Jo Nesbo - Ostrovo pacova i druge price

SERIJAL O HARIJU HULEU 1. Slepi miš 2. Bubašvabe 3. Crvendać 4. Odmazda 5. Solomonovo Slovo 6. Spasitelj 7. Sneško 8. Oklopno srce 9. Utvara 10. Policija 11. Žeđ 12. Nož OD ISTOG AUTORA Lovci na glave Sin Krv na snegu Ponoćno sunce Magbet Kraljevstvo Stručnjak za ljubomoru

JU NESBE OSTRVO PACOVA I DRUGE PRIČE S norveškog prevela Jelena Loma L a g u n a

Naslov originala Jo Nesbø ROTTEØYA OG ANDRE FORTELLINGER Za BALKANDOWNLOAD Prebond Copyright © 2021 H. Aschehoug & Co. (W. Nygaard), Oslo Translation copyright © 2021 za srpsko izdanje, LAGUNA

OSTRVO PACOVA

Sadržaj Ostrvo pacova Brisač Cvrčci Pro votrov Crni skakač

Ostrvo pacova

I Vetar lenjo udara konopcem o jarbol zastave. Posmatram grad. Izgleda neobično mirno. Ali, naravno, sa krova devedesetospratnog nebodera ne vide se ljudi koji su se razmileli po ulicama u bekstvu – ili u lovu. Ne čuju se povici onih što se bore, preklinjanje za milost ni škljocaji obarača. Ali pucnji se čuju. Režanje usamljenog motocikla. A sada kad se smrklo, vide se i vatre. Doduše, požari odavde izgledaju malo. Zapaljeni automobili nalikuju na rus čne lampione u gradu u kojem ulična rasveta ne radi već više od godinu dana. Čujem rafal iz automatske puške, nedaleko odavde. Mladi su, ali već znaju da prekinu pre nego što se puška pregreje. Naučili su ono što im je neophodno da prežive u ovim vremenima. Tačnije, da požive malo duže od onih kojima je potrebno isto što i njima: hrana, oružje, krov nad glavom, benzin, odeća, droga i žena ili žene koje će prene njihove gene na potomstvo. Da se poslužim klišeom, dole je džungla. A ta džungla se više ne zgušnjava iz dana u dan, već iz sata u sat. Cenim da će do zore i zgrada na čijem vrhu stojimo posta deo te džungle. Sa ovog krova se evakuišu oni koji to mogu. Elita, najboga ji bogataši, oni koji su mogli da priušte kartu u jednom smeru. Gledam ih odavde, poslednju grupu od njih četrnaestoro koji nestrpljivo gledaju u pravcu zaliva, iščekujući vojni helikopter koji u turama prevozi do nosača aviona Njufron r. Taj brod ima mesta za 3.500 ljudi i zalihe hrane, lekova i svih potrepš na za če ri godine neprekinute plovidbe. Noćas će isplovi na pučinu i ostaće tamo do daljeg. Ne znam cenu karata, samo da su, navodno, je inije za žene pošto je odlučeno da polovi budu podjednako zastupljeni na brodu. Iako niko to nije izgovorio naglas, jasno je da je to Nojeva barka za elitu. Preda mnom stoji moj drug iz de njstva Kolin Lou. Njegova žena Liza i ćerka Bet izviđaju pored helidroma. Kolin je jedan od najboga jih biznismena u zemlji, u njegovom vlasništvu su internet sajtovi i nekretnine širom sveta, uključujući i neboder na kojem sad stojimo. Ipak, upravo sad mi je rekao da je sve što mu treba spakovao za manje od pola sata.

“Pa tamo i imate sve što vam treba”, uveravam ga. Na krovu vladaju nervoza, užurbanost, ali i neka čudna ushićenost. Oko helidroma i pored izlaza na krov stoje teško naoružani, uniformisani plaćenici koji rade za Kolina i korporaciju Lou. Još njih je raspoređeno u prizemlju i ispred li ova. Njihov zadatak je da zaustave one koji pokušaju da prodru unutra i sklone se od bandi ili, po mogućstvu, uspeju da se ukrcaju u helikopter za Njufron r. Teško im je zameri što pokušavaju, a teško je zameri i onima koji ih sprečavaju u tome. Svi mi se borimo za vlas opstanak i za opstanak svoje porodice, po takvom smo kalupu sačinjeni. Kada sam oko podneva s gao u zgradu, ulice su zaudarale na strah i očajanje. Video sam čoveka u skupom odelu kako nudi čuvaru na ulazu aktovku punu novčanica, ali je ovaj odbio, možda zbog prisustva svedoka, a možda i zato što se ne zna koliko će taj novac vrede sutra. Odmah iza njega naišla je lepa sredovečna žena koja mi je bila odnekud poznata. Nabacivala se zapovedniku odreda podsećajući ga na sve filmove u kojima je igrala. “Na pragu smo entropije”, kaže Kolin. “Dobro znaš da ne znam te reči”, kažem. “Drugi zakon termodinamike.” “To mi ništa ne znači.” “Postoji li nešto što vi pravnici znate?” “Samo kako da čis mo za inženjerima.” Kolin se smeje. Upravo sam opisao petnaest godina naše simbioze u korporaciji Lou. “Entropija”, počne Kolin gledajući reckavu siluetu grada spram sunca koje tone u more. “Entropija znači da će u jednom zatvorenom sistemu sve s vremenom propas . Kad ostaviš zamak od peska, njega će sutradan vetar i vremenske prilike izmeni . Neće ga zameni nečim boljim, već će ga pretvori u sivu zaravan. Beživotnu, bez duha. U ništavilo. To je, Vile, entropija. A ona je najuniverzalniji prirodni zakon od svih.” “Zakon bezakonja”, kažem. “Rečima jednog pravnika.”

“Rečima jednog filozofa. Tomas Hobs je smatrao da bismo bez zakona, bez društvenog ugovora, zapali u haos koji je gori od najgore diktature. A meni se čini da je bio u pravu.” “Levijatan je s gao”, složi se Kolin. “Šta je Levijatan?”, pita Kolinova ćerka Bet, koja nam je neopaženo prišla. Ima sedamnaest godina, mlađa je tri godine od svog brata Breda, koji je sad negde dole u džungli. Mnogo mi liči na Ejmi, moju ćerku, ali to nije jedini razlog što mi oči zasuze kad pogledam Bet. “To je priča o jednom čudovištu koje ne postoji”, kažem pošto joj Kolin ne odgovori. “Šta vam onda znači da je ono s glo?” “Dušo, to se samo tako kaže.” Kolin privije ćerku uza se. “Jedan čuven filozof je tom slikom opisao društvo bez zakona i reda.” “Kao ovo ovde?”, pita Bet. Prilazi nam čovek u borbenoj uniformi. Kolin se nakašlje. “Bet, idi da praviš društvo majci, s žem odmah.” Bet poslušno otrči. “Poručniče?”, kaže Kolin. “Gospodine Lou”, počne uniformisani. Ima kratku gustu sedu kosu i voki-toki iz kojeg ga krčeći doziva neki uznemireni glas. “Zapovednik jedinice u prizemlju javlja da više ne uspevaju da spreče ulaske. Treba li da pripucaju ako...?” “Jesu li bande?”, pita Kolin. “Uglavnom običan svet koji se nada da će ući u helikopter, gospodine Lou.” “Mučenici. Nemojte puca bez preke potrebe.” “U redu, ser.” “Koliko još ima do dolaska helikoptera?” “Pilot javlja da s že za oko dvadeset minuta, ser.” “Okej, izves nas kad se bude približio, da svi budu spremni za ukrcavanje odmah po sletanju.” “U redu, gospodine Lou.”

Dok poručnik odlazi, čujem kako odgovara u voki-toki. “Razumem, naredniče, ali naređenje glasi – bez upotrebe prekomerne sile. Jasno? Da, držite položaj i...” Njegove reči se gube i ponovo se čuje samo nežno udaranje kanapa o jarbol i policijske sirene sa mračnih ulica. I Kolin i ja znamo da to nije prava policija, pošto je ona još pre godinu dana prestala da patrolira ulicama kad padne mrak, već da su u tom vozilu četvorica mladića naoružana automatskim puškama, dovoljno drogirani da im refleksi budu netaknu , možda i poboljšani, a da kočnice popuste. Doduše, kočnice nisu samo popus le već su i nestale, i to ne samo kod h predatora već i kod celokupnog stanovništva. Ne može se govori o prekoračenjima kad granice više ne postoje. I to je možda jedino opravdanje koje imam za ono što sam uradio. I dalje čujem zvuk onog motora. Mora da mu je bio izbušen prigušivač, ili kako god da se to zove. Dodajem gas niz pustu aveniju koja vodi kroz grad ka jugu, ka klanici. Motor galami zbog rupa od metaka u prigušivaču, moraću to da sredim. A treba mi i benzin. Igla na meraču je u crvenoj zoni, jebote, možda neću ni s ći. A nipošto ne želiš da ostaneš noću u gradu bez prevoza i bez ekipe, tada automatski postaješ plen. Ali dobro, dokle god imam benzina, dokle god motor ide, ipak sam na nešto višoj poziciji u lancu ishrane. Naime, gore sam, u brdu, pronašla ono što tražim. Otvor. Rupu na tvrđavi. Možda će svi stanovnici te vile umre za nekoliko sa , možda i neće. Neću im sudi ja, moje je da budem glasnik. Zvuk motora odzvanja među pus m poslovnim zgradama. Ako previše dodam gas, ostaću bez benzina, ali što sam duže u gradu, to su mi veći izgledi da se nađem u problemu. Maločas, kad sam usporila pored Louove zgrade, jedan me je umalo svukao sa motora. Ljudi su živo nje, očajne, besne i uplašene. Jebote. Šta se desilo sa ovim gradom, sa ovom velikom i lepom zemljom? II “Osamnaest minuta do sletanja helikoptera!”, uzvikuje poručnik. “Hiljadu osamdeset sekundi”, kaže Kolin, koji je uvek brže računao od mene.

Tek što je virus bio otkriven, pandemija je već zahva la čitav svet i sve je počelo da se raspada. Ljudi su umirali kao muve. Prvo od boles , za m od siromaštva, a naposletku i usled kraha poli čkih i društvenih ins tucija. Kao i svaka loša vest, i pandemija je, naravno, najteže pogodila siromašne, ali tek je sa nestašicom hrane situacija prerasla iz nečeg pro v čega smo pokušavali da se borimo složno i kao društvo, u borbu za resurse između onih koji imaju i onih koji nemaju. Prvo između siromašnih i boga h, za m između siromašnih i siromašnih, za m između prvih komšija iz svih slojeva društva dok na kraju još jedino porodica i prijatelji nisu postali neprijatelji. Bakalnice su bile opustošene, a s vremenom i prodavnice oružja iako je poslednja bila obustavljena proizvodnja pištolja i pušaka. Snage reda, koje su već bile na ivici rasula, sasvim su se raspale. Najboga ji su se povukli na posede i u utvrđenja u unutrašnjos , uglavnom na uzvišice koje je lakše odbrani . Nekoliko ekstremno boga h, poput Kolina Loua, i pre pandemije su bili predvideli kolaps, preduzeli mere predostrožnos i nabavili privatne posede i ostrva koji su bili samodovoljni i koje je obezbeđivala privatna milicija. Paradoksalno, virus im je pomogao u borbi pro v najveće pretnje: pro v mase siromašnih očajnika. Naime, zaraza se nesmetano širila po domaćinstvima u kojima su ljudi živeli zgusnuto, među onima koji nisu imali zdravstveno osiguranje i nisu mogli priuš sebi da se povinuju pravilima karan na koje su nametnule vlas . Među m, pošto se pandemijska krivulja zaravnala i postala manja opasnost od pljačke, mislim da je tada najgore pogodila one koji su se našli između čekića i nakovnja, one koji su imali dovoljno da izgube, ali nedovoljno da se odbrane. A pošto su ih odrali do gole kože, mnogi od njih su i sami postali pljačkaši. Izbila je nova pandemija gde su se kao zaraza širili siromaštvo, očajanje i nasilje. Na početku pandemije bio sam direktor pravne službe u Kolinovoj IT korporaciji. Virus je došao sa istoka, sa drugog kraja zemlje, ali nas je napao pre nego što je većina – samouverena srednja klasa – s gla da odreaguje. Kada mi je, čitavih pet godina pre toga, Kolin pokazao Ostrvo pacova, nekadašnju zatvorsku koloniju od desetak hektara preko puta aerodroma, zadirkivao sam ga da je jedan od onih paranoičnih luđaka koji se stalno spremaju za smak sveta i to da će bi prepušteni sami sebi. To što je takvih bilo naročito mnogo baš u ovoj zemlji verovatno ima veze s našom

