Jo Nesbo - Ostrovo pacova i druge price

“Svašta, Mar ne.” “Reci mi da si bar malo ljubomorna. Zbog mog ega.” “Stvarno si pijan.” “Reci, molim te.” Poćutali smo, a ja sam osluškivao. Pesma cvrčaka je u hnula pošto je zašlo sunce. Ili su pak sad pevali onako kako pevaju u mom zavičaju: frekvencijom koju ljudsko uho ne može opazi . Razmišljao sam o tome, o m vibracijama, o svemu onome što je oko nas, a što ne opažamo, ne vidimo, ne čujemo. “Eto, da učinim, jesam sasvim malčice ljubomorna.” Zažmurio sam. Oblila me je nekakva toplina, možda je to bila sreća. “S žem sutra ujutru u San Sebas jan”, rekao sam. “Jesi li za doručak?” “Onaj ukusni?” “Zovem te iz autobusa ili voza.” “Važi.” “Laku noć.” “Laku noć.” “Nego..Nije mi odgovorila, već je bila prekinula vezu. Ali sam svejedno rekao: “I do. Really, really.” 69 Tek što sam vra o telefon u džep, on je ponovo zazvonio. “Da?”, javio sam se, i dalje nasmejan, ali sam umesto Mirijaminog začuo drugi ženski glas: “Mister Daas? This is Imma Aluariz with the San Sebas an police. Where are you right now?” 70 Jezik mi se osušio i jedva sam se odupreo porivu da prekinem vezu. “I’m in Pamplona” rekao sam, dovoljno neodređeno, a da nisam slagao. “Me too”, rekla je inspektorka. “We need to talk to you.” 71 “About what?” 72 “You know about what.” 73 “Am I ...a suspect or something?” 74 “Where exactly can we find you, Mister Daas?” 75

Dvojica policajaca, jedan u civilu, a drugi u uniformi, sproveli su me od auta pored još dvojih policijskih kola do kuće u koju smo Peter i ja bili smešteni. Uniformisani je podigao policijsku traku pred kapijom i ušli smo u kuću. Umesto do moje, sproveli su me do Peterove sobe. Zaustavili su me na vra ma. Unutra je bilo više ljudi, dvoje su bili od glave do pete u belom. Pogled na krevet mi je zaklanjala jedna niska, okruglasta prilika. Policajac u civilu – koji se predstavio kao detek v kada su došli u selo po mene – tada se nakašljao, a okruglasta prilika se osvrnula. “Hvala što ste došli ovako brzo”, rekla je Ima Aluaris. Hteo sam da prime m da su oni došli brzo po mene, ali sam samo klimnuo. “Zasad nam je, mister Dose, potrebno da iden fikujete telo.” Uzmakla je u stranu. Ne znam da li mozak inače š sebe u takvim situacijama tako što pobegne u sasvim irelevantna razmišljanja, tek tada sam pomislio kako je kombinacija bele posteljine i jastučnice crvene od nečeg što je morala bi krv sasvim prikladna u danima Sanferminesa. Drška noža koja je štrčala iz Peterovog vrata tako je simbolizovala matadorov mač zariven u kičmu bika. “It is my friend”, rekao sam drhtavim glasom. “It is Peter Coates.” 76 Prime o sam da me inspektorka posmatra, ali sam znao da ne moram glumi šok, jer sam stvarno bio šokiran. A istovremeno i nisam. “Šta se desilo?”, pitao sam. Inspektorka Aluaris je tad pogledala policajca u civilu. On je klimnuo i rekao nešto na baskijskom. “Šta kaže?”, pitao sam. “Obe devojke potvrđuju da ste sa njima od juče ujutru”, rekla je Ima Aluaris. Malo se zamislila, pa je nastavila: “Po svemu sudeći vaš prijatelj je izvršio samoubistvo. Patolog procenjuje da je smrt nastupila između deset i dvanaest sa . Pronašla ga je vlasnica smeštaja.” “Dobro”, samo sam rekao. “Ali kako znate da se ubio?” “Uzeli smo o ske prs ju sa drške noža i jedini o sak je iden čan njegovom.” Iden čan, pomislio sam. Ali ne i njegov. Taj nož je bio iz Džejkovog bara.

