radosti. Radost ga je učinila nemarnim. Pažljivi ritam njegovih koraka se poremetio. Izgubio je ravnotežu. Gravitacija ga je dograbila. Lukas je pao na pod sa udarcem koji je iz njega izbio i poslednji dah i misao, osim što nikad u životu nije bio tako snažno udaren. Ležao je paralisan od bola. Ležao je na boku, nesposoban da se pomeri. Gravitacija ga je prikovala za pod. Zemljani su se okupili oko njega. Da li je dobro? Šta se dogodilo? Odbijao je od sebe ruke koje su želele da mu pomognu. „Ostavite me na miru.“ Jedan medicinski bot zaškripao je hodnikom. To poniženje neće moći da podnese. Odgurnuo je trup uvis na lelujavim rukama. Podvukao noge ispod sebe. Prelazak iz čučnja u stojeći položaj činio se nemogućim. Mišići njegove desne butine treperili su i nije bio

siguran da će koleno uspeti da ga drži. Crveno oko bota gledalo ga je optužujuće. „Jebi se“, rekao je on i s neizdrživim bolom, koji je iščupao krik iz njega, Lukas Korta se osovio na noge. Bot je kružio iza njega kao lasica mezimac koja traži pažnju. Kako bi samo voleo da ga šutne u stranu. Jednom, ne ovog puta. Kročio je. Kiseli bol prožeo ga je od desnog stopala do desnog ramena. Zabrektao je. Korak je bio čvrst. To je bio samo bol. Bot se vukao za koracima Lukasa Korte dok je on prevaljivao poslednjih nekoliko desetina metara do lifta. „Sreća vaša pa niste ništa slomili“, rekla je doktorka Volikova. „To bi onda bio kraj svega.“ „Kosti zaceljuju.“ „Zemaljske kosti. Kosti dođoša. Ne postoji literatura o kostima rođenim na Mesecu, sa gustinom kostiju zemaljskog tipa.“ „Mogli biste da napišete rad o meni.“ „I pišem ga“, kazala je doktorka Volikova. „Ali gustina mojih kostiju je zemaljskog tipa.“ „Zemaljskog tipa u sedamdesetogodišnjaka koji pati od osteoporoze. Moraću ponovo da vam pojačam režim kalcijuma.“ Lukas je već pravio plan na temelju reči „zemaljski tip“. Hodače sve dok mu stopala ne steknu osećaj za to, dok mu kukovi ne naviknu da se njišu kako treba. Hodače još. Onda će hodati tri minuta, trčati jedan. Ponavljače sve dok bol ne postane podnošljiv. Hodače dva minuta, trčati dva. Hodače jedan minut, trčati tri. Trčaće. „Kako vam se dopada fri džez?“, upitala je doktorka Volikova. „Zahteva da mu priđete“, rekao je Lukas. „Ne pravi nikakve kompromise.“ „Ja ne mogu da mu priđem. Za mene je tu previše džeza.“ „Morate se potruditi kako biste otkrili lepotu.“ Lukasu se nije sviđala ta muzika, ali joj se divio. Bila je to idealna zvučna podloga za ono što je sada morao da uradi. Za teške stvari. Stvari koje je on radio najbolje, stvari koje je oduvek radio najbolje, one za koje je jedino bio nadaren i talentovan. Spletke. Sa vladama će uvek biti najteže, pa je zato najpre radio s njima. Kina, naravno, zato što je to bila Kina, i zbog njenog dugotrajnog rata protiv Suna. Sjedinjene Američke Države, zbog njihovog bogatstva,

istorijskog animoziteta prema Kini i toga da nijedno carstvo neće spremnije skočiti da brani svoju čast od onog koje se raspada. Gana. Nije veliki igrač, ali je uvidela šta je šačica njenih smelih državljana izgradila na Mesecu, pa i sama želi deo kolača. A Akra je odavno želela da nadmaši svog većeg i moćnijeg suseda Lagos. Indija, koja je propustila Mesečevu groznicu i još je bridela zbog tog neuspeha. Rusija, zbog dogovora koji je postigao sa VTO i zato što će jednog dana on možda morati da izda Voroncove. Za vlade tih država pad Korta helija bio je lokalni sukob, značajan samo zbog posledica po cene helijuma 3. Moraće da ih nauči da ga slušaju. Postojali su kanali, imena s kojima je trebalo da razgovara kako bi mu omogućila pristup drugim imenima. Lanci imena, spori uspon po političkoj hijerarhiji. Biće to i teško i zabavno. Za taj posao, najbolja zvučna podloga bio je Ornet Kolmen. Dok je istraživao snimljenu zaostavštinu Džona Koltrejna, Lukas je sebi krčio put u zemaljske korporacije. Robotika, da, ali njih je bilo tušta i tma, a on je želeo kompaniju koja razume šta joj nudi, kako kratkoročno tako i na duge staze. Bankarstvo i investicioni kapitalizam: tu je stupao oprezno, jer iako se razumeo u novac i način na koji ovaj funkcioniše, nikada nije shvatao mahnito kompleksne finansijske instrumente i načine na koji se oni ukrštaju na globalnim tržištima. Te sastanke je bilo lakše ugovoriti, a ljudi s kojima je razgovarao bili su iskreno zainteresovani – oduševljeni čak – zbog smelosti predloženog plana. Oni su ga sigurno istražili, saznali za njegov pad. Uništenje Korta helija sigurno ih je dotaklo. Bili su spremni da saslušaju čoveka sa Meseca spremnog da posveti godinu dana svog vremena i zdravlja kako bi sišao s neba da s njima razgovara. Svakog dana, dok su se točkovi Svetog Petra i Pavlaokretali oko Meseca, on je razgovarao s nosiocima moći. Ime po ime, probijao se u konferencije i sastanke jedan na jedan. U svojoj kabini on je manipulisao i suprotstavljao investitore špekulantima, jednu vladu drugoj. U koga imati poverenja, i koliko, i kada to okončati. Koga izdati, kada i kako. Ko je podložan podmićivanju, koga uceniti. Čiju taštinu podstaći, čiju paranoju razgoreti? Sastanci su se nizali za sastancima. Biće mu potrebne najmanje tri lune na Zemlji.

„Više bih voleo četiri“, ponovio je on doktorki Volikovoj. Sada je svakodnevno trčao trećim krugom. On je bio sredovečan muškarac, njegove najbolje godine su prošle, a podvrgavao se fizičkom izazovu koji bi nagnao čoveka upola mlađeg od njega da ustukne. To bi i dalje moglo da ga ubije, ili obogalji toliko da čak ni moć lunarne medicine ne može da ga izleći. „Treba vam još jedan mesec“, kazala je doktorka Volikova. „Još bolje: dva.“ „Nemam dva na raspolaganju. Sećam se da sam vam rekao da ću krenuti na Zemlju posle četrnaest meseci. Postoji period za to, samo jedan kratak period.“ „Mesec dana.“ „Za jedan zemaljski mesec, spustiću se orbiterom. I nikad neću shvatiti Orneta Kolmena.“ Poslednji mesec, kao što je i smerao, proveo je opuštajući se u afrokubanskom džezu. Tu su bili zvuci i ritmovi bliski njegovom srcu, koji su mu mamili osmeh na usta. Odatle je mogao da posegne i uhvati bosa novu za ruku. Uživao je u bezbrižnosti melodija sa plejliste, ali je ubrzo ustanovio da je ritam previše propisan, previše naglašen. Kad je vežbao u teretani spoljnog prstena, ritam ga je primoravao da se uskladi s njim, i on je to mrzeo. Činio mu se previše neozbiljnim za posao koji je ispunjavao njegove poslednje dane: lični identitet ibezbednost. Valerij Voroncov ga je postavio za nameštenika VTO Svemira: promućurno podmićivanje pomoću VTO Zemlje obezbedilo mu je kazahstanski pasoš. Ono malo bogatstva koliko mu je preostalo prebačeno je u oblike kojima je mogao da pristupi brzo i lako. Zemlja je bila podozriva kad je posredi bilo kretanje novca. Na svakom koraku bile su promene, pitanja, istrage o pranju novca. Lukas je bio uvređen. On nije bio neki sitni narko-baron niti neotesani mali despot. Želeo je samo da ponovo dođe do svoje kompanije. Bio je to posao koji ga je nervirao i razdraživao, posao kakvim se nikad nije bavio, ali kao da je uvek zahtevao još dodatnih identifikacija ili razjašnjenja. „Moja majka se popela ovim brodom“, kazao je Lukas doktorki Volikovoj za vreme svog poslednjeg pregleda pred let. „Pre pedeset godina“, rekla je doktorka Volikova. „Qtad se dosta promenio.“ „To su samo dodaci. Preuređivanje. Ničeg se niste otarasili.“

