Jo Nesbo - Ostrovo pacova i druge price

“Bilo je džombi na putu“, odgovorim prisećajući se osećaja kad sam pregazila pa na traci sa šiljcima. Klimnem ka izlazu. “Jesi li video da su blizanci i Erik...” “Dobili su dozvolu. Dakle?” “Dobila sam nacrte od drugara iz katastra. “ Otkopčavam kožnu jaknu i pružam mu papire koje mi je dao Vil Adams kad sam bila u vili, kada sam dobila i mitraljez i pristala da mu uzvra m uslugu. “Kanalizaciona cev vodi u pravoj liniji do kuće, dovoljno je da zabodeš bazuku u nju i ispališ. Bila sam gore i pronašla otvor na padini. Strmo je i moraćemo malo da se pentramo, ali možemo da dođemo i odemo a da nas niko ne vidi.” “Savršeno!” Bred se smeje. “Pa, šta misliš?” “O čemu?” “Hoćemo li?” Slegnem ramenima. Adamsje insis rao da ni na koji način ne nagovaram ni ubeđujem Breda, da mu samo pružim obe mogućnos i da njegov izbor bude stvaran i slobodan. Tačnije, rekao je: onoliko slobodan koliko smo slobodni od samih sebe u datom trenutku života. Suš na je bila – kako je Adams rekao – da Bred bude sam svoja kazna ili oslobođenje. “Ti si glavni”, kažem. “To znamo, ali možda si čula i da dobre vođe znaju da traže savet. Koji, naravno, ne moraju da poslušaju.” “Ne mogu da te savetujem oko nečeg što Haosu nije ni iz džepa ni u džep. U ovoj stvari moraš da slušaš svoje srce i svoj mozak, Brede.” Činilo mi se da se iznervirao. “ U redu, već sam odlučio da to uradimo, samo sam hteo da čujem tvoje mišljenje.” Spolja se čuje eksplozija i u hali zavlada tajac, čini se da čak i pevač iz zvučnika poću koju sekundu. Svetlost vatre igra iza prozora praćena klicanjem Erika i blizanaca. “Mislio sam u zoru”, kaže Bred. “Šta kažeš na to?” “Zvuči dobro.” “Ali svi znaju da neprijatelj uvek udari u zoru. Šta misliš, da li će bi spremni?”

“Mogu bi . “ “Ali ipak misliš da je najbolje u zoru?” “U zoru je uvek najbolje. “ Bred klimne. Neko vreme me posmatra, a za m ustane i uzvikne: »Žurka je gotova, Haose! Zapušite flaše, ispijte čaše! Jašemo sat pred zoru!” U odgovor dobija pijane i ushićene ovacije koje postepeno prerastaju u ritmičnu mantru: “Bred! Bred!” Bred se ceri i širi ruke kao da ih moli da prekinu, ali da istovremeno prihvata njihovo oduševljenje. Izgleda mi radosno, pa i srećno. Nikad ga više neću vide takvog. Budim se. Slušam kako Hajdi i Sem ravnomerno dišu. U kabini je i dalje mrak, ali u dnu zavesa nazirem sivu nijansu. Mene nije iznenadilo što smo sa kartama Kolina Loua dobili veliku, trosobnu kabinu, ali je Hajdi zaplakala od sreće. Pogledam na sat. Uskoro će na horizontu proviri sunce. Hajdi se privije uz mene. “Šta je bilo?”, šapuće pospano. “Samo sam nešto sanjao.” “Šta?” “Ne sećam se”, slažem. Sanjao sam kako stojim pored nasmejanog Breda i ozbiljne Ivon i gledam vilu kako gori. Bred se nasmejao još glasnije kada je začuo vriske i ugledao tri buk nje kako trče preko dvorišta prema nama na padini. “Gori u paklu, Adamse”, klicao je Bred. Okrenuo sam se prema njemu i pitao ga zar ne vidi ko gori, ali Bred mene nije video ni čuo. Zapaljene siluete su se približile, najveća od njih grlila je one dve manje i popadale su na kolena pred nama. “Brede”, rekla je ta najveća prilika. “Dođi da izgoriš sa nama.” Video sam kako se Bredove oči šire, kako smeh zamire, kako mu se usta otvaraju. Okrenuo se prema meni, sada me je video.

“Ti”, rekao je. “Ti si ovo napravio.” “Ne”, rekao sam. “Ja sam samo pružio izbor. Ti si izabrao da zapališ kuću.” Bred je pritrčao, pao na kolena i zagrlio ono troje da se i sam zapali. Ali bilo je prekasno, crni i ugljenisani, raspali su se u njegovom naručju. Bred je piljio u pepeo na zemlji. Zario je ruke u njega i ispus o iskren, bolan krik dok je vetar malo-pomalo raznosio pepeo. “A je li san bio lep ili ružan?”, opet pita Hajdi. Razmislim. “Ne znam”, kažem, a sad ne lažem. “Stvarno ne znam. Hajdemo...” Izlazimo na palubu. Ja nosim Sema, koji i dalje spava. Sve je sivo, sve je nebo i more, bez kopna na vidiku i bez horizonta. Jednoćelijski oblik, kažu da je tako sve počelo. A onda sunce proviri iza ivice. Kao nekakvom čarolijom, sve poprima obrise i boje, i pred našim očima nastaje jedan novi svet. “Naš prvi izlazak sunca”, šapućem. “Naš prvi izlazak sunca”, ponavlja Hajdi.

Brisač

Na nadlanicu mi je sletela muva. Gledam je. Prosečan životni vek muve iznosi 28 dana. Zna li ona to? Da li muva poželi da živi duže? Ako bi joj neko ponudio duži život, ali da se zauzvrat odrekne sećanja na sve koje voli, na sve što je pos gla, na svoje najlepše dane i trenutke – šta bi izabrala? Nemam vremena da razmišljam o tome. Mahnem rukom i muva odle . Moram da zaboravim, i to pod hitno. Sedam za sto ispred brisača. Oblikom i veličinom on podseća na nekadašnje personalne računare kakvi su se nekad, pre rata i tehnološke krize, nalazili u skoro svakom domu. Povezivanjem mozga – koji je u suš ni takođe računar – sa brisačem i rekonstmisanjem događaja, lica i saznanja iz prošlos , brisač može da pobriše ta konkretna sećanja iz računarske memorije mozga, a ostatak ostavi netaknut. Nakratko zažmurim i osluškujem zujanje. Možda se čuje iz ven latora na tavanici. Ili iz kofera. Ilije to žamor ljudi na ulici. A možda zuje i špijunski dronovi, priča se da vojske i dalje drže pokoji. Bilo kako bilo, već su mi dugo na tragu i znam da se ovog puta neću izvući, da se sve završava ovde, u smrdljivom, usijanom stanu u El Ajunu. Na tavanici, između rupa od metaka i ožiljaka od šrapnela, lenjo se vr ven lator premeštajući usijani pus njski vazduh koji prodire unutra kad jugo pomeri teške berberske tepihe koji vise preko prozora i balkona. U jednom uglu prostorije, ispred frižidera, stoji smeđi kožni kofer. Unutra je bomba, kad ga neko bude otvorio, sve će o ći u vazduh, sve što znamo, a ne treba da znamo, nestaće. Ali da bi se to desilo, sve što je u tom koferu mora bi prožderano, svaka moždana ćelija mora se proguta i dobi krila. Tek tada dolazi vrerne za veliko bekstvo. Ali prethodno moram i ja sve da zaboravim. A pre toga moram da se se m, da prizovem uspomene koje treba pobrisa . Belo lice na ekranu brisača izgleda kao maska iz grčkih tragedija. Trudeći se da ne trepćem, zurim u vlas odraz i pomeram glavu tako da mi se ženice preklope sa rupama na maski. Svaki trag koji ih, posredno ili neposredno, može odves do formule, mora bi izbrisan. Nastojim da se usredsredim, pošto znam da se obrisa može samo ono Što uspem da prizovem u sećanje, sve drugo će moći da rekonstruišu iz mog mozga čak i

nakon smr . A znam i da je brisanje najdelotvornije i najpouzdanije onda kada se brisač hrani slikama hronološkim redom, jer će u tom slučaju pobrisa i sva asocija vna sećanja. “To vam je kao kad čis te ribu”, rekao je narednik kada je objašnjavao našem naučnom mu kako se koris uređaj. “S m što ste vi ta riba.” U redu. Počnimo od ideje. IDEJA Došla mi je usred noći. Probudio sam se pored svoje žene Klare i morao da ustanem da mokrim. Ustao sam što sam še mogao da je ne bih probudio i napipao put do kupa la. Živeli smo u Rajnerštraseu, u delu grada koji je i dalje imao struju i vodu. Napolju je padala kiša. To znam, pošto bih zapam o da nije. Kada sam, još bunovan, pokušao da mokrim, ustanovio sam da imam nagoveštaj erekcije. Pokušao sam da se prise m šta sam sanjao, ali nisam se sećao ničeg što je moglo prouzrokova seksualno uzbuđenje. Zato je moj naučnički mozak i neho ce zaključio da je telo proizvelo azot-monoksid i noradrenalin. Dok sam tako stajao, misli su mi odlutale dalje oblikujući jedan novi san. Bio sam mrtav, a stanje koje me je zadesilo bilo je ono što se, u kontekstu javnih pogubljenja posle Velikog rata, nazivalo “anđeoskom žudnjom”. Na studijama medicine sam naučio da je objašnjenje činjenice da su neki mrtvi izdajnici konfederacije visili sa vešala sa uočljivom erekcijom jednostavno i fiziološke, a ne hemijske prirode. Omča, naime, izazove povišen pri sak u malom mozgu, što pak dovodi do takvog prijapizma. Onaj koji se dose o da to nazove anđeoskom žudnjom verovatno se poigravao mišlju da i u smr postoje zadovoljstvo i radost, pa možda čak i izbavljenje. Ali to je samo poigravanje. Ipak sa smrću nema šale, to je neprijatelj koji nam je uvek na tragu, od kojeg bežimo celog života, ali koji nas uvek nađe pre ili kasnije, to je samo pitanje vremena. A razlog zašto su moje misli te noći odlutale ka vezi između zadovoljstva i propas , nagona i smr , bio je očigledan. Naš naučni m tada je već duže vreme tragao za lekom pro v hadesi sa, smrtonosne polne boles koja se pojavila neposredno uoči rata i desetkovala stanovništvo u Africi, a u međuvremenu se raširila i našom zapadnom, kao i istočnom konfederacijom, baš kao i HIV pre skoro sto

godina. Primenom leka HADES1 već smo uspeli da produžimo živote nekoliko pacijenata i smanjimo smrtnost u nekim grupama obolelih, ali ona je i dalje bila na devedeset posto pa smo se trudili da razvijemo poboljšanu verziju, HADES2. Ispi vanja su obuhvatala i proučavanje načina širenja zaraze. Prilično očekivano, osobe koje su često stupale u seksualne odnose uz menjanje partnera imale su veću verovatnoću da se zaraze hadesi som od drugih ljudi. Tek kad sam počeo da analiziram kolone sa brojkama, uočio sam i nešto drugo – i krajnje čudno. Prikupili smo podatke o jednoj manjoj grupi preminulih pros tutki i glumaca u porno-industriji od kojih su neke osobe bile preminule od hadesi sa, a druge od drugih uzroka, kako bismo ispitali da li su se stopa smrtnos i opasnost od zaražavanja u međuvremenu promenile. Razlog je bio taj što bakterija koja izaziva hadesi s nije samo postala rezistentna na lekove već je razvila i druge strategije samoodržanja baš kao što i svi drugi organizmi teže večnom opstanku. Pošto je, kao što sam rekao, smrtnost kod hadesi sa bila preko devedeset posto, iznenadilo me je što je ispitani uzorak lica – za koja se može pretpostavi da imaju više seksualnih odnosa od prosečnog stanovništva – takođe imao i veću prosečnu starosnu dob. Imajući u vidu izloženost te grupe hadesi su, kao i nezdrave životne navike mnogih pros tutki, očekivalo bi se da su pripadnici te grupe živeli kraće, a ne duže. Nije neuobičajeno da naučnici uoče misteriozne veze i obrasce u svojoj građi, a to su često stvari koje nemaju nikakve veze sa hipotezom koju treba da provere. Mnoge kolege su se našle na me podsmeha zbog takve naučne prakse. Ako baciš kockicu ne bi li potvrdio hipotezu da ćeš je mislima natera da padne na četvorku, pa ona nesrazmerno mnogo puta pokaže pe cu, svakako ćeš zapas u iskušenje da tvrdiš kako si zapravo proveravao sklonost kockice da pokaže zamišljeni broj plus jedan, ali sa gledišta naučne e ke to je prevara. Pravilo glasi: proveravaj ono što treba da se proveri, odgovori na unapred postavljeno pitanje. Svaki rezultat se može zloupotrebi tako što ćeš promeni pitanje tako da se on uklopi u njega i preinači ga u senzacionalno otkriće u nekoj sasvim drugoj oblas . A te noći sam ja uradio upravo to. Razmišljao sam o azot-monoksidu i noradrenalinu i u bunovnom ali lucidnom trenutku uočio vezu. Vezu koju sam znao da neću odbaci iako sam ušetao u klasičnu zamku. Takođe sam

znao da nikome neću sme da ispovedim greh pro v nauke koji sam upravo činio. Povukao sam vodu i prešao u dnevnu sobu. Svetlost poslednje ulične sve ljke u Rajnerštraseu probijala se kroz potočiće kiše na prozorskom staklu i padala na sliku mog brata Jirgena na zidu, na pušku za lov na slonove koja je visila na zidu i penkalo koje mi je Klara poklonila za četrdese rođendan. Dohva o sam penkalo i neku cedulju i zabeležio svoje lude ideje. Za m sam se vra o u krevet gde je, ništa ne sluteći, Klara spokojno spavala. Pogledao sam njeno blago i još lepo, ali prebrzo ostarelo lice i pomerio budilnik na sat i po vremena ranije. Kada sam, sutradan ujutru, s gao u laboratoriju pre svih ostalih, smesta sam se bacio na dalje izučavanje brojki ne bih li proverio svoju novu hipotezu. HIPOTEZA Tri meseca posle one noći kada mi je palo na pamet da povežem seks sa dužim životom, sedeo sam u kancelariji Ludviga Kopfera, svog direktno nadređenog i izvršnog direktora kompanije Antoil med. Slušao me je, uglavnom me ne prekidajući, skoro dva sata. A onda je sklopio šake i pogledao me preko naočara, onih bez rama, što se samo zakače za nos. “Prekinite me ako grešinT, rekao je po običaju, premda je to značilo da ga nipošto ne prekidam. “Ali sve se svodi na to da kombinacija azotmonoksida i noradrenalina može da uspori starenje i suzbije bolest. Na ćelijskom nivou. Da u teoriji ta supstanca može sasvim da zaustavi proces starenja.” “Poznato je da azot-monoksid u če na krvne sudove muških i ženskih genitalija prilikom seksualnog uzbuđenja, ali on ima ulogu i u imunološkom odgovoru organizma. U kombinaciji sa noradrenalinom i još nekim supstancama on koči proces starenja. Ne vidim razlog zašto se, primenom prave kombinacije, taj proces ne bi u potpunos zaustavio.” “Mislite...” Sledeću reč je prošaputao: “Besmrtnost?” Nakašljao sam se. “U smislu toga da se spreči propadanje organizma usled starenja koje vodi u smrt od inače bezazlenih boles . Postoje i mnogi drugi načini da se umre.”

