Jo Nesbo - Ostrovo pacova i druge price

“Nije samo riba”, rekao je. “Upravo me je zvala Mirijamina majka.” Njegov ozbiljan izraz lica izbrisao je osmeh sa mog. “Izgleda da nije sve kako treba da bude i zamolila me je da dođem u bolnicu. Tamo niko ne razume ruski.” “A Mirijam, je li...” “Ne znam, Mar ne, moram odmah tamo.” “Idem s tobom.” “Ne”, rekao je odsečno uguravši bose noge u mekane mokasine kakve se nose u njegovom delu našeg rodnog grada. “Ne?” “Puštaju samo po jednu osobu, rekli su da dođem sam. Zvaću te kad budem znao više.” Ostao sam nasred sobe, u bledom četvoro uglu gde je nekad stajao tepih, pitajući se da li se to odnosilo na Mirijam ili na odlazak u restoran. Napolju sam ugledao naš tepih kako, umotan, viri iz kontejnera na parkingu ispred pansiona. Zamislivši smrad izbljuvane ribe, prošao sam bez zadržavanja. Taj dan sam proveo tumarajući ulicama San Sebas jana. Bio je to očigledno grad za bogataše, ali ne za bahate Ruse, napadne Arape, hvalisave Amerikance ni za naduvane skorojeviće među mojim zemljacima. Bio je to grad za one koji svoje bogatstvo uzimaju zdravo za gotovo, ali su svesni da su privilegovani, koji se ne s de svog položaja, ali se njime i ne ponose, koji ne osećaju potrebu ni da is ču ni da kriju svoje blagostanje. Automobili koje oni voze liče na druge automobile, ali onaj ko se u to razume, znače da su duplo skuplji. U San Sebas janu i drugim letovališ ma odsedaju u velikim letnjikovcima zaklonjenim visokim živicama, ali sa zarđalim gvozdenim kapijama i fasadama koje izgledaju kao da bi im dobro došlo krečenje – to je jedna blago ofucana, ležerna elegancija. Nose odeću koja deluje udobno i neposvećeno oko na njoj ne vidi nikakva obeležja, ali taj bezvremeni, nenapadni s l se kupuje u bu cima za koje Peter zna gde se nalaze, pa se iščuđava što ja nikad nisam čuo za njih, a ionako ih ne bih mogao priuš . Bogataši mogu bi informisani o radničkoj klasi i siromašnima, pa čak i opčinjeni njima,

naročito ako se mogu pozva na čukun-dede potekle iz takvih slojeva. Među m, uglavnom ne znaju ništa o višoj srednjoj klasi, onima koji teže da savladaju h nekoliko stepenika do njihovog staleža. Bogataši su poput građana prestonice koji ne znaju ništa o periferiji svog grada, ali ih zanima sve što je daleko i egzo čno. Šetao sam uskim i širokim ulicama San Sebas jana, slušao glasove oko sebe kako pričaju španski, baskijski, francuski i nešto što bi mogao bi katalonski. Nordijske jezike nisam čuo. Lutao sam, dakle, gradom kao autsajder, onako kako sam se kretao i u Peterovom okruženju. Njegovi prijatelji su me dočekivali uč vo i gostoljubivo i ostavljali otvorena vrata prostorija praveći se da ne znaju da tu nemam pristup. “Mar ne, pa moraš da dođeš na jesenji bal, svi će bi tu!” Prepreke su počinjale sa onim što se nazivalo a re, što u prevodu znači odelo, ali u njihovom kontekstu ne samo da znači smoking već i pravi p smokinga, način na koji se on nosi i niz sitnih, tajnih detalja koji će te lako oda kao autsajdera koji i jesi. Baš onako kao što i njihovi pogledi – uprkos predusretljivos – odaju onu trunku prezira prema autsajderu kog i bez pitanja određuju kao pretendenta koji želi da prodre u njihov krug, za kog podrazumevaju da želi posta jedan od njih. Pošto, kao što sam rekao, znaju ko su i šta su, i da se nalaze na vrhu lanca ishrane. Tačnije, uvek može i više, pa je njihova pažnja prvenstveno i usmerena ka tome – ka sledećoj, još višoj prečki na lestvici. U tom pogledu je Peter možda bio opušteniji od svojih prijatelja. Umeo je, doduše, da bude kompe van kad zacrta sebi neki cilj, ali biće da ga nisu pokretale društvene ambicije koliko radoznalost i iskren entuzijazam. Razume se, onaj ko je već prihvaćen, u manjoj meri oseća potrebu za prihvatanjem i mislim da je upravo zbog toga Peter bio tako suveren, tako dopadljiv. Tačnije ne-nedopadljiv. A kao Peterov izabranik, i ja sam se grebao o tu privlačnost. Naročito sam se dopadao devojkama u Peterovom društvu. Moja propusnica je bilo Peterovo odobrenje, ali sam istovremeno uviđao i da me smatraju “uzbudljivim”, možda čak i malo “opasnim”, čemu bi se momci iz mog kraja sigurno slatko nasmejali. Koris o sam – doduše umeren, a i sve proređeniji – sleng iz siromašnijeg dela grada, a Peter me je predstavljao kao “umetnika”, i to bez sasvim zasluženog nastavka “u pokušaju”. Jednu

noć ili tri sam proveo sa nekim od h devojaka ne slomivši nijednoj srce, bile su podjednako zadovoljne neobavezujućom i kratkotrajnom avanturicom koliko i ja. Verujem da bi je, u razgovoru sa drugaricama, nazvale “izletom”, pošto je to i bilo upravo to: nešto izvan njihove stvarnos . Naime, nijedna od njih se ne bi upus la u nešto ozbiljno sa jednim neozbiljnim umetnikom u povoju iz istočnog dela grada, ma koliko joj on bio sladak i simpa čan. Jedna od njih je bila Peterova nekadašnja devojka koja je volela konje. Na jednoj žurci kod Petera me je – pošto sam joj ispričao kako sam jahao gudbransdalskog radnog konja kod dede na imanju – pozvala da jašemo zajedno. Odgovorio sam joj da prvo moram vide sa Peterom. A on se samo nasmejao. “Go for it“ 9 , rekao je lupnuvši me pesnicom po mišici. A ja sam ga poslušao. Možda mi je u nekom trenutku proletelo kroz glavu da je seks sa bogatašicom u jahaćem odelu na senu u štali prvoklasan erotski kliše, ali mi to nije pokvarilo užitak. Napro v. Među m, kad sam oduševljeno počeo da prepričavam Peteru šta se desilo, shva o sam da sam pogrešno procenio situaciju. Gotovo nevidljiv grč na licu, skoro neprimetna ukočenost njegovog osmeha. Zato sam slagao i rekao da sam pokušao, alibezuspešno. Ne znam zašto mi se učinilo da sam mu zbog toga bio draži, pošto sam mu stvar predstavio tako da nisam imao zadršku pri pokušaju da zavedem bivšu devojku svog najboljeg druga. Morao sam se uzda u to da ni ona neće priča o našoj maloj avanturi. Naime, u tom deliću sekunde, u tom ukočenom osmehu, video sam nešto nepoznato, a opet poznato, Petera kakvog nisam poznavao, ali za kojeg sam ipak znao da je tu. Kad sam se vra o u pansion, video sam da su ispraznili kontejner. Popeo sam se u sobu, legao na krevet, zažmurio i osluškivao zvuke koji su dopirali kroz prozor. I ranije sam prime o kako se zvuci prirode i gradova menjaju u toku dana, kao stalni ciklusi uslovljeni ru nama, interakcijom i dnevnom svetlošću. Sada je spolja dopirao travi zvuk cvrčka ili zrikavca, proizveden vibriranjem membrane, očajničko dozivanje koje su mužjaci bili stvoreni da proizvode i stoga su to morali da rade, kao robovi svog polnog nagona. Kad sam se probudio, u sobi je bio mrak, a u mojim us ma ukus pepela, a ono što sam sanjao već mi je bilo iščilelo iz sećanja, premda znam da je tu

figurirao leteći čilim. Pogledao sam na sat. Bilo je pola devet. Sto je bio rezervisan od devet. Pogledao sam telefon. Nije bilo poruka od Petera. Pozvao sam ga, nije mi se javio, pa sam mu poslao poruku, samo znak pitanja. Sačekao sam deset minuta, pa sam se obukao i izašao. U devet i pet me je taksi ostavio pred ulazom u restoran Arzak, koji se nalazio u prizemlju nečeg nalik na staru stambenu zgradu. Firma je bila ispisana na uskoj lučnoj tendi iznad ulaza. Vrlo diskretno i bez nagoveštaja one tri zvezdice iz Mišlenovog vodiča. Napisao sam Peteru kako se nadam da je sve u redu, da sam s gao i da ću ga sačeka u restoranu ako je pošao onamo. Tada mi je odmah odgovorio: Nemoj. Vra se u pansion, dolazim pravo iz bolnice pa se vidimo. Vodim te u Arzak nekom drugom prilikom. Vra o sam telefon u džep i pogledao niz ulicu u potrazi za slobodnim taksijem, ali nije bilo nijednog vozila na vidiku. Odlučio sam da bar zavirim u čuveni restoran, objasnim situaciju i zamolim ih da mi pozovu taksi. Dobrodošlicu mi je poželeo šef sale u crvenom prsluku. Izvinio sam se zbog otkazivanja posete, objasnivši da je Peter Kots u bolničkoj pose . Šef sale je pogledao kartu stolova ispred sebe dok sam ja razgledao. Restoran je bio jednostavno namešten, ali s ukusom, otmen i domaćinski u isto vreme. Mojim roditeljima bi se svideo kada bi mogli da ga priušte, možda me je zato obuzeo čudan doživljaj da sam već bio tu. “But Mr. Coates and his company are here, sir” 10 , rekao mi je šef sale sa izraženim španskim naglaskom. Prime o je da sam zinuo. “If there is a misunderstanding, perhaps you want to talk to him, sir?” 11 “Yes”, rekao sam i ne razmislivši. “Yes, thank you.” 12 Čim sam pošao za šefom sale, zažalio sam. Očigledno je posredi bila neka greška, ili je šef sale pogrešno pročitao, ili je neko drugi ugrabio našu rezervaciju. U svakom slučaju, više nisam mogao to da promenim. Ponovo sam pogledao telefon da proverim jesam li dobro pročitao Peterovu poruku. Kad sam ponovo podigao pogled i ugledao je, sve je bilo jasno kao

dan i začudio sam se što mi nije dotad palo na pamet, a istovremeno sam se potpuno zaprepas o. Peter je sedeo leđima okrenut meni i po ges kulaciji sam video da se uživeo u to što priča, verovatno o našem ograničenom poimanju vremena i prostora. Ona je ćutala. Pogled joj je odlutao preko njegovog ramena i sreo se s mojim. Izgledala je kao da ju je udarila struja. A i ja sam se tako ose o. Nosila je jednostavnu crnu haljinu. Njene oči, a možda i samo ženice, izgledale su neprirodno krupno i crno na pomalo širokom licu. I usta su joj bila velika, punih usana. A sve ostalo je bilo sitno. Nos, uši, ramena, pod haljinom nisu virile grudi. Možda sam zbog te njene sitne, dečje građe pomislio da je mlađa nego što sam sad video da mora bi . Verovatno je bila Peterovih i mojih godina. Nije odvra la pogled. Možda sam probudio u njoj sećanje dok je bila pod vodom. Bilo kako bilo, izgledala mi je sasvim zdravo. Peter je i dalje predano izlagao o stvarnos koju je smatrao stvarnijom od one u kojoj smo se nas troje sada nalazili, ali sam znao da će za samo koju sekundu pročita izraz na njenom licu i osvrnu se u mom pravcu. Nisam u stanju da objasnim sve pomišljene, dopola pomišljene i nezapočete misli koje su me preplavile i nagnale da učinim ono što sam tad učinio, ali sam skrenuo pogled od nje, prešao po sali i, napravivši se da nisam video ono što tražim, okrenuo se na pe i brzo izašao iz restorana. Kada je Peter otključao vrata sobe pola sata posle ponoći, pravio sam se da spavam. Zastao je na vra ma, oslušnuo, a za m bešumno svukao odeću ne paleći sve o. “Petere?”, promrmljao sam kao da sam se upravo probudio. “Izvini”, rekao je. “Nisam mogao da se izvučem.” “Stvarno?”, pitao sam. “Kako je devojka, Mirijam, beše?” “Dosta loše, ali će prežive .” Zevnuo je u tami. “Laku noć, Mar ne, mrtav sam umoran. Izvini još jednom, naći ćemo neki dobar restoran u Pamploni.” Bio sam na ivici da mu kažem, da mu kažem kako sam ih video u restoranu, da ga pobedonosno raskrinkam, pa da se i smejemo tome, da

mu kažem i kako, naravno, razumem njegove prioritete i da je u redu što je izašao s devojkom kojom hoće da se ženi, kad već ima rezervisan sto u najboljem restoranu na svetu. U takvim odsudnim životnim situacijama najbolji drugar ipak dolazi u drugi plan. Uostalom, tog drugara donedavno nisu ni zanimali gurmanski restorani. Rekao bih mu i da je bio obzirniji prema meni nego što bi bilo razumno očekiva . Zar nije bio spreman čak i da slaže, da me obmane? Priredio je sebi takvu neprijatnost samo da me ne bi povredio. Ali nisam bio povređen! Dobro, jesam malo. Povredilo me je to što nije imao dovoljno poverenja u moju uviđavnost prema njemu i nije shva o da ću razume ako me bude zamenio sa onom koja je mogla – ako bi dobro iskoris o to malo vremena što je imao na raspolaganju – posta žena njegovog života. Ali nisam mu to rekao. Ne znam zašto. Možda zato što sam smatrao da je trebalo da on to meni kaže, a ne da ga ja raskrinkavam. Bilo kako bilo, sekunde su prolazile. A kada ih je prošlo dovoljno, bilo je prekasno. Da sam tad nešto rekao, izgubio bi obraz i ne bismo se smejali tome. Naime, tokom h sekundi sam i ja već slagao. Slagao sam praveći se da ne znam ništa i tako ga pus o da nastavi svoju laž, da se uplete dalje u nju. Da sam ga tada raskrinkao, zasejao bih seme nepoverenja među nama. Zažmurio sam. Sve to me je bunilo. Na unutrašnjoj strani kapaka ugledao sam njene oči. Šta je ona znala? O meni, o Peteru? Da li je prozrela laž da je nije on spasao? Da li me se se la, da li je to ono što sam video u njenom pogledu? Ali zar mi ne bi u tom slučaju rekla da me je videla u restoranu? Ne. Ne, nije bilo šanse da me se sećala, bila je jedva pri sves . Nešto kasnije začuo sam da je Peterovo disanje postalo duboko i ravnomerno. Onda sam i ja zaspao. Sutradan smo napus li pansion, uhva li taksi do železničke stanice i ukrcali se na prepun voz za Pamplonu za koji smo, srećom, imali rezervacije. Vožnja u kopno i u brda trajala je sat i po. Kad smo izašli u Pamploni, bilo je tek prošlo devet sa i bilo je još sveže, svežije nego u San Sebas janu, premda je tu sunce sijalo sa vedrog neba. Pronašli smo adresu smeštaja, privatne kuće u kojoj su se, kao i u mnogim drugim gradovima, izdavale sobe turis ma tokom praznika Sanfermines.

