Ijan Mekdonald - Luna 02 - Vučji mesec

„Heti“, brekće ona. Ali sama je. Isključila je svoju pratilju kako bi podatke donirala Arijel za njene konsultacije. Čizma se ponovo diže iznad njenog obraza. Ona poseže za njom, pokušava da je odgurne pre nego što joj smrska lobanju na titanijumskoj rešetki. Čizma se spušta na njenu šaku. Marina urla. „Imam ga, imam ga“, viče glas. Nož joj kida opasač s novcem. „Hoću da je ubijem.“ „Pusti je.“ Marina sopće, krvari. Potpetice čizama po gazištu. Ne može da razabere jesu li to žene ili muškarci. Ne može da ih zaustavi. Ne može im ništa. Odnose njen novac, njene rezance s karijem i njene lunarne kolače. Nije im mogla ništa. Zbog toga je uplašena gore nego zbog krvi, udaraca, agonije u bubregu, napuklih rebara, crnih prstiju. Nekada je razbacivala prašinare Makenzi metala po komori staništa Bejkou kao igračke. Dva pljačkaša u spojnoj cevi u ponoć, a ona im nije mogla ništa. „Ponudila bih vas džinom, ali smo ostale bez džina. Pripremila bih vam čaj, ali ne bavim se time i zauzimam jedinu stolicu“, kaže Arijel Korta. „Žao mi je. Tu su ležaljke, ili se već nekako smestite.“ „Smestiću se“, kaže Vidija Rao. Seda na ivicu Arijelinog stola. Neutro se ugojio otkad ga je Arijel poslednji put videla, u izbledelom dekoru Lunarijanskog društva. To je lopta od ljudskog bića; nespretno se gega, umotana u slojeve tkanine. Ima podvaljke, podočnjake. „Žao mi je što vas zatičem u ovako oskudnim okolnostima“, kaže Vidija Rao. „Srećna sam što uopšte mogu da dišem“, veli Arijel. „I dalje radite za Vajtejker Godar?“ „Konsultant sam“, kaže Vidija Rao. „Imam portfelj klijenata. I još se bavim berzama, gledam šta mogu da pokrenem. Pratim vaše nedavne slučajeve. Razumem zbog čega praktikujete porodično i bračno pravo. Zabavi nikad kraja.“ „Tu zabavu čine ljudska nadanja, srca i sreća“, veli Arijel. Džin. Želi taj prokleti džin. Gde je njen džin, gde je Marina? Arijel istiskuje kapsulu u svoju elektronsku muštiklu i noktom ćuška vrh. Element

svetli, ona udiše oblak za nju prilagođenog spokoja. Smirenost joj plavi pluća. Gotovo kao džin. „I dalje ste nadaleko čuveni“, kaže Vidija Rao. „Imam najsavremeniji softver za prepoznavanje obrazaca, ali iskreno, nije mi bio potreban da vas pronađem. Za jednu ženu koja se krije, izuzetno ste upadljivi. Krajnje teatralni.“ „Nikad nisam srela pravnika koji nije bio osujećeni glumac“, veli Arijel. „Sudovi i pozornice: sve su to predstave. Sećam se da ste rekli, kad sam bila pripadnica vašeg malog političkog kružoka, da me je vaš softver prepoznao kao osobu od uticaja.“ Ona zamahuje muštiklom, izuvijani dim puni čitave tri i po sobe njenog carstva. „Mesec i dalje nimalo ne haje za moj uticaj. Žao mi je što sam razočarala vaše Veličanstvene.“ „A opet se i te kako potresao“, kaže Vidija Rao. „Živimo između naknadnih potresa.“ „Nije valjda da me povezujete sa onim što se desilo s Topionicom.“ „Ali postoje obrasci“, veli Vidija Rao. „Najteže je uočiti one toliko krupne da izgledaju kao čitav pejzaž.“ „Ne mogu da kažem da sam bila preterano uzdrmana time što je Bob Makenzi završio pod tušem od hiljadu stepeni“, kaže Arijel usred teatralnog oblaka pare. „Život ispod milion tona istopljenog metala izaziva ako ne Proviđenje, onda svakako nešto sa smislom za ironiju. O, ne gledajte me tako.“ „Vaš bratanac je bio tamo“, kaže Vidija Rao. „Pa, očigledno je dobro, inače ne biste to rekli. Obrasci. Koji bratanac?“ „Robson.“ „Robson. Bogamu.“ Nije pomislila na bratanca otkad je do nje preko starih pravnih kontakata stigla vest da je dečak postao štićenik Makenzija. Lukasinjo, Luna, sva ta deca, preživeli. Nije pomišljala na vuka Vagnera, niti na Lukasa, da li je živ ili mrtav. Nije pomišljala ni na šta osim na sebe, svoj život, svoj opstanak. Arijel oštro udiše kako bi prikrila tik gubitka i griže savesti. „Da li Makenziji i dalje drže ugovor o roditeljstvu?“ „On je štićenik Brajsa Makenzija.“ „Trebalo bi da ga izvučem iz toga.“ Arijel lupka vrhovima prstiju jednima o druge. Uvek se mogao prepoznati ugovor Makenzija.

Traljavo odrađen posao. „Važnije od toga, posle Gvozdenpada, zemaljske berze su u previranju“, kaže Vidija Rao. „Cene helijuma 3 i retkih metala postigle su juče rekord svih vremena, a danas će postići novi. Grupe GIO i G27 pozivaju na delanje kako bi se stabilizovale cene i proizvodnja.“ „U vakuumu vas niko ne čuje kad vičete“, kaže Arijel. „Mesec i Zemlja nisu povezani samo gravitacijom“, veli Vidija Rao. Arijel izdiše dugačak pramen pare. „Zašto ste došli ovamo, Vidija?“ „Da vam donesem poziv.“ „Ako je za festival, radije bih zarila sebi igle u oči. Ako se radi o politici; Korte se ne bave politikom.“ „To je poziv na koktel. Kristalin, Mohalu, u trinaest nula nula po vremenu kvadre Orion.“ „Kristalin. Trebaće mi haljina“, kaže Arijel. „Propisna haljina za koktel. I modni dodaci.“ „Naravno.“ Beižaflor šapuće: Prenos sredstava. Dovoljno je za haljinu i modne dodatke, nova invalidska kolica, moto. Džin. Divni, divni džin. Pre svega toga: podaci. Beižaflor se ponovo povezuje sa mrežom. Osećaj sveta, priliv informacija, poruka, ćaskanja, tračeva, vesti u isto vreme kada njena radoznalost hrli napolje kao dete na jutarnju svetlost, moćno je senzualan. „Beižaflor, daj mi Marinu“, naređuje Arijel. Beižaflor već otvara kataloge i knjige sa mustrama. „Treba da mi podigne porudžbinu iz štamparije.“ „Možete sebi priuštiti da vam to isporuče“, kaže Vidija Rao sa vrata. „Zar vas ne zanima sa kim se sastajete?“ „Nije važno. Odradiću to s lakoćom.“ „S Mesečevim Orlom.“ Marina posrče kroz kilometar dugačku spojnu cev do kvadre Orion. Pritiska dugme za pozivanje servisnog lifta i glasno ječi zbog plamena bola koji joj se pruža kroz pomodrele, pocrnele prste. Dok se spušta kavezom lifta s vrha grada, priseća se svih onih ljudi koje je videla kako umiru na Mesecu, koliko je njihova smrt bila iznenadna i nasumična. Glave urušene od aluminijumske grede u odeljku za

obuku. Oštrica noža provučena kroz grlo. Lobanja probodena srebrnim kopljem elektronske muštikle. Nikad ne prestaje da vidi tu smrt. Nikad ne prestaje da vidi kako se oči tog čoveka menjaju iz živih u mrtve. Nikad ne prestaje da vidi trenutak kada on shvata da je taj delić sekunde sve što mu je preostalo od života. Eduard Baroso. On je obogaljio Arijel, ubio bi je da Marina nije ščepala jedino oružje pri ruci i zabila ga kroz meko tkivo njegove vilice, kroz teme njegove meke lobanje rođene na Mesecu. Kako je lako mogla da se pridruži tom spisku mrtvih, tamo gore u spojnom tunelu. Povredili su je. Želeli su da je ubiju. Nije trebalo da budu u stanju da joj naude. Dve propalice iz treće generacije nisu smele da budu u stanju da je pipnu. Psuje dok s mukom otvara vrata crnim, krutim prstima, naslanja se na bezbednosne rešetke. Svaki dah je spori, duboki nož. Povodi se napolje na Zapadnu sedamnaestu, posrče kroz saobraćaj da bi se dočepala balustrade. Ponori kvadre Orion otvaraju se pred njom. Povlači se ivicom ambisa, stub po stub. Klinika je na kilometar severno u ogromnom cilindru gde se sastaju pet krila kvadre Orion. Stub po stub, odvlači se po pomoć. Treba joj deset minuta da prevali sto metara. Umalo ne šapne komandu kako bi ponovo pokrenula Heti. Pozvala pomoć. Pozvala Arijel. Arijel može da pomogne. To kaže svako gore u Bairo Altu. Ne može. Nije uspela. Dozvolila je da uzmu Arijelin novac. Kako može da tvrdi da će štititi Arijel kad ne može da zaštiti čak ni njen novac? Od dana kada je Korta heliopao u vatri i krvi i kada se ona popela na krov sveta, ruku preko ruke, prečku preko prečke, s Arijel Kortom na ramenima, čuvala ju je od brojnih neprijatelja, surovih i strpljivih. Ruku preko ruke, Marina se povlači duž ograde. Zovi je. Ne nadograđuj idiotluk ponosom. Heti se aktivira. Ima tri poruke. Dve se odnose na džin, jedna na to da je prešla granicu dozvoljene količine podataka. Marina Kalzage udara povređenom šakom po ogradi. Bol je jak, opravdan, pročišćava je. Ne plaši je to što su je isprebijali. Već to kako su bili u stanju da je isprebijaju. Moto prilazi i otvara se.

„Vi radite sa Arijel, zar ne?“ Vozač je sredovečan muškarac, kose i kože posivele posle godina spore radijacije. Marina uspe da klimne glavom. „Uđite. Bogamu, kao da vas je poplava izbacila.“ Pomaže joj da stigne do vrata klinike. „Nekada sam radio za Korta helio“, kaže čovek. „Tada sam bio praši nar.“ Onda nadodaje na portugalskom: „Popišam im se na ugovore Brajsa Makenzija.“ „Naravno da Arijel ima sredstava.“ Klinika doktorke Makareg u čvorištu Orion na Sedamnaestoj sjajna je i dobro opremljena. Blistavi botovi, sjajni klijenti. Pravo cveće na recepciji, gde Marina ostavlja krvave mrlje na beloj plastici. Doktorka Makareg je nekada bila medicinar Boa Viste, lični lekar Adrijane Korte. Ona je negovala Arijel u medicinskom centru Žoao de Deusa, pošto joj je Eduard Baroso presekao kičmeni stub nožem odgajenim od njegovih rođenih kostiju. Bila je zgurena s porodicom u pretrpanom, smrdljivom skloništu kada je Boa Vista bila uništena; starala se o preživelima, i to je bilo poslednje što je mogla da učini za Korte. Došla je u Meridijan i otvorila skupu ordinaciju u čvorištu Orion, blizu centara društva i moći. Doktorka Makareg pamti čast i lojalnost, porodicu i dužnost. „Samo ne dovoljno i za krpljenje i skeniranje.“ Doktorka Makareg nije dobrotvorna ustanova. „Onda neka bude skeniranje“, kaže Marina. „Posavetovala bih vas…“, zausti doktorka Makareg, ali Marina je prekida. „Skeniranje.“ Skener je jeftin i površan; dva senzora prikačena za univerzalne ruke, ali dovoljan za taj zadatak. Marina stoji na otiscima stopala, a bot pomera ruke preko nje, intimno mapira svaki centimetar njenog tela. Ne mora čak ni da se skine. „Koliko još?“ „Jedna luna, možda jedna i po.“ Ruku preko ruke, prečku preko prečke, Marina je nosila Arijel Kortu na krov sveta, u Bairo Alto gde idu propaliteti; siromašni, bez ugovora, izbeglice, bolesni i oni čija se pluća pretvaraju u kamen posle hiljada prašinom ispunjenih udisaja. Progonjeni. Uz lestvice i

stepeništa, do odeljaka, ćelija i pećina u procepima između starih ekopogona i generatora, svetlećih rešetki i rezervoara sa vodom. Marina je poznavala taj svet. Šest nedelja na Mesecu, jedva u stanju da normalno hoda, posle otkazanog ugovora završila je gore, u Bairo Altu. Prodavala je pišaćku. Plitko disala kako bi neki kupac vazduha tamo dole mogao da diše duboko. Mislila je da se nikad neće vratiti. Ali poznavala je to mesto i znala je kako da na njemu preživi. I znala je da Arijel Korta to ne zna, i da će nju neznanje ubiti brže nego bilo koji koljač Makenzija. Pronašla je smeštaj, prikupila ležaljke i mrežu za tavanicu, i dok je sakupljala bitsije, sitnice za život sa izvesnim komforom. Pouzdane podatke. Pouzdanu štampariju s nekakvom predstavom o modi. Kozmetiku. Hladnjak i džin da ga u njega smesti. Dok je Marina plela život za Arijel, zaboravila je na svoj. Zaboravila je na sopstveno telo. Zaboravila je na ono što mu Mesec radi; on je isisavao kalcijum iz njenih kostiju, snagu iz njenih mišića, crpao iz nje dođošku snagu koja joj je omogućila da razbaca te prašinare Makenzija po komori u Bejkouu kao krpe, sve dok dve mršave vucibatine nisu uspele da je obore na tle, opljačkaju je, prebiju kao da je niko i ništa. Marina privlači ekran skenera sebi. „Neće mi protivrečiti“, kaže doktorka Makareg. To je tačno, ali Marina mora da vidi brojeve koji joj govore da se njen Mesečev dan primiče, i to brzo. Dan kada će morati da odluči hoće li se vratiti na Zemlju, ili ostati trajno na Mesecu. Jedna luna, možda jedna i po. Trideset, četrdeset pet dana. Dana. „Nemojte reći Arijel.“ „Neću.“ To mora lično da joj saopšti. Da kaže Arijel kako Mesečev dan dolazi. Da joj kaže kako mrzi Mesec, kako ga je oduvek mrzela, kako mrzi ono što Mesec čini ljudima, kako mrzi strah, opasnost i miris prašine koji prodire u sve, svaki treptaj i dah, miris smrti. Kako čezne za otvorenim nebom, horizontima, bes platnim vazduhom u plućima, besplatnom kišom na obrazima. Da kaže Arijel kako je jedini razlog za to što ostaje, služi Arijel, štiti Arijel, brine o Arijel, to što Marina ne može da je napusti. Onda joj nemoj reći ništa. „Hvala, doktorko.“