„Šta želite, Lukase?“ „Voleo bih da spavam u istoj kabini kao i moja majka.“ „Bolje da se ne upuštam u psihijatriju tog zahteva.“ „Udovoljite mi.“ „Neće biti ista.“ „Znam. Udovoljite mi.“ „Negde sigurno postoje zapisani podaci. Voroncovi nikad ne zaboravljaju.“ Treći prsten, plavi kvadrant, 34 desno. Doktorka Volikova je otvorila privatnu kabinu. Bila je malo veća od mahune u kojoj je Lukas stigao na cikler. Zavukao se u nju, odeven spustio na ležaj, jer nije za sada još mogao da se muči oko skidanja. Ležaj je bio mek i dobro ga je podupirao, kabina je bila dobro opremljena i u svakom trenutku on je jedino bio svestan gravitacije. Još meseci toga. Na brodu je mogao da umakne u centralni prsten, čak i unutrašnji, Mesečev prsten kad više ne bi mogao da trpi gravitaciju. Na Zemlji neće imati gde da umakne. To ga je plašilo. Kapsula je bila uska i udobna. Lukas je bio stvorenje malih prostora, gnezda i odaja; ceo život je proveo zatvoren pod krovovima. Taj svet dole imao je nebo. Bio je otvoren prema svemiru. Agorafobija ga je plašila. Sve ga je plašilo. Nije bio spreman. Nikad neće biti spreman. Niko nije mogao da bude spreman. On je mogao samo da se pouzda u talente koji su ga doveli ovamo, koji su ga spasli od pada Korta helija. To će biti dovoljno. Pre nego što je utonuo u čvrst san, setio se lica. Lukasinjo. Tako lep, tako izgubljen. Arijel, na krevetu za intervencije u medicinskom centru, pošto je sečivo prodrlo na živac daleko od toga da je ubije. Karlinjos na Lukasinjovom prijemu povodom Mesečeve trke, krupan i širok kao nebo, dok je s osmehom koračao preko travnjaka, sa kacigom spoljnog odela pod miškom. Rafa. Zlatni, uvek zlatni. Nasmejan. Okružen svojom decom, dok mu oko stoje s jedne i druge strane; nasmejan. Adrijana. Lukas je mogao da je zamisli samo sa udaljenosti, na vratima prolaza, u njenom omiljenom paviljonu među kamenim licima oriša Boa Viste, na drugom kraju stola upravnog odbora. Onda je zaspao, baš kao i sledeće četiri noći, u staroj kabini. Snovi su mu bili teški, preznojavajući, snovi sa kricima. Uvek će i biti takvi,

pod tuđinskom gravitacijom. Petog jutra se spustio na Zemlju. Posada komore bunila se zbog njegove kravate. Lebdeće, ugušiće ga, biće opasna po druge. Lukas je zategao čvor oštro i čvrsto sve dok nije bio kao šiljak noža pod njegovim grlom, u stilu poznih dve hiljade desetih. Trodelno odelo na jednoredno kopčanje Toma Svinija, srednjesivo. Sa usko krojenim reverima od tri centimetra. „Nemam nameru da na Zemlju stignem kao neki propalitet iz Bairo Alta“, izjavio je on. Raskopčao je donje dugme svog prsluka. „Izgledaćete tako ako se ispovraćate po tom odelu.“ Komora se zatvorila. Činilo se da izjednačavanju pritiska s kapsulom za transfer nema kraja. Strepnja je tukla u Lukasovom grudnom košu. Odelo je skretalo pažnju, omogućavalo mu je da se suprotstavi strepnji. Da ponovo bude Lukas Korta. Trinaest luna između svetova – jedna manje nego što je planirao – trinaest luna geopolitike i globalne ekonomije, pregovaranja i precizno manipulisanog podmićivanja, razaznavanja i eksploatisanja antagonizama, neumorne obuke, sve se to fokusiralo na ovo. Šiljak oštrice. Iz broda u kapsulu. Iz kapsule u sponu. Iz spone u orbitalnu letelicu. Orbitalnom letelicom na Zemlju. Za manje od četiri sata biće gotovo. U tome nije bilo nimalo utehe. Komora se otvorila. Lukas je dograbio držač i odbio se u kapsulu. Oproštajna nedostojnost, funkcionalna odeća i džez iz sredine dvadesetog veka. Kapsula za transfer bila je cilindar od dvadeset metara, bez prozora, potpuno automatizovan. Deset redova sedišta. Doktorka Volikova je dograbila ručicu i vezala se kraj njega. „Trebaće vam vaš lekar.“ „Hvala vam.“ Još pet putnika, a onda se brava zaključala. Uvek ih manje silazi nego što se penje. Bezbednosne objave, površne ili neefikasne. Tokinjo, povezan s veštačkom inteligencijom kapsule, ponudio je Lukasu pogled kroz spoljne kamere. Osmotrio je jednom ogroman plavi svet ispod sebe i isključio ih. Pustio je dugo stvaranu plejlistu klasične bose. Melodije koje je poznavao, melodije koje je voleo,

melodije koje je tražio da mu Žorže svira u najboljoj zvučnoj sobi na dva sveta. Niz udaraca; cimanja. Tišina. Kapsula se otkačila sa Svetog Petra i Pavla, zrno života koje pada preko lica plavog sveta. Proučavao je ovo. Znao je kako funkcioniše. Sve se svodilo na kontrolisani pad. Naredio je Tokinju da mu pokaže model spone za transfer koja se okretala oko ruba planete. Dijagram ga je umirio. Lukas je utonuo u dremež kad ga je probudio zveket koji je osetio kroz korito. Spona je bila povezana s kapsulom. Osetio je kako mu želudac propada, uspostavile su se gravitacione sile dok je spona ubrzavala kapsulu u orbitu za pristajanje uz orbitalnu letelicu. Lukas je već jednom doživeo transfer sponom, dok je bežao s Meseca, kad ga je Mesečeva petlja ugrabila s vrha kule i hitnula u orbitu za transfer do ciklera. Ubrzanje je doseglo vrhunac na tri, četiri lunarne gravitacije. Ovo je bilo daleko jače od Mesečeve petlje. Lukas je osetio kako mu se usne ljušte natrag sa zuba, oči postaju pljosnate u dupljama, krv sakuplja u zadnjem delu lobanje. Nije mogao da diše. Onda se ponovo našao u bestežinskom stanju. Spona je otpustila kapsulu i sada je Lukas padao prema tački susreta sa orbitalnom letelicom. Tokinjo mu je pokazao orbiter; neverovatnu lepotu krila i aerodinamičnih linija kao da je posredi živo biće, potpuno tuđinsko za Lukasovu estetiku mašina dizajniranih tako da rade isključivo u vakuumu. Svemirski avion je otvorio vrata svog tovarnog prostora. Pulsevi iz visinskih potisnika ćušnuli su kapsulu. Lukas je posmatrao kako se ruka manipulatora opruža od orbitera i hvata prsten za pristajanje. Osetio je malo ubrzanje, blago kao kućni lift, dok ga je ruka uvlačila unutra. Putovanje svemirom bilo je taktilno; škljocaji i lupnjava, meki trzaji i kratka cimanja. Vibracije kroz njegove rukonaslone. Lukas je nastavio sa brojkama u glavi. Sto pedeset. Visina orbite letelice u kilometrima. Trideset sedam. Broj minuta do potiska za napuštanje orbite. Dvadeset tri. Broj minuta tranzita broda kroz atmosferu. Hiljadu petsto. Stepeni celzijusa koliko će keramičko korito orbitera dosegnuti u ponovnom ulasku u atmosferu. Tri stotine pedeset. Brzina u kilometrima na sat pri sletanju. Nula. Broj članova posade koji bi mogli da preuzmu kontrole ako bilo šta krene po zlu.