“Interesantno je što on veoma liči na telo koje smo pronašli u San Sebas janu. Kao da su blizanci, zar ne? A kad je tako, zašto niste ništa rekli?” Odmahnuo sam glavom. “Nikad nisam čuo da Peter ima brata blizanca, a i meni ne liče. Valjda vidite da je onaj iz San Sebas jana bio mlađi. Imao je i dužu i svetliju kosu. I nije imao ovu tetovažu.” Uperio sam prstom u izbledelo M. “Mogu bi blizanci i ako nemaju istu tetovažu.” Slegnuo sam ramenima. “Razumem da vam liče. I meni je teško da razlikujem Baske.” Ošinula me je pogledom. Slegnuo sam ramenima. Izvadila je beležnicu. “Znate li nešto o razlozima zašto je mogao požele da digne ruku na sebe?” Odmahnuo sam glavom. “Da ga nije grizla savest zato što je ubio čoveka u San Sebas janu?” “Mislite da se to desilo?” “Tepih u kojem je pronađeno telo jeste potekao iz vaše sobe. Pronašli smo i vašu DNK na njemu.” “Onda valjda sumnjičite i mene?” “Osim ako je sasvim lud, ubica se neće tek tako javi policiji i da im dokaz pro v sebe a da pritom i ne prizna zločin. A vi, mister Dose, niste ludi.” Nego šta sam, pomislio sam. Skroz sam lud. Kad bih ispričao svoje tumačenje h događaja, i bi tako mislila. Možda u nekim paralelnim univerzumima upravo to i uradim u tom trenutku, pa u mnogim – u beskonačno mnogo njih – i završim u duševnoj bolnici. “Moram da čujem sve što znate o kretanjima Petera Kotsa od trenutka kad ste s gli u San Sebas jan”, rekla je. “Ako to treba da bude saslušanje, moram vas upozori da sam veoma umoran”, rekao sam. “I ne sasvim trezan. Možemo li sutra?” Inspektorka se zgledala sa kolegom u civilu. Malo je kla o glavu u stranu kao da vaga za i pro v, a onda je klimnuo.

“U redu”, rekla je. “Nemamo osnova da vas privedemo, niste osumnjičeni ni u jednoj ni u drugoj istrazi. A pošto je osumnjičeni mrtav, stvar nije hitna. Odgovara li vam sutra u deset, policijska stanica u San Sebas janu?” “Odgovara.” Sunce je sijalo i odsjaj mora me je zaslepio kada sam skinuo naočare da obrišem suze. Sa mesta na vrhu pustog rta video sam ćelu plažu Zuriola. Mislio sam na svog najboljeg prijatelja. I na devojku koja pliva dole u moru. Devojku sa kojom smo obojica hteli da budemo, po svaku cenu. Možda bi je on ostavio. U nekom univerzumu sigurno i bude tako. U drugom to uradim ja. Ali to nije značilo ništa, bar ne u ovom univerzumu, ne sada i ne u ovoj priči. Zato sam se, obrisavši suze, vra o ovoj priči, mojoj priči. Prineo sam dvogled očima i pronašao ružičastu kapu u vodi. Nisam čuo kada je vrisnula, ali kada sam uperio dvogled ka plaži nekih trista metara odatle, ugledao sam njenu majku kako – kao i prošli put – trči uokolo i skreće pažnju kupačima na ćerkine povike u pomoć. Pogledao sam spasiočevu visoku stolicu. Kao i prošli put, Mirijam i njena majka su započele predstavu čim je spasilac o šao do klozeta u zaleđu plaže. Jedan surfer je potrčao u vodu, skočio na dasku i zaveslao u pravcu Mirijam, ali je ovog puta ona otplivala dalje, neće s ći do nje pre nego što bude potonula. Sada je zaronila i nestala. Brojao sam sekunde. Deset. Dvadeset. Trideset. Četrdeset. Imala je zavidan kapacitet pluća, zaprepas o sam se kad smo vežbali prethodnog dana. Surfer je s gao do mesta na kojem ju je video kako nestaje, skliznuo sa daske i zaronio. Uperio sam dvogled na pedeset-šezdeset metara bliže obali poda mnom i moru koje je smireno zapljuskivalo paralelne zubove stena na prilično nepristupačnoj obali. Skinula je kapu, pa sam jedva prime o crnu kosu kako proviruje iznad površine na samo dve sekunde, koliko da udahne, a onda je opet nestala. Zavalio sam se u travu. Uskoro s že. Prerušena, ali ona stara. I zajedno ćemo pokuša da se izvučemo iz te zemlje i odemo u neku drugu stvarnost. Novi početak, nove prilike. Prime o sam da i dalje brojim, ali sam sad odbrojavao. Odbrojavao sam poslednje trenutke svog starog života. Do mene je dopreo prodoran zvuk, preglasan da bi bio običan zrikavac ili