kulturom slobode. Sam si kovač svoje sreće, niko te neće zaustavi , ali niko neće ni pomoći. “To je samo zdrav razum”, rekao je kad sam ga pitao da li se to graniči s paranojom. “Ja sam inženjer i programer, a mi nismo histerični vesnici sudnjeg dana, već samo izračunavamo verovatnoću da se desi nešto neverovatno, kao što radimo i na poslu. Jedno je, naime, sigurno: ako mu daš dovoljno vremena, sve će se, apsolutno sve, i desi . Verovatnoća da se za mog života uruši društveni poredak nije velika, ali nije ni zanemarljiva. Kad pomnožim tu verovatnoću sa me koliko bi me to koštalo, finansijski i u pogledu kvaliteta života, dođem do iznosa koji bih bio spreman da pla m na ime osiguranja. Ova inves cija...” – zamahnuo je rukom prema jalovom kamenitom ostrvu sa pus m betonskim zgradama koje su svojevremeno bile zidane da spreče bekstvo, a ne upad spolja – “prava je sitnica ako njom kupujem mirniji san.” Tad još nisam znao da unutra već postoji skladište oružja. Ni sam shvatao da Kolin i više njegovih prijatelja na visokim položajima nisu lečili kratkovidost laserskim operacijama iz estetskih razloga, već zato što su procenili da će, u slučaju propas svetskog poretka, bi teško da se dođe do naočara i kontaktnih sočiva. A ako bismo se vra li u kameno doba, dobar vid bi pružao odlučujuću prednost u borbi za preživljavanje. “Ne postoji razlog da ne budeš spreman, Vile. Ako ni zbog čega drugog, bar zbog tvoje porodice.” Ali ja nisam bio spreman. Nije is na da je pljačkanje počelo kada su vlas odlučile da isprazne zatvore, koji su u praksi bili komore smr u kojima je virus slobodno harao usled nedostatka uslova da se bolesni izoluju. Raspuštenih zatvorenika naprosto nije bilo dovoljno da bi sami izazvali sav ovaj haos. Kriv je bio doživljaj koji je to stvorilo. Doživljaj da su vlas izgubile kontrolu, da je poredak ukinut, da smesta moramo prigrabi sve što možemo, jer će to inače uradi neko drugi. S druge strane, vrlo smo jasno videli i shvatali šta se dešava. Nije to bio iracionalan strah. Znali smo da ćemo, ako samo budemo pregrmeli tu pandemiju – koja je već jenjavala u pojedinim zemljama – moći da se vra mo normalnim živo ma. Ali videli smo i da je strah nadjačao zajedničku svest. Nije to bila masovna histerija, već odsustvo zajedničke sves . Svako je ponaosob donosio odluke koje su bile

razborite i razumne za njega samog i njegove najbliže, ali pogubne za društvo kao celinu. Neki su postali pljačkaši i nasilnici iz nužde. Drugi – poput Kolinovog sina Breda – zato što su to želeli. Bred Lou je tokom odrastanja imao napregnut odnos sa ocem. Kolin je Breda, kao starije dete, bio predvideo za svog naslednika, ali Bred naprosto nije bio dorastao tom zadatku. Nije nasledio očev intelektualni i radni kapacitet, a nedostajalo mu je i vizije i volje da menja svet. Nije posedovao ni Kolinovu neodoljivu pojavu ni sposobnost da probudi entuzijazam kod drugih. Zauzvrat je nasledio očevu – povremeno i bezgraničnu – sebičnost i spremnost da zanemari obzire prema drugima kako bi pos gao ono što želi. Tako je, na primer, očevim novcem podmi o trenera da mu dodeli mesto u školskom fudbalskom mu nauštrb talentovanijeg igrača. Drugom prilikom je nagovorio oca da donira sredstva za fond koji su on i neki drugari pokrenuli za siromašne studente, ali se ispostavilo da je taj novac odlazio na drogu, žene i ekstravagantne žurke u kući koju su iznajmljivali izvan kampusa. Tek kada se dekan obra o Kolinu pošto ga je njegov sin i fizički napao, saznalo se da je Bred falsifikovao izveštaje o položenim ispi ma na koje nije ni izašao, pa ga je Kolin ispisao sa koledža. Bred se tog leta vra o kući kao potpuni gubitnik. Priznajem, bilo mi ga je žao. Letovali smo zajedno u velikoj vikendici na dva nivoa. Godinama smo delili troškove iznajmljivanja, ali je sada Kolin kupio ćelu tu kuću. Odnos oca i sina bio je napet, pa je nama ostalima bilo još teže da izađemo na kraj s Bredom. Bred, naime, nije bio bezosećajan mladić, čak napro v: osećao je previše toga. Oca je obožavao i divio mu se. Tako je bilo oduvek i to se videlo. Više se videlo to nego da otac voli sina. Sada su se Bredova osećanja kretala u rasponu od očajanja, besa, apa čne ravnodušnos i agresije prema svima koji ne bi uradili ono što on hoće, bilo da je reč o članovima njegove porodice ili o zaposlenima u letnjikovcu. Tada sam u Bredu prepoznao onog drugog Kolina, lice koje bi Kolin pokazao kada ipak ne bi uspeo da ubedi ljude svojim zavodljivim entuzijazmom i inteligencijom: pretećeg Kolina, koji bi prak čno iz hira kupio nekog manjeg, dosadnog konkurenta, a za m likvidirao njegovo preduzeće ostavljajući sve njegove radnike bez posla. Kada sam u par prilika osuje o Kolinove naume po pravnoj osnovi, bio je toliko ljut da znam da bi me tad

mogao otpus . Znam to zato što sam upoznao to crnilo u njegovom pogledu još kad smo bili deca, a on ne bi dobio šta hoće. Povuklo bi se tek kad bi to i dobio. Mislim da je i Bred otkrio isto to: ako bi samo popus o neke kočnice, mogao je da istera svoju volju nasiljem, pretnjom i čistom silom. Kao onda kad je naterao braću Vinston iz susedne vikendice da zapale staru Fergusonovu garažu. Kako su braća posle rekla na saslušanju u policiji, Bred im je zapre o da će, ukoliko to ne budu uradili, zapali vikendicu Vinstonovih dok oni budu spavali. Bredova jaka osećanja došla su do izražaja i u njegovom beznadežnom udvaranju mojoj ćerki Ejmi. Bio je zaljubljen u nju odmalena, ali umesto da ga to prođe, kako obično biva sa dečjim simpa jama, činilo se da se razbuktava svakim ponovnim susretom na raspustu, ali i zbog činjenice da mu osećanja nisu bila uzvraćena; njena stalna odbijanja samo su ga dodatno pods cala. Naime, očito je smatrao da polaže prava na nju. Jedne noći me je probudio Bredov glas u hodniku ispred Ejmine sobe. Uporno je tražio da uđe, ali ona očigledno nije htela da ga pus , pa joj je rekao: “Ovo je naša kuća, sve ovo je moje. Pus me, ili ćemo vas izbaci , a tvoj otac će dobi otkaz.” Nikad to nisam rekao Kolinu, uostalom, i sam sam pravio glupos iz očajničke ljubavi, a slu o sam da bi Kolin za to kaznio sina nerazumno strogo ne bi li nam pokazao da takve stvari ne toleriše. Zato se čaša nije prelila zbog pretnji upućenih Ejmi, već zbog paljenja garaže. Pošto se Bred izvukao sa uslovnom kaznom i pozamašnom odštetom koju je mister Fergusonu ispla o njegov otac iz svog džepa, Kolin mu je dosudio kućni pritvor. Dva dana kasnije Bred je pobegao u grad na motociklu koji je dobio za osamnaes rođendan, prethodno uzevši veliku svotu iz očevog sefa i ključeve stana u centru. “Ovako bar znam gde je”, uzdahnuo je Kolin za doručkom. Posle tri meseca Kolin mi je ispričao kako su mu iz policije javili da je stan sasvim izgoreo u jednom od brojnih požara u centru. Nisu pronašli tela, ali od Breda nije bilo ni traga. Kolin je prijavio njegov nestanak i pri skao policiju da ga traže, ali policija je dotad već prestala da istražuje bilo šta osim najakutnijih slučajeva: ulično nasilje, podmetnute požare i

ubistva. Sa istočne obale s zale su ves da se policija u nekim gradovima zabarikadirala u stanice, inače omiljene mete bandama zbog arsenala oružja koji se tu čuvao. Bilo je i glasina da u nekim državama policajci više nisu dolazili na posao, već da su se okupili u bande i preživljavali kao drumski razbojnici. Kada je vlada proglasila vanredno stanje na teritoriji čitave zemlje, a Kolin prešao sa ženom i Bet u napušteni zatvor na Ostrvu pacova, rekao mi je da je preko nekih kanala konačno došao do saznanja o Bredu. Sin Kolina Loua postao je vođa pljačkaške bande po imenu Haos. “Zašto se odao pljački?“, pitao se Kolin odmahujući glavom. “Kad može da dođe meni i dobije sve što mu treba.” “Možda mu treba upravo ovo”, rekao sam. “Da pokaže kako može sam da se snađe. Ne samo da preživljava u ovim vremenima i bez tvoje pomoći već je sposoban da se nametne i predvodi druge. Kao .” Kolin me je pogledao. “Dakle, ne misliš da on naprosto voli sve to?” “Šta?” “Haos, o mačinu... uništenje.” “Ne znam”, rekao sam. I nisam slagao. Dok se svet oko nas rušio, Hajdi, Ejmi i ja smo pokušavali da vodimo što normalniji život u centru. Hajdi sam upoznao na studijama prava i sve se odvijalo sasvim jednostavno. Dve večeri su bile dovoljne da shva mo kako smo stvoreni jedno za drugo, još dve godine da shva mo da smo bili u pravu. Više nije bilo dileme, venčali smo se i posle tri godine je Ejmi došla na svet. Hteli smo još dece, ali prošlo je četrnaest godina pre nego što se rodio mali Sem, koji uskoro puni če ri godine. Dok je harao virus, a grad bio pod ključem, bankro ralo je preduzeće u kojem je Hajdi radila, a znala je da će teško doći do posla na tržištu rada nakon što je nezaposlenost skočila sa pet na trideset posto, a ekonomska recesija dos gla ono što stručnjaci nazivaju kri čnom masom, tačku posle koje sunovrat pospešuje samog sebe. Zato je, posle pandemije, kada su ljudi ponovo mogli da se viđaju bez straha od zaraze, Hajdi počela da nudi advokatske konsultacije za siromašne građane. Pretvorila je našu kuhinju u

kancelariju i tek ponekad dobijala nadoknadu za svoj rad. Srećom, novac nam nije predstavljao najveći problem. Pošto se uprava korporacije Lou razbežala k pred izbijanje pandemije, prihva o sam ponudu najveće računarske kompanije u zemlji koja je bila dovoljno dobra da i ja i drugi interni akcionari budemo materijalno obezbeđeni do kraja života. Dao sam otkaz i naredne nedelje proveo razmišljajući šta ću sa sobom. A za to vreme je virus s gao do nas i počeo da dik ra život ne samo meni već i svima na plane . Shva o sam da je najsmislenije što bih mogao da uradim bilo da pomognem Hajdi u njenom pomaganju drugima. Od tog dana su ne samo kuhinja već i dnevna soba i biblioteka počele da funkcionišu kao nekakav krizni štab za brodolomnike i bizarne sudbine. Među m, onda je i pravosuđe počelo da puca po šavovima. Iako su vlada, skupš na i sudovi i dalje nekako funkcionisali, bilo je samo pitanje vremena dokle ćemo ima policiju sposobnu da sprovodi zakone i presude, zatvore za izdržavanje kazni, pa i lojalnu vojsku. Skupš na je dodelila vojnom vrhu široka ovlašćenja u pitanjima zaš te lične svojine, ili bar državne imovine i pod nekim drugim okolnos ma to bi joj otvorilo vrata da preuzme vlast u zemlji. Ipak bi i hunta – tragom društvene filozofije u Levijatanu – bila bolja od anarhije. Do toga ipak nije došlo, pošto su vojnici i oficiri prešli u privatne vojske bogataša za pet puta veću platu od one koju su primali u profesionalnoj vojsci. Čak smo i mi koji nismo bili preboga preduzeli neke korake da zaš mo ono što je naše. Ono što smo mislili da je naše. Da se pripremamo za ono najgore. Ipak, ništa me nije moglo pripremi za ono što se desilo. Dok stojim na vrhu nebodera iščekujući buku helikoptera, ponovo osećam ukus užeta u us ma, miris benzina u garaži i čujem vriske najmilijih iz kuće. I pomišljam kako ću izgubi sve, baš sve. “Šesnaest minuta!”, uzvikuje poručnik. Kolin i ja prilazimo ivici i gledamo mračne ulice. Do mene jedva dopire zvuk usamljenog motocikla. Pre samo mesec dana gradom su harale bande motociklista, ali ih je nestašica benzina naterala da u pljačku idu pešice.