“Besmrtnost”, ponovio je Kopfer kao da me nije čuo, pa se zavalio u stolicu s visokim naslonom i zamišljeno pogledao kroz prozor. “Sve gral.” Dugo nijedan nije progovarao. Napolju se bešumno dizao dim iz brojnih diseldorfskih fabrika. Ko bi rekao da su pre samo pedeset godina bile gotovo iskorenjene. Onda je Kopfer konačno progovorio: “Her Jasone, jeste li svesni šta tačno tražite od mene?” “Jesam”, rekao sam. “Rizikujete da obrukate čitavu kompaniju.” “Svestan sam toga.” “Pa šta će bi ako odbijem?” “Daću otkaz i odne ove podatke nekome od naših konkurenata.” “To ne smete, građa na kojoj se to zasniva u vlasništvu je Antoil meda, tužili bismo i vas i kompaniju u koju pređete.” “Naravno da ne bih koris o građu odavde, prikupio bih novu. I bolju, pošto bih tačno znao šta tražim. A ideju mi niko ne može oduze , ona je ovde.” Lupnuo sam se prstom po slepoočnici. Kopfer je promrmljao nešto nerazgovetno, a za m je glasno zastenjao. “Večni život. Gospode, her Jasone.” Očigledno nije nameravao tako da se izrazi, ali mi se oteo osmeh. “Naravno, predstoji dugogodišnje ispi vanje pre nego što budemo ustanovili da li sam u pravu”, rekao sam. “Ali spreman sam da se kladim u sav svoj ugled i karijeru da jesam.” “Naravno da ste spremni, ako se ispostavi da ste u pravu, sleduje vam Nobelova nagrada za medicinu ili biologiju, verovatno obe. A ako grešite, samo ćete krenu iz početka. Ali kompanija...” “Ako sam u pravu, vrednost kompanije se neće ustostruči , već uhiljadostruči . Ako postoji i samo dva promila šanse da sam u pravu, taj rizik je ekonomski opravdan.” “Možda jeste za porodicu Eger i druge akcionare, ali da tako ugrozimo radna mesta...” “Radna mesta bi bila ugroženija ako bi lek razvila neka konkurentska kompanija. On će zameni šezdeset do sedamdeset posto svih drugih

lekova, izazvaće pokolj u čitavoj branši. Pitanje samo glasi na kojoj strani u tom krvoproliću vi, her Kopfere, želite da se nađete.” Kopfer je imao naviku da trlja dlanove o sede kovrdže kad razmišlja, kao da mu sta čki elektricitet ak vira mozak. I sada je to uradio. “Ako..prostenjao je. “Ako bih vam dodelio resurse koje tražite, stvar bi morala da bude najstrože poverljiva da niko, pa ni supružnici, ne zna na čemu radite.” “Razumem.” “Izves ću Danijela Egera, pa neka on odluči želi li to da saopš ostatku upravnog odbora. U međuvremenu ovo mora osta među nama, her Jasone.” “Naravno.” Posle če ri dana ponovo sam bio pozvan u Kopferovu kancelariju. “Eger i ja smo se složili da ovo do daljeg ostane ispod radara”, rekao je Kopfer. “I unutar kompanije. Što manje ljudi zna, to bolje. Ne mogu sasvim da prikrijem tako skup projekat u knjigama, pa ćemo se pretvara da je posredi nešto drugo.” “Razumem.” “Predstavićemo to kao deo rada na leku za hadesi s koji se, iz prak čnih razloga, morao premes u Afriku.” “U Afriku?” “Kompanija poseduje zgradu u El Ajunu, u Španskoj Sahari. Na zabačenoj lokaciji, daleko od korpora vne špijunaže i radoznalih medija. Obrazloženje će glasi da je takav položaj bliži poreklu zaraze.” “Razumem. Kao projekat Menhetn, veliki mozgovi izolovani u pus nji.” “Da”, rekao je zureći kroz prozor. “S m da su oni pravili bombu koja je mogla da istrebi čovečanstvo. A ovo je valjda...” Pogledao me je. “Sušta suprotnost, zar ne?” BOMBA Smrad na e i pruge belog sunca čim vetar malo pomeri tepih. Prošlo je mnogo godina otkako je poslednji električni auto završio na otpadu, a

na ne bušo ne u Sahari ponovo počele da rade. U daljini zavija sirena, ne znam da li je hitna pomoć, policija ili neko vojno vozilo. Dva praska, jedan za drugim. Uzvraćena vatra ili pucanje auto-guma na barikadama? Ponadam se da kolonizatori i gerila love jedni druge, a niko mene. El Ajun uvek postavlja više pitanja nego što pruža odgovora. Moj ručni sat kuca. Dobio sam ga od Klare na dan venčanja. Znam da kasni, ali ne kasni dovoljno. Tri meseca pošto je kompanija donela odluku ja, dvadeset dvoje pažljivo odabranih naučnika i dva šlepera sa laboratorijskom opremom s gli smo u El Ajun. Zvanično ime projekta glasilo je HADES2, interno smo ga zvali Ank. Uprkos tome što su naučnici navikli da rade na poverljivim projek ma i što nikom nije saopštavano više nego što je bilo neophodno da obavi svoj zadatak, znao sam da oni znaju da bi konkuren za informacije o projektu ponudili više nego primamljivu cenu. Zato je naš predsednik upravnog odbora Danijel Eger, nekadašnji pukovnik sa dobrim vezama u vojsci, nabavio brisač memorije koji je doputovao s nama. Svi članovi ma su potpisali saglasnost da ga upotrebe pošto budu predali završni izveštaj. Brisač memorije napravljen je tokom Velikog rata, kada je vojsci bio dodeljen monopol nad razvojem i upotrebom obaveštajne tehnologije, a koris li su ga oficiri da izbrišu informacije koje im više nisu bile potrebne, a koje bi neprijatelj mogao zloupotrebi u slučaju da zarobi tog oficira. Naime, sve i kada bi oficir izdržao mučenje ili, po stalnom naređenju, progutao pilulu sa cijanidom koja je bila deo standardne opreme, neprijatelj je u našoj Rusko-evropskoj konfederaciji razvio Egzor, uređaj koji je bio u stanju da preuzme čitavo sećanje iz fizički uništenog mozga. Brisač memorije pro v Egzora, bilo je to oličenje tehnološkog rata, poteza i odgovora, koji je unesrećio čitav svet i doveo do zabrane tehnologije u civilnom sektoru posle rata. Doduše, nama u zdravstvu je, primera radi, bilo dozvoljeno da primenjujemo brisače memorije u psihoterapiji kod žrtava traume, ali posredi su uvek bili pripadnici elite. Naučni projek su poput građevinskih poduhvata i filmova: nikad ne budu završeni u predviđenom roku i sa budžetom koji im je prvobitno bio

dodeljen. Ali Ank nije kasnio. Zahvaljujući uglavnom tome što sam ja, kao rukovodilac projekta, na dva raskršća doneo hazarderske odluke, odabrao smer daljeg rada i preusmerio sve resurse u njega. Da sam samo jednom izabrao ćorsokak, ubio bih čitav projekat. Bernard Johanson, moj zamenik na čelu projekta, jedini koji je, uz mene, imao potpun uvid u projekat, pa je mogao da dovodi moje odluke u pitanje, rekao je: “Ralfe, čemu tolika žurba?” On je predlagao da se podelimo u grupe i da na m raskršćima krenemo zasebnim putevima, baš kao što su radili u projektu Menhetn, i bio je u pravu – imali smo dovoljno ljudi, novca i vremena za to. Oni su imali. Nisam mu mogao reći da ja nemam vremena za to. Zauzvrat, slobodno sam mogao da podelim s njim oduševljenje kad smo shva li da smo napravili lek. Konačni lek. Kako to obično biva kad saznaš rešenje, ono je izgledalo zapanjujuće prosto. Doduše, i složeno utoliko što je iziskivalo jedan sasvim nov način razmišljanja. Evolucija je odredila da vrste opstaju tako što rađaju nove, zdravije i bolje prilagođene jedinke, dok stare otpadaju i odumiru. Među m, ako je obnavljanje ćelija u postojećoj jedinki tako sveobuhvatno da i njena sposobnost učenja ostane netaknuta, ništa ne sprečava tu jedinku da, slikovito rečeno, stalno iznova rađa samu sebe. Dok novorođenče mora sve da uči od početka, ponovno rođena jedinka zadržava iskustvo koje će joj pruži veliku prednost u borbi za opstanak. Pa zašto takva vrsta još ne postoji? Možda odgovor glasi da je upravo ovoliko vremena bilo potrebno da se razvije dovoljno inteligentna vrsta koja će reši tu misteriju, ali pošto se sve misterije pre ili kasnije reše, to znači da smo mi – da je priroda – sve vreme išli ka toj tački. Inteligencija je od prirode, ins nkt preživljavanja je od prirode, stoga je i večni život prirodan. Tako sam bar govorio sebi kada sam u šest sa jednog ledenog jutra u El Ajunu podigao glavu od mikroskopa, pogledao Bernarda Johansona i prošaputao: “Uspeli srno.” A prećutao sam pitanje: “Šta smo to uradili?” Svukli smo tepih sa prozora i pogledali pus nju. Kada smo ugledali drhtavo crveno teme sunca kako izranja na horizontu, Johanson je rekao da sviće novi dan za čovečanstvo. A ja sam pak pomislio kako je sigurno i

trenutak prvog uspešnog detoniranja atomske bombe u Nju Meksiku 1945. sigurno izgledao baš kao taj izlazak sunca. “Nobel”, rekao je Johanson. Možda. Sigurno. Ali moj cilj nisu bile nagrade ni novi dan za čovečanstvo. Navrat-nanos smo demon rali dobar deo laboratorije, ostavili ponešto, uključujući i brisača, poneli miševe i vra li se u Evropu. MIS EVI “Ovo je”, rekao sam obraćajući se tami, “dvadeset jedinki afričkog pigmejskog miša uključenih u istraživanje.” Pomerio sam polugu na grafoskopu i na platnu se pojavila druga slika. “Na početku eksperimenta sve jedinke su bile stare godinu dana, što je prosečni životni vek te vrste. Deset miševa je dobilo injekcije. Posle dva meseca su oni i dalje bili živi, dok je svih deset koji nisu primili injekcije uginulo.” Iz tame se čulo nakašljavanje. U kompanijskoj sali za sastanke bili smo samo Kopfer i ja, ali je on ipak sedeo podalje od mene. “Jasone, prekinite me ako grešim, ali sve ovo se svodi na jednu hemijsku formulu. Dugačku, ali samo jednu formulu.” “Formula sadrži 115 znakova”, pojasnio sam. “A zapis na papiru ili u računaru ne postoji, već je ona samo...” – u tami sam nazreo pokret, činilo se da lupa kažiprstom o slepoočnicu – “u vašoj glavi.” “Sav materijal iz El Ajuna je pobrisan, uključujući i sećanja svih koji nisu imali bezbednosni status A kategorije, to jest svih osim mene, Bernarda Johansona i Melise Vort.” “Koje Melise?” “Vort. Šefice laboratorije.” “U redu. Ali valjda razumete da upravni odbor neće rizikova čitavo postojanje kompanije na to što ste produžili živote nekoliko miševa za dva meseca.”

“I dalje su živi”, rekao sam. “U ljudskim godinama imali bi preko sto pedeset. Svih desetoro.” “Ili rizikova da ostanemo praznih ruku ako vi zaboravite formulu ili stradate u saobraćajnoj nesreći. Krajnje je neuobičajeno to što projekat nije propisno dokumentovan.” “Ali jeste, Kopfere. Pa potpisao sam da u slučaju nepredviđenih događaja imate pravo da preuzmete moju biološku memoriju.” Frknuo je. “Više ne postoje uređaji za to.” “Postoji jedan.” “Egzor?“ Opet je frknuo. “Znate li koliko to košta, i znate li koliko je vremena potrebno da se pretraži memorija jednog odraslog čoveka?” “Znam, kao što znam i da se priča da jedan skuplja prašinu pod ruševinama Pariza, ali radi, a Vojska raspolaže kadrom koji je obučen da ga koris . Ako imate moj mozak, naći ćete formulu. Štaviše, ne treba vam ni ceo mozak; ako sam dobro shva o, dovoljan je i delić.” Ludvig Kopfer je nešto progunđao i podigao ruku. Ugledao sam zelenkas sjaj njegovog ručnog sata. Kopfer je bio među onima koji su se vra li radijumskim kazaljkama, zabranjenim još od šezdese h godina dvadesetog veka. Nažalost, novije tehnologije proizvodnje fluorescentnih satova koje ne bi izazvale rak danas su izgubljene. “Videćemo šta kaže uprava. Zvaću vas posle sastanka.” U jedanaest sa uveče smo Klara i ja sedeli na kauču, pili beli čaj i gledali Titanik na televiziji. Čudno je pomisli da neki brod koji je potonuo pre više od sto pedeset godina i dalje leži na dnu mora. A i da je postojalo vreme kad su se mogli pravi takvi filmovi, vreme kada su se tehnološki napredak, znanje i civilizacija uzimali zdravo za gotovo. Kada niko nije razmišljao o tome da je umeće pravljenja betona bilo prak čno zaboravljeno u srednjem veku. Klara je obrisala suzu – kao i uvek – kada Leonardo Dikaprio poslednji put poljubi Kejt Vinslet. Jednom mi je rekla da plače zato što sa se tek upoznali, tek upoznali ljubav svog života, a dobili su samo h nekoliko dana u susret katastrofi.