skakavac. Usamljeni cvrčak je dozivao ženku pesmom koja se pronosila kilometrima daleko. Mnogo je to za tako malu bubu, pomislio sam. Očekivao sam da uskoro čujem njene korake. Zažmurio sam. A kad sam otvorio oči, ugledao sam je. U samo jednom prolaznom trenutku prožeo me je doživljaj da sam već nekad ranije, isto tako, bio tu.

Protivotrov

U blizini gadno kreš neka p ca. Ili neka druga živo nja, Ken to ne zna. Podiže bočicu prema belom suncu, zariva iglu u gumeni čep i povlači klip tako da providna žućkasta tečnost ispuni špric. Kap znoja pronalazi put između njegovih gus h obrva i on ho opsuje kada mu so zapeče oko. Zujanje insekata, koje je sve vreme zaglušujuće, postaje sve glasnije. Ken pogleda oca, koji sedi naslonjen o sivo stablo, koža mu je poprimila boju tog stabla. Po njegovom licu i košulji kaki boje plešu mrlje svetlos kao da sedi pod disko-kuglom u nekom od londonskih klubova koje Ken redovno posećuje. Ali otac sad sedi pored reke negde u istočnoj Bocvani i zuri u krošnje čiji drhtavi listovi propuštaju sunčeve zrake. Ken Abot ne zna da se to drvo zove Acacia xanthophloea, drvo groznice. Ken Abot uopšte zna vrlo malo o tom usijanom, zelenom i košmarnom svetu oko sebe. Zna samo da ima vrlo malo vremena da spase čoveka kog ceni najviše na svetu. Emerson Abot nikad nije gajio velike ambicije za sina. Video je previše tragičnih primera šta prevelika roditeljska očekivanja mogu da izazovu kod dece boga h ljudi. Nije morao da ih traži daleko, nije morao da s gne ni do drugara iz internata koji nisu postali onako uspešni kao što se očekivalo, već su ispili sve boce ovoga sveta da bi se naposletku odvažili da načine taj petospratni skok sa penthausa u Kensingtonu ili Hempstedu na asfalt koji nije bio ništa drugačiji nego u Brikstonu ili Totenhemu. Nije morao poteza ni primer svog nećaka Arčija, kog je poslednji put video u jednoj hotelskoj sobi u Amsterdamu, okruženog čaršavima sa flekama od krvi i špricevima. Arči, kome je anđeo smr već bio ostavio o sak poljupca na usnama, ravnodušno je uperio pištolj u Emersona, ali je Emerson shva o da je ovome već bilo svejedno u kojem će smeru opali . Ne, Emerson nije morao daleko da traga. Dovoljno je bilo da se pogleda u ogledalo. Već skoro trideset godina bio je nesrećan izdavač koji je objavljivao knjige kretena o kretenima koje kupuju kreteni. Ali h kretena je bilo dovoljno da Emerson tokom radnog veka utrostruči već pozamašno porodično bogatstvo, što je više usrećilo njegovu ženu Emu nego njega samog. Dobro je pam o da su se venčali jednog toplog letnjeg dana u Kornvolu, ali ne i zašto su to uradili. Možda je ona samo bila na pravom mestu u pravo vreme i iz prave porodice, a ubrzo naprosto nije znao šta ga