Praznik se svetkovao na razne načine, pročitao sam da su lokalnom, katoličkom stanovništvu najvažnije bile povorke, igre i pozorišne predstave. Ljubitelje krvavog sporta privlačila je Hemingvejeva “smrt u podne”, borbe sa bikovima na Plazi de Toros de Pamplona, a sve ostale trčanje pred bikovima svakog jutra kroz uske kaldrmisane ulice u starom delu grada koje se završavalo u areni za borbe. Peter i ja smo se dogovorili da u m trkama učestvujemo dva puta tokom devet dana koliko je trajao praznik, pošto smo pretpostavili da će nam drugi put – kad već budemo znali kako to izgleda – doživljaj bi drugačiji nego prvog puta. Ili, kao što je Peter rekao: “Biće nam to dva prva puta.” Nisam tako razmišljao o tome – da nešto možemo ponovo dožive prvi put. Pošto smo se upoznali sa stanodavcima i smes li svaki u svoju malu ali čistu sobu, o šli smo da potražimo doručak pre nego što vatromet Čupinazo oglasi početak svetkovine. Stajali smo na centralnom gradskom trgu među hiljadama ljudi koji su klicali i pevali; mnogi su bili u nošnji kakvu smo viđali na slikama: u belim košuljama i pantalonama i sa crvenim maramama oko vrata. Atmosfera je bila dovoljno uzbudljiva da nakratko zaboravimo sve što se desilo u San Sebas janu. Naš smeštaj je od trga bio udaljen samo nekoliko sto na metara, ali nam je trebalo dvadeset minuta da se proguramo kroz gužvu koja je gotovo začepila uske pešačke ulice. Tu smo čuli više jezika nego u San Sebas janu. Ispred jednog krcatog bara ponudili su nas vinom samo zato što smo od uličnog prodavca kupili po maramu i baskijsku beretku. “Baš sam srećan”, rekao je Peter pošto smo iskapili slatku sangriju, razmenili s novim prijateljima iz Španije obećanja o večnom drugarstvu i pošli dalje. Prime o sam, naravno, kako je od ranog jutra vadio telefon na svakih pet minuta, ali sam se suzdržao od komentarisanja. Pošto smo malo odspavali, ponovo smo izašli napolje na čurose i brendi. Išli smo za muzikom i rekom ljudi trudeći se da govorimo jezike koje bismo čuli oko sebe. Negde oko ponoći smo se obreli na malom trgu sa fontanom gde je više mladića bilo napravilo živu piramidu sa čijeg bi vrha, pet metara iznad kaldrme, jedan skočio, a na ruke bi ga dočekala grupa od šestorosedmoro mladića i devojaka. Skakači su se smenjivali, okupljeni bi svaki put

klicali, kad sam odjednom ugledao i Petera na vrhu piramide. Raširio je ruke, odgurnuo se i skočio. Kada se savio u struku i poleteo naglavačke, srce mi je zastalo u grudima. Masa je zanemela. Peter je nestao iza ljudi koji su stajali ispred mene. Tišina. A za m su se opet uzdigle ovacije ka zvezdanom nebu. “Ti si lud!”, viknuo sam kad se Peter pojavio ispred mene. Zagrlili smo se. “Mogao si da pogineš!” “Peter Kots je umro već milion puta”, rekao je. “Ako umre mlad u ovom univerzumu, ima ih još beskonačno mnogo u kojima će proći bolje.” Pokušao sam da sačuvam tu misao i sledećeg jutra kada smo sa grupicom muškaraca, uglavnom obučenih u belo, stajali pred malom statuom u niši na zidu jedne kuće. Slušali smo ih kako čitaju molitvu tom kipu koji je očito predstavljao sveca Fermina. Bilo je pola osam, a na putu od smeštaja sretali smo ljude, uglavnom mlađe muškarce, kako se trezne spavajući na kaldrmi, oslonjeni o zidove kuća, šćućurene kako bi se grejali u hladnoj, planinskoj noći. Sada su svi oni poustajali i bili su spremni da trče pred bikovima. Molitva se sastojala od jedne rečenice na španskom kojom su tražili blagoslov i zaš tu od bikova. Peter i ja smo je ponovili kako smo znali i umeli. Bilo je još pola sata do početka trke, pa smo o šli u kafanu – Džejkov bar – na po espreso sa brendijem. Na šanku su ležale novine kakve sam viđao da muškarci u belom nose presavijene pod mišicom. Listao sam ih, pokušao da prepoznam bar neku baskijsku reč, odustao i posve o se fotografijama. Po svemu sudeći, ves su se bavile jučerašnjim početkom svetkovine i današnjim borbama sa bikovima. Između ostalog, bile su tu fotografije i podaci o šest bikova za koje sam pretpostavio da su oni koji idu u arenu. Izgledali su, blago rečeno, zastrašujuće, pa sam nastavio da listam. Na sledećoj stranici pogled mi je zastao na jednoj slici. Na njoj je bio tepih. Vrlo sličan onome iz naše sobe u San Sebas janu. Prepoznao sam i ime tog grada u potpisu slike. Okrenuo sam se prema Peteru, ali sam ga video kako zamiče u pravcu toaleta. Onda sam se nagnuo prema pu koji je stajao pored mene i uč vo ga pitao na engleskom može li mi preves naslov. Osmehnuo se odmahujući glavom: “I’m Spanish”13 Šanker – koji je sipao brendi – verovatno nas je čuo, pošto je okrenuo novine prema sebi i preleteo pogledom preko članka.

“Policija je pronašla neiden fikovano telo na deponiji u San Sebas janu. Bilo je uvijeno u taj tepih.” Za m je o šao u drugi deo šanka, a ja sam ostao da piljim u sliku. To verovatno nije bio unikatan tepih, pošto mi je Peter rekao da mu je vlasnik pansiona za nadoknadu tražio tako malu svotu da se ne bi ni ispla lo da smo ga čis li. Kada se Peter vra o, bio je bled. “Je l’ se smirio stomak?”, pitao sam. Klimnuo je osmehnuvši se. U ruci je držao telefon. Te noći sam, vraćajući se iz toaleta u hodniku, čuo njegov hi glas iz sobe. Pošto ga tokom celog putovanja nijednom nisam video da razgovara s nekim od svojih, pretpostavio sam da je na drugoj strani veze bila ona. Mirijam. Rešio sam da ga pitam za to posle trke. Neobavezno, u prolazu: “Nego, s kim si se ono sinoć čuo? Da nisi sa njom, sa Mirijam?” Možda bih ga tako podstakao da mi sve ispriča. Ili bar da se opus i kaže mi šta misli, spontano i bez zadrške. Bio je on i dalje podjednako srdačan kao pre, ali bilo je tu i nekakve obazrivos , opreza. Dotad sam to tumačio kao grižu saves u kombinaciji s nastojanjem da ne oda šta se desilo. Među m, kad sam ga sad video, znao sam da ga neću pita o Mirijam. Ni o bilo čemu drugom. Izdahnuo je piskutavo, kao spor sta koji se sprema za neki podvig. “Krećemo li?” Tačno u osam sa začula se udaljena grmljavina nalik na topovsku paljbu. Bila je to raketa koja oglašava da su pušteni bikovi. Peter i ja smo stajali sa još pedesetak trkača na mestu koje smo izabrali kao pogodno za početnike. Nalazilo se negde na polovini rute dugačke osamsto metara i sada je trebalo da ostanemo dovoljno staloženi i ne potrčimo pre nego što ugledamo bikove. Dve devojke su se popele na barikadu i poprskale nas sangrijom iz kožnih mešina tako da su naše bele majice bile isprskane crvenom tečnošću. Doviknuo sam im Jake’s bar despues – posle – na šta su nam one, kličući, poslale poljupce. “Koncentriši se”, rekao mi je Peter ho. “Čuješ?” Izgledao je ozbiljno. Sada sam i ja čuo hu tutnjavu, nalik na oluju koja se približava. Oko nas su neki trkači, verovatno i oni neiskusni turis , podlegli pri sku i potrčali. Onda smo ugledali i prve trkače kako izbijaju iza okuke pedesetak metara

od mesta na kojem smo stajali. A za njima – i bikove. Neki trkači su se bacali uza zidove kuće da ih velike živo nje mimoiđu. A iza njih neko je bio pao, pa su i drugi popadali preko njega i video sam kako jedan bik zabija glavu u hrpu h bespomoćnika. Čak i odatle sam video kako potom izvlači crvene rogove, a krv šiklja iz te hrpe ljudi kao sangrija iz mešine. Čuo sam i ranije da bikovi često napadaju ono što leži, a mrda se. Ako padneš, bolje je da ležiš nepomično, čak i ako pre opasnost da budeš pregažen. Video sam da su dvojica u belom potrčali. “Sad!”, rekao sam i pošao. Trčao sam uza zidove, levom stranom ulice. Peter me je ubrzo sus gao. Okrenuo sam se napola i ugledao veliku živo nju sa golemim rogovima, ali sam, zahvaljujući belim mrljama, shva o da je to samo jedna od krava koje izmešaju sa bikovima ne bi li ih malo smirile i usmeravale. Ali odmah iza krave trčalo je još nešto. Crni kolos. Činilo mi se da mi srce više ne kuca, iako je verovatno bilo upravo obrnuto: lupalo je brže nego ikad pre. Pola tone mišića, rogova, testosterona i razjarenos . Jedno mi je palo na pamet: kada bih tada samo malčice ćušnuo Petera da izgubi ravnotežu, on bi se okliznuo na glatkoj kaldrmi, a ma koliko da bi se pravio mrtav, za samo nekoliko sekundi postao bi plen smrtonosnoj mašini iza nas. “Ovamo!”, viknuo sam uperivši prstom u obližnju barikadu na početku bočne ulice, skočio na tu drvenu ogradu i uhva o se za njenu gornju ivicu. Peter je uradio isto to, a neke ruke su nas spremno dočekale i prevukle na drugu stranu, među raspevanu publiku. Neko mi je prineo na usne kožnu mešinu sa vinom kao da mi ukazuje prvu pomoć. Video sam da je i Peter dobio is takav tretman. Prodisali smo i smejali smo se, smejali smo se i disali. Vra li smo se u sobe da se odmorimo i speremo sangriju, prašinu i vonj adrenalina. Kada sam izašao u hodnik da smenim Petera u tušu, on je izašao samo sa peškirom oko struka i video sam da na levom grudnom mišiću ima malu tetovažu: slovo M uokvireno srcem. “Vidi, vidi!”, rekao sam uperivši prstom. “Kad...” “U San Sebas janu”, rekao je šturo. “Pa to je baš ozbiljno.” “Da.”

“Ali zar ne bi trebalo da nosiš flaster na svežoj...” “Ne želim da izgleda sveže”, rekao je. “Tražio sam od majstora da mi je istetovira tako da izgleda kao da je imam oduvek.” Kad sam malo bolje pogledao, zaključio sam da je do čni majstor uspeo u tome, tetovaža je stvarno izgledala pomalo izbledelo. Peter je hteo malo da odspava, a ja sam izašao po doručak i da vidim jesu li one devojke stvarno došle u bar. Dok sam se probijao kroz uzane pešačke ulice, pokupio sam vest da su dve osobe – jedan muškarac i jedna žena – bile probodene tokom trke i da se lekari u bolnici bore za njihove živote. Kad sam s gao do Džejka, začuo sam devojački glas: “Hola, mister bullrunner!”14 Zaklonio sam oči od sunca i, zaista, u tami bara ugledao one dve devojke sa barikade. Ušao sam, poručio baget i flašu vode i slušao njihovu ushićenu mešavinu španskog i engleskog. Bile su iz h krajeva, iz jednog manjeg sela nadomak Pamplone. Ona koja je bolje govorila engleski od njih dve studirala je u Barseloni, ali je uvek dolazila kući za Sanfermines. Objasnila mi je da mnogi drugi meštani – uključujući i njihove roditelje – ne mogu da podnesu turiste, pijančenja i gužvu, pa da uvek otputuju negde drugde tokom trajanja svetkovina. “In San Fermm the par es are even wilder in the villages”15 , rekla mi je ona koja zna engleski, punačka plavuša dobroćudnog i živahnog pogleda. “And the drink is much cheaper. Here the priče for a beer is crazy when San Fermm. Come with us!”16 “Thank you, I have to be somewhere”, rekao sam. “But maybe tomorrow?” 17 Dobivši plavušin broj telefona, salu rao sam im bagetom i o šao. Na železničkoj stanici sam saznao da sledeći voz kreće tek za sat vremena, pa sam tako s gao u San Sebas jan usred sijeste kada većina prodavnica i restorana ne rade. Rekao sam taksis da me odveze u policijsku stanicu. Ostavio me je na obali reke, ispred dva moderna – ili post-moderna – solitera nalik na šnitove torte. Dvadeset minuta kasnije sedeo sam u

