Jo Nesbo - Ostrovo pacova i druge price

Dauningovom porodicom. Podse o sam je koliko je lako bilo Haosu da upadne u našu kuću i da se to može ponovi , da će se neminovno ponovi , pa da bismo u grupi bili bezbedniji. Hajdi se pro vila, ipak je to bila tuđa kuća, makar trenutno zvrjala prazna. Rekao sam joj da svakako poštujem tuđu privatnu svojinu, ali da to pravo privremeno moramo suspendova . Uostalom, trebalo mi je mesto u kojem bih mogao da držim Breda dok ne počne postupak pro v njega. Sutradan smo preselili ono malo stvari koje su nam bile neophodne u brda i počeli radove na utvrđivanju. Velika bela zgrada javnog tužilaštva u centru predstavljala je savršenu ravnotežu između arhitektonskog patosa koji uliva poštovanje i dosadne jednostavnos koja neće nervira poreske obveznike koji su pla li to zdanje. Kancelarija tužiteljke Adel Mateson bila je od onih koje služe da se u njima radi, a ne da uliju pose ocima i kolegama predstave o autoritetu i statusu. Običan radni sto sa hrpom dokumenata, blago zastareo računar iz kojeg vire kablovi, police sa relevantnom pravnom literaturom, prozor koji pruža svetlost, ali ne i pogled što odvlači pažnju. Nije tu nipošto bilo ni fotografija članova porodice koje bi podsećale tužiteljku na to da postoje važnije stvari u životu od posla i da treba poći kući. Iza hrpe dokumenata, na stolici s visokim kožnim naslonom, sedela je tužiteljka Mateson. Pogledala me je preko naočara. Nije bila podjednako čuvena kao neke njene kolege, ali je utoliko veći ugled uživala u struci. Oni koji su znali za nju, cenili su je zbog integriteta i istrajnos u gonjenju moćnika, kao i zbog toga što nije volela da se eksponira u medijima. Jednom je jedan novinar napisao da javna tužiteljica Mateson u svom repertoaru za intervjue i konferencije za štampu ima samo če ri moguća odgovora: “da”, “ne”, za m nešto duži “to nam nije poznato” i najduži “to ne možemo da komentarišemo”. “Mister Adamse, i vi ste pravnik”, rekla je saslušavši me. “Ako mislite da imate dokaze da je to lice ubilo vašu ćerku, zašto ste predmet izneli meni, a ne u policiji?” “Zato što više nemam poverenja u policiju.” “Čudna su vremena, to stoji, ali kako to da onda verujete tužilaštvu?”

“Ako se odmah obra m javnom tužiocu, bar sam preskočio jedan korak na putu do sudnice.” “Plašite se, dakle, korupcije?” “Otac tog mladića je Kolin Lou.” “Onaj Kolin Lou?” “Da.” Prislonila je kažiprst na gornju usnu i pribeležila nešto na cedulji. “Znate li gde se taj mladić sada nalazi?” “Da.” “Gde?” “Ako bih vam rekao da je u privatnom pritvoru, morali biste da pokrenete postupak pro v mene, a to bi ugrozilo predmet pro v njega, zar ne?” “Lišavanje slobode je svakako teško krivično delo, a ukoliko je do priznanja došlo u okolnos ma takvog lišavanja slobode, sud bi ga mogao u potpunos odbaci .” “Plod otrovnog drveta.” “Naravno, i vama su pozna principi. Ali ako zaista, kao što tvrdite, postoje svedoci koji mogu potvrdi da je do priznanja došlo i da ono nije bilo iznuđeno, to nas stavlja u bolji položaj.” Prime o sam da već govori u prvom licu množine, a ne u drugom jednine. Da lije pominjanje Kolina Loua izazvalo takav efekat? “Morate pronaći i bar jednog pripadnika te bande koji će potvrdi Bredovu krivicu”, rekla je. “To će bi teško, ali više nas ih je čulo kako kažu da ju je Bred ubio.” “Informacije iz druge ruke, kao pravnik sigurno znate da to nije dovoljno za krivično gonjenje. Da bih podigla optužnicu, moram bi bar podjednako ubeđena da ću izdejstvova osuđujuću presudu koliko i porotnici kad treba da ga osude iznad svake osnovane sumnje.”“ Klimnuo sam. “Pronaći ću nekog od onih koji su ga imenovali kao krivca.”“ “Lepo.” Adel Mateson je pljesnula dlanom o dlan. “Bacam se na posao, bićemo u kontaktu. Presuda u ovom slučaju mogla bi pokaza svetu da se

pravna država još nije sasvim urušila.”“ “I ja se nadam tome”“, rekao sam gledajući jedinu sliku u toj kancelariji. Bila je mala i nakrivljena, ali ram i staklo su bili čitavi. Na njoj je bila Jus cija, šlepa i pravična. I bez rupe na čelu. Pravo iz tužilaštva o šao sam u policijsku stanicu, gde sam zatekao detek vku Gardel. Izašla je sa mnom na parking kod tržnog centra. Tu sam joj objasnio da mogu posla Breda Loua na sud ako se domognem jednog od onih koji su ga okrivili. “Imali ste ga u šaci, ali ste ga pus li da se izvuče sa suđenjem?”, pitala me je tonom kakav je, pretpostavljam, svojstven ateis koji pita hrišćanina da li stvarno veruje da se može hoda po vodi. “Treba mi jedan pripadnik te bande”, rekao sam. “Možete li da mi pomognete?“ Odmahnula je glavom. Mislio sam da to znači “ne” sve dok nije rekla: “Otvoriću četvore oči, ali...” Nastavak sam već znao: “... ne bih se mnogo nadala.” Zahvalio sam joj. Odlazeći, imao sam u sak da me posmatra, i dalje odmahujući glavom. Poslom pretvaranja vile u neprobojno utvrđenje upravljao je Čang, kao građevinski inženjer. Povisili smo bedem oko poseda, ojačali dve kapije i raskrčili sve potencijalne zaklone između bedema i kuće. Prozore smo zamandalili neprobojnim pločama sa puškarnicama i ojačali zidove, vrata i krov tako da mogu izdrža grana ranje. Po ćelom placu smo postavili mine i samookidajuće puške sa senzorima za pokret. Pored toga, čitav posed se nadzirao iz kontrolne sobe u podrumu, odakle se moglo na daljinu upravlja mitraljezima i minobacačima mon ranim na spratu. Imali smo i dva drona s kamerama kojima smo takođe mogli upravlja iz kontrolne sobe, ili ratnog štaba, kako ju je Dauning uvek zvao. Ukratko, tu vilu je jedino bilo moguće zauze topovima i bombama. Za slučaj da neko ipak prodre u kuću, Dauning je imao noćni vizir. Objasnio je da su, zahvaljujući takvim uređajima, on i njegovi saborci u Basri koris li mrak kao saveznika tako što bi presekli dovod struje kad krenu

u lov na teroriste u neprijateljskim četvr ma. Larsen, Čang i ja smo malo vežbali da nosimo te naočare pošto ukućani legnu da spavaju i pogase se svetla, ali menije taj vizir, da budem iskren, samo izazivao mučninu i vrtoglavicu. A kada je Čang jednom nenajavljeno upalio sve o dok mi je vizir još bio na glavi, bilo je to kao da sam pogledao pravo u sunce – potom sam još dugo bio poluslep. Čang je predložio da iskopamo tunel za potrebe hitnog povlačenja. Dugo sam razmišljao i na kraju mu rekao da bi bilo preskupo. To je bila laž. Dauning je preko bivših kolega marinaca saznao za jedno skladište municije koju smo mogli dobi u zamenu za hranu i lekove, pa smo obavili trampu. Municiju smo Larsen i ja poredali u mali vinski podrum. Na policama više nije bilo vinskih flaša, verovatno su bile potrošene na Haosovim žurkama, a prostorija je imala debele zidove od cigle. Među m, kada je tu došao Čang i video municiju, uperio je prstom u rupu na zidu kroz koju je provukao zasebnu kanalizacionu cev. Ako bismo, u slučaju opsade, bili odsečeni od postojećih vodovodnih i kanalizacionih instalacija, ovako smo imali kanalizacionu cev koja je izlazila na strmu i obraslu padinu ispod kuće, kao i vodu iz cevi koju je Čang na divljaka povezao sa vodovodnom mrežom u kanjonu. U malo verovatnom slučaju da napadači pronađu kanalizacioni odvod, pa još shvate kako on vodi pravo do naše kuće, oni bi, naravno, mogli da ispale granatu kroz tu cev u kuću, ali bi debeli zidovi sprečili da nastane veća šteta, rekao je Čang. Osim ako bi upravo na tom mestu stajala eksplozivna municija. Čang je to dodao svojim uvek mirnim i razložnim tonom, bez ironičnog ili šaljivog izraza na licu. Upravo zbog toga smo Larsen i ja prasnuli u smeh, a Čang nas samo žalosno pogledao, što nas je navelo da se smejemo još glasnije. Dogovorili smo se da municiju prebacimo u vešernicu koja je funkcionisala kao Bredova ćelija. Tamo sam ga smes o zato što je on tamo držao Ejmino telo. Valjda sam mislio da će ga taj stalni podsetnik na vlas to nedelo spreči da pobegne od gorčine pokajanja. Pošto smo završili premeštanje i smes li Breda u vinski podrum, stajao sam u dovratku i posmatrao ga kako na dušeku čita jednu od knjiga koje sam mu ostavio. Već je bio bled i mršav od h dana provedenih u pritvoru iako smo ga dobro hranili i redovno izvodili u šetnje po baš .

“Šta je ovo?”, pitao je pokazujući rupu na zidu pored svoje glave. “Za kanalizaciju”, rekao sam. “Za govna kao što sam ja?” Spus o je knjigu, stegnuo pesnicu i zavukao ruku u otvor do ramena. “Niko nije potpuno govno”, rekao sam. “Ako dovoljno smršam da se provučem, gde bih izašao?” “Na brdo ispod kuće Polanskog”, rekao sam. Ne znam zašto sam mu to rekao. Da li sam već tada znao? Podigao sam plas čnu vrpcu koja je bila spala s jednog sanduka sa municijom. Zgužvao sam je i gurnuo u džep. Bred se iskezio. “Je li to sklanjate da se ne bih obesio?” Oćutao sam. Bred se pridigao na lakat. “Zašto me samo ne smaknete?” Začudo, iako je on ležao, a ja stajao, iako je on bio moj zatvorenik, delovalo je kao da on mene gleda s visine, a ne obrnuto. “Zato što nismo kao ”, rekao sam gledajući ga pravo u oči. “Uskoro ćete posta kao ja. Ako želite da preživite.” “Ja se pak nadam”, počeo sam, “da ćeš posta kao mi. Ili još bolji od nas.” “Šta to treba da znači, da ću sede ovde zarobljen do kraja života?” “Nije zapisano da više nikad nećeš done odluku koja će ima posledice po tebe i tvoje, Brede.” “Pa dajte mi onda šansu. Oslobodite me. Obećavam, tata će pla koliko god budete tražili. U stvari, koliko god da ja budem tražio!” Odmahnuo sam glavom. “Ima nešto veće i od toga, Brede.” “Ma dajte, šta je veće od ta nog bogatstva?” “To da izabereš dobro umesto zla.” Bred se nasmejao i gurnuo knjigu preko golog poda ka meni. “Kao u ovoj knjizi. Levoliberalno sranje, ako mene pitate.” Pogledao sam knjigu. Tom Bingam, Vladavina zakona. Levoliberalno sranje? To je bar značilo da je čitao knjigu i doneo neki sud. Možda se moja nada obis nila, možda smo i ja i svi ostali potcenili Bredov intelektualni kapacitet?

“Vi, kao, ne tražite osvetu?”, pitao je. “To je laž!” “Možda”, rekao sam. “Svejedno mi ne bi bila dovoljna osveta da te pogubim. Tako je, želim da se pokaješ. Želim da ose š is onaj bol kao ja kad sam izgubio najvoljeniju osobu. Želim da ose š i istu krivicu kao ja zato što nisam dovoljno dobro zaš o svoju porodicu. Nisam iznad toga. Ipak, kao ljudi imamo tu jedinstvenu sposobnost da odložimo kratkoročno zadovoljstvo radi višeg cilja.” “Sad zvučite isto kao ova knjiga.” “Pročitaj je”, rekao sam. “Pa ćemo još priča .” Izašao sam i zaključao vrata za sobom. Popeo sam se u spavaću sobu. Tamo su se Hajdi i Sem igrali transformersima koje je Sem dobio za Božić od “čika Kolina”, kako je pisalo na čes tki. Kada ih je otpakovao, Hajdi i ja smo po njegovoj reakciji shva li da bismo mu slomili srce ako bismo mu oduzeli te igračke da ih zamenimo nekim koje u manjoj meri veličaju nasilje. “Čujem, zabavljaš se”, rekla je Hajdi. Prime o sam zajedljiv ton i shva o da je čula kad smo se Larsen i ja smejali. “Bar pokušavam”, rekao sam začuvši istu tu zajedljivost u svome glasu. “Šta si pričao sa njim?”, pitala je. On je bio Bred, više nije izgovarala njegovo ime. “Samo sam ga obišao”, slagao sam. Kao da nije bilo dovoljno to što sam se smejao na sav glas, zar je trebalo da joj kažem i kako sam vodio kolikotoliko smislen razgovor s ubicom naše čerke? Doduše, već sam joj rekao kako smo dužni da se pomirimo s Ejminom smrću i gledamo u budućnost, zbog sebe i zbog Sema. Hajdi mi je pak rekla da osećajni ljudi ostavljaju prostora za tugu, da je ona odraz ljubavi i ako je ja ne osećam, možda nisam ni voleo Ejmi onoliko koliko tvrdim da jesam. Videla je koliko su me te reči, naravno, zabolele, pa se izvinila. Odgovorio sam joj da svi tuguju na različite načine, da je njen način možda bolji i da se ona suočava sa nečim što ja još odlažem. Iako sam prepoznao da nije sasvim poverovala u moju iskrenost, video sam i da joj je drago što sam pokušao da joj izađem u susret.