Kabina se zatresla, ponovo zatresla, dugo nastavila da se trese. Potisak za napuštanje orbite. Šaka gravitacije dograbila je Lukasa za glavu i pokušala da ga povuče do tavanice. Usporavanje je bilo surovo. Brod se trzao. Prsti Lukasa Korte zabili su se u rukonaslone, ali nije bilo ničeg da uhvati, ničeg stvarnog i nepomičnog. Njegovo srce je želelo da umre. Nije mogao to da trpi. Sve vreme je bio u zabludi. Bio je sujetna budala. Čovek s Meseca nije mogao na Zemlju. Ubistvenu Zemlju. Krici najdubljeg straha treperili su mu u grlu, nesposobni da se otrgnu strahovitoj gravitaciji. Drmanje se pojačalo; dugi i kratki skokovi koji su Lukasa bacali u momentalno bestežinsko stanje, a onda nabijali u pojaseve dovoljno snažno da ostave modrice, zatim visokofrekventne vibracije kao da se brod i duše stružu u prah. Pronašao je ruku i ščepao je toliko snažno da je osetio kako se kosti pomeraju pod njegovim stiskom. Držao je tu ruku, držao je kao jedinu sigurnu i čvrstu stvar u uzdrmanom, urlajućem svetu. Onda je drmusanje prestalo i on je osetio gravitaciju, stvarnu gravitaciju ispod sebe. Letimo kroz atmosferu, kazao je Tokinjo. „Pokaži mi“, zakrkljao je Lukas i naslone sedišta i znake upozorenja u sivoj kapsuli prekrio je prozor. Bio je dovoljno visoko da vidi zakrivljenje planete. Protezalo se u beskraj, suptilno i ogromno kao život. Nebo iznad njega produbilo se u boju indiga. Ispod je ležao veo za velom oblaka, stapajući se u mutnožutu jaru. Načas je opazio prašnjavo plavetnilo. To je okean, pomislio je. Bio je daleko veći, daleko veličanstveniji i uzvišeniji nego što je zamišljao. Orbitalna letelica se stuštila kao strela kroz najviši sloj oblaka. Lukasu je zastao dah. Kopno. Linija mrke boje poluvidljiva kroz oblake. Lukas je iz svojih istraživanja znao da nailazi preko obale Perua, dve hiljade i trista kilometara od sletanja. Iza mrke obalske pustinje pojaviće se iznenadna tama planina; lanac kao kičma duž celog kontinenta. Andi. Sunce je blesnulo na snegu i srce Lukasa Korte je poskočilo. Iza planina ležali su ostaci velike šume; mrlje dubokog zelenila među svetlijim zelenim i zlatnim bojama useva i poteza braonkastožute i sivosmeđe tamo gde je tle umrlo. Oni pramenovi, neobično niski i okrnjeni za njegove oči, sigurno su dim, ne prašina. Visoki oblaci kuljali su sa vrele zemlje. Dole je ležao poslednji sloj

oblaka. Lukas je zadržavao dah dok je orbiter padao prema njima, zatim kroz njih. Sivo, slepo. Brod se trgao. Rupe u vazduhu. Onda napolje, i Lukas Korta je ostao bez vazduha. Sunce srebrno, pa zlatno: velika reka, žuta od mulja. Orbitalna letelica sledila je tok reke na istok, duž rešetku pritoka, pritoka, pritoka. Očaran, Lukas je pokušao da razabere obrazac petlji i krivulja manjih rečnih tokova. Obaveštenje od Tokinja, šta ono reče? Nije obraćao pažnju. Koliko minuta do sletanja? Još jedna velika reka, crno u susretu sa zlatnim, a na njihovom spoju ljudska aktivnost u magnovenju. Na hiljade odblesaka sunca dok je šatl prelazio preko toga: grad, shvatio je Lukas. Opet mu je zastao dah. Grad, između dve reke, bez poklopca, otvoren prema univerzumu, rasut preko zemlje. Nezamislivo ogroman. Te mreže svetlosti kada oblaci nisu prekrivali Zemlju ničim nisu ukazivale na nesagledivu, užasavajuću veličanstvenost planetarnih gradova. Svemirski avion je zaokrenuo. Lukas je zaškrgutao zubima dok su se sile gravitacije poigravale njime. Orbitalna letelica je kružila, smanjivala brzinu u pripremi za sletanje. Čuo je vazduh tamo napolju, kao ruke na oplati. Načas je ugledao dugačku pistu gde će se letelica spustiti, grad, nakrivljen pod zabrinjavajućim uglom, ušće dve reke. Crnu i zlatnu vodu jednu kraj druge bez mešanja, mnogo kilometara. Za Lukasa je to bilo očaravajuće. Nije dovoljno razumeo zemaljsku hidrodinamiku da bi znao je li taj efekat uobičajen ili spektakularan. Kakvi su ono pokretni objekti na vodi? Deset minuta do sletanja, kazao je Tokinjo. „Lukase“, rekla je doktorka Volikova. „Šta je bilo?“ „Sad možete da mi pustite ruku.“ Iznad grada i reka još jednom, ovog puta niže. Svemirski avion se ispravio. Krenuli su u završno spuštanje. Pista je bila prava i ravna pred njim. Lukas je osetio kako se točkovi spuštaju i zaključavaju. Svemirski avion je podigao nos i čvrsto seo na zadnje točkove, uz manji udar kada se spustio i prednji kraj. Zemlja. Bio je na Zemlji. Doktorka Volikova je zadržala Lukasovu ruku kad je on posegnuo da otkopča sigurnosni pojas. „Još nismo stigli.“

Kako se Lukasu Korti činilo, orbiter je čitav eon bučno rulao po prilaznim pistama. Osetio je kad se zaustavio. Čuo je pokrete kroz oplatu, osetio neobjašnjivu lupnjavu i vibracije. „Kako se osećate?“, upitala je doktorka Volikova. „Živo“, rekao je Lukas Korta. „Dogovorila sam da nas sačeka medicinska ekipa sa invalidskim kolicima.“ „Izaći ću iz ovog broda na svojim nogama.“ Doktorka Volikova se osmehnula, a onda je Lukas osetio trzaj koji je nesumnjivo značio da je kran podigao kapsulu iz orbitera. „I dalje nameravam da hodam“, rekao je on. Spojke su se zaključale, brave zavrtele. Vrata su se otvorila. Lukas je zatreptao u svetlosti Zemlje. Duboko je udahnuo zemaljski vazduh. Mirisao je na deterdžente, plastiku, ljudska tela, ukorenjenu prljavštinu, elektricitet. „Mogu li da vam pomognem?“, obratila mu se doktorka Volikova kraj vrata. Ostali putnici su otišli, nehajno kao smenski radnici koji silaze za ekspresa Piri-Aitken.4 „Reći ću vam već.“ „Časovnik otkucava, Lukase.“ Kad je ostao sam, Lukas je obe ruke spustio na rukonaslone. Udahnuo je recikliran, pročišćen vazduh. Prebacio je težinu na podlaktice, nagnuo se napred, odgurnuo uvis. Mišići butina su preuzeli posao: ludački potez. Na Mesecu bi ga to bacilo uvis i on bi tresnuo u kasetu za prtljag iznad sedišta. Na Zemlji je ustao. Najpre desna ruka, potom leva. Lukas Korta je pustio rukonaslon i osovio se na noge. Samo na trenutak – prostor je bio skučen, a šake su mu bile potrebne kako bi pronašao put do prolaza. Težina je bila strašna, neodoljiva, neumoljiva, čekala je da on izgubi ravnotežu, da ga baci na pod. Padovi će vas ubiti, kazala je doktorka Volikova. I on umalo nije pao pri tom prvom koraku niz prolaz. Gravitacija nije bila obrtna, kao na Svetom Petru i Pavlu. Naučio je da korača pod zemaljskom gravitacijom zahvaljujući Koriolisovoj sili rotirajućih prstenastih staništa. Rotacija je sve malčice pomerala. Lukas je oslonio težinu na stopalo, a ono nije bilo tamo gde je trebalo da bude. Posrnuo je, ščepao rukonaslon, pridržao se.