Doktorka Makareg pritiska prstima pomodrela rebra, primorava je bolno da legne na kolica za pregled. „Sedi tu i budi mirna. Da te zakrpimo.“ Noć je Džungćijua u Meridijanu. Kvadra Akvarijus ukrašena je crvenom i zlatnom; račvasti barjaci, molitvene zastave i kaskade svetiljki tumbaju se sa spratova, galerija i mostova, i svako stepenište i rampa svetlucaju. Ogromni festivalski fenjeri njišu se uvis prema zatamnjenoj liniji sunca. Jata helijumom napunjenih Zečeva od Zada poskakuju kroz vazduh na srednjoj visini, izbegavajući flotile crvenih balona koje su umakle iz dečjih ruku. Tamo leti i dron-zmaj, leluja se između mostova i žičara. Tu biosvetla blistaju kroz drveće i trepere iz kafea, čajdžinica i kioska sa lunarnim kolačima nanizanim duž Prospekta Tereškove. Gle: štandovi sa koktelima! Oslušni: desetak različitih muzika takmiči se sa žonglerima, uličnim mađioničarima i duvačima mehurića! Na Mesecu mehurići dosežu titanske dimenzije. Roditelji govore deci da mehurići mogu da zarobe nevaljale klince i odnesu ih gore u Bairo Alto: časna laž. Tu je oslikavanje lica. Uvek je tu oslikavanje lica. Pretvoriću te u tigra, kaže žena koja oslikava lica dok podiže četkicu. Staje to tigar?, pitaju deca. Svi u kvadri Akvarijus pojavili su se u odeći sveže odštampanoj za proslavu. Ulice, spratovi, gazišta, sve je prepuno. Deca trče od štanda do štanda, ne mogu da izaberu među svim ponuđenim čudima. Tinejdžeri i mlađi odrasli kreću se u grupama, sa prezrenjem za sav taj populizam. Svi oni u potaji vole festival lunarnih kolača. Neki su radili na njemu u svakoj od tri kvadre Meridijana. Džungćiju je festival na kojem se smuvate s nekim za kime žudite cele godine, ali nemate petlje da mu priđete. Eno! Vide li ono? Te devojke, ti momci – Jesu li to bili momci? Jesu li to bile devojke? – trče i smeju se kroz masu samo u farbi za telo. Deset Gospi Luna, sa jednom polovinom živom i crnom, dok im je druga kao kost, bela. Džungćiju je vreme za golotinju i bezobrazluke. Džungćiju s punim pravom pripada Čange, boginji Meseca, ali Gospa Luna – uzurpatorka, pretendentkinja, kradljivica – ukrala ga je od nje. Ove noći Naša Gospa Ljubavi i Smrti dopušta drugim, nižim svecima i orišama, bogovima i junacima, da dele njene počasti. Stotinu mirisa i tamjana dižu se prema njoj u spirali. Jemanža i Ogun primaju

cvetne kolače i džin. Ulična svetilišta Naše Gospe od Kazanja sijaju stotinama sjajnih molitvenih sveća. Večeras će čitav bilion u papirnom novcu završiti u seckalicama. A lunarni kolač! Lunarni kolač. Okrugao i izdužen, prekriven otiscima motoa ili adinkri, u obliku zečeva, kunića, jednoroga i malih ponija, krava i raketa. Svi to kupuju. Niko ne jede. Tako je bogat. Previše gust. Previše sladak. Dovoljno je da ga pogledam i da me zabole zubi. Kaciga ima grb na čelu, tik iznad vizira: lice poluživo, polukoštano. Nije to žensko lice, nije to lice Gospe Lune; to je životinjske lice, maska vuka. Poluvuka. Poluvučja lobanja. Kaciga je vezana pozadi za ranac odela, a ranac odela prebačen je preko ramena Vagnera Korte. Kroz lunarne kolače, muziku, sveće i seks, on se vraća kući. Umoran do kostiju, ali ushićen, na sve strane ga vuku prizori, zvuci, mirisi, duhovi, kao da su zakačili fine udice za njegovu kožu. Kreće se kroz festival kao vuk iz njegovog srca, probija se uvis po rampama, stepeništima i eskalatorima. Oseća se lako, osvetljeno, prosvetljeno. Pojačanim čulima hvata na desetine razgovora, dodiruje stotinu trenutaka. Obožavam ovu melodiju. Probaj ovo, hajde, zalogaj samo. Zaprepašćeni poljubac. Iznenadno povraćanje sa iskolačenim očima: previše lunarnog kolača. Dodiruj me dok igram. Mogu li dobiti balon? Gde si? Krajičkom oka hvata pratioca, jednog pratioca među bezbroj digitalnih asistenata, zatim pet, pa desetak još dok se kreću kroz masu prema njemu. Vagner se daje u trk. Njegov čopor dolazi mu u susret. Neutro Amal, vođa čopora Meridijana, baca se na Vagnera, rve se s njim, kuštra mu kosu, ujeda ga za donju usnu u ritualnom uspostavljanju autoriteta unutar čopora. „Ti, ti, ti.“ Neutro ga podiže, sa sve spoljnim odelom i kacigom, njiše ga oko sebe, a tada se već okupio i ostatak čopora u poljupcima, zagrljajima i sitnim ujedima privrženosti. Šake mu prolaze kroz kosu, nestašno ga lupkaju u stomak. Hladna smrt zapadnog Spokojstva, ravnica posuta spoljnim odelima, užas od kojeg je otupeo; sve to izgara u snazi poljupca čopora. Amal odmerava Vagnera od glave do pete. „Izgledaš kao smrt, Lobinjo.“

„Vodi me na neko piće, zaboga“, kaže Vagner. „Još ne. Potreban si u Semeringu.“ „Šta ima u Semeringu?“ „Specijalna isporuka za tebe, Mali Vuče, od Hoang Lam Hung Makenzija. A pošto su Makenziji posredi, idemo i mi sa tobom.“ Rano, pre nego što se drugi vukovi probude, Vagner se ispetljava iz usnulog čopora. Otresa san iz glave. Zajednički snovi su teški, lepljivi, proganjaju ga. S mukom se isključio iz spavanja čopora. Odeća. Ne zaboravi na odeću. Hrpa ćebadi na sofi gde je dečaka ostavio da spava, prazna je. Prostor gde je Robson spavao miriše osobeno, strano. Na med i ozon; na znoj i bale tokom spavanja. Masnu kosu i akne. Izanđalu odeću, neopranu kožu. Gljivice na stopalima i pod pazuhom. Bakterije iza uva. Tinejdžeri baš smrde. „Robsone?“ Svi spavate zajedno? Džungćiju je bio u oseci smrskanih fenjera, prosute votke i izgaženog lunarnog kolača kad se čopor vratio u Meridijan. Vukovi, šaputali su ljudi, uklanjajući se s puta zbijenoj, odlučnoj straži ljudi tamnih lica, sa dečakom u svetlom odelu podvijenih rukava u sredini. Robson je bio mrtav umoran, ali je uporno, iscrpno istražio kuću čopora. Vagner je shvatao šta dečak radi: ispituje teritoriju. Upoznaje svet vukova. Pripremiću ti postelju, rekao je Vagner. Na sofi. Mi zapravo nemamo zasebne krevete. Kako to izgleda kad svi spavate zajedno? Delimo snove, rekao je Vagner. Zatiče Robsona u prostoriji sa hranom, pogrbljenog na barskoj stolici za pultom, umotanog u čaršave. On preseca špil karata – polušpil, primećuje oštrooki Vagner – jednom rukom, spretno, odiže vrh špila, izvlači donje karte, prebacuje ih gore, zatvara špil; bez kraja i konca. „Robsone, jesi li dobro?“ „Nisam baš najbolje spavao.“ Ne diže pogled s kompulzivnog presecanja karata. „Žao mi je, pokušaćemo da ti odštampamo krevet.“ Vagner govori na portugalskom. Nada se da će stari jezik za Robsona biti sladak i

utešan. „Sofa je bila sasvim u redu.“ Robson odgovara na globu. „Da ti donesem nešto? Sok?“ Robson kucka čašom čaja po svom malom stolu. „Reci mi zatreba li ti nešto.“ „Hoću, svakako.“ I dalje globo. „Uskoro će se ljudi muvati ovuda.“ „Neću im smetati.“ „Možda ne bi bilo loše da obučeš nešto.“ „Hoće li oni to uraditi?“ Karte se dele i premeću. „Pa, ako ti bilo šta zatreba…“ Robson diže pogled dok se Vagner okreće od njega. Na rubu vidokruga zapaža treptaj očiju. „Mogu li da odštampam nešto odeće?“ „Svakako.“ „Vagnere.“ „Kaži.“ „Da li vi sve radite zajedno?“ „Volimo da budemo jedni s drugima. Zašto?“ „Da li bi mogao da me odvedeš negde na doručak? Samo mi?“ Ni posle dvadeset dana na staklu Vagner Korta nije bio toliko iscrpljen kao posle tri dana sa Robsonom Makenzijem. Kako trinaestogodišnji dečaci mogu da zahtevaju toliko vremena i energije? Ishrana: klinac nikako da prestane da jede. On je savršena mašina za pretvaranje mase u energiju. Stvari koje hoće i koje neće da jede; i mesta na kojima hoće ili neće da ih jede. Vagner još nije dvaput posetio isti restoran. Disanje. Ugovor o usvajanju s Makenzijima garantuje dečakova Četiri elementala. Brajs Makenzi ne bi prezao od kršenja ugovora iz inata. Čoporu je potreban jedan sat rada, u režimu punog geštalta, da diskretno povezu Robsonov čib sa sekundarnim nalogom kroz mrežu lažnih kompanija. Slobodno diši, Robsone. Obrazovanje: ugovori nisu ni najmanje jednostavni. Individualno podučavanje ili grupni kolokvijum? Specijalizacija ili opšte obrazovanje? Masturbacija: pronalaženje privatnog mesta u kući vukova da to obavi. To jest, ukoliko to uopšte radi. Vagner je siguran da nije to radio

u tom uzrastu. Onda je tu čitavo ono pitanje gde mališa stoji u spektru: šta mu se dopada, ko mu se dopada, ko mu se dopada više od drugih koji mu se dopadaju, ako mu se neko uopšte dopada. Finansije: bogamu, dečak je baš skup. Sve u vezi sa trinaestogodišnjacima košta ohoho. Izolovanost: dečak je sladak, ozbiljan, duhovit i slama Vagneru srce desetak puta dnevno, ali svaki trenutak proveden s njim jeste trenutak proveden van čopora. Za vukove je drugačije; potreba da budu zajedno je fizička, unesena u kosti plamenom plave Zemljine svetlosti. Vagner oseća tištanje zbog razdvojenosti u svakom trenutku kada je s Robsonom i zna da njegovi drugovi iz čopora osećaju poremećaj. Video je poglede, osetio promenu u emocionalnoj klimi. I Robson je to naslutio. „Mislim da me Amal ne voli.“ Obeduju u Jedanaestoj kapiji. Robson ima na sebi kratak beli šorts s urednim naborima, belu majicu odsečenih rukava na kojoj je krupno bila odštampana reč WHAM! i vejferer naočare sa belim okvirom. Vagner je u duplom teksas-platnu. Neki čopori nose samo sopstvenu modu; Neizostavno gotsku. Meridijan je uvek u trendu. Jedanaesta kapija je bučna kafana sa vun sen rezancima. Mirno je u zatišju posle Džungćijua, ali Vagner je obazriv. Vučja čula usmerena su mu na posetioce koji jedu i ispijaju čaj. Među svim pitanjima koja je Robson doneo sa sobom iz Semeringa, pitanje bezbednosti je najvažnije. „Oseća se neprijatno zbog tebe.“ Mnogi među nama osećaju se neprijatno zbog tebe. „Šta sam uradio?“ „Nije posredi šta si uradio, već ono što ne možeš da uradiš. Ekata.“ „Čuo sam tu reč.“ Sada razgovaraju na portugalskom. Ekata je vučja reč, preuzeli su je iz pundžabija i prisvojili. „Ne mogu to zaista da prevedem. Označava zajedništvo. Hrišćani bi rekli družina, muslimani ’uma’, mislim, ali mnogo je snažnije od toga. Jedinstvo, celovitost. Više od toga. Otvoriš oči i ja vidim kroz njih. Razumemo se bez razumevanja… ja sam vuk; nisam siguran da mogu to da objasnim nekome ko nije.“ „Dopada mi se kako to kažeš. ’Ja sam vuk.’“

„I jesam. Dugo mi je trebalo da to priznam. Bio sam u tvom uzrastu kad sam shvatio šta znače sve te nagle promene raspoloženja i ličnosti, svi ti besovi. Nisam mogao da spavam, bio sam nasilan, bio sam hiperaktivan, a onda u drugim prilikama – u tamnim periodima – ni sa kim nisam hteo danima da razgovaram. Mislio sam da sam bolestan. Mislio sam da umirem. Doktor mi je dao lekove. Moja madrinja je znala o čemu se radi.“ „O bipolarnom poremećaju.“ „Nije to poremećaj“, kaže Vagner, a onda shvata da je progovorio prebrzo, preoštro. „Ne mora da bude poremećaj. Možeš to da suzbijaš Jekovima, ili možeš to da poguraš u sasvim drugom smeru. Možeš od toga da napraviš nešto više. Vukovi su tome dali društveni okvir, kulturu koja to prihvata i podržava. Hrani.“ „Vukovi.“ „Mi nismo zaista vukovi. Ne menjamo se fizički sa menama Zemlje. Pa, moždana hernija to čini. Uzimamo lekove koji nam menjaju moždanu herniju. Vukodlaci su bogat i emocionalno ispunjavajući narativ za činjenicu da prolazimo kroz cikluse iz jednog psihološkog stanja u drugo. Naopaki vukodlaci. Invertirani vukodlaci. Zavijamo pod svetlom Zemlje. Mada fotoosetljivost među bipolarnima nije nepoznata pojava. Tako bi svetlost mogla da ima nekakve veze s tim. Slušaj me samo, verovatno govorim baš brzo i isprekidano?“ „Govoriš.“ „To je svetli aspekt. Ja uzimam mnogo lekova, Robsone. Svi to radimo. Madrinja Flavija je znala šta sam i povezala me je sa čoporima, onomad kad je još bila u Boa Visti. Oni su mi pomogli, oni su mi pokazali šta sve mogu. Nikad me ničim nisu pritiskali. Morao sam o tome sam da odlučim. Bogat je to život. Težak život, kad na svakih petnaest dana postaješ neko drugi.“ Robson se uspravlja dok sedi, zapanjen. Rezanci i račići padaju mu sa štapića. „Svakih petnaest dana. Pojma nisam imao…“ „Uzima to svoj danak. U Boa Visti, video si samo jednog mene; tamnog, i svi ste vi mislili da je to Vagner Korta. Ne postoji Vagner Korta; postoji vuk, i postoji njegova senka.“ „Nisam te mnogo viđao u Boa Visti“, kaže Robson. „Bilo je drugih razloga“, kaže Vagner i Robson shvata da su ta pitanja za neko drugo vreme.

Dečak pita: „Vagnere, kad prestaneš da budeš vuk. Kad se pretvoriš u senku. Šta će onda biti sa mnom?“ „Čopor se raziđe. Vratimo se senkama svog života i svojih ljubavi. Ali čopor nikad ne prestaje. Pazimo jedni na druge. Ja sam vuk, ali sam i dalje Korta. Ti si Korta. Biću tu.“ Robson čačka štapićima po činiji. „Vagnere, da li misliš da bih mogao da se vidim s drugovima iz Kraljice?“ „Još ne.“ „U redu.“ Još jedan pogled kroz vejferer. „Vagnere, treba da ti kažem, pokušao sam da pronađem svoju ekipu trejsera.“ „Znam. Robsone…“ „Budi oprezan na mreži. Nisam mogao da ih pronađem. Strahujem za njih. Bob Makenzi je rekao da im neće nauditi…“ „Ali Bob Makenzi je mrtav.“ „Da. Bob Makenzi je mrtav.“ Robson se obazire oko sebe. „Dopada mi se ovde. Voleo bih redovno ovamo da dolazim.“ To je ritual odrastanja, pronalaženje stalnog restorana za sebe. „Da li bi to bilo u redu?“ „Bilo bi.“ „Vagnere, ja ti oduzimam mnogo vremena. Odvajam te od njih. Je li to problem?“ „Izaziva napetost.“ „Vagnere, misliš li da bih ja mogao da naučim Ekatu?“ Moto ostavlja dve žene pred vratima Kristalina. Marina udara po dugmetu i invalidska kolica se otvaraju. Arijel se prebacuje u njih. Osoblje se okreće i zuri, nesigurno u to šta bi trebalo da uradi, kako da je usluži. Mladi su, nikad u životu nisu videli invalidska kolica. „Mogu da te guram“, kaže Marina. „Guram se sama“, veli Arijel. Arijel se kotrlja po podu bara od uglačanog sintera i u separeima i za stolovima glave se okreću. Vratila se, pogledaj je samo, mislio sam da je mrtva. Marina održava postojani, dostojanstveni ritam dva koraka ispred nje, uklanjajući ljude s puta, ali Arijel primećuje šepanje i trzaje skrivenog bola. Doktorka Makareg je povezala, zakrpila, previla i očistila teže povrede; Arijel je ostalo pokrila tkaninom i šminkom.