“Tata, vidi!” Sem mi je pritrčao, skočio u krilo, nabio transformersa pred oči i zarežao. “Ja sam Devastator! Mogu da se promenim!” Izvrteo je delove igračke i figura se pretvorila u nekakvo viljuškasto oružje. Onda me je, zaboravivši na igračku, pogledao pravo u oči i pitao: “Možeš li da se promeniš, tata?” Nasmejao sam se i razbarušio mu kosu. “Mogu, naravno.” “Da vidim.” Napravio sam grimasu koja bi ga inače zasmejala. Sad je samo piljio u mene. Naslu o sam izvesno razočaranje. Za m me je zagrlio i sakrio lice uz moj vrat. Pogledao sam Hajdi koja mi se umorno osmehnula. “Mislim da mu ne smeta što je tata uvek is ”, rekla je. Nismo napuštali posed i trudili smo se da ne idemo jedni drugima na živce. Iako su tu sad živele tri porodice, imali smo više prostora nego u centru, premda smo se osećali skučenije. Posle otmice Hajdi je stalno strepela i nije se odvajala od Sema. Nije ga čak puštala ni da se igra sa drugom decom u velikoj baš ako ona sama nije tu. Uzalud sam pokušavao da joj predočim kako se nalazimo na najbezbednijem mestu na svetu u tom trenutku, nije vredelo. “Napašće nas”, rekla je kad smo jednog dana pazili na Sema dok se igrao sa Larsenovom decom. Trčkarali su po području sa minama i zamkama, ali nije postojala nikakva opasnost, sve je bilo deak virano iz kontrolne sobe. Bilo je olakšanje ču bezbrižan dečji smeh i dobi potvrdu da stvarno osećaju sigurnost koju smo očajnički pokušavali da stvorimo oko njih. Hajdi je bila silovana, ali nije htela da priča o tome. Kada sam je pitao zašto, kad bi joj moglo pomoći da izbaci to iz sebe, odgovorila mi je da se naprosto ne seća skoro ničega. Bila je tu prisutna devojka koja je, srećom, odvela Sema iz sobe i posle toga se Hajdi sasvim isključila. Dok je trajalo, mislila je samo na Sema i na Ejmi. Zato nije imala šta da ispriča. Ako su sećanja ipak bila zakopana negde u njenoj podsves , onda je trebalo tamo i da ostanu, morala je da funkcioniše. Lično sam Hajdinu sposobnost da to po sne pripisao tome što – kao i u slučaju telesnih povreda – jači bol može privremeno po snu svaki drugi. Ipak ju je najviše bolelo to što je izgubila Ejmi. Shva o sam da upravo zato Hajdi – inače jaka, brižna i požrtvovana žena koja bi pod drugim okolnos ma smesta uskočila da se stara o

Larsenovoj deci koja su ostala bez majke – tu decu gotovo izbegava. Ulogu starateljke preuzela je Čangova mlada supruga. “Neki će možda pokuša ”, rekao sam. “Ali će odmah da potraže lakši plen.” “Nisam mislila na bande”, rekla je. “Nego na njega, Kobna. On će nas pronaći.” “Neće ako se ne budemo is cali”, rekao sam i malčice zabrinuto pogledao decu. Kopali su po zemlji tamo gde smo sahranili onog mladog crnca Herberta. Bred nam je rekao da ne zna njegovo prezime, ali to nije ni bilo važno, nije nam bilo potrebno. Grob nismo obeležili krstom tako da se odamo za linčovanje. “Otac ili majka uvek nađu svoje dete”, rekla je Hajdi. Oćutao sam, jer sam znao da je u pravu. Kada sam sutradan svra o u policijsku stanicu, dočekale su me lepe ves . Detek vka Gardel je ušla u trag jednom pripadniku Haosa, izvesnom Kevinu Vankelu. To nije bilo teško, pošto je sedeo u zatvoru. Vankel je, kako mi je rekla, nedavno bio uhapšen zbog pljačke i ubistva policajca. Prilikom saslušanja je izjavio da pripada bandi Haos. Među m, pošto banda nije uspela da prikupi dovoljno novca kojim bi se podmirila njegova zavisnost od metamfetamina, pošao je da opljačka nekog na svoju ruku. Čekao je ispred strip z bara, a onda je prišao prvom i najuglednijem koji je izašao, prislonio mu pištolj na čelo i zatražio novčanik. Pošto mu je, prema izjavama očevidaca, do čni sasvim staloženo predočio da je policajac i da bi Kevinu bolje bilo da pobegne odatle, ovaj je opalio, zgrabio novčanik i pobegao. Posle sat vremena su ga uhapsili kad je pokušao da kupi metamfetamin nasred ulice. Suđenje je već bilo gotovo, dobio je doživotnu kaznu. Pokazala mi je Vankelovu sliku načinjenu prilikom hapšenja, ali mi to lice nije bilo poznato, svakako nije bio jedan od onih koji su okrivili Breda za ubistvo. “Razgovarali smo”, rekla je Gardelova. “Spreman je da svedoči pro v Breda, ako mu samo nabavimo met.” “Šta?”

“Nisam, naravno, pristala na to. Adel Mateson nikad neće optuži nekog na osnovu svedočenja plaćenog drogom. Ali bismo ga mogli nagradi smanjenjem kazne.” Pogledao sam sliku i odmahnuo glavom. “Ali ovaj nije bio tamo.” “Šta?” Gurnuo sam joj sliku preko stola i uperio prstom u datum. “Slikali su ga dva dana pre nego što smo mi upali u vilu. Tad je već bio u pritvoru. Samo hoće drogu, prodao bi rođenu majku za gram.” “Sranje”, rekla je Gardelova. Izgledala je podjednako razočarano kao što sam se i ja osećao. Čudno je to kad se ukaže tračak nade, pa odmah za m nestane. Iako sam u stanicu došao jednako praznih ruku kao i kad sam o šao iz nje, dan mi se pokvario. Pošto smo one noći Dambo i japobegli iz vile, o šli smo kod Marije. Nije bila baš oduševljena me što sam joj dovela dodatnog gosta, ali ga je prihva la u paketu sa ostalim. A u paketu je bilo to da delimo krov nad glavom, trpezu i krevet, kao i to da nas ja š m i – kad zagus – odem da pribavim hranu. Nije me pitala kako ću to uradi , a ja joj nisam prićala. Jedan trik je bio da pronađemo usku i neprometnu ulicu i da Dambo legne na kolovoz. Iako su vozači odavno prestali da staju kako bi pružili pomoć nekome ko leži nasred puta, ipak bi usporili da ga zaobiđu. A kad uspore, ja bih naišla motorom iz suprotnog pravca. Stvorio bi se u sak da se ne možemo mimoići i auto bi stao. Ako bismo dobro tempirali, automobil bi stao k pored Damba, koji bi ustao, podigao pušku preko koje je dotad ležao, razbio bi prozor auta i viknuo: “Ruke uvis!”, što mu je bila omiljena rečenica koju je uzvikivao i kad treba i kad ne treba. Pošto vozač ne bi znao da sam ja u dosluhu sa čovečuljkom koji drži pušku, ne bi odmah dodao gas da me pokosi, a h nekoliko sekundi oklevanja bile bi mi dovoljne da izvučem svoju pušku. Toga dana smo upravo bili izveli taj trik. Tip je sedeo za volanom s rukama uvis i sa cevi Dambove puške na čelu, a ja sam preturala po autu u potrazi za hranom. Nagurala sam jedan kraj kratkog gumenog creva u rezervoar.

“Ruke uvis!”, viknuo je Dambo treći put. “Pa već sam ih digao”, očajnički se pobunio vozač. “Ruke uvis!” “Dambo!”, viknula sam. “Polako.“ Prislonila sam usne na drugi kraj creva i povukla vazduh kako bih pretočila benzin u kanister koji sam spus la na kolovoz pored sebe. Bila sam toliko usredsređena na posao da ih nisam uopšte čula kad su došli. Nisam čula ništa dok se dobro poznat glas nijeprodrao: “Nisam znao da lezbejke tako lepo šišaju.” Nagutala sam se benzina i otkotrljala da nanišanim remingtonkom, iako sam shva la da je već kasno. Bilo ih je trojica. Jedan O’Lirije već prislonio pištolj Dambu na čelo, drugi je uperio kalaš u mene. A onaj treći – koji mi se obra o – nosio je crvenu kožnu jaknu za koju sam znala da ima izvezeno morsko čudovište na leđima. “Ragnare”, kažem. “Dugo se nismo videli.” “Zar sam nedostajao?” Iscerio se. Pokušala sam da ustanem. “Ivon, ostani da klečiš, pristaje . A svom kepecu reci da spus pušku ili ćemo sve da vas pobijemo. “ Progutala sam pljuvačku. “Uradi kako kaže, Dambo. Pretpostavljam da ćete nam uze plen?” Ragnarje mlatarao lancem. “A šta bi uradila?” Slegnula sam ramenima. “Zavisi.” “Naprimer – ako je neko pobegao kada su napali bandu u kojoj je bio vođina desna ruka?” “A ne bi?” “Izdala si nas. Članovi Haosa ne ostavljaju braću u nevolji, to je prvo pravilo. Zar ne, momci?” “Da”, odgovorili su blizanci O’Liri uglas. “Bitka je bila izgubljena”, rekla sam. “Nisam mogla nikako da vam pomognem.”

“Maje li? Ali si patuljka ipak spasla. “Ragnar klimnu prema Dambu. “Lepo siga dresirala, vidim da je postao koristan. Dobro bi nam došao. “ “Šta se posle desilo gore?”, pitala sam. Ragnarje razgledao namirnice u kesama koje sam spus la na ulicu. “Herberta su linčovali, a Breda su zadržali. Nas ostale su kreteni pus li. “ “Onda pretpostavljam da si sproveo odmazdu. “ Ragnar me je pogledao zbunjeno. “Pošto drže Breda, a mi ne ostavljamo braću u nevolji”, pojasnila sam. “Momci, pa valjda je pokušao da izbavi Breda?” Tom prilikom su blizanci oćutali. Ragnarove sitne oči su se dodatno skupile. Ipak, nisam mogla da se suzdržim: “Nije, a? Biće da mu odgovara što smo Bred i ja ispali iz igre, sad on može da bude glavni.” Ragnaru su pobledeli zglobovi na šaci od stezanja lanca. “Uvek si bila lajava, Ivon. Zar niko nije rekao da ne laješ kad upere kalaš u tebe?” Progutala sam pljuvačku. Se la sam se one devojke, Ejmi. Volela bih da sam ja nju tako posavetovala. “Ispričao sam Bredovom ocu šta se desilo”, rekao je Ragnar pogledavši blizance iskosa, kao da proverava da li ga čuju. “Rekao je da će se sam pobrinu za to. “ “Stvarno si uspeo da dođeš do Bredovog oca?” Ragnar je slegnuo ramenima. “Moglo bi se reći da je on došao nama. Uostalom...” Iz jedne kese je izvadio jabuku i zagrizao. “To više nije moj problem.” Napravio je grimasu i hitnuo jabuku, koja odskoči po ulici. “Jesi li znala da se na dokovima i dalje kurvaju kepeci?” Oćutala sam. “Lajava Ivon, ne zaboravi da sam te sada ostavio u životu”, rekao je. Onda se okrenuo i pošao prema ćošku iza kojeg su ostavili motore pre nego što su nam seprikrali. “Ponesite kese!”, viknuo je preko ramena.

“Važi!”, viknuo je onaj blizanac koji je nišanio u mene. “Da ponesemo i njihove puške?” “Jebote, a šta misliš?” Iako su pokupili naše puške, blizanci su se odmicali hodajući unatraške sa kalašima uperenim u Damba i mene. Čula sam kad je Ragnar upalio motor, čulo se prepoznatljivo, promuklo štektanje. Trebale su mi dve sekunde da shva m šta će se desi , da ga ugledam kako zamahuje kukom, da ustanem i viknem Dambu da bezi. Zakasnila sam te dve sekunde. Kuka se sočno zarila straga u Dambovo rame, videla sam da je vrh izbio napred, ispod ključne kos . Dambo je otegnuto zastenjao i ispus o prozor automobila za koji je pokušao da se drži. Poskočio je dva-tri puta na asfaltu i, kukajući, zamakao za ugao i nestao. Okrenula sam se spremna da skočim na motor i krenem za njima kada su blizanci naišli na svojim motorima, otvorili paljbu i izrešetali mi vozilo. Kada su i oni nestali, a dim se slegao, klečeći sam piljila u rupe na mom svetom i prokletom prevoznom sredstvu. “Treba li prevoz?”, pitao me je p iz automobila koji je još tu stajao. Zažmurila sam. Došlo mi je da plačem. Dobro sam znala da to nije bilo ni vreme ni grad za plakanje. Ali sam zaplakala. Bilo je kasno uveče i već sam bio pošao kući posle još jednog celodnevnog i uzaludnog traganja za pripadnicima Haosa. Trebao mi je očevidac, neko ko bi uperio prstom u Breda Loua. Prolazeći pored zgrade tužilaštva, zapazio sam da u nekoliko kancelarija još gori sve o, pa sam takoreći impulsivno skrenuo na gotovo sasvim pust parking pred ulazom. Pozvonio sam i zamolio glas koji mi se javio da me poveže sa kancelarijom javne tužiteljke Adel Mateson. Ubrzo mi se javila kroz zvučnik. “Pokušavala sam da vas dobijem”, rekla je. “Krećem kući, možete li da sačekate pet minuta?” Posle če ri minuta je izašla. Odeća, pa čak i bluza, bila je ista ona koju je nosila i kad sam je prethodni put video. Smesta se upu la ka parkingu.