kancelariji kriminalis čke inspektorke u civilu po imenu Ima Aluaris. Bila je starija od mene, u tridese m godinama. Niska, okruglasta i prilično strogog lica, ali mi je delovalo kao da bi njene smeđe oči mogle posta tople ako ugledaju nešto što im se sviđa. Pošto me je saslušala dva minuta, pozvala je neki broj i ubrzo je ušao mladić koji se predstavio kao prevodilac. To me je iznenadilo, pošto je inspektorka Aluaris engleski govorila dosta dobro. Ali pošto je to bila istraga ubistva, valjda su želeli da izbegnu svaki nesporazum. Rekao sam im da je moj prijatelj imao tepih koji liči na onaj iz novina i da je taj tepih završio u kontejneru iza pansiona zato što se taj moj prijatelj ispovraćao po njemu. Njih dvoje su pogledali adresu pansiona i porazgovarali na baskijskom. Ima Aluaris je sklopila vrhove prs ju i pogledala me. “Why”, počela je polako i razgovetno, kao da mi stavlja do znanja da očekuje podjednako promišljen odgovor, “... do you come here?” 18 “Because“, počeo sam, oponašajući neho ce njen spori ritam, “I thought it might help you in the inves ga on.” 19 Inspektorka je klimnula polako i ozbiljno, ali se činilo da prikriva prezrivi smešak. “Mostpeople would not comefrom Pamplona just to teli us they have seen a carpet that is...” 20 Pogledala je prevodioca koji je i dalje tu stajao. “Similar” 21 , rekao je. “Similar to the one in the newspaper.” 22 Slegnuo sam ramenima. “I also came in case youfound vomit on the carpet. Or bits of skinfrom my toes, I walked barefoot on the carpet. So...” 23 Pogledao sam ih; shva li su, naravno, na šta ciljam, ali nisu želeli da dovrše to zaključivanje umesto mene. “DNA could have made us suspects, I suppose.” 24 “Have you or your friend had your DNA tested by the police?” 25 “No. I mean, not me. I also doubt if my friend have ever been in contact with law enforcement,” 26 Razlju lo me je što sam prekasno shva o da je trebalo da kažem has umesto have. S druge strane, se o sam se da kažem law enforcement, što mi je zvučalo dosta elegantno. Zašto sam sada

razmišljao o takvim stvarima? Zašto mi je bilo važno kakav ću u sak ostavi ? “There was no vomito on the carpet”, 27 rekla je inspektorka. “Oh” rekao sam. “Well, in that case...” 28 “... there’s no case”, 29 dovršila je umesto mene. Nešto me je žacnulo. Šta? Nekakvo razočaranje? Ima Aluaris je izvila glavu u stranu. “Butjust to ruleyou out, wouldyou agree to give us your DNA, mister Daas?” 30 “Of course”, rekao sam. “If you can tell me about the case,” 31 “What do you mean?” 32 “The vic m. Is it a woman or a man? Cause of death? Any suspects?” 33 “We don’t make deals like that, mister Daas.” 34 Ose o sam da sam pocrveneo. Možda je njoj moje rumenilo bilo simpa čno, u svakom slučaju se predomislila. “It’s a man in his mid-twen es. Naked, no marks, no papers, that’s why we can’t iden fy him. Blunt force to his head. No suspects yet.” 35 “Thank you”36, rekao sam. “All I just said was in the news”37 , rekla je. “In Basque”38 , prime o sam. Tada mi se prvi put osmehnula, a bio sam u pravu u vezi s njenim očima. Forenzička laboratorija u kojoj je trebalo da mi uzmu uzorak DNK bila je na pauzi tokom sijeste, pa sam se dogovorio sa inspektorkom Aluaris da se vra m kasnije u toku popodneva. U međuvremenu sam uhva o taksi do bolnice Hospital universitario Donos ja. Bila je ogromna, ali je red na recepciji bio kratak. Ipak, trebalo mi je vremena da ubedim ženu za pultom da mi pomogne. Objasnio sam joj da sam ja spasao izvesnu Mirijam od davljenja, da je ta devojka bila poslata ovamo, da sam je sreo odmah po otpustu i da je verovatno nastavila putovanje s majkom, ali da mi je poverila prsten na čuvanje i da mi je sad bilo potrebno njeno puno ime i, po mogućstvu, broj telefona. Mogao sam još da joj saopš m da je Mirijam

iz Kirgistana i kojeg je dana bila primljena u bolnicu i približno u koje vreme. Recepcionerka mi nije delovala ubeđena, ali me je prosledila na hitan prijem. Kad sam s gao tamo, morao sam da ponovim ćelu laž, ali sam je bolje izneo sada pošto sam je uvežbao. Mlada žena iza staklene pregrade ipak je odmahnula glavom. “Ako nemate dokaz da ste član porodice, ne možemo vam da podatke o pacijentu.” “Ali...” “Da li je to sve? U gužvi smo”. Nosila je bele pantalone i košulju, pa sam je zamislio kako trči pred bikovima. I kako je oni probadaju. Jedna druga žena, koja je listala nešto u fiokama iza te u belom i koja nas je očito čula, prišla je šalteru, nagnula se ovoj drugoj preko ramena i otkucala nešto na tastaturi. Obe su pogledale u ekran računara, svetlost se odrazila na naočarima pridošle. “Da, izgleda da smo imali prijem sa plaže Zuriola u to vreme”, rekla je. Zapazio sam da joj na znački pričvršćenoj na džep belog man la piše Dr ispred imena. “Žao nam je, ali zaš ta privatnos je apsolutna. Ostavite podatke za kontakt, pa ćemo ih prosledi pacijentkinji.” “Danas odmah krećem na planinarenje u Andori, neću bi dostupan na telefonu ni mejlu”, slagao sam. “Možda tu piše i da je u kolima hitne pomoći s gao jedan španski lekar.” “Da, poznajemo ga iako ne radi u ovoj bolnici.” “Možda možete njemu da date podatke o pacijentkinji, pa neka on odluči smem li ja da ih dobijem. Možete mu reći da sam ja momak koji ju je izvukao na obalu.” Doktorka me je oklevajući odmerila. Slu o sam da shvata da nije posredi samo zaboravljen prsten. Dohva la je telefon i ukucala neki broj. Usledio je žuran razgovor na španskom. Zagledala me je kao da me opisuje osobi na drugoj strani. Onda je prekinula vezu, istrgla list iz bloka pored tastature i prepisala nešto sa ekrana. Pružila mi je cedulju. “Buena suerte”39 , rekla je uz kratak osmeh. “Hello?” Iako ga nikad ranije nisam čuo, znao sam da je to njen glas.

Stajao sam ispred bolnice, topli vetar mi je milovao lice i pri skao sam slušalicu uz uvo. “I’m Mar n”, rekao sam. “I’m Peter's frienđ.” 40 “It’s you”41 , samo je rekla. “I’m in San Sebas dn and have a couple o ours before I have to be at the police sta on. Do you fancy a coffee?” 42 “Do I fancy?”, nasmejala se. Bio je to neusiljen, prijatan smeh kakav poželiš da slušaš sve vreme. “Like”, ispravio sam se. “Would you like a coffee?” 43 “I would both like and fancy a coffee, Mar n,” 44 * * * “It’s you”, ponovila je kada je pola sata kasnije prišla mom stolu na pločniku ispred bara u kojem sam doručkovao pre dva dana. Njena široka, hipi haljina i zi crna kosa plesale su na vetru. Jednom rukom je uzalud pokušavala da skloni kosu sa lica, skrivajući delimično i široka usta i tamne oči. Ustao sam i pružio joj ruku. Bila je mršava, ali viša nego što sam upam o. Kad sam je video kako nailazi preko kaldrmisanog trga, njen lagani hod i vrckanje su me naveli da pomislim kako je nekad sigurno radila kao manekenka. “Drago mi je što si mogla da dođeš”, rekao sam. Seli smo, a ona je uzdahnula, osmehnula se i dugo se zagledala u mene. Neustrašiva, zaključio sam. Koža joj je bila tamna, ali prekrivena svetlijim ožiljcima od boginja ili bubuljica. Lice joj nije bilo onako lepo kao u restoranu, ali tada je verovatno bila našminkana. Ipak, video sam ono što je i Peter video. Te oči, njihov intenzivni sjaj, gotovo nametljivo prisustvo. I bele zube, od kojih su dva bila malo kriva. I, naravno, obrve. Jake i prirodno iskošene, kao p čja pera. “Već smo se sreli”, rekla je. “Dakle, sećaš se?”, rekao sam mahnuvši konobaru. “A se ne sećaš?” Ponovo sam je pogledao. “Na plaži si izgledala drugačije, žmurila si.” “Ne na plaži”, rekla je.

“Si, senor?” Podigao sam pogled i poručio dva espresa, pogledavši Mirijam da proverim odgovara li joj ta porudžbina. “Meni trostruki”, rekla je. “I meni”, rekao sam. Konobar je o šao. “Zašto baš ovde?”, pitala je. “Ovde sam doručkovao, Peter i ja smo imali sobu tamo.” Uperio sam prstom u pansion preko puta trga. Prozor naše sobe na drugom spratu bio je zatvoren. Mirijam se osvrnula. “Baš je slatko. Kakav je bio doručak?” “Doručak?” “Volim da doručkujem. Ali doručak je svuda u Evropi is , bar u svim gradovima gde smo bile. Skup i bezukusan.” Klimnuo sam. “Ovde je dobar. I kafa je dobra.” I dalje je posmatrala pansion, što mi je pružilo priliku da je podrobnije zagledam. Njen vrat, grlo, ramena. Koščata, ličila mi je na mršavu mačku. “Je li skup taj smeštaj?”, pitala je. “Nije, je in je, bar u odnosu na lokaciju. Ali su sobe skromne.” “Skromno je u redu.” Ponovo se okrenula prema meni. “Mama i ja tražimo nešto što će bi je inije od sadašnjeg smeštaja.” Da, pomislio sam, skromno je u redu. “Jesi li manekenka?”, pitao sam. “Uf”, rekla je prevrnuvši očima. Nasmejao sam se. “Yeah, yeah, I know it’s a corny pick-up-line. Do you want to know why I ask?” 45 “Because I’m skinny?” 46 “Zato što imaš manekenski hod, a to nije naročito efikasan način da se s gne iz tačke A u tačku B.” “Biće da isto važi i za moje plivanje.” “A i zato što se manekenke često oblače ružno. Ne bez ukusa, nego kao da pokazuju svetu da ih je baš briga za izgled i površne stvari. Ali i da, naravno, na njima i najgore krpe izgledaju odlično.”

“Da li mi sad kažeš da mi je haljina ružna?” “A tebi je lepa?” “Meni se čini da se previše trudiš da ispadneš pametan i zanimljiv.” “Ako izuzmemo ono 'previše’, kako mi ide?” Sunce je provirilo kroz procep među oblacima i ona je začkiljila izvlačeći odnekud naočare. “Kad na poslu stalno moramo da nosimo neudobnu odeću, onda mi manekenke biramo udobnost umesto vau-faktora. Ali, naravno, uvek postoji nada da će neki komad sa buvlje pijace ili iz babinog ormara ući u modu zbog nas.” “Lep pokušaj, ali sad znam da nisi manekenka.” Nasmejala se. “Stvarno?” “Nisi stavila naočare kako bi sakrila da lažeš, ali kad si ih već stavila, bilo je zabavno da iskoris š tu priliku.” Naslonila se laktovima o okrugli, nestabilni metalni stočić, poduprla rukama bradu i osmehnula mi se. “Sad si malčice pametan i zanimljiv.” “Da li često lažeš?” Slegnula je ramenima. “Ne često, ali dešava se. A ?” “Isto.” “Lažeš li prijatelje i devojke?” “To su dva različita pitanja.” Nasmejala se. “Is na. Prijatelje?” Pomislio sam na Petera, na to što sam se krišom vra o u San Sebas jan, što sam potražio Mirijam i sad sedeo sa njom. Ako sam želeo da se nađem sa njom, mogao sam i da tražim broj od njega. Doduše, ne bih ga dobio. Ali on je mene lagao, pa zašto onda i ja ne bih nešto prećutao? “Uvek”, rekao sam. “Uvek?” “Šalim se, to je onaj Sokratov paradoks, o Krićaninu koji kaže da svi Krićani uvek lažu. Ali onda ne može bi tačno da svi...” “Nije to rekao Sokrat, nego Epimenid.” “Je li? Hoćeš reći da ja lažem?”

Nije se nasmejala, već samo kratko zastenjala. Pocrveneo sam do usnih resica. “Pa šta onda radiš?”, pitao sam. “Studiram.” “Istoriju? Filozofiju?” “I engleski. Sve pomalo. I ništa.” Uzdahnula je, uzela veliku maramu i obavila je glavu kao i njena majka, ali se činilo da Mirijam to radi da bi obuzdala kosu. “I bežim.” “Od čega bežiš?” Sunce je ponovo zašlo za oblake i sledeći nalet vetra odmah je bio hladniji. “Od jednog muškarca”, rekla je. “Ispričaj mi.” Konobar nam je doneo kafe. Skinula je naočare za sunce i zagledala se u svoju šolju. Pričala mi je o odrastanju kod roditelja u Alma ju u Kazahstanu. Pam m da je moj otac pominjao Alma – to jest, Alma Atu, kako se taj grad ranije zvao – zbog svetskih rekorda u klizačkim trkama koje je omogućavao proređen vazduh i naroči planinski vetrovi koji bi duvali u leđa ma gde da se nalaziš na klizalištu. Mirijamin otac je radio u na noj industriji i pripadali su bogatom staležu u toj velikoj, ali slabo naseljenoj zemlji. “Korupcija i cenzura, diktator koji je nazvao glavni grad po sebi, najveća zemlja na svetu bez obale – ali bili smo srećni tamo. Sve dok moj otac nije nestao.“ “Nestao?” “Pre o je da će obelodani da su Amerikanci podmi li državne službenike da bi dobili koncesije za na u. Sećam se da me je upozorio da pazim šta pričam telefonom. Onda se jednog dana nije vra o kući s posla. Nismo ništa saznale ni se on ikad javio. Mama je prime la kako, jednu za drugom, gubimo sve povlas ce, morale smo da se iselimo iz kuće koja je, navodno, bila u vlasništvu na ne kompanije. Mislila sam da idemo u Kirgistan samo da obiđemo maminu porodicu, ali se nikad nismo vra le.”