“Misliš, dakle, da Jus cija još nije umrla – uprkos onoj rupi od metka na čelu?”, pita me Kolin. Pogledam ga. Teško je shva kako radi Kolinov mozak, ali pošto još od školskih dana vežbam da sledim njegov asocija vni tok misli, nekad mi to i pođe za rukom. Čuo je motocikl i odmah se se o svog sina Breda i njegove bande Haos. Oni na kacigama nose stravičan mo v Jus cije, boginje pravde sa povezom preko očiju i vagom u ruci – i sa velikom, krvavom rupom od metka na čelu. “Nokau rana je”, kažem, “ali još mislim da se pravna država može ponovo uspravi .” “ A ja sam oduvek mislio da je to naivno, da će pre ili kasnije nastupi vremena kad se smeš osloni samo na najužu porodicu. Ko je od nas bio u pravu, Vile?” “Ljudi će se bori pro v tvoje entropije, Koline. Ljudi teže onom što je bolje, teže civilizovanom društvu, oni žele the rule of law.” 1 “Ljudi žele osvetu za nanetu nepravdu, to je bila jedina svrha pravne države. A pošto ona više ne može da obavlja taj zadatak, ljudi uzimaju pravdu u svoje ruke. Pogledaj samo istoriju, Vile. Krvna osveta, sinovi i braća svete svoje očeve i braću. Odatle je počelo, tome se sad vraćamo. Ljudski je oseća se tako, ljudski je bi takav. Čak i za tebe, Vile.” “Čujem te, ali se ne slažem. Meni su razum i humanizam iznad osvete.” “Kako da ne. Možeš se uspešno pretvara , ali ja znam koja osećanja besne u tebi. A i znaš isto kao i ja da osećanja uvek, uvek nadvladaju razum.” Ću m, umesto toga gledam niz aveniju za onim motociklom. Zvuk motora je zamro, ali vidim svetlost fara i nadam se da je to – to. Treba nam svetlos , treba nam nade. Kolin je, naime, u pravu. On je uvek u pravu. III Usporavam. U ovom delu avenije više nema ljudi ni saobraćaja, ali pošto vozim samo sa oborenim svetlima da ne privučem pažnju, moram ići dovoljno sporo da na vreme vidim rupu na putu. Ludilo – iako je ljudima odavno nestalo benzina, bombi očito imaju napretek, eksplozije su svakim danom sve učestalije.

Kočim. Nisam ugledala nekakvu rupu, već svetlost baterijske lampe. Tamo, ispred sledeće raskrsnice, jedna banda je postavila barikade. Iza njih bešumno gori automobil. Au, jebote, postavili su šiljke preko čitavog kolovoza. Kočim, gledam u retrovizor. I zaista, na slaboj svetlos farova vidim da mi prilaze i s leđa. Išetali su iz senki zgrada s obeju strana ulice i sad razvlače traku sa šiljcima da mi prepreče put za povlačenje. Za dve sekunde prebrojim ukupno dvanaestoricu, šestoricu napred i šestoricu pozadi. Samo četvorica nose uočljivo oružje. Po njihovim pokre ma zaključujem da su to mladi ljudi. Ne nose simbole ni ambleme neke bande. Loša vest je što su do h traka sa šiljcima verovatno došli tako što su orobili policijsku stanicu, što znači da imaju petlje. Drugim rečima, da su dovoljno očajni. Dobra vest je ta da su se rasporedili bez ikakvog tak čkog smisla, što mi govori da su neiskusni, glupi ili da misle da je brojčana nadmoć dovoljna. Na pedeset metara od njih zaustavljam motor i skidam kacigu. Podižem je, da vide. “Haos!”, uzviknem nadajući se da vide simbol na kacigi. “Jebote, ženska!”, čujem nekog kako kaže. “Još bolje”, smeje se drugi. “Sklonite prepreku i pus te me da prođem ako ne želite probleme!”, uzviknem. Dobijem očekivani smeh u odgovor. Palim duga svetla. Sad ih bolje vidim, po mešavini etničkih pripadnos i odeće izgledaju kao grupica onih koje nijedna druga ekipa nije htela. Za m dohva m remingtonku koju nosim sa strane u bisagama i uperim je u najvećeg od njih, koji je i dalje zaslepljen farovima i priđe stoji k ispred trake sa šiljcima. Prisećam se prethodnog puta kad sam upotrebila tu pušku i savršenog jednakostraničnog trougla između rupe od metka i očiju. Doduše, ta meta je visila na kuki k ispred mene. Opalim i pucanj odjekne među zgradama. Tip pada kao što i treba, unatraške preko šiljaka, a ja dodajem gas ciljajući njegove raskrečene noge na zemlji. S žem da vra m pušku u futrolu i obe ruke na volan pre nego što zagazim prednjim točkom preko njega. Ne pucaju za mnom. Ovih dana niko ne rasipa municiju na izgubljene bitke.

Ne znam da li sam namerno izabrala put koji vodi pored Adamsove kuće – ruku na srce, nemam dovoljno benzina da zaobilazim. Možda mi je potrebno da se vra m na mesto zločina, da se podse m zašto sada radim ovo što radim. U svakom slučaju, evo sada kuće. Tiho je, mračno. Ne zaustavljam se, samo usporavam. Još stoji rupa na kapiji. Rupa koju sam ja napravila. S snula sam ručke cvikcangli i sečiva supregrizla čelične žice. Osećala sam poglede svih dvanaestorice na leđima, osećala miris testosterona, nervozno trupkanje cokula koje nisu uspevale da miruju na asfaltu. “Brže!”, uzbuđeno je siktao Bred. Došlo mi je da ga pitam gde mu se žuri, kad se sigurno neće pojavi policija. Došlo mi je da mu ponudim da to uradi sam, objasnim da ja radim tempom koji meni odgovara. Ili da predložim da batalimo ćelu stvar, da kažem kako jeste: da je sve to jedna glupa ideja. Zapravo je moj zadatak, kao Bredove desne ruke, i bio da mu se uspro vim, da ga odgovorim od ćele akcije. Naknadno sam mnogo lupala glavu oko toga. Da li sam tada mogla nešto dapromenim? Čisto sumnjam. Manje je bitno bilo što je ideja glupa, važno je bilo to što je ideja Bredova. Kao prvo, ne bi, kao ni inače, dozvolio da izgubi čast pred ostatkom bande i prizna da sam u pravu. Ipak, mogla sam da uradim kao i inače, da mu predstavim svoje argumente kao tumačenje njegovih. Onda bi, kad shva da sam u pravu – a naknadno se uvek ispostavljalo da sam bila u pravu – on sam preuzeo zasluge za to. Šta da se radi, i glup vođa može bi dobar ako samo nauči da razlikuje dobre savetnike od loših. A Bred je to umeo. Iako je sam bio tekprosečne pame , činilo se da automatski prepoznaje tuđu, kao da je imao nekakvog iskustva sa me i to doživeo iz prve ruke. Nije morao da razume tvoje zaključivanje, jednostavno je čitao sa čela da mu govoriš nešto pametno. Upravo je zbog toga, a ne zbog moje karijere u kik-boksu, izabrao da mu desna ruka u Haosu ipak bude jedna devojka. Pravi razlog za to što mu se uopšte nisam uspro vila ni pokušala da manipulišem njime bio je taj što sam shva la da se ne radi o običnoj

o mačini hrane, oružja, benzina i agregata koji ljudi možda jesu, a možda i nisu držali u garaži. Bred je njih poznavao lično. Oni su imali nešto što je on morao da uzme i ne bi mi popus o. Zato sam oćutala. A smem da priznam i ovo: ne bih rizikovala da izgubim položaj u Haosu, jedino što me održava u životu, zbog nekoliko boga h belaca koje čak i ne poznajem. “Evo!”, rekla sam, razmaknula presečenu žicu i provukla se unutra osećajući kako mi krajevi paraju kožu i kožnu jaknu. Provukli su se za mnom. Bredje osmotrio mračnu kuću na mesečini. Bilo je dva sata noću. Ako iko ikad spava u ovim vremenima, spava u to doba. Povadili smo oružje. Postojale su, naravno, i teže naoružane bande od naše, odmetnici od vojske i policije i bivši pripadnici kartela koji su prešli preko granice. Ipak, u poređenju sa drugim mlađim ekipama, mi smo bili prava armija: svako je imao po kalašnjikov, glok 17 i vojni nož. Bilo nam je nestalo granata za bazuku, ali smo Bred i ja nosili po dve ručne bombe. Bredu su se oči caklile kao da je zaljubljen. Možda je mogao da bude i lep – kad spava. U budnom stanju bilo je nečeg što mu je reme lo crte lica, zračio je nekakvim strahom, kao da očekuje da ćeš ga udari , kao da te mrzi i pre nego što to uradiš. A ta gruba i hladna mržnja naglo se smenjivala sa toplinom i osećajnošću da bi se morao zapita kako lije bi u njegovoj koži. Ne vredi, bilo bi ga žao, poželeo bi da mu pomogneš. A baš te noći, kada mu je mesečina obasjala dugu prljavoplavu kosu, Bredje ličio na onog nekog Kurta, rokera čije mi je pesme moj usvojitelj puštao kada bi se napio. Drao bi se kako svi treba da uradimo isto što i Kurt, da napravimo nekoliko dobrih pesama, pa da se ubijemo. Ali moj otac nije mogao ništa da napravi, pa je morao da se zadovolji samo potonjim. “Ivon, jesi li spremna?”, rekao je Bred pogledavši me. Plan je bio da sa Dambom pozvonim na glavni ulaz, a da ostali upadnu na zadnji. Nisam baš shva la zašto je trebalo da budimo porodicu koja je tad verovatno spavala umesto da isforsiramo faktor iznenađenja do maksimuma, ali je Bred rekao da će ih prizor mlade Kolumbijke i niskog, zaostalog dečaka naves da spuste gard, da su takav p ljudi. Pomagači, dodao je prezrivo. Klimnula sam, a Bred je navukao fantomku preko lica.

Dambo i ja smo prišli ulaznim vra ma i pozvonili. Sigurno je prošao čitav minut pre nego što se upalila lampica na kameri iznad vrata. “Da?”, pitao je pospan muški glas kroz zvučnik. “Ovde Grejs, išla sam sa Ejmi u školu”, rekla sam plačno. Ta imena sam dobila od Breda, a glumački dar od dvoje Kolumbijaca o kojima ne znam ništa. “A ovo je moj brat.” “Šta radite napolju usred noći i kako ste ušli u dvorište?” “Bili smo da odnesemo večeru baki, ali smo onda videli neku bandu na ulici, pa sam se se la Ejmine kuće. Popeli smo se preko bodljikave žice, Serđo se malo pocepao. “ Uperila sam prstom u podero ne koje smo napravili na Dambovoj košulji. Inače je trebalo da bude očigledno da dečko nema ni kapi la noameričke krvi u venama. Nastala je pauza. Valjda je razmišljao. Inače nije bilo neuobičajeno da ljudi raznose hranu i druge potrepš ne po kućama pod okriljem noći. “Samo trenutak “, rekao je. Osluškivala sam. Koraci na stepenicama. Zvučalo je kao da pripadaju odraslom muškarcu. Vrata su se otvorila. Prvo malo, za m i širom. “Uđite, ja sam Vil, Ejmin tata.” Imao je plave oči i bore od smejanja, jareću bradicu i kovrdžavu riđu kosu, zbog čega mi je delovao mlađe nego što sam pretpostavila da je morao bi . Bred je verovatno bio u pravu, Vil je izgledao kao neko ko pomaže drugima. Bio je bos, ali je navukao izlizane farmerke i majicu univerziteta na kojem pretpostavljam da je studirao. Šmugnula sam unutra i stala mu iza leđa dok je držao vrata Dambu. Izvukla sam pištolj i udarila ga cevlju po slepoočnici. Nisam htela da ga povredim, dovoljno sam visoka da bih to pos gla i šutom u glavu. Samo sam mu stavila do znanja da su devojka i niski dečačić spremni da primene silu. Uzviknuo je i uhva o se za krvavu slepoočnicu. Uperila sam pištolj u njega. “Ne dirajte mi porodicu”, rekao je. “Nosite sve, ali nemojte... “