Unutrašnji delovi donova na njenim cipelama bili su izlizani, pa su joj noge izgledale još krivlje. “Možete li mi pomoći da pronađem Breda Loua?”, pitala je. “Rekao sam vam da.. “Niste rekli ništa što ne bih želela da znam, pa predlažem da ostane na tome. Možete li se pobrinu da izađe pred sud, da ili ne?” “Da”, rekoh zbunjeno. “Odlično. Njegova porodica je obaveštena o istrazi, a sada ste i vi. To podrazumeva da i vi i oni koji su bili sa vama kada ste pronašli Ejmi svedočite pred sudom.” “Znači li to da...?” Zastali smo pored jednog crvenog ferarija. Bilo mi je neverovatno da ta niska, seksi sportska kola pripadaju toj ženi, ali ih je ona otključala. “Ništa ne mogu da obećam”, rekla je. “Samo vam kažem da je posle izvesnog razmatranja javno tužilaštvo zaključilo da postoji dovoljno indicija za podizanje optužnice pro v Breda Loua za ubistvo.” IX Udarili su k pred zoru. Bili su dobro pripremljeni, očito upozna sa terenom i valjano su proračunali na koliki će otpor naići. Nosili su maskirne uniforme i skliznuli su niz bedem kao jato delfina na površini mora. “Momci su profesionalci”, rekao je Dauning zavalivši se na stolici ispred monitora. Nisu bila prošla ni dva minuta otkako se ak virao hi alarm s unutrašnje strane bedema, a Dauning nas je već sve bio razbudio i doveo u podrum. Žene i deca su se zaključali u sigurnu sobu preko puta Bredove ćelije, a Dauning, Čang, Larsen i ja smo sedeli u kontrolnoj sobi na drugom kraju podruma. Naše skrivene kamere – obične lovačke kamere sa noćnim senzorima – slale su na monitore slike napadača kako se sačekuju u podnožju zida i za m razilaze da napadnu kuću sa više strane. Jato je prestalo da navire.

“Tridesetak”, rekao je Dauning. “Razni kalibri, ali sve su to lake, automatske puške. Ne vidim ručne bombe ni bacače plamena, ovo treba da bude hirurški precizno, da pobiju samo one koje moraju.” A to smo svi mi osim Breda, pomislio sam, ali prećutao. “Noćni viziri, stariji model, kao moj. Ovo su vam, momci, vojni veterani, najgori mogući pro vnici.” “Koliko ih je?”, rekao je Larsen drhtavim glasom. “Da li sad da ak viramo mine?” “Ovo je scenario broj dva”, rekao je Dauning lupkajući prs ma pored tastature. “A šta to znači, Larsene?” Zvučalo je kao da je bućnula voda u flaši kada je Larsen progutao knedlu. “Mine i zamke se ak viraju tek kad krenu u napad”, prošaputao je. “Tako je”, rekao je Čang s vrata, pošto je proverio da li su se sve žene i deca sakrili u sigurnu sobu. “Kad krenu da eksplodiraju, pus struju na ogradi da niko ne pobegne.” “Okej.” “Adamse, slikaš iz drona.” “Primljeno”, rekao sam na novousvojenom vojničkom žargonu. “A , Larsene, jesi li zauzeo položaj na mitraljezima?” “Aha.” Larsen se uspravio u stolici sa džojs kom u ruci. Verovatno smo se svi trudili da zvučimo malo odvažnije nego što smo se osećali. Ipak, mislim da smo istovremeno svi bili donekle ushićeni zbog toga što konačno nastupa ono za šta smo se pripremali. “U redu, dakle, scenario broj dva. Kad se pokrenu, brojim unatraške od tri i kad s gnem do nule, ak viramo. Ima li pitanja?“ Tišina. “Spremni?” Sva trojica smo uglas potvrdili. Mnogo toga u životu ne bude kao na filmu. Ali ovo je bilo. Te sekunde – kako se kasnije pokazalo na snimcima, sve je potrajalo samo nekoliko sekundi – bile su nestvarne kao nešto što sam gledao na

platnu. Kad su napali i kad smo uključili reflektore, kad su mine počele da eksplodiraju i delovi tela lete svuda uokolo, kad su samookidajuće puške počele da skidaju jednog napadača za drugim, kad su mnogi od njih u očajanju pokušali da se povuku i vrate preko elektriziranog zida pa sam kroz kameru drona gledao kako njihova tela padaju na zemlju tresući se od strujnog udara, a za m i od hitaca iz Larsenovog mitraljeza – teško mi je bilo da shva m kako se to stvarno dešava. Onda su prestale eksplozije i rafali i odjednom se sve s šalo. Neki ranjenici su zavrištali u pomoć. Larsen – koji je sedeo na stolici pored Dauninga i upravljao mitraljezima pomoću džojs ka, kao da igra igricu – prestao je da puca. Sada je gledao monitore, uključujući i one koji su prenosili slike iz mog drona. Larsen ih je koris o da nišani. Sada je ispaljivao tek pokoji kratak rafal. Posle svakog bi se pozivi u pomoć dodatno proredili. Uskoro je vladao potpuni muk. Piljili smo u monitore. Na svim stranama su ležali leševi. “Potukli smo ih”, oprezno je izgovorio Čang, kao da ne veruje vlas m recima. “Jiha!”, ciknuo je Larsen protežući ruke preko glave. Oči su mu sijale kao da su se u njima ponovo upalila svetla koja su dugo bila ugašena. Preleteo sam dronom preko zida. Sto metara niže niz put stajala su tri blindirana kombija sa upaljenim motorima. Kao i jedan terenac koji mi se učinio poznat. “Neko ih čeka napolju”, rekao sam. “Da li da pus m razglas, pa da ih pozovem da dođu po mrtve?” “Sačekaj”, rekao je Dauning. “Vidi ovo.” Uperio je prstom u alarmne lampice. Jedna se upalila. “Neko je provalio kroz prozor u kuhinju”, rekao je. Vra o sam dron do kuće i zaista, ploča na kuhinjskom prozoru bila je savijena kao da ju je neko odvalio pajserom. “Slobodni pešak”, rekao je Dauning. Stavio je noćni vizir i dohva o pušku. “Adamse, preuzmi kormilo.”

Već sledećeg trenutka izašao je u hodnik i progutala ga je tama s druge strane vrata. Zgledali smo se. Naučili smo da su slobodni pešaci vojnici koji dejstvuju nezavisno od jedinice, kojima je dozvoljeno da i bez naređenja munjevito reaguju kad im se ukaže prilika za to. Osluškivali smo, ali nismo čuli Dauningove korake. Kratko nas je podučavao tehnici koju nindže koriste za bešuman hod, ali nismo imali mnogo vremena da vežbamo borbu prsa u prsa pošto smo se bili usredsredili na to da sprečimo da bilo ko prodre u kuću. Čuo se prasak i svi smo se trgnuli. Za m kotrljanje tela niz podrumske stepenice. Čekali smo. Podlak ca me je zabolela od stezanja automatske puške. Kad sam izbrojao do deset a da Dauning nije pokucao na vrata, okrenuo sam se prema ostalima. “Dauning je mrtav”, rekao sam. “Slobodni pešak neće ući u sigurnu sobu”, odlučno je ocenio Čang. “Ali može da oslobodi Breda”, rekao sam. “Izlazim.” “Jesi li lud?”, prošaputao je Larsen. “Slobodni pešak ima noćni vizir, Vile, nemaš šanse!” “Upravo to je moja šansa”, rekao sam proveravajući da li je puška repe rana i otkočena. “Kako to misliš?” Uperio sam prstom u prekidač na kontrolnoj tabli kojim su se palila sva svetla u kući. “Upali sve o kad budem izašao, onda ga opet ugasi posle osam sekundi, a posle ga pali i gasi na svakih pet sekundi.” “Ali...” “Samo ga poslušaj”, rekao je Čang, shva vši. Otvorio sam vrata i šmugnuo u mrak. Sve o se upalilo. Pritrčao sam stepenicama, bešuman kao nosorog. U podnožju je ležao Dauning. Noćni vizir mu je skrivao oči, ali sam po rupi na njegovom čelu znao da je mrtav. Odbrojavajući sekunde u sebi, skinuo sam mu vizir sa glave. Više sam ose o

nego što sam čuo da mi se neprijatelj približava, samo sam se nadao da ga je dovoljno omela zaslepljujuća svetlost i to što je morao da skine vizir. Šest, sedam. Tek što sam stavio vizir, sve o se ugasilo. Čuo sam korake kako idu od mene. Povukao se da ponovo stavi vizir. Pošao sam za m zvukom. Trudio sam se da koračam še, ali sam pretpostavljao da me ne čuje tako dobro dok se i sam kreće. Približio sam se kraju hodnika odakle se račvao prema sigurnoj sobi na desnoj, odnosno Bredovom vinskom podrumu na levoj strani. Odbrojavao sam. Tri, če ri. Podigao sam vizir i skrenuo desno u trenutku kad se sve o upalilo. Nije bilo nikog. Osvrnuo sam se. Ugledao sam ga na sedam-osam metara od sebe, stajao je ispred Bredovih vrata. Nosio je crnu odeću, a ne maskirnu uniformu. Okrenuo se prema meni, prateći zvuk pošto očito nije ništa video. Podigao je ruku da skine vizir koji je nosio preko fantomke. Možda mi je fantomka olakšala, to ne znam, tek kleknuo sam i zapucao na njega. Iznenađeno i užasnuto sam ustanovio da ga nijedan hitac nije pogodio. Bacio je vizir, koji je odskočio po podu, i otvorio vatru uz zaglušujuće praske. Nisam ose o bol, već samo pri sak na levom ramenu, kao da me je neko prijateljski ćušnuo, ali mi je ruka sasvim omlitavela i puška je pala na pod. Slobodni pešak je video da sam bespomoćan, ali umesto da me izrešeta, podigao je pušku na rame. Biće da je za njega predstavljalo pitanje čas to da overi neprijatelja u čelo. Podigao sam desnu ruku s dlanom okrenu m prema njemu i on je samo načas oklevao kao da sam m opštevažećim i bezvremenim znakom predaje probudio neki urođeni ins nkt u njemu. Naime, voleo bih da je samilost upravo to. Pet... Sve o se ugasilo, otkotrljao sam se iz klečećeg položaja u stranu kada je pripucao. Vra o sam vizir preko očiju, ugledao siluetu na zelenoj svetlos boje bljuvo ne, nanišanio desnom rukom i s snuo obarač. Jedan hitac, drugi. Drugi je pogodio. I treći. Četvr je promašio i rikoše rao o zid iza njega. Ali pe je, mislim, pogodio. I šes .

Svetlo se dvaput palilo i gasilo pre nego što mi je ponestalo municije. Kasnije, pošto su odneli mrtve i ranjene, a ja skinuo noćni vizir, shva o sam da nisam ose o mučninu ni vrtoglavicu kao pre. Napro v, nikad nisam bio toliko uravnotežen, bistar, lucidan. A u zoru, prvi put otkako je Ejmi nestala, Hajdi se privila uz mene u krevetu i zagrlila me. Poljubio sam je i potom smo – obazrivije jedno prema drugome nego inače – vodili ljubav. X Nekoliko dana pošto smo odbili napad, ponovo sam došao na Ostrvo pacova. Kolin me je opet dočekao na molu. Bio je mršaviji. Ne vitkiji, mršaviji. Dok smo prilazili zgradi zatvora, pacovi su mileli na sve strane oko nas. “Sve ih je više”, prime o sam gledajući stene koje su prethodnog puta bile bele. Sada su mi izgledale crno, ali ne zato što su bile mokre od talasa, već zato što su ih u potpunos prekrivali pacovi. “Mislim da noću preplivaju ovamo”, rekao je Kolin ispra vši moj pogled. “Beže.” “Od čega?” “Od drugih pacova. Ako im kopno ne pruži dovoljno hrane, počnu da jedu jedni druge. Zato manji pacovi beže ovamo.” “Zar neće i ovde jes jedni druge?” “Naposletku hoće.” Ušli smo u deo zatvora koji je bio preoblikovan u dvoranu golog, srednjovekovnog pa. Liza je čekala na vrhu stepeništa koje je vodilo na sprat. Tu se rukovala sa mnom. Ranije smo se grlili na sastanku. Taj običaj je, doduše, bio ukinut usled pandemije, ali nije to bio jedini razlog da svedemo dodirivanje na minimum. Odsustvo Ejmi i Breda učinilo ih je previše prisutnima. Izvinila se kako ima posla i o šla, a Kolin i ja smo ušli u veliku a skromno nameštenu trpezariju i ugledali neobično velikog pacova kako beži kroz vrata u dnu prostorije. “Au, koliki je”, rekao sam.

“Još nije dovoljno veliki da bežimo mi od njega, a ne obrnuto”, rekao je Kolin, a za m uzdahnuo: “Doduše, i to je samo pitanje vremena.” Seli smo. Prišli su nam konobari, spus li bele salvete u krilo i sipali vrelo jelo pravo iz šerpe. “Ne smemo više da serviramo hranu u otvorenim posudama”, rekao je Kolin. “Svuda su i ne prezaju ni od čega kad ugledaju hranu. Kote se brže nego što s žemo da ih pobijemo.” Pogledao sam komadiće mesa u mrkom grudvičastom sosu pred sobom. Iako sam pretpostavio da su od neke živo nje koju i inače jedemo, crv sumnje mi je bio usađen i nije se mogao odagna . “Hvala što si pristao da dođeš”, počeo je Kolin. Činilo se da ni on nema ape ta. “Imajući sve u vidu.” “Napao si nas”, rekao sam. “Ubio si jednog od nas.” “Ti si ubio devetnaestoricu naših i držiš mi sina u zarobljeništvu.” “U pritvoru”, rekao sam. “Dok čeka pravedno suđenje. Čuo si od tužilaštva da će podići optužnicu, pa si opet napao. Znaš da će ga osudi .” “Ti si sebe stavio iznad zakona.” “Mislio sam da ne veruješ u zakon.” “Ne, ali , Vile, tvrdiš da veruješ. Čoveku se sme zameri samo izdaja vlas h principa, ne i tuđih.” “Ili neprincipijelnost.” Kolin se malčice osmehnuo. Znao sam zašto. Bila je to razmena nalik na sve one tokom našeg odrastanja, posle smo ih razradili dok smo vladali debatnim klubom u školi, a i kasnije, kada mi je postao posao da se uspro vim njegovom ponekad prebrzom umu. Kao i obično, i sada je njegova morala bi poslednja: “Vile, i neprincipijelnost može bi stvar principa. Na primer, kad rešiš da nema tog principa koji će sta na put onome što je najvažnije za tebe i tvoje.” Pogledao sam svoje šake. Nekad su mi drhtale, to se javilo otprilike kad je počela pandemija. Sada se više nisu tresle. “Kobne, šta hoćeš?” “Hoću Breda”, rekao je. “I tvoju vilu.”