Mirijam je Kirgistan opisala kao lepše, ali siromašnije izdanje Kazahstana. I slobodnije. “Tamo se ljudi bar ne plaše da psuju diktatora”, rekla je kroz smeh. Ali i kao konzerva vniju sredinu, čak i u glavnom gradu Biškeku. Na primer, i dalje se upražnjava ala kačuu, otmica neveste. Iako je zvanično zabranjeno, po nekim procenama je trećina brakova sklopljena tako što je muž prvo oteo buduću ženu, pa su je on i njegova – a često i njena – porodica primorali da se uda za njega. “Mamini su imali novca. Ne previše, ali dovoljno da me pošalju da studiram u Moskvi. A svaki put kada bih se vra la mami, život u Kirgistanu mi je bio sve više stran. Tamo je...” Zamahnula je rukama. Dugi, tanki prs sa izgrickanim nok ma. “Znaš, mnogi u Kazahstanu žele da se skloni taj nastavak – stan, ne žele da ih vezuju za takve zemlje. To je kao kad oligarsi pokušavaju da se otresu svog seljačkog narečja. Među m, u Kirgistanu i ne pokušavaju, ljudi su savršeno zadovoljni sobom kakvi su. Bila sam navikla na ulična dobacivanja, nisam obraćala pažnju, pa nisam prime la ni tog malog koji bi sedeo za šankom i buljio u nas kad bih izašla sa rođakama u bar hotela na piće. Kada smo jedne večeri, kao i inače, htele da uđemo, mene su zgrabila dvojica dok su još dvojica zadržala moje rođake. Odvukli su me do kola i odvezli odatle.” Video sam da se trudi da to ispriča kao samo jednu neobičnu, pa čak i smešnu dogodovš nu, ali ju je odalo blago podrhtavanje glasa. “Sedela sam između dvojice na zadnjem sedištu, a kada sam ih pitala šta hoće, rekli su da treba da se udam za sina suvozača u tom autu. Rasplakala sam se, a tada se taj čovek osvrnuo i iskezio mi se, valjda da me uteši. Bio se već doterao kao za svadbu, debeli p od pedesetak godina, sa više zlatnih nego običnih zuba. I znojav, bilo je vruće tog dana. Rekao mi je: ’Moj mali će te vole , i ćeš vole njega.’ Prosto kao pasulj. Kad smo s gli, uveli su nas u veliku kuću, napolju su stajali ljudi, verovatno stražari, jedan je držao i pušku. Tad još to nisam znala, ali čovek na suvozačkom sedištu bio je Kamči Koljev, vođa grobljanske mafije u Biškeku. Grobna mesta su se kupovala isključivo od njega. Pred vra ma je stajao mršav i sitan mladić u crnom odelu i sa kalpakom, tradicionalnom kapom koja se nosi na venčanjima i sahranama. Samo je piljio u mene, izgledao je podjednako uplašen kao i ja. Iza njega je stajala gomila ljudi, očito svatova. Jedna starija žena – verovatno njegova

baba – pokušala je da prebaci beli šal preko mene. Znala sam da bih, kada bih joj dopus la da to uradi, automatski pristala na udaju, bile su mi poznate strašne priče o ala kačnu, ali nisam verovala da bi se to moglo dogodi meni. Ali baš kao i u m pričama koje sam slušala, bila sam toliko prestravljena da nisam smela da se oduprem. Svatovi su zapljeskali, a meni su dali čašu araka, kirgijske varijante obične votke. Rekli su mi da iskapim piće, i tako je otpočela ceremonija. Oduzeli su mi telefon i sve vreme sam bila pod nadzorom, tako da nije bilo šanse da javim nekome ili da pobegnem. Plakala sam, a žene su pokušavale da me uteše. ’Biće bolje kad budeš rodila decu’, govorile su. ’Skrenuće pažnju. A Koljevi će vodi računa o tebi, to su dobri ljudi, imućni i u cajni. Imaš više sreće od mnogih drugih u ovoj sobi, pa prištedi suze, devojko.” Pitala sam tog momka za kog sam se upravo udala zašto je izabrao baš mene. Čak je pocrveneo. 'Viđao sam te u baru hotela’, rekao je. ’Ali si bila toliko lepa da nisam smeo da priđem.’ Onda ga je otac naterao da kaže kojom devojkom želi da se oženi, pa je on izabrao mene. Njegovi su proverili da nisam već udata. Dok mi je to pričao, bilo mi ga je žao skoro koliko i mene. Onda je pao mrak, pa su mene i mog muža sproveli u spavaću sobu na spratu kao zatvorenike u ćeliju.” Kratko se nasmejala, a dve suze – po jedna iz svakog oka – koje su joj se skotrljale niz obraze bile su tako prozračne da su se jedva videle. “Zatvorili su nas u sobu, a pred vra ma su ostavili jednog stražara i tri žene iz te porodice da prisluškuju šta se unutra dešava. Preklinjala sam ga da me pus , ali me je on oborio na pod, čvrsto uhva o i pokušao da mi skine odeću, ali nije uspeo, delom zato što je bio sitan i ne mnogo jači od mene, a delom i zato što je bio pijan. Među m, kada mi je šapnuo da će zva pomoć ako ga ne budem pus la da obavi posao, pus la sam ga. Legli smo u krevet i on je pokušao.. . ali je bio previše pijan. Bednik je i sam bio na ivici suza, pričao je kako će ga otac ubi . Da ga utešim, šapnula sam mu kako neću nikom reći, a on mi je zahvalio. Za m sam počela da ispuštam zvuke koje je publika pred vra ma očekivala, a on se toliko zasmejao da sam morala da mu prekrijem lice jastukom. Kad sam sklonila jastuk, na trenutak sam pomislila da sam ga ugušila, ali je onda zahrkao. Sačekala sam dok nisam čula kako one žene odlaze, pa sam se iskrala iz kreveta. Obukla sam njegovo tamno odelo – kažem , bio

je sitan, samo su mi cipele bile prevelike. Pronašla sam njegov novčanik i uzela nešto para, dovoljno za taksi do kuće. Onda sam uzela i njegov kalpak, nagurala kosu u njega, otvorila prozor, okačila se o okvir i skočila na travnjak. Bio je mrak, počela je bila i kiša i svatovi su se razilazili. Iako je Kirgistan muslimanska zemlja, zabrana alkohola je tamo shvaćena manje ozbiljno od bračnih zaveta, da se tako izrazim. Na moju sreću. Zato sam bez problema prošla kroz kapiju naočigled pijanih svatova i čuvara, a da niko nije reagovao. Uhva la sam taksi nešto dalje niz ulicu i s gla kući. Sutradan smo se mama i ja spakovale u dva kofera i sele na jutarnji let za Istanbul s ono malo novca što smo imale.” “Pobegle ste?” Mirijam je klimnula. “Koljevi nikad ne bi dopus li da ne živim kod momka za kog sam se udala. To je za njih pitanje ugleda i čas . A bez čas ni stari Koljev nije niko i ništa. Prak čno nemaju izbora.” “Ali oni su tebe oteli, zar nisi mogla da ih prijaviš policiji i tražiš zaš tu od njih?” Mirijam se kratko nasmejala. “Mar ne, živiš u drugom svetu. To su Koljevi, a mama i ja smo dve siromašne žene iz Kazahstana. U očima vlas sam se ja udala pred kirgijskim svedocima koji će tvrdi da sam to učinila slobodnom voljom. A sada pokušavam da izbegnem bračne obaveze.” Hteo sam da prime m da postoje i svedoci da je oteta, ali bila je, naravno, u pravu. Ja sam živeo u jednom drugom svetu u kojem nije – ili bar nije uvek – važio zakon jačeg. “Kad se sve to desilo?”, pitao sam. “Pre tri meseca. Pobegle smo. Preživljavamo. Selimo se čim ose mo da nam se Koljevi ljudi približavaju.” “Jeste li bile u mnogo gradova?” Klimnula je. “Koliko još imate novca da tako nastavite?” Slegnula je ramenima. “Pa to mora da je pakao”, rekao sam. “Najgore je”, počela je Mirijam, “što sam upropas la život i mojoj majci. Po drugi put. Ponekad poželim da je izabrala liniju manjeg otpora i naterala

me da ostanem u tom braku, onda bih mogla da pobegnem sama i izložim samo sebe riziku. S druge strane, ona zna da nije smela da ostane, jer bi je onda Koljev koris o kao polugu da dođe do mene. U svakom slučaju, ovako sam joj kamen oko vrata, podjednako sam ja odgovorna za majku koliko i ona za mene.” Možda zbog veze kamena oko vrata i utopljenika, tek tad sam nešto pomislio – da je Mirijam otplivala u talase kako bi poštedela majku tog tereta. Ali nije mi padalo na pamet da je to pitam. Pogledao sam u nebo. Iako smo se nalazili podalje od obale, vazduh je imao ukus okeanske soli. “Izgledaš mi potreseno”, rekla je prinoseči solju usnama. “Nadam se da nisam izazvala grižu saves , nisam to htela.” “Grižu saves ?” “Znam da nam ne možeš pomoći. Nisam zato došla da pijemo kafu.” Savest me je svakako grizla, ali zbog drugih stvari. Ne samo što sam prećutao Peteru da idem u San Sebas jan već nisam smislio ni šta ću mu reći kad se budem vra o. “Nego zašto si došla?”, pitao sam. Izvila je glavu u stranu. “Zato što si Peterov drugar.” “I zato što misliš da će vam on pomoći.” Klimnula je. “Tako kaže.” “Jesi li zato o šla s njim u Arzak?” Ponovo je klimnula. “A ne zato što te je spasao da se ne udaviš?” Oćutala je. Samo je sklonila pramen kose s lica i pogledala me. “Jesi li me prepoznala kad sam ušao u restoran?”, pitao sam. “Odakle?”, pitala je. “Dobro pitanje”, rekao sam. Nisam nameravao da prekršim obećanje Peteru da on ostane njen spasitelj, ali ako sam joj bio poznat u Arzaku, to je moralo bi zbog onih sekundi kad smo se zgledali pod vodom, a u tom slučaju ne bih ništa prekršio. “Ali sećaš se da si me videla u restoranu?” “Bio si mi poznat”, rekla je. “Ali više kao...”

“Deža vi?” “Jeste. Kao da si neko koga sam srela isto tako, ali nikad pre nisam bila u tom restoranu.” “Kao prozor u paralelni univerzum.” “Zar se i baviš m stvarima?” Nasmejao sam se. “Peter kaže da će ispi va to. Videćemo šta će otkri . Ali kad smo se čuli, rekla si mi ’a, si’. Kao da si očekivala da se pojavim odnekud. Je l’ i to bio deža vi?” “Možda. Tvoj glas.Prešla je pogledom preko trga, kao da je na oprezu. “Iskreno, ne znam, dosta je to zbunjujuće, zar ne?” Izvadio sam novčanik. “Moram u policiju”, rekao sam. “Hoćeš sa mnom?” “Zašto?” “Da mi uzm...” “Mislim, zašto bih ja išla s tobom?” Slegnuo sam ramenima. “Peter ne zna da sam ovde. Možemo li se dogovori da to i ostane tako?” “Ne”, rekla je. “Ja ne lažem, bar ne lažem prijatelje.” “A on je prijatelj?” “Da.” “A šta ako je zaljubljen u tebe?” “To je onda njegov problem.” “Ali šta ćeš uradi povodom toga? Da li ćeš ga ipak pus da pomogne tebi i tvojoj majci?” Pogledala me je preneraženo i uvređeno. “Ne znam da li se poznajemo dovoljno dobro, Mar ne, da bih odgovorila na takve insinuacije.” “Mirijam, upravo si mi ispričala nešto najličnije o sebi. Da želim, pretpostavljam da bih mogao da prodam informacije tom Koljevu za pozamašnu svotu. Ali mi veruješ. Znaš li zašto mi veruješ?” “Ne”, rekla je odgurnuvši se na stolici od stola kao da se sprema da ustane. “Ne veruješ mi, ili ne znaš zašto mi veruješ?”