Klara je u moj život i moju kuću došla kad sam imao osamnaest godina. Došla je sa mojim tri godine starijim bratom Jirgenom, koji je ponosno upoznao novu devojlcu s porodicom. Klara je imala kovrdžavu plavu kosu, živu prirodu i osmeh koji bi otkravio i kamen. Ljubazna, predusretljiva, saosećajna, uvek spremna da se nasmeje. Svi u porodici su je odmah zavoleli. Doduše, ne onako kao ja. Klaru je krasio nevini šarm, bez proračunatos i zadnjih misli, a opet, ponekad, kada bi mi se nasmejala, nazreo bih mračnije i strastvene dubine u njenim iskričavim plavim očima. Ipak, nikad se ne bih usudio da pomislim kako to ima bilo kakve veze sa mnom. Kao prvo, bio sam odan brat, a kao drugo, nisam bio naviknut na to da budim takvu vrstu osećanja kod žena. Izuzetak su bile dve ili tri koleginice za koje pretpostavljam da su pale na ono što im je delovalo kao izvesna inteligencija i prijatna smirenost, možda i na autoironični smisao za humor i gotovo poniznu sklonost da budem na usluzi. Bilo kako bilo, dok su moj brat i Klara bili u braku, nas dvoje smo se strogo držali uloga devera i snaje. Trideset godina sam krio neumanjenu ljubav, a tako je i ona. Glumio sam saosećanje kad se ispostavilo da ona i Jirgen ne mogu da imaju dece i preko svake mere očajavao kada se Jirgen razboleo. Samo deset godina pre toga postojao je na tržištu lek koji ga je mogao spasi i znam da sam ga preko veza u medicinskim krugovima mogao – bar ilegalnim putem – nabavi iz rezervi koje su bile rezervisane za ključne poli čke, naučne i vojne figure. Ipak, nisam to ni pokušao, a sebi sam se pravdao kako bi, pored opasnos da završim u zatvoru, bilo amoralno i sebično kada bih obezbedio svoju porodicu nauštrb ljudi koji su bili daleko važniji za dobrobit društva. U danima, nedeljama, pa i mesecima posle Jirgenove sahrane gotovo se nisam odvajao od Klare. Sve smo radili zajedno. Jeli, čitali, išli u bioskop i u šetnje. Putovali smo u Beč i Budimpeštu i tamo obilazili restorane, kafee i muzeje – i muzeje tehnologije koji su prikazivali naivnu veru minulih pokolenja u večni smer napretka. Po kaldrmi h oronulih gradova šetali smo noću držeći se za ruke i pričajući o svemu i svačemu. Oboje smo imali blizu pedeset godina, ali dok je moja tamna kosa bila netaknuta, Klarina plava je poprimila srebrne tonove, a njen živahni osmeh i iskričave oči bili su uokvireni dubokim borama. Te prerane znake starenja pripisivao sam žalos zbog gubitka muža.

Na povratku s jednog od h putovanja, kada smo se obreli sami na pramcu rečnog broda, prvi put sam priznao Klari šta osećam. Šta sam oduvek osećao. Rekla mi je da to oduvek zna i da ona oseća isto to. Kad sam je poljubio, obuzela me je duboka i treperava sreća, ali i neka čudna seta. Seta zbog toga što nam je trebalo trideset godina, što je skoro pola očekivanog životnog veka u Rusko-evropskoj konfederaciji, da pronađemo tu sreću. To je bilo če ri godine posle Jirgenove smr , ali smo – iz obzira prema porodici – sačekali još godinu dana pre nego što smo se venčali. Bio sam onoliko srećan koliko mislim da čovek uopšte može bi , a istovremeno je moj rad na telomerama, belim vrhovima hromozoma za koje se smatra da određuju moguću dužinu ljudskog veka, tapkao u mestu. Možda sam zbog frustracije u laboratoriji spram uživanja u vremenu provedenom sa Klarom sve ranije odlazio kući. A možda sam i ose o nekakvu slutnju, možda sam prepoznao neke simptome kod Klare budući da smo u sklopu istraživanja dolazili u dodir sa decom pogođenom Hačinson-Gilfordovim sindromom, takozvanom progerijom ili ubrzanim starenjem. Ipak, tad sam to odbacio, jer je Hačinson-Gilfordov sindrom genetski uslovljen poremećaj koji se otkrije odmah po rođenju. Kada su Klaru počeli da muče kukovi, o šla je lekaru i po povratku mi ispričala kako se ovaj iznenadio što ona ima samo četrdeset devet godina. Pozvao sam tog lekara i on mi je potvrdio da je po rentgenskim snimcima mislio da je reč o ženi od osamdeset godina. Upu o sam Klaru specijalis i tada je potvrđeno da pa od Vernerovog sindroma, još jednog vida ubrzanog starenja koji pogađa osobe kasnije u životu. Specijalista je procenio da će Klara za pet godina, u svojoj pedeset petoj, umre od staros . Klara je to prihva la trezveno. Ja nisam. “Imamo toliko vremena koliko imamo”, tešila me je, a ja nisam prestajao da plačem. “Ako i nije najduže, može bi najbolje, zar ne?” Dao sam otkaz da budem s Klarom, ali sam se posle nekoliko meseci predomislio. Ipak je dužina života bila moja specijalnost, moralo je postoja nešto što mogu da preduzmem umesto da gledam kako moja

voljena kopni na moje oči. Počeo sam da radim više i posvećenije nego ranije, istovremeno i loveći i bežeći. Među m, onda je upravni odbor rešio da, imajući u vidu ekonomsku krizu, nije u stanju da finansira nešto što ne može pruži kratkoročne rezultate, pa su me prebacili na istraživanje hadesi sa. Klari nisam pominjao svoje otkriće; ona je, kao i porodice drugih članova mog ma, verovala da sam u Afriku o šao da pronađem lek za polnu bolest. Sad je bila samo srećna što sam se vra o i dok smo gledali sa kauča kako tone neuniš vi brod, krišom sam je pogledao. Gledao sam kako prinosi usnama solju čaja koji sam joj skuvao, isterujući još jednu suzu iz lepih plavih očiju. Zazvonio je telefon u predsoblju. Izašao sam da se javim. “Uprava je odobrila da idemo dalje”, rekao je Kopfer. Udahnuo sam shva vši da dotad nisam disao. “Ali postoje izvesne nedoumice.” “Kakve?” “Kažu: ukoliko lekarska komisija ne bude primila pismenu dokumentaciju o sadržaju leka, onda će se odugovlači sa predmetom i mogu proći godine pre nego što počne ispi vanje na ljudima. Imajući u vidu obuhvat inves cije, rizik i očekivano vreme povraćaja inves cije. “Hoće da vam dam formulu?” “Da.” Pogledao sam Klaru u sobi. Sagnula je vrat da otpije čaj. Naravno, to je bila moja samoobmana, njen vrat je sada uvek bio povijen, Klarino uspravno držanje pripadalo je prošlos . “A ukoliko već postoji dokumentovano dejstvo na ljude?”, pitao sam. “Kako to mislite?” “Šta ako već sad mogu priloži dokaze da lek zaustavlja starenje kod ljudi?” Čuo sam Kopferovo disanje kroz slušalicu. “Možete li?”

Video sam kako Klara spušta solju. Volela je čaj koji bih joj ja spremio, a naročito taj novi koji sam doneo iz Afrike. “Uskoro”, rekao sam i spus o slušalicu. Čujem lju te povike sa ulice, španski, arapski, berberski. Ali sad ne smem da razmišljam o tome. Možda je trebalo da ponesem pušku za lov na slonove koja sad dokona visi kod kuće iznad kamina? Nije, sam sam, nemam nikakvih izgleda da se odbranim ni da se izvučem. Ljudi žele da žive, bez obzira na cenu. Tako bar misle. Pošto ne znaju koja je cena, kakve su posledice. I zujanje iz kofera je sve glasnije, upornije, nasrtljivije. Tik-tak. Prolaze sekunde, približava se štap za hodanje. Sve što mogu uze , mora da nestane. Tak ka spaljene zemlje. I ne samo zbog Klare. Ili mene. Zbog čitavog čovečanstva. S dim se, ali ova izdaja je najpristojnija stvar koju sam uradio u životu. IZDAJA Kopfer je nastavio da me pri ska da predam formulu pravdajući se kako njega samog pri ska uprava. Ja sam pak upozoravao da bi to bilo previše rizično, da bi formula mogla procuri zarad nečije finansijske dobi .” “Ralfe, nije vaš posao da pravite takve procene.” “Možda i nije, ali ga uzimam na sebe.” “Hteo sam reći, nemate pravo na to. Vi ste dužni...” “Ja sam dužan samo Bogu i čovečanstvu, Ludvig.” Gotovo je poskočio na stolici kad sam ga oslovio imenom. “Ni Antoil medu, pa ni Konfederaciji. Ovo otkriće je preraslo svaku pojedinačnu kompaniju i zemlju. Prvi koji se budu dokopali formule pokušaće da je monopolizuju i iskoriste za dominaciju nad drugima. Jedini kojima bih mogao o ći s ovim bile su Ujedinjene nacije, ali one više ne postoje. Pre ću umre nego da predam formulu.” Kopfer me je dugo posmatrao, a onda je ustao i o šao. Stresao sam se kad je izašao. Bilo je neke tuge, gotovo i patnje u njegovom pogledu, iste one tuge koju sam viđao kod lekara koji bi nam doneli uzorke krvi svojih pacijenata, pa bismo mi morali da im saopš mo da boluju od hadesi sa.

Klari sam redovno uzimao uzorke krvi i tkiva i lagao kako ih šaljem kolegi koji istražuje lek za Vernerov sindrom. U laboratoriji sam ustanovio da lek ima isto dejstvo na nju kao i na miševe: ne samo da je usporavao starenje već ga je, po svemu sudeći, i sasvim zaustavljao. Među m, lek je imao neželjeno dejstvo koje smo prvo uočili kod miševa. Melisa me je izves la da se manje kreću, da se ne okupljaju u zajedničkom kavezu i da deluju apa čno. Jedina živahna reakcija bila je ta što bi se preteći iskezili na pomoćnike u laboratoriji kad im ovi donesu hranu. Ne znam u kojoj meri su afrički pigmejski miševi – a i Klara – skloni depresiji. Jedno vreme sam njene nagle promene raspoloženja, apa ju i sve veću mrzovoljnost pripisivao sves o smr koja se bliži. Ipak, ništa od toga nisam prime o pre nego što sam počeo da joj stavljam lek u čaj, a premda ta promena nije nastupila baš preko noći, bila je dovoljno nagla i upadljiva da smanjim dozu leka. To nije pomoglo, čak napro v, izgledalo je kao da su se promene raspoloženja i po štenost samo dodatno pogoršale, kao da je postala zavisna od leka. Melisa me je izves la da se ni ponašanje miševa nije promenilo pošto je po mom nalogu smanjila doze Anka kod dve jedinke. Pomogli su tek an depresivi koji su, srećom, pokazali isto takvo dejstvo i kod Klare kada sam ih dodao u njen čaj. Jednog dana je u moju kancelariju došao Danijel Eger, sedi predsednik upravnog odbora. Porodica Eger drži šezdeset posto akcija kompanije Antoil med, a neprikosnovenog poglavara te porodice uvek sam viđao u odelu od tvida, pa kama i sa štapom čiju je ulogu bilo teško odredi budući da Danijel Eger više trči nego što se šetka. Seo je, sklopio ruke preko glatke drške na štapu i samo me pogledao. “Ko bi rekao”, počeo je posle nekog vremena i osmehnuo se pokazujući nisku zuba belih kao sedef, pa sam pomislio kako su možda i napravljeni od tog materijala. “U mozgu preko puta mene nalazi se odgovor na pitanje koje muči čovečanstvo od osvita vremena. Kako izbeći smrt?” “Možda”, rekao sam. “Ali ni to, her Jasone, nije ono što me najviše buni.” Eger je izvadio maramicu i počeo da briše vrh štapa za koji sam pretpostavio da je od slonovače. “Najviše me buni što ste vi naučnik, a

želite da izneverite osnovni princip nauke. Da znanje postoji da bi se prenelo drugima.” “Po toj logici su Openhajmer i njegovi saradnici na atomskoj bombi bili dužni da podele svoja saznanja sa Hitlerom i Staljinom.” “Openhajmer je svakako podelio saznanja sa onim ko mu je bio nadređen, a to je bio predsednik Zapadne konfederacije. A i vi ste, Jasone, dužni da uradite isto to. Platu i sredstva za rad vam je obezbedila uprava ovog preduzeća i vaše otkriće je naša svojina.” “Ja sam dužan samo...” “Bogu i čovečanstvu. Kopfer mi je preneo da ste to rekli.” “Svakako ću mora da predam formulu pre smr . Kad bude kucnuo taj čas.” “Taj čas..počeo je Eger vraćajući maramicu u unutrašnji džep sakoa od tvida, “može kucnu mnogo pre nego što očekujete, Jasone.” Opazio sam da pred vra ma moje kancelarije stoje dvojica u pretesnim odelima. Nakašljao sam se: “Egere, da li vi to meni pre te?” Eger me je pogledao bezizražajno. “Od Kopfera sam čuo • i da ste spremni da umrete samo da biste sačuvali tajnu.” “Naravno, bojim se da bi ovo otkriće moglo načini više štete nego koris ako bi dopalo u pogrešne ruke. Tri svetska rata su se vodila i za manje od toga, gospodine Egere. Jedan život je tu beznačajan.” Eger je uzdahnuo. “Bog i velikomučenik. Dijametralne suprotnos , a opet – omiljene uloge kod čovečanstva. A vi, Jasone, pokušavate da igrate obe istovremeno. To nije pravedno. Možete izigrava Boga, ali mučenička uloga će dopas nekom drugom.” “Kako to mislite?” Obuzela me je zla slutnja. Osmehnuo se. “Mislim da je Klara savršena za ulogu mučenice.” Za samo sekundu su mi se usta sasvim osušila. “Šta mi to govorite?” “Ako je prethodni Bog žrtvovao svog sina za spasenje čovečanstva, i vi možete žrtvova svoju ženu, zar ne?” “I dalje ne shvatam...”