Nisam se nasmejao, čak ni nasmešio. Samo sam stavio salvetu na sto i ustao. “Stani”, rekao je Kolin, pa je i sam ustao. Podigao je ruku. “Nisi saslušao moju ponudu.” “Kobne, nemaš ništa što bi mi trebalo, kako to ne shvataš?” “Možda nemam ništa što bi trebalo tebi, ali šta je sa Hajdi i Semom? Šta ako mogu njima da pružim bolji život, priliku da izgrade jedno bolje društvo u kojem vladaju zakoni? Jesi li čuo za Njufron r, nosač aviona? Uskoro će da isplovi, a na njemu ima mesta za trista ljudi. Imam tri karte za taj brod, uzeo sam ih odavno za skupe pare. Uzmi moje tri karte, samo mi daj Breda i tu vilu.” Odmahnuo sam glavom. “Zadrži karte, Kobne. Ako bih pus o da Bred prođe nekažnjeno, pljunuo bih po uspomeni na Ejmi.” “Da li je to uzvišeni Vil Adams ipak sišao među nas smrtnike? Ipak više nije reč o očuvanju vladavine prava u ime čovečanstva, već hoćeš da osve š ćerku.” “To se samo tako kaže, Koline. Uostalom, ma staja mislio, Hajdi nikad neće prista na takvu trampu.” “Žene su često pragma čnije u takvim pitanjima nego mi. Njima je važno i šta će bolje služi zajednici, a mršte se na našu taštu opsednutost ponosom i čašću.” “Dakle, bolje da odgovorim pre nego što s gne da se uspro vi. Ne.” Pacovi već nisu bežali podjednako brzo dok me je Kolin pra o nazad do čamca. “Zar se nisi plašio da ću te zarobi i traži razmenu talaca?” Odmahnuo sam glavom. “Svi u kući su potpisali da neće prista ni na kakve učene ako se ne budem vra o. Iako im nisam rekao šta u tom slučaju treba da urade sa Bredom, mislim da obojica znamo kako bi prošao.” “Ne bi dobio suđenje koje želiš da mu pružiš.” Naravno da je razmišljao o tome. “Da li zbog pacova želiš da odeš odavde?”, pitao sam. Kolin je klimnuo. “Bet se razbolela, mislimo da je fus, možda je od ujeda pacova. Pokušali smo da pobijemo te proklete pacove na sve moguće

načine koji ne bi ubili i nas. Znaš li da čovek deli devedeset sedam posto DNK sa pacovom? Jednog dana će se pojavi čovek-pacov. Ako nije već.” “Ozdraviće na tom brodu”, rekao sam. “Čujem da su neki vrhunski lekari dobili karte sa popustom.” “Jesu”, rekao je Kolin. “A stvarno hoćeš da uskra š te karte svojoj porodici zbog principa koji ne znači ništa u ovom pacovskom svetu?” Oćutao sam i samo zakoračio s mola u ribarski čamac. Osvrnuo sam se, a Kolin je bio sve manji i manji dok smo se probijali ka kopnu. Ipak, jedno me je štalo. Previše sam ga dobro poznavao, ne bi me on tek tako pus o da nije imao nekog keca u rukavu. Neki plan B. XI Vozim motor na jug kroz noć i prisećam se onog dana kada su Ragnar i O’Liriji oteli Damba. Koliko je sve moglo ispas drugačije. A možda i nije? Bilo kako bilo, sad idem prema klanici, prema kraju ove priče. Za sobom sam, pregaženog na šiljcima, ostavila pa koji je pokušao da me zaustavi, kuću u kojoj sam prvi put videla Vila Adamsa i Louov neboder u koji je rulja možda već prodrela. Možda je sve bilo odlučeno još u startu, možda ljudi kao ja samo ispunjavaju ono što je sudbina već zacrtala. Igla je zašla u crvenu zonu. U redu, onda neka sudbina odredi i da li ću osta bez benzina i da li će se stvari odvi po planu. Uvek se desi nešto nepredviđeno. Poput Dambovog javljanja nedelju dana pošto je nestao. Već sam bila izgubila nadu da ću ga ponovo vide , kada mi je zazvonio telefon. Marija me je probudila i prestravljeno uperila prstom u telefon. Nije zvonio već mesecima, pošto je većina mreža bila pala i još je samo jedan operater bio u funkciji. Javila sam se i začula Dambov glas: “Imam pravo na jedan poziv.” Bio je u zatvoru u centru, poslednjem koji još nisu raspus li i koji je sad služio i kao pritvor, a i za izdržavanje dužih kazni. Sat kasnije sedeli smo jedno naspram drugoga u velikoj hali za pose oce, svako sa svoje strane debelog staklenog zida, sa slušalicom u ruci. On je nosio prugasto odelo za

koje sam rekla da je retro, pa se on nasmejao jer je shva o da sam rekla neku duhovitost. Za m mi je ispričao šta se desilo i više se nismo smejali. Pošto je Ragnar oteo Damba, odveli su ga u novu bazu Haosa. Na osnovu Dambovog opisa shva la sam da je posredi nekadašnja klanica pored na ne bušo ne na putu za aerodrom. Jedne večeri je Ragnar u klanicu doveo nekog čoveka i isterao Dambove cimere iz sobe. “Ragnar je pokazao mene i rekao da sam savršen “, rekao je Dambo. “Taj čovekje mogao da me vodi pod uslovom da nabavi novu kuću za bandu, novi motor za Ragnara, 12 kalašnjikova, 50 granata za bazuku, 50 ručnih bombi, 150 grama meta, 200 tableta rohipnola, 200 pilula an bia... antabi...” “An bio ka”, rekla sam. “Jeste, i...“ “Nije važno”, rekla sam. Dambo je ponekad zapanjujuće dobro pam o detalje, naročito one nebitne. “Ali taj čovek sigurno ne bi pla o toliko samo za jednu noć?” “Ne”, rekao je Dambo. “Za do kraja života.” “A došao je iz onog kluba u luci?” “Ne, nego sa Ostrva pacova, tako je rekao.” “Stvarno? Da lije rekao šta hoće od tebe?” “Jeste. U stvari, Ragnar je to rekao.” “Šta je rekao?” “Ragnar je rekao da će uskoro doći policajci i da ja njima kažem da sam ja udario onu devojku palicom za golf u glavu. I da kažem to isto i sudiji.” Pogledala sam ga zblanuto. “A ako ne bi pristao?” Dambove krupne oči su zasuzile, a glas mu je podrhtavao. “Rekao je da će me baci pacovima na Ostrvupacova.” “Jasno, zato si morao dapristaneš. Ali kad sudija bude čuo... “ “Nisam pristao”, zajecaoje Dambo. “Odbio sam. Jer onda moram da budem u zatvoru do kraja života, a to neću.” “Razumem. Ali si ipak rekao policajcima da si to uradio, zato su te i zatvorili ovde, zar ne? To je bilo pametno, jer onda ne mogu da te bace pacovima pre nego što budeš rekao sudiji da su pre li.”

“Ne!” Dambo je udario glavom o stakleni zid, radio je to kad ne zna šta će ili kad ne uspeva da se izrazi. Videla sam da je jedan čuvar krenuo prema nama. “Smiri se, Dambo.” “Nisu pre li meni. Pre li su tebi! Rekli su da će ubi Ivon ako ne uradim kao što kažu. “ Polako sam usvajala to što mi je rekao. Zalogaj po zalogaj. Skotovi. Dovoljno im je bilo da znaju šta je nekome najvrednije, i onda su ga imali u šaci. Ili nju. Iza mene se nakašljao čuvar. Prislonila sam ruku na staklo. “Dambo, izvući ću te odavde. Obećavam . Izvući ću te, čuješ li?” Dambo je stavio šaku na isto to mesto, a suze su mu tekle niz bucmaste obraze. “Minut – samo minut – do sletanja!” Razume se, apsurdan je doživljaj staja na krovu nebodera sa čašom šampanjca u ruci dok svet kakav poznajemo nestaje pod našim nogama. S druge strane, ne bi bio mnogo apsurdniji ni bez šampanjca. Poručnik nam prilazi, šapuće nešto Kobnu na uvo i trči nazad do hebdroma, do poslednjih povlašćenih bogataša koji treba otud da odlete u novi početak na nosaču aviona Nju fron r. “Rekao mi je da je rulja upala u zgradu“, kaže Kolin. “Ali moji ljudi su presekli sajle li ova, tako da moraju da se penju stepenicama. Jesi li znao zašto se stepeništa u katedralama i starim zamkovima uvek kreću u smeru kazaljke na satu?” Kolin Lou, kao i obično, nije sačekao da mu odgovorim. “Da bi oni koji brane to zdanje imali više prostora da zamahnu desnom rukom u kojoj drže mač.” “Zanimljivo”, kažem. “Kad smo kod toga, postoji li način da se odavde ode s glavom na ramenima? Pitam za one koji neće ući u helikopter.” “Ma da, opus se, sve će bi u redu. Vidi, s že helikopter.” U susret nam lebdi tačkica svetlos . Pogledam u čašu, vidim mehuriće koji se odvajaju sa dna i beže ka površini. Neminovno, kao zakoni fizike. “Reci mi, Koline, da li si se i zarazio strahom kao oni pacovi?”

Kolin me pogleda donekle iznenađeno. Dosad još nije podigao čašu za zdravicu koju sam znao da će održa . Za prijateljstvo, porodicu i dobar život. Tri redovne stavke. “Kako to misliš?”, pita me. “Kad si kupio Dambovo priznanje. Je l’ to bilo u panici?” Kolin odmahuje glavom. “Ne znam koliko trezveno jedan otac uopšte može da razmišlja kad se radi o njegovom detetu, ali kada me je taj Ragnar pozvao i rekao mi da ima ponudu koju ne mogu odbi , zapravo je bio u pravu.” “A tvoja savest se nije pobunila?” “Kao što znaš, moja savest nije toliko glasna kao tvoja, Vile. I ne, nije preterano galamila. Uostalom, Ragnar mi je rekao da je taj Dambo toliko mentalno zaostao da bi ga sigurno proglasili neuračunljivim i ne bi ga kaznili.” “Nije to tako jednostavno, Koline, i mislim da to znaš.” “U pravu si, ali valjda sam želeo da bude jednostavno. Osim toga, mislio sam da je nekakvu kaznu ipak zaslužio, pošto mi je Ragnar rekao da je on silovao Hajdi.” Na trenutak tako jako stegnem nožicu čaše da mislim da ću je slomi . Spram narandžastog večernjeg neba vidim kako se nešto miče između nebodera. Helikopter se približava. Liči mi na skakavca. Onog lepog, kao grašak zelenog kog sam poneo sa bakinog imanja kad smo pošli kući na kraju raspusta. Držao sam ga u tegli od pekmeza kojoj sam izbušio poklopac, ali je skakavac ipak bio mrtav kad sam s gao kući. Posle se godinama moj otac o svakom porodičnom okupljanju prisećao koliko sam bio neutešan i kako sam zario sebi čiodu u prst da se kaznim. Nikad nisam shvatao zašto bi se odrasli uvek smejali tome. “Mislim na ono što je usledilo“, kažem. “Dobro znaš da to nema veze sa mnom.” Kolin uzdahne. “Ali si mogao to da sprečiš.“ “Spisak naših grehova nečinjenja je beskrajan, Vile. Naravno, možeš me krivi što nisam imao dovoljno mašte da sagledam Ragnarov cinizam. Ali nikad mu ne bih dao pristanak da me je pitao.“

Sad čak i čujem helikopter, propeler koji šiba vazduh, motor koji pevuši. Sutradan sam po kiši pošla u sud. Nisam uspela da sretnem Damba, ali sam saznala da mu je dodeljen advokat, izvesni Marvin Grin iz kancelarije Ember & Doer . Ostatak dana provela sam tražeći tu kancelariju, pošto su se očito bili preselili sa adrese koju sam dobila u sudu i sada su boravili u jednoj napuštenoj zgradi od cigle. Nisam uspela da uđem, neka žena mi je preko interfona samo saopš la da Grin nije tu. Kada sam pitala gde ga mogu pronaći i rekla da je stvar hitna pošto imam saznanja o jednom njegovom predmetu, do čna se nasmejala. Rekla mi je da ću Grina možda naći u pabu na uglu, ili da je već o šao kući. O šla sam u pab, barmen mi je rekao da je Grin upravo o šao, onda sam se vra la do zgrade i posle podužeg dosađivanja dobila Grinovu adresu. Kiša je lila i imala sam u sak da se vozim uz vodopad. Advokatova adresa bila je nedaleko od vile iz koje su nas proterali, ali je to bila mala kuća, takoreći bungalov poput onih koje su sklepali umetnici, prvi stanovnici tog kraja. Doduše, imala je čelična vrata, zid sa izlomljenim staklom na vrhu i bodljikavu žicu. Pozvonila sam. “Ko je?”, pitao je promukli glas zaplićući jezikom kroz zvučnik na zidu. Pogledala sam pravo u kameru iznad kapije, predstavila se i rekla da imam saznanja koja mogu bi od koris mister Grinu u odbrani Gejbrijela Nortona, to jest mog prijatelja Damba. Čulo se zveckanje flaše. “Hajde”, rekao je. “Mogu da uđem?” “Možeš da kažeš šta si htela, ne puštam nepoznate ljude u kuću. “ Tako sam mu po kiši rekla šta sam imala. Da Dambo nije ubio Ejmi, već da je bio žrtva zavere da se oslobodi Bred Lou, čiji je tata jedan bogataš. Bio je to dug monolog, a pošto me nije prekidao ni mi davao do znanja da sluša, posle nekog vremena sam posumnjala da je uveliko spus o slušalicu. Ali pošto niko nije došao da me otera, a nisam imala druga posla, nastavila sam da trtljam. Ispričala sam kako smo Dambo i ja – iako se tada još nismo poznavali – gotovo slučajno spasili jedno drugo iz požara i otad postali nerazdvojni. Primili su nas u bandu i tako smo preživeli. Rekla sam da se