“Ovo drugo”, rekla je kratko. “Ins nkt”, rekao sam. “Mogla si da posumnjaš i da me je Peter poslao da ispitam tvoje mo ve, ali znaš da nisam tu zbog toga.” “Nego zbog čega?” “Zato što te volim”, rekao sam. Tad kao da mi se nebo srušilo na glavu. Nisam slagao, voleo sam je od one sekunde kad sam pogledao u njene oči pod vodom. Ili od pre toga. Od pre toga. Ono pod vodom je bio ponovni susret, ne bih to drugačije mogao da opišem, bio je to moj deža vi. Ali tada su se oblaci, sunce i nebo nad San Sebas janom sručili na mene zato što sam to rekao naglas, kao da sam iskoračio iz ove stvarnos , razbio staklenu kupolu, lažno nebo i iskoračio iz ovog Trumanovog šoua u neku drugu stvarnost. Možda ništa stvarniju od one lažne, možda sa podjednako lažnim nebom i lažnom publikom, ali bar sam znao da su njih dve skupa ipak is ni je nego što je samo jedna. Mirijam je ustala, a kad sam podigao pogled da joj vidim lice, nisko sunce me je zaslepilo i nisam video ništa pre nego što je nestala. “That was all”47 , rekla je inspektorka Ima Aluaris prateći me hodnikom od laboratorije ka li u. “Verujem da ćete se vra pre nego što se ponovo zahukta slavlje u Pamploni.” Klimnuo sam. Procedura je bila kratka. Muškarac sa hirurškim rukavicama uzeo je dugačak štapić sa vatom, gurnuo ga meni u usta i, kao što je inspektorka rekla, to je bilo to. “Samo još nešto”, rekla je pozvavši li . “Pitali ste me za iden tet žrtve.” “Da, iz radoznalos ...” “Hoćete li da ga pogledate?” Vrata li a su se otvorila i pokazala mi je da ja uđem prvi. A onda je ušla za mnom i s snula taster za podrum. “Sudska medicina je u podrumu, pa smo brzo gotovi”, rekla je. “Ne moram...” “Samo da potvrdimo da li vam je žrtva poznata odranije ili nije. To bi nam pomoglo.” Ćutali smo dok se li spuštao u pratnji hog brujanja kakvo je Peter is cao da ljudi prihvataju u filmovima o svemiru iako dobro znaju da

odsustvo atmosfere podrazumeva i odsustvo zvukova. U podrumu smo pošli niz još jedan hodnik. Bio je mračniji i manje prometan. I tavanica i temperatura bile su niže. Ipak, počeo sam da se znojim. Dlanovi su mi ovlažili, srce je lupalo jače. Prošli smo kroz dvoja vrata koja je inspektorka otključala prislonivši kar cu koja joj je visila oko vrata na čitače i obreli se u ledenoj prostoriji pred čovekom obučenim kao hirurg i čeličnim stolom sa svetloplavim čaršavom preko nečeg što je morao bi leš. To što nas je dočekao spremno i što su samo ćutke klimnuli jedno drugome govorilo mi je da su sve unapred pripremili. A kada je svukao čaršav kao da otkriva spomenik, njihovi pogledi nisu bili upereni u telo, već u mene. Ukratko, sve su to priredili da bi videli kako ću ja reagova . Možda upravo zato što sam to shva o, tek uspeo sam da bar delom suzbijem i prikrijem svoju zapanjenost. “Izgledate šokirano”, rekla je inspektorka. “Sorry”, rekao sam. “It’sjustl’ve neverseen a corpse before.” 48 “Have you seen this person before?” 49 Pretvarao sam se da razmišljam, a onda sam polako odmahnuo glavom. “Never. Sorry.” 50 O šao sam iz policije ostavivši im adresu u Pamploni i obećavši da ću ih obaves ukoliko budem putovao u narednih četrnaest dana koliko im je trebalo da obave analizu DNK. Dok sam se vozio taksijem na železničku stanicu, posmatrao sam svoje ruke. I dalje su drhtale. Poslednji voz za Pamplonu bio je o šao, ali sam znao da tokom Sanferminesa stalno saobraćaju autobusi. Među m, kad sam s gao na šalter autobuske stanice, saznao sam da su svi autobusi puni i da imaju slobodno mesto tek u onom koji kreće u zoru i s že pre početka trke s bikovima. Izašao sam na ulicu i zaustavio taksi. Pitao sam vozača po kojoj ceni bi me vozio do Pamplone, a on mi je izgovorio nečuven iznos koji nisam mogao da priuš m. Kad sam pokušao da se cenjkam, samo je sa žaljenjem slegnuo ramenima i rekao “San Fermin”. Onda smo se dogovorili da me odveze do nekog pristupačnog prenoćišta u San Sebas janu, pa me je sačekao da kupim kartu za autobus u pola šest ujutru.

Svra o sam u dva pansiona gde su mi rekli da su prebukirani, kao i sva druga prenoćišta. Pla o sam taksis i rekao mu da me ostavi ispred pansiona u kojem smo Peter i ja prethodno odseli. Iako je to bila velika, dvokrevetna soba, nije koštala više od jednokrevetnih u mes ma koja sam prethodno pose o. Kad sam ušao u dvorište i pokucao na vrata vlasnikovog stana, on me po svemu sudeći nije prepoznao. Možda tako biva kad godišnje vidiš na sto ne novih lica. “Puni smo”, rekao je kratko. Objasnio sam mu u kojoj sam sobi prethodno odseo i da mi je izgledala slobodno pre samo sat vremena. “Yes, but guest looking now” 51 , odgovorio mi je na nemuštom engleskom. “I’ll take if” začuo sam poznat glas iza leđa. Osvrnuo sam se. Pored vlasnikove žene stajala je Mirijam. “For how long?”, pitao je vlasnik. “Indefinitely” 52 rekla je Mirijam pogledavši me. “Perdon?” “Sorry”, odgovorila mu je ne skidajući pogled sa mene. “A long me, I think.” 53 “Nisam očekivala da se opet sretnemo ovako brzo”, rekla je Mirijam dok smo šetali uz široku reku koja preseca grad, a za koju mi je rekla da se zove Urumea. “Zar si uopšte očekivala da me vidiš ponovo?”, pitao sam. Mirijam je pozvala majku, pa su se dogovorile da se presele tek sutradan kako bih ja mogao da te noći prespavam u pansionu. “Pa jesam, kad kažeš da si Peterov najbolji prijatelj”, rekla je. Osmehnuo sam se. “Kad kažem? Hoćeš reći, pravi najbolji prijatelj ne izjavljuje ljubav devojci svog druga.” “Ja nisam Peterova devojka.” “Dobro, njegova izabranica.” “Ne sviđa mi se da budem izabrana.”

“Ali ovog puta su verovatno u pravu glasovi koji šapuću na uvo da si ipak srećnica i da ne liješ suze. Peter je dobar momak. I dovoljno bogat da pomogne tebi i tvojoj majci.” Zastala je, okrenula se prema reci i pogledala suprotnu obalu. “Nije tako jednostavno”, rekla je. “Znam da nije”, rekao sam. “Nisi odgovorna samo za sebe već i za majku. Imaš moralnu dilemu. Ako treba da vam pomogne, moraš mu pruži nadu da može bi nečeg između vas. Moraš da slažeš.” Frknula je. “Zašto bi to bila laž? Otkud znam, možda i mogu da ga zavolim.” “Znaš da ne možeš.” “Ma je li?” “Zato što voliš mene.” Nasmejala se, odmahnula glavom i produžila. Brzo sam je sus gao. “Voliš, voliš”, rekao sam. “Samo to očito još ne znaš.” “Znaš li koja je razlika između vas na Zapadu i nas? Ijedni i drugi gutamo roman čne knjige i filmove, ali vi mislite da su oni tačni.” “Možda”, rekao sam. “Ali povremeno se pojavi i jedna takva priča koja je is nita, a ovo je taj slučaj.” “Mar ne, kod koliko si već devojaka tako pokušao?” “Dve-tri. Ali nisam lagao, samo sam pogrešio – to ipak nisu bile takve priče. Ali ovog puta ne grešim. Mi ne grešimo.” “Mi? Mar ne, ne znaš ništa o meni. Jesi li svestan koliko se dugo poznajemo?” “Nisam”, rekao sam. “Razmišljao sam o tome, ali ne znam. Znaš li ?” Usporila je i naposletku zastala. “Šta to znači?” Slegnuo sam ramenima. “Još prvi put kad sam te ugledao, još prvi put kad smo progovorili, imam stalno doživljaj deža vija. Kao da se sve ovo već desilo.” “Stvarno? I, šta će se sad desi ?” “Sad ćeš me to pita , a ja ću odgovori da imam vrlo malu prednost, kao kad pevaš neku pesmu čijeg se teksta nikad ne bi se la ako

razmišljaš o tome, ali znaš da će reči doći u pravom trenutku dokle god je melodija tu da te vodi. I ovo sam znao da ću da kažem samo malo pre nego što sam izgovorio.” “Prazne priče, nedovoljno”, rekla je odmahnuvši rukom. “Opšta mesta. Reci mi nešto konkretno.” “Večeras ćemo spava zajedno.” “You wish!”54 , uzviknula je zamahnuvši kao da će me udari . “Ne, nisam mislio tako”, rekao sam. “Obučeni. Nećemo se čak ni poljubi .” “Baš lepo. Sad si mi, kao, pružio izgovor da pristanem da spavam sa tobom? Neka, hvala, znam takve kao što si . Ljigavce.” Ponovo mi je zabrujao telefon u džepu i znao sam da Peter opet pokušava da me dobije. Nisam mu se javljao jer nisam znao šta bih mu rekao, naročito pošto sam shva o da se neću vraća te večeri. Pre nego što sam o šao za San Sebas jan, nameravao sam da obrazložim svoje odsustvo me da me je poneo pokretni praznik Pamplone, pa da nisam čuo telefon. Mirijam je prekrs la ruke i stresla se. Vetar se nije smirivao, a oblaci su se toliko zgusnuli da su sasvim prikrili popodnevno sunce. “Moram da se vra m mami”, rekla je. “Jesi li sigurna? Hteo sam da te izvedem na večeru u znak zahvalnos što ste mi ustupile sobu za večeras.” Kratko je prostenjala, tobož rezignirano i odmahnula glavom. “Nemam baš para za Arzak”, nastavio sam. “Ali ako su tapasi u onom baru približno dobri kao doručak, onda ipak nešto propuštaš.” Izvila je glavu u stranu, ponovo sklonila kosu sa divnih očiju i pogledala me. “Propuštam?” Bilo je nečeg u načinu na koji me je pogledala, kao da traži nešto. Ili da nešto prepoznaje. “Dobro, verovatno preterujem”, priznao sam. “Ali to bi mogla bi ... jedna sasvim pristojna večera.” Klimnula je. “Stvarno?”, pitao sam s nevericom. “Baš sam gladna”, rekla je i već se okrenula da pođe nazad.

Uz večeru sam pokušao da joj ispričam što više toga o sebi. O svojoj neumešnos u prak čnim pitanjima, o nedostatku discipline, o ograničenoj sposobnos anali čkog mišljenja. O možda previše razvijenoj maš i želji da budem krea van, ali i o strepnji da mi ambicije nisu u skladu sa sposobnošću. O tome koliko sam smotan u roman čnim odnosima. O avanturi sa Peterovom bivšom devojkom. Kao da sam morao da joj ispričam sve, i dobro i loše, dok imam prilike za to. “Kažeš mi, ukratko, da si glup i sebičan”, rekla je dohva vši čašu crnog vina. Duge, mršave noge je izukrštala, leđa su joj bila pogrbljena, a ramena povijena kao da je blago hendikepirana. Nešto ranije mi je izgledala manje lepo nego onda u Arzaku, ali mi je sad bila još lepša. Možda zbog polutame, možda zato što je bila opuštenija – a možda i zbog mene. “Tako je, glup sam i sebičan”, potvrdio sam. “Da li mi to kažeš da bi zvučao zanimljivo, Mar ne? Pošto ja ovde ne vidim lošeg momka.” “A šta vidiš?” “Vidim jednog prilično dobrog momka.” “Zašto zvučiš kao da si starija od mene pet godina, a ne obrnuto?” “Is h smo godina.” “Otkud znaš?” “Peter mi je rekao da ste vi is h godina.” “Pa dobro. A šta je još rekao o meni?” “Ništa posebno. Pomenuo te je tek kad sam ga pitala da li je stvarno došao sam na Sanfermines.” “Zar je rekao da putuje sam?” “Nije baš, ali kao da je pokušao da stvori takav u sak. Da ne postojiš. U svakom slučaju je izbegavao da priča o tebi.” “Čudno”, rekao sam dohva vši svoju čašu. “I nije ako je bacio oko na mene, a vas dvojica imate običaj da vam se sviđaju iste devojke.” “Pa opet, misliš da sam dobar momak?” “Mislim da radiš stvari za koje znaš da su pogrešne, ali te bar grize savest zbog toga.”

“Pa da, i to je nešto. A koje su tvoje loše strane?” “Kradem”, rekla je bez oklevanja. “Kradeš?” “Da, imam tu naviku. Nisam baš kleptomanka, ali mislim da tražim uzbuđenje. Valjda zbog toga uglavnom kradem stvari koje mi ne trebaju.” “Na primer, srca naivnih mladića?” “To je je ino.” Nasmejala se, pa smo nazdravili. Smrklo se, a pod oblacima se čula preteča grmljavina dok smo jeli tapase, a ona pričala o sebi. O dečku s kojim je bila u Moskvi, o planovima da se preseli u Singapur i eventualno zaposli kao novinarka u nekim engleskim novinama. Ali ne i o tome zašto je otplivala u talase i umalo se udavila. U jednom trenutku je dohva la telefon, ekran joj je osvetlio lice i namrš la se. “Majka?”, pitao sam kada je spus la telefon ne javivši se. “Da”, rekla je ravnodušno. “Joj”, rekao sam. “Joj?” “Možda znaš da kradeš, ali lažeš lošije i od mene. Je l’ to bio Peter?” Uzdahnula je. “Od juče mi je poslao bar dvadeset poruka.” “Je l’ to malo mnogo?” Napravila je grimasu. Hteo sam da je pitam na koliko njih mu je odgovorila, ali sam uspeo da se suzdržim. “Hvala”, rekla je klimnuvši ka praznim tanjirima. “Bilo je ukusno.” “Jesi li za još vina?” “Nipošto, mama me čeka.” Mahnuo sam konobaru da donese račun. Gledala je dok sam potpisivao slip račun. “Kristofer”, rekla je. Pogledao sam je. “Mislila sam da se zoveš Kristofer”, rekla je uz osmeh. “Kad?” “Kad sam te ugledala.” “Zar je Peter rekao...”