“Mislim da shvatate.” Eger je uperio prstom u vrh svog štapa. “Znate li šta je ovo? Ne, ne znate – ovo je kost crnog nosoroga. Crni nosorozi su...” “Video sam slike.” “... istrebljeni. Ovo je bio poslednji. Štap sam nasledio od dede, kom su noge takođe bile zdrave. Kao i ja, on je koris o ovaj štap kao podsetnik da ništa ne živi večno, da sve nestaje, bilo to loše ili dobro. This too shall pass, govorili su Jevreji, bar oni u Sjedinjenim Državama. Ali sada kada više ni smrt nije izvesna, prerana smrt deluje još strašnije, bilo da pogodi vas ili nekog s kim ste želeli da provedete život.” Pogledao me je, a njegove sive oči bile su ledene. “Predajte mi formulu, Jasone. Smesta. Ako mi je ne budete predali, večeras nećete zateći suprugu kad se budete vra li u Rajnerštrase. A kada je budete pronašli – ako je budete pronašli – biće razapeta. I to ne mislim metaforički. Visiće u šumi, zakucana za šake i stopala o drveni krst, sa vencem od trnja i svime što tu sleduje – izuzev vaskrsenja trećeg dana. Šta kažete na to, Bože?” Progutao sam pljuvačku. Pogledao sam ga kao pro vnika u pokeru koji je upravo maksimizovao ulog. Da li blefira? Nije mi išlo u glavu da mi Danijel Eger, jedan od najuglednijih građana, pravi stub društva, pre zločinačkim metodama kakve priliče mafijaškim bosovima. S druge strane, on je služio u ratu kao oficir, a nije li tačno da alfa jedinke dolaze do svojih položaja upravo zahvaljujući tome što su spremne da odu dalje od svih ostalih? Rezignirano sam klimnuo, izvadio list har je iz fioke i počeo da pišem. Trebala su mi skoro če ri minuta da ispišem formulu jezikom hernije koji razlaže čitav svet na osnovne elemente, molekularne spojeve, pri sak i temperaturu. Pružio sam mu list. Preleteo je pogledom preko simbola. “Sveto pismo”, rekao je. “ A šta je ovo?” Uperio je prstom u naslov, bio je to simbol nalik na slovo T sa omčom na vrhu. “Hijeroglif ank”, rekao sam. “On je starim Egipćanima predstavljao večni život.” “Elegantno”, rekao je, krajnje pažljivo savio papir i stavio ga u unutrašnji džep sakoa od tvida.

Posmatrao sam ga kako odlazi niz hodnik. Mahao je štapom koji bi svaki put veselo lupnuo o parket. Poput sekundare. Odbrojavanje je počelo. Nisam znao koliko će vremena bi potrebno da Eger otkrije prevaru. Čak ni naučnici iz mog ma ne bi tek tako odbacili formulu na Egerovom papiru kao prevaru, budući da su poznavali samo neke njene elemente. Ipak, naposletku će sabra dva i dva i ustanovi da zbir te formule nije če ri. Trebalo mi je nedelju dana da smislim gde da sklonim Klaru. Jednom prilikom sam, tokom studija, o šao sa drugim mladim kolegama u obilazak jedne ludnice. Paklu tog mesta jedino su mogli parira košmari i halucinacije onih koji tu borave. Mračni hodnici zaudarali su na sredstva za dezinfekciju i izmet, a iza zaključanih vrata dopirali su bolni krici i stenjanje. Kada sam provirio kroz procep za hranu, ugledao sam bleda lica praznih, prestravljenih pogleda koji su kao hipno sani piljili u tamu i bezdan vlas h duša. Prime vši prestravljeni izraz na našim licima, osoba koja nas je sprovodila objasnila je da nije uvek bilo tako, da je pre Velikog rata država raspolagala novcem i tehnologijom koji su duševno obolelima mogli pruži dostojanstveniji život. Delovalo je kao da je mesto koje sam pronašao za Klaru nudilo upravo to. Dostojanstvo. Reklamiralo se kao centar za rekonvalescenciju i nalazilo se na padini s pogledom na jezero. Čist planinski vazduh, veliki park, prostrane sobe, dvoje negovatelja po pacijentu i svakodnevne seanse kod psihijatra. A, što je bilo najvažnije, nalazilo se na području nekadašnje Švajcarske. Ta oblast je i dalje uživala izvesnu autonomiju, što je podrazumevalo izvesne povlas ce poput prava na poverljivost podataka o pacijen ma koje ustanova tako nije bila dužna da podeli sa vlas ma i drugima. Razume se, ta ponuda bila je namenjena eli . I jedino je elita mogla da je priuš . Čak ni za svu ušteđevinu ne bih mogao da obezbedim Klari duži boravak na tom mestu. Zato sam pomišljao na prodaju kuće u Rajnerštraseu. Bila je već generacijama u vlasništvu naše porodice i Klara i ja smo je mnogo voleli. Ali bila je velika i tu je mogla, tu je trebalo da živi porodica sa decom. Klari i meni bi bio dovoljan i dvosoban stan sa kuhinjom. I da imamo jedno drugo. “Pokazaću vam salu za rekreaciju”, počela je upravnica.

“Hvala, gospođo Čehov, video sam dovoljno”, rekao sam. “Da potpišemo šta treba, pa je dovodim sutra.” Pus njski vetar šapuće tajnu, raznosi nekakvu formulu svetom. Onako kao što bi se Klara ponekad nagnula da mi šapne zabranjene reći, namenjene samo mojim ušima, formulu koja je otvarala vrata, koja bi naterala azotmonoksid i no-radrenalin da poteku. Koja je, na tren, davala večni život. Ne želim da se prisećam onih drugih reći, one mržnje kojom me je zasula kada sam došao po nju. Ali moram, treba da ih se prise m. Da se se m njenog napada besa, pljuvanja, grebanja po tapetama i vrištanja praćenog kolutanjem očiju da je pus m. Moram se prise kako sam joj napokon dao dovoljno seda va da je odvedem do auta. Ali prisećam se i njenog spokojnog, usnulog lica na sedištu dok smo se vozili ćelu noć. Motor je posustajao na strmim serpen nama nadomak sanatorijuma, ali smo se nekako popeli. Ostavio sam je na stepeništu pred ulazom, s obeju strana su stajali negovatelji spremni da intervenišu, ali ona je stajala nepomično, ruku opuštenih uz telo, a iz očiju su joj tekle krupne suze dok je neprestano šapatom ponavljala moje ime. Taj šapat me je pra o celim putem kući. Dvaput mi je došlo da se okrenem i vra m po nju. Svega toga sada moram da se prise m, kako bi bilo izbrisano iz mog sećanja, kako ih nijedan trag ne bi odveo tamo gde je sada Klara. A moram da se prisećam brzo i bez suvišnih digresija, ali i potpuno tako da sve, apsolutno sve nestane. Sat otkucava sve glasnije, k-tak, štap Danijela Egera je sve bliže. A moram se se i posete. POSETA Kasno jedne večeri, dve nedelje pošto sam odvezao Klaru u Švajcarsku, neko mi je pozvonio na vrata. Taj dan je već bio loš. Gospođa Čehov me je zvala da kaže kako njihovi lekari traže prekid terapije koju sam im, u svojstvu Klarinog lekara, ostavio uz uputstvo da joj se ubrizgava svake večeri. Rekao sam da je to lek za Vernerov sindrom, ali su oni sada zaključili da upravo te injekcije izazivaju psihozu i strepeli su da bi, ukoliko ne prestanu da joj daju taj, njima nepoznat lek, ona mogla skliznu u doživotnu tamnicu šizofrenije.

Neumorna kisela kiša je lila nagrizajući crepove, izjedajući našu kuću milimetar po milimetar. Oglasio sam da je na prodaju, čak sam postavio i znak pred kućom, pa kad sam, kroz dobovanje kiše, začuo zvono na ulaznim vra ma, prvo sam pomislio da je to potencijalni kupac. Da Danijel Eger nikako nije mogao već otkri da je formula pogrešna. Među m, kad sam odškrinuo vrata i ugledao Bernarda Johansona na stepenicama, shva o sam da sam pogrešio i da ipak postoji i ta mogućnost. “Pa?”, rekao je dok mu se kiša slivala sa ćelave i neobično jajaste glave. “Zar nećeš da me pus š u kuću?” Otvorio sam vrata i on je ušao, skinuo man l i blago ga istresao. Kapi su pale po turskom ćilimu koji smo Klara i ja kupili u Budimpeš . Seli smo u dnevnu sobu, on na kauč na kojem smo obično sedeli Klara i ja. “Kako mogu da pomognem?”, pitao sam donoseći čaj iz kuhinje. Johanson se nasmejao. “Pobogu, Ralfe, to zvuči baš formalno.” “Možda, ali kako bi bilo da pređemo na stvar?” Uspravio se. Mogli smo se, naravno, pretvara kao da je najprirodnija stvar na svetu da on bane u prolazu petkom uveče, ali budući da se ništa slično – ništa ni nalik na druženje – nije dogodilo za petnaest godina koliko smo radili zajedno, video sam samo dva moguća razloga za njegov dolazak. Da je, kao jedini na svetu koji je mogao da otkrije moju prevaru za manje od tri nedelje, došao da me upozori. Ili da je želeo da se okoris m saznanjem. Naravno, posredi je bilo potonje. “Imam poslovni predlog od kojeg bismo se obojica mogli oboga .” Osmeh mu je bio usiljen, kao da je njemu podjednako neprijatno koliko i meni. Predočio mi je da je, kada mu je Eger došao sa formulom koju sam zapisao, uprkos gotovo potpunom poznavanju našeg rada, isprva bio ubeđen da je formula auten čna, pa je to rekao i Egeru. “Ali kad sam nastavio da radim na toj takozvanoj formuli, shva o sam da si postupio kao i svaki vest lažov: napravio si je da bude što bliža is ni. A opet, nedostaci su tako suš nski da bi samo neko ko poznaje materiju koliko i ja mogao da upiše šta nedostaje i ispravi namerne greške.”

“Uz dužno poštovanje, Johansone, čisto sumnjam.” Nisam, doduše, video razloga da poričem netačnost formule, hernija je ipak hernija, a Johanson nije glup. Klimnuo je polako. “Ako odem u Šangaj i ponudim tu skoro pa dovršenu formulu Indokini, neće mi samo odobri neograničene resurse i m najboljih naučnika na svetu nego će mi pla čitavo bogatstvo da rešim zagonetku za njih.” “Ali ne možeš zna da li ćeš uspe .” “S vremenom ću, pre ili kasnije, doći do rešenja.” Srknuo je čaj. Bez Anka. “Ali ako mi se budeš pridružio, to će ići brže, a pla će više. Zato predlažem ortakluk. Pedeset-pedeset.” Morao sam da se nasmejem. “Da sam hteo da se oboga m, zar nije palo na pamet da bih uveliko uradio to što želiš, samo bez tebe?” “Jeste”, rekao je Johanson. “Zato znam da nije dovoljno da te namamim, već moram i da zapre m.” U njegovom tonu bilo je žaljenja, a upu o mi je i pokajnički, pseći pogled. “Stvarno?” “Ako odlučiš da odbiješ moju ponudu, prvo ću proda projekat Indokini, a oni će objavi na čemu rade kako bi na berzi obezbedili sredstva za fmansiranje projekta. A kad budu to objavili, reći ću upravi Antoil meda da si prodao formulu. A meni će pre poverova nego tebi, koji i dosad nisi pokazao spremnost za saradnju. Egerova odmazda biće...” Johanson je ponovo srknuo čaj, ali ne verujem da je to učinio radi dramskog efekta – mislim da je stvarno oklevao da bude suroviji nego što mora. Spus o je solju kao da mu čaj više nije bio ukusan:”... brza, ali ne nužno i bezbolna”, dovršio je. “Dobro si to promislio, Johansone. Ali jedno zaboravljaš: šta ako se ja ne plašim da umrem? Tačnije, šta ako mislim da je Ank za čovečanstvo isto što i cepanje atoma plutonijuma pre sto pedeset godina – mogućnost da se stvori bolji svet, ali i mogućnost da on bude uništen preko noći? Nema dovoljno drejrana ni u atmosferi ni u Zemljinoj kori da se proizvede dovoljno Anka za sve. Ko će onda odlučiva o tome ko će žive večno? Ko će reći da to nije on sam? Sa stanovništvom koje bi stradalo jedino usled nesreća, samoubistava i ubistava, moralo bi se uves strogo ograničenje

priraštaja, inače bi planeta postala prenaseljena za samo jednu generaciju. A ko bi odlučivao ko sme da ima decu, a ko ne? Ukratko, ako Ankom ne bi upravljala neka globalna vlast, onda ne bismo imali sukobljene konfederacije, nego bi bio svako za sebe, komšije i članovi iste porodice bi međusobno zara li. Moja smrt bi bila samo kap krvi u okeanu, krvavom okeanu koji bi nastao ako bih pus o formulu u svet. Zato samo izvoli, Johansone.” Johanson je klimnuo kao da mu je to palo na pamet. Ili bar kao da je pomislio da ću ja to pomisli . “Otkad te znam, Ralfe, bio si u litarista. Plemenita je, naravno, ideja da se pojedinac žrtvuje za the greater good, kako to kažu u Zapadnoj konfederaciji. Zato se ne divim samo tvojoj inteligenciji već i tvom karakteru i sposobnos da voliš i druge, a ne samo sebe. Nego, gde je Klara?” Nisam mu odgovorio, nisam promenio izraz lica, ali možda je video da mi se čelo zasijalo. “Jasno mi je”, rekao je ho. “Pronaći će je. A pronaći će i formulu. Ubaciće te u Egzor. Usisače mozak.” “Svašta”, rekao sam. “Misliš?” Tokom narednih sekundi u sobi se čulo samo dobovanje kiše po večno mrkoj travi napolju. Egzor je bio u vlasništvu Vojske. Pričalo se da se nalazi u bunkeru pod ruševinama Luvra i da ga čuva čitava jedna četa. Navodno im čak nije bio potreban čitav mozak da izvuku sećanja, navodno se čak i iz mikroskopskih delića interpolacijom mogla izgradi čitava memorijska banka. S druge strane, to je, kažu, moglo potraja i više od godinu dana, a koštalo bi koliko i snabdevanje čitavog jednog grada električnom energijom u istom tom periodu. Pa opet, Johanson je – kao i inače u naučnotehničkim pitanjima – bio u pravu. Ako im se predoči mogućnost večnog života, generali će spremno prista da upotrebe Egzor. Moj mozak je tom problemu pristupio onako kako je to propisao Dekart: prvo intui vno, a za m deduk vno. Zaključak koji je usledio bio je poražavajući, ali upravo zato – ma koliko to čudno zvučalo – i oslobađajući. Pošto je očigledno postojalo samo jedno rešenje, nisam morao da mučim mozak nedoumicom, kolebanjem i odlaganjima.