manje interesuje: novac, knjige ili supruga. Nagoves o je da pomišlja o razvodu, a ona mu je, posle tri nedelje, ozareno saopš la da je trudna. Emersona je obuzela iskrena i duboka radost, koja ga je prošla za deset dana. Dok je sedeo u čekaonici bolnice Sent Meri, bio je podjednako nesrećan kao pre. Dobio je sina koji je poneo ime Ken po Emersonovom ocu, pronašli su dadilju, poslali ga u internat i onda se jednog dana Ken odjednom stvorio u očevoj radnoj sobi i tražio da mu kupi auto. Emerson je iznenađeno pogledao tog mladića, koji je nasledio majčine konjske crte lica i tanke usne, ali ostatak je neporecivo bio očev: guste obrve iznad dugačkog i uskog nosa, i po jedno oko isprane plave boje s obeju strana tog slova T posred lica. Očekivali su da će i plava kosa s vremenom poprimi majčine sive tonove, ali se to nije dogodilo. Ken je dotad već bio razvio onaj blazirani, tobož autoironični humor zahvaljujući kojem Britanci slove za šarmantne, a njegove plave oči su se vragolasto zacaklile kad je opazio očevu zbunjenost. Emerson je tad uvideo da verovatno ne bi ni s gao da ostvari ambicije za svog sina, sve i da su one postojale. Kako se uopšte desilo da njegov sin toliko poraste a da on to ne prime ? Da li se sve to vreme previše bavio vlas m čemerom i me da bude onaj koji se od njega očekivalo da bude – ali kako onda tu nije uvrs o i to da bude otac svom sinu jedincu? To ga je zabolelo. Da lije? Razmislio je. Jeste, stvarno ga je zabolelo. Bespomoćno je podigao ruke uvis. Možda je Ken predvideo da će njegovog oca gris savest, a možda i nije. Tek, dobio je auto. Do dvadesetog rođendana već ga više nije imao. Izgubio je auto kad se kladio sa drugarom ko će prvi s ći u kampus iz dosadnog oksfordskog paba. Trebalo bi napomenu da je taj Kirk vozio jaguara, ali je Ken ipak mislio da ima šanse. Naredne godine je prokockao čitavu godišnju s pendiju iz očevog fonda za školovanja u celonoćnoj pokeraškoj seansi s naslednikom Rolandsovih. Držao je tri žandara u ruci i mislio da ima šanse. Sa dvadeset če ri godine je nekim čudom došao do papira na kojem je pisalo da zna nešto o engleskoj književnos i istoriji, pa je bez problema dobio posao pripravnika u engleskoj banci starog kova čije je rukovodstvo i

dalje vrednovalo diplomce sa Oksforda koji znaju ponešto o Kitsu i Vajldu i podrazumevalo da pripadnici njegovog staleža imaju urođeno umeće tumačenja računovodstvenih knjiga i kreditne procene klijenata, ili da ga bar mogu usvoji u hodu. Ken je dospeo u odsek za trgovinu har jama od vrednos , gde se smesta snašao kao riba u vodi. Svakodnevno se čuo s najvažnijim inves torima da ih upu u najnovije prostakluke u branši, one još važnije je vodio na večere i u strip z klubove, a ubedljivo najvažnije je odvodio u očev letnjikovac, gde ih je opijao i, kada bi mu se ukazala prilika za to, spavao s njihovim ženama. Uprava je već razmatrala da unapredi Kena na vodeće mesto u tom sektoru, kada se jednog dana ispostavilo da je naneo banci gubitak od skoro petnaest miliona fun tako što je neautorizovano trgovao budućim ugovorima za sok od pomorandže o trošku banke. Izašao je pred rukovodstvo i rekao kako je mislio da ima šanse. Umesto da ga unaprede – ili unazade – momentalno su ga proterali iz banke, Si ja i sveta londonskih finansija. Počeo je da pije, ali mu to nije prijalo, pa se umesto toga posve o trkama pasa iako nije podnosio te živo nje. Tada je njegovo kockanje dos glo neslućene razmere, ali ne u pogledu veličine uloga, pošto se na njega nije vodila ni prebijena para, a i inače bi bilo teško prevazići iznos koji je spiskao na sok od pomorandže. Ali sada mu je na kocku odlazilo sve vreme i energija. Ubrzo ga je progutao vrtlog kockarske zavisnos i tonuo je bez otpora pravo ka crnom dnu. Dnu za koje se samo pretpostavlja da postoji. Naime, tonjenje je i dalje trajalo, pa se mogao nada da dno zaista ne postoji. Ken Abot je kocku finansirao tako što je odlazio jedinoj osobi koja po svemu sudeći nije shvatala šta se dešava: svom ocu. Naime, sin je otkrio da Emerson Abot vlada čudesnim umećem zaborava. Kad god bi pokucao na očeva vrata, otac bi ga pogledao kao da Ken prvi put tu dolazi da mu traži pare, uopšte, kao da ga prvi put vidi. Ken izvlači iglu iz gumenog zapušača. “Jesi li zapam o šta treba da uradiš?” Očev glas je tek promukli šapat.

