Ijan Mekdonald - Luna 02 - Vučji mesec

Nos. Usta. Veličanstveno disanje. Toplota. Vrelina. Oseća bol ispod donjeg levog rebra: paket za grejanje, čvrsto stisnut spoljnim odelom i zaptivnom trakom. Ostaće mu tamo modrica, ali Lukasinjo je zahvalan za to tištanje. To znači da nema promrzline. „Luna?“, krklja on. „Znači, došao si k sebi“, kaže Malkom na zajedničkom kanalu. „Ovde sam“, veli Luna. „Jesi li dobro?“ „Pošto može da govori, dobro je“, kaže Malkom. Lukasinjo se obazire oko sebe, gleda u kablove i cevi koje ga povezuju s roverom. Pomisli voda i nagrađuje ga hladno, čisto osveženje iz cucle. Lukasinjov brektaj zadovoljstva na zajedničkom kanalu nagoni prašinare na smeh. „To je i dalje reciklirana pišaćka, ali je makar tuđa“, veli Malkom. „Ima tu čak i malo hranljivih govanaca. Biće da si dovoljno izgladneo da ga pojedeš.“ Efron vezuje Lukasinjov konfiskovani jednosed iza velikog rovera i naskače natrag na svoje sedište. „Dakle, ako nemaš ništa protiv, Lukasinjo Korta“, kaže Malkom, „idemo u Seči.“ Nešto mu je ispred lica. Lukasinjo se budi s krikom klaustrofobične panike. U odelu je, u istom posranom odelu. Bale od spavanja sasušile su mu se na obrazu u kristalnu koricu. Oseća zaudaranje sopstvenog lica unutar kacige. „Budan si.“ Malkomov glas. „Dobro. Imamo problem.“ Đinđi razvija mapu: očigledni su konvoj i skladište Korta helija, kao i linija kontakata između rovera i bezbednosti. „To su…“ „Znam ja šta je to, momak.“ „Možeš li da ih zaobiđeš?“ „Mogu, ali čim nas ugledaju, jurnuće na nas. Veliki smo i teški, a video sam kako se ti govnari kreću.“ „Šta da radimo?“ „Ostavićemo tebe i devojčicu. Uzmite drugi rover – ima dovoljno struje da uspete – i pičite pravo prema bivaku. Mi ćemo pokušati da odvučemo botove.“ „Ali reče da ne možete da im umaknete…“

„Gde ti je vera, momak, jebote? Bez vas, možda im i zbrišemo. Možda čak i skinemo kojeg od njih. Ove puške prilično dobro uništavaju govnare. Ali sa sigurnošću znam da ćemo, ako ostanemo zajedno, umreti zajedno.“ Ranci odela puni su vode i vazduha, baterije su napunjene. Luna seda u sedlo, a Lukasinjo je pažljivo vezuje trakom za rover; potom lepi sebe za nju. Lukasinjo joj je objasnio opasnost u kojoj se nalaze jednostavno i iskreno, i ona zna šta treba da radi bez pitanja ili uputstava. Rover jednosed se pali na Đinđijevu komandu. Malkom dodiruje kacigu kažiprstom: pozdrav pred bitku. Pokreće veliki rover, kruži, i trenutak kasnije prelazi preko horizonta. Lukasinjo čeka da se njegov oblak prašine slegne pre nego što pokrene jednosed. Bez komunikacija, rekao je Malkom. Vidimo se u Sečiju; ili u sledećem životu. Znate ko smo, kazao je Lukasinjo na privatnom kanalu. Zašto nam pomažete? Kako god da se ovo završi, to nikad više neće biti isti stari Mesec, rekao je Malkom. „Luna“, kaže Lukasinjo. Ponovo su spojeni, zbog radio-tišine i intimnosti. „Šta je bilo?“ „Jesi li popila malo vode?“ „Pila sam vode.“ „Još malo pa smo tamo.“ Analiz Makenzi čeka kod unutrašnjih vrata komore. Vratima je potrebna čitava večnost da se otvore, ali evo ih; potamneli od prašine uprkos vazdušnom čišćenju, sa kacigama i rancima odela u rukama. Čizme su im od kamena, odela od olova. Hladna iscrpljenost u svakoj tetivi. Borci prolaze kraj nje, oborenih očiju. Vodili su bitku na kapijama Hipatije. Razorni naboji uništili su tri bota koji su preživeli oluju strela AKA, ali po cenu sedam crnih zvezda. Samoubilačke misije. A glasine kolaju da pojačanja već sleću na istočno More spokojstva, sa kočionim potisnicima koji šaraju nebom. Pojačanja. Otkud ona zna takvu reč? On dolazi i vuče noge. „Vagnere.“

Okreće se kada čuje svoje ime. Poznaje je. Ne može da je zaboravi, ne u svom tamnom aspektu, a to je jedini Vagner Korta koga je ona ikad upoznala. Ta sumnja, ta uzdržanost s kojom okleva u prvim koracima prema njoj nije rezultat straha zbog pogrešnog prepoznavanja, več krivice. Pobegao je u Meridijan. Ona mu je rekla da se ne vraća u njihov dom u Teofilu, ali on zna da ju je ostavio da se sama suoči sa svojom porodicom. Makenziji nikada ne praštaju izdajnicima. Platila je cenu. On je preživeo kad je njena porodica uništila njegovu. Pognuo je glavu i preživeo. Sada on izgleda kao smrt. Izgleda poraženo. Gleda svoju ekipu. Zgodna žena snažnih crta lica klima glavom. Preuzeću ja, laoda. „Analiz.“ Ne može da razume ono što vidi. Njen dom je u Teofilu, šta će ona u Hipatiji? „Hodi, mali vuče.“ Krevet ispunjava odeljak. Vagner ispunjava krevet, opružen i raširenih nogu i ruku, negde dublje nego u snu. Analiz je imala sreće kada je dobila čak i ovu malu kapsulu. Kad je železnička mreža otkazala, Hipatija, kao najprometnije čvorište četvrtsfere, postala je izbeglički logor uličnih spavača i beskućnika, zaglavljenih putnika koji su ležali i grejali se na vodovima za razmenu toplote. Ona se naslanja na zid hodnika i posmatra vuka. Propao je. Koža mu je modra i izborana od nabora predugo nošenog spoljnog odela. Meka smeđa put, koju je volela da dodiruje, siva je i bez sjaja od umora. On nikada nije imao veliku masu i mišiće, ali sada je sav u kostima i tetivama. Sigurno nije jeo dva-tri dana. Strašno je dehidrirao. Zaudara. Ona prati put natrag od kreveta do prvog primećivanja; dodira očima na 15. simpozijumu o paralogici Univerziteta Farsajd. Najpre je skrenuo pogled. Ona se nagnula prema svojoj koleginici Nang Aejn, još mamurna od pića iz prve noći, i upitala: Koje to? Njen pratilac je mogao da joj kaže ime brzinom misli na osnovu spiska polaznika, ali ovo je bila zavera, želela je da on vidi kako se ona raspituje o njemu. „To je Vagner Korta“, rekla je Nang Aejn. „Korta? Iz?“ „Porodice Korta.“ „Ima trepavice da umreš.“

„Čudan lik. Čak i za Korte.“ „Volim kad su čudni.“ „A kad su strašni?“ „Ne plašim se ja Korta.“ „Da li se plašiš vukova?“ Onda je sednica prekinuta i svi su pošli na čaj, a ona je strašnog Kortu držala na oku kako ne bi propustila trenutak koji on odabere da pogleda u nju. Što je i učinio, kraj dvokrilnih vrata dvorane kolokvijuma. Imao je najtamnije, najtužnije oči koje je ikad videla. Taman led od rođenja sveta, u večitoj senci. Kao dete, ona je povređivala sve svoje igračke kako bi ih bolje negovala i lečila. Pronašla ga je u tački gravitacione stabilnosti između tri grupe u razgovoru, sa čašom za čaj među prstima. „Ni meni se nikad nije dopadao.“ Ona je oduvek umela precizno da primeti sitnice koje bi joj poslužile da započne razgovor. Njegov čaj je bio netaknut. „To nije pravo piće.“ „Šta je onda za tebe pravo piće?“ „Mogla bih da ti pokažem.“ Kod trećeg mokatinija, ispričao joj je o vuku. Kod petog, rekla je: U redu. Mali vuk spava noć i dan i noć i budi se u trenu, svako čulo mu šija. Njegove prve reči: Moja ekipa. Dobro su, kaže Analiz, ali on joj ne veruje na reč, ne dok ih ne pozove preko kancelarije Taijanga u Hipatiji. Zera se postarala za izveštaj i prijavila Staklarsku ekipu Srećna osmica za odsustvo. Taijangmože da mu obezbedi pratioca sa osnovnim pristupom, ali su rezervne kopije za restauraciju Doktorke Luz i Sombre u Meridijanu, a komunikacije širom Bliže strane i dalje su u prekidu. Prizor Vagnera, bez pratioca, digitalno golog, pali Analiz Makenzi. Noć i dan i noć su večnost u ratu. Kad nema informacija, glasina je u izobilju. Tve je i dalje pod opsadom, pokopan, utišan, dok njegove agrarije umiru u sutonu, gladne svetlosti. Kraljica Juga ima hrane za još pet dana, Meridijan za tri. Restorani su napadnuti; 3D štampači hakovani. Taijangovi programeri su hakovanjem uspešno povratili neke od zaposednutih grejdera, ali svaki pokušaj da se od njih formiraju eskadroni za razbijanje opsade privlači vatru iz orbite. Led.

VTO ispaljuje led iz svog elektromagnetnog katapulta. Voroncovi su tamo ukotvili glavu komete; imaju dovoljno municije da izvedu novu lunarnu kataklizmu. A vozovi dokono sede u stanicama, BALTRAN ne radi, a svaki rover koji izađe na površinu privlači botove sa sečivima na nogama. Čitav jedan Ekvatorijalni ekspres zaglavljen je na šinama usred Smitovog mora. Tamo su juče ostali bez vode. Piju sopstvenu pišaćku. Ostali su bez dovoda vazduha. Jedu jedni druge. Glasine i šaputanja. Dankan Makenzi je poslao dvadeset pedeset sto petsto ljudi s puškama – sve same vojnike dođoše – da slome opsadu Tvea. Uz podršku strelaca iz AKA, oni će napasti izlaze vazdušnih komora Tvea i osloboditi grad. Armija Asamoa i Makenzija je iskasapljena, a delovi njihovih tela razbacani po Moru spokojstva. Meridijan je pod opsadom. Meridijan je ostao bez struje i ceo grad je u mraku. Meridijan je okupiran. Meridijan se već predao. Moram u Meridijan, kaže Vagner. Moraš da se izlečiš, Lobinjo. Ona zakupljuje privatnu kabinu u banji. Trebalo bi da tri sata bude dovoljno. Tamo je ćelija s parom, ploča i mali bazen za uranjanje. Vagner leži ničice na ploči od sinterovanog kamena, presijava se od znoja. Zakrivljenom strugalicom Analiz grebe prljavštinu, prašinu i zgrušani znoj sa njegove kože. „Čekala si me“, kaže Vagner, obraza pribijenog uz gladak topao kamen, glave okrenute u stranu. „Vraćala sam se sa jednog koncerta u Tveu“, veli Analiz. „Zaglavila sam se kad su vozovi prestali da rade.“ „Pomogla si mi da umaknem, a ja sam te napustio.“ Analiz opkoračuje Vagnerova leđa i polako struže prljavštinu slepljenu sa znojem s njegovog vrata. „Ne govori“, kaže Analiz. „Daj mi ruku.“ Još boli, iznenadno kidanje kraste za koju je mislila da je odavno već zarasla. Sveža krv. „Žao mi je“, kaže Vagner. Analiz ga pljeska po mršavoj maloj guzi. „Dođi ovamo.“ Spušta njegovu očišćenu, sjajnu kožu u vrelu vodu bazena za uranjanje. Vagner brekće, oseća bockanje u koži. Analiz se zavlači pored njega. Naslanjaju se jedno na drugo. Analiz uklanja vlažnu kosu s njegovog lica. Vagner zavlači kosu iza njenog uha i prelazi prstom po

ivici do linije bledog tkiva ožiljka koji je jedino preostao od njene leve ušne školjke. „Šta se desilo?“, pita. „Nezgoda“, laže ona. „Moram u Meridijan.“ „Ovde si bezbedan.“ „Tamo je dečak. Trinaest mu je godina. Robson.“ Analiz zna to ime. „Još nisi dovoljno jak, Lobinjo.“ Ne može da ga ubedi. Nikada to nije mogla. Takmiči se sa silama koje prevazilaze ljudsku snagu: sa svetlom i tamom, s Vagnerove dve prirode, sa čoporom. S porodicom. Do vrata uronjena u toplu, lekovitu vodu, usred rata, ona drhti. Seči je rupa za preživljavanje, cev od sintera široka tek koliko i vazdušna komora s obe strane, zatrpana regolitom. Lukasinjo i Luna se uglavljuju u nju kao blizanci u materici. Lukasinjo ne može da zamisli tu i goniče. Ali ima vode i vazduha, hrane i regolita nad glavom, mesta da se Luna izvuče iz oklopnog odela. Lukasinjo je toliko umotan u zaptivnu traku da spoljno odelo može da skine samo ako ga iseče. Paket za grejanje je tvrd pravougaonik tupog, toplog bola ispod njegovog donjeg levog rebra. Jedini udoban položaj za ležanje je na desnom boku, okrenut prema zidu. On leži na prostirci koja još miriše na svežu štampu, sa iscrpljenim svakim zglobom i mišičem, ali nesposoban da se opusti dovoljno da utone u san. On leži u svom prašnjavom, premalom spoljnom odelu i zuri u zakrivljeni zid od sintera, zamišlja duboki materijal tla nabačen preko njih, vakuum iza toga, kuckanje radijacije kroz svemir, tle, sinter, Lukasinja Kortu: osluškuje zvuk ciklusa komore što bi značilo da su se Malkomovi goniči vratili, ili to botovi – koje on još nijednom nije video, ali ih je zamišljao u svakom detalju sečiva, šiljaka, zabadanja – prolaze da ih ubiju na legalu. „Luka. Spavaš li?“ „Ne. Zar ti ne možeš da zaspiš?“ „Ne.“ „Ni ja.“ „Smem li kod tebe?“

„Stvarno sam prašnjav, anžinjo. I smrdljiv.“ „Smem li?“ „Hajde.“ Lukasinjo oseća malu, zgusnutu toplotu Luninog tela kao klupko oko zakrivljenja njegovih leđa. „Hej.“ „Hej.“ „Ovo je u redu, zar ne?“ „Taj obrok je bio dobar, jelda?“ U bivaku su uskladištene dve varijante obroka: na osnovu paradajza ili na osnovu soje. Paradajz, odlučila je Luna. Ona je bila malo netolerantna na soju. Lukasinjo nije želeo nikakve smetnje u varenju u skladištu veličine šest puta dva metra. Pripremili su samozagrevajuće obroke jedan po jedan, zato što je otvaranje posuda kad je sadržina zagrejana bilo mnogo primamljivije. Lukasinjove pljuvačne žlezde zabolele su ga od mirisa sosa od paradajza na njokama od krompira. „Ne, nije bio“, kaže Luna u uho bratu od strica. „Imao je ukus prašine.“ Onda se smeje, tihim privatnim kikotom koji se hrani sopstvenom privatnošću sve dok više ne može da ga zadrži u sebi i on prelazi na Lukasinja pa se zajedno na ležaju smeju onako kako su se smejali posle svog prvog skoka BALTRAN-om, sve dok im ne ponestane daha, mišići ih ne zabole i suze im ne krenu niz lica. Lukasinjo. Lukasinjo, budi se. Moraš da se probudiš. Naglo se budi, udara glavom o nisku tavanicu. Bivak. U bivaku je. Spavao je dva sata. Dva sata. To je Luna kraj njega. Ona j e već budna. Oba pratioca su ih probudila. To j e loša vest. Primiče se više kontakata. „Sranje. Koliko?“ Petnaest. Dakle, ne goniči Makenzi helijuma. „Možeš li da ih identifikuješ?“ Održavaju komunikacionu tišinu. „Koliko vremena treba da stignu ovamo?“ Pri sadašnjoj brzini deset minuta.