“Ako nas budeš poslušao, nikome u kući neće ništa da se desi”, rekla sam. I mislila da ne lažem. IV Krv mi se slivala iz slepoočnice na majicu dok su me vodili u garažu i vezivali za stolicu, koju su pak vezali za strug. Devojka koja se predstavila kao Ejmina drugarica – a mogla je to i bi – zagledala je na ni agregat. Imao je točkove, ali i sto pedeset kila, pa je verovatno razmišljala kako da ga odnese. Misli su mi jurile ka Hajdi. I nju je probudilo zvono na vra ma, sigurno je shva la šta se desilo. Da li je sklonila Ejmi i Sema u podrum, u ono što smo zvali panic room, ali što je zapravo bila samo ostava bez prozora sa zidovima od cigle, čvrs m vra ma sa bravom na unutrašnjoj strani i zalihama vode i hrane za nedelju dana. Ako je ta visoka crnokosa devojka bila razumna kao što mi je izgledala, očekivao sam da samo pokupe šta im treba i odu odatle. Dečak koji je bio s njom nije izgovorio ni reč, ali ju je pra o u stopu. Delovao mi je previše bezazleno da bi mu povređivanje ljudi pričinilo zadovoljstvo. Tek kad su iz kuće dopreli Hajdini vrisci, shva o sam da su tu i drugi. “Rekla si..počeo sam. “Umukni.” Ponovo me je udarila pištoljem. Dečak ju je pogledao, ali ona nije rekla ništa, samo je gledala u mene. Kao da mi se izvinjava m pogledom. Odmah za m se na vra ma pojavio p s hokejaškom kacigom. Na kacigi je imao amblem Jus cije. “Kaže da dođete u kuću”, rekao je taj p sa po snu m smehom u glasu. Ko to kaže? Verovatno njihov vođa. Dečak i devojka su o šli, a p je stao ispred mene. Držao je automatsku pušku ruske proizvodnje kakvu su odjednom svi imali, navodno je bila vrlo pouzdana. Kalašnjikov. Neke zemlje ga drže na zastavi, smatraju ga simbolom borbe za slobodu. A mene podilazi jeza, ima nečeg izopačenog u tom savijenom šaržeru. “Daću pet hiljada ako pus š mene i moju porodicu”, rekao sam.

“Gde da potrošim te pare?” Tip se nasmejao. “U Seven-ilevenu.“ “Daću ...” “Ne moraš meni ništa da daješ, matori, ja uzmem šta mi treba.” Sjedne police je uzeo moju staru motociklis čku kacigu. Skinuo je svoju hokejašku da je isproba. Dvaput je podigao i spus o vizir. Izgledao je zadovoljno. Svukao je ranac sa leđa i nagurao kacigu u njega. Ponovo sam začuo vriske iz kuće. Nisam mogao da dišem. Ja sam ta budala koja je otvorila vrata i pus la Levijatana da uđe. Nisam ni želeo da dišem, želeo sam da umrem. Ali nisam mogao, nisam smeo, bio sam im potreban. Morao sam da se oslobodim. Cimao sam kaišiće kojima me je devojka vezala za stolicu, osećao sam kako mi se koža kida i vrela, gusta krv sliva niz dlanove. Hajdi je opet vrisnula, dovoljno glasno da sam razabrao jednu reč. Jedinu reč. “Ne.” Očajničku, uzaludnu pobunu pro v onog što zna da će usledi . Tip me je pogledao, uhva o kalašnjikov za cev i skliznuo šakom niz nju kao da onaniše. Za m mi se iscerio. Mislim da je tada počelo. Tada je onaj čovek kojim sam se oduvek smatrao počeo da nestaje. Zastala sam sa Dambom na vra ma i pogledala sto za ručavanje. Debele, grube, mrke daske, rus čan, ali sigurno preskup. Kao onaj trpezarijski sto koji mi je Marija pokazala u časopisu za enterijer i rekla da joj se sviđa. Naravno, ne bih mogla da ga natovarim na motor. Nerado sam pogledom prešla na ženu koja je ležala vezana na tom stolu. Očito su negde pronašli uže, i sada su ga obavili oko stola i preko njenog vrata, grudi i stomaka. Noge su joj bile vezane za noge od stola, a spavačica zadignuta preko stomaka i smaknuta sa grudi. Ispred nje sam ugledala leđa na crvenoj kožnoj jakni sa izvezenim mo vom zmaja otvorenih čeljus koji izranja iz mora. Bila je to Ragnarova jakna. Okrenuo se prema nama. “Gde ste dosad?” Ispod ravnih smeđih šišaka koje će Ragnar izgubi pre tridesete, svetle, zverske oči su se caklile zlokobno čak i kada bi se nasmejao. Ili naročito

tada. Možda nije bila slučajnost to što je grad nazivao “savanom” i na motoru nosio dugačak gvozdeni lanac sa kukom koji mu je služio, kako bi sam rekao, “da izdvoji najslabiju jedinku iz krda”. “Je l' ovo realno?”, pitala sam. “Realno”, rekao je cereći se još šire. “Imaš neku zamerku?” Videla sam da je prime o kako sam je prećutala. Cena pripadnos bandi je ta da prihva š njena pravila. Između ostalog. Ali ono što je usledilo nije bilo ni po jednom pravilu. “Dambo, kucnuo je čas”, reče Ragnar. “S gao je red i na tebe?” “A?” “Hajde. Nemaš čega da se bojiš.” Dambo me je pogledao zbunjeno. “Ne mora ako neće”, rekla sam začuvši da mi glas zvuči piskutavo. “Hoće.” Ragnar me je pogledao izazivački, kao da mi govori kako je trebalo da on bude desna ruka, a ne ja. Čekao je da se pobunim ne bi li odigrao adutom, ali već sam znala šta drži u ruci. “Bredovo naređenje”, konačno je dodao. “A gdeje Bred?”, pitala sam obazirući se. Svi su blenuli kao hipno sani u ženu na stolu, pa i Dambo. Tek tada sam spazila dečačića razrogačenih očiju u fotelji okrenutoj prema stolu. Mogao je ima tek tri-če ri godine i sada je gledao u majku. “Bred je gore”, rekao je Ragnar i pogledao Damba. “Dakle, mali, jesi li spreman?” Jedan od blizanaca O’Lirija prikrao se Dambu straga i jednim trzajem mu svukao pantalone. Svi su se nasmejali, pa i Dambo, ali on se smeje uvek kad i ostali kako niko ne bi prime o da nije razumeo u čemu je štos. “O-ho-ho”, reče Rangar. “Pa kepecje spreman.” Ponovo smeh, Dambovje bio najglasniji. “Dambo, reci Ivon da si spreman!” Ragnar me je pogledao. “Spreman sam!” Dambo se smejao, obodren pažnjom i staklastog pogleda uperenog u ženu na stolu. “Jebote, Dambo”, rekla sam. “Ne mor...”

“Oglušuješ se o naređenja, Ivon?”, podsmešljivo je uzviknuo Ragnar. “Pods češ na oglušavanje o naređenja?” “Spreman sam!”, uzviknuo je Dambo, voleo je da ponavlja rečenice kojima pos že nekakav efekat. A sada su ga ostali popeli na stolicu, odvrnuli muziku i počeli da navijaju. Krv mi je proključala. A meč gubiš upravo kad dozvoliš temperaturi krvi da presudi. Zato sam samo – ho, ali dovoljno glasno da me vrlo dobro čuje – rekla: “Vra ću za ovo, Ragnare. “ Stolica je zaškripala po podu. Žena je bila izvila glavu da gleda dečačića. Niz obraze su joj tekle suze, šaputalaje nešto. Nisam izdržala, prišla sam da čujem njen usiljeno smireni glas koji je ipak podrhtavao. “Biće sve u redu, Seme, sve će bi u redu. Zažmuri, misli na nešto lepo, nešto što želiš da radimo sutra.” Zakoračila sam, zgrabila Sema ispod miški i podigla ga. “Pus ga!”, vrisnulaje žena. “Pus mi dete!” Pogledala sam je u oči. “On će ovo da propus ”, rekla sam. Podigla sam ga na krkače i čvrsto držala dok se koprcao vrišteći kao svinja kad je kolju. Zapu la sam se prema kuhinjskim vra ma. Ragnar je iskočio da mi prepreci put. Zgledali smo se. Ne znam šta mi je video u očima, ali je posle nekoliko sekundi uzmakao. Kad sam se sagnula da prođemo na vrata, čula sam kako majka uzvikuje: “Ne!”Prošli smo kroz kuhinju i s gli do vrata koja su vodila u hodnik. Produžila sam dok nisam pronašla kupa lo. Smes la sam dečaka u kombinovanu kadu sa tušem, navukla zavesu i rekla mu da će mama doći po njega ako bude zapušio uši i ostao miran kao bubica. Onda sam izvadila ključ iz brave i zaključala vrata sa spoljašnje strane. Popela sam se na sprat, prošla pored dvojih otvorenih vrata i s gla do trećih koja su bila zatvorena. Obazrivo sam ih otvorila. Na svetlos iz hodnika ugledala sam Breda kako sedi pored kreveta u kojem je plavuša mojih godina spavala sa slušalicama na ušima. Prepoznala sam te slušalice, imale su zaš tu od buke koja je sprečavala da te probude eksplozije sa ulice.

Ili nasilje nad tvojom porodicom samo nekoliko metara odatle. Bredje očito već neko vreme samo tako piljio u devojku. Bila je lepa, doduše, po nekoj starinskoj, roman čnoj mustri, nije bila moj p. Ali Bredovje očito bila, nikad ga pre nisam videla takvog, nežnog i sanjivog pogleda, sa smeškom na usnama. Shva la sam da sam tad prvi put videla Breda srećnog. Devojkaje okrenula leđa svetlos , ali se nije probudila. “Moramo da bežimo”, prošaputala sam. “Vrištanje se čulo sve do garaže, komšije su možda pozvale policiju.” “Imamo vremena”, rekao je Bred. “A ona ide s nama.” “A?” “Ona je moja.” “Jesi li sasvim poludeo?” Ne znam da li sam to izgovorila preglasno, ali devojka u krevetu je iznenada otvorila oči. Bred joj je skinuo slušalice. “Čao, Ejmi”, rekao je baršunas m, meni sasvim nepozna m glasom. “Brede?” Devojka je širom otvorila oči i nekako neho ce uzmakla u krevetu od njega. “Pst”, rekao je. “Došao sam da te spasem. Dole je upala banda, drže tvoje roditelje i Sema. Brzo spakuj nešto odeće, stavio sam merdevine na prozor.” Tada je ta devojka, Ejmi, spazila mene. “Brede, šta ovo znači?” “Spašavam te”, ponovio je šapatom. “Ostali su dole u dnevnoj sobi. “ Ejrni je samo treptala. Usvajala je nove informacije. Usvojila ih je brzo, kao što smo svi naučili da radimo. “Ne idem bez Sema”, rekla je glasno. “Ne znam šta se dešava; ili mi pomozi, ili odlazi.” Tada je pogledala mene. “A ko si ?” “Poslušaj ga”, rekla sam pokazavši joj pištolj. Ne znam da li sam postupila ispravno ili pogrešno, Bred mi nije najavio nikakvo kidnapovanje, ali čim se devojkapridigla u krevetu, Bred ju je zgrabio za kosu, zabacio joj glavu i prislonio krpu na usta i nos. Opirala se tek koju sekundu, a onda joj je telo uz trzaj omlitavelo u njegovom naručju. Hloroform. A ja sam mislila da nam je nestalo.