Dambo sigurno može okrivi za štošta, ali ne i za Ejmino ubistvo, pošto sam tad bila prisutna i mogu da mu pružim alibi za vreme ubistva. Kad sam završila, bila sam skroz pokisla i zubi su mi cvokotali od hladnoće. Zurila sam u mesinganupločicu iznad tastera za interfon. Pitala sam se da li da mu kažem i da sam svojim očima videla kako je Bred ubio Ejmi, ali Bredov otac je očigledno bio krenuo u rat i to bi moglo da ugrozi ne samo moj život već i Dambov i Marijin. Menije bio cilj da oslobodim Damba, da li će Bred ići u zatvor, bilo mi je potpuno svejedno. “Mister Grine?”, rekla sam. Ništa se nije čulo. Za m se sočno nakašljao. Promukli glas mi je, sad nešto razgovetnije, rekao: “Trebaće mi tvoja adresa ako te budem zvao za svedoka odbrane. “ Dala sam mu adresu i broj zgrade u kojoj sam živela s Marijom i izdik rala broj stana što glasnije i razgovetnije kako bi pijani advokat kog uveliko boli dupe sve lepo upam o. “Bilo bi najsigurnije da nikome ne pominješ to što znaš ni da si dolazila ovamo”, rekao je. “Potražićuja tebe, nemoj mene. “ U povratku iz kanjona sam morala da zakočim na izlasku iz okuke. Preda mnom je iz mraka izronio kojot. Stajao je nasred puta i gledao me. Oči su mu sijale na svetlos farova i ličio mi je na nekakvu sablast. Kojo su obično bežali, ali ovaj ni da mrdne. Kao ni ja. Pitala sam se da li da uzmem pušku i ubijem ga. Nestalo nam je bilo mesa, možda je meso kojota bilo jes vo ako se dobro ispeče. Ali tada sam se se la da su mi Ragnar i blizanci oteli pušku. Čekala sam da se kojot skloni, ali je uporno stajao. Štaviše, sa oboda puta su na svetlost farova izašla i još dva. Bilo ihje sve više na putevima. Zapravo, i ne samo kojota, uopšteje bilo sve više živo nja. A sve manje ljudi. Noću bih prošla kroz više kvartova a da ne vidim živu dušu. Da li su se ljudi krili po kućama, kao u vreme pandemije, ili su napus li grad i o šli u unutrašnjost? Automatski sam pogledala u ogledalo da proverim prikradaju li mi se kojo s leđa. Još ih nije bilo. Turirala sam motor, dodala gas, i krenula ležeći na sireni. Kojo su izgledali sasvim ravnodušno, jedva su se sklonili da prođem. Jedan je

škljocnuo vilicom prema meni dok sam prolazila. XII Kada sam se drugi put vra o sa Ostrva pacova, nisam ispričao Hajdi da sam odbio karte za Nju fron r koje mi je Kolin ponudio. Nisam to prećutao zato što sam mislio da bi ona pristala na trampu, bio sam ubeđen da je njoj bilo podjednako važno kao i meni da Bred izađe pred porotu. Među m, ako ne bi znala da je postojala alterna va, bar bi bila pošteđena te dileme, tog razdirućeg pitanja da li smo Semu oduzeli šansu za možda – zapravo, sasvim izvesno – bolji život. Istovremeno sam napola očekivao Kolinov sledeći potez. Ako bi on skovao – i uspešno sproveo – alterna vni plan da oslobodi Breda, zar se ne bih gorko pokajao što nisam prihva o njegovu ponudu? Ili bih i dalje bio ubeđen da sam postupio ispravno, onako kako pravičan čovek i treba da postupi? Možda ipak ne bih doživeo da ubica moje čerke dobije zasluženu kaznu, ali bar ne bih izgubio dušu. A onda je Kolin povukao potez. Bio sam u dvorištu kada mi je Adel Mateson to saopš la preko isprekidane telefonske veze. Izvesni Gejbrijel Norton, sa nadimkom Dambo, priznao je da je ubio Ejmi. Bez povlačenja tog priznanja ili dokaza koji bi oslobodili Nortona sumnje, ona, naravno, nije smela da podigne optužnicu pro v Breda Loua. Rekao sam joj da je to maslo Kolina Loua, da se taj Dambo dobrovoljno žrtvovao za dobrobit grupe ili da su mu zapre li nečim što je gore od doživotne robije. “To nije isključeno”, rekla je Matesonova. “Ali...” Nije morala da dovrši rečenicu. Dokle god nismo bili u stanju da dokažemo da Dambo laže ili da se njime manipulisalo, ruke su nam bile vezane. Naslonio sam se na drvo, uverio se da su Hajdi i Sam dovoljno daleko da me ne čuju i pokušao da se saberem. Adel Mateson me nije požurivala, ali sam samo otvarao i zatvarao usta ne uspevajući da izus m ni reči. “Žao mi je”, rekla je naposletku. “Moramo se nada da će taj Dambo promeni iskaz ili da neće ubedi sud da je on ubica. Čula sam kako je neko

od detek va pomenuo da se ugao iz kojeg je nanet udarac palicom za golf nikako ne podudara sa me što je Norton kepec.” “Kepec?” “Izvinjavam se, malog rasta, ili koji je već izraz danas prihvatljiv. Ipak, takve forenzičke indicije ne znače mnogo dokle god postoji priznanje.” Slušao sam je tek napola. Razmišljao sam. Dakle, taj što je priznao bio je is onaj dečak koji mi je one večeri pozvonio na vrata zajedno sa onom devojkom. Is onaj kog sam pus o da pobegne one noći kad smo zauzeli vilu. “Popričaću ja sa njim”, rekao sam. “Možete da pokušate”, rekla je Mateson. “Ozbiljan sam. Sprečio sam našeg čoveka da puca na njega i devojku kad su hteli da pobegnu na motociklu. Možda je svestan da sam... pa, da sam im spasao život. Možda će ose da mi nešto ipak duguje.” Matesonova je oćutala. “Bićemo u kontaktu”, rekao sam. “Doviđenja.” Nešto u njenom tonu ipak je nagoveštavalo da se nećemo opet vide . XIII Pretresli su me i pus li u veliku prostoriju zaposete. Tu je još četvoro pose laca su slušalicama u ruci razgovaralo sa svojim zatvorenicima sa druge strane stakla. Bilo je to isto kao kad sam obilazila Mariju u bolnici tokom pandemije. Zatvorski čuvar mi je pokazao da sednem na stolicu broj osam, Dambo se još nije bio pojavio. Jedva sam čekala da mu kažem kako sam razgovarala s njegovim advokatom i kako će me on zva da pružim Dambu alibi. Samo ćemo oboje mora da ispričamo kako smo tada bili zajedno i da ne pominjemo da sam videla kroz ključaonicu da je Bred ubica, i sve će bi u redu. Ne bismo lagali, samo im ne bismo rekli sve. Čim sam sela, spazila sam sa druge strane stakla, skroz u uglu na sedištu broj jedan, jedno poznato lice. Kevina Vankela. Dakle tu je nepopravljivi narkoman služio doživotnu.

Čekala sam piljeći u vrata na koja sam znala da Dambo treba da uđe. Činilo se da Kevin nema mnogo šta da kaže svojoj gošći, sedeli su zavaljeni svako u svoju stolicu, ona vidno pripita, on sa masnom kosom i krnjim zubima potamnelim od metamfetamina. Onda su se vrata u dnu otvorila i Dambo je ušao u istom onom dvodelnom, prugastom robijaškom odelu. Ozario se kada me je video, a valjda sam se i ja ozarila. Iza njega je stajao čuvar koji mu je rekao nešto što nisam čula kroz staklenu barijeru i pokazao stolicu preko puta mene. Čim mi je Dambopošao u susret, krajičkom oka sam zapazila pokret, ali nisam odmah reagovala. Izgledalo je kao da jeKevin naprasno rešio da je isteklo vreme za posetu i pošao prema izlazu i Dambu. Kad se približio, spazila sam da Kevin drži ruku zavučenu pod pojas na leđima. Ustala sam, povikala, ali prokle stakleni zid ide sve do plafona i zaustavlja svaki zvuk. Čelik je blesnuo kada je Kevin u niskom luku zamahnuo, ubo Damba u stomak i povukao oštricu k sebi. Dambo se presami o držeći se obema rukama za stomak, videla sam kako krv teče kroz njegove okruglaste prste. Kevin ga je ščepao za kosu, zabacio mu glavu i napravio lučni rez. Krv je šiknula i zapljusnula pod, a Dambo je pao ničice. Utom su dvojica čuvara utrčala u sobu, Kevin je bacio sečivo koje je ličilo na obično parče metala i digao ruke uvis pokazujući da se predaje. Čuvari su ga oborili na pod, a treći je utrčao i pri snuo rukom dubok rez na Dambovom vratu. Krv više nije šikljala, već je is cala u slabašnim nale ma. Dambov pogled bio je staklast, ali uperen u mene. Iako sam, videći svu tu krv na podu koja je trebalo da prođe kroz njegov mozak, znala da je već u nesves , ipak sam podigla slušalicu, prislonila šaku na stakleni zid i glasno rekla: “Biće sve u redu, Dambo, pogledaj me – biće sve u redu.” Onda je njegove staklaste oči prekrila jedna nova koprena i tad sam znala da je mrtav. Upravo sam bio s gao u predvorje sobe za posete. Seo sam na stolicu da sačekam svoj ugovoreni sastanak sa Gejbrijelom “Dambom” Nortonom. Ranije tog dana sam pogledao sliku za dosije i ustanovio da to zaista jeste onaj momak kog sam video pred svojim ulaznim vra ma. Koji me je vezao. Koji je.

Znao sam da o tome ne smem razmišlja ako želim da pos gnem ono zbog čega sam došao, da izgradim odnos uzajamne simpa je i razumevanja, postavim temelje za čovečnost, samilost i – što je najteže od svega – praštanje. Nisu mi rekli ko je trenutno kod njega, to svakako nije bio branilac, pošto oni nisu koris li sobu za posete. Odjednom su se iza vrata začuli vrištanje, povici i škripa stolica. Čuvar u čekaonici je provirio kroz prozorčić na vra ma i potom proverio da li su zaključana. “Šta se dešava?”, pitao sam. “Neko je izboden”, rekao je ne osvrnuvši se. Posle još minuta otključao je vrata da pus petoro pose laca. Svi su bili bledi i malaksali, ali očito niko od njih nije bio uboden nožem. Jedna pose teljka je plakala. Nije jecala, ali su joj suze tekle u potocima. Možda me od njih nije prepoznala. Brzo sam povezao tačkice i stekao jasnu sliku. Izašao sam za njom. Mog prisustva je postala svesna tek na ulici, kada je već zajahala motor, a ja sam stao ispred nje. “Je li Dambo mrtav?”, pitao sam. Neho ce je posegnula za nečim u bisagama na motoru, možda za oružjem, ali toga tu nije bilo. “Jesi li ga ubila?”, pitao sam. Piljila sam u njega. Preda mnom je bio Ejmin otac, glavom i bradom. Zar je stvarno mislio da sam ja ubila Damba? “Ne”, rekla sam. Nisam imala nikakvu kontrolu nad glasom. “A ?” “Da sam hteo da ga ubijem, pus o bih onog ćelavog sa snajperom da vas pokosi ispred vile. “ Nisam znala šta da odgovorim. Ili uradim. Zapravo mi se onomad učinilo da čujem njegov glas kako zaustavlja pa s laserskim nišanom. Kako viče da oni nisu ubice. Ako se ne varam, čak je uperio pištolj u snajperistu. “Pa ko ga je onda ubio?”, pitao je.

“Ne znam”, rekla sam i upalila motor. “Ali znaš da moju ćerku nije ubio Dambo.” Šta da mu kažem na to,jebote? Damboje bio mrtav, nisam više imala koga da spašavam. Osim sebe same. “Ne znam ja ništa”, rekla sam i turirala, ali ludi štreber nije mrdao. “Znaš da ju je ubio Bred”, rekao je i spus o obe ruke na upravljač. Pogled mu je bio divljački kao da je na spidu. Ćutala sam. “Hajde”, rekao je. “Nisi kao oni.” “Kao ko?” “Kao drugi pripadnici Haosa. Ti ipak hoćeš nešto više, zar ne?” “Hoću svoju remingtonku”, rekla sam. “I jebe mi se za skoro sve ostalo. Sklonite se, mister.” “Sada smo mi u onoj vili. Dođi ako budeš htela pravdu. Mislim da možda možemo pomoći jedno drugome.” Pus la sam kvačilo i on je odskočio u stranu. Dodala sam gas. Prigušivač na auspuhu je kašljao i siktao kroz rupu koju je O’Liri napravio kad mi je izrešetao motor. Vozila sam tako brzo da su mi suze tekle vodoravno, preko slepoočnica i pod kacigu. Ragnar. Znala sam da je to morao bi Ragnar, samo on je mogao natera Kevina da uradi tako nešto. Sad, pitanje je glasilo kako je Ragnar ukapirao da nagovaram Damba da povuče priznanje. Ustvari, odgovor je bio sasvim prost. Lakše mi je bilo da povezem stvari kad sam s gla kući i pred zgradom videla kola hitne pomoći. S jedne strane, iznenadila sam se jer je hitna pomoć postala redak prizor na ulicama, a s druge strane sam to napola i očekivala. Sišla sam s motora i prišla dvojici koji su ubacivali nosila u kola. “Ko...”, počela sam, ali su oni uskočili za nosilima, zalupili mi vrata pred nosom i odjurili sa sirenom koja je zavijala. Osvrnula sam se i pogledala krvavi trag koji je vodio od mesta na kojem su stajala kola do našeg ulaza. Progutala sam knedlu. Ja sam bila kriva. I za to sam ja bila kriva. Ja sam dala našu adresu onom pijanom, pokvarenom Dambovom advokatu.