“Nekad su lovci donosili trofeje iz Afrike”, počeo sam ustavši. “Zakucali bi ovde glavu nosoroga, zebre, lava ili an lope”, rekao sam uperivši prstom u zid iznad kamina. “Ali pošto u Africi više nema velikih sisara, ja sam doneo ovo.” Skinuo sam sa zida staru tešku pušku za lov na slonove koju sam kupio na bazaru u Marakešu. “Prodavač me je uveravao da je ovom puškom ubijen poslednji slon u Africi. Sviđela mi se ironija u tome da iznad kamina okačim pušku umesto lavlje glave. Mrtvu pušku koja više nema svrhu, koja je savladana i prezrena visi na zidu. Svi ćemo umre , ali šta ako pre toga možemo da učinimo nešto korisno za čopor, za zajednicu? Valjda i jesam u litarista, stvarno verujem u to da smo dužni, hteli to ili ne, da svaki naš čin donese više koris nego štete čovečanstvu.” Repe rao sam pušku. Zarđala mehanika me je mrzovoljno i škripavo poslušala. Pogledao sam u cev. “Ralfe”, počeo je Johanson uznemireno. “Ne budi glup, neće vrede da se ubiješ. Možda bi tvoja namera bila u litaris čka, ali Egzor može da isisa tvoja sećanja i dugo pošto budeš mrtav.” “Zapravo sam hteo da kažem”, nastavio sam. “Da is nski moralan čin ne mora bi moralno mo visan. Na primer, ovaj moj čin je primarno mo visan mojom sebičnošću, ljubavlju prema ženi i mržnjom prema tebi.” Uperio sam pušku u Bernarda Johansona, nanišanio u glavu i opalio. Prasak je bio bučan, ali rupa koju je metak napravio na Johansonovom čelu bila je neobično mala imajući u vidu veliki kalibar. “Pa opet, u litaris čki gledano je ispravan”, dovršio sam, obišao telo i ustanovio da Klarin kauč više nikad neće bi is . Prešao sam dugačak put da bih se vra o u Špansku Saharu. Danima sam čuo krckanje i halapljivo žvakanje larvi i više ne znam da li ono po če iz kofera ili iz moje glave. A onda je u hnulo, kao kad voda u lončetu začu pred ključanje. Za m ho bubnjanje, koje postaje sve glasnije. I onda proključa, Klaro, voljena. Čujem glasove i teške ali he korake čizama na stepeništu. Ne plaše me se, imaju svu nadmoć ovog sveta, ali nemaju sve vreme. To nema niko. Umiremo od trenutka kad se rodimo.

Evo i poslednjih misli, o pismu. O miševima. O Antonu i o odluci. Posle ću, Klaro, mora da te napus m. ODLUKA Kad sam se u zoru probudio u svom i Klarinom krevetu, prvo sam pomislio da je sve bilo košmar. Među m, Klare nije bilo tu, a telo Bernarda Johansona ležalo je na kauču u dnevnoj sobi. Ćele noći sam razmišljao i postepeno uvideo da je veoma teško reši se leša. Izuzev očiglednih rešenja, da ga bacim u more ili zakopam u šumu, sve bi zahtevalo logis ku i rešavanje prak čnih problema, naoko trivijalnih, ali koji zbirno daju ogromne izglede da me razotkriju. Nisam se ja plašio toga da me osude za ubistvo, već toga što bi, u odsustvu mog mozga, mogli upotrebi Egzor na Johansonovom. Iako tako ne bi dobili ćelu formulu, imali bi dovoljno da – kao što mi je Johanson sasvim ispravno predočio – pre ili kasnije dođu do rešenja. Pogledao sam na sat. Bilo je sasvim osnovano pretpostavi da je Johanson – inače pičan naučnik neženja – svoj zločinački naum i posetu meni krio od drugih, pa sam verovatno imao nešto vremena pre nego što bi ga neko potražio u mojoj kući. Odvukao sam telo u kupa lo, ubacio ga u kadu i prekrio ga turskim ćilimom iz predsoblja. Potom sam o šao na posao. Sedeo sam u kancelariji i piljio u tastaturu na pisaćoj mašini. Pored su ležale novine. Na naslovnoj strani bila je vest o predstojećem samitu če ri konfederacije na Jal . Naravno, dobio sam ideju. Pa sam je odbacio. Ponovo sam joj se vra o i opet je odbacio. A sada sam joj se ponovo vra o, čak sam ubacio papir u pisaću mašinu i bio spreman da pišem. Eger je, naime, bio u pravu; naučniku je u prirodi da podeli svoja otkrića. A postojao je samo jedan način da Ank bude blagoslov za čovečanstvo: svi, apsolutno svi su morali da prime formulu istovremeno tako da niko ne bi mogao da iskoris to saznanje kao polugu moći. Razume se, i dalje bi mogao izbi rat oko resursa kao što je drejran, ali ako bih im formulu uručio dok su svi skupa na Jal , shva li bi da je jedina alterna va haosu i pobuni da se

dogovore i odrede pravila i pravednu raspodelu resursa i sve bi moglo ima srećan ishod. Bilo je potrebno samo malo vere u čovečanstvo. Poput Kjerkegorovog skoka vere, morao sam ubedi sebe u nešto što u šta, sa polazištem u iskustvu i logičkom zaključivanju, nisam verovao. Naime, drugih opcija nije bilo. Ako sam ja – kao prilično dobar, ali ne i izuzetan naučnik – nabasao na formulu za duži, a u teoriji i večan život, onda je to mogao da izvede i neko drugi, ma šta ja prećutao. Tako glasi teorija haosa: sve što može da se desi, desiće se. Dakle, jedan te is tekst, u če ri primerka, če ri pisma upućena ljudima na čelu če ri konfederacije. Ista formula i isto objašnjenje zašto to pismo dobijaju svi. Možda pisma ne bi baš odmah s gla do njih, onako kako je to bilo kad je postojao internet. Ali koverta i potpis glavnog naučnika u Antoil medu naterali bi bar neke stručnjake u konfederacijama da ih pročitaju. A oni bi smesta shva li o čemu je reč, da je stvar hitna i da se mora reši na Jal . Udario sam prvu pku. Utom su se otvorila vrata kancelarije. Obično bih ukorio podređene ako uđu bez kucanja, ali kad sam video izbezumljen izraz na licu Melise Vort, shva o sam da se samo zaboravila. Pripremio sam se za loše ves . Mogle su se ca samo jednoga: misterioznog nestanka Bernarda Johansona. “Miševi”, počela je Melisa i tek tad sam prime o da su joj oči zasuzile. “Oni se... oni...” “Šta?” “Ubijaju jedni druge.” Kad smo utrčali u laboratoriju, zatekli smo ostale članove ma okupljene oko jednog od velikih zajedničkih kaveza u kojima smo držali miševe na okupu pre nego što su počeli da ispoljavaju znake agresije. Šest miševa je ležalo beživotno i krvavo na strugo ni, preostala če ri bila su zatvorena u svojim kavezima. “Samo smo postupali prema programu”, rekla je Melisa. “Smanjili smo doze na minimum, a kad su prestali da ispoljavaju agresiju dok ih hranimo u zasebnim kavezima, otvorili smo im, po dogovoru, vrata zajedničkog

kaveza. Odmah su skočili jedni drugima za vrat, kao da su to jedva čekali. Sve se desilo tako brzo da nismo uspeli da ih vra mo u kaveze pre nego što...” Izdao ju je glas. Bila je s nama od samog početka, svojim očima je svedočila čudu, uložila je sve svoje vreme i ceo život u taj projekat. “Iznesite ih”, rekao sam. “Stavite ih na led.” Vra o sam se u kancelariju da završim pismo predsednicima konfederacija. Među m, umesto toga sam zurio u prazan papir. Pred očima su mi bili mrtvi miševi. Nije me naročito iznenadilo to što se desilo. Zašto nije? Jedno je bila agresija kod miševa kao neželjeno dejstvo Anka, a drugo to što su ostali agresivni i pošto smo smanjili dozu. Da li je postojala mogućnost da lek izaziva trajne promene u mozgu? Javilo se i drugo pitanje: kod miša ne postoji nekakva složena skala agresije, siktanje i pokušaj da nekog ubije mogu bi manje-više isto. Kakve bi onda promene ponašanja Ank mogao izazva kod ljudi? Klarino ponašanje bilo je jedinstven slučaj i njega su mogli izazva i drugi faktori, a, uostalom, nije postala ubilački nastrojena. Ili jeste? Šta bi se dogodilo da joj nisam davao an depresive uz Ank? Ipak, kad je sunce zalazilo za krovove, crveno od dima iz fabrika, još nisam bio počeo da pišem pismo. Pretresao sam našu naučnu dokumentaciju. Da li je postojala mogućnost da Ank sadrži neku supstancu koja izaziva agresiju? A u tom slučaju, da li se ta supstanca mogla eliminisa a da se ne ugrozi glavno dejstvo leka, da usporava starenje? U deset sa uveče, kada je ostatak ma već o šao kući, o šao sam u laboratoriju, uzeo uzorke krvi mrtvih miševa, kao i svoj, i pokrenuo uređaj za analizu krvi. Pročitao sam rezultate i zaključio da je onako kao što sam i predvideo. Jedna te ista komponenta sprečavala je starenje i izazivala agresiju. Dve strane istog novčića. Među m, analiza krvi mi je pokazala još nešto. Koncentracija Anka u krvi miševa bila je niža nego što bi se očekivalo imajući u vidu da su im istog tog dana bile ubrizgane injekcije. Izvadio sam iz frižidera jednu bočicu sa lekom i stavio je pod mikroskop. Trebalo mi je manje od minuta da pronađem dve rupice na poklopcu, golom oku nevidljive, ali džinovske kratere pod mikroskopom. Neko je najtanjom iglom probušio poklopce i kroz jednu rupu izvukao Ank u špric, a kroz drugu zamenio ukradeni lek nekom drugom tečnošću, verovatno vodom.

Kao rukovodilac projekta imao sam pristup bušenim kar cama. Pregledao sam ih da bih video postoji li obrazac, ko poslednji napušta laboratoriju u poslednje vreme. Pošto Ank ima kratak rok trajanja, a patuljas m miševima nije potrebno dava mnogo leka, proizvodili smo ga neprekidno, ali u veoma malim količinama. Zato je i lopov morao kras isto tako: neprekidno i na malo. Pronašao sam ono što sam tražio: jedno ime. Anton. Tih i s dljiv čovek koji je, iako je imao trideset devet godina, i dalje radio kao laboratorijski asistent. Ne znam da li je posredi bio manjak ambicije ili nikad nije završio studije biologije. Možda je bilo i do narušenog zdravlja, protekle dve godine je odlazio na duža bolovanja. Bilo kako bilo, zahvaljujući dugom službovanju i zaduženju da pospremi laboratoriju na kraju dana, imao je ključeve, a poređenjem sa kar cama drugih radnika ustanovio sam da je ostajao sam u laboratoriji najmanje dve večeri nedeljno tokom proteklih godinu dana. Malo sam razmišljao, pa sam pozvao Kopfera i saopš o mu to otkriće. Za m sam ugasio sve o i o šao kući. Dva sata kasnije dočekao sam ves na televiziji na svom kauču uz otvoreno pivo. Reporter je stajao na ulici ispred policijskih kola sa uključenom rotacijom i izveštavao o pokušaju policije da privede muškarca od trideset devet godina pod sumnjom da je počinio krađu u kompaniji u kojoj je zaposlen. Osumnjičeni je napao dvojicu policajaca nožem i teško ranio jednog od njih. Sada se zabarikadirao u stanu. Na lice mesta su s gle oružane snage policije i pokušavaju da pregovaraju sa njim, ali tridesetdevetogodišnjak nije pokazao spremnost da komunicira ni da se preda. Uzbuđeni reporter je uperio prstom u jednu kuću i objasnio da se počinilac upravo bio pojavio na prozoru, odakle je mahao krvavim nožem uzvikujući pretnje i psovke. Uključenje je tad prekinuto da bi voditelj iz studija sa ozbiljnim izrazom na licu saopš o da je iz bolnice upravo javljeno kako je teško ranjeni policajac podlegao povredama. Piljio sam u ekran. Policajci u zaklonu iza automobila, cevi pušaka uperene u Antonovu kuću. Ako već nisu, uskoro će sazna da je Anton ubio njihovog kolegu. Činilo mi se da vidim kako im se prs pomeraju na obaraču. Ugasio sam televizor. Nisam morao dalje da gledam, ishod je bio unapred poznat.