Uspeo je da stigne do izlaza. Svetlost ga je zaslepila. Iza je bila cev za iskrcavanje. Na kraju cevi, doktorka Volikova, medicinari, invalidska kolica. Nije imao nameru da ga odguraju na njegov novi svet. Udahnuo je duboko zemaljski vazduh. Mogao je da diše. Da diše slobodno. „Lukase?“, pozvala ga je doktorka Volikova. Lukas Korta je nastavio da hoda, jedan lelujavi korak za drugim, kroz cev za iskrcavanje. „Štap“, rekao je Lukas Korta. „Odštampajte mi štap za hodanje. Sa srebrnom drškom.“ „Mi ne raspolažemo tako sofisticiranom tehnologijom štampe kao vi“, rekao je ozbiljan mladić u lošem odelu. Lukas je začkiljio kako bi razaznao njegovo ime na znački prikačenoj za džep. Kvarila je liniju sakoa, ali bilo je to jadno i jeftino odelo. Abi Olivijera Uemura. VTO Manaus.„Možda uspemo da pronađemo štap za vas do sutra.“ „Sutra?“ Lukas stade ispred jednog prozora. Vrelina je zujala sa izbrazdanog betona platforme i piste. Orbitalna letelica bila je crna strelica, divna i smrtonosna, oružje, a ne svemirski brod. Na drugom kraju polja, dalje od svakog horizonta na Mesecu, nalazila se linija nepravilne tame iznad linije tečnosti. Tokinjo bi to uveličao za Lukasa, ali Tokinjo je bio mrtvo sočivo u njegovom oku, mrtav vazduh u njegovom uhu. Drveće, pretpostavio je Lukas, koje se diže iz jare vreline. Koliko je toplo tamo napolju? Svetlost je bila bolna. Nebo takođe. Uzdizalo se u beskraj, toliko mnogo neba, visoko iznad svega. Toliko plavo. Nebo je bilo zastrašujuće, izazivalo je vrtoglavicu. Lukas će morati dugo da se nosi sa agorafobnim nebom Zemlje. Uspravio se. „Dakle“, rekao je Lukas Korta. „Brazil.“ Kroz jedini prozor stana u kojem je provodio dane karantina, Brazil se sastojao od rezervoara za vodu, komunikacionih antena, solarnih panela i trake sivosmeđeg betona, okrajka drveća i pruge neba. Povremeno su oblaci remetili apstrakciju plave, zelene, žućkastomrke boje. Ovo je bio Amazon, prašuma. Izgledalo je suvlje od Okeana bura.

VTO je odbio da dozvoli povezivanje Tokinja s njegovom mrežom, tako da je Lukas zavisio od staromodnog, daljinskog pristupa informacijama. Svakodnevno je primao poruke od svojih kontakata; pozive, konferencije, fizički sastanci. Bezbedan sam, dobro sam, odgovarao je Lukas. Uskoro ću stupiti u vezu s vama. Dnevne telesne vežbe bile su dosadne i deprimirajuće kao i uvek. Dodeljen mu je lični trener Felipe. Razgovor s njim bio je ograničen na pokrete, mišiće, ponavljanja. Hirurška maska koju je on nosio možda ga je sprečavala da ćaska. Maska je tu bila na insistiranje doktorke Volikove. Lukasov imunološki sistem penušao se od desetine vakcina i faga, ali je i dalje bio ranjiv pred stotinu infekcija i pandemija. Vežbe su obavljali u bazenu centra. Voda vam je prijatelj, govorio je Felipe. Držače težinu vašeg tela. Ona vam pruža dobre vežbe za sve glavne grupe mišića. Dok je spavao, Lukasa je tištao miris hlora. Gravitacija je bila surova, gravitacija je bila neumoljiva, ali tog neprijatelja je poznavao. Sitne boljke su ga slabile. Duboki kašalj sa šlajmom koji je izbacivao tamnu sluz punu prašine. Proliv usled promene u vodi i ishrani. Rinitis i svrab u crvenim očima od alergije za alergijom. To što je morao da ustaje polako kako bi sprečio nagli odliv krvi iz glave. To što su mu stopala oticala u cipelama. Invalidska kolica. Agonija kada mora da se sagne. To što nije razumeo ni reč koju su oko njega izgovarali. On nije razumeo taj portugalski, zasićen španskim i pozajmicama stotina reči i fraza iz trideset jezika. Naglasak je bio čudan, a kada je pokušavao da govori globo, dizali su obrve i odmahivali glavom. Od mesa u obrocima imao je strašne grčeve. Šećer u umacima, pića, hleb. Hleb. Njegov želudac se bunio protiv hleba. To što ga uhode njegov trener, sobar, mlad i šarmantan lični asistent iz VTO. „Moram da radim“, požalio se doktorki Volikovoj. „Strpljenja.“ Sledećeg jutra sobar mu je rekao da se istušira i obrije, i pomogao mu da obuče pristojno odelo. Sobar ga je udobno smestio u invalidska kolica. Na vratima je Lukas dograbio štap sa srebrnom drškom koji je tražio. Pošto je jednom progutao ponos i prihvatio da koristi kolica kad mu zatrebaju, štap je postao teatralni rekvizit. Sobar ga je pogurao

hodnicima bez prozora i potom tunelom za ukrcavanje do cilindra punog sedišta. „Šta je ovo?“, upitao je Lukas Korta. „Avion“, rekao je sobar. „Idete u Rio.“ Oblaci su ga zaprepašćivali. Ležali su duž okeanskog ruba sveta; trake i slojevi koji su se razlamali u pruge, tačkice, šrafure, i sve se to kretalo na samoj granici njegove percepcije promene. Pogledavao je u stranu, prema svetlima koja su se palila iz bloka u blok, iz ulice u ulicu, a kad bi vratio pogled, oblaci bi promenili oblik. Pređa boje jorgovana s purpurnim rubovima; purpur koji tamni u boju modrice dok svetlost ističe iz neba, do indiga i plavih nijansi za koje on nema ime niti ih je ikada doživeo. Zašto bi iko ikada radio bilo šta osim posmatranja oblaka? Uveče će toplota biti podnošljiva, kazalo mu je osoblje hotela. Apartman je bio udoban i dobro uređen. Tokinjo se glatko povezao s lokalnom mrežom, mada Lukas nimalo nije sumnjao da desetak sistema za nadzor prenosi njegove reči i postupke stotinama posmatrača. Radio je solidno i produktivno, obavljao konferencijske pozive i učestvovao u sastancima licem u lice, ali njegova pažnja lutala je do prozora, do ulice i jare od vreline koja je tu ulicu i brza vozila na njoj pretvarala u živu, do okeana, ostrva i marširanja talasa na plaži. Na Mesecu nikada nije osećao klaustrofobiju. Ovaj apartman u uglu legendarnog hotela Kopakabana palas bio je zlatni kavez. Večeri, kad vrelina opadne, provodio je u hotelskom bazenu. Tragajte za vodom, rekao mu je Felipe. Lukas je osećao kako gravitacija klizi s njegovih ramena dok se oslobađao odeće koja nikada ranije nije bila teška, i klizio u bazen na balkonu. Bio je napolju, na vazduhu, na svetu. Pogled je bio veličanstven. Kad bi se pomerio udesno, ugledao bi favele koje su se uzdizale iza njega na brdima. U sve gušćem sutonu njihova svetla, sa prozora, ulica i stepeništa, bila su raštrkana mreža boja; haotičan kontrast strogom obrascu Kope, čiste i tesne između Tabažarasa i okeana. Mrežu svetlosti su prekidale mrlje tame tamo gde je padina prkosila čak i domišljatosti graditelja nezvaničnog sirotinjskog grada. Ili gde je nestalo struje. Milion ljudi živelo je na nekoliko kvadratnih kilometara. Njihovo blisko prisustvo prijalo je Lukasu. Favele, sve bliže iz dana u dan, kuću po kuću, stan