“Pomozi mi da je ponesem”, rekao je vraćajući krpu u džep. “Šta će ona?” “Da mi bude žena i da mi rađa decu”, odgovorio je Bred. Tada sam još mislila da se zeza. “Hajde”, rekao je uhva vši onesvešćenu devojku ispod mišica. Pogledao me je izvivši obrvu. Stajala sam kao ukopana, nisam znala hoću li moći. Iznad kreveta je imala posterbenda koji sam i ja nekad slušala. “Naređujem ”, reče Bred. “Odluči se.” Odluči se. Znala sam, naravno, šta to znači. Hoćeš li osta u jedinoj porodici koju imaš, sa jedinom zaš tom koju možeš dobi . Odluči, smesta. Nekako sam ipak uspela da se pokrenem. Sagnula sam se, uhva la je za noge. Čuo sam zvuk velikog broja motora kako se udaljavaju kada se Hajdi uteturala u garažu zaogrnuta mojim man lom. Uzela je nož iznad klupe i oslobodila me. Zagrlio sam je. Drhtala je i vrištala mi u grudi kao da nije imala dovoljno vremena da izbaci sav plač iz sebe, kao da se gušila. “Odveli su je”, jecala je, a meni su se pod majicu slivale vrele suze. “Odveo je Ejmi.” “Ko?” “Bred.” “Bred?” “Sakrio je lice, ali to je bio Bred Lou.” “Jesi li sigurna?” “Jedino je on nosio fantomku i nije progovarao. Ali delio im je naređenja, i on se popeo na sprat kod Ejrni. A kada su ona devojka i dečak ušli u sobu, jedan im je rekao da je Bred tako naredio.” “Šta je naredio?” Hajdi je oćutala. Grlio sam je, nisam morao da znam. Bar ne još. Tamnoputa devojka je znala da se naša ćerka zove Ejmi i da je njenih godina. A Bred je bio vođa neke bande. Logično je bilo da krije lice od ljudi

koji ga mogu iden fikova . A da bude dovoljno glup da se ipak oda, takođe je ličilo na Breda Loua. Da, bio je to on, Bred Lou. Zabludeo. Ali lud od ljubavi. To nam je pružalo tračak nade. V “Devet minuta do dolaska helikoptera”, viče poručnik. Na ivici krova uže lupa sve brže o jarbol, vetar se pojačao. Kolin mahne jednom čoveku. Ovaj ulazi sa krova u penthaus i vraća se sa kiblom iz koje viri zeleni grlić boce. “Zašto se ne bismo rastali sa s lom?”, kaže Kolin smeškajući se. “Dekadentni su to lepo sročili: posle nas potop. A u našem slučaju – kad već znamo da je potop s gao – treba otvori vina starih berbi i njima zali nepca i grla koja znaju to da cene. Pre nego što im budu prerezani grkljani.” “Pa, Koline”, kažem prihvatajući usku čašu od čoveka sa kiblom. “Ja sam malo veći op mista.” “I oduvek si bio, Vile. Posle svega što se desilo, divim se što još imaš vere u čoveka. Voleo bih da imam u srcu bar delić tvoje naivnos . Da me bar malo greje. Ovako, imam samo ovaj hladni i racionalni mozak. Kao da prezimljavam u ogromnoj kamenoj tvrđavi.” “Kao u tvom zatvoru na Ostrvu pacova.” “Da”, kaže Kolin. “Inače, čuo sam novo objašnjenje zašto tamo ima onoliko pacova. U devetnaestom veku, pre nego što su sagradili zatvor, tamo su slali obolele od fusa da ne bi širili zarazu po gradu. Znali su da će umre i da niko sa kopna neće prihva telo zaraženog fusom, čak ni najuža porodica. To su znali i pacovi, kad pada mrak cičali su radujući se svežim leševima koji će bi izbačeni na stražnja vrata sanatorijuma. Ko bi umro na ostrvu, bio bi pojeden pre izlaska sunca, to je odgovaralo svima.” “Zar veruješ u tu priču? Ili i dalje misliš da su pacovi pobegli tamo, baš kao i ?” Kolin klimne glavom. “Pacovi ne mogu da dobiju fus od čoveka, Vile, ali se mogu zarazi našim strahom. A uplašeni pacovi postaju agresivni, pa

se onda i mi uplašimo od njih i ubijamo nemilice. Neće nas sredi virus, Vile, već strah jednih od drugih.” Prisećam se straha. Straha, one noći kada nam je Haos došao u kuću. Straha koji sam uzalud pokušavao da saopš m te noći, kada smo prijavili slučaj i sutradan, dok smo razgovarali sa detek vima u policijskoj stanici. Detek vi su sedeli u foteljama za svojim stolovima i nisu nas više gledali u oči, već su zurili u beležnice pred sobom. Mislio sam da je razlog za to strahota onog što smo ispričali: da nam je ćerka oteta, a žena pretrpela grupno silovanje dok sam ja sedeo vezan u garaži. Tek kasnije sam shva o da je pravi uzrok bio taj što sam im upravo predočio kako smo ubeđeni da je vođa te bande Bred Lou, sin IT magnata Kolina Loua. “Proverićemo”, rekla je detek vka koja nam se predstavila prezimenom Gardel. “Ali se ja ne bih previše nadala.” “Da se ne nadamo? Pa šta nam kog đavola ostaje sem da se nadamo?” Nisam bio svestan da se derem dok nisam ose o Hajdinu ruku na svojoj. “Izvinite”, nastavio sam, “ali ćerka nam je ko zna gde dok mi ovde sedimo i... i...” “Razumemo vas”, rekla je Gardelova. “Loše sam se izrazila, htela sam da kažem da u ovoj situaciji to može da potraje; policija naprosto nema dovoljno resursa da istraži sve slučajeve nasilja.” “Razumem da imate prioritete”, rekla je Hajdi. “Ali ovo je sveža otmica mlade osobe i prak čno smo vam poslužili počinioca na tanjiru. Ako postoje priorite ...” “Obećavamo vam da ćemo da sve od sebe”, rekla je Gardelova i zgledala se sa kolegom. “Sad moramo na uviđaj, desilo se ubistvo, ali ćemo vam se javi .” Ustali su, pa sam i ja ustao. “Zar nećete uze o ske prs ju?”, pitao sam. “DNK, sasluša susede...” “Kao što sam rekla.počela je Gardelova. * * * Ostatak tog dana sam uzaludno pokušavao da dobijem Kolina.

Odvezao sam se do stana čije je ključeve Bred ukrao i ustanovio da mi je Kolin dobro rekao. Bio je izgoreo do armatura. Vozikao sam se ulicama kao da prizivam da me zaustavi neka banda, ne znam ni sam zašto. To se ipak nije desilo, izgledalo je kao da su se svi povukli. Kao da vlada primirje. Odvezao sam se kući. Te večeri smo Hajdi i ja legli sa Semom između nas, možda u želji da mu pružimo maksimalnu sigurnost kakvu nismo pružili Ejmi. U zoru, dok je Sem čvrsto spavao, pitao sam Hajdi želi li da mi ispriča sve, detalje koje je prećutala u konkretnom ali sažetom opisu koji je pružila policiji. “Ne”, odvra la je šturo. Pogledao sam je zapitavši se kako joj uspeva da bude tako hladna i smirena. Psihički šok može da izrodi apa ju, ali ovo nije bilo to. Činilo se da je ovladala svojim telom i mozgom, prisilila se na tu ledenu staloženost poput onih živo nja koje namerno obore svoju telesnu temperaturu. “Volim te”, rekao sam. Nije mi odgovorila. I razumeo sam je. Blokirala je sve emocije, zamrzla srce da ne bi iskrvarilo svuda, po stolu, po podu. Jer onda ne bi bilo nikakve vajde od nje za nas ostale. Iz ljubavi nas je sad volela malo manje, to je moralo bi objašnjenje. ”Volim te”, rekao je. Nije mu odgovorila. Posmatrala sam ih kroz ključaonicu, gledala Breda kako se naginje prema devojci Ejmi. Sedelaje na njegovom krevetu pognute glave. Izgledala je pomalo smešno u prevelikim kariranim pantalonama za golf i muškoj košulji. Bredje tu odeću verovatno uzeo iz ormara prethodnih stanara koji su malo štaponeli sa sobom. Obazrivo sam se osvrnula i oslušnula ostale u kuhinji. Samo mi je još falilo da me uhvate kako špijuniram vođu. Onda sam ponovo priljubila oko uz ključaonicu. Bila je prelepa, čak i sada kada joj je kosa prekrivala veći deo lica. Da li sam ih zbog toga špijunirala?

Posle akcije došli smo ovamo. Vozila sam se iza Breda uz jedan od uzanih i dubokih kanjona koji presecaju brda severno od grada. Nekad – dok je ova zemlja pripadala kojo ma – tamo su Uveli umetnici i hipici, ljudi koji nisu mogli da priušte stanove u centru. Sada je bilo obrnuto, siromašni su živeli u centru, a boga su sagradili velike vile sa pogledom na zaliv i na nebodere u dolini. Ali ko zna, možda se to opet preokrenulo. Mnoge vile su zvrjale prazne, a sve češće smo sretali kojote i divlje pse u potrazi za hranom. Nova baza Haosa nalazila se tačno preko puta kuće u kojoj jepre mnogo, mnogo godina jedna banda pobila šestoro ljudi, uključujući i ženu jednog bogatog režisera. U vilu smo prešli kad je izgoreo Bredov stan u centru. Pripadala je poslovnom partneru Bredovog oca, a kada je izbila pandemija, otac je pomenuo pred Bredom da se taj p preselio sa porodicom na Novi Zeland. Biće da su se i drugi bogataši pripremali za smak sveta kupujući kuće na tom ostrvu koje je odsečeno od sve ovozemaljske patnje. Pa, ne možeš ima sve, jer ako je verova ves ma dok su se još emitovali televizijski programi, Novi Zeland je bio naročito teško pogođen virusom. Bilo da je vlasnik vile mrtav ili ne, Bredje smatrao da nas ta prazna kuća naprosto doziva da je zauzmemo. Celim putem do kuće je Bred održavao devojku u uspravnom položaju na motoru. Vukli smo se uz okuke kao puževi. Nikad nije vozio tako pažljivo. A sada joj je izjavljivao ljubav u velikoj spavaćoj sobi. Defini vno je pokazao jednu novu stranu svoje ličnos . Jedino sam još ja imala zasebnu sobu, u preostalih pet spavalo je po više njih. Vila se vrlo brzo pretvarala u nepodnošljiv svinjac, pa sam zatražila od Breda i – na Ragnarovo zgražavanje – dobila dozvolu da svima nametnem kućne poslove. “Ejmi, čuješ li me?” Bred se nagnuo da uhva njen pogled. “ Volim te.“ Ejmi je podigla glavu. “Ja tebe, Brede, ne volim. Čak te i ne podnosim, nikad nisam. Možeš li sad da me vra š kući?” “Razumem da se bojiš, Ejmi, ali...” “Ne bojim se”, prekinula ga je odlučno. “Ti se bojiš, Brede.” Nasmejao se, ali usiljeno. “Čega da se bojim? Da možda ne znaš kik-boks?” “Bojiš se onog čega si se oduvek plašio, tvog velikog ta ce. Bojiš se da će kazni svog sina mamlaza koji ga uvek razočara.” Bred je prebledeo. “Ko

ga šiša, on nije tu.” “A, pa tu je. Uvek čuči na ramenu. Njemu si rekao...“ Izvila je glavu u stranu oponašajući Bredovu izjavu ljubavi: “’Volim te’.” Nije slu lo na dobro. A ona se nije zadržala na tome. “Ali čuo si – ta ca kaže da on tebe ne vo...” Bred je zamahnuo. Golom rukom, ali dovoljnom silinom da joj se glava okrene na tankom, lepom vratu. Uhva la se rukom za lice. Iz jedne nozdrve joj je curila krv. Dobro sam poznavala Breda, onoliko puta ga videla kako gubi kontrolu i bila sam sasvim sigurna da se Ejmi loše piše. “Ću ”, rekao joj je Bred ho. “I skini se.“ “Išta onda?” Prezrivo je frknula. “Da nećeš da me siluješ?” “Ejmi, shva jednu stvar. Samo ja mogu da te spasem od ovog sveta. A taj svet je dole u kuhinji. Da ja nisam ovde, rastrgli bi te na komade. Mi smo čopor vukova, eto šta smo.” “Bolje i njih desetorica nego , Brede.“ Ponovo ju je udario, ovog puta pesnicom. Pokušala je da mu uzvra , ali je zaustavio njenu ruku u vazduhu. Bred ima dobre reflekse. Jak je i voljan da vežba. Mogao je posta dobar borac da je umeo da kontroliše osećanja. Dohva o ju je za košulju i povukao tako da su se dugmići razleteli po parketu. Ejmi je iskoris la tu priliku da strči s kreveta i pohrli ka vra ma, ali ju je Bred lako uhva o samo jednom rukom i ponovo bacio na krevet. “Bolje bi bilo da nisi devica”, rekao je i seo joj preko grudi pri skajući njene ruke nogama. “Nisam”, rekla je prkosno, ali joj je glas podrhtavao. “Ali jesi. Mislim, silovanja se ne računaju. A ni sada se neće posreći ...” Njen glas je zamro kada joj je Bred stegnuo grlo. Slobodnom rukom joj je lako svukao prevelike pantalone i gaćice. Biće da je popus o s sak, pošto je uspela da prokrklja: “Jer ja sam tvoj otac, i mene se bojiš, vidi samo... “ Onda joj je ponovo stegnuo dušnik. Razmaknuo joj je bu ne. Videla sam kako se njegovo golo dupe steže i opušta, ali sam po nervoznim psovkama i isprekidanim pokre ma shva la da mu ne ide. Ili mu je upropas la erekciju, ili se naprosto nije snalazio u toj