“Baywatchm-aaa-n!” Krivonogi p u kiltu i dresu škotske reprezentacije odnekud se stvorio pored našeg stola. Kla o se, a dah mu je zaudarao na sredstvo za čišćenje prozora. “My hero! I need ten Euros to go to the encierro tomorrow. I’ll play you a love song.” 55 “Vete!”56 , zarežao je kelner i pokazao mu u pravcu trga. Dao sam Škotu novčanicu od pet evra i on se oteturao i nestao u tami. “Let’s hope he sobers up before the bullrun,” 57 rekao sam. “Oh, he is not going, he is here ali the me”58 , rekao je kelner prevrnuvši očima. Ustali smo. Mirijam se stresla kad se vetar naglo pojačao, a sada to više nije bio puki nalet, krošnje su sve glasnije i glasnije šuštale oko nas. “Uhva ćemo taksi”, rekao sam i pogledao naviše kad je sevnulo. Izgledalo je kao da se nebo doslovno otvorilo, munja je bila tanka, svetleća puko na koja otkriva ono što je iza, neki drugi svet. A iz te puko ne je pokuljala voda. Izlila se po suncobranima, stolu, kaldrmi i svi ljudi su poustajali i potrčali. Kad smo se, samo koju sekundu kasnije, i Mirijam i ja sklonili u ulaz između trga i pansiona, već uveliko smo bili pokisli do kože. “Sad nećemo naći taksi”, rekao sam. “Brzo će ovo da prođe”, rekla je. Pogledao sam naviše. “Možda”, rekao sam. “Smrzla si se.” “I .” Pokazao sam joj ključ sobe. “Popni se gore, da se bar malo prosušimo.” Ušli smo u sobu. Upalio sam sve o. Nisu stavili nov tepih. “Istuširaj se da se ugreješ.” Mirijam je klimnula i o šla u kupa lo, a ja sam seo na krevet u kojem sam spavao pre samo dve noći. Pljuštanje kiše i šuštanje tuša su se izmešali, baš kao i moja osećanja sreće i frustracije. Telefon je ponovo zazvonio. Bio je to Peter. Morao sam da mu se javim. Izmenio sam opravdanje, sad je glasilo da sam pošao s onim dvema devojkama s barikade u njihovo selo, da sam se zbližio sa plavušom i da ću očito proves

noć tu. U to je mogao da poveruje. Ili ne? Prise o sam se onog leša u mrtvačnici. Više nisam bio siguran ni u šta. Tuš je u hnuo, a ja sam vra o telefon u džep. Nisam mogao da serviram Peteru tu laž dok Mirijam sluša, nije bilo šanse da to izvedem. Izašla je iz kupa la obavijena belim peškirom. Pritrčala je drugom krevetu i, drhteći, zavukla se pod čaršav. “Odjednom je nestalo tople vode”, prostenjala je. “Izvini.” “Nema veze”, rekao sam. “Idem napolje da kupim neke stvari kad sam već pokisao. Treba li tebi nešto?” “Ideš da se javiš Peteru”, rekla je. “I to.” “Slaži”, rekla je ho. “Zašto? Nismo uradili ništa loše.” “Ali slagaćeš, ja samo kažem da nemam ništa pro v.” Izašao sam iz sobe i sišao u prizemlje. U ulazu sam izvadio telefon. Već sam ukucao Peterovo ime i spremio se da pozovem Petera kad sam se nečeg se o. Kiša je dobovala tako glasno da bi je sigurno čuo, a nisam bio siguran da li pada i u Pamploni i okolini. Štaviše, verovatno nije padala tamo, uoči polaska na put pročitali smo da, uprkos blizini ta dva grada, San Sebas jan ima duplo više padavina od Pamplone u to doba godine. Pogledao sam preko trga. Bio je pust, ali je kroz kišu dopiralo promuklo pevanje, ako se nisam prevario, bila je to pesma Muli of Kintyre. I zaista, pod tendom zatvorene prodavnice stajala je usamljena figura Škota s gitarom. Pretrčao sam preko trga do njegove tende. Ozario se i prestao da svira. “Baywatch-maan, what d’ya wanna hear?” 59 “Znaš li neku špansku ili baskijsku?” U odgovor je smesta zaurlao La Bambu. “Nemoj da prestaješ dok ne budem završio razgovor”, rekao sam. Klimnuo je, a ja sam dotakao taster za poziv. Peter se javio pre drugog zvonjenja. “Mar ne! Već sam pomislio da si mrtav!”

“Ja sam pomislio da si mrtav”, rekao sam, nisam odoleo. Među m, nije reagovao, već je samo nastavio da raspreda koliko se bio zabrinuo. Odgovorio sam mu pripremljenim opravdanjem. “Čujem”, rekao je. “Žurka se zahuktala, jedva te čujem.” Mahnuo sam Škotu – koji je privodio pesmu kraju – da samo nastavi. “Poželi mi sreću, Petere, pa se vidimo sutra!” “Otkad je tebi trebala sreća, stari prascu.” Nasmejao se kratko, ali ne onako srdačno kao inače. “I moraš da se vra š za trčanje.” “Hoću.” “Obećavaš?” “Da.” Pauza. Kiša je pljuštala svuda oko nas i iskreno sam se nadao da je Skotova promukla La Bamba uspevala da je nadjača. “Mar ne, jesi li se zaljubio?” Trgnuo sam se. “Možda”, odgovorio sam progutavši pljuvačku. “Zvučiš mi zaljubljeno.” “Stvarno?” “Da, sad kad znam kako je to, mogu i da prepoznam.” Ponovo sam progutao pljuvačku. “Vidimo se”, rekao sam. “Vidimo se.” Okačio sam mokru novčanicu od deset evra na žicu koja je štrčala iz Škotovih čivija i opet prešao preko trga. “Šta je rekao?”, pitala je Mirijam kad sam se vra o u sobu. Bila je navukla ćebe do nosa. “Da zvučim zaljubljeno.” “A izgledaš pokislo. Idi da se obrišeš.” O šao sam u kupa lo, skinuo se, dohva o preostali peškir i uzalud pokušao da se zgrejem brisanjem. Dok sam tako stajao, spazio sam kako jedna velika buba mili po zidu pored šolje. Izgledala je povređeno, bauljala je i vukla zadnje nožice. Prišao sam ne bih li joj eventualno prekra o muke i prime o da su joj nožice slepljene, kao i da ostavlja tanak trag za sobom. Sagnuo sam se da pogledam iza klozeta. Ispod cevi, gde je teško zavući

krpu, ugledao sam skorelu baricu. Dotaknuo sam je prstom, već sam slu o šta je. Ispod crnkaste korice bilo je vlažno i gusto. Podigao sam vrh prsta na svetlost. Nema sumnje, bila je to krv. “Baš si bled”, rekla je Mirijam kad sam se vra o u sobu sa peškirom oko pojasa. “Mažem se faktorom 50.” Tiho se nasmejala, a za m podigla ćebe. “Dođi da se ugreješ.” Legao sam i privio se uz nju. “Ruke k sebi”, rekla je, pa se prevrnula na bok i uronila mi nos u vrat. Bila je kao peć, više sam se naježio od njene topline nego od hladnoće napolju. Ležao sam sasvim mirno, ne usuđujući se da se pomerim iz straha da ne razvejem čaroliju. Ili da se ne probudim. Zaista mi se činilo kao da je sve to san istovremeno i divan i košmaran. Krv, tepih, onaj leš u mrtvačnici. I još nešto. “Nego”, počeo sam, “jesi li znala da se Peter tetovirao onog dana kad te je obišao u bolnici?” “Nisam. Šta je tetovirao?” “Nije to pominjao?” “Nije, zašto me to pitaš?” “Nebitno je”, rekao sam. “A da li je on rekao da se zovem Kristofer?” “Nije. Zar se zoveš tako?” “To mi je srednje ime.” “Stvarno?” Nasmejala se. “Ko bi rekao.” “Da”, složio sam se. “Ko bi rekao.” Ne znam da li sam umišljao, ali mi se činilo da se privila još malo uz mene. Više nijednom ni drugome nije bilo hladno. Ali se nisam pomerao, ni sam je dotakao. Kiša napolju nije više dobovala, već je ravnomerno šuštala. Čulo se promuklo, tugaljivo pevanje Škota, sigurno je bio samsamcijat napolju. Pesma je očito imala mnogo strofa. “Čuo sam nekad tu pesmu”, rekao sam. “Samo se ne sećam gde.” “Rekao nam je da je to stara irska pesma”, rekla je Mirijam. “The merrow with the red cap.”

“Merrow?” “To je irska reč za sirenu.” Sirena sa crvenom kapom. Se o sam se onog sna. Uspona kroz hladnu, tamnu vodu ka površini, ka svetlos . I nešto drugo se probijalo na površinu. “Kazala si da je rekao vama, tebi i majci?” “Meni i Peteru. Prošli smo pored njega, svirao je nedaleko od restorana u kojem smo bili. Peter mu je dao pedeset evra i tražio da mu ponovo otpeva The Red Capped Merrow.” Zažmurio sam i opsovao u sebi. Iako Peter nije naročito muzikalan, sigurno je prepoznao da je glas koji peva La Bambu is onaj koji je slušao sa Mirijam. U redu, sve i da je tako, možda bih uspeo da ga ubedim da je Škot došao u to selo da nastupa. Uostalom, ako me je prozreo, prozreo me je. Začudo, ta pomisao me je umirila. “Pedeset evra je, naravno, previše”, rekla je Mirijam. “Ali ne mislim da je to uradio kako bi me zadivio. Čini mi se da je postupio tako iz... kako bih rekla – dužnos ?” Klimnuo sam i sklopio šake ispod po ljka. “Mislim da si u pravu. Peter zna da novac može pomoći, da ga je zgodno ima , ali ga ne koris da zadivi ili ponizi druge. Napro v, ponekad se i s di toga što je privilegovan. Znam da to doživljava kao teret i dužnost. Jednom mi je čak rekao da mi zavidi.” “Zavidi?” “Nije to objasnio, ali mislim da u meni vidi nešto što nikad neće ima , naivnu nevinost običnog čoveka, slobodu od novca i moći s kojima dolazi i odgovornost. Baš kao što i meni kod njega izgleda naivno i nevino to što zapravo misli da ima nekakvu moralnu obavezu prema svetu, da je jedan od izabranih, da je bogatstvo koje je nasledio dokaz da neko upravlja svime što postoji.” “A ne veruješ u to?” “Ja verujem u haos. I naše umeće da izmislimo veze tamo gde ne postoje zato što nam je haos nepodnošljiv.” “Zar ne veruješ u sudbinu?” “Zar bi trebalo?”

“Prorekao si da ćemo leža u istom krevetu.” “Čula si to proročanstvo pa si me možda baš zato nesvesno pozvala u krevet. Osim toga, rekao sam da ćemo bi obučeni.” “Pa dobro, umotani smo u peškire. I ne ljubimo se.” Hteo sam da se okrenem prema njoj, ali sam, opazivši nagoveštaj otpora u njenom telu, odustao od toga. Nastavio sam da zurim u tavanicu. “Možda je uvek tako”, rekao sam. “Možda se uvek trudimo da ostvarimo neko proročanstvo u koje smo poverovali. Možda se naš život i svodi na to.” Ćutke smo slušali kako kiša slabi. Ubrzo će se ljudi vra na ulice. Taksiji će ponovo saobraća . Mirijam će o ći majci. Pogledao sam na sat. Morao sam da ustanem kroz svega nekoliko sa kako bih s gao na autobus, ali svejedno nisam očekivao da ću spava te noći. Kiša je sasvim prestala. Škot više nije pevao, ali su sa trga dopirali drugi, raštrkani glasovi. Mirijam se promeškoljila. Očekivao sam da ustane, ali je nastavila da leži. Bilo je tako ho da smo čuli kapi sa krova kad padnu na kaldrmu pod otvorenim prozorom. Zvučale su kao duboki, teški uzdisaji. Prelomio sam. “Ovo što ću sad reći ne govorim da bih te oterao od Petera”, rekao sam. “Ali mislim da to moraš da znaš.” “Šta?”, pitala je kao da je to i očekivala. “Mislim”, rekao sam, pa progutao pljuvačku, “da je Peter nekog ubio.” “Pa dobro”, rekla je. “I dalje može bi dobra osoba.” “Stvarno?”, pitao sam je zaprepašćeno. “Nadam se da je tako, pošto sam i ja nekog ubila.” Ljudi su se već razišli kućama, a p ce se još nisu bile probudile – bilo je gluvo doba noći kada je Mirijam završila svoju priču. Rekla je da je govorila is nu kada je rekla da ne laže prijatelje. “Ali tada mi, Mar ne, još nisi bio prijatelj. Sada jesi.” Slagala me je kada je rekla da čovek za kog se udala nije bio u stanju da ima odnose s njom. Napro v, kada je zapre o da će zva pomoć, ona mu se predala. Nenasilno silovanje, tako je to nazvala. Po snula je sve detalje, pam la je samo njegov zadah od votke. A posle je odmah zaspao. Is na je bila da mu je prekrila glavu jastukom. Ali nije ga sklonila. Sela je na

žgoljavog momčića, pri snula mu ruke kolenima i pri skala jastuk dok nije prestao da se opire. A i posle je nastavila da pri ska. “Sve dok mu telo nije sasvim omlitavilo i dok nisam bila sigurna da sam postala udovica”, rekla je. Ostatak priče bio je uglavnom tačan. “Bila sam sigurna da će nas sutradan zaustavi policija na aerodromu. Ali Koljevi očito ne zovu policiju. Ipak, da smo uhva le malo kasniji let, sigurna sam da bi nas uhva li.” Prvo je odsela s majkom kod prijatelja u Istanbulu. “A onda im je jednog dana neko pokucao na vrata da nas traži. Mamini prijatelji su shva li da su to Koljevljevi ljudi i više se nisu usuđivali da nas kriju. Otad putujemo po Evropi, nikad avionom ni drugim prevoznim sredstvima za koja postoje spiskovi putnika. Ipak, dvaput su nas pronašli u hotelu i jedva smo s gle da umaknemo. Sad odsedamo u je inim pansionima gde ne unose goste u računar. Ali nekakav trag uvek postoji i pitanje je vremena kad će nas pronaći. Obustaviće potragu jedino ako saznaju da više nemaju šta da traže, da sam mrtva. Zato...” Zaćutala je. “Zato sam rekla mami da idemo na plažu Zuriolu.” I ja sam poćutao. “Htela si da se utopiš.” Polako je klimnula. “Da bi tvoja majka bila slobodna”, rekao sam, a glas mi je podrhtavao. Mirijam me je pogledala i po izrazu na njenom licu sam shva o da sam pogrešno razumeo. “Trebalo je da izgleda kao da sam se utopila”, rekla je. “Odlična sam plivačica, plivala sam za univerzitetsku ekipu u Moskvi. Plan je bio da zovem u pomoć kako bismo imale svedoke da sam u nevolji, a da potom nestanem. Trebalo je da ronim neko vreme, što i te kako mogu, a za m otplivam do rta istočno od plaže gde nema puta ni žive duše. Tamo sam, iza jedne stene, sakrila torbu sa odećom i obućom. Onda bih uhva la autobus za Bilbao, gde sam rezervisala sobu na lažno ime, i ostala bih tamo nedelju dana. Mama bi prijavila moj nestanak i novine bi to objavile.” “A Koljev bi obustavio potragu.”