po stan, dograđenu sobu po dograđenu sobu, podsećale su ga na spratove kvadri Žoao de Deusa; na ogromne kanjone Meridijana, kilometrima duboke. Kelner mu je doneo martini. On je srknuo. Martini je učinio ono što treba da poslušno učini, očigledno. Bio je to najprobraniji džin u hotelu, ali i dalje standardan, iz masovne proizvodnje; martini male serije, ali i dalje komercijalni vermut. Masovna pića za masovna tržišta. Nije mogao da uživa u tome sa saznanjem da nigde na dva sveta niko ne pije ono što i on. Svetlost je gotovo nestala u sve dubljem indigu. Lukasu se čaša zaledila na usnama. Svetlo na istočnom rubu sveta širilo se ispod horizonta. Srebrna usna ljubila je okean. Lukas je gledao kako se Mesec diže iz mora. Svaki mit, svako sujeverje i božanstvo: poverovao je u njih. Ovo je bilo istinski božanske. Linija svetlosti posezala je preko okeana od Meseca do čoveka sa Meseca. Mesec se uzdigao sasvim iznad mora. Bio je u svojoj prvoj četvrti: Ole Ku Kahi. Dani lune bili su utisnuti u Lukasa kao i u svakog rođenog na Mesecu, ali on ih nikada nije razumeo kao sada; onako kako su dobili ime, sa Zemlje, zagledane uvis u Mesec i faze njegove promene. „Tako si mali“, šapnuo je Lukas dok se Mesec dizao iznad horizonta koji je skretao pažnju, i stajao sam na nebu. Palcem je mogao da zakloni srp svog sveta, svakoga kog je ikada poznavao ili voleo. Lukasinjo; nema ga više. Mora, planine, veliki krateri; gradovi i železnice; nema ih više. Milijarde otisaka ljudskih stopala posle sedamdeset godina na Mesecu. Nema ih više. Lukas je video Gospu Lunu onako kako ju je videla njegova majka, pre bezmalo jednog veka: Jemanža, njena lična oriša, bacala je srebrnu stazu preko mora i svemira. I to je bilo sve što je Adrijana ikada videla, to jedno lice Done Lune, u stalnim promenama, ali uvek okrenuto ovamo. Njegovo poimanje se premetnulo naopako. Zemlja je bila neumoljivi, razorni pakao. Mesec je bio nada. Sitna, mutna nada zaklonjena podignutim palcem, ali jedina nada koja je postojala. Nit oblaka kretala se preko Mesečevog srpa, opervažena srebrom. Nebo se širilo oko Lukasa Korte. Mesec nije bio lampion na rubu sveta. Bio je dalek i nedodirljiv. Oblak preko Meseca bio je divan i samotan.

Sada je mrak sasvim pao i Mesec je stajao visoko, a Lukasovo oko naviknuto na tamu moglo je da razabere pojedinosti na nagnutom srpu. Šaku i palac Plodnosti i Nektara, dlan Spokojstva, deo ručnog zgloba Vedrine. Rukavica odela, po lunarnom predanju. Tamnu ženicu Mora krize, i sjaj jugoistočnih visija. Mogao je da razazna svetli zrak iz kratera kod Tihoa. Ta mesta, ta imena on je posmatrao ravnodušno, sa astronomske udaljenosti. Sada je video da je tamni deo Meseca posut sićušnim svetlima. Iskre su se rojile duž ekvatora; naselja i staništa koja su pratila liniju Ekvatorijalne pruge. Onaj buket svetlosti bio je Meridijan u središtu Bliže strane, tačka najbliža Zemlji. Oko mu je krenulo na jug: pregršt svetlucanja u polarnom mraku. Kraljica Juga. Svetla raštrkana duž linije od pola do pola. Sa uveličanjem je mogao da razabere pojedine vozove. Tamo, na ivici osunčane zone; ta oštra svetla u tami sigurno su farme ogledala Tvea. Topionica, najsjajnija tačka na površini, nije bila vidljiva u ovoj fazi, obasjana punim suncem s druge strane Meseca. Do vrata uronjen u vodu koja ga je podupirala, Lukas Korta je pio svoj inferiorni martini pod svetlima Mesečevih gradova.

4. VAGA 2105. Rođen je pre pedeset tri godine u ovoj crnoj piramidi koja čuči u Močvari raspadanja. Dankan Makenzi crta prstom po debeloj prašini na radnom stolu. Tu su ljuspe njegove kože; svakim udisajem punim prašine on udiše sopstveno detinjstvo. Adrijan ima na licu masku za prašinu; Korbin Voroncov Makenzi teatralno kija; ali Dankan nije mogao da sazove svoj upravni odbor ni na jednom drugom mestu osim Hedlija. U prvoj kovačnici Makenzija. Dankan Makenzi spušta šaku ravno na površinu stola. Esperans šalje nemo naređenje strujeći kroz nervni sistem starog grada. Dankan se osmehuje vibracijama pod sopstvenim nogama, sistemima koji se bude, proveravaju, podižu. Svetla se pale, hodnik po bezvazdušni hodnik. Zaptivke za pritisak se zatvaraju, atmosfera huji u vakuum. Zakopani elementi i svetla podižu temperaturu iz lunarne hladnoće. Odaju po odaju, sistem po sistem, Dankan Makenzi gradi svoju prestonicu. Kad porodica bude bezbedna, kad kompanija bude sigurna i ukorenjena, tek tada će dopustiti da puna težina sudbine Topionice počiva na njemu. Do tada, neko mora da nosi krovne grede na leđima. Neko mora da deli vazduh sve dok svi ne umaknu iz rovera. „Brajs se seli u Žoao de Deus“, kaže Jurij Makenzi. „Direktori proizvodnje na Moru spokojstva dobili su naređenja da predaju kontrolne kodove.“ „Taj govnar nema prava na to“, kaže Deni Makenzi. „Moj brat priprema puč“, kaže Dankan. „On mora da posegne za helijumom. Mi imamo jedini pogon za topljenje retkih metala na Bližoj strani. Ako budemo brzi, moći ćemo to da sprečimo pre nego što zaživi. Koga imamo na terenu na Moru spokojstva i istočnom Moru plodnosti?“ Deni Makenzi navodi timove, goniče, resurse. Dankan je rastrojen zbog novih zlatnih zuba. Izgubio je dva u bekstvu iz Topionice.

Dankan se nada da je jadnik koji je ostao bez svog mesta zbog Denija umro na njegovom sečivu, brzo i čisto. „Koliko ih je kojima možemo da verujemo?“, pita Dankan. Lista je kraća za polovinu. „Uzmi dvadeset pouzdanih goniča i obezbedi mi te ekstraktore. Uskrati ih Brajsu. Svim sredstvima koja smatraš prikladnim.“ „Koristi njihovo oružje protiv njih“, kaže Deni. Dankan se seća te maksime. Hedli Makenzi, njegov polubrat, podučavao je Robsona Kortu kako da se bori među zracima blistave svetlosti u Dvorani noževa u Topionici. U tri poteza on je razoružao klinca i prineo šiljak noža samog Robsona ovome za dlaku uz grlo. Jedanaestogodišnjem dečaku. Gospa Luna je hirovita. Volela je Korte; srećkoviće, razmetljive Korte. Nikad nije bila dobra prema Makenzijima. Hedli Makenzi je umro na oštrici noža Karlinjosa Korte. Karlinjos je umro na Denijevom sečivu, kada je pao Žoao de Deus. Gospa Luna iskušava one koje voli. „I pošaljite timove na More krize“, kaže Dankan. „Juriju, ti se postaraj za to. Nemam nameru da dvaput izgubim More zmija.“ Deni je već u liftu. On već šalje ugovore, prikuplja odrede i materijal za snažan, brz udar. Brajsova mana je to što nikada nije razumeo fizički aspekt. Kodovi, nalozi, komande, analize njegova su stvar. Prašinari na terenu, čizme na regolitu svaki put pobeđuju. Dankan će zariti svoj nož u tu manu i zaokrenuti ga tako da krv slobodno šikne napolje. „Adrijane.“ „Tata.“ Mesečev Orao je odleteo natrag u svoje Gnezdo u Meridijanu, ali Adrijan je došao u Hedli. Porodica je ono što istrajava kada se železo sruši. „Treba da nam obezbediš KLR.“ Adrijan Makenzi okleva. Dankan tumači desetak emocija u mišićima oko njegovih usta. „Uticaj Orla u Korporaciji za lunarni razvoj nije siguran kao nekada. Orao i KLR se razilaze po određenim pitanjima.“ Zaobilazan, diplomatski, oko-odgovor. „Šta to znači?“, kaže Dankan, ali tada se naglo začuje glas Vasosa Paleologosa, koji je nekada bio upravnik Topionice, a sada upravnik