situaciji. A pala mi je na pamet i treća mogućnost – možda je stvarno voleo tu devojku. “Sranje!”, dreknuo je skočivši sa kreveta. Navukao je i zakopčao pantalone, prišao plakaru i posegnuo za nečim unutra. Trenutak kasnije videla sam da je to palica za golf. Držao ju je obema rukama i podigao iznad jednog ramena prilazeći Ejmi. Uhva la sam kvaku i okrenula je. U stvari, jesam li to uradila? Možda nisam s gla, možda su vrata bila zaključana iznutra. Možda sam se predomislila. Jer šta sam uopšte mogla da uradim? Začuo se sočan udarac, kao kad tučak pljesne o meso, kada joj se glava palice zarila u gornji deo tela. Kao i ho krckanje – kao kad razbijaš ljusku jajeta – kada ju je sledećim udarcem pogodio u čelo. Bešumno se sručila na krevet. Bred se okrenuo i pošao pravo k meni. Odmakla sam samo nekoliko metara niz hodnik pre nego što je otvorio vrata, ali sam s gla da se okrenem pre nego što je izleteo, tako da je izgledalo kao da sam pošla prema njegovoj sobi, a ne od nje. “Tu li si!”, rekao je. “Nađi nekog da pomogne da je odnesete u podrum. Zaključajte je. U vešernicu.“ “Ali...” “Smesta!” Prošao je pored mene i sišao u prizemlje. VI Bila su prošla tri dana otkako je Ejmi kidnapovana. Pošto sam uzaludno pokušavao da dobijem Kolina putem telefona, mejla i posrednika, sišao sam u luku. Strip z barovi su i dalje radili, kao da se ništa nije desilo. U jednom sam konačno pronašao pripitog ribara koji je pristao da me preveze na Ostrvo pacova, doduše po sumanutoj ceni za tako kratku vožnju. Strip zeta me je prekorno pogledala sa bine kada sam odveo jednu trećinu njene publike. Kad smo se približili ostrvu, u susret nam je naišao brodić kakav inače koris obalska straža. Kad bolje razmislim, to i jeste bila neka vrsta obalske straže, ali je imala mitraljez na prednjoj palubi. Čamac se izravnao s nama. Doviknuo sam uniformisanom pu šta tu tražim, on je rekao nešto u

motorolu, sačekao nekoliko minuta i mahnuo nam da produžimo. Kad smo pristali uz mol, Kolin nas je dočekao sa širokim osmehom na licu. “Kakvo lepo iznenađenje”, rekao je zagrlivši me. “Pokušavao sam da te dobijem.” “Stvarno? Ovde je domet još gori nego u gradu. Dođi!” Poveo me je ka kolosalnoj tvrđavi nasred ostrva. “Šta ima?”, počeo je. “Kako su tvoji?” Progutao sam pljuvačku. “Loše.” “Loše?” Pokušao je da odglumi nerazumevanje. “Vra ću se na to”, rekoh. “Dakle, sad ovde živiš?” “Pa, do daljeg. Liz je nezadovoljna, smatra da je trebalo da kupim neko lepo i veliko ostrvo umesto ove stene u moru. Ne shvata da je sada položaj bitniji od lepote.” Stali smo ispred građevine. Zabacio sam glavu i osmotrio visok, gladak betonski zid. “Osećaš li se bezbedno u ovoj kući?” “Ovde? Da.” Kolin je udario beton pesnicom. “Ovi zidovi bi zaustavili i Francusku revoluciju. A snajperis će skinu svakog ko bude naišao, čak i noću.” Visoko gore ugledao sam uske puškarnice sa kojih se pružao nesmetan pogled na sve strane. Oko nas je more zamamno svetlucalo kao da je to neki sasvim običan dan. Ali nije bilo jedrilica na vidiku. Samo gust dim požara u gradu koji je vetar nosio sa kopna na more. S druge strane, možda je za okean taj dan bio jednako običan kao i da tu plove jedrilice i veseli surferi. Sasvim običan dan otkako ljudska vrsta seta po zemlji. “Hajde da ručamo, rekao sam kuvarima da spreme...” “Ne”, prekinuo sam ga prateći pogledom smeđeg pacova kako mili po steni. “Reći ću zašto sam došao. Bred nas je napao u našoj kući.” “Šta to pričaš?” “Oteo je Ejmi.” “Šta?” Pokušao je da zvuči šokirano. “A policija neće – ili ne srne – ništa da preduzme.”

“Kad...” “Pre tri dana.” “Ali zašto mi nisi javio? A, da, zbog dometa.” Kolin se može podiči raznim darovima, ali ne i glumačkim, odmahnuo je glavom što je ubedljivije mogao. Za m sam mu ispričao šta se desilo te strašne noći, onoliko detaljno koliko mi je Hajdi dozvolila. Sad više nije morao da glumi zgroženost. “Isto to smo ispričali i u policiji”, rekao sam. “Ali su prestali da beleže čim su shva li da smo došli da prijavimo sina Kolina Loua.” Udahnuo sam. “Vidim po tebi da već sve znaš, pa pretpostavljam da su te zvali čim smo o šli.” “Da me je zvala policija?” “Daj, Koline, znam te ceo život. A i kao tvoj pravnik, znam kakve veze imaš u policiji.” Pogledao me je procenjivački. Kao i obično, nije omanuo u proceni. “Vile, shva – Si mi prijatelj, ali Bred mi je sin.” “Znam i opraštam , ali mora da oslobodi Ejmi. I moraš im dozvoli da ga uhapse.” “Stani”, tada će Kolin. “To nije sve. Policajci su mi rekli da sumnjate na Breda samo zato što je neko te noći navodno izgovorio njegovo ime. Ali vi ga niste prepoznali. Niste prepoznali momka kog znate ceo život? Niste prepoznali njegove pokrete, pogled, glas?” “Šta mi to govoriš, Koline?” “Kažem da neko kome je ćerlca oteta zapada u očajanje. Hvata se za bilo koju slamčicu. Uhva li ste se za ime koje ste čuli u prolazu, a jedno je od najčešćih u ovom gradu, jer ste imali sa čime da ga povežete. Ali ja poznajem mog Breda. Bogovi znaju da nije zlatno dete, ali ovo nije mogao da uradi, Vile.” “Pa dobro, nađi ga, popričaj s njim!” “Niko ne zna gde je, niko nema kontakt s njim. Znaš, i ja se brinem za njega kao i za...” “Onda naloži policiji da raspiše poternicu”, prekinuo sam ga kako ne bi morao da završi tu besmislenu rečenicu.

“Ali nema dokaza, nema čak ni osnovane sumnje. To su oni rekli, a ne ja. Niko od nas ih ne može natera da troše resurse na nešto u šta ne verujuč “Ti bi mogao!” “Ne bih mogao, dragi moj Vile, sve i da hoću.” “Mogao bi, ali nećeš. Plašiš se da je Bred ipak kriv.” “Nije kriv.” “Onda se plašiš da će ga ipak osudi . “To je već druga stvar.” U očajanju sam udario pesnicom o njegov betonski zid. “Sudovi i dalje funkcionišu, Koline. Kunem se svojim životom da bi Bred dobio pravedno suđenje. Sve i da ju je ubio. Čuješ li me?” “A ja se kunem svojim životom da moj sin nije ni ubica ni kidnaper. Životom, Vile, čuješ li me?” Ponovo sam pogledao more, nemi okean koji je svedok svake sudbonosne sekunde poput ove. Caklio se i blago smeškao, kao i uvek. “Da, čujem te”, rekoh. “Kuneš se životom.” Preko stene je pretrčao još jedan pacov, dugački rep mu je svetlucao na suncu. Onda sam – bez reči i bez gesta – sišao do mola i čamca koji me je tamo čekao. Te noći sam se vozikao po gradu tragajući za Ejmi ili nekim ko bi mi mogao reći nešto. Sutradan sam ponovo o šao u policijsku stanicu u centru da ih pitam ima li novos , da ih molim da pokrenu istragu i da ih ubeđujem da je za sve kriv Bred Lou. Opet su me dočekala zatvorena vrata, gluve uši i, naposletku, naređenje da napus m stanicu. Dok sam prelazio veliki parking kod tržnog centra, video sam da neko sedi naslonjen na moj automobil. Bila je to detek vka Gardel. “Kako napreduje potraga?”, pitala je. Odmahnuo sam glavom. “Da li ste raspoloženi za informaciju koju niste čuli od mene?” Pogledao sam je i klimnuo. Izvukla je iz fascikle jedan papir i pružila mi ga.

Pogledao sam šta piše na njemu. Adresa i ime koje mi je bilo poznato. “Jedan od Louovih partnera”, rekao sam. “Mislite li da Ejmi može bi tamo?” Detek vka je slegnula ramenima. “Dobijali smo pritužbe od suseda. Droga, rafali i divljanje do kasno u noć. Nije isključeno da su se Bred Lou i njegova banda uselili tamo.” “Ali niste ništa preduzeli?” “Pritužbe zbog buke nam ovih dana nisu prioritet.” “Ali otvaranje vatre i povreda privatne svojine, zar to nisu ozbiljni delik ?” “Nije ih prijavio vlasnik objekta. A šta mi znamo – možda su stanari te kuće nosioci dozvole za oružje?” Klimnuo sam. “Moraću da odem i vidim.” “Ne znam da li bih to uradila na vašem mestu”, tada će Gardelova. “Molim?” “Sa takvim arsenalom nije uputno da im samo pozvonite na vrata. Bar ne ako ste sami.” Pogledao sam je. “Ali vi nećete da mi pomognete.” Gardelova je skinula naočare i začkiljila jednim okom prema suncu. “Nisam to čula samo od vas u proteklih nekoliko meseci.” “Stvarno?” “Stvarno.” Pružila mi je ćelu fasciklu. Otvorio sam je i le mice pogledao papire. Bile su to prijave. Oružana pljačka. Telesne povrede. Teške telesne povrede. Silovanje. Njih dvadeset, možda i trideset. “A svim ovim prijavama je zajedničko...” “To što se odnose na Breda Loua i njegovu bandu”, dovršila je Gardelova. “Ovo je samo izbor, ali mislim da će vam bi zanimljiv.” Pogledao sam je. “Detek vko, mislim da ste svesni koliko rizikujete, zašto ovo radite?” Uzdahnula je i vra la naočare za sunce na glavu. “Zašto bilo šta radimo na ovom sjebanom svetu?” Za m je o šla.

Tog popodneva sam se čuo sa većinom onih koji su ostavili imena na prijavama iz fascikle. Prvo sam zvao žrtve silovanja, pretpostavivši da će one – ili njihovi očevi i braća – bi najmo visanije i da ću ih najlakše ubedi . Među m, postepeno sam ustanovio da je Gardelova pažljivo probrala prijave: ne samo što su ljudi imali dobar razlog da traže osvetu već su bili i fizički i mentalno u stanju da je sprovedu u delo. Pod uslovom da ne delaju sami. “Nekakva narodna patrola?”, pitao me je jedan sagovornik. Razmislio sam o tom izrazu. Bio je pro van svemu za šta sam se zalagao, bar u društvu u kojem postoji pravosudni sistem. No ako on više nije postojao, to više ne bi predstavljalo narodnu patrolu, već alterna vno pravosuđe. Tako je trebalo gleda na to – ne kao na pro vzakonit postupak, već kao na svojevrstan vid samoodbrane. Pokušao sam da to predočim do čnome, ali možda mu je bilo teško da pra moj pravni žargon. “Meni to zvuči kao narodna patrola”, rekao je. “Računajte na mene.” Te večeri sam saopš o Hajdi da možemo računa na petnaest odraslih muškaraca. Kao i na to da je jedan od njih uzeo na sebe da nabavi oružje. Očekivao sam da je to obraduje – ili bar trgne iz mračne apa je u koju je bila utonula h dana – ali me je samo pogledala kao stranca. “Dovedite mi Ejmi”, rekla je i zatvorila vrata naše spavaće sobe. Te noći sam ležao u dnevnoj sobi i slušao uporno zavijanje neke živo nje i tupe eksplozije udaljene jedan ili deset kvartova od nas, to nisam mogao da procenim. Ne znam ni koju sam živo nju čuo, ali zvučala je kao krupna zver. Čuo sam da je prethodne večeri bio požar u zoološkom vrtu, da su pus li živo nje kako bi ih spasli. Što je sve lepo, ali ako je živo nja jes va... Nisam ni dovršio tu misao kada se začuo pucanj i zavijanje je naglo prestalo. “Ovo ovde vam je moje osnovno pravo.” Ćelavi muškarac je pokazao nešto što je ponajviše ličilo na zbirku buba probodenih čiodom, ali uveličanu i groteskniju. Zid je bio prekriven vatrenim oružjem, pištoljima, puškama, automatskim puškama, automatskim pištoljima – bio je tu čak i jedan mitraljez koji je sa nogarima ličio na bogomoljku.