Spus o sam praznu flašu na sto i pogledao špric pored nje. To što sam i ja donosio Ank kući nije bila krađa, već pokušaj da se ubrza tes ranje na ljudima, na Klari. A za m – pošto je kod nje bilo potvrđeno povoljno dejstvo, ali uz nešto nalik na nuspojave – i na meni. Sada sam uzimao Ank već mesec i po dana i nisam prime o depresivne misli ni porast agresivnos . Uvek, doduše, postoji mogućnost da pojedinac nije svestan vlas h osećanja, da ih odbacuje i racionalizuje, da tugu ili nasilan čin opravda situacijom, a ne promenom u vlas toj psihi ili ponašanju. Pomislio sam na leš u svom kupa lu. Nikad dotad, čak ni u de njstvu, nisam podigao ruku na drugoga, a sad sam ubio čoveka. Ank. Sve i da to nisam ranije shva o, sada mi je bilo jasno kao dan: nije to bio recept za večni život, već za haos i smrt. Srećom, recept je i dalje bio tajna, formula nije sadržala samo hemijske elemente već i procese, pri sak i temperaturu, recept se nije mogao reprodukova pukom analizom proizvoda, morali bi da pronađu i mene, da mi izvuku postupak iz mozga. Brisač memorije. I dalje se nalazio u El Ajunu. Pozvao sam aerodrom. Rekli su mi da imam sreće. Ako bih sutradan uspeo da s gnem do Beča, uhva o bih nedeljni let za London, odakle su svakog drugog dana leteli avioni za Madrid. Odatle bih pak morao da se snađem. Rezervisao sam kartu. Za m sam pozvao Švaicarsku. Kad mi se javila gospođa Čehov, izvinio sam joj se što zovem tako kasno i rekao da prestanu s terapijom koju sam prepisao Klari. Objasnio sam kako lek može bi direktan uzrok njenog duševnog stanja i kako možemo samo da se nadamo da šteta nije trajna, premda će verovatno potraja dok ne bude sasvim došla k sebi. Popeo sam se u spavaću sobu i spakovao stvari u torbu. Nešto odeće, preostale rublje i moju i Klarinu sliku s venčanja. Ako bih vozio ćelu noć, s gao bih u zoru u Beč. Kad sam o šao u kupa lo da spakujem neseser, zastao sam pred ogledalom piljeći u odraz kade. Okrenuo sam se, podigao čilim i pogledao Bernarda Johansona. Rupu od metka na njegovom čelu. Krv koja je istekla na dno kade ka slivniku bila

je skorela i crna. Sve i kada bih uspeo da izbrišem vlas ta sećanja, ako bi pronašli telo mog najbližeg saradnika, sigurno bi stavili njegov mozak u Egzor. Koliko bi im posle toga trebalo da dopune formulu? Sto godina? Deset godina? Godinu dana? Ali više nisam imao vremena da sakrijem leš. Činilo se da pokojnik pilji u neku tačku na tavanici iznad mene, kao da i dalje čeka da sa neba po njega dođu anđeli. Jato anđela. Roj anđela. Progutao sam pljuvačku. To se moralo obavi . Ponovo sam se popeo u spavaću sobu i uzeo stari kožni kofer. Za m sam sišao u podrum po testeru. PUTOVANJE Iz hodnika me doziva neki glas. Udarci o vrata nekim čvrs m predmetom, možda kundakom puške. Putovanje, moram se prise i putovanja. Beč. London. Madrid. Uspeo sam da se ukrcam na teretni avion za Marakeš, a odatle sam stopirao kamion. Vozač je znao nešto ruskog. Pitao me je šta mi tako smrdi u koferu. Objasnio sam mu da je unutra ljudska glava, da sam otvorio lobanju sekirom i ostavio je na suncu da privuče muve. Te muve su ušle na sve otvore i položile jaja iz kojih su se izlegle larve. Larve su sad proždirale mozak. Vozač se nasmejao toj šali, ali me je ipak pitao zašto sam to uradio. “Da bi o šao u raj”, rekao sam. “Veruješ u raj?” “Ne dok ne budem video da je ovaj o šao tamo.” Posle toga mi se vozač više nije obraćao, ali kada me je ostavio u El Ajunu, a ja mu dao sve preostale rublje, nagnuo se kroz prozor i rekao mi ho i brzo: “Na tragu su vam, senjor.” “Ko?” “Ne znam. Čuo sam to u Marakešu.” Za m je prebacio u brzinu i odvezao se kamionom ostavljajući crni dim od na e za sobom.

Ušao sam u stan. Zapahnuo me je zagušljiv vazduh. Mnogo meseci sam tu živeo i radio. Pa o, nadao se, slavio, plakao, grešio i naposletku izveo čudo. Ali ponajviše sam čeznuo za kućom i za Klarom. Otvorio sam prozore i vrata i obrisao prašinu sa brisača memorije. Uključio sam ga i odahnuo – u baterijama je još bilo struje. Iz torbe sam izvadio sliku sa venčanja, stavio je na sto pored brisača, seo, udahnuo i usredsredio se. Pus njski vetar je pomerao teške tepihe preko prozora. Vra o sam se na početak. Eto, zmija je ugrizla sebe za rep, krug je zatvoren. Žmurim. Sad je sve unutra. Sve što treba obrisa . Sve što treba zauvek da nestane. Pa i Klara. Klaro, voljena, opros mi. Utom se vrata bučno otvaraju. S skam veliki taster na kojem piše DELETE i više se ne seć... Piljim u veliki ven lator na tavanici. Vr se polako, a ja ležim nepomično. Čujem dva zvuka: ho zujanje i uporne udarce. Pred očima mi se pojavljuju dva lica. Nose pus njske maskirne uniforme, uperili su automatske puške u mene. Imam mnogo pitanja, a na samo jedno znam i odgovor. Znam šta su oni udarci. Lako su prepoznatljivi i može ih proizves jedino štap Danijela Egera, predsednika upravnog odbora u kompaniji Antoil med, za koju i sam radim. “Pus te ga”, kaže jedan glas. Bio sam u pravu, to je Eger. Ponovo mogu da se pomerim, pa se pridižem u sedeći položaj. Gledam oko sebe. Sedim na podu u nekoj mračnoj prostoriji. Svetlost dopire kroz procepe između tepiha na prozorima. Gde smo to, za ime sveta? Eger seda na stolicu ispred mene. Nosi istu uniformu kao i ostali, to ne može bi njegova stara pukovnička uniforma iz vremena pre nego stoje preuzeo porodični posao. Lice mu je blago preplanulo. Spušta bradu na crni vrh štapa. Uvek sam se pitao od čega je napravljen taj štap, zašto se hvata za njega kao da je to nekakva amajlija. Gleda me hladnim, pronicljivim očima. “Gde je formula?“, pita. Glas mu je promukao, možda je prehlađen. “Kakva formula?” “Formula za lek, budalo.”

Kaže to smireno, kao da je to moje ime. Budalo? Zar sam uradio nešto pogrešno? “Ali piše u izveštajima koje sam poslao Kopferu.” “Kojim izveštajima?” “Kako kojim? Pa u izveštajima sa projekta HADES1, predajemo ih svake nedelje...” “Ank!”, zareži Eger. “Pitam te za Ank.” Pogledam njega, pa naoružane ljude u prostoriji. Šta se to dešava? “Ank!“ ponavljam, a moj mozak traga za značenjem te reči. Eger me napeto posmatra. Mozak konačno pronalazi skrivenu fioku u kojoj čuva tu reč. Fioku iz de njstva, kad sam čitao o Egiptu. “Mislite, hijeroglif koji označava večni život?” Egerovo preplanulo lice postaje crveno. Okreće se prema pisaćem stolu iza sebe na kojem stoji nekakav uređaj za koji ne znam čemu služi, ali liči na personalne računare kakvi su se koris li pre kraha civilne tehnologije. Eger uzima nešto što stoji pored tog uređaja i pokazuje mi to. “Ako mi ne budeš dao formulu, pronaći ćemo je i ubićemo je.” To je fotografija u drvenom ramu. Prepoznajem, naravno, sebe, ali mi je žena na toj slici nepoznata. Obučeni smo kao mladenci i pokušavam da se prise m te situacije, da li je to bio nekakav maskenbal ili šala. Svojski se trudim, ipak, lice te žene – starije, ali lepo – ne pruža mi nikakve asocijacije. S druge strane, Egerova pretnja mi zvuči ozbiljno. Kuku, da nije sišao s uma? “Stvarno mi je žao, gospodine Egere”, kažem, “ali moram prizna da ne shvatam o čemu pričamo.” Teško mi je da protumačim ono što vidim u Egerovom pogledu. Gnev? Mržnju? Očajanje? Strah? Kažem, teško je. “Gazda?”, kaže neki glas. Okrećem se ka dnu prostorije gde stoji čovek sa naredničkim oznakama na grudima. Uperio je puškom u izlizan kožni kofer. “Unutra nešto zuji.” Ostali vojnici ustuknu prema zidu. “Braune!”, kevće Eger. “Proverite da li je to bomba.”

,Jawohl!” Prilazi čovek s metalnim predmetom nalik na nekadašnje mobilne telefone u ruci. Prelazi me duž stranica kofera. Sad sam prepoznao kofer, nasledio sam ga od brata Jirgena. Zar sam gaja doneo ovamo? Konačno shvatam zašto ništa ne shvatam, zašto mi se čini da piljim u slagalicu kojoj ne nedostaju samo delići već poveće površine. Naime, sad mi je poznat i onaj uređaj na pisaćem stolu. Liči na aparat koji je jednom preda mnom upotrebljen u terapiji žrtve traume, takozvani brisač memorije. Može da izbriše samo delove sećanja, određene teme, dok ostatak ostaje netaknut. Da li sam iskoris o taj uređaj na sebi? Eger mi traži nekakvu formulu? Da li sam izbrisao tu formulu iz svog sećanja? Formulu za eksploziv? Da li se to nalazi u... “Kofer je čist”, kaže čovek s metalnim predmetom. “Otvorite ga”, kaže Eger. Ljudi oko njega se dodatno pribiju uza zid. Meni srce zalupa. “Svi ćemo svejedno umre ako ne pronađemo formulu”, sikće Eger. “Smesta!” Narednik prilazi, otvara kopče na koferu i izgleda kao da drži dah puštajući kofer da se otvori. Zujanje je zaglušujuće. U susret nam hrli crna oluja, pokretna noć, i prolazi sekunda pre nego što shva m šta je to. Golema masa se uzdiže ka tavanici i raspada na manje crne delove koji se dele na još manje. Muve. Debele, teške muve. Pošto su se razletele svuda po sobi, pogled mi odlazi do onoga što je ostalo u koferu. To je ljudska glava. Lobanja je razvaljena, otvorena. Oči, usne, obrazi – sve što je mekano je nestalo, verovatno ga je izjela bar jedna generacija larvi koje su sad odrasle muve. Pa opet, možda zbog jajastog oblika lobanje, čini mi se da prepoznajem vrlo inteligentnog naučnika kog sam svojevremeno imenovao za svog zamenika i desnu ruku – Bernarda Johansona. Pod naletom vetra tepisi uleću u sobu, sunčeva svetlost kulja unutra i vreli vazduh mi zapahne lice. “Muve!”, viče Eger. “Idu na svetlost! Hvatajte muve!” Vojnici ga zbunjeno gledaju. Za m posmatraju roj muva koji već nestaje, kao čarolijom odnet, tek se još poneka vrzma oko ven latora koji

se lenjo vr na tavanici. Jedan vojnik otvara vatru na njih. “Ne!”, vriš Eger, a njegov glas mi zvuči gotovo plačno. Niko me ne zaustavlja kad ustanem, priđem prozoru i razgrnem tepihe. Pogled mi pada na brdo, poda mnom su krovovi, naselje se pros re u daljinu i naglo prestaje na mestu gde počinje pus nja. A dalje: samo pesak i sunce koje je ili mlado i izlazi ili staro i zalazi, teško mi je da utvrdim kad ne znam strane sveta. Prelepo je. Kad smo kod tog neba, shvatam da su sada one muve, prvi put u svom kratkom životu – prosečni vek muve je 28 dana – konačno slobodne i da odnose mozak Bernarda Johansona u nebesa. Zažmurim. I samog me obuzima čudesan doživljaj slobode iako iza mene stoje ljudi s puškama. Ne znam šta je to, ali znam da sam se nečeg otarasio i da sam sad lak kao... pa, kao muva. Ako neće da me zarobe, da li će me onda ubi ? Možda, ali zbog nečeg što sam zaboravio, verovatno nečeg za šta sam smatrao da se mora uniš , to je jedina slika koju dobijam kad povučem linije između dva uporišta u ovoj prostoriji. A ako treba da rezimiram svoje dane pre nego što budu pucali, šta mogu reći o njima? Da sam svoj život, svojih 28 dana, proveo razvijajući HADES1, lek koji možda nagoveštava smanjenje ljudskih patnji. Dakle, ne, nije to protraćen život. Sve je u redu, ništa mi neće nedostaja . Ipak, iznutra osećam nekakvu čudnu prazninu. Kao da mi je odstranjen neki organ, ne bih to drugačije mogao da opišem. A tu, u toj praznini, shvatam da mi nešto možda ipak nedostaje. Nedostaje mi sećanje na jednu ženu, na ljubav mog života.