Hedlija. „Gospodine Makenzi.“ Savršeni sluga, Vasos bi ga prekinuo samo zbog najvažnijih vesti. „Reci.“ Vasos je sitan muškarac, proćelav, žućkaste kože. Njegov pratilac se sastoji od koncentričnih plavih prstenova matijazma, urokljivog oka. „Izveštaj iz stanice Meridijan. Vang Džon Đijan je mrtav.“ Džon Đijan je bio najbolji proizvodni inženjer na Mesecu. Dankan je obezbedio njegovu lojalnost na memorijalnoj službi u Kingskortu. Ovo je duboka rana. „Kako? Šta se desilo?“ „Na platformi. Ciljani insekt.“ Kiborzi, dron-insekti, naoružani toksinima za brzo ubijanje, karakteristično su oružje Asamoa ali niko u maloj kontrolnoj sobi Hedlija ni na tren ne veruje da je AKA odobrila taj atentat. Oružje je odabrano zato što je malo, tiho, precizno, surovo i ne izaziva skupu kolateralnu štetu koja bi mogla da nalaže obeštećenje. Ubistvo sasvim u stilu Brajsa Makenzija. Udari jako, udari brzo. Udari brzo. Brajs je glatkom krivom linijom prešao sa suparništva na rat. Esperans poziva Denijevog pratioca. Deni je u pokretu, ubrzava iz senke pod crnom, pola kilometra visokom piramidom Hedlija duž polarne linije Aitken-Piri. „Imam pet punih odreda. Odani goniči.“ „Bravo. Deni. Hoću da ovo bude završeno brzo. Raspori skota.“ Grmljavina odobravanja i promrmljanih jea u kontrolnoj sobi. Dankan pruža ruku. „Da li iko ovde poriče da sam ja generalni direktor Makenzi metala?“, pita Dankan Makenzi. Jurij prvi prihvata ponuđenu ruku. Korbin, Vasos. Adrijan je poslednji. „I ja sam odan, tata.“ Ali on ne želi da pogleda u oca, izbegava kontakt očima kada Dankan to traži. Jesi li uz mene, sine? Nisi uz Brajsa, ali uz koga jesi? Rukuješ se sa mnom, ali zavetuješ li se na savez? Brajs možda ima kompaniju, Dankan ima porodicu. Poslednja teatralna scena. Dankan Makenzi voli da traga za teatrom u svakodnevici, da prezentacije pretvara u predstave, pronalazi melodramu u sastancima. Njegova karakteristična siva odeća od glave

do pete, treperavo siva sfera Esperans, sve su to proračunati efekti. Nema komanda, i iza njega odavno zatvoreni prozori Kontrole Hedlija klize i otvaraju se. Prorezi od teškog stakla u debelim zakošenim zidovima Hedlija od sintera pružaju pogled na ogromne prostore Močvare raspadanja i hiljade tamnih objekata koji tamo čekaju. Ogledala se bude. Hedli se diže iz polja od pet hiljada ogledala. Na komandu Dankana Makenzija, mehanizmi koji su dugo počivali trzaju se i škripe, mrve prašinu u svojim motorima i pobuđivačima. Drhteći, ogledala okreću lica kako bi uhvatila sunce. Polje ogledala plamti toliko jarko da ljudi u Kontroli dižu ruke ispred očiju pre nego što fotohromirano staklo reaguje i spusti zrake bukteće, prašnjave svetlosti na podnošljive nivoe. Moć Makenzija je oduvek bilo sunce. Hedlijevo polje ogledala izazivalo je zavist dva sveta, vrh tehnologije solarnog topljenja, ali to za Roberta Makenzija nije bilo dovoljno. Četrnaest dana lunarne noći, ogledala su bila tamna, pogon za topljenje hladan. On je zamislio pogon za topljenje koji nikada neće biti u mraku, kojem će u ogledala uvek kuljati podnevno sunce. Sagradio je Topionicu. Suni se hvališu svojom palatom i tornjevima, Paviljonom večite svetlosti. Jeftino hvalisanje, srećno lociranje i selenografija. Makenziji su proizveli svoje beskrajno podne. Oblikovali su sam Mesec kako bi ga stvorili. Ogledala se zaključavaju u svom položaju; pet hiljada zrakova fokusiranih na pogone za topljenje u vrhu tamne piramide. Čak i pri svetlu punog meseca, to će se videti sa Zemlje; zvezda koja iznenada blešti u sivilu Močvare raspadanja. Dankan Makenzi zatvara oči, ali svetlost mu i dalje priji kapke tako da vidi crveno. On ih zatvara kako bi to bolje osetio. Suptilno, ali nepogrešivo kada je jednom to izolovao iz pozadinskog šuma grada koji se budi. Staro telesno sećanje; sveprožimajući drhtaji Hedlija u proizvodnji; vibracija tečnih metala koji kuljaju iz pogona za topljenje niz vatrostalno ždrelo u središtu piramide. Okreće se ponovo svom upravnom odboru. „Makenzi metali su ponovo u poslu.“ Staklarska ekipa Srećna osmica prima poziv u pomoć pet stotina kilometara od Meridijana. Staklari su proveli lunu na visijama istočno od Spokojstva. Ekipa je radila na severnoj ivici solarnog polja,

proveravajući performanse uređaja za sinterovanje, baveći se održavanjem i popravkama, izveštavanjem i analizama. Staklarski posao je dobro plaćen i dosadan, dosadan, dosadan. Protekla tri dana ekipa je popravljala oštećenja od pljuska mikrometeorita iznad oblasti Dionisa. Hiljadu rupica; deset hiljada pukotina, čitav sektor solarnog pojasa koji je potamneo. Mukotrpan, pipav posao koji se ne može požurivati, koji se ne može obavljati brže ili efikasnije. Staklarska ekipa Srećna osmica nestrpljiva je da se vrati u Meridijan. Niko više od Vagnera Korte, doajena Staklarske ekipe Srećna osmica. Zemlja je sve okruglija. Promene ga prožimaju. Njegova ekipa nema ništa protiv toga što radi s jednim vukom – bezgranična energija i sposobnost da istovremeno misli o tri različite stvari u svom svetlom aspektu, te intenzivan fokus i koncentracija njegovog tamnog aspekta vredni su talenti na površini. Periodi između, dok Zemlja narasta ili se tanji, teški su, i on tada postaje nemiran, ćudljiv, nepredvidljiv, razdražljiv i nepristupačan. Ekipa Srećna osmica. Vagner drži isti govor na početku svakog posla na površini. Neki veterani su ga čuli sedam puta. Tako se zovemo. Novi radnici razmenjuju poglede. Gospa Luna je zelena od ljubomore. Nazvati nešto srećnim, povoljnim, favorizovanim, blagoslovenim znači izazvati njen gnev. A mi to jesmo. Stari radnici stoje prekrštenih ruku. Oni znaju da je to istina. Da li znate zbog čega imamo sreće? Zbog toga što smo dosadni. Zbog toga što smo marljivi i pažljivi. Zbog toga što se fokusiramo i koncentrišemo. Zbog toga što nemamo sreće. Mi smo pametni. Zbog toga što na površini imate hiljadu pitanja, ali samo je jedno pitanje važno. Da li ću danas umreti? A moj odgovor na to je ne. Niko nikada nije umro u odredu Malog Vuka. Napolju na staklu, četrdeset kilometara južno od Dionisa, crvena zvezdica blešti i rotira u sočivu Vagnera Korte: POPRA 2, pretposlednji od pet nivoa površinske pretnje. Poslednji nivo je beo. Belo je boja smrti na Mesecu. Nešto je pošlo jako po zlu na sinterovanoj teritoriji. Vagner proverava nivoe atmosfere, vode i baterija, prebacuje komande nad roverom svojoj đunši Zeri Aslan dok potvrđuje uzbunu i izveštava Staklarsku ekipu Srećna osmica. Pratilja njegovog svetlog aspekta Doktorica Luz podiže ugovor o spašavanju. Makenzi metali. Sećanja hrle – kako je bio zguren, uplašen i sam na