Klimnula je. “Ali si s gao tako brzo! Zaronila sam jer sam pomislila kako taman imam i svedoka da sam se utopila. Ali onda si me ipak našao, dole u tami.” “Zahvaljujući kapi.” “Nisam znala šta da radim, plan mi je propao. Rešila sam da te pus m da me spaseš, pa da ponovim nestajanje neki drugi dan.” “Ali onda ste odustale od toga.” Klimnula je. “Zato što vam to nije potrebno sada kad Peter hoće da vam pomogne.” Ponovo je klimnula. “A, ako sam dobro shva o, on ne zna ništa o Koljevu?” “Ispričala sam mu za otmicu.” “Ali ne i da si ubila svog muža?” “Nemoj tako da ga zoveš!” “Okej. Ali to znači da si sve vreme znala da sam te spasao ja, a ne Peter?” Nasmejala se kratko i gorko. “Mar ne, me nisi spasao, nego si me upropas o.” “Ali si pred Peterom glumila da si spasena.” “On je glumio spasitelja!” “Pa da, svi lažu. Ali...” Ose o sam dodir ruke na licu, vrhove njenih prs ju na usnama. “Pst”, prošaputala je. “Kako bi bilo da malo poću mo?” Klimnuo sam i zažmurio. Bila je u pravu, trebao nam je predah. Da usporimo, razmislimo. Kako je moguće da se toliko toga desilo za tako kratko vreme? Pre dva dana smo Peter i ja bili dva drugara koji su pošli u Pamplonu da beže od bikova, kao što su nekad njegovi otac i stric, pa iako to nikad ne bi priznao, za njega je to predstavljalo svojevrstan obred zrelos . Za mene je pak to bilo roman čno proživljavanje Hemingvejevog romana Sunce se ponovo rađa, knjige za koju mi je otac rekao da se mora pročita i dožive u mlados , jer je Hemingvej pisac za mladost koji sa godinama pruža manje. Među m, umesto trominutnog sprinta ulicama Pamplone, činilo mi se da sad trčim sve vreme, a da su sve bočne ulice

zabarikadirane, dok su mi rogovi bika sve bliže. Kao što je Peter rekao: sve što se može desi , dešava se stalno i istovremeno. Vreme i jeste i nije iluzija, pošto je u beskonačno mnogo stvarnos ono podjednako nevažno kao i sve drugo. Vrtelo mi se u glavi, padao sam, propadao u bezdan, a da nikad nisam bio srećniji. Čuo sam da se njeno disanje usaglasilo s mojim. Kao da smo načas postali jedno, kao da više nije njeno telo grejalo moje i obratno, već da jesmo bili jedno telo. Ne znam koliko je vremena prošlo – pet minuta ili pola sata – pre nego što sam opet progovorio: “Da li si nekad poželela da se vra š u prošlost i promeniš nešto?” “Jesam”, rekla je. “Ali to ne ide tako. Možda imamo doživljaj slobodne volje, ali ako si ista ona osoba koja si bio, sa is m informacijama, u istoj situaciji ćeš samo ponovi ono što si već uradio. Jasno kao dan.” “Ali šta ako možeš da se vra š kao osoba koja si sada?” “Aha. To je ona priča da pred celim razredom uzvra š nastavniku koji te je maltre rao ili da se oboga š tako što ćeš se kladi na nešto za šta sad znaš ishod?” “Ili da daš gol iz penala koji si promašio u prošlom životu”, rekao sam. “To je zabavna fantazija”, rekla je. “Sve dok ne dođeš do vremenskog paradoksa: ako promeniš prošlost, promenićeš i budućnost. A to ne ide.” “A šta ako se ne vra š u prošlost u univerzumu u kojem si sada, već uspeš da se uvučeš u paralelni univerzum u trenutku koji sam izabereš? U univerzum koji je do tog trenutka potpuno is kao onaj iz kojeg si potekao. Dakle, univerzum u kojem već postojiš i kao zasebna osoba.” “Hoćeš reći, gde postoje dva tebe?” “Da. To onda više nije vremenski paradoks.” “Već samo jedna suluda stvarnost.” “Nije li svaka stvarnost suluda?” Nasmejala se. “Jeste.” “Ali ako tako hoćeš da nadoknadiš onaj propušteni gol, problem je što je mlađe izdanje tebe već tu i sprema se da ga promaši. Dakle, moraš prvo da ukloniš tu osobu.” “Kako?”

“Ako hoćeš da zauzmeš mesto te osobe a da to niko ne prime , najprak čnije je da uradiš ono što si htela, da učiniš da zauvek nestane.” “Da se utopi?” “Ili uguši pod jastukom.” “Da, dobro. Nego, Mar ne?” “Da?” “O čemu mi sad pričamo?” “Pričamo o tome da je Peter s gao ovamo iz jedne druge stvarnos koja je do pre dva dana bila ista kao ova. I ubio je sebe iz ove ovde stvarnos dok sam ja napolju doručkovao.” “Ovde? U ovom krevetu, ugušio ga jastukom?” “Mislim da se to desilo u kupa lu, možda dok se moj Peter tuširao ili sedeo na šolji. Pris gli Peter ga je udario teškim predmetom, bilo je i krvi, pošto sam pronašao krv iza šolje. Taj novi, ali stariji Peter očis o je koliko je mogao, umotao leš u tepih koji je nekad bio tu na podu i bacio ga u kontejner iza kuće za koji je znao da će bi ispražnjen istog tog dana.” “Sjajna priča”, nasmejala se. “Ali zašto, zašto se vra o?” “Da promeni ono što se desilo u univerzumu iz kojeg je došao.” “Šta?” “To što te nije dobio. Mislim da si taj gol koji je promašio.” “Pa to je fenomenalno, trebalo bi da snimiš film po tome!”, rekla je, a možda nije ni prime la da me je dotakla po grudima. “Možda”, rekao sam i opet zažmurio. Pa dobro. Dobro je bilo tako leža . Napolju je opet počela kiša. Ne prejaka, ali je pored mene Mirijam uzdahnula. Ne otvorivši oči, video sam svetlost ekrana njenog telefona. “Moram javi mami da ću osta noćas ovde”, rekla je. “Nije frka, zna da sam rezervisala sobu, ali ne i da si ovde.” Promrmljao sam nešto u odgovor. Na unutrašnjoj strani kapaka ponovo mi se ukazao goli leš. Udubljenje na slepoočnici. Bela, besprekorna koža. Bez tetovaže. Peter. Koji još nije napravio prvu grešku zbog koje mu je izmakla. Izgledao je srećno. Kao da spava. Pogrešio sam.

Ipak sam uspeo da zaspim. Kada me je probudio alarm na telefonu, napolju je još bio mrak. Pogledao sam je, ležala je leđima okrenuta meni, sa crnom kosom rasutom po jastuku. “Moram da idem”, rekao sam. Nije se pomerila. “Hoćeš li reći Peteru da smo se videli?” “Ne, pa obećao sam .” “Naravno da si mi obećao, ali vi ste najbolji drugovi. Znam kako je to. Uostalom, već smo potvrdili da sve troje lažemo.” Okrenula se u krevetu i osmehnula, bar su se zubi zabeleli u tami. “Nisam siguran da je onaj u Pamploni moj prijatelj”, rekao sam. “Ali znam da te volim.” “That’s what I call respec ng the girl in the morning”60 , promrmljala je i ponovo mi okrenula leđa. Izašavši na ulicu, ustanovio sam da nemam dovoljno gotovine za taksi, ali mi je trčanje do autobuske stanice bar dovoljno zagrejalo telo da se prosuši odeća koja je bila hladna i vlažna kad sam je obukao. U autobusu za Pamplonu vladala je neobična atmosfera. Unutra su bile tri kategorije putnika. Prvi su bodrili sebe i svoje drugove za trku, dovikivali se sa sedišta, smejali na sav glas da prikriju nervozu, ćuškali jedni druge u rame i već načeli sangriju i brendi. Drugi su spavali ili pokušavali da spavaju. Treći sam bio ja, jedini koji je zamišljeno zurio kroz prozor. Pokušavao sam da shva m i pojmim, ali bih svaki put izgubio nit i morao da počnem iznova. Ta razmišljanja mi je konačno prekinuo Peterov poziv, ali nisam smeo da mu se javim, jer bi onda znao da sam u autobusu. Trebalo je da putujemo još duže od sata, a to se ne bi uklopilo u priču o lokalnoj vožnji. Pozvao sam ga tek kad smo bili na ulazu u Pamplonu. “Mislio sam da si se uspavao”, rekao je. “Nisam, kod Džejka za petnaest minuta?” “Već sam tamo. Vidimo se.” Vra o sam telefon u džep. Da li sam u njegovom glasu čuo nešto što ne š ma, nešto čime se odao da zna? Nisam imao pojma. Da je to bio moj

Peter, znao bih. Ali taj s kojim sam upravo razgovarao bio je stranac. Mislio sam da će mi glava eksplodira . Kod Džejka je bila takva gužva da sam se jedva progurao među svim m muškim telima – i tek pokojim ženskim – u beloj i crvenoj odeći. Peter – ili onaj koji se izdavao za njega – sedeo je za šankom, očito je s gao pre svih. Nosio je kapu i velike naočare za sunce koje nisam pre video. “Posluži se”, rekao je pokazujući mi punu čašu brendija pored moje čašice. Oklevao sam, a onda sam je dohva o i iskapio brendi. “Frka?” “Da”, rekao sam. Klimnuo je ka novinama na šanku. “Danas puštaju bikove sa imanja Galavanes. Kažu da su njihovi bikovi prave ubice.” “Aha”, rekao sam. “Ne znaju da će oni bi ubijeni. Mislim, kasnije danas.” “Pretpostavljam da je bolje kad ne znaš”, rekao sam. “Da.” Pogledao me je. I ja njega. Sad se lepo videlo. Kada je izašao iz kupa la u San Sebas janu i rekao da je povraćao, pripisao sam njegovo bledilo i ostareli izgled tome što mu je bilo loše. Odakle je s gao, iz kog vremena i mesta? “Krajnje je vreme”, rekao je ne pogledavši na sat. “Idemo.” Stali smo na isto mesto kao i prethodnog dana. To je bio plan – da drugi put bude što vernija kopija prvog, da zadržimo što veći broj varijabli, kako je Peter to sročio, pa da se posve mo samo svom doživljaju, umesto razmatranju svega što je novo i nepoznato. Dožive istu stvar, ali drugačije. Da li je ovaj Peter radio upravo to protekla dva dana? Da li smo u univerzumu iz kojeg je došao, on i ja – to jest, onaj ja koji postoji u tom univerzumu – stajali na tom istom mestu i čekali bikove? Stvari su, naravno, počele da se menjaju onog trenutka kad je on ušao u ovaj univerzum, događaji su prestali da se odvijaju apsolutno paralelnim tokom. Ali koliko toga je promenio? I koliko toga se tek spremao da promeni? Postajalo je neizdrživo. Pored nas je jedan momak briznuo u plač. Prepoznao sam ga, bio je to jedan od bučnih Amerikanaca iz autobusa. Ne, već je bilo

neizdrživo. Okrenuo sam se prema Peteru da mu kažem da znam ko je – tačnije, ko nije – kada je prasak objavio da su bikovi pušteni. Usta su mi se osušila. Zgrčio sam se u nekakav startni stav. Ne znam zašto se trkači nisu ravnomerno raspoređivali duž staze, ipak mi je svaka deonica izgledala podjednako dobro. A umesto toga smo se okupljali u grupe. Možda se osećamo bezbednije u jatu. “Ja ću trča iza tebe”, rekao je Peter. “Između tebe i bikova.” Buka i vika su se približavale, činilo mi se da osećam miris panike i krvi u vazduhu, kao kad je prethodnog dana kiša gurnula vazduh pred sobom koji je zanjihao drveće i tako upozorio Mirijam i mene. Dvojica turista su se odvojili od jata i potrčali, kao kapi koje su sinoć skliznule sa oluka pred prozorom sobe. Onda su se bikovi približili. Izbili su iza ugla. Jedan se okliznuo na kaldrmi i pao na bok, ali je ustao. Pred prvim bikom trčao je ćelav muškarac koji kao da ga je usmeravao koristeći uvijene novine da ga udara po glavi i da održava ravnotežu. Oko nas se jato pokrenulo. Hteo sam da potrčim, ali me je neko držao za majicu. “Polako”, smireno je rekao Peter iza mene. Usta su mi bila sasvim suva, pa mu nisam ništa odgovorio. “Sad”, rekao je. Potrčao sam. Levo od sredine ulice, kao i prethodnog dana. Usredsredio sam se na ono što je ispred mene. I na svoj doživljaj. Ali nisam osećao ništa osim straha koji je zasenio sve drugo. A onda sam izgubio tle pod nogama. Neko me je spotaknuo straga. Samo sam to s gao da pomislim pre nego što sam udario o kaldrmu. Znao sam da treba da ležim. Ali znao sam i da je k iza nas bik od pola tone, pa sam se otkotrljao ulevo. Iznad mene je promakla senka, ogromna, kao brod koji zakloni čitavo sunce. Kad je prošla, podigao sam pogled i ugledao zadnjicu ogromne živo nje. Stala je. I okrenula se. Odjednom je oko mene zavladao potpuni tajac, čuo se samo jedan usamljen vrisak – možda neke devojke sa barikade koja je shva la šta će usledi – prodoran i jeziv.