Obuci odelo, obuci Luni odelo, izlazi, pokreni rover. Pobogu. „Luna, treba da uđeš u svoje odelo.“ Omamljena je i sanjiva zbog prekinutog spavanja. On je podiže i smešta u oklopno odelo. Ona se potpuno budi dok se infraskelet zatvara oko nje. „Luka, šta se dešava?“ „Luna, Luna, moramo otići odavde.“ Moraju da izađu brzo i bezobzirno. Postoji trik; on je to video u jednoj telenoveli i naložio Đinđiju da potraži i proveri da li je to moguće. Jeste. To će im kupiti dragoceni minut koliko je potrebno za ciklus komore. Minut je život. Kacige se zaključavaju, odelo proverava ciklus i svetlo je zeleno. „Luna, drži se za mene.“ Ruke njenog odela dovoljno su dugačke da obgrle mršavo Lukasinjovo telo. Rukavice škljocaju oko rama njegovog ranca. „Za tri, dva, jedan…“ Đinđi raznosi komoru. Sklonište eksplozivno gubi vazduh. Lukasinjo i Luna izleću iz Sečija u mlazu posteljine, obroka od soje i paradajza, štapića za jelo, toaletnog pribora, ledenih kristala. Udaraju. Udar izbija vazduh iz Lukasinjovih pluća. Nešto krčka. Paket za grejanje je čelična pesnica. To se uopšte nije dogodilo u telenoveli. Kotrljaju se. Luna udara u parkirani rover, Lukasinjo u Lunu. „Dobro si?“, dahće on. „Jesam.“ „Idemo.“ Lukasinjo brekće od bola dok lepi trakom sebe i Lunu za Koeljinja. Povređen je. Šta li je uradio odelu? „Drži se čvrsto.“ Lunine rukavice se uglavljuju u ram rovera. Lukasinjo daje maksimalno ubrzanje. Prednji točkovi se dižu. Ako se sad prevrnu, mrtvi su. Luna se instinktivno naginje napred. Lukasinjo ponovo brekće od struganja rebara i mišića. Koeljinjo huji dalje od Sečija. Oblak prašine koju diže videće se iznad najvećeg dela zapadnog Mora plodnosti. Sve dok Lukasinjo bude mogao da ostane ispred botova. Kako ih je ono Malkom nazivao? Govnari. Nego šta su nego govnari. Sve dok govnari ostanu bez energije pre njega. On se punio satima. Govnari nisu imali taj luksuz. Pretpostavlja. Baterije će im biti na

izmaku. Pretpostavlja. Kapacitet njihovih baterija biće otprilike isti kao i kapacitet rovera jednoseda Makenzi helijuma. Pretpostavlja. Toliko pretpostavki. Govnari. „Đinđi, jesu li tamo?“ Tamo su, Lukasinjo. „Jesu li blizu?“ Približavaju se. „Sranje“, psuje Lukasinjo sebi u bradu. „Koliko brzo?“ Pri sadašnjoj brzini naše putanje će sepreseći za pedeset tri minuta. Putanje će se preseći. Poznate reči koje znače sečiva i krv. „Đinđi, ako isključimo senzore, spoljne komunikatore, signale i oznake, koliko još dodatno dobijamo trajanja baterija?“ Pri našoj sadašnjoj brzini trideset osam minuta. „Koliko će nas to daleko odvesti?“ Đinđi iscrtava mapu, a konačno odredište rovera obeleženo je zastavicom dvadeset kilometara pre Žoao de Deusa. „A ako se poravnamo s njihovom brzinom?“ Zastavica sa odredištem pomera se deset kilometara bliže južnom rubu ekvatorijalne solarne trake. Predaleko za hodanje. Odluka je doneta. „Vodi nas što bliže možeš Žoao de Deusu.“ Koeljinjo ubrzava preko regolita, a Lukasinjo se trudi da ne zamišlja sečiva za potiljkom. Umoran je od straha, veoma, veoma umoran. Linija crnila preko ivice sveta toliko je potpuna, toliko nagla da Lukasinjo umalo ne zaustavi rover. Deo sveta nedostaje. Crnilo raste iz sekunde u sekund, iz metra u metar, guta svet. „To je Zemlja stakla“, kaže Luna. Došli su do granice ekvatorijalne solarne farme, crnog pojasa koji Suni razvijaju oko sveta. Perspektiva se menja s Lukasinjovom spoznajom: crnilo je mnogo bliže nego što je mislio. Hoće li izdržati njegovu brzinu? Hoće li ga on razbiti, hoće li staklo pući pod njim i srušiti se? Jebeš ga. Iza njega je petnaest smrtonosnih botova. „Jej!“, viče on, a Luna ponavlja kao odjek, i oni jure punom brzinom na staklo. Kad se Lukasinjo osvrne, više ne vidi Koeljinja. Čak ni vrh njegove antene. Već dvadeset minuta nema izveštaja o botovima u poteri.

Lukasinjo i Luna su sami na staklu, gipko belo spoljno odelo, glomazno crveno-zlatno oklopno. Staklo: glatko, bezoblično, savršeno crno na sve strane. Crno odozgo, crno odozdo; odraz nebesa u tamnom ogledalu. Mogao bi da poludiš ako samo zuriš dole u sopstveni lik koji strpljivo maršira. Mogao bi večno da hodaš u krugovima. Đinđi ih navodi na osnovu oflajn mapa. Avetno obličje unutar stakla je Žoao de Deus, dole iza horizonta, i kao da se nikako ne primiče. Horizont: nemoguće je odrediti gde je kraj nebu i početak tlu. Lukasinjo zamišlja da oseća toplotu energije uskladištene u staklu kroz donove čizama. Zamišlja da oseća kuc-kuckanje finih šiljaka stopala botova kroz staklo puno odraza. Koraci prelaze u kilometre, trenuci u sate. „Kad dođem u Žoao de Deus, prvo ima da umesim specijalni kolač, i ceo ćemo da pojedemo samo nas dvoje“, kaže Lukasinjo. „Ne, ne, prvo ćeš da se okupaš“, kaže Luna. „Baš si mi smrdeo u Sečiju.“ „U redu onda, da se okupam.“ Lukasinjo zamišlja kako klizi u toplu vodu punu mehurića, sve do brade. Voda. Topla. „A šta ćeš ti?“ „Ja ću da popijem sok od guave u Kafeu Koeljo“, kaže Luna. „Madrinja Elis me je vodila tamo i boljeg nema.“ „Smem li ja jedan da popijem s tobom?“ „Naravno“, kaže Luna. „Veoma hladan.“ I desetak crvenih alarma pali se u Lukasinjovoj kacigi. Luna ima procep u odelu, kaže Đinđi svojim neprekidno smirenim, neprekidno razboritim glasom. „Luka!“ „Evo me, evo me.“ Ali on vidi mlaz vodene pare u svetlucavim ledenim kristalima iz levog kolena oklopnog odela. Rebrasti spoj je popustio pod stalnim trljanjem prašine. Odelo je otvoreno za vakuum. „Zadržavaj dah!“, viče Lukasinjo. Traka. Traka. Dodatna rolna trake koju je insistirao da Luna odštampa i ponese. Ona koja bi mogla da im zatreba: koja im je zatrebala. Gde je, gde je? On zatvara oči, zamišlja je u Luninoj ruci. Gde se njene ruke pomeraju? Do džepa na levoj butini oklopnog odela. „Evo me, evo me.“ Lunina zaliha vazduha je na tri procenta, kaže Đinđi. „Jebote, Đinđi, umukni!“, urla Lukasinjo. Čupa rolnu trake iz džepa i kida kraj, obavija ga oko zgloba noge. Prašina leti s njegovih prstiju:

podla, abrazivna lunama prašina. Obavija je sve dok ne utroši svu traku. „Koliko još ima, Đinđi?“ Zar mi nisi rekao da, jebote, umuknem, kaže Đinđi. „Reci mi, jebote, a onda umukni.“ Unutrašnji pritisak je stabilizovan. Međutim, Luna nema dovoljno kiseonika da stigne do Žoao de Deusa. „Pokaži mi kako da joj prebacim vazduh“, viče Lukasinjo. Grafika se pali po celom Luninom odelu. „Jesi li dobro?“, pita Lukasinjo dok kači crevo za snabdevanje s ranca svog odela za Lunino. „Reci mi.“ Tišina. „Luna?“ „Lukasinjo, hoćeš li me držati za ruku?“ Glas je stegnut i uplašen, ali to je glas, bogat kiseonikom. „Naravski.“ On zavlači rukavicu u oklopljenu šaku odela. „Đinđi, ima li ona dovoljno?“ Lukasinjo, loše vesti. Nema dovoljno kiseonika da biste oboje stigli do Žoao de Deusa. „Spremna za pokret, Luna?“ Blag drhtaj u oklopnom odelu. „Jesi li to opet klimnula glavom?“ „Da.“ „Hajdemo onda. Nije daleko.“ S rukom u ruci, oni hodaju po crnom staklu, koračaju po zvezdama. Jesi li čuo šta sam rekao, Lukasinjo? „Čuo sam šta si rekao“, kaže Lukasinjo. Korak oklopnog odela je pola metra duži od njegovog. On gotovo trči po zemlji stakla. Mišići ga bole; u njegovim nogama više nema snage. Više od svega želi da legne na crno staklo i navuče zvezde preko sebe. „Idemo zato što moramo da idemo. Kakve su mi opcije?“ Nemaš nikakvih opcija, Lukasinjo. Rešio sam jednačine i ostaćete bez kiseonika najmanje deset minuta pre komore. „Smanji mi dotok.“ To je ukoliko ti smanjim dotok. „Učini to.“ Učinio sam to pre dva minuta. Mogao bih da uzmeš natrag malo Luninog kiseonika… „Ne dolazi u obzir.“ Reči su mu već kao olovo u plućima. Svaki korak gori. „Nemoj reći Luni.“

Neću. „Ona mora da nastavi. Ona mora da stigne u Žoao de Deus. Moraš to da uradiš za mene.“ Njena pratilja priprema scenario za to. „Mada, nikad se ne zna“, kaže Lukasinjo Korta. „Nešto će već da iskrsne.“ Uveravam te da neće, kaže Đinđi. Zaista ne mogu da razumem ovaj optimizam kad si suočen sa sigurnim i izvesnim činjenicama. A ja imam obavezu da te savetujem da bukvalno ne traćiš dah koji ti je preostao tako što ćeš mi protivrečiti. „Ama čiji je to dah uostalom?“, kaže Lukasinjo. Umrećeš, Lukasinjo Korta. Izvesnost ga pogađa, obigrava oko svakog zamagljivanja i poricanja, i zariva oštricu u njegovo srce. Ovde će Lukasinjo Alves Mao de Fero Arena de Korta umreti. U ovom premalom, zakrpljenom, prašnjavom spoljnom odelu. Makenziji nisu mogli da ga ubiju, botovi nisu mogli da ga ubiju. Gospa Luna ga je sačuvala za svoju najintimniju smrt: poljubac koji izvlači poslednji dah iz pluća. To crveno-zlatno odelo, zvezde i staklo puno njihovih odraza, plavi Zemljin srp, ove premalene rukavice – to su njegove poslednje senzacije, njegovi poslednji prizori; šištanje respiratora i poluprimećeni otkucaj srca poslednji zvuci. I nije to toliko loše, sad kad je tako blisko i neizbežno. Uvek je bilo. To je lekcija Naše Gospe Hiljadu Smrti. Sada je važno samo to kako će se on s tim sresti, kako će poći u susret tome, s voljom i dostojanstvom. Pluća mu se naprežu. Ne može da dođe do dovoljno vazduha. Hodaj dalje. Noge su mu od kamena. Ne može da smešta jednu pred drugu. Svi rezultati očitavanja u njegovoj kacigi su crveni. Vidik mu se sužava. On vidi Luninu kacigu, svoju ruku u njenoj. Krug se skuplja. Ne može da diše. Mora da izađe. Na kraju nema nikakvog dostojanstva. Otima se iz Lunine ruke, petlja oko kacige, odela, pokušava da ga skine sa sebe. Mozak mu gori. Crveno bledi u belo. Sveprožimajuće njištanje puni mu uši. Ne može da vidi, čuje, diše. Ne može da živi. Lukasinjo Korta pada u beli zagrljaj Gospe Lune.