„Bogu hvala da su ti ostavili lice“, rekla je Arijel. Marina je iskrivila lice kada joj je Arijel navukla čipkanu rukavicu preko otečenih prstiju. „Izgubićeš nekoliko noktiju. Odštampaću ti nove.“ „Izrašće mi novi.“ „Koliko smo već dugo zajedno, a još si tako zemaljska?“ Arijel je osetila reakciju u šaci koju je držala, reakciju koju nije izazvalo nikakvo fizičko oštećenje. „Tako.“ Sad poslednja mešavina ajlajnera, poslednje veliko češljanje kako bi joj natapirala frizuru. Spremna za koktel. Mesečev Orao čeka u privatnoj sobi iza privatne sobe. Sto je postavljen među kapavim stalagmitima i stalaktitima koji zajedno čine vodeni park pun curkanja i žubora. Za Arijel je to prilično sirovo. Voda miriše sveže i čisto. Udiše duboko. „Dušo, ako je diskrecija od najvećeg značaja, ne teraj me da paradiram duž celog Kristalina.“ Mesečev Orao se smeje grohotom. Pića čekaju: voda za njega, orošeni martini za nju. „Arijel.“ On se saginje i uzima obe njene šake u svoje. „Divno izgledaš.“ „Izgledam kao govno, Džonatone. Ali snaga mog gornjeg dela tela zaista je zastrašujuća.“ Arijel spušta laktove na sto, uspravivši podlakticu u klasičnom izazovu za obaranje ruku. „Mogla bih da te savladam, a verovatno i svakog drugog u ovom baru osim nje.“ Klima natapiranom kosom prema Marini. „Adrijan danas nije s tobom?“ „Nisam mu rekao kuda idem.“ „Zavere, Džonatone? Pa savršeno. Ali džaba ti posao. Glas o ovome dosad je već obigrao do Farsajda. A Adrijan je oduvek bio tako marljiv Makenzi.“ „Trenutno ima preče brige“, kaže Orao. „A na čijoj je strani, očevoj ili stričevoj?“ „Na sopstvenoj. Kao i uvek.“ „Izuzetno razborito. A kakav je stav Mesečevog Orla što se tiče građanskog rata među Makenzijima?“ „Mesečev Orao se zalaže za slobodno ugovaranje, privredni rast, odgovorno građanstvo i odsustvo poremećaja u tokovima novca“, kaže Džonaton Kajodi, dodirnuvši istovremeno prstom desno oko; to je signal da će se ovaj razgovor sada voditi bez pratilaca. Pikseli se vrte i

pršte u sočivima. Na golo. Mesečev Orao jedva primetno klima glavom prema Marini. Kad je Marina zatvorila vrata blago osvetljene sobe sa curkavim stalaktitima, Arijel kaže: „Znaš u kom delu svog posla najviše uživam? U tračevima. Čula sam da upravni odbor KLR nije zadovoljan tobom, Džonatone.“ „Upravni odbor KLR želi da me nema“, kaže Mesečev Orao. „Sreća moja pa su previše nepoverljivi prema tuđim kandidatima da bi pokrenuli glasanje o uskraćivanju poverenja. Zemlja pokazuje mišiće. Radi to sve od kolapsa Korta helija.“ „Kolapsa“, kaže Arijel. „To je moja porodica, Džonatone.“ „Jednom si mi rekla da Korte održavaju svetlost tamo gore. Zemlja strahuje od nestašica struje, tamnih gradova. Cena domaće struje je utrostručena. Bio sam u Topionici, Arijel. Gledao sam kako gori. Dankan i Brajs su se dohvatili za guše. Angažuju plaćenike čak sa Zemlje. Koljači se bore na prospektima Meridijana. Berzanske cene su se vinule do neslućenih visina. Firme se zatvaraju. Stara Zemlja gleda uvis u Mesec i vidi svet koji se raspada. Vidi Orla koji ne može da ispuni svoj ugovor.“ Arijel otpija svoj martini. Orao je previše dobro poznaje. Savršen je: hladan, opor, fenomenalan. „Džonatone, da KLR zaista želi da te se otarasi, potplatila bi tvoje telohranitelje i rasporila ti stomak dok spavaš.“ „Kao što ti imaš moju zaštitu, ja imam zaštitu Zmajeva. Niko od njih ne želi da vidi kako moje mesto zauzima neki dripac iz KLR. Suni strahuju od novog pokušaja Narodne Republike da preuzme kontrolu. Moskva nikad ništa neće priznati, ali Voroncovi redovno otkrivaju njihove agente i izbacuju ih iz vazdušne komore. Asamoe me ne vole, ali još manje vole Moskvu i Peking. Makenziji su zaokupljeni svojim malim ratom, ali pobednik će se svrstati uz onoga ko Makenzi metalima bude ponudio najveću slobodu poslovanja i ugovaranja.“ „A Korte?“ „Nemaju moć, nemaju bogatstvo. Nemaju status koji bi branili, porodicu koju bi štitili. Ništa što bi zadržali, ništa od čega bi strahovali. Zbog toga ja želim da te angažujem kao svoju pravnu savetnicu.“

Može li Orao da primeti mali drhtaj šoka koji prelazi preko površine njenog džina od trinaest biljaka? „Ja se bavim bračnim ugovorima. Uzimam ljudsku strast, ljudsku požudu i ljudsku glupost i pružam im onoliko puteva za bekstvo koliko je moguće.“ „Možeš sve to ponovo da imaš, Arijel. Sve što si izgubila, sve što ti je oduzeto.“ Krivi glavu prema kolicima. „Ne sve, Džonatone. Na neke stvari ne možeš da utičeš.“ Ali Arijel spušta čašu pre nego što je drhtavi džin oda. Nikad nije verovala u lični stil umbande njene majke – nikad nije verovala u verovanja. Imala je trinaest godina kad ju je Adrijana dovela u novu palatu u Boa Visti. Sišla je s tramvajske stanice i ostala gotovo zgromljena veličinom, svetlom, perspektivom. Osećala je miris kamena, novog humusa, zelenog rastinja, sveže vode. Podigla je ruku da zaštiti oči od nebeskog bleštanja, začkiljila, pokušala da se fokusira na predmete udaljene više od nekoliko desetina metara. Žoao de Deus je bio skučen i pretrpan. Ovo je bilo beskrajno. Onda su joj se ukazala lica oriša, svako visoko stotinu metara, oblikovano od materije Boa Viste i ona je shvatila da nikada neće moći da veruje. Čovek nikad ne bi smeo da se suoči sa bogovima. Izgledali su glupo i kameno. Mrtvo, kao da ne zavređuju veru. Neprijatnosti: te su stvari želele njeno poverenje? Ali madrinja Amalija joj je uvek govorila da su sveci suptilni i Arijel je od orisa preuzela istine kojih se držala celog života. Nema raja, nema pakla; nema greha, nema krivice; nema presude niti kazne. Jedna prilika, jednom data, sve je što oni nude. Takva je milost svetaca. Ona zaslužuje haljine Marka Džejkobsa i cipele Mod Frizon, stan negde nisko u čvorištu Akvarijus, mesto na prijemima, svitu obožavalaca. Ona zaslužuje da bude slavna, zaslužuje da bude slavljena. Zaslužuje da opet hoda. „Šta želiš da radim, Džonatone?“ „Želim da budeš moj advokat i poslednje pribežište. Želim da me savetuješ kad me svi ostali napuste. Za to mi treba neko ko nema druge interese, odanost porodici, političku ambiciju.“ Ona oseća oriše oko sebe kao plašt; nematerijalne a opet nagomilane, željne da vide hoće li ona prihvatiti poklon koji joj nude. Još ne, sveci. Odlika dobrog advokata – ovog advokata – jeste da o svemu prosuđuje. Čak i o svecima. Opsena, jeftin trik, stub je lunarnog prava. Varka.

„Savetnik za očajavanje“, kaže Arijel. „Imam ja druge savetnike. Moji neprijatelji ne očekuju ništa manje od mene. Ne verujem im.“ „Oni su savetnici koji su sa tobom pod ugovorom.“ „Gospa Luna nikad nije zaključila ugovor koji nije prekršila.“ „Ne želim da me kriješ, Džonatone. Neću da šapućem u malim prostorijama. Čitav Mesec mora da zna da te savetuje Arijel Korta.“ „Dogovoreno.“ Arijel otpija poslednji gutljaj koktela. Voli me, kaže spirala od limunove ljuske u praznoj čaši. Voli me ponovo. Imaj me. Prsti joj dodiruju stopicu, spremni da okrenu čašu za četvrt kruga, što je poznati signal za još jednu. Sto bi to osetio, kelner bi joj doneo piće, čisto, orošeno i pročišćavaj uče. Gotovo. I oslobađajuće. „Kakvu ulogu ima Vidija Rao?“ „Kad neko tvrdi da može da predviđa budućnost, bolje je da takve imaš na svojoj strani nego protiv sebe.“ „Kad neko tvrdi da može da predviđa budućnost, svakako nije važno na čijoj je strani.“ „Naš odnos se promenio. Bili smo savetnik i savetovani. Sad se ispostavilo da smo saveznici.“ „Jednom sam čula od Vidije da su me te mašine označile kao veoma uticajnu osobu u poslovima Meseca. Šta su rekle za tebe, Džonatone?“ „Orao će poleteti.“ „Pa kako da čovek onda ne voli proročanstva? Prihvatiću. Pod jednim uslovom. Da budem na svakom sastanku i da Beižaflor dobije svaki izveštaj. Moram da im vidim lica.“ „Hvala ti, Arijel.“ „To je bio moj uslov. A ovo su moji zahtevi. Marina mi je obezbeđenje. Hoću budžet za odeću. Hoću lep stan, najmanje sto kvadratnih metara, u čvorištu. Ne više od Petnaeste ulice. Želim natrag svoje noge. Ubrzo. Ali najpre…“ Ona trzajem otvara svoju elektronsku muštiklu do pune dužine i zaključava je. Onda okreće stopicu svoje čaše za martini. Vukovi igraju, ali Robson Korta ne učestvuje u njihovom plesu. Pokreti su za njega jednostavni – vukovi se većinom loše kreću i slabo igraju, mogao bi sve da ih nadmaši, a tek muzika – muzike; oni mogu

da prate istovremeno dva različita ritma – nije to naročito bolno, ali Robsonu se ne đuska. Vagner mu klima glavom; Amal podiže ruke i poziva ga, Robson odmahuje glavom i udaljava se od ritmova i tela, napolje na balkon. Vrhovni vuk Amal pokušao je da tog jutra ujede Robsona. On je uzmaknuo i izbegavao neutra do kraja dana, ali sada misli da je to možda bio kompliment. Vukovi: toliko toga ima da se raščivija oko njih. Klub je na osamdeset sedmom nivou na istočnom Krikaljovljevom prospektu, na samom kraju; demodirano daleko od čvorišta, sramno previsoko. Robson nije želeo da pođe, ali čopor je teško odbiti. Vukovi vole da se okupljaju o punoj Zemlji. Čopor Meridijana se spaja sa čoporom iz Tvea: članovi prelaze iz jednog čopora u drugi. Biće tu puno seksa. Robson se naginje preko ograde. Krikaljovljev prospekt je kanjon svetlosti, čvorište Antares daleka svetlucava galaksija. Gondole žičare obrazuju lance zanjihanih fenjera; biciklisti u spustu na sedamdeset petom nivou su pruge svetlosti sunovraćene niz spratove i stepeništa toliko brzo toliko uzbudljivo. Robson zadržava dah. I on je nekada radio takve stvari, u vreme kad je bio dečak koji je pao na Zemlju. Robson drži svoj koktel nad ambisom. U njemu nije samo alkohol. Hoang je bio strog u pogledu psihotropnih supstanci. Vagner nema pojma o tome šta je prikladno za decu. Hoang je uvek naglašavao ograničenja; sprovodio ih je, ali i uvek pregovarao o njima. Vagner ne poznaje ograničenja. Ne u obličju Vuka. Robsonu nedostaje Hoang. Robson često pomišlja na Hoangovu poslednju laž, ispred komore na stanici Lansberg. Vagner mu i dalje ne dopušta da stupi u kontakt sa Hoangom, Darijem ili trejserima. Robson spušta čašu sa koktelom netaknutu. Neke druge noći, na nekoj drugoj žurci, on bi je možda iskapio i uživao u osećaju pripitosti, ali za ono što sada treba da uradi potrebne su mu glava i kosti. Poseže u grejač za potkolenice kako bi uzeo flomaster. Robson podozreva da njegova oprema za vežbanje iz osamdesetih godina dvadesetog veka nije prvobitno bila dizajnirana za momke. Momci bi tu ubacili više džepova i torbica. Ali izgleda dobro na njemu, i još više mu prija. Povlači debelu liniju bele boje preko usana. Zamah levo, zamah desno i na obe jagodice pruža se bela linija.