Ken pokušava da se osmehne. Nikad nije mogao da podnese igle, inače se verovatno ne bi zaustavio na kokainu, već bi istrčao trku do kraja. Doduše, nije želeo ni da se pridruži “klubu 27” i ode put Džimija Hendriksa, Kurta Kobejna i Džima Morisona, ali je, nažalost, poput Oskara Vajlda, mogao da odoli svemu osim iskušenjima. Doduše, sada mora da odoli nagonu za povraćanjem pred prizorom igle, ali nema izbora, pitanje je života i smr . “Šta znam”, kaže Ken. “Podse me: treba li da nađem venu?” Njegov otac odmahne glavom. Zavrnuo je pantalone i pokazuje mu potkolenicu na kojoj se vide dve rupice tamo gde je koža probijena. Iz jedne ćurka krv. “Ma kakva vena, samo zabodi iglu blizu ujeda. Tri ili če ri uboda, male injekcije. I jednu u bu nu.“ “U bu nu?” Čak i u tom stanju, otac uspeva da upu Kenu rezigniran pogled koji on toliko mrzi. “Da bude bliže srcu nego ujed.” “Tata, jesi li siguran da je to bila egipatska kobra? Da nije ipak bila ona...” “Ona?” “Ne znam, ona bomslang ili tako nešto.” Emerson Abot pokuša da se nasmeje, ali se to pretvori u kašalj. “Kene, bomslang je mala zelena prokle nja koja po čitav dan visi na drvetu. Ova je bila crna i gamizala je po zemlji. A sem toga, otrov bomslanga je hematoksin, dosad bi mi kuljala krv na usta, uši i dupe. Pričali smo o ovome, zar se ne sećaš?” “Samo hoću da budem siguran pre nego što ubrizgam ovo.” “Naravno, izvini.” Otac zažmuri. “Samo se nadam da nisi mislio da traćimo vreme ovih nekoliko nedelja.” Ken odmahne glavom, ne slagavši. Doduše, mrzeo je svaku sekundu od h dvadeset sedam vrelih i dugih dana koje je proveo tabanajući po farmi zmija za ocem i upravnikom, sedim crncem kog su roditelji u naletu morbidnog humora nazvali Adolf. Očeva su mu predavanja – o zelenim i crnim mambama, o otrovnim zubima u prednjem i zadnjem delu vilice, o

onima koje te mogu ujes čak i kad ih držiš naglavačke, o tome koje se hrane miševima, a koje p cama – ulazila na jedno uvo, a izlazila na drugo. Kena boli uvo da li su kobre egipatske ili mozambičke, zna samo da ih je tu previše i da je njegov otac očito sišao s uma kad je kupio tu farmu. Uveče bi sedeli na verandi pred kućom, otac i Adolf bi pušili lulu i slušali zvuke divljine, a kako bi se koja živo nja oglasila, Adolf bi ispričao legendu o njoj. Kada bi izašao mesec, a Ken se stresao od ledenog cerekanja hijena, Adolf bi pričao o narodu Zulu koji je verovao da su zmije duše mrtvih koje ne smeju da uđu u kuću i o plemenima u Zimbabveu kod kojih je bilo zabranjeno da se ubije piton, jer je to moglo izazva dugotrajnu sušu. Kada se Ken podsmehnuo m praznoverjima, otac mu je ispričao kako se u nekim zabačenim oblas ma na severu Engleske i dalje vrši prastari obred vezan za zmije: ako vidiš šarku, moraš je smesta ubi , optoči je kružnicom i ucrta krst unutar nje, pa pročita 68. psalam. Ken je preneraženo pogledao oca kada je ovaj ustao na verandi i uzviknuo u pravcu crne džungle: Let God ariše, let his enemies be sca ered: let them also that hate himflee before him. As smoke is driven away, so drive them away: as wax melteth before thejire, so let the wicked perish at thepresence of God.77 Ona p ca ponovo zakreš . Sela je na vrh krošnje; bila je to bela, dugokljuna p ca sa crvenom krestom poput petlove na glavi. “Nije li čudno, Kene, što znamo tako malo jedan o drugom?” Ken se trgne. Čini mu se da mu otac čita misli. Emerson uzdahne: “Valjda nismo ni s gli da se upoznamo. Valjda... valjda nikad nisam bio tu za tebe? Grehota je kad očevi nisu tu.” Ta rečenica traži nekakav odgovor, ali Ken ga nema. “Kene, da li me mrziš?” Bube naglo prestaju da zuje, kao da su se pretvorile u uši. “Ne.” Ken podiže špric i s ska klip da izađe vazduh. Niz iglu poteče samo jedna kap. “Mržnja nema veze s m, tata.”