Cvrčci

“Spreman”, rekao sam. “Može”, reče Peter. “Sad!”, uzviknuli smo uglas i potrčali. Dogovor je bio da onaj ko bude izgubio u trci do zamišljenog cilja između obale i spasiočeve stolice udaljene od nje oko dva metra plaća pivo za obojicu. Istovremeno, to je bila simulacija i vežba za trčanje pred bikovima u Pamploni do kojeg su bila ostala dva dana. Nisam dao sve od sebe već na prvim metrima, ali ne zato što sam imao novca napretek, već zato što sam bio siguran u pobedu, a nisam hteo da porazim Petera do te mere da se oneraspoloži. Peter Kots je pripadao lozi koja nije bila naviknuta da gubi. U njegovoj porodici bilo je naučnika, modela i biznismena, a svi su bili uspešni, boga i imali su – bar oni koje sam ja upoznao – neobično bele zube. Ali vrhunskih spor sta tu nije bilo. Zaostajao sam dva metra iza Petera i posmatrao njegov žustar, ali ne previše elegantan korak. Imao je mišiće, snažne bu ne i široka pleća, ali premda nipošto nije bio debeo, bilo je neke težine u njegovim pokre ma, kao da se nalazi u polju veće gravitacije. Morao sam da trčim k iza njega kad se prolaz suzio između vode i kupača koji su se vraćali iz hladne vode Biskajskog zaliva, a pesak koji je Peter podizao bosim nogama pogodio me je u stomak. Za nama su doviknuli nekoliko španskih psovki, ali nismo usporili. Skrenuo sam desno pored Petera, bliže vodi, gde je pesak nabijeniji, hladniji i prijatniji za trčanje. Kad smo planirali taj put, Peter mi je rekao da San Sebas jan ima neke od najboljih restorana u Evropi, ali i da je poznat kao rela vno sveže mesto u doba najgorih španskih žega. U San Sebas janu letuju prefinjeniji turis , manje željni sunca. I zaista, oblačno vreme i stalni vetar otkako smo prethodnog dana s gli u San Sebas jan pružili su nam predah od vrućina u Parizu i u vozu. Ubrzao sam, izravnao se s njim i ugledao pobedonosni izraz na njegovom zajapurenom licu pošto je do cilja bilo ostalo manje od pedeset metara. Taj izraz je zamenilo očajanje kada me je ugledao. I dalje sam imao izbora, mogao sam ga pus da pobedi. Poraz bi njega pogodio mnogo više nego što bi mene usrećila pobeda, nije posredi bilo ono što je Peter nazivao pozi vnom nulom, kada se plusevi uvek izjednače sa minusima u velikoj

računici. Ali pitanje je bilo i da li bi ga više povredilo ako bi shva o da sam mu poklonio tu pobedu. Peterova zadihanost, činjenica da se naprezao do krajnjih granica, nisam li morao da iskažem poštovanje prema tome tako što bih dao sve od sebe? A nije li i jedan sasvim mali deo mene želeo da ga porazi zato što je u svemu drugome bio bolji od mene? Još trideset metara. Izbori. Čini nam se da su slobodni, ali da li je stvarno tako? Zar nije još u zvezdama bilo zapisano šta ću tada uradi ? I šta će on uradi ? Povećao sam ritam koraka i pretekao ga za dve sekunde. Opazio sam da pokušava da odgovori na to, ali više nije imao odakle da povuče snagu i brzinu i njegov trk je postao grčevit, izgubio je ono malo ritma što je imao. Nisam dodatno ubrzavao da ga ne bih previše porazio, ali on je ipak usporio na kraju. Još pet-šest koraka do cilja. Nešto me je pogodilo u list, izgubio sam ravnotežu i poleteo naglavačke. Jedva sam uspeo da se dočekam na ruke i ugledao Petera kako promiče ka cilju. Kada se vra o, ruku podignu h iznad glave i pobedonosno iskeženih belih zuba, ja sam sedeo pljujući pesak. “Nagkhfano!”, zakašljao sam se pokušavajući da skupim još pljuvačke u us ma. Peter se nasmejao. “Na kvarno?” I dalje sam pljuvao. “S leđa si mi podmetnuo nogu.” “Jesam, ali zar smo se dogovorili da to ne može?” “Daj, molim te, pa podrazumeva se da ne može.” “Ništa se ne podrazumeva, Mar ne. Pravila su konstrukcije. Konstrukcije se moraju konstruisa . Ako toga nema, onda je sposobnost daše...” – podigao je pesnicu i počeo da nabraja na prste – “traga za rešenjima, donese brza odluka, napuste ustaljeni obrasci mišljenja, prkosi kontraproduk vnim moralnim pojmovima i...” – osmehnuo se i pružio mi ruku da ustanem – “da se podmetne noga jednako pohvalna kao i sposobnost da se noge brzo pomeraju.” Prihva o sam njegovu ruku i ustao. “U redu”, rekao sam. “Moram se teši me što sam, u nekom od tvojih paralelnih univerzuma, upravo ja tebe spotakao s leđa, ja tebi očitao lekciju i što tamo ideš po pivo.” Peter se nasmejao prebacivši mi ruku preko ramena. “Ja pričam, ideš po pivo, važi?”

“Postoje paralelni univerzumi”, ponovio je Peter, srknuo pivo i nekako se zavalio još dublje u pesak sa sve peškirom. “U redu”, rekao sam, izveo podvig otpijanja u ležećem položaju i začkiljio očima ka sivom nebu iznad nas. “Shvatam da ne shvatam kvantnu fiziku i tu tvoju teoriju rela vnos , i da je sigurno tačno to što kažeš – da tamne materije ima dovoljno za paralelne univerzume, ali teško mi je da poverujem da njih ima beskonačno mnogo.” “Kao prvo, nisu to moje teorije, nego Alberta Ajnštajna. I njegovog zanemarenog, a skoro pa podjednako pametnog druga Marsela Grosmana.” “Ja nisam taj Grosman, Petere, pa ako hoćeš da me ubediš, neće pomoći jednačine i brojke.” “Ali, Mar ne, svet je sav u jednačinama i brojkama.” Otvorio je plave oči pod kosom posvetlelom od sunca i nasmejao mi se pokazujući one bele zube. Jednom ga je jedna devojka pitala da li su pravi. Ipak, mene nisu privukli ni Peterov naučnički mozak ni blistavi zubi da postanem njegov verovatno najbolji prijatelj. Ne znam šta me je privuklo. Možda neusiljena i prijatna samouverenost koja ponekad pra urođene sposobnos i nasleđeno bogatstvo. Naime, Peter je bio momak koji je znao da će ispuni sve zahteve bez većih napora. Njegov pokretač je bila radoznalost, a ne porodične ambicije za njega. Tako se bližimo i mogućem odgovoru na pitanje zašto je izabrao siromašnog studenta likovne umetnos iz pogrešnog dela grada. Naime, Petera sam ja privukao koliko i on mene. Verovatno zato što sam predstavljao nešto što mu je bilo zanimljivo, ono jedino čega nije bilo u njegovoj porodici: osećajnost, nestalni umetnički um koji je – uprkos tome što je daleko iza njegovog u razumevanju matema ke i fizike – mogao da prekorači granice logike i stvori nešto novo. Muziku. Lepotu. Radost. Toplinu. Dobro, ja još nisam bio dogurao dotle, ali sam bar radio na tome. Takođe podozrevam da je pre iz radoznalos nego iz poštovanja pristao na moj uslov za to letovanje. Uslov je bio da mi ništa ne plaća i da putujemo u okvirima budžeta koji mogu da priuš m. Dakle, sa Interrejlovom kartom iz Berlina po Evropi, noćenja u vozu ili u je inim hotelima i obedovanja u povoljnim restoranima ili u sobi gde postoji

mogućnost za to. Peter je tražio samo jedan izuzetak: kad budemo s gli u San Sebas jan – pretposlednju stanicu pred krajnje odredište, Pamplonu i Sanfermines i trke sa bikovima – da jedemo u čuvenom restoranu Arzak i da Peter pla večeru. “Da li ću te ubedi ako budem rekao da je S ven Hoking izučavao paralelne univerzume u trenutku smr ?”, rekao je Peter. “Znaš, onaj fizičar u kolicima i...” “Znam ko je bio Hoking.” “Ili ko jeste. Ako su proračuni tačni, on i dalje živi u nekom paralelnom univerzumu. Kao i svi ostali. Zapravo svi mi živimo večno.” “Ako su proračuni tačni!”, prostenjao sam. “Hrišćanstvo je svakako proglasilo večni život verom u Hrista.” “Biće zanimljivo ispita lik tog Hrista kad budemo mogli kontrolisano i namerno da putujemo iz jednog univerzuma u drugi.” “Šta to znači? Da sada putujemo nenamerno?” “Pa da. Jesi li čuo za S vena Vajnberga?” “Ne, ali pretpostavljam da ima već neku Nobelovu nagradu”, rekao sam. Flaša je bila prazna, pa mi je pogled odlutao od mora koje se lenjo valjalo ka barovima u zaleđu. “Za fiziku”, rekao je Peter. “Prema njegovoj teoriji, mi, kao skupovi atoma koji vibriraju, možemo da uskladimo to vibriranje sa paralelnim univerzumom, otprilike kao kad slušaš jednu stanicu na radiju, pa se umeša susedna stanica. Kad se to desi, univerzumi se cepaju i možeš da zakoračiš u jednu ili u drugu stvarnost. Znaš li ko je Mičio Kaku?” Pokušao sam da odglumim kako mi je to ime poznato i kako se naprežem da se se m. “Ma daj, Mar ne, onaj fini profesor, izgleda kao Japanac, vodio je emisije o teoriji struna.” “A, onaj kul p sa dugom kosom?” “Jeste, taj. On smatra da je doživljaj deža vija prozor u taj paralelni univerzum.” “U kojem smo nekad bili?”

“U kojem smo sada. Mi živimo beskonačno mnogo paralelnih života. Ova stvarnost...” Zamahnuo je rukom ka suncobranima, ležaljkama i kupačima. “Nije ništa manje ili više stvarna od drugih. Zato su moguća i putovanja kroz vreme, jer sa paralelnim univerzumima nestaje vremenski paradoks.” “Vremenski paradoks – misliš, ona pro vrečnost zbog koje su putovanja kroz vreme nemoguća, pa da se vra š u prošlost i ubiješ svoju majku?” “Da. Ali gledaj sad ovako: samim m što putuješ kroz vreme, po definiciji cepaš univerzum na dva dela, a u tom paralelnom univerzumu ili nekom drugom mogu postoja dva tebe, možeš istovremeno bi i mrtav i živ.” “I kažeš mi da to razumeš?” Peter je razmislio o mom pitanju. Onda je klimnuo. Nije to bila nadmenost, već samouverenost svojstvena svim Kotsima. Nisam odoleo, nasmejao sam se. “I sad ćeš da otkriješ kako se može putova kroz vreme?” “Ako mi se bude posrećilo. Prvo moraju da me prime na projekat u Cernu.” “A šta će oni tamo reći kad im klinac od dvadeset pet godina bude rekao da će sla ljude u prošlost?” Peter je slegnuo ramenima. “Kada je Apolo 11 sleteo na Mesec, prosečna starost onih u kontrolnoj sobi u Hjustonu bila je dvadeset osam godina.” Pridigao sam se na noge. “A ja ću da se vra m u bar po još piva.” “Idem s tobom.” I Peter je ustao. Utom se začuo vrisak i Peter se okrenuo prema vodi. Zaklonio je šakom oči od sunca. “Šta to bi?”, pitao sam. “Izgleda da se neko davi.” “Eno”, rekao je uperivši prstom. Plažu Zuriola smo izabrali zato što je to bila surferska plaža u San Sebas janu, ali ne zato što smo želeli da surfujemo, već zato što je to podrazumevalo da su pose oci mlađi. Pa samim m i barovi bolji. Ali i

talasi veći. Ugledao sam ružičastu kapicu za plivanje između dva plava vrha. Sad su se čuli i povici neke žene iza nas. Neho ce sam se osvrnuo prema spasiočevoj stolici – velikoj, uzdignutoj – nešto dalje niz obalu. U njoj nije sedeo niko, ni sam video da spasilac trči u vodu. Ne pam m da li sam doneo odluku, već sam samo potrčao, ne čekajući Petera, koji iz nepozna h razloga nije znao da pliva. Podižući kolena visoko, utrčao sam u plićak da s gnem što dalje pre nego što pređem na kraul. Pre nego što sam zaronio, dok sam još imao pregled, osmotrio sam gde se nalazi osoba sa ružičastom kapicom. Kad sam izronio i zamahnuo svojom samoukom ali upotrebljivom tehnikom, rekao sam sebi da je ona sigurno dalje nego što mi se čini, da moram rasporedi snagu, usaglasi ritam disanja sa zamasima. Koliko je daleko bila? Pedeset metara? Sto metara? Teško je odredi razdaljinu u vodi. Posle svakog desetog zamaha zastao bih da proverim jesam li na dobrom kursu. Talasi nisu bili dovoljno visoki da se lome tako daleko od obale, zato valjda i nije bilo surfera u vodi. Ipak, bili su dovoljno visoki da mi devojka – sad sam bio siguran da je to devojka – nestane sa vidika kad upadnem u dolinu između dva talasa. Bilo mi je ostalo još desetak-dvadesetak metara. Nije vrištala ponovo, samo onaj jedan put. Ili je videla da s že pomoć, pa je štedela snagu, ili nije ni imala snage da vrisne. Ili pak uopšte nije bila u nevolji, već je vrisnula zato što se neka riba očešala o njenu nogu. Tu poslednju mogućnost sam odbacio kada me je podigao sledeći talas, pa sam ugledao ružičastu kapicu kako tone u ponoru poda mnom. Onda je ponovo izronila. I ponovo nestala. Udahnuo sam, odgurnuo se nogama i zaronio. Po sunčanom vremenu bih je verovatno odmah ugledao u bistroj vodi, ali pošto je San Sebas jan blagosloven oblacima, video sam samo mehuriće i nijanse zelene boje na prigušenoj svetlos . Nastavio sam da ronim u dubinu, bilo je sve mračnije i hladnije. Retko razmišljam o smr , ali sada sam razmišljao o njoj. Spasla me je kapica. Mene i nju. Da je bila manje jarke boje, možda je nikad ne bih ugledao, jer je njen kupaći kos m bio crn, a koža tamna. Približio sam joj se. Izgledala je kao usnuli anđeo dok je lebdela i poigravala na ono malo snage talasa koja je dopirala tako duboko. A bilo je tako ho. Usamljeno. Usamljeno udvoje. Samo ona i ja. Obgrlio sam je ispod grudi, oko rebara i poveo nas ka svetlos . Njeno telo bilo je toplo pod mojom mišicom, a činilo mi se i da osećam otkucaje srca. Onda