Niko ne vidi kako Robson Korta skače na ogradu, sa dva kilometra svetlucavog prostora s njegove leve strane, i trči lako i sigurno do kraja balkona. Družina vukova nastavlja da divlja. Dva ritma se poklapaju i razilaze. Ovo mesto je lako savladati. Ovo mesto je kao ram za penjanje. Jednostavno tamo-amo i već je na balkonu iznad onog sa kojeg je pošao. Robson kroči kratko, postavi stopalo na zid, odgurne se uvis i unazad. Jezdi. Okreće se. Grabi ogradu višeg balkona i koristi inerciju da preskoči ogradu u saut-de-bras, sa nogama između ruku. Trk, poskok, kolut koji niko ne vidi osim njega – koji niko osim Robsona ne treba da vidi – i već je među potpornjima koji drže gornji nivo; trči od jedne grede do druge sve dok ne pronađe mesto, spoj grede i potpornja, odakle može da posmatra ceo klub. Robson čuči, ruke su mu obgrlile kolena. Nekada je imao čopor. Batistu, koji ga je podučavao oblicima i nazivima pokreta. Netsaneta, koji ga je obučavao, bez kraja i konca, sve dok ti pokreti za njega nisu postali jednako prirođeni kao i disanje ili otkucaji srca. Rašmija, koji mu je pokazao za šta je sve sposobno njegovo telo. Lajfen, koja mu je otvorila čula tako da ne gleda samo očima, ne oseća samo kožom. Zakija, koji ga je učinio trejserom. To je njegov čopor. Njegova Ekata. Amal izlazi dole na balkon. Neutro prilazi ogradi i prizoru koji se iza nje pruža. Kao da može da ga nanjuši – a Robson zna da je video tek delić onoga što vukovi mogu da urade kada urone u grupnu svest – Amal diže pogled. Oči im se susreću. Neutro klima glavom Robsonu, koji je pripijen uz rebra sveta. On jedva primetno potvrđuje da ga vidi. Sad je Vagner s neutrom na balkonu. Robson posmatra neprimećen sa svog visokog mesta. Kokteli ispadaju u sporim plavim lukovima iz njihovih ruku, prstima jedno drugome kidaju odeću. Amal rastrže Vagnerovu gvarabera košulju sve do pupka. Neutro zubima povlači bradavicu. Robson vidi krv. Robson vidi tuđinsku radost na Vagnerovom licu. Neutro ostavlja krvave tragove ujeda skroz po njegovom čvrstom stomaku. Vagnerovi zubi su snažno stegnuti oko ušne školjke i neutro mrmlja od bola i zadovoljstva. Robson gleda. Krv, strast, tajnovitost njegovog skrivenog gnezda, sve ga to uzbuđuje, ali Robson gleda kako bi razumeo. Krv curi iz desetak ujeda, teče po Vagnerovoj tamnoj koži, a Robson shvata da biti

vuk nije nešto što se može razumeti. Ne možeš naučiti da budeš vuk. Rodiš se kao vuk. Robson može da bude u čoporu, branjen, zaštićen, voljen, ali nikad ne može biti njegov pripadnik. On nikada ne može da bude vuk. On jeste, i uvek će biti, potpuno sam. Robsonov sto je u zadnjem delu Jedanaeste kapije, uz sam staklasti zid gasne zaptivke. Okreće u ruci netaknutu čašu čaja od nane, četvrt okreta udesno, natrag, četvrt okreta ulevo, natrag. „Ne bi trebalo da budeš ovde sam“, kaže Vagner, spustivši se na stolicu. „Rekao si da je važna faza socijalizacije da odabereš sopstveni restoran“, kaže Robson. „Dopada mi se ovde. I nisam sam; sada.“ „Moraš da misliš na bezbednost.“ „Znam gde su izlazi. Okrenut sam prema jednom od njih. Ti si taj čija su leđa okrenuta ulici.“ „Nisam zadovoljan zbog toga što se kloniš čopora.“ „To nije moj čopor.“ Dečak poseže preko malog stola da ubode noktom na palcu trag od ujeda sa strane na Vagnerovom vratu. „Boli li to?“ „Da, malo.“ Vagner se ne trza, ne uklanja Robsonovu ruku. „Da li te boli kad te neutro ujede?“ „Da.“ „Zašto mu dopuštaš da to radi?“ „Zato što mi se dopada.“ Vagner vidi kako desetine sitnih negodovanja trepere na Robsonovom licu, inače nevidljivih za svakoga ko nije vuk. Dečak dobro krije emocije. Usled odrastanja u Topionici i života u Kraljici Juga u strahu od poziva da dođe kući, kontrola je bila neophodna veština. „Da li voliš tog neutra?“ „Ne.“ Ponovo, stezanje linije vilice, napetost u kraju usta, kratko skretanje pogleda. „Robsone, moram da odem.“ „Znam. To je to vreme lune. Za tebe nastupa tamni period.“ „Da, ali nije to razlog mog odlaska. Imam posla. Više od svega bih voleo da ostanem, ali treba da radim. Vodim ekipu napolje na staklo. Biću odsutan sedam, možda i deset dana.“

Robson se naslanja na hladan stakleni zid. Vagner ne može da pogleda u njega. „Amal će se starati o tebi“, kaže Vagner. „Neko mora da ostane i vodi računa o kući čopora. Ali neutro će se promeniti. Kao što se menjam ja.“ Vagner vidi nepoverenje, podozrenje, strah u sitnom poigravanju mišića ispod smeđe Robsonove kože. „Znam da ti se Amal ne dopada, ali možeš se pouzdati u neutra.“ „Ali to neće biti onaj isti Amal. Neutro će otići. Ti ćeš otići. Svi ćete postati neko drugi. Svi uvek odlaze.“ „To je samo sedam dana, Robsone. Možda deset. Vratiću se. Uvek se vraćam. Obećavam.“ Delegacija će stići vozom, glasila je vest. 14.25 na stanici Žoao de Deus, direktno iz Kraljice juga. Privatni vagon. Obaveštenje je bilo kratko, iščekivanja velika. Niko drugi do Brajs Makenzi treba da pregleda novo sedište Makenzi helijuma tako da Žoao de Deus mora da mu oda počast. Odredi botova čiste ulice i prospekte i brišu antimakenzijevske grafite sa zidova i pročelja stambenih zgrada. Ekipe štampaju barjake i zastave, kače ih sa potpornih krovnih greda i ukrštenih gazišta. Spojena slova amblema Makenzi helijuma na neprestanom lakom lahoru pogona za vazduh. Privremene ograde i plakati prekrivaju ožiljke i prazne, dimom umrljane ljušture koje i dalje stoje kao ruine osamnaest meseci posle bitke za Žoao de Deus. Odredi koljača i jeftinih plaćenika patroliraju prospektima; besprekorno odeveni, još besprekornije naoružani. Voz stiže tačno u sekund. Brajs Makenzi, njegova svita i garda, stupaju iz ispražnjene stanice Prospekta Kondakove. Haime Ernandez Makenzi i njegovi koljači dočekuju uvaženog generalnog direktora. Brajs odbija flotu motoa koja treba da ga odveze do njegovog sedišta u Žoao de Deusu. „Peške ću.“ „Naravno, gospodine Makenzi.“ Haime Ernandez Makenzi spušta glavu, naređuje svojoj privatnoj gardi da se priključi Brajsovoj pratnji. „Brojke, Haime. Ubedi me u to da upravljaš ovim mestom pametno i u stilu Makenzija.“ Haime Ernandez Makenzi deklamuje razmeštaj ekstraktora, procenu rezervi, brojke o preradi i proizvedenim količinama, planiranim

dopunama rezervi i isporukama, otpremama u orbitu i napuštanju orbite prema Zemlji. Informacije koje bi se brže i bolje prenele od pratioca do pratioca. Informacije koje je Brajs mogao da pročita u svojoj kancelariji visoko u Kingskortu, bez dolaska na hiljadu kilometara od Žoao de Deusa. Ovako osvajač pokazuje pobeđenima svoje pravo i moć. Koračam među vama, a vi mi ne možete ništa. „Jesu li tvoji prvobitni problemi sa osobljem rešeni?“, pita Brajs. Njegove uske, salom okružene oči sevaju levo-desno. Nijedna pojedinost ne izmiče Brajsu Makenziju. „Jesu, gospodine Makenzi“, kaže Haime. „I to bez krvi.“ „Drago mi je što to čujem. Bilo bi to traćenje ljudskih resursa. Mesto izgleda uredno. Čistije nego što je ikad bilo pod onim Kortama.“ Haime zna da Brajs nikada ranije nije bio u Žoao de Deusu. „Na površini, gospodine Makenzi. Dosta infrastrukture nalaže zamenu kako bi se ovo mesto privelo savremenim standardima.“ Odvaži se: „Kao direktoru proizvodnje, laknulo bi mi da znam da možemo bezbedno izvesti ekstraktore natrag na More krize. Bez pretnje po moje radnike.“ „Vaši radnici mogu da rade bezbedno“, kaže Dembo Amaeči, direktor za korporativnu bezbednost. „Očistio sam Zmije, Krizu i istočno Spokojstvo. Takođe bez krvi.“ Osmehuje se. „Bez mnogo krvi.“ „I sa glavom Denija Makenzija“, kaže Alfonso Perestreho. „To je puč.“ „Ne baš“, veli Rouen Solvejg Makenzi, sa očiglednim zadovoljstvom. „Neka Taijangova staklarska ekipa izvukla ga je iz kratera Šmit sa deset minuta kiseonika u rezervoaru.“ „Moj bratanac je oduvek bio otporan glupi pacovčić“, kaže Brajs. „Ali sve dok se moj brat drži sipanja vrelog metala, biću zadovoljan. Za sada.“ Brajs se ukopa u mestu, njegova svita takođe, za otkucaj srca iza njega. „Haime, ovaj grad je pod tvojom kontrolom?“ Uže visi sa središta ukrštenog gazišta zapadnog sedmog nivoa. Slobodan kraj je obojen u crveno. „Narediću da to uklone.“ Koljači već hitaju tamo.

„Učini to.“ Brajs Makenzi nastavlja sa proverom. Njegova garda istražuje arkade i bočne uličice. Mali krvavi podsetnik na ono što su Makenziji učinili Žoao de Deusu bio je brz, potajni čin. Krivac nije mogao da odmakne daleko. Nečiji pratilac je sigurno snimio zlodelo. Brajs bio možda čak lično poželeo da ispita počinioca. Kancelarija Makenzi helijuma u Žoao de Deusu miriše na novoodštampani nameštaj i podne obloge. Malobrojni zaposleni izgledaju kao ljudi kojima je potrebno da izgledaju kompetentno, ali još sasvim ne poznaju teren. Tu je sveže cveće, detalj kojem se Brajs divi tako što želi da ga onjuši. Mirisa nema. Asamoe odgajaju radi vizuelne, a ne mirisne lepote. Brajs spušta svoju ogromnu masu iza stola. On je izrađen prema obliku njegovog tela. Ne sumnja da će sto biti recikliran istog trenutka kada njegov vagon krene sa stanice Žoao de Deusa. Zagleda ga, zagleda zidove, udobne i otmene stolice poredane ispred njegovog stola. Njegovom osoblju potreban je trenutak da shvate svoju grešku. Najmlađi od njih trči u kuhinju. Štampač pišti, voda gromko ključa za obavezan čaj. „Ogorčen sam“, izjavljuje Brajs Makenzi, napućivši se nezadovoljno. Stolica mu krčka dok premešta težinu na njoj. Rita stopalima u nesvesnoj razdraženosti. Svi primećuju njegova mala stopala. Legenda o Makenzijima, malena stopala Brajsa Makenzija. „Dečak. Za mene je uvredljivo to što ne mogu da svoje rođene pazim i štitim.“ „On je pod zaštitom čopora iz Meridijana“, kaže Dembo Amaeči. „Čopor iz Meridijana!“, grmne Brajs. Leđa se koče, iz kuhinje dopire zvuk ispuštene čaše. „Jebena deca koja se igraju jebenih igrica. Da mi vratiš što mi pripada, Dembo.“ „Udesiću to, gospodine Makenzi“, kaže Dembo Amaeči. „Brzo to uradi. Arijel Korta se vratila. Daj joj dovoljno vremena i razbucaće mi ugovor o usvajanju ekstraktorom za helijum.“ Rouen Solvejg Makenzi i Alfonso Perestreho se zgledaju. Za njih je to novost – i to neprijatna. Ovo je omaška korporativnih obaveštajaca. „Gospodine Makenzi, mogu da angažujem atentatore…“, odvaži se Dembo Amaeči.

„Nećeš joj dirnuti ni dlačicu s pizde. Pola Meridijana ju je videlo kako ispija koktele s Mesečevim Orlom. Uzeo ju je pod ugovor.“ „Orlu je potreban bedni advokat za bračne sporove?“, pita Rouen. „Krupni ljudi nisu nužno i budale“, kaže Brajs i svi u prostoriji čuju čelik u njegovom glasu. „Gospodine Makenzi?“ Pripravnik stoji na vratima, sa poslužavnikom punim šolja za čaj u rukama, smišljajući najelegantniji i najoprezniji put između ljudi koji su zakrčili prostoriju. Brajs mu maše da uđe. „Dovedi mi Robsona Makenzija“, zapoveda Brajs. „Ako se plašiš velikog zlog Mesečevog vuka, sačekajte da se čopor raspusti.“ Dembo Amaeči krije blesak gneva u očima tako što se kratko, poslušno klanja. „Biću lično odgovoran za to.“ „Dobro. Nema potrebe ni za kakvom posebnom blagošću.“ Brajs diže sveže odštampanu čašu sa čajem do punih, napućenih usana. Srče, krivi lice. „Bezukusno. U božju mater bezukusno. I prevruće.“ Spušta čašu na beli sto. Ostatak njegove svite spušta neoprobane čaše na poslužavnik. Pripravnik je posiveo od straha. „Mislite da su me u ovoj kenjari videli svi koji treba da me vide? Vratite me onda u Kraljicu.“

5. VAGA-ŠKORPIJA 2105. Vagner Korta je oduvek zlato smatrao jeftinim. Boja mu je drečava, sjaj lažan, značaj u fikciji koja izjednačava težinu i vrednost. Gore na nebu visi cela planeta koju je hipnotisala laž zlata. Vrhunac bogatstva, duh pohlepe, konačna mera vrednosti. Mesec je pun zlata. Helijumski ekstraktori Korta helija bacali su tone zlata svake godine u svojim izduvnim gasovima. Zlato nije bilo vredno čak ni sopstvenog filtriranja. Adrijana Korta nije posedovala zlato, nije nosila dragulje. Njena burma bila je od čelika, iskovanog od lunarnog gvožđa. Čelični prsten na Gvozdenoj Ruci. Konstantinova Bogorodičina crkva je zlatna materica. Zlatna su niska vrata kroz koja svi moraju da uđu pognuti kako bi prišli svetoj ikoni, zlatni su zidovi i kupola ove male kapele, zlatne su ograde, lampe i kadionice, zlatan je ram sićušne ikone. Pozadina ikone je od lunarnog zlata. Zlatan je prekrivač na gospi i detetu, izložena su im samo lica i šake. Zlatna sveta kruna. Majčina koža je tamna, oči oborene, ona ne gleda u gladnu, nametljivu bebu u naručju. Vagner nikad nije video tako tužne oči. Dete je čudovišno, prestaro, sićušni starac; pohlepno poseže rukom preko majčinog grla, lice mu je snažno utisnuto u majčin obraz. Smeđe boje i zlatne. Po legendi, Konstantin Voroncov je svoju ikonu naslikao u orbiti, drvo i boje su mu donosili u mnogo lansiranja iz Kazahstana sa materijalima za gradnju prvog ciklera. Dovršio ju je na Mesecu tom pozadinom od zlatnog praha sa Mora spokoj stva. Bogorodičina crkva je savršeno mesto za sastanak s Denijem Makenzijem. A evo i zlatnog dečka, pognut je ispod niske police, čkilji dok se navikava na bioosvetljenje. Vagner je razočaran zbog toga što ovaj na sebi ima crno odelo Helmuta Langa. Deni Makenzi se ceri dekoru. Blistaju zlatni zubi.