Bik me je gledao. Oči su mu bile mrtve, nisu izražavale ništa osim toga da me vidi. Frknuo je, zagrebao papkom po kaldrmi i spus o rogove. Nisam mogao da se pomerim, iako to više nije bila ispravna tak ka pošto me je spazio, izdvojenog od jata. Uz trzaj se ogromna mišićna mašinerija pokrenula, eksplodirala u mom pravcu. Već sam bio gotov. Zažmurio sam. Nešto me je zgrabilo za stopalo i cimnulo, brada mi se vukla po kaldrmi. Udario sam po ljkom o nešto, na trenutak mi se zamračilo pred očima, a za m sam ih otvorio. Udario sam o zid kuće. Gore sam ugledao Petera kako me i dalje drži za stopalo. Nekoliko metara dalje je onaj ćelavi mla o novinama oko bika zamajavajući ga, a pridružio mu se i drugi, takođe s novinama u ruci. Peter je stao između bika i mene. Utom je naišla krava, bik je izgubio interesovanje i odšetao za njom. Ostatak te svite, pet bikova i krava, prošao je odmah za m ne obra vši pažnju na nas. Činilo se da im je dojadila sva ta halabuka, želeli su mir i da se sklone odatle. Seo sam oslonivši se leđima o zid zgrade, a Peter je seo pored mene. Prodisao sam. Udah, izdah, ponovo. Puls mi je usporavao dok sam gledao kako se ulica prazni i ljudi odlaze put stadiona. “Je li to bio plan?”, pitao sam posle nekog vremena. “Šta?” “Ovo. Da padnem ispred bikova i da me spaseš? Je li to bio tvoj plan od početka?” Već sam video da priprema odgovor u s lu “o čemu to?” ili “šta to znači?”, ali mi je možda video na licu da sam sve shva o. “Ne”, rekao je. “Nije to bio plan.” “Nego?” “Nije bio plan da te spasem.” Oslonio se po ljkom o beli zid. Uradio sam isto to, pogledao vedro nebo između zgrada. Dalje od nas, s obeju strana staze, već su počeli da demon raju barikade na sporednim ulicama. “Dakle, bio si u San Sebas janu?” “Jesam”, rekao sam. “Zašto?” “Morao sam da saznam šta se tamo desilo.”

“Jesi li?” “Video sam tvoj leš.” “To nisam ja, bar ne sasvim.” “Nego ko je?” “Teško je objasni . To jesam ja, ali bez mog doživlja ja.” “Je ‘l zato bilo lakše da ga ubiješ?” “Jeste. Ali nije bilo lako, bilo je bolno.” “Ali ne toliko bolno da odustaneš?” “Više bi me bolelo da izgubim Mirijam. Ja na to gledam kao na samoubistvo u samoodbrani.” “Morao si da ubiješ sebe da bi dobio nju?” “Zar ne misliš da bi bilo vrlo konfuzno kad bi postojala dva Petera?” “Imaš pljugu?” Ispružio je noge da zavuče ruku u džep. Izvukao je dve cigarete iz paklice i pripalio obojici. “Gde je pogrešio prvi Peter?”, pitao sam. “Nije video da ste i Mirijam kao stvoreni jedno za drugo.” Povukao je dim cigarete. “U stvari, bez kao. Vi ste stvoreni jedno za drugo. Jesi li je video u San Sebas janu?” “Šta misliš?” “Vi ste kao dva cvrčka. Naravno da ste se pronašli.” “Ja sam pronašao nju.” “Da, pa samo mužjak peva.” Pogledao sam ga. Izgledao mi je još starije nego kad smo čekali bikove, kao da je za nekoliko sekundi ostario deset godina. “Šta se desilo?”, pitao sam ga i sam uvlačeći dim. “Jesi li otkrio kako se putuje u prošlost?” “Trebalo mi je jedanaest godina”, rekao je. “Meni i grupici naučnika u Švajcarskoj. Ali ne putuješ u prošlost, već kroz paralelne univerzume ili sledove događaja. Otkrili smo stražnji ulaz u paralelne univerzume, ali poteškoća je pronaći onaj u koji želiš da uđeš, pošto ih ima beskonačno mnogo, a većina su mrtvi, hladni svetovi. Ne možeš ništa da promeniš u

istom univerzumu, sled događaja je dat unapred, ali je dovoljno da nešto premes š, bio to samo jedan atom, iz jednog u drugi univerzum, pa da stvoriš novi. Ako pronađeš univerzum koji je do jednog trenutka, na primer do onog jutra kad si spasao Mirijam, iden čan onome u kojem si , i premes š sebe tamo, stvaraš novi univerzum u kojem imaš doživljaj da si promenio sled događaja, ali tu je zapravo sve novo. Tačnije, nije čak ni novo, već ga proživljavaš prvi put. Razumeš?” “Ne.” “Pronašao sam metod za otkrivanje univerzuma koji su slični onome u kojem si sada. Nazvali smo ga sinhronizacijsko stanište. U univerzumu iz kojeg sam došao dobiću Nobela za to.” Nasmejao sam se, nisam odoleo. “Dakle, upao si u ovaj univerzum odmah pošto sam ja spasao Mirijam. Ali zašto nisi pre toga?” “Zato što imam savršenu startnu poziciju ako sam joj spasao život. To jest, ako ona misli da sam je ja spasao. A za to si mi prvo bio potreban .” Uvukao je dim. “Pošto, kao što znaš, ne umem da plivam.” Odmahnuo sam glavom. “Ali pobogu, zašto samo nisi potražio univerzum u kojem dobiješ Mirijam a da ništa ne menjaš?” “Sigurno postoji i takav, ali ga nije moguće pronaći pošto ovo sinhronizacijsko stanište sadrži samo sasvim slične univerzume. Zato sam morao da ak vno uđem u jedan od njih i počnem da stvaram – ili doživljavam – novi univerzum u kojem ću po mogućstvu dobi Mirijam.” “Stvarno si podigao traganje za ljubavlju na nov nivo”, rekao sam i odmah zažalio na tom pokušaju da budem duhovit. Među m, Peter nije reagovao na to. “Ljubav je najveća”, samo je rekao prateći pogledom dim cigarete. “Postoji beskonačno mnogo univerzuma u kojima i ja sedimo ovako i vodimo ovaj razgovor, a dim se uvija isto kao i sad. I bezbroj onih u kojima vodimo is ovaj razgovor, ali se dim uvija malo drugačije, ili je neka reč zamenjena drugom. Ali u mom sinhronizacijskom staništu nema mesta za njih. U svim onima za koje ima, Mirijam bude sa tobom. Zato moram poći iz jednog od njih ako hoću da izgradim srećan kraj.” “Zato što je ljubav najveća?”

“Veća je od svega ovoga.” “Ljubav je samo osećanje nastalo tokom evolucije u cilju toga da se ljudska vrsta namnoži i što efikasnije zaš svoje gene i svoje najbliže.” “Znam.” Peter je ugasio cigaretu o kaldrmu. “A opet, veća je od toga.” “Toliko velika da si bio spreman da ubiješ verziju sebe u ovom univerzumu?” “Da.” “I mene, svog najboljeg prijatelja?” “U teoriji, da, ali u praksi – očito ne.” “Prvo si pokušao da me ubiješ, a onda si me spasao. Zašto?” Pogledao je ugašenu cigaretu koju je nastavio da gnječi o kamen. “Pa sam si rekao. Zato što si mi najbolji prijatelj.” “Nisi se mogao natera da me ubiješ.” “Recimo da je tako.” Podigao je pogled i osmehnuo se. “Kako bi bilo da sad doručkujemo?” Ušli smo kod Džejka. Ja sam poručio omlet, Peter šunku i kafu. Očito je bio bacio naočare za sunce i kapu kad smo potrčali. Bez njih, videli su mu se tamnoplava kosa, podočnjaci i beonjače, nekad bele kao tvrdo kuvana jaja, ali sad prekrivene tankom mrežom kapilara i nekakvom mutnom žutom koprenom. Ali zubi su mu bili jednako beli kao i uvek. “Dakle, ako sam te dobro razumeo”, počeo sam, “ja ću bi s Mirijam, a ćeš pa do kraja života.” “To je vrlo verovatno, ali ne zaboravi da je ovo za mene novi univerzum, znam samo da je bio is kao onaj iz kojeg sam došao do trenutka mog ulaska. Sada sam ga, svojom selidbom, pocepao na dva.” “Da li zbog toga i postoji beskonačno mnogo univerzuma? Zato što su ljudi počeli da prelaze iz jednog u drugi i da ih tako cepaju i...” “Ne znamo. Ali moguće je. Sve što može da se desi, desilo se. Možda je prvobitno postojao samo jedan univerzum, ili dva, a onda su ljudi pronašli prolaz – i započeli ekspanziju.” “U tom slučaju, sve te univerzume su stvorili ljudi.” “A ne...?”

“Priroda. Fizički zakoni?” “Ljudi su stvoreni od prirode koja je stvorena od fizičkih zakona. Sve je fizika, Mar ne.” U džepu mi je zabrujao telefon, ali se nisam javljao. “Pa šta ćeš sad?” “Okupiću m naučnika koji će otkri kako se može preći iz jednog univerzuma u drugi. Istraživanje će ići brže, pošto sad već znam skoro sve iz njihovih oblas .” “A onda ćeš opet preći u neki drugi univerzum i tamo pokuša da osvojiš Mirijam?” Klimnuo je. S gao je doručak. Peter je uzeo oštar nož za meso, ali je samo zurio u šunku ne taknuvši je. “Mar ne, stvarno se nadam da ćeš bi s njom. I žao mi je što sam te umalo ubio.” Slobodnom rukom je spus o novčanicu na sto. “Moram da idem. Srećno, druže.” “Šta ćeš sad da radiš?” “Šta se radi posle trčanja pred bikovima?” “Ide se na spavanje.” “Onda idem da spavam.” Prebacio je nož u levu ruku, ustao i pružio mi desnu. “I još nešto: nemoj da me budiš. Ne ulazi u moju sobu bar do mraka. Važi?” Stegnuo mi je ruku, pus o je, progurao se kroz gužvu i o šao. “Hej!” Hteo sam da potrčim za njim, ali mi je put preprečio krupan, pijan i bučan Amerikanac s panama šeširom. Kada sam konačno izašao na ulicu, Petera nije bilo na vidiku. When in doubt, go le .61 To je bilo geslo moga oca koje sam sad poslušao. Trčao sam gurajući ljude, dozivajući Petera. Prošao sam pored trga na kojem se uveče skakalo sa ljudske piramide i zastao tek kad sam s gao do niše sa kipom Svetog Fermina. Izgubio sam Petera. Bio sam tako zadihan da sam se oslonio o zid. Stari lisac. “Žao mi je”, rekao je. Nije rekao “izvini” ili “opros ”, već samo da žali što me je umalo

ubio. Ponovo mi je zabrujao telefon. Izvadio sam ga ponadavši se da je Peter. Strani broj. Dve poruke. Do you really love me? I: Really, realIy?62 “Hola, Mister Famous!” Podigao sam pogled i ugledao svoje dve drugarice sa španskog sela kako idu podruku. Plavuša mi je prišla i cmoknula me u oba obraza. “You must have been very afraid”, rekla je. “And so lucky” 63 “Sorry?” 64 “ When you were saved from the bull.” 65 “Oh... You were there?” 66 “No, no. You are on TV. You are famous, Mar n!”67 Prasnule su u smeh zbog sigurno preneraženog izraza na mom licu, a onda su me odvukle u bar iz kojeg su malopre izašle. Unutra su se, na televizoru mon ranom visoko na zid, vrteli snimci nedavne trke. “Nisam ni znao da se snima”, rekao sam. “Officially, running in front of the bulls is illegal, but it is ofcourse understood that the police look the other way. But the na onal TV will broadcast the run. Welcome to Spain!”68 Plakale su od smeha točeći svoju sangriju u čaše iz bara a da im šanker nije upu o nikakvu primedbu. ja sam pak piljio u televizor na kojem smo trčali ja i iza mene Peter sa naočarima za sunce i kapom. Odjednom sam pao, ali okolo je bilo toliko ljudi da je bilo nemoguće utvrdi ko me je oborio. Kamera je prešla na bika i ja sam ispao iz kadra sve dok bik nije stao. A onda sam ugledao nešto novo. Na barikadu iza bika popela su se dva čoveka. Jedan od njih bio je Peter, i dalje sa kapom i naočarima. Preskočio je na drugu stranu i o šao! Kamera je odšetala prema onome u šta je bik piljio. Prema meni. Snimila je i osobu koja je stajala priljubljena uza zid kod mesta na koje sam pao. Sada je iskoračila, zgrabila me za cevanicu obema rukama i – čim je bik jurnuo na mene oborenih rogova kao da njima nišani – zamahnula mojim telom kao metlom u elegantnom polukrugu, otprilike kao kad matador zamahne plastom u oštrijem luku od onog koji bik može ispra .

Bio je to Peter. Drugi Peter. Zapravo, treći Peter. Još stariji od drugog Petera. Dok sam gledao kako bik odlazi, a treći Peter i ja nestajemo iz kadra, konačno sam shva o zašto je treći Peter rekao da mu je žao – zašto je upotrebio reč kojom se ograđujemo od lične odgovornos . Drugi Peter je bez trunke kajanja pokušao da me ubije. Treći Peter nije došao da osvoji Mirijam, već da spase mene. Zastala mi je knedla u grlu. Konobar me je pogledao s iščekivanjem. “Brendi”, rekao sam. “Gde si?”, pitala je Mirijam. “Na seoskom veselju”, rekao sam i pogledao nebo. Među m, sunce tek što je bilo zašlo, pa je još bilo previše sve o da bi se videle zvezde. Izvinio sam se i o šao sa trga gde je lokalni bend svirao muziku za ples. Stao sam pored neke masline, ostavivši za sobom kuće i buku, s pogledom na vinograde sve do podnožja planina. I odatle sam je, u sumrak, pozvao. “Jesi li pijan?” “Malo”, rekao sam. “Jesi li se čula s Peterom?” “Zeznuo me je i pozvao mamu. Ona se javila, a pošto sam sedela pored nje, samo mi je pružila telefon. Ona ne zna ništa, sem da ga želi za zeta.” “Šta je rekao?” “Zna da smo se videli u San Sebas janu. Pitao je kako smo se proveli. Kaže da te je izgubio tokom trke i da se nisi vra o u smeštaj. Zabrinula sam se kad mi nisi odgovorio na poruke, zato sam posle zvala.” “Video sam.” “Pa zašto mi se nisi javio ranije?” “Dan je bio... sadržajan. Pričaću posle, sad me čekaju.” “A, da, rekao mi je Peter i to.” “Šta?” “Da su te sigurno neke chicas odvukle na pijanku. Izgleda da je bio u pravu.” Njen napola šaljiv, a napola prekoran ton izmamio mi je osmeh. “Da nisi malčice ljubomorna?”, pitao sam.