Eto, odgovor je bio prost. Otvorila su se vrata na zgradi. Prišla mi je lepa mlada žena. “Sta se desilo?”, pitala sam. “Došao je p sa kacigom kao tvojom “, rekla je. “U crvenom kožnjaku sa zmajem koji izranja iz mora?” “Da.” “I?” “Razvalio je pajserom vrata stana na dnu našeg hodnika. “ “Ali?” “Tip unutra ga je dočekao sa nožem, ali motociklista je imao kalašnjikov i osuo je paljbu, pa pobegao. Pričala sam sa komšijinom ženom. Kažu da ćeprežive .” Obrisala je suzu, a ja sam je zagrlila i privukla k sebi. “Uplašila sam se”, rekla je i šmrknula. “Znam, Marija. “ Bilo je tako ho da se još čula sirena hitne pomoći. Zvuk se podizao i spuštao kao da traga za nekom frekvencijom koju ne pronalazi. Pomislila sam na Ejminog oca. Ličio mi je na nju. Prisećala sam se kako je sedeo vezan u garaži, kako mu se lice krivilo kada je čuo vriske iz kuće. Bol pri pomisli na bol koji trpi neko koga voliš. “Dakle, Dambovo ubistvo nisi naručio , nego Ragnar?” Povisio sam ton zbog buke helikoptera koji se približava. “Izves o me je kad je stvar bila već gotova, inače, kažem , nikad ne bih pristao.“ Kolin uzdiše i gleda u nebo. “Ali, naravno, i ja sam malčice kriv.” “Kako to?” “Prethodno sam stupio u kontakt s Marvinom Grinom, Dambovim advokatom. Dobri advoka su deficitna roba, uglavnom su pobegli iz grada, zato je morao da se osloni na pa kao što je Grin, bedna pijandura koja nema para da ode. Priznajem, on je bio laka meta, nije ni tražio mnogo. Naređeno mu je da ne brani Damba previše srčano i da mu ne dozvoli da svedoči, jer bi nesretni dečak mogao da pobrka svoje priznanje. A onda me je Grin zvao i rekao mi da mu je dolazila neka devojka i nudila alibi za

Damba. Izdik rao mi je njenu adresu.” Kolin udahne. “Znaš, pre nego što je nestala struja, nikad nisam obraćao pažnju na divno zvezdano nebo nad gradom.” “Nastavi”, kažem. “Onda sam ponovo stupio u kontakt s m Ragnarom i rekao mu da nema ništa od oružja i svega što je tražio ako priznanje koje je Dambo dao policiji padne i ako Bred bude optužen.” “Drugim recima, izdao si mu naređenje da ubije Damba i onu devojku.” Kolin odmahne glavom. “Bilo bi dovoljno da je zapre o devojci da ću , pa da Dambo bude osuđen i gotova priča. Umesto toga, Ragnar je izabrao dras čne mere zato što – kako je kasnije rekao – mrtvi ne pričaju. Bio je strašno ponosan kad je došao da mi se pohvali. Doduše, nije bio uspeo da sredi devojku, očito nije imala puno poverenje u Grina, pa mu je dala pogrešnu adresu. Ali ni to nije bilo važno, rekao je Ragnar, jer je Damba ućutkao jednom zasvagda i više ništa nije moglo da promeni njegovo priznanje. Nije mogao da razume zašto se lju m. “Rekao bih da si malo više nego malčice kriv, Koline.” On slegne ramenima i isturi usnu kao što inače radi kad se pretvara da ne razume nešto što je očigledno. “Nije to bila moja odluka, Vile. On je slobodnom voljom uradio to što je uradio.” “A si pružio slobodu njegovoj zloj prirodi zato što si unapred znao ishod. Eksplicitno si mu dao adresu te devojke. Taj izbor si , Koline, načinio slobodnom voljom.” “Mislio sam da će popriča s njom, a ne da...” Kolin zamahne rukama. “U redu, možda sam bio naivan, ali zapravo verujem u čovekovu sposobnost da uči. Da se promeni i da izabere pravu stvar.” “Drago mi je što to čujem”, kažem. “Šta to znači?” “Drago mi je što veruješ da slobodnom voljom i na osnovu iskustva ljudi koji su nekad bili zli mogu poče da biraju dobro.” “Zar ne veruješ u to?”

“Verujem”, kažem. “Zato puštamo ljude iz zatvora u nadi da je to bezbedno. Nadajmo se onda, Koline, zbog tebe i zbog tvojih, da je stvarno tako.” “Šta to pričaš, Vile?” Sad se već derem da nadjačam helikopter. “Samo kažem da tvoj, moj i svačiji opstanak u krajnjoj liniji zavisi od umeća da se naučimo milos , mudros i praštanju. I od toga da naši najbliži usvoje to umeće.” “Amin!”, uzvikuje Kolin zvezdama i helikopteru konačno podižući čašu šampanjca. XIV Već sutradan posle Ivoninog i mog susreta ispred zatvora u kojem je Dambo upravo bio ubijen, ona se pojavila pred našom kapijom. “Hvala što si došla”, rekao sam. Promrmljala mi je nešto u odgovor, uviđam da nisu svi slojevi društva podjednako naviknu na stalna zahvaljivanja. Svoje ime mi je rekla tek dok smo iz dnevne sobe gledali kako se Hajdi i Sem igraju jastreba i goluba. Hajdi je dubokim glasom pre la prilazeći Semu sa prs ma savijenim u kandže. Nisam razabirao njene reći, ali do nas je kroz prozor dopiralo Semovo oduševljeno cičanje. “Sladak mali”, rekla je. “Kako je... “Nije dovršila pitanje. “Čini se da je sve zaboravio”, rekao sam. “Možeš li to da pojmiš?” Ivon je slegnula ramenima. “Ne znam, ali deci je skoro sve što vide novo i drama čno, čak i neke stvari koje su nama odraslima kao dobar dan. Ne znam da li im je kad vide da neko iz njihove porodice dobije ba ne to mnogo gore nego kad njih same ubode osa ili kad se plišanom medi odšije oko.” Pogledao sam tu mladu devojku. Slu o sam da mi to govori iz ličnog iskustva. “Ali zašto onda deca vuku traume od seksualnog zlostavljanja, ali očito ne i od obrezivanja?”, pitao sam. “Ne znam”, rekla je. “Ali valjda se bol i poniženje lakše podnose ako deluju prirodno, ili nekako nužno. Ljudi koji pretrpe mučenje u nekom

besmislenom ratu polude, ali ne polude od vađenja umnjaka bez anestezije. Ili od porođaja.“ Klimnuo sam. Hajdi je sad uhva la Sema i smejali su se i zajedno kotrljali po travi. Hajdi se smejala. Shva o sam da još od one noći nisam čuo taj smeh. “Kontekst”, rekao sam. “A?” “Pročitao sam negde da naša psiha bolje podnosi bol ako možemo da ga uklopimo u priču koja ga opravdava.” Ivon je klimnula. “Eto, neko je napisao nešto što je i meni padalo na pamet.” “Ali”, nastavio sam, udahnuo i sklopio šake. “Moj bol što sam izgubio Ej mi i tvoj bol što si izgubila Damba nisu nešto što se može smes u smisleni kontekst. Zato nam je potreban neki drugi način da se suočimo s m bolom, zar ne?” “Osveta”, rekla je. Pogledao sam svoje šake. Kolin bi prime o da uvek sklopim šake kad imam nešto važno da saopš m. A kad jedan pravnik ima nešto važno da saopš , to po pravilu nisu dobre ves . “To je jedan način”, počeo sam. “Čovek se svojim ape tom za osvetom izdvaja u odnosu na živo nje, ali i evoluciono gledano, i to je logično. Ako svi znaju da će ubistvo deteta prouzrokova osvetu, to dete će bi bezbednije. Ali ako postoji neslaganje u pogledu krivice za detetovu smrt, osveta lako može izazva dalju osvetu. Takvi lanci krvne osvete desetkovali su stanovništvo na Islandu i u Albaniji. Na Islandu su taj problem rešili tako što su osnovali nezavisni sud u kojem su sedeli navodno najmudriji ljudi čiji je zadatak bio da presude o krivici, odrede kaznu i sprovedu je. Tako su ukinuli potrebu za krvnom osvetom. Ta ideja nije bila samo temelj pravosuđa već i jednog društva u kojem postoji saglasnost da treba ima zakone koji važe za sve. Tako je ukinuta i ranija, kao zakon jačeg. Jer kada je taj jači država, čak i svirepi ranin mora da se povinuje vrhovnoj vlas zakona. Tu vladaju pravda, razum i ljubav prema bližnjem. To je ono što ja želim i zbog toga nisam pogubio Breda, već sam hteo da ga izvedem pred nezavisan sud.”

Nisam sigurna da sam razumela sve što je rekao, ali verujem da sam ukapirala na šta cilja. Kao prvo, za sve vozače je bolje kad postoje pravila za vožnju, jer kad dođe do sudara, nije baš pametno da dve usijane glave rešavaju stvar među sobom. “Sve je to lepo”, rekla sam. “Ali šta se dešava ako znaš da je sudija potplaćen da se zauzme za tvog pro vnika i da ipak vlada zakon jačeg? Treba li onda samo da legneš i primaš udarce? Ili ipak treba da ustaneš i da se boriš?” Vil, koji je insis rao da ga tako zovem, sada me je pogledao češkajući se po bradi. “Moji žena i sin ulaze u kuću”, rekao je. “Možda ne biste morali ponovo da se srećete. Za mnom.” Sišla sam za njim u podrum. Prime la sam da su dosta toga promenili. Odveo me je u neku prostoriju koja je bila na pola puta između komandnog mosta na brodu i muzičkog studija. “Šta treba?”, pitao je. “Jer to ćeš dobi . “ “Oružje”, rekla sam. “Oružje?” “Ragnar mi je ukrao remingtonku. Ali za ovo će mi treba teška ar ljerija.” Vilje klimnuo. Rekao je da ide do perionice, pa se vra o sa mitraljezom. Pokazao mi je kako se koris . Njime se mogla izrešeta omanja četa, ali sama nisam mogla da ga držim. Spus o je i če ri kašikare na sto ispred mene. “Hoće li bi dovoljno?” “Hvala”, rekla sam. “Zašto mi pomažeš? Učestvovala sam u napadu na tebe i tvoje. “ Pogledao me je pravo u oči. “Kao prvo, mislio sam da zauzvrat tražim jednu uslugu. Kao drugo, znam da nisi učestvovala kada je moja žena... da si odvela Sema iz sobe pre nego što...” Glas ga je izdao i trepnuoje dvaput. Odozgo su se čuli koraci u prizemlju. Pročis o je grlo. “A kao treće, podsećaš me na Ejmi. “

Pogled mu je bio nežan, a oči suzne i na trenutak sam očekivala da me pomiluje po kosi. “Is taj prkos”, rekao je. “Ista pravičnost. Kad nas matorih više ne bude i kad dođe vreme da vi zavladate svetom, nadam se da će prevlada takvi kao , Ivon. A ne Bredovi i Ragnari. “ Polako sam klimnula. Nisam učinila mnogo toga da sprečim to silovanje, ali nije škodilo da on ima bolje mišljenje o meni nego što zaslužujem. “Potrudiću se, Adamse. A kakvu uslugu tražiš zauzvrat?” Sa mešavinom bola i očajanja na licu objasnio mi je sve, polako i potanko. Shva la sam da to nije bila laka odluka za njega, da ga je sumnja i dalje kidala i razdirala. Tada je meni došlo da ga pomilujem po kosi. “U redu”, rekla sam. Izgledao je gotovo iznenađeno. “Pristaješ?” “Pristajem, računaj na mene. “ Pošto je proverio da nema žene i malog Sema na vidiku, otpra o me je do motora. “Zar ne misliš da je to surov plan?“, pitao sam. “Jeste surov”, rekla je Ivon pakujući razmon rani mitraljez u bisage na motoru. “Da se surovi prepuste surovima.“ Popela se na motor. “Ne znam, Vile, da li će tvoj plan uspe , ali ako uspe, to je verovatno najveća pravda koja može da se pos gne bez tog tvog pravosuđa.“ “Tvoj će zadatak bi da ga ponovo uvedeš kad se sve ovo bude srušilo i kad dođe vreme za obnovu“, rekao sam. Prevrnula je očima i stavila na glavu kacigu sa likvidiranom Jus cijom. Motor je zarežao kad ga je upalila. Pra o sam je pogledom dok nije zamakla za okuku. Dok sam se vozila kroz kanjon, nisam srela nijednog kojota. Kažu: kojo mogu da nanjuše opasnost. Pametne živo nje. XV Dan pošto sam pose la Adamsa u vili, mon rala sam laki mitraljez na upravljač motora tako da istovremeno mogu da upravljam i pucam. Marija

se izbečila i pitala da li se spremam u rat. “Da”, rekla sam. Klanica se nalazila u industrijskoj zoni južno od centra, u ravnici oivičenoj na nim pumpama nalik na džinovske mrave koji klackaju gornjim delom tela na prednjim nogama. Izgledalo je kao da te stare pumpe – baš kao i mravi – nastavljaju da rade svoj posao nezavisno od toga da li će čovečanstvo o ći u tri lepe ili ne. Kad sam izbila na čis nu pred klanicom, popodnevno sunce bilo mi je nisko iza leđa. To doba dana nisam nipošto slučajno izabrala. Dambo mi je rekao da prvo svi zajedno večeraju u hali klanice, a potom polaze u akciju posle zalaska sunca. Morala sam da ih uhva m na okupu, to mi je bila jedina šansa. Ranije tog dana sam bila u izvidnici i ustanovila da nema stražara, kao da su i velika klizna vrata na jednom kraju hale uvek otvorena, verovatno zato što nisu imali struju za rashladne uređaje. Sigurno im je bilo svejedno, tu se uopšte nisu osećali ugroženo. Ušla sam motorom u halu. Bila je dugačka i velika kao dva fudbalska terena, a svetlostje dolazila kroz prozore na visokoj tavanici. Odozgo su sa kotura na šinama visile čelične sajle sa kukama za meso, ali mesa nije bilo, sve je to bilo odavno pojedeno. Uglačani betonski pod naginjao je ka odvodima, bilo je važno da krv otečepre nego što s gne da se skori. Motori su stajali na suprotnom kraju hale. Pri sredini se nalazio dugačak sto za kojim su svi sedeli kao na onoj slici Isusa sa apostolima. Samo što Isusa nije tu bilo. Trebale su mi dve sekunde da izbrojim dvanaestoricu. Ragnar nije bio tu. Dvojica su skočili i potrčali ka motorima. Novajlije. Nisu me prepoznali. Otvorila sam vatru i uletela bliže. Pucala sam malo ispred njih da lepo vide kako prš malter i shvate da ne mogu s ći do oružja na motorima. Bacili su se na pod. “Tu i ostanite!”, viknula sam. Glas mi je odjeknuo halom. Poslušali su me. Za m sam im polako prišla i zaustavila motor između dve kuke za meso na pet-šest metara od stola, tako da sam i dalje pokrivala sve njih mitraljezom.