„Ukusno.“ U Konstantinovoj Bogorodičinoj crkvi ima dovoljno mesta za dva čoVeka, bez pratnje. „Onda, gde si sakrio svoje vukove, Vagnere Korta?“ „Na istom mestu gde ti kriješ svoje koljače.“ „Ne bih rekao.“ Deni Makenzi otvara sako da bi otkrio balčake noževa u koricama, po jedan sa svake strane. Drške su od zlata. „Ni ja to ne bih rekao“, kaže Vagner. „Naravno da ne bi. Zar misliš da sam ovamo došao bez telohranitelja? Nećeš ih primetiti, Vagnere.“ Meridijan je slobodna i osporena teritorija u građanskom ratu Makenzija. Čarke frakcija, isukana sečiva, borbe po prospektima, zabalini spiraju krv sa ulica. Deni Makenzi zakopčava sako. Saginje se da pogleda ikonu. „Lepo.“ „Teorija glasi da je slika oduvek postojala. Umetnik ju je samo pronašao“, kaže Vagner. „Vidiš to mesto gde je pozlata izlizana? To je od usana. Hiljada usana. Možda miliona usana. Poljubiš ikonu, ljubav bude preneta Gospi.“ „Ti Voroncovi veruju u neka baš čudna sranja. Tri želje, Vagnere Korta. Jednu si iskoristio da bi me doveo ovamo.“ „Štiti ga.“ „Dečaka?“ „Zar bih tražio išta drugo? Štiti ga od Brajsa. U tamnom periodu. Kad čopor bude raspušten. Kad ja budem odsutan. Pazi na njega.“ „Mogu to da uradim, Vagnere Korta“, kaže Deni Makenzi. „Dajem ti svoju reč za to. To su dve želje. Imaš još jednu.“ „Ne“, kaže Vagner, „Još ne. Znaću kad mi zatreba.“ „Onda neka bude tako. Naš posao je obavljen, Vagnere Korta?“ „Obavljen.“ Vagner ostaje u malenoj kapeli. Ikona Konstantinove Bogorodice postavljena je nisko, kako bi morao da klekne svako ko želi da joj se divi ili da je obožava, da bude njom zbunjen ili da bi jednostavno od nje potražio utehu. Sklopio sam pogodbu sa čovekom koji mi je ubio brata, kaže Vagner maloj ikoni. Prepustio sam dečaka na čiju sam se zaštitu zakleo u ruke neprijatelja. Osuđuješ li to ili praštaš, Gospo?

Ikona ne govori ništa. Vagner Korta ne oseća ništa. Gospa Sun uzdiše zbog zamkova i zmajeva. Banalno. Prevrće očima pred manhua princezama i velikim momentima u rukometu. Tehnički savršeno, ali tegobno. Hoda kroz šumarak isprepletenih stabala i grana i ne gleda iskosa. „A sad“, kaže ona, „ovo.“ Šuplja kocka visi s kupole o nevidljivim nitima. Čini se da lebdi u vazduhu. Kocka je šuplja, stranice su joj izbušene geometrijskim šarama nadahnutim arapskim arhitektima palate Alhambra. Izvor svetlosti visi u središtu kocke i baca mrežu satkanih senki na dva posetioca koji pred njom stoje. Dah gospe Sun visi u vazduhu i pretvara se u površinu za igru senki iz šuplje kocke. „Precizni laseri“, kaže Sun Džijuen. „Puštanje, zamrzavanje pokreta.“ „Ne želim da znam kako se trik izvodi!“, odbrusi gospa Sun, ali uzme unuka za mišicu i privuče ga bliže sebi. Kondenzacija njenog daha već se ledi na krznu kapuljače njenog ogrtača. Ona drhti, mada hladnoća nije ni blizu toliko duboka kao kada je ledeno polje tek otkriveno. Voda zadržana kao led dve milijarde godina u stalnoj senci kratera Šeklton, dok vrh planine Malapert gori u večnoj svetlosti. Led i vatra, tama i svetlost, suprotstavljeni elementi od kojih su Suni izgradili Mesec, leže jedan kraj drugog. Tri četvrtine drevnog leda je nestalo, a ono što je preostalo više je nego dovoljno za godišnji festival ledenih skulptura; za stotinu Džungćijua. Zamko vi i zmajevi. Bogovi, smilujte se. Zadovoljna je ovom kockom, tako jednostavnom i geometrijski elegantnom. „Ko je to napravio?“, pita gospa Sun. Njen unuk navodi tri klinca koje gospa Sun ne može da razlikuje od žene koja joj ručno izrađuje cipele. Gospa Sun hoda kockom Alhambre, kroz promenljive pejzaže senki, i misli na svoje tople, blago osvetljene odaje. „Mislim da je Lukas Korta živ“, kaže ona. „To bi bila važna vest“, veli Džijuen. „Iz mnogo razloga“, kaže gospa Sun, nastavivši da obigrava oko ledene kocke. „Diskretno sam se raspitala. Amanda mi kaže kako

rover u kojem je Lukas Korta umro nikada nije pronađen. Kad nema tela, prirodno je da to pobuđuje sumnje. Rekla sam svojim agentima da satelitski snime mapu u dometu površinskog rovera. Pronašli su ga kraj tornja Mesečeve petlje u centralnom Moru plodnosti. Voroncovi su bili beskrajno frustrirajući i nepredusretljivi, ali moji agenti su pronašli podatak o lansiranju kapsule u vreme koje se poklapa sa bekstvom u roveru iz Žoao de Deusa.“ Gospa Sun ponovo hvata unuka za mišicu i okreće ga prema trećem licu ledenog fenjera. „Shvati da je diskrecija sve. Dokaza je malo, ali ih svejedno ima, da je Lukas Korta pomoću Mesečeve petlje pobegao sa ovog sveta. Postoji samo jedno mesto na koje može da ode. Ako su ga Voroncovi štitili, važno im je da to ostane tajna. Preveliki pritisak mogao bi da ih uzbuni.“ „Bez obzira na to…“ Gospa Sun steže Džijuenovu mišicu. „Ja sam radoznala starica. Bilo je to sasvim neodoljivo. Voroncovi svakako čuvaju nešto kao tajnu, u svemiru i na Zemlji. Novac je u pokretu. Novac teškog koraka. Zemaljske korporacije formiraju nove grupe sa investicionim kapitalom. VTO Zemlja je došao do dogovora s ruskom vladom.“ Džijuen pušta mišicu gospe Sun. „Nemoguće.“ „I ne samo to. Moji doušnici iz Kineske komunističke partije su se ućutali. To me brine. Plaše se. Zavere na sve strane. Zemlja ih kuje, a Mesečev Orao shvata da se njegov upravni odbor okrenuo protiv njega? Gospa Luna ne dopušta nikakve slučajnosti.“ „U šta to sumnjaš, nainai?“ „Lukas Korta dolazi da uzme natrag ono što je od njega ukradeno. Osvetiće se onima koji su uništili njegovu porodicu.“ „Zar Tri veličanstvena ne mogu da nam daju predviđanje?“ „Nisam sklona da i njih uključim.“ Povlačenje rukava njenog unuka okreće ga poslednjoj površini. Gospa Sun sklapa oči na razlomljenom svetlu koje kulja iz ledene kocke. „Ovde ne smemo otvoreno da delamo. Amanda će pretpostaviti da znamo da nas je slagala kad je rekla da je ubila Lukasa Kortu. Njeno mesto u upravnom odboru bilo bi izgubljeno. Lukas Korta ju je već jednom ponizio: tim razvodom.

Neće dopustiti da se to ponovi. Ako umešamo Tri veličanstvena, ceo upravni odbor će to saznati.“ „Moramo da znamo u koga možemo da se pouzdamo. Nastavku dalje diskretno i korektno. Neće biti nikakve greške.“ „Hvala ti, Džijuen.“ Gospa Sun ga ponovo uzima ispod ruke. Mraz je gust na krznu njene kapuljače. „E sad, dosta mi je ovog zamrznutog pakla. Vodi me natrag na lepu toplu čašu čaja.“ To je fantastična prilika. Tačno. Ništa tačnije od toga. Otkud onda da najveća istina zvuči kao najslabija laž? Imam priliku – jednu priliku, Luka – da studiram na Kabočonu. A on će reći: Kabočon? I ona će morati da ponovo objasni da je to najistaknutiji politički kolokvijum koji radi na alternativnim modelima lunarne vlasti. A on će onda: Šta? I to će sve otupeti, zamagliti. Rezovi moraju da budu brzi, oštri, čisti. Jedna godina. Zvuči kao večnost, ali nije. I to je samo Meridijan, jedan sat vozom. Jedna godina, to nije kraj. Ali to jeste kraj. Kolokvijumske veze ne opstaju, tako kažu svi njeni prijatelji. Nikada nisu, niti hoće. Raskini. Mogao bi da pođe sa mnom. Ruke podignute u užasu. Zar si poludela? To je još gore. Pratiće te unaokolo po svim političkim salonima i koktelima, a ti ćeš ga opaziti krajičkom oka i načas nećeš videti Lukasinja Kortu; videćeš kućnog ljubimca; a posle toga nastupa ona tačka kada će te biti sramota zbog njega pa ćeš prestati da ga pozivaš da ide s tobom, i tačka kada on više neće mariti zbog izostanaka tvojih poziva. Zato mora da bude gotovo, i gotovo je. To smo utvrdili. Onda, sledeće pitanje: kako da mu kaže da je gotovo? Preko pratioca, kažu njeni prijatelji. Tako se to danas radi. Ne mogu tako. Zaslužuje bolje od toga. Zaslužuje bolje? Ćudljiv je, zahtevan, neambiciozan i bez samopoštovanja, a pojebao bi sve što ima puls – kao što i jeste – i dobar seks i još bolja peciva to ne mogu da nadoknade. I ona kaže: Da, i dodaje kako je izluđuje to što je sujetan, trivijalan, smoren, stalno nešto traži, neosetljiv je i emotivno nepismen. I povređen, povređen, povređen. Povređen više, dublje od ikoga kog je ona ikada poznavala. Izbrazdan je ožiljcima do kostiju.

Ona mu je potrebna. Ona ne želi da bude potrebna. Ne želi da neko zavisi od nje. Ne smeš dozvoliti da nečiji život dovede tvoj u zamku. Kad je sićušan paket bio isporučen u njenu ruku, donesen BALTRAN-om iz Meridijana, kada je pronašla u njemu dve polovine klina za uho, pozvala je veće svoje abusue. Oni nisu oklevali. Metal je bio ugovor. Vratila ga je Lukasinju i on ga je bez razmišljanja zavukao kroz uho, iako je njegova magija bila potrošena. I još ga nosi. Kad je iznervira, kada ga mrzi, ona pomišlja da on to nosi kako bi je podsećao da mu je dužna zbog njenog brata Koda. Da će mu biti dužna večno. Da je na njemu taj dug da oprosti, ili da ga zadrži. To je mala titanijumska udica u njenoj slobodi. Ona želi da vikne: Taj je dug naš, ne moj. Sada ga mrzi. Onda vidi njegove oči, te jagodice Suna; njegove pune usne ljupkog momčića. Razmetljivi hod, lukavi osmeh koji krije i otkriva toliko strahova. Ume li on da čita?, pita ona svog pratioca. Karta, malo teksta, to bi bilo lično, ali bi zadržalo neophodnu distancu. Ume kao dete od šest godina, odgovara njen pratilac. Čemu su te madrinje Korta podučavale svoju decu? Ni pismo, ni odjebavanje preko dva pratioca. Biće to licem u lice. Ona strepi od toga, već prolazi kroz scenario u svojoj mašti. Neveran je, zahtevan i nervira je više nego iko drugi kog je ikada poznavala, ali toliko mu duguje. Rezerviši mi sto u Svetom Josifiu, naređuje ona. To je mesto otmeno, neutralno i dovoljno udaljeno od njene društvene orbite tako da njeni prijatelji neće biti tamo. Nedostajaće joj kolači. Bar u vozu odbija da ga usluži. On to najpre ne želi da prihvati. Bar je učtiv, ali nepopustljiv. Onda viče: Znaš li ti ko sam ja? Bar to zna, ali železnički barovi nemaju opciju za društveni status. Na kraju, on ga udara, toliko snažno da opšiv napukne. Bar izveštava o šteti i priprema pravni zahtev za sitnu odštetu. Mislim da treba da se vratiš na svoje sedište, kaže Đinđi. Putnici zure. „Želim još jedno piće.“

To ti ne bih preporučio. Imaš u sebi dvesta miligrama alkohola na sto milimetara krvi. On odbija iz sitničavog prkosa, ali to je bezvredna pobuna, inaćenje sa pratiocem. Na povratku do svog sedišta on pilji u oči svakome ko se usudi da ga pogleda. Ovo je treći dan Lukasinjovog lumpovanja. Prvog dana to su bile hemikalije. Desetak različitih proizvođača, dvostruko više narkotičkih disk-džokeja. Njegov um, njegove emocije, njegova čula vrte se od visina do dubina, spolja pa unutra; boje i zvuci se šire i skupljaju. Hemikalije i seks: naoružan vrećicom erotika, on odlazi u Kuću zmija, gde je živeo Adeladža Oladele, majstor edžinga, i kuću slatkih dečaka koji sa dobrodošlicom prihvataju njegovu kesu sa seksualnim vrhuncima kao Jam festival. Njegova tetka Lusika ga je zvala, slala poruke, preklinjala ga da se vrati kući sve dok on nije isključio Đinđija i zatvorio se u mehuru tela, znoja i ejakulata. Samo je skidanjem sa mreže mogao sebe da spreči da ne zasipa Abenu uvredama preko društvene platforme. Drugog dana, spuštajući se i dalje niz deset različitih staza sa deset različitih vrhunaca, odneo je ono što je preostalo u njegovoj vrećici poslastica Kodu Asamoi. Kođo mu je pripremio čaj, smestio ga u krevet, obgrlio Lukasinja dok su delili poslednji farmaceutski slatkiš i ostao gluv za sva pitanja o tome zašto je njegova sestra otišla u Meridijan, zašto ga je toliko prezirala pa nije ostala s njim, zašto niko ne ostaje s njim, nikada. Ujutro je Lukasinjo otišao. Kodu je laknulo. Strepio je od toga da će cele noći morati da mu puši. Trećeg dana Lukasinjo je krenuo da pije. Tve je bio ekosistem malih mesta s pićem, od čatrlja sa krovinom, preko barova kraj bazena do prostorija izdubljenih u starim stenama, toliko malih da su se klijenti u njima tiskali kao režnjevi mandarine. Lukasinjo nije umeo da pije. Nije znao da u lumpovanju postoji strategija, pa je pio brzo, nesputano i neprobirljivo. Ispijao je alkoholna pića i stvari koje nisu potekle iz štampača; ručno spravljeno piće, pivo od banana i pivo od jama, pivo od bundeve; koktele iz Tvea kojima nije bilo ničeg ravnog na Mesecu. Bio je grozan pijanac, pravi amater. Dosađivao je ljudima. Zaboravljao rečenice. Stajao preblizu. Skidao odeću pred drugima. Dvaput je povratio. Nije znao da alkohol može da dovede do toga. Zaspao je na potencijalnom ljubavniku i probudio se sa glavoboljom za koju je bio

siguran, siguran, da će ga ubiti sve dok mu Đinđi, u oflajn modu, nije rekao da je posredi dehidriranost i da će litar vode to rešiti. Onda se probudio i shvatio da je sklupčan na sedištu brzog voza. I da želi još jedno piće. Kojim je bar odbio da ga posluži. „Kuda ja to idem?“, pita Lukasinjo, ali pre nego što Đinđi stigne da odgovori, on čuje muški glas koji se obraća nekom detetu i dete kako mu odgovara, oba na portuglaskom, i na zvuk nazalnog pevušenja i blistavih piskavih tonova, Lukasinjo privlači kolena grudima i nemo, grčevito jeca. Žoao de Deus. Vraća se. Poslednji izlazi iz voza, poslednji prolazi kroz putničku komoru; poslednji stoji, nesigurno, na peronu stanice Žoao de Deus. Toliko je puta prešao preko ovog sjajnog poda. Kada je odlazio prijateljima, amorima i velikim gradovima Meseca. Kada je išao na svoje venčanje. U Meridijan, kada je bežao od dosade i skučenosti Boa Viste pa je otkrio da na svetu malom kao Mesec, svako bežanje od nečega zapravo je hitanje u susret nečemu, i da on to samo malu pećinu menja većom. „Kako su mi našminkane oči?“, pita Lukasinjo. Sada se seća da se šminkao u Kođovom kupatilu. Ne u potpunosti; tek toliko da se oseća divlje i žestoko, da obeleži povratak Lukasinja Korte u Žoao de Deus. Nisam na mreži tako da ne vidim, ali pošto si se poslednji put šminkao pre tri sata, preporučujem da se malo doteraš. U toaletu su staromodna ogledala. Lukasinjo radi spretno u meri u kojoj to dopušta alkohol u njegovom mozgu. Divi se jednom profilu, potom drugom. Ovaj retro izgled iz osamdesetih godina dvadesetog veka zaista mu pristaje. Miris. Zaboravio ga je, ali miris je ključ pamćenja, i prvi udisaj sadrži svih njegovih devetnaest godina bitisanja kao Korta. Sirovo stenje i naznaka elektriciteta. Prenapregnuta kanalizacija i parfemi koji se koriste da to zamaskiraju, pišaćka, ulje za kuvanje. Čista masnoća plastike iz štampača. Tela. Drugačije se znoje u Žoao de Deusu. Sveža slast botova. Prašina. Posvud, prašina. Lukasinjo kija. Tako malo. Prospekti su uski, tavanica toliko niska da se on skuplja zbog nje. Tve se povinuje arhitekturi koja se razlikuje od svakog drugog lunarnog naselja. To je grad izvrnut naopako; grozdovi