se desilo nešto neobično. Kad je trebalo da izbijemo na površinu, okrenula je glavu prema meni i pogledala me krupnim crnim očima. Kao vaskrsla, kao došljakinja iz univerzuma u kojem se može disa pod vodom. U sledećem trenutku, kada su nam glave prešle iz vodenog sveta u vazdušni, ponovo je sklopila kapke i omlitavela u mom naručju. Čuo sam povike sa plaže dok sam nas poleđuške, s njenom glavom na mojim grudima, nogama terao ka obali. Kad sam s gao u plićak, Peter, spasilac i neki čovek koji se predstavio kao lekar prišli su mi i odneli je na kopno. Ja sam legao na obalu da ispljunem vodu i dođem sebi. “Baywatchm-aaa-n.” 2 Otvorio sam oči. Odozgo me je gledao čovek riđe brade i crvenog, izgorelog lica. Kez sa proređenim zubima, prljavi kilt i plava majica – ako se ne varam, dres škotske reprezentacije. “You’re a true saviour”, 3 nastavio je na pijanom ali razumljivom engleskom sa škotskim naglaskom i pomogao mi da ustanem. Ali kad sam se ja podigao, morao sam njega da pridržim, bio je mrtav pijan. “Ques on is, can you save me, baywatchman? I need twenty Euros to get to Pamplona.” 4 “I’m sorry, but I need them myself“ 5 rekao sam, i nisam lagao. Pogledao sam grupicu ljudi dalje na plaži i zapazio sredovečnu ženu u još čudnijoj nošnji od Skotove: nosila je bikini, a na glavi hidžab. Stajala je nagnuta iznad lekara i Petera, kog sam nazirao u gužvi kako kleči pored devojke. Žena je naizmenično plakala i grdila, ali se činilo da niko ne reaguje na njene reči. Kad sam se okrenuo prema Škotu, video sam da je on produžio ka drugim ljudima na plaži. Prišao sam onoj grupici. “Kako...” “Diše”, rekao je Peter ne pogledavši me. “Čekamo hitnu pomoć.” Pomilovao je devojku po licu, od kojeg sam ja video samo čelo. Pod sjajnom kosom rasle su joj paperjaste dlačice koje su se, već suve, micale na vetru. Ose h kako me neko steže za mišicu. Žena u bikiniju sa hidžabom mi se obra la. Na arapskom. Možda i persijskom, možda i turskom. A možda sam

samo očekivao te jezike zato što mi je izgledalo da žena dolazi iz tog dela sveta, nisam, uostalom, razumeo ni reč. “English, please“ rekao sam. “Ru-uski?“ pitala je. Odmahnuo sam glavom. “Daughter” 6 , rekla je uperivši prstom u devojku. “Mirijam.” “Ambulance”, 7 rekao sam, ali ona me je pogledala ne razumevši, izbrbljala nešto na onom stranom jeziku i stegnula mi ruku kao da se jezička barijera može otkloni ako se samo dovoljno usredsredim. “Hospital” 8 , pokušao sam oponašajući upravljanje vozilom, ali nije bilo reakcije. Izdaleka je vetar naneo zvuk sirene i ponovo ga razvejao. Uperio sam prstom u pravcu tog zvuka. Žena se ozarila. “Aha, hospital”, rekla je, a da ja nisam čuo neku razliku u odnosu na svoj malopređašnji izgovor te reči. Žena je o šla i vra la se sa dve torbe kada je osoblje hitne pomoći već pritrčalo s nosilima iz kola koja su stala pre početka niza barova. Lekar i devojčina majka su pošli za nosilima. Peter i ja smo ih gledali kako odlaze. A onda je, bez reči, Peter pokupio svoj telefon sa peškira i potrčao prema kolima. Zaprepašćeno sam ga posmatrao kako razgovara s majkom. Ukucao je nešto u telefon, pokazao joj, a ona je potvrdno klimnula. Za m ga je poljubila u obraz i ušla u kola, koja su smesta pošla, ali bez uključenih sirena. “Kako si se sporazumeo s njom?”, pitao sam Petera kad se vra o. “Čuo sam kad te je pitala da li govoriš ruski.” “A govoriš ruski?” “Pomalo.” Osmehnuo se. “Izborni predmet u gimnaziji.” “Otkud to da si izabrao ruski?” “Zato što je pola svih dobrih radova na polju fizike objavljeno na ruskom.” “Pa naravno.” “One su iz Kirgistana, tamo svi stariji od četrdeset godina znaju pomalo ruski.”

“Svakako ju je obradovalo što ga znaš pomalo.” “Možda.” “Pa poljubila te je.” Peter se nasmejao. “Moj ruski je očajan. Shva la je da sam ja spasao njenu ćerku, a ja.. “Šta?” Osmehnuo se. Bio je lep momak, ali je tokom tog putovanja – verovatno zbog ishrane koja je za njegove pojmove bila oskudna – njegovo lice donekle izgubilo onu de njastu punoću, a na preplanulom i donedavno punačkom telu sada su se videli i mišići. “Nisam je razuverio.” “Zašto?”, pitao sam, mada sam već tad slu o odgovor. “Lice te devojke”, rekao je, i dalje se smeškajući. “I njene oči. Kad se probudila i otvorila ih..Glas mu je bio sanjarski, bilo je to sasvim nesvojstveno Peteru, koji je uvek tvrdio da nije sposoban za sen mentalnos . “Da si joj samo video oči, Mar ne.” “I jesam”, rekao sam. “Otvorila ih je na sekundu dok smo bili pod vodom.” Peter se namrš o. “Misliš li da te je videla? Hoću reći, misliš li da bi te prepoznala kao svog spasioca?” Odmahnuo sam glavom. “Lica se sasvim izobliče pod vodom. Ne verujem ni da bih ja prepoznao nju.” Peter je okrenuo lice ka suncu kao da želi da oslepi. “Imaš li nešto pro v, stari moj?” “Pro v čega?” “Toga da se pravimo da sam ja otplivao po nju.” Nisam odgovorio. Nisam znao šta da kažem. “Kakva sam budala”, rekao je Peter žmureći, sa onim osmehom koji je odbijao da mu napus lice. “Kad treniraš plivanje po čitav dan, svaki dan, godinu za godinom, a znaš da ipak nećeš posta prvi na svetu – o čemu onda da sanjaš? Pa da ćeš spasi nekog da se ne udavi, da će te slavi kao heroja, možda čak dodeli medalju, pa da jednog dana pričaš deci kako si je zaradio. Zar ne?”

Slegnuo sam ramenima. “Negde duboko sigurno postoji i takav glupi san.” “A kad se to konačno i desi, ja od tebe tražim da preuzmem sve zasluge. A sve zbog očiju jedne devojke. I nisam neki drug!” Nasmejao se odmahujući glavom. “Mora da me je udarila sunčanica. Tražio sam od majke broj telefona da proverim da li je sve prošlo dobro kao što je onaj lekar tvrdio.” “Au, pa...” “Da, Mar ne, jebiga! Moram ponovo da vidim te oči. Te obrve. Čelo. Blede usne. Mirijam, zove se Mirijam. A njeno telo... Prava nimfa!” “Upravo tako. Možda je malo premlada za tebe?” “Jesi li lud? Imamo dvadeset pet godina, za nas ništa nije premlado!” “Petere, nisam siguran da li ima više od šesnaest godina.” “U Kirgistanu smeju da se udaju sa četrnaest.” “Oženićeš se njom ako ima četrnaest godina?” “Da!” Uhva o me je za ramena i prodrmusao kao da sam ja poludeo, a ne on. “Zaljubio sam se, Mar ne. Znaš li koliko mi se puta to desilo?” Zamislio sam se. “Dva i po, ako me nisi lagao.” “Nula!”, rekao je. “Nisam te lagao, nego sam mislio da znam šta znači bi zaljubljen. A tek sad znam.” “U redu”, rekao sam. “Šta je u redu?” “U redu, si je spasao.” “Stvarno tako misliš?” “Da, ako samo prestaneš da me drmusaš i ako je se budeš klonio ako je maloletna, onda imamo dogovor.” “I kuneš mi se da nikad, nikad nećeš reći ni njoj, ni njenoj majci ni bilo kome?” Nasmejao sam se. “Neću”, rekao sam. Te noći sam sanjao čudan san. Peter i ja smo uzeli zajedničku sobu u trošnom hotelčiću u starom delu grada. Iznad žamora i smeha sa kaldrmisanih pešačkih ulica i iz restorana

k pod našim otvorenim prozorima, zvuci spolja, Peterovo ravnomerno disanje iz kreveta u drugom delu sobe i u sci od minulog dana istkali su platno od kojeg pretpostavljam da su iskrojeni naši snovi. Prilično očekivano, bio sam pod vodom i držao u naručju nešto za šta sam pretpostavljao da je ljudsko biće, kada je ono podiglo kapke i ugledao sam tamne, zakrvavljene riblje oči, poput onih koje je Peter zagledao na pultu ispred restorana u kojem smo večerali prethodnog dana. Objasnio mi je da se iz očiju može sazna skoro sve što je za nas bitno o toj ribi, ali je takođe malo s snuo riblje telo da stekne u sak o svežini i masnoći ribe, a na kraju je zaparao i kožu – navodno se krljušt lakše skida s ribe iz ribnjaka. Peter je morao da me poduči svim m osnovama prehrane u restoranima, a naročito vinu. Nikad nisam za sebe smatrao da po čem iz neuke kuće, pre nego što sam ga upoznao. To jest: u mojoj porodici se verovatno znalo više o savremenim trendovima u slikarstvu, muzici, filmu i književnos , ali već je sa klasičnom književnošću i dramom – koje je Peter sistematski izučavao već od dvanaeste godine – on bio upoznat bolje od mene. Znao je da recituje duge odlomke iz Šekspirovih i Ibsenovih dela, ali bi povremeno priznao da ne razume do kraja njihov sadržaj i smisao. Činilo se da primenjuje naučni metod i secira čak i one tekstove gde pretežu osećanja i estetska načela. Trgnuo sam se ugledavši riblje oči na devojci, a glatko riblje telo mi je iskliznulo iz ruku. Kad je otplivala u tamu pod nama, video sam da njena kapa za plivanje nije ružičasta, već crvena. Probudilo me je sve o koje se palilo i gasilo, kao da mi je neko šetao baterijskom lampom po očnim kapcima. Kad sam otvorio oči, shva o sam da su to zraci sunca koji povremeno prodiru u sobu kad se zavese razmaknu na jutarnjem povetarcu. Ustao sam, dotakao tabanima prohladni drveni pod u velikoj ali skromno nameštenoj sobi i obukao pantalone i majicu obraćajući se Peterovim nepomičnim leđima u drugom krevetu. “Idem po doručak. Da te sačekam?“ Gunđanje koje sam dobio u odgovor ukazivalo je na mamurluk od jučerašnjeg vina. Peter je dosta loše podnosio alkohol, bar lošije od mene. “Da donesem nešto?“

“Trostruki espreso“, šapnuo je promuklo. “Volim te.” Izašao sam na sunce i pronašao otvoren restoran sa baštom u kojem su mi, neočekivano, poslužili izvrstan doručak, za razliku od onog standardnog koji se dobije u svakom turis čkom gradu i poštuje nekakav evropski standard bezukusnos . Prelistao sam baskijske novine koje je neko ostavio na stolu, možda i u potrazi za vešću o junačkom podvigu sa plaže, ali pošto je baskijski jedan od onih jezika koji ne liče ni na kakav drugi, nisam razumeo ništa. Da lije i kirgijski jezik takav? Valjda se zove tako, a ne kirgistanski? S druge strane, kažemo “pakistanski“, a ne “pakiski“. Doručkovao sam uz ta razmišljanja koja me nisu odvela nikakvom zaključku, poručio trostruki espreso u kartonskoj čaši i vra o se u sobu. Kad sam ušao u sobu i spus o kafu na noćni stočić pored Peterovog praznog kreveta, ustanovio sam da više nema tepiha na podu. “Šta je s tepihom?“, viknuo sam u pravcu kupa la, odakle su dopirali prepoznatljivi zvuci Peterovog pranja zuba. Razmišljao sam da proučim tehniku kojom to radi, možda je u tome bio ključ belih zuba. “Morao sam da ga izbacim, povra o sam po njemu“, čulo se iz kupa la. Peter se pojavio na vra ma kupa la. Izgledao je baš loše. Siv u licu, kao da je neko hlorom isprao onu preplanulu boju kože, i sa tamnijim kolutovima oko očiju. Izgledao je deset godina starije od onog euforičnog mladića koji je prethodnog dana objavio kako je prvi put u životu zaljubljen. “Je l’ od vina?“ Odmahnuo je glavom. “Od ribe.“ “Stvarno?“ Oslušnuo sam svoj stomak, ali mi je delovalo kao da je sasvim dobro. “Valjda će se sredi do večeras?“ Napravio je grimasu. “Ne znam.“ Što u restoranu Arzak rezervisali smo pre če ri meseca, i to u poslednji čas. Skinuli smo jelovnik sa interneta i, putujući vozovima po Evropi, uzbuđeno planirali taj obrok od početka do kraja, i to u više varijan . Ne bi bilo preterano reći da sam se radovao. “Izgledaš kao da si umro”, rekao sam. “Hajde, Lazare, ne dozvoli da te jedna pokvarena riba.