“Pravo na samoodbranu.” Ćelavi nam se zadovoljno iscerio. Zamolio je da ga zovemo Fetmen, želeo je da ostane anoniman. Od petnaestorice koji su pre dva dana pristali da učestvuju, trojica su se povukli. Sasvim očekivano, kad je splasnulo prvobitno oduševljenje prilikom da se osvete, javile su se i racionalne misli: osim kratkotrajnog, emo vnog zadovoljenja, šta mi to još može done ? A koji je rizik? Kad pravna država kažnjava zločince, ona raspolaže takvim aparatom moći da ne rizikuje gotovo ništa, ali mi? Šta ako usledi osveta zbog osvete? “Znali su da držimo oružje, zato su i došli”, nastavio je Fetmen. “Ali nisu pronašli ovaj bunker, pa su odneli samo kalaše i kašikare. Gospodo, poslužite se.” “Šta su uradili tebi i tvojima?”, pitao je Larsen – Afroamerikanac i nastavnik muzičkog u ispeglanoj plavoj košulji – dok mu je Fetmen pokazivao kako da napuni, otkoči i zameni šaržer na pušci koju je izabrao. “Pa rekao sam vam”, odgovorio je Fetmen. “Ovaj, ukrali su vam nekoliko pušaka?” “I moje kašikare.” “Kašikare. I to je dovoljan povod za osvetu?” “Kakva osveta? Samo hoću da pobijem nevaljalce, a sad imam i dobar razlog, zar ne?” “Divota”, ho će Larsen. Fetmen je pocrveneo. “A tebi?”, frknuo je. “Jesu li ukrali volvo?” Opsovao sam u sebi i zažmurio. Trebalo je da ljudi rade zajedno, a ne ovako. Pošto sam pročitao sve prijave, znao sam kako će glasi odgovor. “Ubili su mi ženu”, rekao je Larson. U memljivom podrumu zavladao je muk. Otvorio sam oči i video da su svi pogledi upr u čoveka u plavoj majici. U prijavi je pisalo da su Larsen i njegova žena stajali na pločniku ispred ilegalne bakalnice, natovareni namirnicama. Poveli su onamo još osam rođaka, svi su gledali da se kreću u grupama, to se smatralo bezbednijim. U susret im je naišla banda na motociklima i muškarci su izvukli ono što su imali od oružja: noževe i jednu staru pušku. Među m, motori su prošli pored njih a da nisu usporili. Već su

mislili da je opasnost prošla kada je poslednji motociklista u koloni zamahnuo lancem sa kukom koja se zarila Larsenovoj ženi u bu nu i povukla je sa sve kesama i namirnicama niz ulicu. Dok su Larsenovi ljudi jurili da spasu ženu, banda se zaustavila i pokupila namirnice. “Probušio joj je butnu arteriju”, rekao je Larsen, “iskrvarila je nasmrt dok su razbojnici skupljali šunku i konzerve.” Čulo se samo Larsenovo isprekidano disanje i gutanje knedle. “A jesu li imali...?”, oprezno poče jedan glas. “Da”, reče Larsen povra vši kontrolu nad govorom. “Imali su kacige sa ubijenom Jus cijom.” Okupljeni muškarci klimnuše. Jedan se nakašljao. “Reci mi: radi li ovaj mitraljez?“ Posle dva dana bili smo spremni. Pucanje smo vežbali u streljani sa Pitom Dauningom, bivšim marincem koji se borio po kućama u Basri u Iraku. On, ja i Čang, građevinski inženjer, pretresli smo projekat kuće do kojeg je Čang došao preko veze u katastru. Dauning nam je svima izložio plan akcije u prostoriji koju smo iznajmili u podrumu streljane. Naglasio je da u kući može bi još ote h lica i me naglasio da se akcija ne če samo Ejmi i mene. Ipak, kada je završio izlaganje, obra o se samo meni: “Pa, Vile Adamse, kako to zvuči?” Klimnuo sam. “Hvala.” Dauning je zavio velike papire sa crtežima. Ustao sam. “Onda se sastajemo ovde u ponoć”, rekao sam. “Ne zaboravite da obučete tamnu odeću.” Ustali su i pošli napolje. Više njih mi je klimnulo u prolazu. Tada sam shva o da me doživljavaju kao nekakvog zapovednika. Samo zato što sam ja pokrenuo inicija vu? Ili je tu bilo još nečeg, možda to što sam formulisao naš zadatak, njegovu moralnu i društveno-vaspitnu stranu? Da li je moj pros govor o tome kako pravda nije nešto što dobiješ, već nešto što moraš uze probudio u njima borbeni žar koji sami nisu uspeli da pronađu, ali za koji su shva li da im je nedostajao pošto su dobili moralno prihvatljiv mo v? Možda. Naime, možda su ose li da stvarno mislim sve što sam

rekao, da svi imamo odgovornost da odrubimo glavu Levijatanu, morskom čudovištu, jer je ono toliko naraslo da će nas sve proguta . Ipak, ne verujem da je bilo ko razmišljao o tome kada smo, posle ponoći, mileli u koloni od tri automobila uz strme serpen ne prema vili na brdu. Ja sam sedeo na zadnjem sedištu između još dvojice i mislio samo na ono što sam treba da obavim, na svoje prak čne zadatke prema planu akcije. I na to da mi se ne umire. Verovatno sam i ja zaudarao na znoj kao i ostali u m kolima. Na znoj, i na strah. VII Probudili su me pucnji, povici i trčanje hodnikom. Prvo sam pomislila da se žurka opet otela kontroli i da se neko posvađao, verovatno s Ragnarom. Neko je drmusao kvaku na mojim vra ma. Ustanovio je da su, kao i uvek, zaključana. Ne bojim seja da če neko upas da me siluje. Kao prvo, znaju da bih ih premla la, kao drugo, znaju da bi im Bred odrubio glavu, a kao treće, prestanu da te gledaju kao seksualni objekat kad shvate da voliš isto što i oni: devojke. Ipak, znam i da je, sa najblaže rečeno neumerenim unosom droge, samo pitanje vremena kad će neko da se zajebe i pokuša. A to bi mu donelo toliko problema da mi je lakše da bude zaključano. Da oni budu zaključani napolju, a ne ja unutra. Iskočila sam iz kreveta i zgrabila kalaš koji sam držala ispod njega. Naime, glasovi u hodniku nisu pripadali nikome iz bande, a sada sam čula i dva praska nalik na eksploziju šok-bombe. Trebalo je da Oskar stražari, šta se,jebote, desilo – da nije zaspao? Kvaka se više nije pomerala, možda je o šao? Utom sam začula pucanj sa druge strane vrata ifijuk kada mi je metak proleteo pored glave i zario se u zid. Podigla sam kalaš, podesila ga na rafalnu paljbu i s snula obarač. Čak i u polutami videla sam kako meci buše vrata i belo iverje le na sve strane. Napolju se neko stropoštao i zavrištao. Obukla sam pantalone i jaknu, obula se i prišla prozoru. Na travnjaku je, s kalašom pokraj sebe, Oskar ležao poleđuške kao da se sunča na mesečini. Brzo sam se presabrala. Nisam znala koliko ih je, ali su uspeli da smaknu Oskara pre nego što je

s gao da uzbuni ostale. Imali su šok-bombe. Nisu, dakle, bili obični amateri. A mi? Mi smo bili grupa drogiranih klinaca koji su navikli da napadaju, a ne da se brane. Kad ne bih brzo donela odluku, neko drugi bije doneo za mene. U džepu mi je bio ključ od motora. Jebeš sve to, čak sam imala i kuda da odem, Marija me je zvala da se preselim kod nje za stalno. Zar nisam – i nezavisno od ovoga – razmatrala njen predlog? Pa dobro. Haosje svojevremeno bio spas za mene, ali zar to nije bilo uzajamno, zar nas nije spasio to što smo u grupi, što nas je dvanaestoro? Sigurno nas nisu spasli lojalnost i nekakav kodeks čas , jebeš to! Da ne bi možda neki od njih bilo kad žrtvovao bilo šta zbog mene? Otvorila sam prozor, popela se na sims, okačila se o okvir i pus la. Iako su ruže u leji ispod prozora uveliko bile pocrkale, trnovito žbunjeje nastavilo da džiklja i činilo mi se da sam se uvaljala u bodljikavu žicu. Udahnuo sam, izvukao iglu iz šok-bombe i klimnuo Dauningu. Klimnuo mi je u odgovor i okrenuo kvaku na prostoriji koju sam, zahvaljujući projektu, prepoznao kao glavnu dnevnu sobu i odškrinuo vrata. Postupio sam kako me je podučio, sagnuo se i skoro bešumno zakotrljao bombu po parketu. Dauning je ponovo zatvorio vrata, a ja sam izbrojao do če ri. Prasak je bio zaglušujući čak i kroz zatvorena vrata, a na ključaonicu je grunula pruga svetlos . Dauning je šutnuo vrata, pa smo ušli i zauzeli položaj s obeju strana vrata kao što nam je rekao. Puls mi je divljao dok sam svetlošću baterijske lampe tražio Ejmi. Obasjao sam prozor i ugledao nekog kako trči preko travnjaka pred kućom u pravcu parkiranih motocikala. Nastavio sam da šaram snopom svetlos po sobi dok nisam ugledao nešto što mi je na prvi pogled izgledalo kao skulptura. Na krevetu je sedeo mladić bled kao krpa i ukočeno piljio preda se. Dauning nam je objasnio da šok-bomba izaziva upravo takav efekat. Bio je to Bred. Dauning mu je dreknuo da digne ruke uvis, ali Bred je očito još bio gluv od praska, pošto nas je pogledao kao da ništa ne razume. Dauning ga je

raspalio kundakom po licu i kroz snop svetlos je proletela grumuljica pljuvačke i krvi. Gurnuo sam ga nazad u ležeći položaj i seo preko njega. Nije se opirao. “To sam ja”, rekao sam. “Vil. Gde je Ejmi?” Samo mi je trepnuo u odgovor. Ponovio sam pitanje prislonivši mu cev pištolja na čelo. “Znamo da ste je vi odveli”, rekao sam. “Već smo vam ubili stražara, Brede, hoćeš li da budeš sledeći?” “Ona...” Prošle su dve sekunde, dovoljno duge da se tresem kao prut, a onda je nastavio: “Ona nije ovde. Pus li smo je čim smo izašli iz centra. Zar se nije vra la?” Možda zato što je nasledio očevu mimiku, tek, znao sam da laže. Udario sam ga pištoljem. Očito više puta, pošto sam, kad me je Dauning zaustavio i kad sam došao sebi, ugledao krvavu masku pod sobom. “Mrtva je”, rekao sam. “To ne možeš zna .” Zažmurio sam. “Da je živa, ne bi me lagao.” Sela sam na motor pod velikom nadstrešnicom. Otud su se videli travnjak i svetlost baterijske lampe koja je šarala po Bredovoj sobi. Uhva li su ga. Već sam htela da upalim motor, pobegla bih odatle za tri sekunde, ali nisam. Nešto mi nije dopuštalo. Nisam mogla da ostavim Damba u škripcu. Pogledala sam prozor sobe koju je on delio sa Herbertom, jedinim crncem u bandi. Tamo je gorelo svetlo. Možda još nisu s gli kod njih. Sišla sam sa motora i otrčala preko travnjaka do njihovog prozora. Propela sam se na prste i provirila. Damboje sedeo na krevetu u gaćama i majci i klatarao nogama buljeći u vrata. Herberta nije bilo na vidiku. Pokucala sam na prozor. Dambo je poskočio, ali se ozario kada sam priljubila lice uz staklo, pa je video da sam to ja.