kilometar visokih vitkih silosa, punih zelenila i stvarne svetlosti koja se odbija niz kaskade ogledala, umesto lažnog neba linije sunca. Tve je grad skrivanja i otkrića: Žoao de Deus je otvoren. Prospekt Kondakove, izukrštan mostovima i gazištima, proteže se pravo pred njim do gradskog čvorišta. Prošli su tuda, u noći noževa. S voza, kroz komore, preko tog širokog staničnog trga. Avetni vojnici marširaju kraj Lukasinja, sa rukama na balčacima noževa. Oprljeni zidovi i fasade zgrada; stare kancelarije Korta helija šuplje kao izbijeni zubi. Apartman njegovog oca; najbolja zvučna soba na dva sveta je masa stopljene audio-opreme i ugljenisanog drveta. Santinjosi hitaju kraj njega pešice, na skuterima, u motoima. Pre osamnaest meseci čitav Mesec je poznavao njegovo lice. Venčanje godine! Otmeni i slatki Lukasinjo Korta. Neka lica se okreću, neki zagledaju dvaput, ali većina mu ne upućuje ni pogled. Da li je to zato što ga ne prepoznaju, ili zato što je bezbednije da ga ne prepoznaju? Gazište Zapadne sedme. Lukasinjo staje i diže pogled. Makenziji su obesili Karlinjosovo svučeno telo o pete s tih greda. Oklembešene ruke, duga kosa i kurac. Preklane grlo. Naterali su ga da klekne tejzerima, primakli mu se sa svih strana. Toliko koljača. Nije mogao da umakne. Dok se Lukasinjo krio u Tveu, zaštićen noževima i živim oružjem Asamoa. Logotipi Makenzi helijuma na pročeljima prodavnica, botovima, barjacima koji vise pedeset metara s viših nivoa. Prolazi prašinar u spoljnom odelu sa prstima zavučenim kroz vizir kacige sa malim MH na čelu. Tu je više beloputih lica nego što pamti. Restorani i čajdžinice ispisuju dnevne specijalitete kredom na zidu na portugalskom i globu. Engleski na ulicama; australijski akcenat. Ne mogu da te štitim ako nisam na mreži, kaže Đinđi kao da mu čita misli. Možda to i čini. Možda su njegova kola uspela da mu se probiju kroz lobanju u moždane vijuge, gde on čita iskre neurona. Možda jednostavno poznaje Lukasinja toliko dobro da je postao odjek njegovog uma. Lukasinjo staje na ulaznom platou Estadio da Luza. Nova slova, novo ime, novi korporativni identitet. Arena Balarat. Dom Jaguara. „Jaguari“, kaže Lukasinjo. Zemaljski pripadnici porodice mač…, započinje Đinđi.

Glas dovikuje sa višeg nivoa: Hej! Lukasinjo zna da je to upućeno njemu. Drugi poziv, sumnjičaviji. Lukasinjo ide dalje. Odredište mu je sada jasno. Tramvajska stanica Boa Vista bila je zaklonjena limenim pločama, zapečaćena trakama na kojima je pisalo Ne prelazi i simbolom upozorenja na nedostatak vazduha u obliku kacige odela. Čak i da nije bilo tih prepreka, Lukasinjo ne bi mogao tamo da ode: Boa Vista je mrtva, bez vazduha, otvorena za vakuum: zaključana iza mnoštva zaptivki za pritisak. Podnožje zida je namreškano jezerce obojene svetlosti. Biosvetla, stotine njih; neka sveza i nova, neka na rubu smrti, gde su grčevito pulsirala. Minijaturna svetla – crvena, zlatna, zelena – obasjavaju mnoštvo sitnih predmeta zgurenih duž fenjera. Izbliza Lukasinjo vidi da su to jeftine plastične oriše i njihovi atributi iz štampača – kako u aspektima umbande tako i u hrišćanskim. Sečivo Oguna, grom Šanga, Jemanžina kruna. Četiri ikone su postavljene u trougao; Adrijana je u središtu. Rafa na vrhu, dok donje tačke zauzimaju Karlinjos i Lukas. Slike su male, veličine šake, izrazi pobožne odanosti; ramovi teški i ukrašeni bojom, draguljima, drugim plastičnim molitvenim predmetima. Luminiscenti bacaju lelujavo svetlo preko trougla lica, preko Lukasinjovog lica dok on čuči kako bi pregledao ostale ponude prinete na svetilište. Dres Mososa, iz sezone ’03. Majica savremenog kroja, sa slikom prašinarskog motocikla: Trka izdržljivosti na Moru vedrine. Mnogo noževa, odlomljenih vrhova. Muzičke kocke koje, kad ih Lukasinjo podigne, puštaju staru bosa novu koju su voleli njegov otac i baka. Slike, desetine slika: prašinari i rukometni navijači, divne slike starih dana Meseca, kad je Adrijana gradila svet. Lukasinjo ih podiže: prizori su stari, ali slike mirišu na svežu štampu. Ovaj bradati, osmehnuti muškarac je deda kog on nikad nije upoznao, koji je umro pre nego što se njegov otac uopšte rodio. Tu su madrinje s decom u naručju i kraj bokova. Tu su poluisklesana lica Boa Viste. To su bogovi koji se obraćaju Lukasinju, stvari pronađene u kamenu, koje se pomaljaju iz sirovog stenja. Tu su dve mlade žene; jedna je njegova baka, druga je Lukasinju nepoznata. Glave su im jedna do druge, osmehuju se sočivu. Njegova baka na sebi ima kompresionu košulju sa starim logotipom Makenzi metala u obliku dvostrukog slova M. Na košulji druge žene je ganjanska adinkra.

Nema ih više. A on je tu, kleči pijan među molitvenim predmetima. Odvratan je. Gnuša se sebe. Ikone ga prekorevaju. „Ne ti.“ Lukasinjo pokušava da otrgne očevu sliku sa zida, ali ona je tamo zalepljena. Grebucka ne bi li pronašao ivicu koju bi mogao da cimne. Šaka na njegovoj mišici, glas. „Pusti to.“ On se okreće, pesnica stisnutih da ih zarije u lice, usta iskrivljenih u režanju. Starica uzmiče, podignutih ruku, ne u odbrani, ne u strahu, već u čuđenju. Mršava je kao nož, tamnoputa, umotana u belu odoru, s belim turbanom na glavi. Ima na sebi zelenoplavu stolu, mnogo prstenova, još više ogrlica. Lukasinjo je poznaje, ali ne može da se seti odakle. Ona prepoznaje njega. „O ti, gospodaru mali.“ Strelovito pruža ruke napred, brzo poput uboda borca s noževima, i uzima Lukasinjove šake u svoje. „Ja nisam. Ne može da se odmakne. Oči su joj tamne i duboke i parališu ga strahom. On prepoznaje te oči. Dvaput ih je video; jednom u Boa Visti sa njegovom vo Adrijanom, i ponovo na bakinoj rođendanskoj proslavi. „Vi ste sestra…“ „Irma Loa, iz Sestrinstva Gospodara Sadašnjosti.“ Ona kleči pred Lukasinjom. „Bila sam ispovednica tvoje bake. Ona je bila veoma velikodušna prema mom redu.“ Preuređuje molitvene predmete tamo gde su ih Lukasinjove noge razbacale. „Teram botove odavde – oni ne znaju za poštovanje, ali zabalini pamte Korte. Znala sam oduvek da će neko doći. Nadala sam se da ćeš to biti ti.“ Lukasinjo otima šake iz njenog suvog, vrelog stiska. Ustaje i to je još gore. Užasava ga starica koja kleči pred njim. Gleda odozdo u njegove oči kao da ga preklinje. „Ovde imaš prijatelje. Ovo je tvoj grad. Makenziji ga ne poseduju, nikada to nisu ni mogli. Ovde ima ljudi koji još cene ime Korta.“ „Odlazi, ostavi me na miru!“, viče Lukasinjo, uzmičući od sestre. „Dobro došao kući, Lukasinjo Korta.“ „Kući? Video sam ja svoju kuću. Otišao sam tamo. Ti nisi videla ništa. Hraniš svetla, teraš botove i meteš prašinu sa slika. Ja sam bio tamo. Sišao sam i video mrtve biljke, zamrznutu vodu i sobe otvorene pred vakuumom. Izvlačio sam ljude iz skloništa. Izvukao sam brata od strica odatle. Ti nisi bila tamo. Nisi videla ništa.“

Ali zakleo se da će se vratiti. Čizme njegovog spoljnog odela krčkale su po naglo zaleđenim ostacima velike kuće, i on se zakleo da će je vratiti natrag. Ovo je bilo njegovo. Ali ne može. Nema to u sebi. Slab je, sujetan, sklon luksuzu i glup. Okreće se i beži, otrežnjen šokom i adrenalinom. „Ti si punopravni naslednik“, viče Irma Loa za njim. „Ovo je tvoj grad.“ Posle drugog, Lukasinjo zna da je blu mun grozan koktel. Dovršava ga i naručuje treći, a barmen zna kako treba i izvodi trik sa prevrnutom čajnom kašičicom, tako da se pramenovi plavog kurasaoa rasplinu u džinu kao krivica. Lukasinjo ga uzima i pokušava da uhvati svetla bara u njegovoj plavoj kupi. Ponovo je pijan, što je i želeo. Njegov tio Rafa stvorio je blu mun, ali nije imao pojma o tome šta je dobar koktel. Bar je mali, smrdljiv, mračan, odjekuje glasnom muzikom sa toplista i još glasnijim razgovorima, a barmen prepoznaje Lukasinja, ali zadržava profesionalnu diskreciju. Devojka to ne čini. Ušli su negde na polovini njegovog prvog; dve devojke, dva momka, jedan neutro. Bacali su poglede na njega iz svog separea uklesanog u sirovom kamenu, skretali ih kad bi on uhvatio njihove oči. Spuštenih glava, krišom. Ona čeka četvrti blu mun kako bi mu prišla. „Ola. Ti si, ah…“ Ne vredi da poriče. Samo će podstaći glasine, a glasine su legende koje tek što su naučile da puze. „Jesam.“ Zove se Dženi. Predstavlja mu Mo, Džamala, Tora, Kaliks. Oni se osmehuju i klimaju mu iz svog separea, očekujući znak da mu se pridruže. „Da li bi ti smetalo?“, pokazuje Dženi na barsku stolicu, prazan prostor na šanku. „Zapravo, bi.“ Ili ga ne čuje, ili ne mari. „Mi smo urbanisti.“ Lukasinjo je čuo za to. Neki ekstremni sport; oblačenje spoljnih odela i istraživanje starih napuštenih staništa i industrijskih pogona. Spuštanje niz poljoprivredna okna. Puzanje po tunelima dok ti merač za kiseonik opada u krajičku oka. Ne zanima ga. Istorija, sport i

besmislena opasnost. Sve što on mrzi. Previše vonja na trud. Lukasinjo klizi natrag na svojoj barskoj stolici sve dok ne osloni bradu o šake, proučavajući polupopijeni peti blu mun. Barmen hvata njegov pogled; treptaj neme komunikacije govori samo klimni glavom i oteraću je. „Bili smo tamo. Triput.“ „U Boa Visti.“ „Možemo da te odvedemo.“ „Išli ste u Boa Vistu?“ Ona sada ne izgleda toliko sigurno; baca poglede prema prijateljima. Ponor između separea i šanka je kao između zvezda. „Išli ste u Boa Vistu?“, kaže Lukasinjo. „Išli ste u moju kuću? Šta ste uradili, jeste li pratili tramvajsku prugu? Ili ste se spustili oknom sa površine? Da li ste se dičili sobom kad ste se spustili, kao da ste zaista nešto postigli? Jeste li bacili jedni drugima kosku?“ „Izvini, samo sam mislila…“ „Moja kuća, jebote, moja kuća.“ Lukasinjo okreće svoj gnev na mladu ženu i ovaj je vreo i čist, potpaljen sramotom, gnušanjem nad samim sobom i blu munom. „Otišli ste u moju kuću i šetkali se po njoj, snimali svoje slike i filmiće. Vidi, eto mene u paviljonu Sao Sebastijao. Evo me ispred Ošale. Da li su se vaši prijatelji oduševili i rekli kako je to do jaja, kako ste tako smeli i hrabri? To je moja kuća. Jebote, moja kuća. Ko vam je rekao da smete da idete u moju kuću? Da li ste pitali? Da li ste možda pomislili da morate da pitate? Da postoji neki Korta koga treba pitati?“ „Žao mi je“, kaže mlada žena. „Žao mi je.“ Sada je uplašena, a Lukasinjo je toliko pakostan usled alkohola i sramote da ga njen strah dodatno potpaljuje. On treska svojom čašom za martini po šanku, razbija stopicu, prosipa plavo piće preko svetlećeg pulta. Tetura se na noge. „To nije vaše!“ Barmen je pogledao ženu u oči, ali njeni prijatelji već odlaze. „Nisam mislila…“, dovikuje mlada žena sa vrata. U suzama je. „Niste bili tamo!“, viče Lukasinjo za njom. „Niste bili tamo.“ Barmen je pokupio srču i postavio čašu čaja na šank. „Ona nije bila tamo“, kaže Lukasinjo barmenu. „Izvini. Izvini.“ „Znači, eto njega.“ Lukasinjo jedva da je pogledao u prašinarku s druge strane bara, ali ona sada diže pogled sa svoje kaipiroške i

progovara. Bar baca jake senke s njenih crta. Tamno lice joj je pegavo od belog vitiliga izazvanog radijacijom. „Mao de Fero.“ „Šta?“, odbrusi Lukasinjo. „Gvozdena Ruka. Ime Korta. Dala sam tvojoj porodici dvadeset pet godina svog života. Dužni ste mi.“ Dužni?, samo što ne siđe s Lukasinjovog jezika, ali pre nego što reč stigne da bude izgovorena, maleni bar pun je krupnih žena i muškaraca u modernim odelima i sa ispupčenjima u sakoima koja ukazuju na hladno oružje. Troje okružuju Lukasinja, dvoje pokrivaju šank, a po jedno je kraj ramena prašinarke. Pratioci u obliku adinkri. Obezbeđenje AKA. Vođa odreda spušta titanijumski klin za uho na svetleći beli šank. „Zaboravili ste to“, kaže. Prašinarka gleda u Lukasinja, sleže ramenima. „Molim vas, pođite sa nama, senjor Korta.“ „Ostaću…“, veli Lukasinjo, ali stražari ga podižu na noge. Čvrsta ruka na njegovoj desnoj podlaktici, druga na krstima. „Izvinjavam se“, kaže prašinarka dok stražari Asamoa žurno izvode Lukasinja na Prospekt Kondakove. „Pogrešila sam kad sam pomislila da si ti Gvozdena Ruka.“ „Mislila sam da će ti se dopasti soba sa prozorom.“ Arijel se okreće od dnevne u spavaću sobu i oko kreveta. Kreveta, ne mreže za spavanje. Kreveta koji samostalno stoji. Kreveta dovoljno širokog da opruži svaki ud. Kreveta sa prostorom oko njega sa svih strana. Dovoljno prostora da se kreće propisno, slobodno. U poređenju sa drvenom kućom vlažnom od mahovine, sa čijih je crepova kapala kiša, u kojoj je Marina odrasla, stan u čvorištu Orion je skup prostorijica, intiman kao osinje gnezdo. Po merilima Meridijana, to je vrhunac poželjnog; dovoljno nisko da bi bio moderan, dovoljno visoko da izbegne neprijatnije mirise i zvuke prospekta. Po merilima rupa gore u Bairo Altu, to je raj. „Daj mi buku saobraćaja, tako“, kaže Marina. Ona vidi da je Arijel obesila nos, pa se kaje zbog zajedljivosti. Stan je veličanstven. „Pokaži mi još“, kaže Marina sa, kako se nada, nečim što zvuči kao oduševljenje. Arijelin osećaj iz sudnice otupeo je od uzbuđenja zbog novog stana. U bilo kojoj drugoj prilici ona bi čula neiskrenost kao crkveno zvono.