“Šta hoćeš?”, pitao je jedan od blizanaca O’Liri, nikad nisam znala koji je koji dok se ne popnu na motore. “Hoću svoju pušku”, rekla sam. “I svoju ekipu.” “Tvoju ekipu?”, pitao je drugi blizanac. “Moju ekipu”, ponovila sam. “Kad Bred nije tu, ja sam glavna u Haosu. “ Neki p je prasnuo u smeh. Isto novajlija. “Gdeje Ragnar?”, pitala sam. Umesto odgovora, začulo se rezanje motora. Prepoznatljivo, promuklo štektanje. Osvrnula sam se prema voznom parku i ugledala Ragnara kako upravlja jamahom jednom rukom, a u drugoj drži nešto što je izgledalo kao gane novi kalaš sa pištoljskom drškom. Gde li se dokopao h novih igračaka? Mogla sam i da pretpostavim. Kada je bio na pedeset metara od mene, okrenula sam motor i ispalila kratak rafal. Nisam ga pogodila, ali je naglo zakočio, očigledno tek tada shva vši da imam mitraljez. I da ja raspolažem većom oružanom snagom. “Svi na nju!”, viknuo je. “Ne može sama pro v svih.” “Ali mogu sama pro v mnogih”, rekla sam dovoljno ho da me čuju samo oni za stolom. “Naređujem vam!”, vikao je Ragnar. “Ja vam naređujem da ne ustajete”, rekla sam. “Trebate mi živi.” Svi su piljili u mene. Niko se nije pomerio. Znala sam da me nisu – još uvek – prihva li za vođu, ali u tom trenutku je glavnu reč vodio mitraljez, a ne Ragnar. Izgledi mu nisu bili dobri. Ali Ragnar zna pravila igre. Spus o je bočnu nožicu, sišao s motora i podigao kalašnjikov. “Ti i ja, bez oružjaviknuo je. Izvadio je krivi šaržer. Bacio ga je i šaržer je uz čangrljanje odskočio po podu. “Smeš li, mis kikbokserko?” Mogla sam, naravno, i da odbijem, da ga pokosim na licu mesta. Znala sam, među m, da ću mora da se dokažem kako bi prihva li jednu devojku za vođu bande. Nije bilo dovoljno da samo s skam obarač. Sišla sam s motora, skinula mitraljez, prišla stolu, izvukla redenik i spus la ga pred njih. Iza mene se začulo promuklo režanje. Osvrnula sam se

i videla da je Ragnar opet na motoru i da mi prilazi vitlajući kroz vazduh lancem na čijem se kraju nalazila kuka. Pošla sam mu u susret, stala između one đve kuke za meso i čekala. Videla sam to već toliko puta, upoznala sam njegovu tehniku, prepoznala bih mu po položaju tela kad će zamahnu . A kada je zamahnuo, pružila sam mitraljez ispred sebe držeći ga obema rukama. Lanac je pogodio gornji deo cevi, obmotao se jedanput, kuka se zakačila pri sredini i tako sam kupila jednu sekundu. Zakačila sam cev o dve kuke za meso, s obeju strana Ragnarove kuke, pus la mitraljez i uzmakla jedan korak. Zazvečali su koturovi i čelične sajle na šini, zadrhtali su i zategnuli se u pravu čeličnu liniju između Ragnarove jamahe i noseće grede. Motor je gadno zaječao kada je jamaha naglo ukočila, a točkovi više nisu imali za šta da se uhvate. Sam Ragnar je u elegantnom luku preleteo preko upravljača i sočno se prosuo po podu desetak metara odatle. Pao je tačno ispod još jednog reda kuka za meso. Pošla sam za njim. Ležao je leđima okrenut meni, na prvi pogled savladan. Među m, kad sam se približila, ono vodeno čudovište se mrdnulo i videla sam da se mašio za pojas. Požurila sam i šutnulaga po ruci u trenutku kada mi se približio. Uvis je poleteo sjajan pištolj, nalik na skupi glok. Mogla sam da ga pus m da ustane, i tako bih ga dokrajčila, ali sam imala publiku. Bandu koja je od nove zapovednice očekivala da bude dovoljno čvrsta, dovoljno efikasna – i dovoljno nemilosrdna. Šutnula sam ga pros m ali efikasnim potezom još dok je ležao. Jošpre nego što je došao k sebi, našla sam se iza njega i izvela takozvani rear naked choke – uhva la sam ga levom rukom oko vrata, fiksirala levu desnom i prislonila čelo uz njegov po ljak kao da ga tešim. Povećala sam s sak i zaustavila mu dotok krvi u mozak. Posle deset sekundi Ragnarje izgubio svest. Pus la sam ga, dovukla kuku za meso iznad njega. Osvrnula sam se prema stolu petnaestak metara odatle da proverim gledaju li. Prevrnula sam Ragnara potrbuške, zadigla crvenu jaknu i suzbila mučninu kada sam zarila kuku u njegovu bledu kožu na leđima. Prišla sam zidu, okrenula čekrk i Ragnar se odigao od zemlje dok mu se krv bešumno slivala niz leđa ka pojasu. Kada je visio oko pola metra iznad poda, o šla sam do njegovog motora, otkačila lanac i njime vezala Ragnaru ruke na leđima. Došao je k sebi i počeo da psuje, vriš i da se koprca, ali je ubrzo prestao, verovatno zbog kuke koja mu je kidala mišiće i tkivo.

Vra la sam se do stola i stala ispred njih. Pitanje im se očitavalo na licima. Ko će ih sad poves , ko će se stara da ćela grupa ima šta da jede i obuče, da ima krov nad glavom gde će bi zaš ćena od neprijatelja? Jasno je bilo da to nije onaj gubitnik što visi o kuki za meso, ali zar je to mesto stvarno mogla da zauzme jedna devojka? “Uzeli ste nešto što je moje”, rekla sam. “Remingtonku. Kod koga je sada?” Naravno, nisu odoleli, već su se svi okrenuli prema pu kod kog je bila puška. “Ti”, rekla sam tom bubuljičavom dečaku, koji nije mogao ima više od petnaest godina. “Idi po nju. Smesta.” Ustao je i pošao prema motorima. “Brže!” Potrčao je. “Ostali, za mnom”, rekla sam i pošla nazad ka Ragnaru. Nisam čula ništa iza sebe i već sam pomislila: to je to, izgubila sam ih. Ali onda sam začula zveket pribora za ručavanje i škripu stolica. Okupili smo se u polukrugu oko Ragnara. Teško je disao, lice mu se krivilo od bola, ali nije kukao. Krv, koje ipak nije bilo onoliko kao kad su Dambu prerezali vratnu arteriju, kapala je sa Ragnarovih čizama i zaista o cala ka najbližem odvodu. “Naterao je pretnjama jednog od nas da prizna ubistvo koje nije počinio”, rekla sam uperivši prstom u Ragnara. “A za m je organizovao da i on bude likvidiran. Haos nema mnogo pravila, ali ta što imamo su nam sve. “ Govorila sam glasno, glasnije nego što sam očekivala. Možda sam se trudila da nadjačam eho, zvučalo je kao u crkvi. “Prvo pravilo je jedan za sve, svi za jednog. Dokle god se držimo tog pravila, bićemo nepobedivi. Ako ga se odreknemo, Haos neće potraja ni mesec dana.” Pogledala sam ih. Dvojica su klimnuli. Nekoje trčao ka nama. Osvrnula sam se i ugledala bubuIjičavog klinca kako mi pruža remingtonku. “Ragnare”, rekla sam. “Ovo je tvoja porota. Izjašnjavaš li se krivim po optužnici?”

Zastenjao je i zamahnuo jednom nogom, pa se zavrteo na kuki. “Pa dobro.” Repe rala sam pušku i nanišanila. “Onda...” Nešto je prosiktao, pa sam spus la pušku. “Uradio sam to zbog nas”, rekao je jedva čujnim šapatom. “Za Haos. Da je Dambo povukao priznanje, ne bismo dobili oružje, ne bismo imali ništa.” “Koliko je meta bilo dovoljno da Kevin ubije Damba?” “Malo”, prošaputao je Ragnar. “Naravno, jer Kevin već služi doživotnu, šta je još jedno ubistvo za njega. “ “Ništa”, složio se Ragnar. Glava mu je padala. “Pretpostavljam da ovde nisi saopš o kako nameravaš da likvidiraš jednog od svojih ?” “Sve ovo oružje, hrana...” Ragnar je siktao brade oborene na grudi. “Bez mene ne bismo imali ništa.” “Imali bismo”, rekla sam tada, “Damba.” Ragnar je ćutao. Telo mu se odvrtelo u početnu poziciju. “Dobro”, rekla sam obraćajući se ostalima. “Ko se pro vi tome da osudim ovu osobu na smrt, neka digne ruku.” Niko nije digao ruku. “Osuđenik može da bira. Hoćeš li da visiš ovde do smr ili hoćeš metak?” Ragnar je jedva primetno podigao glavu. Izgledalo je kao da su mu kapci otežali. Uz napor sam razabrala šta je rekao: “Mislim da ću prihva taj metak.” Podigla sam remingtonku, prislonila obraz uz dobri, hladni kundak. Ragnar je s mukom podigao glavu još malo, kao da mi pomaže. Nanišanila sam mu čelo, jer mi je nešto palo na pamet – htela sam da napravim jednokraki trougao između rupe i očiju. Onda sam opalila. XVI

Tog prepodneva sam se sastao s Adel Mateson i detek vkom Gardel na aerodromu. Zatvorili su ga tokom pandemije kada su skoro sve privatne aviokompanije bankro rale i više ga nisu ponovo otvorili. Parkirao sam se na pis i izdaleka posmatrao kako mi njihovi automobili prilaze kao talasaste sablas na travom, zagrejanom vazduhu. Postepeno su se obrisi izoštravali: jedna policijska kola i jedan niski, sportski automobil. Zaustavile su se opkolivši moj auto, pa smo svi izašli na pistu. “Hvala vam što ste došle”, rekao sam. “Nema na čemu, ali sam danas u gužvi”, rekla je Adel Mateson. “Zašto baš ovde?”, pitala je Gardelova ne skidajući naočare za sunce. “Zbog pogleda”, rekao sam. Znao sam da su prime le kalašnjikov na suvozačkom sedištu mog auta. “Samo sam želeo da vam saopš m da je, počev od ovog popodneva, Bred Lou slobodan čovek. Postarao sam se da po njega dođe neko od njegovih najbližih.” Tužiteljka je klimnula. “Detek vka Gardel i ja to tumačimo kao saznanje koje delite s nama, a ne kao dokaz toga da ste bili umešani u njegovo lišavanje slobode.” “Moja formulacija omogućava takvo tumačenje, da.” “Nećete ima problema s nama”, rekla je Adel Mateson. “Naravno, preostaje da vidimo i kako će Bred Lou to protumači . Ako me bude prijavio, znate gde sam.” “Da li je to sve? Moram da budem u sudnici za sat vremena”, rekla je Matesonova. Pružio sam joj ruku. Prvo me je pogledala kao da sam načinio nekakav prostački ili, u najboljem slučaju, staromodan gest. Onda ju je blago s snula. O šla je u svoj ferari, a Gardelova se nije ni pomerila. “Zašto?”, pitala je. “Zar vam nisam već jednom rekao?” “Poštujete zakon i pravnu državu? Ne verujem vam. Tačnije, mislim da ste podjednako osvetoljubivi kao i svi mi.” “Oko za oko, zub za zub”, rekao sam gledajući kako tužiteljkino crveno čudo nestaje u izmaglici. “Mojsijev zakon, jedan od najstarijih pozna h zakonika. Po njemu, počinilac treba da ispašta kaznu jednaku šte koju je

načinio. Ali šta je jednako tome što je oduzeo porodici jednog njenog člana? Nije se ogrešio samo o onog ko je izgubio život već i o one koji su izgubili voljenu osobu. Preživeli moraju da žive s m gubitkom, s m bolom i krivicom. Počinilac bi onda trebalo da bude osuđen na život s is m takvim bolom.” “Oko za oko”, rekla je Gardelova. “Dobar je to zakon”, rekao sam. Kada je i ona o šla, seo sam u auto i pogledao pušku. Čekao sam. Piljio u izmaglicu. I čekao. Napokon se pojavilo veliko crno terensko vozilo, isto ono koje sam video kako odlazi od vile posle napada. Bio je to auto Kobna Loua. Bred je zaplakao kad sam mu rekao da je slobodan i da po njega dolazi neko kome će se, nadam se, obradova . “Nisam to zaslužio”, šmrknuo je kvaseći dušek suzama. “Bio si ovde neko vreme”, rekao sam pripremajući se za nastavak: “A svi zaslužuju drugu šansu.” “Znate šta, mister Adamse? Vi ste me za ovo vreme naučili više nego moj otac za sve ove godine.” Otvorio je usta i zatvorio, a za m mu se oteo jecaj. “Mnogo mi je žao zbog Ejmi. Znam da ne mogu ništa da učinim za vas, ali...” Spus o sam mu ruku na rame. “Postoji nešto što možeš da uradiš. Čang i Larsen su juče o šli, treba mi snažan muškarac da mi pomogne da vra m municiju iz vešernice u ovu prostoriju.” Pogledao me je zbunjeno. “Hajdi i meni je perionica potrebnija od ovog vinskog podruma”, slagao sam. “Spreman sam.” Bred me nije pitao da li me brine ona kanalizaciona cev koja vodi pravo do municije, samo je junački prenosio sanduk za sandukom sa čaurama, granatama, dinamitom i benzinom. Kad smo završili, obojica smo bili znojavi i iscrpljeni. Možda ima is ne u priči da fizički napor jača veze među muškarcima. Ponudio sam mu pivo, ali je odbio jer je to deficitna roba i umesto toga zatražio vode. To me je podse lo na komentar jednog