9. LAV-DEVICA 2105. Porodica je iznela Kaja na improvizovanim nosilima – kuhinjskoj stolici priručno zalepljenoj trakom između dva bambusa – uz osam stepeništa. Kao papu. Kao invalida kog donose na čudesno lečenje. Pomogli su mu da dođe do ivice džakuzija na krovu i smestili ga na rub, tako da mu stopala budu u vodi. A onda su ostavili krov Kaju i Aleksiji. Kod nje je bio tronožac, kod nje je bio ekran, kod nje je bio sladoled. Indijski orah. Nije to Aleksijin omiljeni ukus, ali nije mogla da bira, a ovo je ionako bilo posvećeno Kaju. Sela je kraj njega, sa stopalima u svežem, zapenjenom džakuziju, pa su jedno drugo hranili kašikama punim sladoleda od indijskog oraha. Aleksija je sisala komadiće orašastog ploda između zuba. Onda je izašao Mesec i rasuo srebro po moru, a ona ga je svukla s neba na svoj ekran. „Tamni delovi se zovu mora, a svetli visije“, kazala je i zumirala More spokojstva. Za nekoliko dana ona je u tornju postala stručnjak za Mesec. „To je zato što su ljudi mislili da u njima ima vode. To su u stvari drugačije vrste kamena, kakve dobijaš iz vulkana, a one donekle teku kao voda, pa je verovatno dobro to što ih nazivaju morima. To je More spokojstva. Tamo je More plodnosti, More nektara, More vedrine i More pljuskova. Postoji čak i okean, na zapadu Meseca…“ Osmotrila je ekran – uveličanje je bilo prilično impresivno za tako jeftin model. „Okean bura.“ „Ali na Mesecu nemaju bure“, rekao je Kajo. „Na Mesecu nemaju nikakve vremenske pojave“, kazala je Aleksija. „Smem li sad da vidim veliku kitu?“ „Nema šanse.“ Kralj Doka je bio legenda; sto kilometara dugačak kurac i muda od tragova rovera na Moru kiša, gde su to izveli radnici kojima je bilo dosadno. Vreme i industrija su ga zamutili, ali on je i dalje bio slika koja je definisala ljudske aktivnosti na Mesecu. „Želim

da ti pokažem zeca.“ Aleksija je zumirala izvan ekrana kako bi uokvirila ceo Mesec. Pratila je uši Mora nektara i Mora plodnosti, glavu Mora spokojstva, ocrtala konture velikog Mesečevog kunića. „Nije bogzna koliko dobar“, rekao je Kajo. „Pa, ljudi u stvarima uvekvide lica. U Kini veruju da je Zec od Zada ukrao formulu besmrtnosti i odneo ga na Mesec, gde mrvi lekovite biljke.“ Aleksija skicira avan Mora oblaka. Izvila je prste na ekranu i okrenula sliku naopako. „Na severu vide lice – Čoveka na Mesecu? Vidiš?“ Kajo je odmahnuo glavom i namrštio se. „Sad vidim! Ni to nije bogzna koliko dobro.“ „A ponekad vide staricu sa snopom drva na leđima, ali ja to nikad nisam uspela da vidim“, kazala je Aleksija. „Na Mesecu vide rukavicu. Deo odela za aktivnosti na površini.“ „Kako mogu to da vide ako su na Mesecu?“ „Imaju mape.“ „O da. Naravno da imaju.“ Aleksija je crtala rukavicu: More plodnosti kao prsti, More nektara palac, More spokojstva dlan. „To je prilično dosadno“, kazao je Kajo. Aleksija je morala da se saglasi s tim. „Čak je i zec bolji od toga.“ Tronožac je pratio Mesec dok se ovaj dizao. Svetlost u vrtu na krovu bila je veoma jaka; ulice su večeras ponovo bile mračne, čitavi sektori su bili bez struje. Mi palimo svetla, tako je glasilo razmetanje Korta helija. „Kajo, ponuđen mi je posao“, rekla je Aleksija. „Fantastičan posao. Ludački novac. Novac da nas sve izvuče odavde, dovoljno novca da budemo sigurni da se nikada više nećemo plašiti. Ali stvar je u tome, Kajo, da je taj posao gore, na Mesecu.“ „Na Mesecu?“ „Nije to toliko ludo. Naša baba-tetka Adrijana je otišla tamo. Otišla je iz istog ovog stana, skroz gore.“ „Cela njena porodica je pobijena.“ „Ne svi. Ljudi idu na Mesec, Kajo. Milton je otišao na Mesec.“ „Milton je mrtav.“ Aleksija je zamahnula stopalima kroz hladnu vodu, poprskala Kaja, ali on nije bio raspoložen za igru. „Već si odlučila, zar ne?“

„Idem, Kajo. Ali obećavam, obećavam da ću angažovati najbolje ljude da se staraju o tebi. Naći ću ti lekare, fizioterapeute i privatne učitelje. Vodiču računa o tebi. Kad ja to nisam ispunila obećanje?“ Pokajala se zbog tih reči istog trena kada su napustile njen jezik. „Ja tu ne mogu mnogo toga da uradim, jelda?“ „Htela sam da ti pokažem kako to izgleda, kako bi imao sliku.“ „Zar mi nismo dovoljni, Le?“ Srce joj je napuklo. „Naravno da jeste. Vi ste sve; ti i mai i Marisa. Tija Ijara i tija Malika i tio Farina. Ali ovo mesto nije. Želim više, Kajo. Mi zaslužujemo više. Bili smo velika porodica u vreme baba-tetke Adrijane. Postoji put napolje iz Bare, i ja imam jednu jedinu šansu za to. Moram da je iskoristim.“ Kajov obraz se trznuo. Pogledao je u svoja stopala u sada nepomičnoj vodi. „Vratiću se“, rekla je Aleksija. „Dve godine; to je vremensko ograničenje. Dve godine nije toliko mnogo, jelda?“ Kajo ritnu vodu, poprska ekran. Aleksija nije imala nikakvo pravo da ga zbog toga izgrdi. „Ima li još tog sladoleda?“ „Nestalo. Žao mi je.“ „Smem li onda da vidim veliku kitu?“ Plastične posude za prenošenje i kutije za skladištenje zaprečavale su hodnik. Muškarci u narandžastim radnim kombinezonima sa skraćenicama od tri slova na leđima upravljali su kolicima. Aleksija, u Majklu Korsu i na štiklama Karmen Stefens, provlačila se između glomaznih delova bele medicinske arhitekture i gomila kartonskih kutija. Apartman se otvorio na pritisak njenog palca. U enterijeru je vladala još veća zbrka; muškarci u kombinezonima pakovali su i slagali, a hotelsko osoblje stajalo je s izrazom bespomoćnosti na licu. „Šta se to ovde dešava?“, upitala je Aleksija. „Čudo jedno koliko sam pukog fizičkog materijala nagomilao za tri meseca“, rekao je Lukas Korta. Vozio se u svojim invalidskim kolicima između nogu i kutija. Aleksija ga je dvaput poljubila. „Baš sam voleo da posedujem stvari. To je tako nov doživljaj. Na Mesecu samo baciš i ponovo štampaš. Niko zapravo ništa ne poseduje. Ugljenik koji upotrebiš za ovaj arak papira jeste ugljenik koji ne možeš

da upotrebiš ni za šta drugo. Zaključan je. Mrtav ugljenik. Mi smo planeta zakupaca. Mislim da sam postao malčice škrt u svom gomilanju fizičkih stvari. Sad sve to mora da ode, a ja osećam gubitak. Nedostajaće mi ova sranja.“ „Ne“, kaže Aleksija. „Šta se to ovde dešava?“ „Pakujem se, Aleksija. Vraćam se na Mesec.“ „Čekaj“, kaže Aleksija. „Zar ne bi trebalo da tvoja lična asistentkinja bude obaveštena o tome? Ono, kao, prioritetno?“ „To je po mom naređenju“, kaže doktorka Volikova. Uvek doktorka Volikova. Aleksija zna da ne treba da očekuje od doktorke da je ova izveštava o promenama u Lukasovom zdravlju. Znala je već po prvom sastanku da se doktorki ona ne dopada, da ova smatra Aleksiju prljavom malom oportunistkinjom. Malandrom iz Bare. Aleksija se postarala za to da doktorka Volikova zna kako je nedopadanje uzajamno. Milo za drago: gvozdeno pravilo Bare. Aleksija takođe zna da joj doktorka neće reći razlog za to naređenje ako je ne pita. „Ja moram da budem obaveštena o svemu što utiče na Lukasov rad.“ Radnici u narandžastom koji pakuju i premeštaju stvari prestaju da rade. Lukasov pogled ih vraća poslu. „Najmanje desetak medicinskih veštačkih inteligencija na pet kontinenata nadzire moje zdravlje“, rekao je Lukas. „Četiri su saglasne da moram napustiti Zemlju u sledeće četiri nedelje kako bih imao više od pedeset procenata izgleda da preživim let do orbite.“ „Fiziologija senjor Korte pogoršala se u protekle dve nedelje“, kazala je doktorka Volikova. „Zemlja je surova gospodarica“, rekao je Lukas. „Možemo li da razgovaramo nasamo?“, kazala je Aleksija Lukasu. On se odvezao u svoju spavaću sobu. Aleksija je zatvorila vrata. Poznati skeneri i monitori, oprema za disanje, sve je bilo sklopljeno i gurnuto nazad. Vodeni krevet je stajao sam, izložen, izolovan. „Lukase, jesam li ja tvoja lična asistentkinja?“ „Jesi.“ „Jebote, ne ponašaj se onda prema meni kao prema sestričini. Nisam ja neko koga si unajmio da stoji u blizini u kratkoj suknji na štiklama i služi kao fikus. Ispala sam glupa pred tim radnicima tamo. I ko je

uopšte njih angažovao? To je moj posao. Jebote, pusti me da radim ono što mi je posao, Lukase.“ „Pogrešio sam. Izvini. Nije mi lako da prenosim ovlašćenja na druge.“ „Razumem to, ali kad se budeš vratio na Mesec, ukoliko sam shvatila šta tačno nameravaš da uradiš, nećeš imati mnogo prijatelja. Ja ću biti uz tebe, ali moraš se pouzdati u to da ako kažem kako ću nešto uraditi, zaista to i mogu da uradim.“ „U redu onda. Treba sa mnom da napustiš Zemlju.“ Pokušavaš da me izbaciš iz ravnoteže, pomislila je Aleksija. Posmatraš moje oči, moje grlo, moje šake, moja usta, moje nozdrve u potrazi za bilo kakvom naznakom toga da sam preneražena. Celu ovu predstavu si priredio samo da bi video kako ću da reagujem. Hoćeš da vidiš jesam li ona prava. E pa, gledaj me u oči. Neću skrenuti pogled. „Večeras odlazim za Manaus na obuku pre leta. To je ono što mi je minimalno neophodno. Mogu sa svojim finansijerima da se savetujem onlajn, ali ima posla koji se mora završiti ovde, u Riju.“ „Šta treba da uradim?“ „Treba da odobrim projekat botova. Ja to neću moći. Treba da ih vidiš fizički, da vidiš za šta su sposobni. Da ih pritisneš što se isporuke tiče. VTO Manausčeka da ih otpremi u orbitu, ali moraju da budu obavešteni dvadeset jedan dan unapred.“ „Uradiću to, Lukase.“ „Trebaćeš mi u Manausu pet dana pre lansiranja. Medicinski i fizički pregledi su veoma strogi. Karta ti je rezervisana.“ Jebeš ga. Ima je. Aleksija se uzdržala od osmeha. „Još jedna stvar.“ Lukas je posegnuo u svoj Boljolijev sako. Aleksija se divila odelima Lukasa Korte. Nikad nije videla da je dvaput obukao isto. Uvek cvet u rupici na reveru, uvek ružičast, uvek svež. Uvek orošen, čak i u danima kada je vrelina na Atlantskoj aveniji udarala kao čekić po nakovnju. Srebrna amajlija blago se ljuljala viseći iz njegove ruke. „Molim te.“ Aleksija je čučnula, sagnula se napred dok je Lukas zakopčavao lančić oko njenog vrata. To nije bio poklon, to nije bio dragulj. To je srednjovekovni vitez primao odličje. „Ovo je šifra“, kazao je Lukas. „Već je generacijama u mojoj porodici. Dobio sam je od majke. Dajem je tebi. Ako mi se bilo šta dogodi, ako ne

budem u stanju da je zatražim od tebe, ili na bilo koji način pristanem na njeno korišćenje, upotrebi je.“ „Kako… kada…“ „Znaćeš već.“ Aleksija je podigla amajliju, dvoseklu sekiru. „Šangova sekira“, rekla je Aleksija. „On je gospod pravde“, kazao je Lukas Korta. „Moja mati je poštovala orise. Nije verovala u njih, ali im je ukazivala poštovanje.“ „Mislim da razumem to“, rekla je Aleksija. „Šta ovo čini?“ „Priziva munju“, kazao je Lukas. Aleksija je pustila da amajlija padne na njenu kožu. „Kako bi mogao da ne budeš u stanju da ovo zatražiš od mene?“ „Znaš na šta mislim.“ Aleksija gura Lukasa natrag u apartman. Radnici na pakovanju i nosači smestili su papire u kutije, kutije na gomile, a gomile u redove. „Jedno pitanje.“ „Pitaj.“ „Gde si, kog đavola, uopšte držao sve ove stvari?“ „O, zakupio sam i susedni apartman“, kazao je Lukas Korta. „Hajde“, rekla je Aleksija i spustila zadnju stranicu kamioneta. Jastuci, prenosivi hladnjak sa antarktikom, sredstvo za odbijanje insekata uključeno u pomoćnu utičnicu. Nortonov osmeh se raširio kada je ugledao dušek od sunđera. Aleksija je to povukla preko zadnjeg dela sanduka kamioneta, naskočila i potapšala ga. Norton je uključio radio pronašavši tiho, kasno noćno brbljanje i pridružio joj se. Primakli su jastuke oko sebe i seli jedno uz drugo, oklembesivši noge preko zadnje stranice, s bocama u rukama, zagledani iznad velikog i blistavog sečiva svetiljki Rekreio dos Bandeirantesa i Bara da Tižuke. Aleksija je otkrila skriveno mesto ispod šumske strehe gotovo slučajno, skrenuvši na putu prema klijentu stazom koja nije vodila nigde osim do ovog proplanka na servisnom putu u rezervat zverinja Pedra Branka. Pedra Branka je bila poslednji ostatak stare obalske prašume, izudarana i izbeljena ekološkim promenama, pripijena uz brda iznad Rekreio dos Bandeirantesa. Izašla je iz kamioneta; oslušnula, udahnula, pogledala daleko. Osetila je svežinu hlada i sporo disanje drveća. Videla je kako tukan proleće iznad visokih grana sa

ugrabljenim mladuncem u kljunu. Čula je insekte, daleke talase, vetar. Beskrajni saobraćaj bio je utišan u duboko bas gunđanje. Aleksija je volela svoje skrovište, ali je držala tejzer pri ruci. Momci su ovde divljali: u bekstvu od policije, bandi, vojske, svojih porodica. Kad je poslednji put došla do Pedra Branke, Aleksija je špicem cipele zakačila ljudsku golenjaču, koju je iz duboke šume izvukla neka lešinarska životinja. Dugo je razmišljala pre nego što je dovela Nortona ovamo. Večeras je bio ćutljiv. Nadala se da je ostao bez daha i reči zbog lepote. Nadala se da je ova tišina drugačija od one kada je pet dana nije video, nije razgovarao s njom, nije se javljao na njene pozive, nije joj otvarao vrata, pošto mu je rekla za Mesec. Aleksija je podigla svoju pivsku bocu. Norton se kucnuo s njom. „Da li na Mesecu piju pivo?“ „Žestoka pića. Tamo ne mogu da odgajaju ječam. A i ne jedu mnogo mesa. I nemaju kafe.“ „Nećeš dugo preživeti.“ „Pokušavam da se odviknem pre nego što krenem.“ Jedva je nazirala Nortonovo lice, ali znala je da je ponovo prevrnuo očima. Osetila je kako se spušta na jastuke. „Ovo je divno“, rekao je. „Hvala ti.“ To je poklon za tebe, pomislila je Aleksija. Moje specijalno mesto. Zapitala se koga će prvog dovesti ovamo, pozadi na svom skrembleru. Prenula se zbog pakosti te misli. „Nortone.“ „Znao sam da postoji nešto.“ „Imam period za lansiranje.“ „Kada?“ Rekla mu je datum. Ponovo je zaćutao i dugo nije progovarao. „Plašim se, Nortone.“ Bio je nema, tamna, nepomična masa. „Možeš makar da me zagrliš ili tako nešto.“ Jedna ruka. Aleksija se naslonila na njegovo telo. „To su samo dve godine.“ Pokret u niskom rastinju: kamionet pali farove. Sitna stopala u trku, preneražena svetlom. „Da li si donela odluku što se posla tiče?“