Emerson Abot se jednog jutra probudio u zoru, pogledao usnulu ženu kao da pokušava da se se lco je ona, ustao i prišao otvorenom prozoru. Pogledao je drveće u parku koje je u očajanju pružalo crne grane ka sivom nebu i, daleko dole, mokri asfalt koji je svetlucao pod uličnim svetlima, pogrbljenim na vetru. Bila su to teška vremena, vremena u kojima ljudi traže utehu, traže je ine laži i snove, a pošto je Emerson prodavao one najje inije, posao je išao odlično. Jedna američka kompanija mu je iznela ponudu. Izdavačka kuća je bila u njegovoj porodici već tri generacije. Emerson Abot se osmehnuo. Popeo se na sims, nalet vetra mu je umotao zavesu oko stopala i on je umalo pao. Uhva o se za oluk i, drhteći, uspravio. Kiša ga je udarala s boka kao ledene iglice. Otvorio je usta. I ose o ukus pepela. Shva o je da je vreme za veliki skok. I zažmurio. Kad je ponovo otvorio oči, već je bio razveden. Ema se sada preživala Ivs, ali to nije bilo njeno devojačko prezime, već prezime njenog novog muža, koji se uselio u kuću iz koje se Emerson iselio, pošto je razvodom ona pripala Emi. Amerikanci su skinuli firmu Abotovih sa vrata izdavačke kuće, rešivši da objavljuju pod svojim imenom, a Emersonu je zapravo bilo drago što se njegovo prezime više neće kalja m proizvodima. Preko prijatelja je kupio farmu zmija u oblas Tuli na samom istoku Bocvane. Nije znao ništa o farmi osim da se te zmije isporučuju zoo-vrtovima i laboratorijama koje proizvode pro votrove koji spašavaju živote nekim ljudima koje ujede zmija, kao i da ta delatnost nije naročito ispla va. Tri nedelje pošto je otvorio oči, zažmurio je iz sve snage. Sunce je visilo kao ogromna zidna lampa iznad taksi stanice na međunarodnom aerodromu ne toliko kosmopolitske prestonice Bocvane, za koju je sa karte saznao da se zove Gaborone. Taksijem se odvezao do državne uprave i posle nedelju dana trčkaranja po hodnicima administracije napus o je Gaborone sa svim neophodnim dozvolama, potpisima i peča ma i otad se nije vraćao u taj grad. A pošto se jedini međunarodni aerodrom takođe nalazio u Gaboroneu, to je značilo da nije napuštao Bocvanu. A i zašto bi? Podjednako brzo i ins nk vno koliko je zamrzeo Gaborone, zaljubio se u Tuli. Farma se sastojala od tri stare ali dobrodržeće kamene kuće u kojima je živelo četvoro zaposlenih i osamsto manje ili više smrtonosnih zmija. Kuće su se nalazile na visoravni, okružene blagim