psihijatra, sudskog veštaka, o tome što ljudi često kažu da su bili prevareni ili da su pogrešili u proceni kad se ispostavi da je neko ko u slobodno vreme neprestano pomaže siromašnima, istovremeno u više navrata seksualno zlostavljao decu. Taj psihijatar tvrdi da se ljudi nisu prevarili ni da su bili obmanu . Dobro u tom čoveku iskreno je pomagalo siromašnima, on to nije činio da prikrije ono drugo što je radio. Naprosto nisu svi potpuno dobri ni potpuno zli, niko od nas nije samo jedno. Ni Bred, ni njegov otac. A ni ja. Noć pada na krov Louovog nebodera, a istovremeno ogroman helikopter, nalik na nekakvu bubu, sleće uz zaglušujuću buku. Posmatramo ga ćutke dok oko nas kovitlac podiže čuperke kose, kravate i haljine. Kapi šampanjca iz Kolinove čaše pogode me po licu kao kišica, ose m gorkoslatki ukus na jeziku kad otvorim usta. Helikopter je sleteo, ugasio je motor i rotor sam od sebe usporava dok njegov zvuk prelazi u sve še i dublje cviljenje. Kolin me pogleda. Liza i Bet su mu prišle. “Poslednja grupa da se smesta ukrca!”, viče glas kroz vrata helikoptera. Tuce ljudi hrli ka njemu. Kolin se malčice uspravi, a ja ose m kako mi suze naviru u oči. Isto onako kako su navrle kada su, pre pet dana, porodice Larsen i Čang pokupile ono malo svojih stvari i o šle. Larsen je iskoris o novac da kupi imanje na jugu. Tamo su mogli sami da se prehrane, zaš ćeniji od potpunog sloma nego u gradu. Čang je kupio ribarski čamac i jedan sve onik da tamo pređe sa porodicom. Isto tako su mi oči zasuzile i kada je, pre če ri dana, Bred izašao iz vile. Otkud sve te suze? Da li zbog toga što nas uvek duboko potrese sve ono što je konačno i bespovratno? Pružam ruku Kolinu. “Zbogom”, kažem. “Hvala.” Kolin prihvata moju ruku i privuče me k sebi. “Hvala što si oslobodio mog sina.” “Vile!”, viče Hajdi. Već stoji na ulazu u helikopter držeći Sema za ruku. “Dušo, moraš da dođeš.” “I hvala što si nam ustupio vilu”, dodao je Kolin.

“Hvala vama na ovim kartama”, kažem ja. “Šteta što ih nema dovoljno za sve nas.” “Ispravno je da mi ostanemo”, kaže Kolin. “Siguran sam da će nam se Bred vra kad se bude malo sabrao. Mislim, Vile, da si mu svojim postupcima pružio materijala za razmišljanje. Zapravo, i svima nama.” “Vile, ljubavi, kažu da te neće čeka !” “S žem!”, vičem gledajući prijatelja iz de njstva pravo u oči. Slobodan izbor, a opet neopoziv. Naš lažni doživljaj slobode pro v onoga što je već određeno kao izbor koji će mozak načini na osnovu zbira svih saznanja i opredeljenja u trenutku postupanja. Neopozivost toga što više nikad neću vide Kolina, ču njegov smeh, ose njegov miris, toplinu s ska ruke ili zagrljaja. Naravno, možda i grešim, mogu se nada da grešim. Ali ako zaronim u dubinu svoje duše, bojim se da tu neću naći ni nadu ni veru u to da ću ga ponovo vide . Suze su u mojim, kao i u njegovim očima. Dok se helikopter podiže sa krova i okreće, gledam troje ljudi koji odande mašu, a onda se okrećem prema Semu, koji sedi između Hajdi i mene i vuče me za ruku. “Tata, gde idemo?” Pokažem mu. “Onamo.” “A šta je tamo?” “Zapad.” “A šta je zapad?” “Budućnost.” “A šta je budućnost?” “Ono što sad treba da dođe. Vidi...” Podignem ruku u vazduh ispred njega, a za m zalepršam njom kao lep rom i zagolicam ga pod bradom. “Evo je!”, viknem, a on se vrpolji i smeje na sav glas. “A sad je prošla!”, kažem i prestanem da ga golicam. Onda opet podignem ruku. “Ali s že nova”, kažem, a on se već kikoće očekujući slatku neprijatnost. Pogledam Hajdi u oči dok ga golicam. Pogled joj je umoran, ali mi se osmehne. Ponovo podižem ruku. “I ta je prošla”, kažem, ne puštajući njen pogled. “Ali s že nova...”

XVII Pronašla sam hlad da se ne bih pržila na suncu dok čekam da Vil pus Breda Loua. Konačno sam začula njihove glasove iza ograde. Vesele, neopterećene. Jebate, zvučali su kao najbolji drugari. “Pa to si ”, rekao je Bred kada se za njim zatvorila kapija vile. ,Ja sam ga razumeo kao da će me čeka otac. “ Nekoliko trenutaka je samo piljio u moj motor. “Pobegla si one noći”, rekao je. “Već su nas savladali”, rekla sam. “Jedino sam mogla da bežim. “ Razmislio je. I klimnuo. “To je bilo u redu. I ja bih isto tako. Šta ćemo sad?” “To se i mi pitamo.” “Šta to znači?” “Ti si vođa Haosa. Pitamo se šta si smislio da radimo dalje. “ Bred me je načas gledao potpuno zbunjeno. Klimnula sam ka motoru. “Ja ću pozadi, pretpostavljam da hoćeš da voziš. “ Bred se iscerio. Onda mi je prebacio ruku preko ramena. “Znao sam da se mogu osloni na tebe, Ivon. Da nisi lezbo, bila bi moja riba. Gde ćemo?” “U luna-park”, rekla sam. Kada sam najavila da idem po Breda i da će nadalje on bi glavni, to je naišlo na pomešan prijem u ekipi. Rekli su da vole da ih ja predvodim i nije im bilo jasno zašto se dobrovoljno odričem privilegija kao što je najbolji motor i prvenstvo u izboru oružja, hrane, sobe i žena. Ipak, poslušali su me i ispisali natpis WELCOME BACK BRAD koji je visio iznad kapije malog, napuštenog luna-parka u koji je ostatak ekipe provalio prethodnog dana. Dovukli smo dva agregata, osam kila mesa i deset litara žes ne. To mesto mi je, da budem iskrena, delovalo malo sablasno u mraku, ali posle večere smo uključili sve sprave i lampice svih boja, i atmosfera se konačno popravila zahvaljujući beznadežno veseloj muzici sa karusela, bučnim sudarima na autodromu, oduševljenim povicima iz streljane gde su

momci gađali balončiće iz vazdušne puške, a čak se i iz dopola izgorele kuće strave krčeći oglašavao glas sa trake. Bred i ja smo zajahali dva susedna konjića na karuselu koji su se krčkajući neusaglašeno podizali i spuštali dok smo se lagano vrteli ukrug. Ponovila sam pitanje u pratnji vergla. Kakvi su njegovi dalji planovi? Pogled mu je bio mutan i zaplitao je jezikom od alkohola. “Ubićemo jebenog Vila Adamsa i ostatak njegovog stada.” “Zašto?” “Kako zašto? Pa zato što me je zatvorio?” “A ne zato što su oni ubili Herberta?” Bred je nešto progunđao iprineoflašu viskija usnama. “I zato. Ali niko ne srne da zarobi Breda Loua. I da mu se obraća kao nekom balavcu. I da se pravi da je bolji čovek, da je nekakav...” Napravio je grimasu i zamahao rukama, mada nije bilo jasno šta to treba da predstavlja. “Svetac?”, predložila sam. “Da. Priča mi kao da je neki pop, ali je jedan običan... “Zamahnuo je flašom kao da njom pokušava da uhva pravu reč. “Licemer?” “Pa da!” Morao je da se uhva za konja da ne bi pao. “I nisu on i njegovi ortaci ubili samo Herberta, pobili su i sve ljude koje je tata poslao da me spasu.” “Misliš, kad su se branili?” Pogledao me je Iju to, pa sam se ugrizla za jezik. “A kako misliš da ga ubiješ?”, pitala sam. “Ako sam dobro shva la, ta vila je sada prava tvrđava.” “Jeste, ali Bred Lou ima rešenje...” – čuknuo se grlićem flaše po slepoočnici – “ovde.” “I ono glasi?” “Koliko je granata za bazuku Ragnar dobio od mog oca?” “Pedeset. “ “Jedna. “ Bred se zacerekao i hitnuo praznu flašu koja se razbila negde u mraku. “Jedna je dovoljna. Ispalićemo je kroz kanalizacionu cev koja vodi

pravo u vinski podrum pun municije. Kabum! Ćela kuća... “Jedva održavajući ravnotežu na konju, dočarao mi je to rukama i naduvenim obrazima. Klimnula sam. “A gde se tačno nalazi taj kanalizacioni odvod? ljesi li siguran da je u pravoj liniji, šta ako granata eksplodira negde nasred puta?” “Smislićemo nešto”, rekao je Bred, ali već je zvučao donekle poljuljano. Uzdahnula sam. “Misliš, ja ću smisli ?” “Je l’ možeš?” “Pa ko uvek nešto smisli, Brede?” “Ti, Ivon”, rekao je. Čak i na karuselu, u pokretu, ose la sam zadah alkohola. “Ti smisliš sve što ostali neupotrebljivi mikromozgovi ne uspeju.” “Daj mi če ri dana”, rekla sam. “Če ri? Zašto... ?” “Zato što se tada vraća p iz katastra kog poznajem. Proveriću da li ta cev ide u pravoj liniji i gde izbija iz zemlje, da ne razbucamo pogrešnu kuću. Može?” “Jebote, Ivon, šta bih ja bez tebe?” “Ne znam. Ali jesi li siguran da je to ono što želiš?” Lampice oko nas su se pogasile, vergl se u šao i počeo grozno dafalšira, a karuselje usporio na bledoj mesečini. “Koji kurac?” “Potrošio se agregat”, rekla sam. “Ali, dakle – zar stvarno hoćeš da ih pobiješ? Ipak te je Adams pus o.” “Jebote, Ivon, kako ne kapiraš? Zato sam i popizdeo. Hoću. – progutao je knedlu, a pijane suze su mu navrle u oči – “hoću da moj otac zna da sam se osve o onome koji ga je ponizio. Iako je ćale đubre, ipak ga volim. Volim i majku i sestru, ali tata... njega sam razočarao. “Konjići su se potpuno zaustavili, njegov u nižem položaju tako da sam ga gledala odozgo. Uspravio se. “Ali ako ja budem digao tu tvrđavu u vazduh i uspeo ono što on nije, onda će konačno shva za šta sam sposoban. Kapiraš?”

Začuo se prasak i uz ovacije su se vra la svetla i muzika. Karusel se polako pokrenuo i Bred se ponovo uzdigao iznad mene. Te noći smo svi zajedno prespavali u kući strave, a kad sam ustala i izašla na jarku svetlost dana, Bred mi je prišao. Izgledao je bledo i mamurno. “Mislim da sam sinoć malo preterao sa pričom”, rekao je gađajući konjiće na karuselu kamenjem. “Možemo li to da zaboravimo?” “Ono o dizanju Adamsa u vazduh? Naravno.” Bilo mi je laknulo. “Ne to, nego ono što sam bulaznio o ćaletu. To zaboravi. Naređujem . Samo nađi onu kanalizacionu cev.” Motor i ja smo konačno izašli iz grada. Idem pus m auto-putem. Asfalt upija svu svetlost, moju i mesečevu. Prolazim pored izgorele olupine koja tu stoji već nedeljama. Tek posle nekoliko dana neko je sklonio ugljenisano telo za volanom. Ne znam koja priča stoji iza toga, ali rezervoar je odavno ispražnjen. Pre če ri dana mi je Bred tražio da pronađem kanalizacionu cev koja vodi do vile, i večeras sam taj posao obavila. Igla na meraču je pala ulevo, i ta priča je završena i samo čeka da i motor to shva . Eno ih na ne pumpe. Usporavam. Visoko gore čujem helikopter, podižem pogled i vidim na nebu svetlost koja se kreće u pravcu zaliva. Izdaleka čujem muziku iz klanice. Zahuktala se žurka, još jedna žurka. Skrećem pred halu i ugledam blizance kako pridržavaju Erika, pa kod kog je bila moja puška. Erik je pijan, tetura se, ali čvrsto drži bazuku na ramenu. Po svemu sudeći, meta mu je zarđala kamp prikolica sto nak metara odatle. Polako ulazim u halu na motoru. Iz jednog napregnutog zvučnika ponovo treš pesma “We Are the Champions”. Ne mogu da smislim tu stvar. Nekipevaju za dugim stolom, drugi se izbezumljeno njišu pod kukama za meso. Bred sedi sam u dnu stola, s nogama na susednoj stolici i s debelom buksnom u ruci. Gleda me pun iščekivanja. Ne žurim. Parkiram motor. Otresem prašinu s bu na. “Kasniš”, kaže kad sednem pored njega.