stanici Hipatija u vreme pada porodice, kako je krišom hitao kući, čoporu, sluteći nož u svakoj senci, krio se među telima vukova, mrzeo sebe zbog toga što je preživeo. Vagner potpisuje ugovor, šalje ga Palati večite svetlosti na izvršno odobrenje. Sećanja su jedno, opstanak drugo. On sada radi za Sune. Oni su pokušali da ga ubiju kada je odigao kutak tepiha njihove intrige čiji je cilj bio da napujdaju Makenzije i Korte jedne na druge. Tada su ga spasli vukovi Magdalene u Kraljici Juga. Kada je kuća Korta pala, čopor iz Meridijana mu je pružio utočište, plaćao za njegova Četiri elementala, sve dok on nije shvatio da, pošto je Korta heliouništen, Suni više ne ga je nikakvo neprijateljstvo prema njemu. Vagner se prijavio za staklarsku ekipu i koliko sutradan dobio ugovor. Radio je za Taijang duže od godinu dana. Kao dobar vuk. Prvo telo pronalaze dvadeset kilometara zapadno od kratera Šmit. Staklarska ekipa Srećna osmica podiže bezbednosne šipke i spušta se na regolit. Medicinska veštačka inteligencija rovera traga za znacima života, ali staklarima je jasno da unutar odela života nema. Gusto tkanje je rasparano od grla do testisa. „Čiste ivice“, kaže Zera Aslan. Vagner čuči dok zagleda rez. Gospa Luna ume da ubije na hiljadu načina, i nijedan od njih nije čist. Ovo je bilo delo sečiva. Staklarska ekipa Srećna osmica ostavlja oznaku za reciklažni tim zabalina: ugljenik je dragocen, čak i napušten na stenovitim poljima zapadnog Mora spokojstva. Signali uzbune vode rover duž niske leševa. Kod desetog, ekipa više ne silazi s rovera. Vagner i Zera fotografišu, izveštavaju o oznaci, idu dalje. Ubodne rane, sekotine, amputacije. Odrubljene glave. Smrt od oštrice sečiva. Zera čuči kako bi pobliže osmotrila četiri isprepletena tela. „Ne prepoznajem dizajn ovog odela.“ „Makenzi helijum“, kaže Vagner. Uspravlja se, osmatra bliski horizont. „Tragovi.“ „Tri rovera, i nešto mnogo veće.“ „Ekstraktor helijuma.“ U senci zapadnog zida kratera Šmit, Vagner pronalazi rover. Kičma mu je slomljena, osovine precvikane. Točkovi leže pod ludačkim uglovima, antene i komunikacioni tanjiri savijeni su i zgnječeni. Sve šipke na sedištima podignute. Posada je pokušala da umakne iz svog

pogođenog vozila. Nisu uspeli. Tela u spoljnim odelima bila su razbacana po tlu kratera. Staklarska ekipa Srećna osmica pretražuje leševe. Vagner priključuje Doktorku Luz na veštačku inteligenciju mrtvog rovera i čita njene zapise, snimljene glasove i podatke. Mora da skrpi u jednu celinu događaje koji su se okončali tu, u hladnoj senci Šmita. Zera Aslan se uspravlja i maše. „Imamo ovde jednog živog!“ Jedva. Jedini preživeli u krugu leševa. Zlatno spoljno odelo. Vagner je čuo za to odelo. Polovina Staklarske ekipe Srećna osmica čula je za to odelo. Vagnerova medicinska veštačka inteligencija prepoznaje brojne traume, desetak nasilnih povreda. Nagnječenja i rane od teškog udara, višestruke lezije i abrazije, duboku ubodnu ranu između sedmog i osmog rebra. Zlatno odelo se zacelilo preko uboda; tenzija tkanja zadržaće ranu zatvorenom. Šta misliš?, pita Zera na Vagnerovom privatnom kanalu. Da pozovemo lunarni brod? Nalazimo se na četrdeset minuta od Hipatije, kaže Vagner. Stigli bismo tamo pre bilo kog lunarnog broda. Oni imaju svu potrebnu medicinsku opremu. Spoljno odelo preživelog sada ima malo energije i kiseonika. Koliko je dugo bio tu, napolju, i čekao? Nadao se? Vagner je često razmišljao, napolju na jednoličnom i netaknutom crnom staklu, o tome šta bi uradio ako bi ga Gospa Luna napustila i ostavila ranjenog na površini, dok mu vazduh ponestaje, a energije nema čak ni toliko da pozove u pomoć. Dug pogled u smrt, koja sa svakim udisajem prilazi preko mrtvog regolita. Nije bilo ničeg izvesnijeg, ničeg istinitijeg. Otvori kacigu. Pogledaj Gospu Lunu u lice. Primi tamni poljubac. Da li bi imao hrabrosti za to? Vagner se priključuje na zlatno odelo. „Sad ćemo te pomeriti.“ Čovek je u nesvesti, na rubu kome, ali Vagner ima potrebu da govori. „Ovo će možda da zaboli.“ Vagnerova ekipa podiže preživelog i vezuje ga za tovarni ram. Zera priključuje na odelo dovod vazduha i prerađivače vode.

„Temperatura mu je preniska“, kaže ona dok osmatra podatke na svojoj kacigi. Uključuje konektor u ranac s vitalnim zalihama. „Provešću mu odelo kroz ciklus tople vode. Usrala sam se od straha zbog mogućnosti da ga udavim u odelu, ali ako to ne uradim, ubiće ga hipotermija.“ „Učini to. Vilarde, zovi Hipatiju. Dovodimo ranjenika.“ Čovek se pomera. Stenjanje u zvučnicima Vagnerove kacige. Vagner mu pritiska grudi šakama. „Ne pomeraj se.“ Vagner se trza od iznenadnog bolnog krika u slušalicama. „Bemti…“ Australijski naglasak. „Bemti“, ponavlja on, u dubokom blaženstvu toplote kojom je okupan. „Vodimo te u Hipatiju“, kaže Vagner. „Moja ekipa…“ „Nemoj da govoriš.“ „Sačekali su nas u zasedi. Sve su isplanirali. Posrani Brajs je znao da dolazimo. Natrčali smo pravo na njegove koljače.“ „Rekoh ti da ne govoriš.“ „Zovem se Deni Makenzi“, kaže preživeli. „Znam“, veli Vagner. Vagner zna legendu o čoveku u zlatnom odelu. U tamnim trenucima, kad je svetlost Zemlje slaba, Vagner je pokušavao da zamisli ono poslednje što je Karlinjos video: lice Denija Makenzija koji mu glavu drži podignutu za kosu, izlaže njegov grkljan, podiže nož kako bi Karlinjosu pokazao ono što će ga ubiti. On je uvek bio bez lica kao i sada, iza reflektivnog vizira. A i ja sam bez lica za tebe. „Ubio si mi brata.“ Razgovor Staklarske ekipe Srećna osmica na zajedničkom kanalu prekinut je kao da je presečen nožem. Vagner sluti da je svaki vizir sada okrenut prema njemu. „Ko si ti?“ Isečen i izboden, promrzao, iscrpljen i omamljen industrijskim sedativima, u milosti čoveka koji ima sve razloge Meseca da ga ubije. I dalje prkosan. Po makenzijevski. „Zovem se Vagner Kor ta.“ „Da te vidim“, kaže Deni Makenzi. Vagner povlači vizir za sunce. Vizir Denija Makenzija postaje providan. „Ubio si mi brata njegovim nožem. Naterao si ga da klekne i zaklao ga. Gledao si kako krvari, a onda si ga skinuo golog, provukao sajlu