Opet to. Norton je smatrao da je on prirodni naslednik Korta akve. Aleksija je bila kreativna u naznakama – a da mu to nije direktno kazala – da bi on upropastio firmu za mesec dana. „Ostavljam ga Seu Osvaldu.“ Osetila je kako se Norton kruti u šoku i besu. „Seu Osvaldo upravlja pederskom teretanom. On nije hidroinženjer.“ „On vodi uspešan posao.“ „Jebote, pa on je gangster, Le.“ A šta si ti?, pomislila je Aleksija. „Zajednica ga poznaje i poštuje.“ „Ubijao je ljude.“ „On nije ubio nikoga.“ „Nije šija nego vrat, Le.“ „On zna šta treba da uradi i kako to da uradi, Nortone. Ti. Odgrizla je reči u samom začetku. „Ja ne znam. To hoćeš da kažeš, zar ne? Norton de Freitas nije sposoban da vodi tvoj posao.“ „Mora da bude gotovo, Nortone.“ Raskid mora da bude čist. Bez veza, bez opterećenja, bez ičeg što bi je vezivalo za Zemlju. „To su samo dve godine. Tako mi govoriš.“ „Nortone, nemoj da si takav.“ „Odeš, pa prođe jedna godina, dve godine, tri godine i onda više uopšte ne možeš da se vratiš. Znam kako to ide, Le. Mesec te izjeda sve dok ne ostaneš tamo zarobljena, koliko god želela da se vratiš kući.“ Nikakva obećanja, nikakva umirivanja, nikakve ponude ovde ne mogu da pomognu. „Idem na Mesec. Jebote, na Mesec, Nortone. Staviće me u raketu i izbaciti u svemir, a ja se toliko plašim.“ Sedeli su jedno kraj drugog na sanduku kamioneta, zagledani kroz procep u drveću u svetla čudesnog grada. Nisu se dodirivali, nisu govorili. Aleksija je otvorila još jednu bocu, ali pivo je imalo mučan ukus prašine. Zavitlala ju je u mrak. „Jebiga, Nortone.“ „Dozvoli da te obučim.“ „Šta?“

„Proverio sam ovo. Treba da budeš fizički obučena za odlazak u svemir. Dozvoli da te obučim.“ Nortonova ponuda je bila toliko neprikladna, toliko blesava, toliko iskrena da je Aleksija osetila kako joj u srcu pupi cvetić. Prihvati praštanje kad ga ugledaš. „Kakva je to vrsta obuke?“ „Osnovna snaga. Izdržljivost. Obuka s tegovima i otpornost. Malo trčanja.“ „Bez trčanja. Ja sam dunster za trčanje. Samo mlataram okolo. Ja hodam. Veoma otmeno i dostojanstveno.“ Osetila je kako se Norton smeje, kao bas-tutnjavu kroz ram kamioneta. „Nemamo mnogo vremena, ali svakako mogu da te pripremim za lansiranje. Imaćeš tonus, Le. Bićeš nabildovana.“ Aleksija je volela sliku koju su te reči dočaravale. Odlutala je prstom ispod topa do stomaka. Bio je mali, bio je vitak, ali mršav stomak. U porodici stameno građenih tetki i stričeva – Kajo je bio solidno trupče od deteta, a čak je i Marisa bila krupno građena – ona je bila motka. Suvarak. Mrsa. Mišići tamo dole. Trbušnjaci. „To bi bio najveći oproštajni poklon koji bi mogao da mi daš.“ Oproštajni. Naglasila je tu reč. Nije želela da Norton gaji bilo kakve lažne nade. „Moraćeš da se satreš od rada.“ „Hej, o meni govoriš, Nortone.“ „Pokupiću te sutra. Imaš li odgovarajuću obuću?“ „Imam cokule.“ „Znači, prvo u kupovinu.“ „E takvu obuku za let volim.“ Norton se opružio na dušeku, obavijen citronelom iz uređaja za odbijanje buba. Prepleo je prste iza glave i podigao pogled u lisnatu nadstrešnicu. „Znaš šta je dobro za kondiciju?“ Bila je to ista soba. Lukas je sada poželeo da je ostavio neke oznake, suptilne ogrebotine koje bi ovo nesumnjivo identifikovale kao apartman za karantin u kojem je bio smešten kad je tek pao na Zemlju. Rezervoari s vodom, solarni paneli, komunikacione antene, gadan klin

od žutog betona, plavo nebo, prašnjavo smeđe drveće. Bilo je dima na nebu u proteklih četrnaest dana. Osećao mu je ukus čak i ovako profiltriranom kroz pročišćivače vazduha. Zemlja se sastojala od apartmana koji su se otvarali jedni u druge. Klimatizovani, u pastelnim nijansama, sa kontrolisanim osvetljenjem, bez prašine i sa sobnom poslugom, uz miris deterdženata, izlizani tepih i sećanja na obroke u sobi. Zemlja je bila niz kratkih pogleda, uramljenih prizora, udaljena iza prozora aviona, stakla, vetrobrana automobila. Sabijena i izolovana. Jednom je pobegao iz apartmana, razbio prozor, kad ga je Aleksija odvela u Bara da Tižuku da vidi stan u kojem se rodila njegova majka. Sirovo nebo, dugi prizori. Pesak u njegovim cipelama – uspaničio se, i zbog toga mu je sada bilo neprijatno. Saobraćaj, otvoreno nebo. Miris mora, sunce zapečeno u pesak; gume vozila i akumulatori vozila, kuvanje, pišaćka, sperma, smrt. Lukas Korta je ustao iz invalidskih kolica i oteturao se do prozora da pogleda napolje u maleni isečak Brazila. Video je svoje lice u prozoru, avetni odraz preko aveti Brazila. Bilo je to lice starca, mladog muškarca koji je na silu ostario. Bila je to stvar još groznija, lice muškarca srednjih godina ophrvano gravitacijom. Svaki prevoj, svaka crta, svaka bora i pora, njegove pune usne, naviše izvijen nos, duge, senzualne usne školjke, dlake njegove brade, podvaljci, brada, obrazi, sve to povučeno nadole, otežano, svučeno, otegnuto naniže i napolje, oslabljeno. Izbeljeno i beživotno, bez žustrine usled gravitacije. Svaki komad života i soka i vatre u njemu isisan beskonačnom, neumoljivom gravitacijom. Jedva je čekao da se vrati kući, na Mesec. Nije više mogao ni da zamisli kako je tamo. Zemlja je bila pakao. Sada je imao drugog trenera – za Brazil ga je bila pripremala mrzovoljna devojka koja je Lukasu želela smrt kad god bi ga ugledala u svoj njegovoj zlobi – ali treninzi su bili onespokojavajući kao i ranije, i daleko teži. Trpeće do četiri Zemljine gravitacije pri lansiranju. Dvadeset četiri lunarne gravitacije. U cikleru će čekati ekipa za oživljavanje, rekla je doktorka Voli kova.

Dvadeset četiri gravitacije. Nema te obuke koja bi mogla da ljudsko telo pripremi na takve strahote i Lukas je očekivao te minute potiska mirno. Izgledi su bili donekle naklonjeni tome da preživi. To je bilo dovoljno. Nije spavao noć pre lansiranja. Morao je da obavi pozive, učestvuje u konferencijskim sastancima, pregleda i proveri detalje. Njegovi saveznici su bili podli, to je shvatio još prvog dana kada su se oprezni agenti zemaljskih sila pojavili u njegovom virtuelnom prostoru za konferencije. Oni su videli bogatstvo i moć Meseca. Želeli su to. Bilo im je potrebno lice koje će Mesec prepoznati, koje poznaje taj svet, njegove zakone i politiku, običaje i poslove. Kada prestane da im bude koristan, kada nauče dovoljno toga, okrenuće se protiv njega. Za sada je bilo potrebno da preživi dvadeset četiri gravitacije. Ostatak noći pre lansiranja proveo je pripremajući plejlistu Žoaoa Žilberta koja će ga pesmom ispratiti u orbitu. Šaputanje gitarskih akorda, mrmljanje vokala, lako poput molitvi, bilo je kontrapunkt gromkim energijama leta kroz svemir. Adrijana je obožavala Žoaoa Žilberta. Nije jeo u jutro lansiranja. Pio je vode i plivao. Isti onaj ozbiljan mladić u lošem odelu koji ga je izgurao u kolicima iz šatla na Zemlju dogurao ga je natrag, hodnicima iz kojih su se pružali ti frustrirajući pogledi na istrošeni svet, u cev za ukrcavanje. „Abi Olivijera Uemura“, rekao je Lukas. „Imena nikad ne zaboravljam.“ Ostavio je štap sa srebrnom drškom tamo gde je cev za ukrcavanje bila spojena s komorom. Doktorka Volikova i Aleksija su već bile vezane. Let je bio pun: pored neposrednog Lukasovog osoblja, Lukasovi politički partneri slali su gore diplomate i agente. „Dobro jutro“, pozdravio je Lukas Aleksiju. Prisilila je sebe na stegnuti osmeh. Bila je apsolutno prestravljena. „Putovanje kroz svemir sada je rutinska stvar.“ Kucnuo je i pustio Žoaoa Žilberta. Nije stezao rukonaslone kad se svemirski avion odvojio od cevi za ukrcavanje i krenuo unazad. Nije sa strahom gledao u doktorku Volikovu s leve i Aleksiju Kortu s desne strane kada je letelica izašla na pistu. Nije se pripremio kad se ova okrenula na kraju piste i

uključila turbomlazne motore. Nije zabrektao kada je orbitalna letelica počela da rula prema mestu lansiranja i kad je ubrzanje streslo poslovnu zgradu na njegove grudi. Nije jeknuo kad se odigla, počela da okreće nos uvis i uvis sve dok mu se nije činilo da gleda u cev nekakvog svemirskog topa, a tada su se aktivirali veliki motori. Orbitalna letelica se digla visoko iznad Amazona. Na visini od petnaest kilometara upalio se glavni motor. Rakete su izbacile orbitalnu letelicu u nebo. Planeta se strovalila na Lukasa Kortu. Zasoptao je tiho kad mu je vazduh bio istisnut iz pluća. Nije mogao da udahne. Pokušao je da pogleda u doktorku Volikovu, zamoli je za pomoć nekako neprimetno i bez reči, ali nije mogao da pomeri glavu, a ona ništa nije mogla da uradi, pritisnuta u sedište višestrukim gravitacijama, dok se njemu koža gulila sa očiju i usta. Pomozi mi, nemo je izgovorio Lukas Korta. Srce mu je bilo zgnječeno u pesnici od usijanog gvožđa, stezalo se sa svakim otkucajem. Nije mogao da diše. Pokušao je da se usredsredi na muziku, prepozna promene akorda, izgubi se kao što je to činio kada ga je džez nosio kroz agoniju obuke, dole na Zemlju. Gravitacija ga je mrvila. Kosti su mu pucale. Očne jabučice mu se sigurno uležu, lobanja popušta. Srce mu je umiralo, komad po komad mu se kidao i crneo. Na centralnom sedištu orbitalne letelice VTO Manausa, Lukas Korta je implodirao. Bol je prevazilazio sve što je ikada osetio, bio je čak i više od bola. Bilo je to uništenje. A trajalo je beskrajno. Video je Aleksijinu glavu okrenutu prema njemu, crte njenog lica razmazane i zamagljene ubrzanjem, ocrtane u mutnoj crnoj boji, tako da se njegov vidik sužavao u prorez, okno, kratak pogled: na malu dvostruku Šangovu sekiru. Vikala je. Lekara! Lekara! Chega de Saudade je šaputala u ušima Lukasa Korte. Orbitalna letelica Domingos Žorže Veljo uspinjala se na vatrenim stubovima. Vetar je raznosio oblak dima iznad dronjaka prašume Amazona. Žorže-Marija je doneo pivo, a Orbison led. Tija Ilija je donela slatkiše, a tija Malika ražnjiće. Tio Mateo je potpalio roštilj na balkonu i teatralno procenio snagu i smer vetra pa je izmamio plamen iz najmanje količine ćumura koju je mogao da upotrebi. Vušu sa dvanaestog doneo je muziku koju je neprekidno puštao dok se zgrada

orila, muziku koju niko nije želeo da sluša pošto im je Vušu bio potreban samo zbog sposobnosti da prebaci striming na svaki ekran u stanu. On je svejedno puštao svoju muziku. Led je završio u kadici tuš-kabine, pivo na ledu, ražnjići na roštilju, a slatkiši na tanjirima koje je Marisa delila gostima. Gosti su posedali na sofe, a Vušuov striming se pojavio na ekranima, velikim i malim. Buka u stanu bila je izuzetna. Rodbina, prijatelji i komšije sa četiri sprata ispod pa sve do vrha tornja okupili su se da posmatraju kako Kraljica Cevi napušta Zemlju. Umuknite, umuknite, evo sad će. Lansiranja su sada bila toliko rutinska da su prepuštena kanalima koji su pokrivali interesovanja malobrojnih, prekidana reklamama na svakih petnaest minuta. Apartman je utihnuo. Vušuova muzika je dumbarala iz susedne prostorije. Esen sa dva sprata niže dograbio je kuhinjski nož i otišao kod njega. Jačina je smanjena, ali muzika nije prestala zato što niko nije mogao da zaustavi muziku. Svemirski avion je izrulao na pistu. Kamera ga je pratila sve dok se nije rastočio u jari na kraju piste. Ništa se nije dešavalo toliko dugo da je neko zamolio Vušua da proveri nije li prenos zamrznut. Onda se iz srebrne jare pojavila crna strelica. Poletela je prema kameri, a onda se vinula uvis. Čitav stan je zaklicao. Uzdigao se na vatrenom repu. Onda je prenos prekinut reklamama i ceo stan je počeo da negoduje. Aleksijina majka je neutešno jecala. Vušu je odneo svoju muziku i poveo sve klince natrag dole na dvanaesti gde su plesali sve do večernjeg nestanka struje. Šatl je obišao oko ruba Zemlje u jutro i blesnuo svetlom, igla od suncem obasjanog srebra. Šatl je jurio brzinom od dvadeset osam hiljada kilometara na sat u zoru. Zemlja je bila plava i izdašna, obavijena oblacima; orbitalna letelica je bila majušna spram ogromnog zakrivljenja planete, iver tehnologije. Hiljadu kilometara za njom, kraj užeta spustio se iz više orbite, skriven u sjaju sunca. Šatl je prešao u punu sunčevu svetlost. Kratkotrajne senke bačene kroz prozore i otvore kretale su se hitro po palubi, skupljajući se prema zenitu, izdužujući se prema večeri za četrdeset pet minuta. Iznenadnoj večeri. Orbitalna letelica je prešla preko Sahare, mrkih i rumenih predela pod sumrakom. Solarne farme pet stotina kilometara niže namigivale su

suncu na zalasku i tamnele. Napred je egipatska noć gorela duž Nila, guja od dve stotine miliona svetiljki. Ništa jasnije od toga nije moglo da proglasi da je Egipat isto što i Nil. Tama je prekrila Kaspijsko more; mreže svetlosti posezale su preko centralne Azije: gradovi i autostrade, industrija i dalekovodi. Sto kilometara od transfera. Orbitalno vozilo je otkačilo transferni modul. Šatl je ispaljivao potisnike u treptajima neme plazme, podešavajući vektore sa užetom. Ruka krana podigla je modul iz spremišta šatla. Svetlo je zatreperilo crvenom bojom, kran je obavio mala, konačna podešavanja dok se uže spuštalo. Pri transferu će njihove relativne brzine, na nekoliko trenutaka, biti nulte. Crvena svetla prešla su u zelena. Kraj užeta spojio se s magnetnom bravom kada je kran otkačio modul. Sve većom brzinom, uže koje se vrtelo zanjihalo je transferni modul uvis sa orbitalne letelice, koja je sada sijala plavim potisnicima dok se udaljavala. Na vrhu ciklusa uže je oslobodilo transferni modul. On je odleteo visoko i slobodno preko Zemljinog šara u izlazeće sunce. U srcu osvita, crna čestica: VTO cikler Sveti Petar i Pavle. Uže se obrtalo dalje oko plave planete. Jedini pogonski uređaji transfernog šatla bili su grozdovi potisnika za pristajanje. Da je uže zabacilo prejako, modul bi promašio cikler i odleteo, bespomoćan, napolje u svemir. Preslabo, i pao bi i izgoreo preko jutarnjeg neba u plamenu povratka u atmosferu. Sa dvadeset kilometara cikler je poprimio oblik; centralno vreteno, prsteni naslagani oko njega, eko-rezervoari i manevarski motori na jednom kraju; cvet solarnih krila na drugom. Tanani lunarni cvet. Ubrzanje bi otkinulo panele i nosače kao stabljike. Pet kilometara. Uže je bilo precizno. Niti jednom nije pogrešilo za šezdeset godina koliko se okreće oko Zemlje. Vernijeovi potisnici ponovo su zatreperili, okrenuvši transferni modul tako da se spoji s komorom ciklera. Dve svemirske letelice, poput snebivljivih plesača na svadbi, izletele su iz noći u novu zoru. Osvit je obojio VTO logotipe na trbuhu transportne kapsule u blistavo zlatno. Održavanje položaja: dve letelice održavale su svoju čednu udaljenost dok su se obavljale finalne provere. Potisnici su ponovo proradili. Relativna brzina između dve letelice bila je deset centimetara u sekundi. Iznad Japanskog mora dve letelice su se srele i spojile.