Prišao je i otvorio prozor. “Herbertje o šao da vidi šta se dešava”, rekao je. “Znaš li...” “Obuvaj se!”, prošaputala sam. “Moramo da bežimo!” “Ali...” “Smesta!” Dambo je otrčao. Brojala sam sekunde dok se on mučio da vežepertle. Trebalo je da mu nabavim neke pa ke na čičak. “Ne mrdaj”, rekao je glas k iza mene. Okrenula sam se u pravcu tog glasa. Preko snajperskog nišana me je posmatrao neki ćelavi p. Nastavila sam taj pokret. “Čuješ li...počeo je, ali je ispus o pušku i zaćutao kada sam ga iskosa šutnula u međunožje. Videla sam kako se presami o, a onda sam se okrenula ka prozoru na koji se Dambo u međuvremenu popeo. “Skoči!”, rekla sam. Uhva la sam ga, ali je toliko bio otežao da smo se oboje skotrljali niz travnjak. Pridigli smo se i Dambo je potrčao za mnom u pravcu motora. Čuo sam da Fetmen razgovara sa nekim pa sam provirio kroz prozor. Preko travnjaka su trčali jedna dugonoga devojka i jedan niski dečak. Bili su to ono dvoje, u to sam bio siguran, sve na njima – lica, tela, pokre i glasovi – urezalo mi se u sećanje kada sam bio vezan u garaži. S gli su do motocikala i devojka se popela na jedan od njih, dok se dečak uzverao iza nje. Preturala je po džepovima tražeći nešto, verovatno ključeve. Na beloj majici ispod jakne igrala joj je crvena tačkica. Laser. Otvorio sam prozor. Dole je na travnjaku ležao Fetmen sa kundakom snajperske puške prislonjenim uz obraz. “Nemoj da pucaš!”, viknuo sam. “Nismo ubice.” “Zaveži”, prostenjao je ne podižući pogled. “Naređujem !” “Žalim, ovo su moji nevaljalci.” “Ako pucaš, pucaču i ja”, rekao sam. Tiho. Valjda je zbog toga ipak podigao pogled i ugledao da nišanim u njega. Blenuo je u mene dok se u pozadini začula grmljavina motora, a za m u hnula kada su prošli kroz kapiju i spus li se u kanjon.

Spus o sam pištolj. Ne znam zašto, ali delić mene je želeo da ih on upuca, kako bih posle ja mogao da pucam u njega. “Helikopter s že za če ri minuta”, dovikuje poručnik. “Putnici neka se pripreme!” Tek ga dopola slušam pošto, dok na krovu nebodera čekam da se opros m, mislim o nečem drugom. O tome kako sam one noći želeo da pripucam. Želeo sam da mi okolnos pruže izgovor da postanem nešto što nisam mislio da mogu posta . Više ne znam ko sam. Gledam srećne izabranike koji očekuju da čuju helikopter, tražim nagoveštaj griže saves kod njih. Ako je ima, ja je ne vidim. Okupili smo ih sve u dnevnu sobu, a Dauning i Larsen su pretresali preostale prostorije u kući. Mi smo imali jednog teškog ranjenika, oni jednog mrtvog – stražara – i četvoricu ranjenih. “Mora u bolnicu”, rekao je Čang za našeg ranjenika koji je bio ustreljen kroz vrata. “Ne može, dogovor je bio da ne idemo u bolnicu”, rekao je Fetmen. Izgledao je kao da ga bole prepone. “Ali...”, počeo je Čang. “Zaboravi, samo nam fali da nakačimo sebi policiju na vrat”, prekinuo ga je Fetmen. “Vozite ga u bolnicu”, rekao sam. Fetmen se okrenuo prema meni, crven od besa. “Ti ćeš da mi kažeš, a pus o si onu njihovu da pobegne.” “Nije bilo razloga da je ubijemo kad je već bežala.” “Adamse, došli smo ovamo da ih kaznimo. A nas zapravo samo koris š da pronađeš ćerku. I to je u redu, ali nemoj mi izigrava dobrog Samarićanina na naš račun. Reci Sajmonu da ta devojka nije zaslužila metak.” Pogledao sam Sajmona. Bio je to debeljuškast kuvar blagog glasa i pogleda i zaraznog smeha. Da, čak smo se i smejali. Sajmonovu kuću je pose la banda sa crtežom mrtve Jus cije na kacigama. Ispalili su granate iz bazuke i požar je buknuo za nekoliko sekundi. Njegovi žena i sin su sad

ležali u bolnici s teškim opeko nama i niko nije znao da mu kaže hoće li se izvući. “Šta kažeš, Sajmone?”, pitao sam. “Je li trebalo da ga pus m da je ubije?” Sajmon se zagledao u mene. “Ne znam”, rekao je naposletku. “Možeš li da pomogneš Čangu da odveze Rubena u bolnicu?”, pitao sam. Sajmon je klimnuo. U sobu su ušli Dauning i Larsen. “Jeste li je pronašli?”, pitao je Fetmen. Oćutali su. Izbegavali su moj pogled. Ako sam se dotad još i nadao, više nisam. Ejmi je ležala na prljavom dušeku u podrumu. Zaključali su je u vešernicu koju očito nisu koris li, ali ne da bi je sprečili da pobegne, već da sakriju leš. Gledao sam je. Srce mi se isključilo, samo je mozak opažao. Ako je prethodno nije već ubilo nešto drugo, uzrok smr je bio očigledan. Čelo joj je bilo smrskano. Izašao sam u podrum, gde su me čekali Larsen i Dauning. “Počinje saslušanje“, rekao sam klimnuvši ka prizemlju gde su na podu u dnevnoj sobi vezani sedeli pripadnici bande. “Hoćeš li prvo da..počeo je Larsen. “Ne”, rekao sam. “Da počnemo.” Do krivca smo brzo došli primenom starog ali delotvornog trika zbog kog sam nekad, kao advokat, zamerao policiji. Izdvojili smo svakog pripadnika Haosa u zasebnu prostoriju i ostavili ih da čekaju neko vreme pre nego što bismo nas dvojica ušli praveći se da smo već ispitali druge. Govorio bih ja, uvek sa is m uvodom: “Neću reći ko, ali jedan od vas mi je upravo rekao da si ubio moju ćerku Ejmi. Sigurno znaš i ko mi je to rekao. Došao sam lično da te sa zadovoljstvom likvidiram ukoliko me u pet minuta ne budeš ubedio da ju je ubio neko drugi.”

To je toliko očigledan blef da bi ga bar neki od njih odmah prozreli. Ipak, nisu mogli da budu sasvim sigurni, ni su mogli zna da će ga i drugi prozre . Stoga je njihova računica glasila ovako: zašto da ću m i uzdam se da blefira, kad će neko drugi sigurno propeva ? Posle če ri saslušanja, na dva sam čuo Bredovo ime. Posle šest, znao sam da ju je ubio palicom za golf u spavaćoj sobi. O šao sam Bredu, kog smo smes li u jednu od dve radne sobe, i saopš o mu svoja saznanja. Zavalio se u kožnoj fotelji ruku vezanih iza leđa i zevnuo. “Onda me ubij.” Progutao sam knedlu i sačekao. Čekao sam, i suze su potekle. Ne moje, već njegove. Kapale su po pisaćem stolu od sive stare kovine i drvo ih je upijalo. “Nisam hteo, mister Adamse”, šmrcao je. “Voleo sam Ejmi, oduvek sam je voleo. Ali ona...” Drhtavo je udahnuo. “Ona je mene prezirala, nisam bio dovoljno dobar za nju.” Kratko se nasmejao. ,Ja, naslednik skoro pa najboga jeg čoveka u gradu, zar je to moguće?” Oćutao sam. Pogledao me je. “Rekla mi je, mister Adamse, da me mrzi. A znate šta, tu se slažemo. I ja mrzim sebe.” “Brede, da li ovo mogu smatra tvojim priznanjem?” Pogledao me je. I klimnuo. Pogledao sam Larsena, koji je odsečnim klimanjem glave potvrdio da je video isto što i ja. Ustali smo i prišli Dauningu. “Priznao je”, rekao sam. “Šta ćeš s njim?”, pitao me je Larsen kada je izašao u hodnik. Udahnuo sam. “Poslaću ga u zatvor.” “U zatvor?” Dauning frknu. “S njim treba na vešala!” “Vile, jesi li dobro razmislio?”, pitao me je Larsen. “Dobro znaš da će šeta koliko sutra ako ga predaš policiji.” “A ne, strpaću ga u njegov sopstveni zatvor.” “Kako to misliš?”

“Tamo gde je zaključao Ejmi. Sedeće tamo u pritvoru dok budem pripremao optužnicu.” “Ti bi da izvedeš sina Kolina Loua pred sudiju i porotu?” “Naravno. Pred zakonom su svi jednaki. Ova zemlja je izgrađena na tome.” “Adamse, bojim se da tu grešiš”, rekao je Dauning. “Jeli?” “Naša zemlja je izgrađena na zakonu jačeg. Tako je sada, a tako je bilo i onda. Sve ostalo je samo predstava.” “Pa”, počeo sam. “Možda je moguće istovremeno bi i najjači i pravedan.” Utom su se začuli povici iza kuće. Istrčali smo napolje, ali prekasno. “Crnčuga je priznala”, reče Fetmen. U ruci je držao baklju i na njenoj svetlos mu se lice caklilo od znoja. Piljio je, kao i mi, u veliki hrast u dvorištu. Oko nas su stajali i ostali, svi ćutke. Sa najniže grane na drvetu visio je momak sa omčom oko vrata. Bio je visok, mršav, imao je šesnaestak godina i majicu na kojoj je, po svemu sudeći rukom, pisalo Haos. “Herbert”, uzviknuo je promukli glas kroz prozor kuće. Osvrnuo sam se, ali nisam nikog video. “Dobili smo priznanje”, rekao sam. “Obesio si pogrešnog čoveka.” “Nije priznao to”, tada će Fetmen. “Već da je zapalio kuću. A nisam ga obesio ja, nego on.” Uperio je prstom u priliku ispod drveta. Bio je to srdačni kuvar Sajmon. Posmatrao je telo mrmljajući nešto skrštenih ruku. Možda molitvu. Za svoju porodicu povređenu u požaru. Za pokojnika. Za sebe. Za sve nas. Nismo bili s gli da razgovaramo šta ćemo uradi sa pripadnicima Haosa. Bili smo se usredsredili na to da oslobodimo Ejmi, a podrazumevalo se da nećemo bi milos vi prema razbojnicima ako budu pružali otpor, da ćemo ih u tom slučaju ubi ili teško rani , i većini nas je to verovatno zvučalo kao dovoljna osveta. Ali nismo se dogovorili šta bismo uradili ako bi nam se predali, kao što sad jesu.

Postojale su tri opcije. Da ih pogubimo. Da ih osaka mo. I da ih oslobodimo. Samo je Fetmen glasao za pogubljenje. Drugi nisu imali ništa pro v amputacije, na primer, desne šake, ali niko se nije prijavio da to sprovede u delo. Podozrevam da nikome nije bila primamljiva pomisao na devetoricu osakaćenih ali jakih i osvetoljubivih mladića koji slobodno idu gradom. Najviše je podrške dobio Dauningov predlog da ih išibamo, što bi verovatno bilo protumačeno kao milos v čin i ne bi izazvalo kasniju odmazdu. Ja sam se pak zalagao za to da ne dosuđujemo kazne ako ne možemo obezbedi “optuženiku” pravedan sudski postupak. Upravo u tome bismo se izdvojili u odnosu na njih, a uzdržavanjem od osvete ne bismo samo poštovali pravna načela na kojima su naši preci izgradili ovu zemlju već bismo postavili valjane primere, pokazali m mladim ljudima da se može bi civilizovan i u vremenu haosa, da nismo na putu bez povratka. Lično sam jemčio za to da će Bred Lou koliko god to bude moguće ima tretman u skladu sa principima pravne države. Ne znam da li sam ih ubedio ja svojim rečima, ili činjenica da je Larsen – kao jedini, uz mene, kome je banda nekoga ubila – odmah uzeo reč da me podrži, ili zato što je dunuo vetar i zanjihao mladog obešenog crnca tako da su grane zakukale, a mi morali da odvra mo pogled. Bez mnogo pompe oslobodili smo sve osim Breda. “Zažalićemo zbog ovoga”, rekao je Fetmen dok smo gledali kako motocikle guta rastuća tama grada. VIII Ejmi smo sahranili posle ceremonije u jednoj centralnoj gradskoj crkvi koja je bila skromno nameštena, ali je, začudo, delovala netaknuto, kao da su čak i pljačkašima bogomolje predstavljale sve nju. Nismo objavili čitulju ni pozvali bilo koga, pa su, pored Hajdi, Sema i mene obredu prisustvovali samo Dauning, Larsen i Čang. Ostatak tog popodneva proveo sam nagovarajući Hajdi da se preselimo u kuću Kolinovog kolege na brdu zajedno sa Čangovom, Larsenovom i