kroz njegove Ahilove tetive i obesio ga na raskrsnici Sedme zapadne.“ Deni Makenzi se ne trza, ne skreće pogled. „Pa, šta ćeš onda da učiniš, Vagnere Korta?“ „Mi nismo kao vi, Deni Makenzi.“ Vagner nemo naređuje Staklarskoj ekipi Srećna osmica da se veže i krene. Šipke na sedištima se spuštaju, spoljna odela povezuju sa sistemom rovera za održavanje života. „Moji su ti dužnici“, krklja Deni Makenzi dok se bezbednosne šipke spuštaju oko Vagnera Korte. „Ne želim ništa od tvoje porodice“, kaže Vagner Korta. Prebacuje kontrolu nad roverom Zeri. „Nije važno, Vagnere Korta.“ Deni Makenzi stenje dok rover poskakuje preko otpadaka posle bitke. „Makenziji se odužuju trostruko.“ „Marina!“ Bez odgovora. „Marina!“ Bez odgovora. Arijel Korta psuje sebi u bradu i poseže za užetom. Podiže se iz prazne hladne kutije. „Nemamo više džina!“ Arijel grabi mrežu na tavanici i njiše se od kuhinjske niše pored svoje sramne razapete ležaljke do odeljka za konsultacije. Tri kratka zamaha i mnogo uvežbavani pad na kraju u ono što ona naziva svojom Sudijskom stolicom. Apartman je premali za dve žene i invalidska kolica. Prošla je luna otkad je ona poslednji put reciklirala kolica u uređaju za raštampavanje, tako da su tu ostale samo dve žene. Trebao joj je džeparac za ugljenik. Otad je propila devedeset procenata. „Da se pogledam, Beižaflor.“ Njen pratilac se povezuje sa kamerom u odeljku. Arijel zagleda svoje radno lice. Jagodice naglašene gradiranim puderom. Narandžasti ajlajner, crna maskara. Oči joj se šire, Beižaflor zumira. Ta nova bora, otkud sad pa ona? Iznervirano šišti. Beižaflor može to da sredi za klijente. Tvoj pratilac je tvoje pravo lice. Pući usne. Fuksija, dubok Kupidonov luk. Ako Arijel može sebi da priušti jednu jedinu stvar koja je u trendu, onda je to kozmetika. I njena polurolka: Norma Kamali, sa slepi miš rukavima, u boji karmina. Još je u igri.

Gornja polovina Arijel Korte je profesionalna. Donji deo, van domašaja kamere, aljkav je. Od struka nadole Arijel je bruka i sramota, njiše se unaokolo u običnim odštampanim helankama koje Marina trenutno ne nosi. Ona uvek krade, ne pita da pozajmi. To bi bila predaja. Mogla bi svoje slučajeve da rešava iz ležaljke jednako lako kao i sa Sudijske stolice, ali i to bi bila predaja. „Beižaflor, kaži Marini da nabavi malo džina.“ Dole na osamdeset sedmom nivou imaju dobar mali štampač. Prima presavijenu, materijalnu gotovinu. Imaš samo deset bitsija podataka. Arijel psuje. Biće joj potreban svaki delić frekvencijskog pojasa za klijente. Pošto sad ne može do njega da dođe, džin je i krov i pod, i Zemlja i Sunce, pozadinski šum vaseljene. Povlači dim iz duge titanijumske elektronske muštikle. On joj pruža samo malo arogancije i oralnog zadovoljstva. Arijel odmerava svoju frizuru. Pomodno je velika. „Hajdemo s prvim.“ Fuentesov nikah. Beižaflor poziva Astona Fuentesa na Arijelino sočivo i ona brzo prolazi kroz dvadeset sedam članova ugovora koji mogu da se preokrenu i iščupaju njenom klijentu srce iz grudi. Usta mu se malo-pomalo sve više otvaraju kod svake odredbe. „Zijate, Astone.“ Klijent broj dva. Razvod Vongovih. On može da dobije starateljstvo samo ako njegova kćerka podnese zaseban zahtev kojim bi se praktično razvela od svog suoca – nedostatak razvoja ili obezbeđenja optimalnog domaćeg okruženja očigledni su razlozi koji bi mogli da se iskoriste, iako bi Lili najlakše mogla da obrazloži svoje lično gađenje zbog mogućnosti da ostane sa Markom u ulozi roditelja. Arijel preporučuje da idu duboko i prljavo – sigurno postoji nešto, svako ima nešto. Čak i ako uspe, na devojčici je da ugovori roditeljstvo sa Bretom. A to će definitivno uništiti Markovo ime i ugled – za šta bi on mogao da traži pravnu zadovoljštinu. Dakle, Bret mora sa sobom da raščisti: da li vredi platiti tu cenu? Amorija Crvenog lava. Sad je slika džina već dragocena koliko i retke kiše koje čiste prašinu iz vazduha kvadre Orion. Ne, ne, ne, ne, ne, dušo. Arijel će uvek savetovati protiv uspostavljanja partnerstva u amoriji s preteškim ugovorom.

„Amorije su lake, otvorene, nestalne i nestašne stvari, dušo. Ne smeju se zgnječiti teškim nikasima. Pošalji mi ugovor, raščlaniću ga i staviti…“ I gotovo. Nemamo više podataka, kaže Beižaflor. „Bemti!“, psuje Arijel Korta. Treska bridom pesnice po belom zidu. „Jebote, kako mrzim ovo. Kako koji kurac da radim? Ne mogu čak ni da razgovaram sa svojim klijentima. Marina! Marina! Daj, povezi me nekako. Jebote, kakva je ovo propast.“ Čuje kretanje ispred vrata na ulici. „Marina?“ Marina je mnogo puta upozoravala Arijel da ne ostavlja otvorena vrata. Nije bezbedna. Svako bi mogao da uđe. Tako i treba, dušo. Pravo je stalno otvoreno. Na šta Marina odgovara: Ko te je doneo ovamo na ramenima? Možda nikada više nećeš biti bezbedna. Kretanje u prostoru predvorja. „Marina? Arijel se odguruje sa Sudijske stolice i zavlači prste u mrežu kojom je obložena tavanica malenog stana. Njiše se i izlazi u glavnu prostoriju. Ljudska prilika se okreće. Najpre oseti pesnicu, a onda šut. Gore je, u spojnoj cevi, jednom od zaboravljenih pristupnih tunela koji se pružaju kroz goli kamen i povezuju jednu kvadru s drugom. Cevi su stare, prašnjave, zastrašujuće ozračene. Iza nje je ponoć u kvadri Antares, pred njom jutro u Orionu. Nosi u opasaču stari prljavi odštampani novac od klijenata, malo rezanaca s karijem i lunarnih kolača za festival, i na putu je kući, do Arijel. Spojne cevi su dugačke i pune senki. Mesec napušta svoju zastarelu infrastrukturu. Deca, buntovnici i prognanici nalaze način da je upotrebe. Čekali su. Bili su uvežbani, znali su njene rutinske postupke i šta nosi. Nije ih ni primetila. Naravno da ih nije primetila. Jer da jeste, ne bi ni mogli da je napadnu. Prvi ju je udario posred leđa. Pesnica, iz mraka, u bubreg tako da je ostala bez daha i misli, tresnula na rešetku. Onda šut. Vidi to kroz crveni bol i baulja odatle. Rame, ne glava.