Hvataljke su se zaključale, zaptivke se ispunile vazduhom. U komori ciklera medicinska ekipa VTO stajala je u pripravnosti. Ovo se nije moglo požurivati. Vrata su se otvorila. Medicinsko osoblje pojurilo je u svemirski avion. Tri dana pošto je VTO cikler Sveti Petar i Pavle zavio iza Zemlje i krenuo prema Mesecu, Karta akva je poslala obaveštenja svim svojim korisnicima. Zbog promene u upravi biće neophodno da se angažuju inženjeri pod ugovorom kako bi održali visoki kvalitet čistoće i snabdevanja. Nažalost, to je značilo da će cene porasti. Samo malo. Vrtelo joj se u glavi od zvezdanog kovitlaca. Osmatrački mehur je bio kupola od ojačanog stakla na kraju obrtne osovine Svetog Petra i Pavla, dovoljno velika da omogući pogled u svemir. Dve devojke iz VTO u jarkim tesnim letačkim odelima dovele su je do čvorišta i rekle joj da sačeka. Sačekajte, doviknula im je Aleksija, ali one su već plivale duž centralne linije, odbijale se napred mekim perajama. Da li da se držim mesta u brodu, ili da se okrećem sa zvezdama? Kad se pridržala za ogradu osmatračkog mehura, zvezde su šibale kraj nje toliko brzo da joj se vrtelo u glavi. Kad je pustila ogradu, raširila ruke i noge i odgurnula se u okret, i dalje nije mogla da postigne brzinu rotacije zvezda i brod koji se naizgled obrtao oko nje ostavljao ju je ošamućenu, nesposobnu da se fokusira, na ivici povraćanja. Bestežinsko stanje i Aleksija Korta nisu bili dobra kombinacija. Mišići koje je Norton mukotrpno gradio oko njenog jezgra zaštitili su je od surovog uzletanja, ali su preterivali u radu ili su se grčili kad bi pokušala da se kreće pod nultom gravitacijom. Njena stopala, šake i, najgnusnije, njeno lice bili su otečeni i zategnuti. Činilo joj se da joj je koža rastegnuta i nečista, a zbog nižeg pritiska vazduha u cikleru osećala je svrab. Nije mogla da kontroliše kosu, ulazila joj je u oči, udisala ju je, bila je njom zaslepljena, sve dok joj jedan član posade nije dao mrežicu. Kad god bi pokušala da se kreće unaokolo, šake i stopala su joj se pomerale kao šape kučenceta koje pliva. Zgrabila je ogradu i odgurnula se uvis u kupolu. Aleksija Korta je tiho zasoptala. Lebdela je u svemiru. Uskovitlane zvezde su bile iznad

nje. Kad bi spustila pogled, videla bi solarne panele oko sebe kao latice lunarnog cveta. Pod njima su bili ugnežđeni prstenovi staništa, a ako bi se odgurnula do ivice kupole, opazila bi i rub komunikacionih i manevarskih modula. Okretala se kroz svemir na staklenom prestolu. „To je taj izraz, rekao bih.“ Prizor ju je toliko opčinio da Aleksija nije videla ljudsku priliku koja joj je prišla. Lebdela je jedan metar od užeta za navođenje, prikačena sajlama i karabinerima. „Šta?“ „Taj izraz Korta. I njihova drskost.“ „Gospodine Voroncove.“ Čovek je slegnuo ramenima i iskrivio lice. Čovek donekle, pomislila je; figura je bila toliko izobličena, toliko istanjena i izdužena, protegnuta u cevi i užad, da je njen pol poslednja identifikacija. Jesu li ono kese za kolostomiju? „Ja sam Aleksija Korta.“ Ponovo je iskrivio lice, ne obrativši pažnju na njenu ispruženu ruku. Suptilno je promenio orijentaciju kako bi se poklopio s njenom. Bonton u bestežinskom stanju. Aleksija je to upamtila. „Bili ste hidroinženjerka. To je profesija vredna divljenja. Praiskonska. Sve dolazi iz vode i okončava se vodom.“ „Hvala, gospodine.“ „Čujem da će preživeti.“ „Bio je klinički mrtav sedam minuta, gospodine. Vaša ekipa za oživljavanje stigla je taman na vreme. Težak infarkt miokarda.“ „Rekao sam mu da će mu Zemlja smrviti srce. Dakle, ti si poslednja od Korta.“ „Lukas se oporavlja, gospodine.“ „Znaš ti na šta mislim. Upravljao sam ovim brodom kad je Adrijana Korta otišla na Mesec. Pedeset godina je mnogo vremena da se čeka neko od Korta.“ „Pedeset godina je dug period za boravak u svemiru, gospodine.“ Oči Valerija Voroncova su blesnule. „Čudni i bolesni. Incestuozni idioti, razoreni radijacijom. DNK im truli unutra. Ni nalik na nas. Ne, ni najmanje.“ „Ne, gospodine…“

„Tako oni misle. Oduvek su nas gledali svisoka. Asamoe nas smatraju varvarima. Makenziji misle da smo pijani klovnovi. Suni nas čak ne smatraju ljudskim bićima. Šteta. Voleo bih da sam mogao Lukasu da kažem to u lice. Umesto toga, reći ću tebi.“ „Gospodine, ja sam samo…“ „Poslednja od Korta. Imaš svoje oružje.“ Valerij Voroncov se mukotrpno okrenuo povlačeći uže za navođenje. Kese za kolostomiju i pišaćku poskakivale su za njim. „Gospodine!“ Valerij Voroncov se zaustavio. „Lukas mi je dao nešto. Šifru.“ „Prestar sam, za l’esprit de l’escalier“, rekao je Valerij Voroncov. „Jednostavno ne mogu da trpim iznenadne preokrete. Reci mi ono što moraš.“ „To je komandna šifra. Ne znam čemu služi.“ „Šta je Lukas rekao?“ „Da priziva munju.“ „Imaš odgovor.“ „Rekao je da je upotrebim ukoliko on ne bude u stanju da zatraži to od mene, niti da na bilo koji način pristane na njenu upotrebu.“ Valerij Voroncov je duboko uzdahnuo i dovršio svoj manevar. Povukao se uz uže, jezdeći metrima. Iz komore lifta doviknuo joj je: „Šta misliš, treba li dvama svetovima malo munja?“ Dok su se zvezde okretale oko njene glave, Aleksija Korta je podigla sekiru Šanga Pravednog do svojih usana i poljubila je. Moraš se pouzdati, kad kažem da ću nešto uraditi, da sam za to i sposobna, rekla je onomad. Mao de Fero. Aleksija je šapnula reč moći koju je naučila od Lukasa. „Gvozdenpad.“

10. ŠKORPIJA 2105. Dvesta četrdeset. Toliko brojeva u glavi Lune Korte. Osam. Jedan. Dvadeset pet. Osam. Trideset. Tri. Više od svih tih malih brojeva, dvesta četrdeset. Dvesta četrdeset. Broj sekundi koliko ljudski mozak može da preživi bez kiseonika. Osam. Procenata energije u bateriji preostalo u oklopnom odelu Lune Korte. Jedan. Stepen celzijusa. Temperatura na koju je Đinđi spustio kontrole spoljnog odela Lukasinja Korte kada su njegove rezerve vazduha bile iscrpljene. Dvadeset pet. Stepeni celzijusa. Temperatura na kojoj se aktiviraju ljudski refleks ronjenja i hipotermija, znatno štiteći mozak od posledica hipoksije. Osam. Udaljenost u kilometrima do spoljnih vrata najbliže komore Žoao de Deusa. Trideset: maksimalna brzina bezbednog trčanja za VTO oklopno odelo tip 12. „Luna: Lukasinjo mi je dao vazduh, kako da mu ga vratim?“, pita Luna svoju pratilju. Nemaš dovoljno vazduha da oboje stignete do Žoao de Deusa, kaže druga Luna. „Ne idem u Žoao de Deus“, kaže Luna Korta. Tri. Poslednji broj prikaza na viziru kacige Lune Korte. Udaljenost u kilometrima do spoljnih vrata komore Boa Viste. Nemaš dovoljno vazduha da oboje stignete u Boa Vistu, kaže Luna. Dvesta četrdeset. Broj sekundi koliko ljudski mozak može da preživi bez kiseonika. Tri podeljeno sa trideset. Luna ne može to da izračuna, ali toliko joj treba da u punom trku stigne u Boa Vistu, i to mora biti manje od dvesta četrdeset sekundi. Ali ona ima samo osam

procenata energije, a tu je i dodatna masa, i hoće li odelo dozvoliti devetogodišnjoj devojčici da trči punom brzinom? Prepusti brojeve meni, Luna. Luna naređuje svom odelu da klekne. Šake oklopnog odela velike su i nespretne, Luna nema iskustva sa haptikom i nikada nije podigla ništa tako dragoceno kao ono što pokušava da podigne sada. „Hajde“, šapuće ona, strašno uplašena da će nešto polomiti dok zavlači rukavice ispod Lukasinjovog tela. „O molim te, hajde.“ Ispravlja noge i podiže Lukasinja u naručje. „U redu, odelo“, zapoveda. „Trk.“ Ubrzanje je umalo ne obori unazad. Luna ječi od bola dok joj se zglobovi trzaju i kidaju. Njene noge žele napolje iz zglobova. Ne mogu da se kreću ovako brzo, ništa ne može da se kreće ovako brzo. Žiroskopi odela je stabilizuju, naglo vraćaju u ravnotežu. Umalo ne ispušta Lukasinja. U svom crveno-zlatnom oklopnom odelu, Luna Korta juri po Moru plodnosti. Trči iz crnog u sivo, preskače liniju između Zemlje stakla i sirovog tla. Regolit odleće s njenih stopala; trag prašine koja se sporo taloži. Sto devedeset. To je novi broj koji je Luni njena pratilja prikazala u kacigi. Broj sekundi potrebnih da ona stigne do glavne komore Boa Viste. Ali onda mora iz komore da stigne do skloništa. Komora mora da se otvori. Komora mora da je prepozna. Koliko će to sekundi pridodati na onih sto devedeset? „Luna“, kaže ona, i peva pesmu koju zna ceo svoj život; onu koju joj je paizinjo pevao nad posteljom kad je svake noći dolazio u dečju sobu kod madrinja. Slušaj moju pesmu, anžinjo. Pevaj mi je. Ta pesma aktivira hitne protokole Boa Viste. Šta ako su mašine pokvarene? Šta ako nema struje? Šta ako stotinu različitih kvarova dovedu do toga da se komora ne otvori? Šta ako Boa Vista ne želi da posluša njenu pesmu? U svom oklopnom odelu, dok joj noge vrište od grčeva i bolova u zglobovima, Luna Korta zadržava dah. Imam potvrdu od Boa Viste, kaže Luna. Sada vidi kako se signalna svetla aktiviraju; crvena rotacija na pilonima navodi izgubljene i unesrećene na Mesecu kući. Sa bratom od strica u naručju, Luna trči prema slovu V od svetiljki za navođenje.