kosinama na kojima su rasli žbunje bivoljeg trna i stabla mongongo oraha. Malo koje zalazio na farmu, izuzev zalutalih slonova na putu do reke, šakala u potrazi za đubretom i izlizanim cipelama i džipa koji je jednom nedeljno dolazio po zmije i otrove donoseći namirnice gotovo sasvim neprohodnim putevima. Na horizontu zelenih brda suvo drveće je upiralo kvrgavim crnim prs ma u nebo, ali osim njega, ništa ga drugo nije podsećalo na London. Na početku sušne sezone krda an lopa bi se stekla u ravnice da budu blizu vode, a pra li bi ih njihovi nerazdvojni drugovi pavijani. Za njima bi s gle zebre i kudui. Lavovi bi lovili danonoćno, bio bi to praznik za sve lovce u savani, a tokom kratkog sumraka sunce bi buknulo na zapadu i nestalo, a potom bi se iz tame čula duboka rika lavova, dok bi se noćni lep ri rojili poput mećave oko dvorišnih lampi. Samo se jednom Emerson ose o kao da tu ne pripada, a to je bilo kada su se izlegli mladunci crnovrate kobre, Naja nigricollis, pa je njihov otac počeo da ih proždire žive, jedno po jedno, pre nego što su ga izvukli iz kaveza. Adolf mu je, doduše, objasnio da su male zmije prirodan sastojak u ishrani kobre, ali zar su tu spadali i vlas mladunci? To je kod Emersona probudilo takvo gnušanje, takvu odbojnost prema prirodi te živo nje, da se nakratko zapitao ima li volje da nastavi. A onda mu je jedne večeri Adolf pokazao mrtvu gar-zmiju koju su nasmrt izgrizli rođeni mladunci i objasnio mu da priroda ne zna za rodbinske veze, da se uvek i svuda sve svodi na “pojedi ili budi pojeden”. Kad zmija pojede svoje potomstvo ili roditelje, ona to ne čini iz zlobe ili amorala, već, napro v, samo ostvaruje svoju prirodu, jer se u Africi sve svodi na preživljavanje, preživljavanje po svaku cenu. A s vremenom je Emerson Abot prihva o taj uvid, pa mu se čak i divio kao elementu jednog nemilosrdnog poretka, dosledne logike koja održava prirodu u ravnoteži i opravdava bivstvovanje ljudi i živo nja. Polako mu se vra lo ono što mu je tako dugo nedostajalo: strah od smr . Tačnije: strah od prestanka življenja. A onda bi nastupila kišna sezona. Emerson će uvek pam onu prvu. Uveče je zaspao uz zvuke prve kiše, a kada je sutradan ujutru pogledao ravnicu, izgledalo mu je kao da se neki ludi slikar iživeo po sivožutom platnu. Za samo dan ili dva, čitava ravnica se preobrazila u mirisnu, talasastu livadu psihodeličnih boja punu insekata koji su ho zujali nad tepihom la ca i mrkom, nabujalom rekom.

Tada je pomislio: a zašto bih bio ma gde drugde? Šest meseci po dolasku poslao je pismo Kenu. Sačekao je još pola godine, pa je poslao još jedno. Naredne godine je zaokružio taj monolog božičnom čes tkom i – pošto je izokola doznao da Ken ne radi ništa pametno u Londonu – ponudom da se zaposli na farmi. Nije očekivao odgovor i nije ga ni dobio. S gao je tek posle tri godine. Ken je kod kokaina voleo skoro sve. Voleo je kako u če na njega, ljudima u okruženju se sviđalo kako kokain u če na Kena, a nije bilo mamurluka ni bilo kakve naznake zavisnos . Jedino što nije voleo bila je cena. Zato je, pošto su ga dve jako loše nedelje na tricama pasa dovele u finansijske neprilike, Ken prešao na kokain za siromašne – amfetamin. Ali tako je upoznao i Hildu Bronkenhorst. Sa tom ružnom i poražavajuće glupom poklonicom zdravog života spavao je jedno vreme u nadi da će mu ona pozajmi nešto od očevog novca. Kad god bi raširila noge i zahtevala da bude uslužena, Ken bi pomislio kako bi te pare bile i te kako krvavo zarađene. Bilo kako bilo, Hilda mu je objasnila da je amfetamin sinte čka droga i da telo nikad ne može do kraja da razradi takve supstance. Dakle, kad jednom uzmeš amfetamin, tvoje telo ga zauvek zadrži u tragovima. Pošto su Kena te dve reči – nikad i zauvek – sasvim izluđivale, odmah je prestao, zaklevši se da nadalje više nikad neće uzima ništa drugo osim zdravih i organskih stvari kao što je kokain. Uvideo je da će mu treba novac. Što pre. Prilika mu se ukazala kad je obišao nekadašnjeg kolegu iz Si ja na poslu. Namera mu je bila da osveži to prijateljstvo ne bi li prilikom sledećeg susreta mogao da traži zajam. Bivši kolega je Kenu u šali pokazao ilegalnu opkladu na finale Svetskog prvenstva u fudbalu s ekipama Francuske i Brazila na šifrovanim stranicama svog naloga na Rojtersu. Kada je bivši kolega pošao po još čaja a da se nije odjavio s naloga, Ken nije gubio vreme. Zažmurio je, video Ronaldove dinosauruske bu ne, ukucao svoje ime i adresu, označio rubriku za iznos, ponovo zažmurio, video žute dresove Brazila kako dižu trofej i ukucao milion fun sterlinga. Enter. Nestrpljivo je čekao potvrdu, znao je da nalog s njegovim imenom ne postoji, da je svota prevelika, ali i da se u Rojtersovom univerzumu svake sekunde prodaju i kupuju obveznice po deset puta većim cenama a da se