Tamo su dve spavaće sobe, dnevna soba i dodatni prostor za druženje koji se može zatvoriti. Kancelarija, izjavljuje Arijel. Tamo je i mala zasebna prostorija u kojoj može da se radi sve ono što zahteva malu zasebnu prostoriju. „To može da bude tvoja nova soba za seks“, izjavljuje Marina, provirivši iza vrata kako bi odmerila dimenzije. „Meki pod, nove zidne obloge.“ Seks je bio problematičan gore u Bairo Altu. Invaliditet i gubitak statusa u životu nije uticao na Arijelinu autoseksualnost. Dogovarale su se o vremenu i prostoru. Marina je donirala svoje bedno sledovanje ugljenika kako bi štampala Arijeline seksualne igračke. Seks je postao šala u domaćinstvu, treći član porodice, sa sopstvenim nadimcima, rečnikom i kodom: Senjora Siririka i Nabrana i Uzbudljiva. Sestra Zečica – Marina je morala da objašnjava šta je to zec – bila je kućno varljivo božanstvo, a Senj or Obimni je neprestano bio rival Senjoru Dugačkom. Lako im je bilo da razgovaraju, ali razgovor nikad nije prešao na Marininu stranu sićušnog stana. S kim ona to radi; s kim bi mogla to da radi; radi li to uopšte? Marina je s vremenom prihvatila celibat kao zavet njene straže nad Arijel. Uglavnom je bila previše umorna da bi se seksa uopšte i setila, a kamoli smislila neku fantaziju. Sada, dok zatvara vrata male sobe u ogromnom novom stanu, ta mogućnost se otvara. Ona može da misli na sebe. Privatna banja. Zaseban džakuzi u kojem voda struji sve dok je ne isključiš. Marina i dalje ne može da poveruje da je grafika Četiri elementala na njenom čibu zlatna i da će ostati zlatna. Tu je kućni štampač. Tu je prostor za hranu i hladnjak za piće. Hladnjak je pun dizajnerskog džina i votke, prostor za hranu pun kriški limuna, miksera i džina sa botaničkim sastojcima, a na radnim površinama su prikladne čaše. „Marina, korasao, baš bi mi lepo seo martini.“ „Tek što je prošlo deset.“ „Gde ti je smisao za slavlje?“ Bairo Alto je bio lišen zadovoljstava. Sve što je imalo ukus pobede – slučaj, sporazum, neki novitet u kući – Arijel je proslavljala. Marina je prepoznavala trenutak kada će proslavljanje preći u opasan alkoholizam. S time će morati da se suoče, jednog dana, negde. Ne u Bairo Altu. Ovo je to mesto, ali Marina ne može da kaže da je ovo taj

dan. Ovo vredi proslaviti. Ona meša dva martinija toliko suva da od njih zastaje dah, od džina sa dvadeset dva botanička sastojka iz Sirilusa. Arijel se diže iz invalidskih kolica i spušta na podatno prostranstvo sofe. Kolica hitaju u ćošak i sklapaju se u ravnu kutiju. „O čemu razmišljamo?“ Arijel diže noge na ležaj, jednu po jednu, baškari se, sa čašom martinija u ruci. „Ja razmišljam o tome ko je ovde živeo“, kaže Marina. „Vi severnjaci ste takvi puritanci.“ Ona podiže čašu. „Saude!“ Marina kucka čašom o čašu. Zvone kao dobar kristal. „Činčin.“ „Kad već pitaš, stan je pripadao Juliji Ščerban. Ona je bila specijalna ekonomska savetnica Rostama Baranganija.“ „Člana upravnog odbora KLR?“ „Glavom i bradom. Opozvali su je. Došlo je do prave epidemije opoziva među pomoćnim osobljem KLR.“ „Dođe čoveku da pomisli…“ „Pomenula sam to Orlu.“ „Zahvalio mi je što sam tako temeljna.“ „Pa, znam da je tržište poludelo za ličnim obezbeđenjem“, kaže Marina. „Ponajpre zbog Makenzija. Ako si u prošlosti imala ikakve veze sa Zmajevima, možeš da tražiš para koliko hoćeš.“ Arijel se uspravlja. „Gde si to čula?“ „Dok ti slušaš, mi razgovaramo.“ „Zašto ja to nisam čula?“ „Zato što sediš na ramenu Džonatona Kajodija i pokušavaš da ustanoviš hoće li se njegovi advokati međusobno izbosti pre nego što izbodu njega.“ „Trebalo je to da znam“, insistira Arijel. „I znala bih. Nekad sam znala i kad neko podrigne u Meridijanu.“ „Bila si izvan…“ Arijel je prekida. „Najebao je. Upravni odbor je protiv njega. Njegovi pravnici trude se da sačuvaju sopstveno dupe. Samo u mene ima poverenja.“ Arijel otpija dug gutljaj svog martinija. „Sve je to tako učtivo, zvanično i diskretno, ali ja umem da čitam lica. KLR je formirana kako nijedna zemaljska vlada ne bi mogla da stekne preovlađujuću kontrolu. One su

sada ujedinjene. Nešto se promenilo. Odbor će ubrzo krenuti da ga ruši.“ „A ako skoči pre nego što stignu da ga gurnu?“ „Upravni odbor će svejedno da postavi svog poslušnika.“ „Okreni-obrni, najebao je. Čime je toliko razljutio svoj upravni odbor?“ „Mesečev Orao je veliki glupi romantičar. On veruje da funkcija Mesečevog Orla treba da bude više od pukog štancovanja uredbi KLR i muvanja po koktelima. On veruje u ovaj svet.“ „Kad kažeš da veruje u ovaj svet…“ „Samoupravljanje. Da nas pretvori u državu, umesto industrijske kolonije. Počeo je da se bavi politikom, mica.“ „To bi moglo da ih razjari“, kaže Marina. „Da“, kaže Arijel. „Ja mu šapućem u uho, uzimam mu novac i stan, a ne mogu ama baš ništa da uradim.“ Arijel se baca na sofu i širi ruke. Marina uzima čašu sa martinijem kada Arijelini prsti popuste stisak na stopici. „Što je živa šteta, pošto mi se dopada taj veliki krelac. Dosta je bilo politike. Ovog puta želim votku.“ „Arijel, misliš li…“ „Daj mi votka-martini, jebote, Marina.“ Čaša, led, rashlađena gusta tečnost. Homeopatska kap vermuta. Arijelina nehajna arogancija uvek je vređa. Ona nikad ne zastane, nikad ne pomisli na to šta bi Marina mogla da poželi. Nikad joj ne bi palo na pamet da bi možda Marina volela sobu sa prozorom. Nikad joj ne bi palo na pamet da Marina možda ne bi želela da se useli u stan. Nikad ne pita ništa o Marininom životu. Marinina ruka drhti od suspregnutog besa dok meša martini. Ne prosipa ni kap. Nikada ni kap. „Izvini“, kaže Arijel. „To nije bilo elegantno.“ Srče martini. „Ništa lepše od ovoga. Ali reci mi, šta ti zaista misliš?“ „Mislim da ukoliko Orao padne, treba da gledaš da ne budeš ispod njega.“ „Ne, ne o Orlu, dosta više s jebenim Orlom“, odbrusi Arijel. „I sa jebenom KLR, advokatima, savetnicima i svim tim malim tričavim političkim klubovima, debatnim društvima i grupama aktivista. Sada, večeras, trebaš mi ti. Hoću da odem na sastanak Lunarijanskog društva.“ „Hoćeš u Lunarijansko društvo?“

„Da. Kolokvij um za političke nauke sa Kabočona iznosi radove o modelima za lunarnu demokratiju.“ „Pa, imam izgovor za tebe. Imam kartu za koncert jednog benda.“ „Šta imaš? Nikad mi to nisi rekla.“ Marina se kostreši. „Treba mi dozvola da odem na koncert?“ „Koji moj ti treba da ideš na koncert nekog tamo benda? Zar uopšte imamo i dalje bendove?“ „Imamo, meni se oni dopadaju i želim da odslušam jedan od njih.“ „Je l’ to onaj tvoj rok?“ „Šta sad, treba da ti se pravdam zbog svog ukusa za muziku?“ Marina je brzo naučila da Arijel, za razliku od njenog brata, nimalo ne ceni muziku i svoje neznanje kamuflira u prezir. „Evo šta ćemo. Odbaci me tamo, idi i naruči šolju čaja pa neka ti Heti strimuje taj… bend. Biće to kao da si tamo. Još bolje. Nećeš morati da se tiskaš sa svim tim groznim znojavim ljudima, rokerima.“ „Grozni znojavi ljudi koji se tiskaju s tobom čine rok“, kaže Marina, ali Arijel je toliko apsolutno ne razume da je očigledno da bi je svaka dalja odbrana muzike predvođene gitarama samo zbunila. „I jesi mi dužna.“ „Dužna sam ti toliko da nema nikakve nade da ti se ikada odužim. Ali treba da odem u Lunarijansko društvo. Nimalo me ne zanima taj jezivi vatreni studentski idealizam. Ne, želim da odem tamo zato što će Abena Maanu Asamoa da predstavi rad, a koliko sam čula, ona se tuca s mojim bratancem Lukasinjom. I zabrinuta sam zbog tog malog jebača. Dakle, hoćeš li?“ Marina klima glavom. Porodica odnosi šnjur. „Hvala ti, slatkice. E sad, treći put da pitam: o čemu razmišljaš?“ Arijel širokim pokretom pokazuje na prostranu belu sobu i votka joj curi preko ivice čaše na sofu. „Razmišljam kako sve to da postavim?“ „Konopce i mreže? Drške na svemu?“ „Ja o tome mislim pre kao o pomagalima za mobilnost.“ „Nameravam da mi ne trebaju.“ Postoji samo jedan scenario u kojem Arijel neće biti potrebno da Marina postavi mreže i užad za kretanje po stanu. „Nisi mi rekla.“ „Zar treba da ti ispričam svaku pojedinost mog dogovora s Orlom?“

„Hodanje je malo važnije od želje da se ode na koncert rok benda.“ „Zar misliš da bih pristala da hodanje nije bilo deo dogovora?“, kaže Arijel. „Sećam se da je doktorka Makareg kazala kako bi za to mogli da budu potrebni meseci“, veli Marina. „Da su kičmeni nervi spor i mukotrpan posao.“ „Traje to koliko traje. Ali biću pokretna, Marina. To mi neće trebati.“ Arijel proliva votku prema invalidskim kolicima čije se baterije pune. „Ti mi nećeš trebati. Ne, da, hoćeš. Znaš na šta mislim. Ti ćeš mi uvek trebati.“ Gade mu se ruke preko njegovih očiju. Vrele, suve, koža kao papir, šuštava. Drži očne kapke čvrsto zatvorene. Zamisao o tim dlanovima, toj koži koja dodiruje golu očnu jabučicu podiže mu bljuvotinu u grlo. Kretanje prestaje, vrata se otvaraju. Ruke ga vode nekoliko koraka napred, a onda nestaju s njegovog lica. „Otvori oči, dečače.“ Prva misao mu je da odbije; iznerviran je zapovednim tonom u staričinom glasu, dodirom staričine ruke koja ga kontroliše držeći ga za rame, iako je on za glavu viši od nje. Narogušio se u maloj pobuni kad mu je naredila da zatvori oči i ne otvara ih tokom cele vožnje uvis liftom, kao što se narogušio kad mu je otela elektronsku muštiklu iz ruke. Smešna afektacija. Ali pobuna košta, i štaviše, on zna da će ona čekati sve dok je ne posluša. Darije Makenzi otvara oči. Svetlost. Vrela svetlost. Zatvara oči. Video je svetlost Gvozdenpada, svetlost uništenja. Ova svetlost je toliko jarka da on vidi kapilare u svojim kapcima. Paviljon je stakleni fenjer povrh vitkog tornja sa liftom na vrhu planine Malapert. Darije stoji u središtu šestougaonog poda. Pločice, potporni stubovi, lukovi i rebra, samo staklo izgleda išibano i umorno, strukturni integritet mu nestaje kljuckanjem fotona za fotonom. Ideogrami na panelu za pozivanje lifta izbeleli su toliko da su gotovo nečitki. Vazduh je spržen, napregnut, jonizovan. „Svakog Suna dovodimo ovamo kad napuni deset godina“, kaže gospa Sun. „Kasno si postao Sun, ali nisi izuzetak.“ Darije diže šaku da zakloni oči, pušta je da padne. Nijedno dete Palate večite svetlosti nikad ne bi učinilo ništa slično.