Napred je sinterovani nagib do glavne komore, i prorez tame koji se otvara pred njom. Boli, boli, boli. Ništa je nikad nije toliko bolelo. Na celom prikazu vizira njene kacige brojevi prelaze u belo. Belo za kraj. Belo za smrt. Centimetar po centimetar, linija tame se širi u pravougaonik. „Luna, pokaži mi sklonište.“ Žuta mapa prekriva sivo i crno: dijagram Boa Viste. Sklonište je zelena kocka deset metara iza komore. Luna se fokusira na to i njen pratilac puni grafiku brojevima. Luna u njima čita malo vazduha, malo vode, malo medicinske pomoći. Malo zaklona, za neko vreme. Ona juri pod giljotinom spoljne kapije komore koja se još diže i uleće u mrak. Nemam energije za svetla kacige, izvinjava se Luna, ali odelo se kreće kuda treba, upravlja se po sećanju. Tamo, zeleno u mraku, blago zeleno svetlo za slučaj opasnosti kroz otvor. Dobro, ljupko zeleno. Dvesta deset sekundi. „Sok od guave, Luka“, kaže Luna. „Sok od guave iz Kafea Koeljo. Veoma hladan.“ Svetla kacige poigravaju po unutrašnjosti tunela, prelaze preko glatkih zidova, po sinterovanoj stazi, poskakuju u ritmu tela. Ljudske prilike trče onoliko brzo koliko smeju na tom opasnom mestu; dugi, visoki poskoci prevaljuju metre u jednom koraku: Dženi, Mo, Džamal, Tor i Kaliks. Njihova spoljna odela su karnevali boja i šara: žute i bele oznake u obliku slova V; aplikacije i nalepnice sportskih timova; karikature rukom nacrtane crvenim markerom. Ravnodušno, komično božansko lice Višnua. Svetleće tačke: ova se kreće neobičnim, tuđinskim plesom kroz mračni tunel. Kratka uputstva trepere od kacige do kacige. Ovde su otpaci. Urušeni krov. Kabl pod naponom. Napušteni vagon tramvaja. Brzo obeležavaju svaku prepreku oznakama veštačke inteligencije i hitaju dalje. Ovo je trka. Deset metara. Imam senzor. Evo. Ljudska prilika u odelu s Višnuom skida motornu dizalicu s ramena i uglavljuje je u procep između vrata komore. Kad su prošli put bili tu, pomno su se postarali da ne ostave nikakav trag, da ne oskrnave

nikakvo sećanje, i zatvorili su za sobom svaku kapiju i portal. Ali ovo je trka. Čim je pukotina dovoljno velika da primi telo, provlače se jedno po jedno, Dženi, Mo, Džamal, Kaliks. Tor uglavljuje oboren potporni stub u komoru kako bi ostala otvorena i vraća dizalicu na leđa. Urbanisti naviru kroz unutrašnja vrata komore, niz stepenice u veliku pustoš Boa Viste. Samo bogovi znaju šta se tamo nalazi. Senzor se oglasio. Te stvari su možda već na putu ovamo. Mo, senzor se oglasio. Senzor se oglasio. Posle meseci tišine. Pošto je interesovanje ekipe prešlo na industrijsku arheologiju i intrigantne, gotovo vajarske olupine ekstraktora helijuma 3 uništenih u uvodnom BALTRAN bombardovanju za vreme rata između Makenzija i Korta. Pošto je besni ispad Lukasinja Korte u baru zario klin kroz srce njihove uverenosti u sopstvenu ljubav prema urbanizmu. Oznaka se ugasila. Saglasili su se da se ne vraćaju u Boa Vistu: razmere uništenja bile su okrutne, uništenje previše nedavno, lica oriša previše osuđujuća, griza savesti zbog skrnavljenja prejaka. Na Mesecu nema duhova, ali kamen pamti. Pre nego što su otišli, zasejali su mrtvu palatu senzorima za kretanje. Mislili su na pljačkaše, istoričare, druge urbaniste. Stopala koja skrnave. Ili sećanja kamena, koja koračaju. Nešto se pomerilo u mauzoleju Boa Viste. Senzor je trepnuo i odaslao obaveštenje Dženi. Šta ako je bot? Dženi je poslala slike pratiocu svog kolege iz tima. Energija senzora bila je niska, rezolucija zrnasta, a slika kratkotrajna, ali dovoljna. Figura u oklopnom odelu. Nešto nosi u naručju. To nije bot. Svetlo kacige nema dovoljno dometa da obasja veliki ekosistem poput Boa Viste, a unutrašnjost stare cevi lave opasna je zbog obrušenog kamenja, razbacanih otpadaka i leda. Dženi, Mo, Džamal, Tor i Kaliks prolaze kroz urušene paviljone preko nepouzdanog kamenja u naglo zaleđenoj reci, vođeni mrežom senzora i mapama na sočivima, ali ponajviše bledozelenim sjajem na severnom kraju staništa, kraj glavne izlazne komore.

Možemo tamo roverom, a onda pravo kroz komoru. Pičkin dim. A-a. Ti batovi koji te brinu, sećašse? Bemti. Idemo starim putem. Kroz tramvajski tunel. Zeleni sjaj je svetlo skloništa za slučaj opasnosti, sa malo energije i resursa. Urbanisti jure po mrtvim vrtovima Boa Viste, izvrdavaju, trče sprintom, preskaču prepreke. Dženi, Mo, Džamal, Tor i Kaliks se okupljaju oko zelenog sjaja prozora u vratima komore skloništa. Kroz pruge od kondenzacije jedva mogu da razaberu priliku u oklopnom odelu koja sedi na podu, leđima okrenuta vratima. Kaciga je skinuta. Neko dete. Jebote, u tome je neko dete. „Kaliks.“ Neutro spaja ranac svog odela s priključkom za pomoćnu atmosferu i ubacuje vazduh. Na podu leži još neko u belom spoljnom odelu. Dženi ubacuje kabl komunikatora u utičnicu. „Hej, hej. Da li me čujete? Ovde Dženi, Mo, Džamal, Tor i Kaliks. Ubrzo ćemo vas izvući odatle.“ Huje odozgo kroz konstrukciju sveta, skaču, tumbaju se, jezde, prave kolutove kroz vazduh. Električne boje, majice sa sloganima, trake oko glave i ručnih zglobova, plave pruge na jagodicama, kostima i usnama. Kaskada tela, u trku po ogradama, skokovima preko cevovoda i kablova, letu sa greda, poniranju između snopova žica. Pokreti i trikovi koje Robson Korta ne može da izvede, i može samo da im zavidi. Moći će, uz vežbanje. Beskonačno vežbanje. On njihove karakteristične pokrete raščlanjuje kao mađioničarske trikove. Svaki pokret se sastoji od jednostavnog rečnika. Nauči to, naučićeš i magiju. On nikada nije video trik koji nije pokušao da raščlani i prisvoji. Veliki put su prevalili, trejseri iz Meridijana, iz sve tri gradske kvadre, stazama kroz arhitekturu krova grada; trčali su kilometrima po visokim mestima, kratkotrajne siluete spram plamena linije sunca. Zlatni krug. Mreža ne radi, vozovi su stali, BALTRAN van stroja, Tve pod opsadom, botovi i grejderi i stvari koje padaju s neba, uz glasine koje koračaju svetom po kuckavim stopalima od titanijuma, ali iznad kvadre Antares je Zlatni krug, gore na krovu Prospekta Tereškove.

Zlatni krug je takmičenje, izazov koji dovodi sve trejsere na visoka mesta. Ekipa Meridijana spušta se oko Robsona Korte. Stariji su, krupniji, snažniji. Više kul. Poznaju ga. To je klinac koji je pao s neba. Trinaestogodišnjak koji je sjebao svoju prvu trku. Koji je postavio Zlatni krug. On stoji iznad njega, pored ukrštanja cevovoda sto dvanaestog nivoa, napravljen od fluorescentne trake. Niko ne progovara. Sve oči su prikovane za Robsona. „Imate li nešto za jelo?“, muca Robson. Neki dečak u ljubičastim helankama daje mu energetsku čokoladicu. Robson je halapljivo jede bez ikakvih manira ili stida. Prošla su dva dana otkad je pobegao od Denija Makenzija u visine grada. Nije jeo, pio je samo kondenzat koji može da liže s rezervoara za vodu. On može da padne s visine od tri kilometra, ustane i ode, ali nema pojma kako da beži. Tada je shvatio da ne može da se krije na vrhu grada i čeka da se trejseri Meridijana pojave i izbave ga. Mora da ih pozove. „Postavio si Zlatni krug“, kaže neka žena u helankama sivim kao laporac i plavim sečenim topom u skladu sa šminkom na njenom licu. Svaki trejser ima na sebi drugačije plave šare. Karakteristično za Meridijan. Moraće da nauči kako to propisno da radi. Sigurno postoje pravila. „Znam. Verovatno nije trebalo…“ Pola dana se premišljao i strepeo pre nego što je prikupio dovoljno hrabrosti da ukrade svetleću traku neophodnu za njegov Zlatni krug. „Ne, nije trebalo“, kaže muškarac u ljubičastom. „Zašto si nas doveo ovamo, Robsone Korta?“, veli plava žena. „Treba mi vaša pomoć“, kaže Robson. „Nemam kud.“ „Imaš novca, Robsone Korta“, kaže ljubičasti muškarac. „Ti si Korta.“ „Pobegao sam“, veli Robson, dok se u njemu polako taloži spoznaja da ovo možda neće proći onako kako želi. „Deni Makenzi…“ Ljubičasti muškarac ga prekida. „Jebote, nema šanse, Hahana.“ „Tvoja équipe, Robsone Korta“, kaže plava žena, Hahana. „Trejseri iz Kraljice Juga. Oni koji su te naučili da trčiš. Da li si uopšte u vezi s njima?“ „Pokušao sam, ali ne mogu da ih dozovem…“

„Da li znaš zašto ne možeš da ih dozoveš, Robsone Korta? Zato što su mrtvi, Robsone Korta.“ Robsonu zastaje dah. Srce mu se zanosi. Veoma je visoko, i pad je beskrajan. Iz usta rnu se čuju zvuci koje ne može ni da objasni ni da kontroliše. „Da li znaš kako su umrli, Robsone Korta? Makenzijevi koljači su ih odveli u Lansberg. Izbacili su ih iz vazdušne komore. Sve.“ Robson odmahuje glavom i pokušava da kaže ne ne ne ne ne, ali u njegovim plućima nema vazduha. „Ti si toksičan, Robsone Korta. I kažeš, Deni Makenzi? Deni Makenzi? Ne možemo da ti pomognemo. Čak je i ovo možda previše. Ne možemo da ti pomognemo.“ Hahana klima glavom i trejseri ekspolodiraju dalje od Robsona u kolutovima i trku, premetima i preskocima, na desetine različitih kretnji, na desetine različitih skokova u visine grada. Batist, koji ga je podučio oblicima i imenima pokreta. Netsanet, koja ga je uvežbavala sve dok ti pokreti nisu postali deo njega. Rašmi, koji mu je pokazao šta sve njegovo telo može da izvede. Lajfen s novim načinima da sagleda fizički svet. Zaki, koji je od njega napravio trejsera. Mrtvi. Robert Makenzi je obećao da neće dirati Robsonovu équipe. Ali Robert Makenzi je mrtav, a svet koji je bio tako siguran, na postojanim šinama, istopio se, razbio, odleteo u vakuum. On ih je ubio. Batista, Netsanet, Rašmija, Lajfen i Zakija. Potpuno je sam. *** Drugog dana Zera se pridružuje Vagneru u radionici za popravke. Oštećenja rovera su velika, ali se lako mogu popraviti. Izvučeš modul, zameniš ga drugim. Posao je postojan i ponavlja se, zapada u sopstveni korak i ritam. Vagner i Zera rade bez reči, bez potrebe za rečima. Vagnerov fokus je intenzivan. Analiz dolazi da ga poseti u radionici. Možda bi da ruča. Da napravi pauzu. Videla je poznatu tamnu usredsređenost koja može da se fokusira na jedno te isto satima i satima. Pita se kakav je svetli Vagner. Da li bi ga uopšte prepoznala?

Vuk i njegova senka. Ona odlazi iz radionice, a Vagner i ne zna da je bila tamo. Hipatija je premala za kalendar sa tri smene i koristi po meridijanu normalizovano vreme. U ponoć trećeg dana popravke su gotove i Vagner i Zera se odmaraju od napornog posla. Rover blista obasjan reflektorkama. Za neuko oko, to je isti onaj izlupani šestotočkaš uvučen u glavnu komoru Hipatije, odakle ga je iscrpljena posada ugurala u radionicu za popravke. To oko ne vidi lepotu novih modula i motora; svežih instalacija i kablova; delova koje je specijalno projektovao Vagner, da budu posebno odštampani i da ih ručno ugradi Zera. „Kad odlaziš?“, pita Zera. „Čim baterije budu dopunjene i čim završim s proverama.“ Vagner obilazi oko rovera. Desno oko mu treperi dijagnostikom. Zamenjeno sočivo je adekvatno, ali sa svakim trenutkom on se sve više i više gnuša tupe, bezukusne ličnosti automatski dodeljenog pratioca. On je jedno; tvrdoglava, nedeljiva stvar. „Idem s tobom.“ „Ne ideš. Samo bogovi znaju šta se nalazi tamo napolju.“ „Nećeš izaći iz komore bez mene“, kaže Zera. „Ja sam laoda…“ „A ja sam ubacila programersku liniju u lanac komande.“ Vagner je od samog početka shvatio da odnos s njegovom đunši ne zavisi od upravljanja već od poštovanja. Kad ju je sreo, kao đunši prve staklarske ekipe koju je izveo iz glavne komore Meridijana, ona je sedela pozadi, nasađena na stepenik rovera, dok su stariji, prljaviji radnici pokušavali da zaplaše, zaprete, izbace iz koloseka, maltretiraju zgodnog mladog Kortu. Kad su utrošili municiju, ona se prebacila na sedište s druge strane rovera. Bez ijedne reči. Ekipe su ginule usled neprijateljstva između laode i đunši. Dok je mašina išla polako uz rampu u izlaznu komoru, Zera je rekla na privatnom kanalu: Ni sam ne znaš šta sve ne znaš, mladi Korta. Alija sam s tobom. Baterije su pune. Rover proverava dvadeset različitih kategorija neophodnih uslova. Njegova posada je u odelima i čizmama, ranci na odelima su puni. Vagner unosi plan polaska. Dok se sedište spušta i šipka podiže, Zera mu dodiruje mišicu. „Imaš još deset minuta. Idi i pozdravi se s njom.“

Vagneru nije potreban njegov jeftin i gadan mali pratilac da mu kaže kako je Analiz u kapsuli. S kraja gazišta on čuje brujanje, rezonantnu harmoniju i vrenje zujanja setara. Ona improvizuje: njegova tamna ličnost trči duž nota, pronalazi sopstvene progresije i sekvence. On ne ceni muziku, nikada nije, ali razume i strahuje od njene snage da opčini i usmeri um, njenog gospodarenja vremenom i ritmom. Lukas se često gubio u suptilnoj kompleksnosti bosa nove, akordu za svaki ton. Vagner je u ushićenju svog brata video nešto od ekate čopora, ali bila je to pojedinačna, atomizovana radost. Privatna pričest. Muzika se završava usred takta. Njen pratilac joj je rekao da je on pred njenim vratima. On voli način na koji ona pažljivo odlaže setar u kofer pre svega drugog. „Dobro ti stoji to odelo, goniču.“ „Bolje nego kada sam došao ovamo.“ „Mnogo bolje.“ Kada prestanu da se grle, ona mu stavlja paketić u rukavicu. „Odštampala sam ti lekove.“ Analizina šaka zaustavlja Vagnera kada on pokuša da zavuče pakovanje s mehurićima u džep odela. „Vidim to, Lobinjo. Uzmi sada malo.“ Toliko su jaki, toliko precizni da se Vagner umalo ne zanese. On je stanje depresije pomešao sa zamorom od borbe i snažnom fokusiranošću na to da dođe do Robsona u Meridijanu. Godinama nije tako pogrešio. Napolju na površini, moglo bi to da ubije i njega i Zeru. „Hvala ti. Ne, to je, to je potpuno neadekvatno.“ „Vrati se. Kad bude gotovo – šta god da se desi.“ „Pokušaću.“ Dok korača nazad prema hangaru, ponovo čuje svetlucavi setar. Ostala su mu još tri minuta do polaska. „Trebaće mi taj kod“, kaže on Zeri, leđima uz leđa s njom na sedištu za đunši. „Koji kod?“ Zera se zatvara sa svojom muzikom na prvih dvadeset kilometara i Vagneru je drago što je ostavljen nasamo s doživljajem povratka pod punu dozu lekova. To je vožnja kroz internu ratnu zonu. Fizički svet huji u žižu i van nje. Pažnja leti jednoj temi, pa skreće prema drugoj

fascinaciji. On zamišlja Analizino unakaženo uho. Nije to bila nesreća. Nesreće nikad nisu tako čiste. Ona je platila za svoju izdaju. Ruka koja je držala nož bila je ljubazna. Uobičajena cena Makenzija za izdaju je prst. To bi zauvek ućutkalo vedru radost setara. Koliko mu se to Zera dugo obraća? „Izvini.“ „Rekoh, volela bih da si zatražio ovo od mene.“ Vožnja do Meridijana je lagodna, duž Ekvatorijalne pruge, po staklu. Motka s radarom rovera podignuta je. Vagnerova kaciga ne prikazuje nikakve neprijatelje između njega i skladišta kod Silberšlaga. Komunikacija s Hipatijom je dobra, inženjeri Taijanga uspostavljaju mrežu krpeći je mestimično. Železnička mreža radi: makar jedna linija, jedan voz: od Svete Olge do Meridijana. Rat je završen, rat je izgubljen, rat je dobijen, rat se nastavlja, rat se promenio u nešto drugačije; Vagner i Zera voze kroz neizvesnosti i glasine. Možeš biti usred rata i ne znati to, pomišlja Vagner. A opet, fokus mu vrluda i on ponovo mora da se izvini. „Šta da sam zatražio od tebe?“ „Odlaziš u Meridijan po Robsona. Da li ti je uopšte palo na pamet da me pitaš zašto želim da pođem s tobom?“ Vagner je pretpostavio da Zera putuje sa njim iz lične odanosti i, shvativši to, otkriva da ne zna ama baš ništa o svojoj đunši. „Ne, nije. To nije u redu.“ „Imam nekoga tamo.“ Pojma nije imao. Nikad ne bi ni pomislio. „Majku“, kaže Zera. „Stara je, sama, a Mesec se ruši oko nje.“ „O“, kaže Vagner Korta. „Da“, veli Zera Aslan. Voze se po čistom i savršenom staklu. Vagner dodaje struje i rover juri punom brzinom. Solarni pojas je njegov teren: gladak, bezbedan, zdrav i dosadan, dosadan, dosadan. Dobro je što je dosadan. Dosadno znači bez šokova i bez iznenađenja. Dosadno te vraća ljudima koje voliš. Dosada je pejzaž za razgovor. Posle sto pedeset kilometara Vagner saznaje više o svojoj đunši nego što je znao posle deset ugovora. Zera ima i treće ime: Altair. Aslan je njeno biološko ime, njeno ugovorno

ime. Altair je njeno prezime, njena stvarna porodica. Nomatemba, dođoškinja iz Johanesburga, njena je prava majka. Altairi su soj staratelja. Niko se ne rađa kao Altair. Svi članovi porodice tu su zahvaljujući usvojenju, hraniteljstvu ili partnerstvu. Nomatemba je usvojila Zeru kad je njoj bilo tri meseca. Ima tri brata i sestre i dve pomajke. Nomatemba sporo umire od silikoze već godinu dana, pluća joj očvršćavaju, pretvaraju se u Mesečev kamen. Zera je u postupku usvajanja malog dečaka sa Dalje strane: Adama Karla Džespersona. Usrala se od straha zbog toga, ali Altairi su jaki. Zera mora da dovrši taj postupak i predstavi Nomatembi najnoviji mehurić u reci pre nego što se ovoj dah okameni. Alarmi blešte po čitavom Vagnerovom viziru. On naglo zanosi rover. Zera se istog trena čuje u njegovom uhu. Staje. Sat zapadno od Hipatije. Prebacuje anomaliju na njen vizir. Zajedno se penju na vrh rovera, oboje se drže za motku komunikacione antene, da osmotre potres i iznenađenje. U glatkom crnom horizontu vidi se udubljenje. „Nešto je udarilo“, kaže Vagner. „Jako“, saglasna je Zera. Oprezno se primiču mestu udara iako radar ne pokazuje nikakvu aktivnost. Tri kilometra Vagner polako vozi rover kroz polje otpadaka i crne staklene suze. Suze pucaju između njegovih točkova i crnih solarnih panela. Poslednjih desetak metara prelaze uz niski greben od staklene srče. Vagner misli da vidi delove mašina u staklu. Mašine i druge fragmente. Sa vrha uzvisine rover gleda u najsvežiji Mesečev krater. Vagner i Zera hodaju poslednjih nekoliko metara do ruba kratera. Viziri odela daju im dimenzije: dvesta metara širok, dvadeset dubok. Nema ga na najnovijoj Flamarionovoj mapi satelita. „Dobijam visoka očitavanja toplote iz ovoga“, kaže Zera. „Seizmologija veli da ceo kraj i dalje odzvanja kao gong u hramu.“ „Sigurno je to bilo nešto značajno za VTO kad su rizikovali udar toliko blizu Ekvatorijalne pruge“, kaže Vagner. „Ima li kakve šanse za to?“ „Ama baš nikakve“, veli Zera. „Makenziji, Asamoe?“, pita Vagner. „Ljudi sa ugovorima i dugovima.“ Umrli su, i njihovi elementi spojili su se s istopljenim silicijumom koji je još zračio u infracrvenom spektru, ali Vagnera najviše vređa,

najviše pogađa, rupa u čistom i savršenom staklu. Naišli su na prvi prevrnuti grejder pedeset kilometara zapadno. Mesec je pun đubreta; zastarela i oštećena oprema uvek je bila ostavljana na terenu. Polja helijuma na Moru plodnosti i Moru krize, rudnici Okeana bura gde je regolit bio skinut do dubine od dvesta metara, prekriveni su ekstraktorima i mašinama za sinterovanje, solarnim elektranama i grejderima. Metala ima svugde, metal je jeftin. Elementi života su ono što je dragoceno. Nije neočekivano pronaći odbačeni grejder. Iznenađenje je zateći neki tako iscrpno razbucan. Izgleda kao da je ispušten iz orbite. Leži postrance, paneli su mu ulubljeni, utroba razbacana u komadima oko leša, ogibljenje prelomljeno, točkovi pod ludačkim uglovima. Nož dozera prelomljen je nadvoje. Pet kilometara dalje Vagner i Zera nailaze na još dva grejdera; mrtva, razbijena, jedan prevrnut, drugi s nožem duboko zarivenim u bok prvog. „Može li tu nešto da se spasi?“, pita Vagner. „Da, ali ja ti tamo prići neću“, kaže Zera. „Ima mnogo tragova“, veli Vagner. „I svi vode prema Meridijanu“, kaže Zera. Preko horizonta nailaze na poprište pokolja; deponiju starog grožđa, groblje grejdera. Metalne grdosije prevrnute, podignutog zadnjeg dela, zarivene jedne u druge nalik na jebanje čudovišnih mašina. Trideset pet grejdera. Vagner zamišlja božji sud nekog hevi metal božanstva. Mrtve mašine su moćno izvajane i jadne. „Nisu svi mrtvi“, upozorava Zera. Jedan grejder, noža uglavljenog duboko u motore svog suparnika, upinje se i cima ne bi li se oslobodio. Točkovi mu se vrte po crnom staklu. Grejder izbija iza gomile starog gvožđa toliko isprepletene, toliko razbijene da Vagner ne može u njoj da prepozna mašinu koja je nekada radila. Zaustavlja u mestu ispred Srećne osmice i spušta nož. „Zera“, viče Vagner. Ona već pokreće motore, vozi u rikverc što brže može. Ali isto izdajničko staklo koje je osujećivalo grejder na samrti izdaje i Staklarsku ekipu Srećne osmice. Točkovi šlajfuju, rover se pomera pobočno kao rak. Živi grejder juriša. Zera zaokreće rover; on igra valcer po glatkom staklu. Nož promašuje za puki metar. Rover proklizava zadnjim točkovima. Zera

se bori da zadrži kontrolu. Žestok udar kada Srećna osmica bočno naleti na mrtav grejder. „Eto njega opet“, viče Vagner. „Znam to!“, uzvikuje Zera. „Jebote, znam to!“ Grejder se postavlja. Napada. Umire. Vagner vidi kako se svetla upozorenja gase na njegovom čeličnom skeletu. Nema više struje. Ali ima inerciju: nekontrolisana, bezumna, nezaustavljiva grdosija. Stušti se na Staklarsku ekipu Srećna osmica. Zera provlači rover kroz uski procep između noža i krša. I napuštaju groblje mašina, napolju su na čistom i savršenom staklu. „Suni su sigurno kontrahakovali neke od njih“, kaže Vagner. „Građanski rat grejdera. To mora da je bio spektakl i po.“ „Samo napred, prodaj seđišta uz sam teren“, kaže Zera. „Ali da ti kažem, ti Suni su najverovatnije spasli Meridijan.“ „Truckam se ovde s desne strane“, veli Vagner. „Pozadi desno imam mrtav točak i motor“, kaže Zera. „Sigurno smo ih slupali kad smo naleteli na onaj krš.“ „Hoće li nas to osujetiti?“ „Samo ako naletimo na još toga. Svejedno ću da ih poisključujem. Nek se točak slobodno okreće.“ Posle bojišta put do Meridijana je čist, brz i bez nevolja. Vagner poziva kontrole Meridijana preko svog jeftinog i gadnog malog generičkog pratioca. „Ovde Taijangova Staklarska ekipa Srećna osmica, oznaka TTC1128, sa zahtevom za momentalni pristup glavnoj komori kvadre Orion.“ „Srećna osmice, ostani tu gde si.“ „Meridijane, oštećeni smo i imamo malo vazduha i vode.“ Lepo lažeš, laoda, kaže Zera na privatnom kanalu. Samo preuveličavam činjenice, kaže Vagner. Ali besan je. Hiljadu kilometara, kroz masakr, opsadu, rat; napade i povlačenja, pobede i bekstva, smrt i užas, a sada mora da čeka na kontrolu saobraćaja u Meridijanu. Sprečavate me da se pridružim svom čoporu, svojim ljubavima, svom klincu. „Postavi ga“, naređuje on Zeri. Ona vozi rover između signalnih stubova do ruba rampe, prema masivnim sivim vratima komore.

„Staklarska ekipo Srećna osmice, uklonite se s rampe“, naređuje kontrola Meridijana. „Tražimo hitan pristup. Ponavljam, ponestaje nam kiseonika.“ „Vaš zahtev za hitan pristup je odbijen, Srećna osmice. Uklonite se s rampe.“ „Laoda“, kaže Zera i u istom trenutku Vagner oseća kako ih prekriva senka. Diže pogled i vidi svetla na trbuhu lunarnog broda VTO koji lebdi pedeset metara iznad Srećne osmice. Oko njega, zadržavajući se u mestu, još sedam lunarnih brodova lebdi na potisnicima. „Pomeram se.“ Rover se uklanja, lunarni brod se spušta na rampu. Vagner primećuje kapsulu za osoblje. Vrata se otvaraju, stepenice spuštaju. Ljudske prilike u oklopnim odelima silaze i koračaju prema kapiji komore. Lunarni brod se diže, drugi prileće, pristaje, iskrcava oklopljeno osoblje. Njegov primer slede svi ostali brodovi. „Pa to je cela flota lunarnih brodova“, kaže Zera. „Sedam stotina ljudi“, veli Vagner. Kapija komore se diže, ljudske prilike u tvrdim oklopima hodaju u mrak. Kapija se spušta. „Staklarska ekipo Srećna osmice, možete na rampu“, govori kontrola iz Meridijana. „Šta se to tamo desilo?“, pita Zera. „Mislim da smo, dok smo bili napolju, izgubili rat“, kaže Vagner. Najpre dolaze dronovi. Čitav roj, biblijska pošast, oluja koja se diže sa čvorišta Meridijan u šištavom crnom oblaku. Marina isprva i misli da je to dim – taj veliki strah žitelja Meseca: vatra! Onda vidi da se oblak deli u manje struje, i svaka je usmerena na pojedini nivo. Koči se; njeni razredni drugovi, upravo raspušteni iz grupe povratnika, koče se; Meridijan se koči. Staje to? Struje se skupljaju u manje oblake, i svaki prati po jedan nivo kvadre. Oblak guta Marinu i njene povratnike. Suočena je sa sočivom sićušnog drona veličine insekta. Lebdi na nevidljivim krilima; ona vidi bockavu tačkicu laserskog svetla u svom desnom oku. Njenu pratilju upravo isleđuju. Onda dron odlede, sa čitavim svojim rojem, penje se do dvadeset sedmog.

Jeste li dobro? Povratnici pitaju jedni druge. Jeste li dobro? Jeste li dobro? Oblak dronova se kotrlja u čvorište kvadre, okreće se kao jato da zauzme novi prospekt. Grupa povratnika je bila zbunjena, nervozna. Njihovo vjeruju – da će se svi vratiti na Zemlju – načeto je neobjašnjivim vestima koje su se pojavile na njihovim informativnim kanalima i Gupšup programima. Odmetnuti grejderi. Botovi ubice. Tve pod opsadom. Nema hrane ima hrane, ograničenja u raspodeli hrane bez ograničenja u raspodeli hrane. Neredi zbog hrane, protesti zbog hrane. Na putu do sastanka, Marina je zaobišla mali, uljudni protest ispod starih prostorija KLR. Protesti zbog nečeg što se nije dogodilo, zbog nečeg što ne postoji. Vozovi ne rade, BALTRAN ne radi. Mesečeva petlja je isključena. Luna je zatvorena za univerzum. Neki od ranijih pridošlica ostali su nasukani, u panici da su prekoračili svoje fiziološke vize. Dan ili dva neće ništa promeniti, kaže moderatorka Prida. Šta ako taj dan ili dva postanu nedelja ili dve, mesec ili dva? A šta je s ranijim rezervacijama? Mesečeva petlja ima ograničen broj kapsula. Cikleri su u fiksnim orbitama. Časovnici u kostima i dalje otkucavaju. Posle dronova dolaze botovi. Marina vidi kako se puls kretanja spušta prema njoj Istočnom dvadeset šestom upravo kada vest o tome zapljuskuje mrežu. Građani pokušavaju da se sklone sa ulica. Uleću u radnje i barove, hitaju kući, tragaju za svakom rupom ili procepom kao skloništem, penju se stepeništem ili liftom dalje od glasina. U gradu su. Na ulicama su. Biće sve u redu ako ostanete unutra. Uđite unutra, bodu noževima sve koje zateknu na ulicama. Deca su pokupljena i ponesena u naručju, mahniti roditelji pokušavaju da stupe u kontakt s tinejdžerima, stanovi zatvaraju vrata prema ulici, namiču kapke na prozore. Vraćam se, kaže Aurelija. Ja mogu da stignem kući odavde, veli Marina. Kuća je u suprotnom smeru u odnosu na tok ljudi. Ona u trku prelazi na ladeiru Dvadeset pete ulice. Marina natrčava pravo na bota u podnožju stepeništa, gde ovaj izvodi spor, složen menuet po desnoj strani Dvadeset četvrte ulice. To je nazubljeni tronožac s nogama na sklapanje i rukama poput noževa-skakavaca. Svaki njegov deo je oštar i ima ivice. Svaki njegov