Nije to fenjer, shvata Darije. Svetlost fenjera dopire iznutra. Ova svetlost dopire spolja; sa zaslepljujućeg sunca nasađenog na sam rub kratera Šeklton. Nisko ponoćno sunce baca ogromne senke uvis iza Darija kao krila. Sve trunke prašine igraju. Paviljon večite svetlosti nije mesto s kojeg posmatraš sunce; to je mesto odakle sunce posmatra tebe. „Da, imali smo ovo u Topionici“, kaže Darije. „Nemoj da mi se mnogo praviš pametan“, kaže gospa Sun. „Razlika je ogromna. Topionica je morala večito da prati sunce. Sunce nama dolazi. Hajde, samo napred. Pogledaj u njega. Primakni mu se koliko se usuđuješ.“ Darije nema nameru da trpi začikavanje matorih baba. Bez oklevanja prilazi staklu, polaže dlanove na njega. Ojačano stakleno okno izgleda krhko. Miriše na prašinu i vreme. On gleda pravo u sunce, kako se kotrlja ivicom sveta. Paviljon je Vrh večite svetlosti, jedno od onih legendarnih mesta širom svetova, uvek na polovima, gde sunce nikad ne zalazi. „Pre pedeset godina u noći je stigla poruka. Bilo je to na drugom svetu, u drugom gradu u drugoj zemlji. Čekala sam tu poruku godinama. Bila spremna za nju. Ustala sam, ostavila sve i sišla do vozila za koje sam znala da me tamo čeka. Vozilo me je odvezlo do privatnog aviona. U njemu su bile moje tetke i ujaci, sestre i rođaci. Avion nas je odneo do VTO Kazahstana, a onda na Mesec. Da li znaš kako je glasila ta poruka, dečko?“ Darije baš želi da lizne prozor, proba staklo. „Glasila je da frakcija u vladi namerava da pohapsi moju porodicu“, kaže gospa Sun. „Želeli su taoce koje bi mogli da upotrebe kako bi ucenjivali mog muža. Čak je ijedan Makenzi sigurno čuo ime Suna Aigua. Sun Aiguo, Sun Sijaoćing, Sun Honghui. Oni su stvorili Taijang. Oni su izgradili Mesec. Uči istoriju, dečko: Sporazum o spoljnom svemiru brani nacionalnim vladama Zemlje da teže kontroli nad Mesecom – zbog toga nama upravlja korporacija, a ne politička partija. Zemaljske države su nam oduvek zavidele zbog slobode, bogatstva, uspeha. One se plaše da će neko drugi zauzeti Mesec, pa zato paze jedne na druge. Ljubomora je iskrena emocija, lako je njom manipulisati. Ljubomora nas je čuvala pedeset godina. Svaka porodica

gaji neki strah; svako od Pet Zmajeva. Korte su strahovale da će im deca proćerdati nasledstvo. Makenziji…“ „Od Gvozdenpada“, kaže Darije Makenzi bez razmišljanja. „Znaš li od čega strahuju Suni?“, kaže gospa Sun. „Od toga da će se sunce ugasiti. Da će jednog dana zaroniti ispod tog horizonta i nikad se više neće dići, pa ćemo pasti u hladnoći i mraku. Vazduh će se zalediti. Staklo će popucati.“ „To ne može da se desi“, kaže Darije. „Tako kaže astronomija, fizika: nauka.“ „Kako si samo spreman sa zgodnim odgovorima. Dan kad se sunce ugasi jeste dan kad se pravila prekrše. Pravila koja su nas štitila pedeset godina; dan kada zemaljske države shvate da imaju više toga da dobiju ako delaju zajedno nego ako jedna drugoj drži nož pod grlom. To je strah moje porodice, Darije; poziv usred noći. Kada on dođe, sve što smo gradili, sve što smo ikad postigli, biće oduzeto od nas pošto nemamo kuda da bežimo.“ „Da li to govoriš svima ostalima koje dovodiš ovamo?“ „Da. Govorim im to; onima za koje mislim da treba to da čuju od mene.“ „A misliš da ja treba to da čujem od tebe?“ „Ne. Od mene treba da čuješ, Darije, da Gvozdenpad nije bio nikakva nesreća.“ On se okreće od stakla. Lice gospe Sun je ravnodušno – lice gospe Sun je uvek savršeno, diskretno – ali Darije zna da joj njegova očigledna preneraženost prija. „Topionica je sabotirana. U operativni sistem za ogledala za topljenje bio je usađen kod. Jednostavna ali efikasna rutina. Ali ti si video šta je ona učinila.“ „Vi ste programeri“, kaže Darije. Prašina poigrava u vrelom svetlu oko gospe Sun. „Jesmo. Prvenstveno. Mi trgujemo informacijama. Ali to nije bio naš kod.“ „A čiji je bio?“ „Ti nisi princ, Darije. Ti nisi poslednji naslednik Roberta i Džejd. Dankan i Brajs su se uhvatili za guše, i zar zaista misliš da postoji mesto za njihovim stolovima za tebe? Misliš li da si bezbedan?“ „Ja…“

„Ovde si bezbedan, Darije. Ovo je jedino mesto gde možeš da budeš bezbedan. Sa svojom porodicom.“ Gospa Sun se pomerala korak po neprimetan korak, suptilno upravljajući Darijem tako da sada stoji između njega i sunca koje se polako rađa. Darije čkilji u bolnu svetlost. Gospa Sun je teška silueta. „Zar misliš da bismo dozvolili tim australijskim varvarima da odluče o nasleđivanju? Ti nisi Makenzi, Darije. Nikad nisi to ni bio. Oni to znaju. Ne bi potrajao ni šest luna. Kod Gvozdenpada, Darije; bio je to stari kod. Stariji od tebe. Mnogo stariji.“ „Ne razumem.“ „Naravno da ne razumeš. Tvoju majku su ubile Korte.“ Abena Maanu Asamoa prihvata aplauz sa stidljivim osmehom. Salon Erazmo Darvin Lunarijanskog društva pun je; lica blizu jedno drugom. Publiku je bilo lako pročitati: oni što sede zavaljeni prekrštenih ruku u prvom redu, oni nagnuti napred koji se stalno mršte u drugom; drugi red odmahivača glavom sasvim desno, oni što mrmljaju u centru drugog reda, onaj što jedva suzbija zevanje u trećem. Lunarijansko društvo je odštampalo dodatne stolice, ali još ima slušalaca nasađenih na rukonaslone velikih staromodnih sedišta, naslonjenih na zadnji zid. Pogled jedva može da joj se probije kroz mnoštvo lebdećih pratilaca. Abenina prezentacija je poslednja, i prisutni su se upustili u privatne diskusije kada je ona sišla s podijuma. Njene kolege iz kolokvijuma tiskaju se kako bi joj čestitale i laskale. Posluga nudi piće: kratku votku, klekovaču, koktel čaj. Abena uzima čašu rashlađenog čaja. Dok prima komplimente, prihvata ponude da govori, preuzima na sebe pitanja jednog upornog mladića, primećuje neki poremećaj u prostoriji, kao da ljudi prave mesta nekom predmetu koji se kreće kroz njih. Žena u invalidskim kolicima: kolica neverovatna, žena neverovatna. Arijel Korta. Abenine kolege iz kolokvijuma razmiču se da je prime u svoj krug. „Tepo si to izvela“, kaže Arijel. Pogleda u Abenine kolege. „Da li biste nas ostavili nasamo?“ Abena klima glavom: Nađemo se kasnije u klubu. „Hajdemo na balkon. Muka mi je od ovog enterijera.“ Arijel se kotrlja prema paviljonu iznad Zapadne šezdeset pete. „Nekoliko napomena. Uvek nađi nešto da radiš rukama. Advokati i glumci to

znaju. Nije stvar u istini, već u ubedljivosti. Ljudi veruju govoru tela kada ne žele da poveruju onome što izgovaraš.“ Ona uzima klekovaču s poslužavnika i zahvaljuje kelneru. „Druga napomena. Obradi svoju publiku. Pre nego što otvoriš usta, odaberi metu. Ko izgleda uplašeno, ko izgleda previše sigurno, ko te gleda u oči dok osmatraš prostoriju, koga bi najviše volela da zavedeš. Ciljaj tako da im govoriš ono što imaš da kažeš, a što oni žele da čuju. Neka se osećaju kao da im se lično obraćaš. Ako klimaju glavom, ako se pomeraju tako da držanjem tela oponašaju tvoje, imaš ih.“ Arijel tapše po niskoj tapaciranoj klupi kraj ograde. Abena prihvata poziv da sedne. Glasovi žamore iz prostorija iza njih, smeh i upadice naglašavaju dramu u šumu umrežavanja. Linija sunca tamni u indigo. Kvadra Orion je kanjon svetiljki, blistava lađa ogromne, bezbožne katedrale. „Odvučeš me od prijatelja i onda mi saopštiš u čemu sve grešim“, kaže Abena. „Znam, koje sam ja arogantno čudovište.“ Arijel otpija klekovaču i krivi lice. „Ovo je odvratno.“ „Kako ti se svideo moj rad?“ „Izlažeš se strašnom riziku kad me to pitaš. Mogla bih da kažem kako ga smatram banalnim, naivnim i infantilnim.“ „I dalje bih stajala iza njega.“ „Veoma mi je milo što to čujem.“ „Stvarno, šta misliš o radu?“ „Ja sam advokat. Vidim društvo kao skupove pojedinih ugovora koji su u međusobnoj interakciji. Mreže angažovanja i obaveza. Društvo je ovo“ – ona podiže čašicu klekovače prema svetlima grada – „u haljini Nikol Farhi. Moj problem s demokratijom je u tome što mislim da već imamo efikasniji sistem. Tvoja argumentacija izvedena iz malih zemaljskih država bila je fascinantna, ali Mesec je drugačiji. Mi nismo država; mi smo privredna kolonija. Ako bih morala da povučem analogiju sa Zemljom, moralo bi to da bude s nečim izolovanim i ograničenim usled okruženja. Sa brodom za ribarenje na velikim morskim dubinama, ili možda sa istraživačkom bazom na Antarktiku. Mi nismo građani, već klijenti. Mi smo kultura zakupaca. Ništa ne posedujemo, nemamo prava svojine, mi smo jeftino društvo. Šta bi me motivisalo da učestvujem?

Problem sa demokratijom – čak i sa tako elegantno konstruisanom neposrednom demokratijom kao što je tvoja – jesu grebatori. Uvek će biti onih koji ne žele da učestvuju, a opet dele koristi sa onima koji se angažuju. Kad bih ja mogla da se grebem o nekoga, svakako bih to uradila. Pristala sam da pristupim Paviljonu Belog Kunića samo zato što sam mislila da će mi to podariti prednost u Klavijevom sudu. Sudija Arijel Korta, lepo zvuči. Ne možeš primorati ljude da se politički angažuju – to je tiranija. U društvu s malim koristima od učestvovanja na kraju imaš većinu grebatora i malu angažovanu političku kastu. Prepustiš li demokratiju onima koji žele da se njom bave, uvek ćeš na kraju dobiti političku klasu. Ili još gore, predstavničku demokratiju. U ovom trenutku imamo sistem odgovornosti koji angažuje svaku pojedinu osobu na Mesecu. Naš pravni sistem čini svakog čoveka odgovornim za sopstveni život, bezbednost i imovinu. On je individualistički, rasparčan i surov, ali je razumljiv. A granice su jasne. Niko ne donosi odluke niti preuzima odgovornost za bilo koga drugog. Sistem ne prepoznaje grupe, veroispovesti ili političke partije. Postoje pojedinci, postoje porodice, postoje korporacije. Ljudi sa univerziteta dolaze sa Zemlje u Farsajd i puče se, kolutaju očima zbog toga što smo nemilosrdni individualisti lišeni koncepta solidarnosti. Ali mi imamo ono što oni nazivaju građanskim društvom. Mi samo smatramo da je njega najbolje prepustiti pregovorima, a ne zakonodavstvu. Mi smo neotesani i kivni varvari. I to mi se baš dopada.“ „Znači: banalno, naivno i infantilno“, kaže Abena. „Nisi došla ovamo da slušaš kako studenti političkih nauka izgovaraju naivne banalnosti.“ „Naravno da nisam. Je li on dobro?“ „Štitićemo ga.“ „Nisam te to pitala.“ „On je sa madrinjom Elis. Luna je takođe s njom. Ponekad i sa Lusikom, kad ona nije u Meridijanu.“ „Ni to te nisam pitala.“ „U redu.“ Abena uvlači usnu; to odaje emocionalnu nelagodnost. „Mislim da sam mu slomila srce.“ Arijel diže obrvu. „Morala sam da dođem ovamo. Prilika da studiram u Kabočonu?“ Arijelina obrva se izvija još više. „Ti ga ne ceniš, ali posredi je najbolji kolokvijum za

političke nauke na Mesecu. A on je postao toliko naporan. I zahtevan. I nefer. Nije mu nimalo smetalo da se upušta u seks sa nekim ukoliko mu je zbog toga bilo lakše, ali kad bih mu ja zatrebala, mislio je da će sve rešiti tako što će se skinuti i umesiti tortu.“ „On je razmaženi mali princ“, kaže Arijel, „ali vrlo lepo izgleda.“ Tok glasova u prostoriji iza njih se pomera; tonovi saobraćaja odozdo se menjaju: ljudi se pozdravljaju i odlaze, dogovaraju sastanke, poslovne i ljubavne, iznuđuju usluge i obećanja: motoi stižu i otvaraju se da prime mušterije, grupe odlaze pešice prema najbližem liftu, izlaze iz zgrade. „Dovoljno sam te zadržala“, kaže Arijel. „Tvoji prijatelji izgledaju nestrpljivo.“ Odguruje kolica od ograde natrag prema uskomešanim gostima. Čašica klekovače ostaje poluispijena na ogradi, opasno iznad svetlucavog ponora na čijem su dnu stabla Gagarinovog prospekta. „Mogu da te guram“, nudi Abena. „Guram se sama.“ Arijel zastaje, upola se okreće. „Dobro bi mi došla advokatska pripravnica. Da Ii si zainteresovana?“ „Je li to plaćen posao?“, pita Abena. „Naravno da nije. Troškovi. Napojnice. Pristup. Politika. Zanimljivi događaji. Vidljivost.“ Arijel gura dalje, dobacuje preko ramena ne sačekavši Abenin odgovor: „Reći ću Marini da to sredi.“ „Boleće“, kaže moderatorka Prida. „Boleće više od svega dru gog u tvom životu.“ Kada ugleda šesnaestoro ljudi u krugu sedišta, Marina se umalo ne okrene na vratima i udalji. Izgleda joj to kao grupa za rehabilitaciju. I jeste. Marina je zakasnila – lakomisleno zakasnila – ali moderatorka je ovo radila mnogo puta i ume sve da primeti krajičkom oka. „Marina?“ Uhvaćena. „Da. Zdravo.“ „Pridruži nam se.“ Šesnaestoro ljudi gleda kako ona zauzima sedamnaesto mesto. Moderatorka spušta šake na bedra i gleda okolo u krug lica. Marina izbegava da je pogleda u oči.

„Dakle, dobro došli. Ponajpre, moram da vam svima zahvalim zbog toga što ste doneli odluku. Nije to bilo lako. Postoji samo jedna odluka teža od ove, a to je ona da uopšte dođete ovamo. I ovo će biti teško. Tu je fizički element, i svi to znaju. To će boleti. Boleće više nego što mislite. Ali postoje i mentalni i emocionalni elementi. A to su oni koji zaista bole. Dovešćete u pitanje sve što mislite o sebi. Ići ćete tom dugom tamnom dolinom sumnji. Nudim vam samo ovo: mi smo tu. U to smo spremni da se zareknemo: kad bilo kome od nas to zatreba, bićemo tu jedni za druge. Da?“ Marina mumla svoj odgovor zajedno sa ostalima. Pogled joj je prikovan za kolena. „Onda, da ne dangubimo. Ko poslednji dođe, prvi govori. Reci nam nešto o sebi.“ Marina prikuplja hrabrost i diže pogled. Svi u krugu je posmatraju. „Ja sam Marina Kalzage i vraćam se na Zemlju.“ Marinina prva pomisao je da su pljačkaši poharali apartman. Nameštaj je prevrnut. Svaka čaša i posuda za brzu hranu, svaki deo kuhinjskog pribora razbijen je na podu. Posteljina je razbacana na sve strane, kozmetika rasuta unaokolo. Stan je razbucan. Marinina druga pomisao je da na Mesecu nema provalnika. Niko ne poseduje ništa što bi se moglo ukrasti. Onda vidi invalidska kolica na boku tik unutar Arijeline sobe. „Arijel!“ Arijel je na leđima usred gomile posteljine. „Jebote, koji moj se to dešava ovde?“, pita Marina. „Jebote, koji moj si uradila s mojim džinom?“, viče Arijel. „Prosula sam ga u tuš-kabinu.“ „A štampač?“ „Hakovala sam ga.“ Arijel se pridiže na laktove. „U kući nema ni kapi džina.“ To je optužba. „Nema džina, nema votke, nema nikakvog alkohola.“ „Idem onda u nabavku.“ „Hakovaću ti kolica.“ „Ne bi se usudila.“ „Stvarno?“