deo može da se preobrazi u sečivo. Njegove mnogobrojne oči registruju. Njegova glava se naglo okreće da je osmotri. Postoje šokovi toliko duboki da telo na njih može da reaguje samo paralizom. Ne strah, mada je strah u redu: ovo je šok od nečeg jezivog. Stvar pred njom toliko je tuđinska, toliko ružna, toliko drugačija od svega što je Marina ikada ranije videla da ona ne može da shvati šta je ugledala. Šok zbog nepoznatog je ošamućuje. Svaki njegov deo prkosi ljudskom senzibilitetu. Ne može da se pomera, misli ili dela. Ali to se pomera, misli, dela. Marina vidi inteligenciju i nameru u očima koje je skeniraju od glave do pete, a onda njegova pažnja prelazi na nešto drugo. Bot pleše na svoja tri kuckava šiljata stopala. Sad dolazi strah. Marina sedi i trese se na donjoj stepenici ladeire u Dvadeset četvrtoj ulici. Bog smrti je pogledao u nju i prošao dalje. Novi trač širi se mrežom: U redu je, neće vas dirati. Za šta su onda napravljeni?, misli Marina. Poslednji talas su odela. Arijel i Abena, s većinom stanovništva čvorišta Orion, nalaze se na svojim balkonima ili kraj ulične ograde. Marina ih pronalazi. Jedan odred odela penje se sa železničke stanice. To su oklopna odela ukrašena hevi metal motivima: plamenim lobanjama, očnjacima, demonima, prsatim ženama, kuratim muškarcima, demonima i anđelima i lancima. Voroncovi. Još jedan odred napreduje Gagarinovim prospektom iz spoljne komore. Oni su odeveni u crne oklope i nose malo crno oružje s projektilima. Prilaze u stroju i ukorak. U zapanjenoj tišini kvadre Orion njihove čizme odzvanjaju glasno i zastrašujuće. „Oni marširaju“, kaže Marina. „Sa Zemlje su“, veli Arijel. „Jesu li to pištolji?“, kaže Abena. „Ala ima da se iznenade kada pokušaju da opale iz toga“, veli Marina. „Oprosti, ali trzaj mi trenutno nije na vrhu liste briga“, kaže Arijel. Treći odred izlazi iz kancelarija i štamparija; nisu oklopljeni, nisu naoružani niti marširaju, to su obični ljudi – s Meseca – u svakodnevnoj odeći i narandžastim prslucima. Okupljaju se u trojke i penju i razilaze do svakog prospekta i ulice u kvadri Orion. Marina naređuje Heti da zumira prsluke: svaki na sebi ima logo Meseca nad

kojim leti ptica sa grančicom u kljunu. Marini ta simbolika nije poznata. Iznad su reči „Lunama mandatna asocijacija“. „Mir, produktivnost, prosperitet“, kaže Marina, dok čita moto ispod motiva sveta i ptice. „Okupirao nas je menadžment srednjeg nivoa.“ Dve kutije soka od guave i empanada. Ljuljaju se u torbi za pojasom Robsona Korte dok se on penje kroz visoke pedesete do strujnog voda Zapadnog Antaresa. Umakao je botu pre deset nivoa – oni imaju ograničeno trajanje baterije i ne mogu da se penju. Mogu samo da pokušaju da ga prate stepenicama i ulicama i obeleže ga za kaznu. E pa, srećno vam bilo s uručenjem te kazne, gore iznad Bairo Alta. Opasnost je ljudska pažnja koju oni mogu da privuku, a te male mašine su sada posvuda, čuvaju svaku mrvu hrane i šolju pića. Robson je krao iz restorana u svakoj kvadri – uvek je noć negde u Meridijanu – ali nikad iz Jedanaeste kapije. Krađa iz tvog omiljenog restorana isto je kao i da kenjaš na sopstvenom pragu. Dve kutije soka od guave i empanada – tilapija, on mrzi tilapiju – jadna su nagrada za smeli spust po mraku sa strujnog voda Zapadnog Antaresa. Robson je proveo dane u pronalaženju bezbednog puta između visokonaponskih kablova i releja, obeležavajući ga svetlećom trakom koju je maznuo iz ranca nekog prašinara van smene u pretrpanoj čajdžinici. Njegov uspon prati trag svetlećih strelica i crtica. Strelica: skok preko jaza u smeru strelice. Znak „veće od“: odskok od zida. Znak „manje od“, precizan skok do uske lokacije. Znak jednakosti: mačji skok. Uspravni znak jednakosti: trk po zidu. Krst: kolut iz zaleta ili mesta, zavisno od orijentacije duge ose koluta. Crta desno naniže: podvlačenje. Crta levo naniže: kontrapodvlačenje. X: ne diraj. Zvezdica: smrtonosna opasnost. Robson ispija prvi sok na poprečnoj gredi sedamdesetog nivoa. Prazan tetrapak stavlja u svoju torbu za ukradene stvari. Đubre može da padne, đubre može da upadne u mašine, đubre može da bude opasnost koja čeka na drugom kraju skoka. Empanadu čuva za gnezdo. Robson je danima pretraživao visoka mesta pre nego što je pronašao mesto toplo, zaštićeno, s pristupom vodi bez vlage i kondenzacije, bezbedno tako da se on ne skotrlja u snu i ne pogine od pada. Obložio ga je ukradenom ambalažom i sišao do barova gde piju površinski radnici kako bi ukrao njihove termo-prekrivače.

Svaki mađioničar je lopov. Vreme, pažnja, verovanje; termoprekrivači. Robson se zavlači u svoje gnezdo od sunđera i mehurastih folija, i jede empanadu. Poslednji sok će sačuvati za kasnije. Naučio je da raspoređuje hranu. Imaće čemu da se raduje. Dosada je mračni neprijatelj izbeglice. Drkanje je neprijatelj pod drugačijom maskom; maskom prijatelja. Robson voli da veruje da mu njegovo visoko gnezdo pruža filozofski pogled na svet. Visoko iznad svih drugih ljudi, on može da gleda odozgo i razmišlja. Ako je hrana čuvana, sigurno vredi više nego inače. Na svojim lopovskim zadacima on čuje razgovore iz čajdžinica. Vozovi ne rade, BALTRAN takođe. Voroncovi ili kontrolišu: zašto bi ih isključili? Tve je zatrpan regolitom. To će da upropasti sezonu. Usevi bi mogli da se smanje, propadnu. Asamoe su možda čudne – svako od njih koga je ikad upoznao čudan je – ali oni nikad to ne bi učinili sopstvenoj prestonici. Ali niko ne zna kada će biti nova žetva, pa to objašnjava zašto botovi čuvaju svaku empanadu i bento kutiju. A onda su tu i priče najintrigantnije od svih, one koje ga navode da se zadrži trenutak previše, kad su mu prsti za tren prespori na predmetu koji smera da ukrade. Na morima, u visijama, ima nekih stvari. Celi odredi su nestali – stvari koje ubijaju, sa sečivima umesto prstiju i mačevima umesto nogu. Botovi ubice. Ko bi napravio nešto takvo? Suni bi mogli, ali čemu? Zašto bi iko napravio stvar čija je jedina svrha da uplaši, prestravi, preti i kontroliše? Niko sa ovog sveta, zaključuje Robson. Zguren u svom gnezdu, zagrejan zujanjem razmenjivača toplote, ušuškan u ukradeno ćebe, Robson zaključuje daje, bez ikakvog obaveštenja ili objave, da to niko nije zapravo ni znao, Mesec okupiran. I to je učinila Zemlja. Visoka plava Zemlja. Ali to nisu mogli sami da urade; trebao im je neko da preveze njihove mašine, njihovo ljudstvo. Jedini koji to mogu da urade jesu Voroncovi. Voroncovi su u savezu sa Zemljom kako bi preuzeli kontrolu nad Mesecom. „Auh“, kaže Robson Korta. I čuje kuckanje. Tup, škljoc-škljoc, tup. Noga, elegantna i precizna kao hirurški instrument, pomalja se oko ugla razmenjivača toplote. Čelično kopito škljoca na gazištu. Robson se koči. Ruka nalik na pupoljak sečiva obilazi ugao Robsonovog gnezda, zatim glava. Robson

misli da je to glava. Ima šest očiju i uzglobljena je kao nijedan ud koji je on ikada video, ali siguran je da je to glava zbog načina na koji se trza levo-desno kako bi ga osmotrila. Škljoc. Još jedan korak, još jedna noga. Još jedna ruka. On se polako odguruje unazad. Bot je sada zainteresovan. Škljoc-škljoc-škljoc. Bot korača za njim. Robson je na nogama. Bot nasrće napred. Bogovi, ala je brz. Škljocškljoc-krc. Bot se koči, gleda odozgo. Jedno tanano kopito zarobljeno mu je u široj mrežici Robsonovog gnezda. Glava mu šiba tamo-amo dok proučava zaglavljeno kopito. Za sekund će shvatiti šta treba da uradi. Taj sekund je sve što je Robsonu potrebno. Samo neko ko se bavi trikovima i obmanama raspolaže dovoljnom brzinom i veštinom za to. Samo trejser, gradski trkač koji je pao sa vrha Kraljice Juga do dna, može da se usudi na to. Robson grabi termo-prekrivač i baca ga ispod botovog tela. Dok se ovaj okreće, on stupa kraj njega, sagnuvši se ispod ruku sa sečivima. Prebacuje kraj ćebeta preko ograde, vuče. Izgubivši ravnotežu, bot posrče. Robson se nisko saginje, upire ramenom u mesto gde se noge spajaju s telom i gura. Poluga obavlja ostatak. Bot se pretura dok oslobađa nogu; noge i ruke mlataraju, otvaraju se u grozomorna sečiva. Njegova težina i brzina nose ga preko niske ograde. On pada dok mu sečiva štrickaju vazduh, treska u raskrsnicu pet nivoa niže i razbija se. Otpaci pljušte po Prospektu Tereškove duboko dole. Robson se baca u svoje bezbedno gnezdo. Umotan je u prekrivač, a razmenjivač je topao kao krv, ali Robson drhti. Ne može da poveruje šta je uradio, na šta se usudio. Da li bi ga bot povredio? Možda bi ga ostavio na miru, ali on to nije mogao da rizikuje. Učinio je ono što je morao. I pošlo mu je za rukom. Moglo je i da ne bude tako. Ne može da razmišlja o tome. Sada se trese. Oseća mučninu. Ta empanada se sigurno ukvarila. Tilapija: pravi otrov. Tečnost. Treba mu tečnost. On plače. Ne bi trebalo da plače. Robson steže ćebe bliže sebi i sisa sok guave iz kutije. Luna postavlja još malih svetiljki oko kreveta. Svetla-čuvari na stranama sveta postaju odbrambeni krug koji ona puni manjim krugovima. Koncentrični krugovi oko medicinskog kreveta. Pada joj

na pamet nešto novo u vezi s krivudavim linijama koje se šire iz velikog kruga. Poput sunčevih zraka ili tako nečeg. Luni se dopada simetrija, pa počinje tako što postavlja šest krivudavih zrakova sunca, svaki razdvojen uglom od šezdeset stepeni. Nema dovoljno da dovrši šaru; šišti osujećeno. Moraće da pronađe još svetiljki. Kuća Sestrinstva bogata je biosvetiljkama. Sada je vreme da ih zalije. Dok čuči, Luna se pomera oko kruga biosvetiljki s malim vrčem. Kap i kap. Zeleno svetlo jača. Taj zvuk je ulazak mai de santo Odunlade u sobu. Ona misli da je tiha i tajanstvena kao čudo, ali za Lunu su njena teška stopala, teško disanje i tiho mrmljanje kojeg ova nije ni svesna bučni koliko i mašina za kopanje tunela. „Luna, moramo ući da ga negujemo“, kaže mai de santo Odunlade Abosede Adekola. To je obla Joruba starica u beloj odori Sestrinstva Gospodara Sadašnjosti. Kucka i zvekeće perlama, amajlijama i svecima. Malčice smrdi. „Možete da ih prekoračite“, kaže Luna prkosno. Mai de santo zadiže rub odore i stupa u krug zaštitnih svetiljki. Ne pomera niti jedno svetlo. Stopala su joj bosa. Luna nikada ranije nije videla stopala svete majke. „Stupili smo u vezu sa tvojom majkom“, kaže mai de santo Odunlade. „Maame!“, usklikne Luna, ustavši i preturivši vrč sa vodom. Ona priziva svog pratioca, iako ih sestre ne odobravaju u kući Sestrinstva. „Luna, zovi moju maame.“ „O, ne tako brzo, ne tako brzo“, kaže sveta majka. „Mreža je i dalje idi mi – dođi mi. Imamo mi naše kanale. Tvoja majka zna da si ovde, u Žoao de Deusu, i da si dobro, poručuje da te voli i kaže da će doći čim bude mogla da te vodi kući.“ Lunina usta su slovo „o“ splasnutog uzbuđenja. Pratilja Luna rastače se u mlazu piksela. „Šta je s Lukasinjom?“, pita ona. „Potrajaće“, veli mai de santo Odunlade. „Veoma je teško povređen. Veoma bolestan mladić.“ Ona se naginje preko tela na krevetu. Toliko cevi ulazi i izlazi. Cevi u njegovim ručnim zglobovima, mišicama, boku. Velika cev u njegovom grlu. Luna može samo načas da gleda u nju, koliko je

potrebno da se uveri da on i dalje diše. Mala tanka cev izlazi mu iz piše. Ona se zbog toga vrpolji. Žice i igle. Kese i senzorske ruke. Nag je, nepokriven, dlanovi su mu okrenuti uvis kao nekom katoličkom svecu. Na mestu je koje je dublje od sna. Medicinski indukovana koma, kažu sestre. Ne pomera se, ne sanja, ne budi se. Daleko je, putuje pograničnom teritorijem smrti. Šta bi bilo da Sestrinstvo nije imalo tako dobre medicinske uređaje? Šta bi bilo da urbanisti nisu bili toliko radoznali? Šta bi bilo da je ona trideset sekundi kasnije otvorila komoru kod skloništa Boa Viste? Šta bi biio da je bilo. Luna još nije sigurna nije li možda smrad majke Odunlade zapravo njen. Smrad iz odela zavlači se duboko u kožu kao tetovaža. Različiti delovi Lukasinjovog tela blago se dižu i spuštaju kako se krevet naduvava i izduvava da bi sprečio rane od ležanja. On diše, ali to je mašina. Strnjika mu raste na licu, stomaku i međunožju. Fina linija tamnih malja spušta mu se od pupka do jaja. „Hoćete li ga obrijati?“, pita Luna. Fascinantan je i grozan. „Staraćemo se o njemu što bolje možemo“, kaže Majka Odunlade. „Mislite da će maame moći da dođe pa da svi ostanemo ovde kod vas?“ „Tvoja maame je veoma važna i zauzeta žena, ljubavi. Ona ima mnogo toga da uradi.“ „Želim da se on probudi.“ „Sve želimo da se on probudi.“ Sestre su kazale da bi mogli da prođu dani pre nego što se Lukasinjo probudi, ili možda nedelje. Mogle bi to da budu i godine. To je nešto iz priča koje je madrinja Elis pripovedala u dečjoj sobi. Lepi princ proklet da spava doveka u dubokoj tamnoj pećini. Takve obično probudi poljubac. Ona pokušava s tim svaki dan, kad sve sestre odu. Jednog dana će upaliti. Usne mai de santo Odunlade nemo se pomeraju dok čita sa ekrana oko Lukasinjove glave. Povremeno poneka reč sklizne i Luna shvata da to nisu brojke već molitve. „O! Umalo da zaboravim“, kaže mai de santo Odunlade i pretura po svojoj beloj odori, a Luna je sasvim sigurna da ne bi trebalo to da vidi. Vadi drvenu kutiju, veliku, ravnu drvenu kutiju, sa urezanim cvetnim šarama toliko finim i detaljnim da se čak i Lunine oči naprežu.