niko ne zapita ko sedi za tastaturom. Mislio je da ima šanse. Onda je s gla povratna informacija: CONFIRMED. 78 Da Ronaldo iste te noći nije pretrpeo epilep čni napad usled prekomernog igranja plejstejšna, možda Ken ne bi morao da se brine oko finansiranja kokaina ili, kako se kasnije pokazalo, za svoje zdravlje u najbližoj budućnos . Naime, posle dva dana, u zoru, što je za Kenove pojmove bilo sve pre jedanaest sa , neko mu je pozvonio na vrata. Bio je to čovek u crnom odelu, sa naočarima za sunce i bejzbol palicom u ruci, koji je Kenu predočio nemile posledice koje će pretrpe ukoliko ne bude spremio milion fun u naredne dve nedelje. Če ri dana kasnije, krajem jula, Emerson Abot je primio telegram kojim mu sin uzvraća božične čes tke i moli da ga otac dočeka na aerodromu u Gaboroneu za pet dana. Telegram je sadržao i broj računa na koji je trebalo što pre upla novac za avionsku kartu. Emerson je bio vrlo srećan, jedino ga je mučilo što mora ponovo da pose Gaborone. Ken pogleda ručni sat firme Remon Vej, sa južnoafričkim zlatom i švajcarskim mehanizmom koji precizno odbrojava sekunde do sudnjeg dana. Taj dan je počeo kao i prethodnih dvadeset šest. Ken se probudio i zapitao gde se kog đavola nalazi i zašto. Razloga se brzo se o. Novac. To je trebalo da odvede misli ka njegovim poveriocima u Londonu, ali ga je, umesto toga, podse lo na beli prah i ženu s kojom više nije bio siguran ima li onu platonsku i neobavezujuću vezu. Simptomi su bili oni standardni, ali bio je podjednako sklon da pripiše razdražljivost i preznojavanja toj zabi prepunoj otrovnih gmizavaca, buba koje su svuda i drskih crnčuga koje su uveliko zaboravile ko je kolonizovao tu zemlju i pokušao da je civilizuje. Među m, utučenost je bila nova, naprasni crni trenuci u kojima bi nekako izgubio tle pod nogama i počeo da propada u bezdane, a sve što je mogao učini bilo je da sačeka da prođe. “Lov na zmije”, rekao je njegov otac za doručkom. “Fantas čno”, odgovorio je Ken. Pokušavao je da deluje zainteresovano, stvarno se svojski trudio. Dvadeset šest dana je sedeo prav u stolici dok mu je otac držao predavanja: o svemu što se srne i ne srne radi kad priđeš zmijama, o tome koja zmija

proizvodi koji otrov, o tome koliko je koji otrov smrtonosan i koji su simptomi trovanja. Potonje je bilo veoma važno u slučaju da se ne zna koja je vrsta zmije ujela pacijenta kako bi mu se blagovremeno ubrizgao pravi pro votrov od njih četrdeset koji su bili aktuelni za tu farmu. Ali, kada bi Ken bio iskren – što je izbegavao preko svake mere – priznao bi da su mu se svi otrovi, pro votrovi i simptomi smešali u jednu čorbu užasnih načina da se umre. Doduše, zapam o je da bočice sa pro votrovom imaju šifru i plavi zapušač, a one sa otrovom odgovarajuću šifru, ali crveni zapušač. Ili obrnuto? Kad bi mu popus la koncentracija, kad bi njegove misli odlutale, a olovka prestala da beleži, otac bi ga strogo pogledao. Posle doručka su se vozili pola sata po nečemu što je bilo samo nalik na put, kroz gusto zeleno žbunje, kroz blatnjave baruš ne duboke pola metra i žute, isušene predele bez ras nja. Na jednom mestu koje je Kenu izgledalo sasvim proizvoljno, otac je zaustavio auto, iskočio i poneo tri platnene vreće i dugačak štap sa čeličnom omčom na vrhu. “Stavi ovo.” Otac mu je bacio naočare za plivanje. Ken ga je pogledao zbunjeno. “Zbog kobre pljuvačke. Ona može da pljune nervni otrov u oko sa razdaljine od osam metara.” Počeli su da traže zmije. Ne po zemlji, već po krošnjama. “Gledaj p ce”, rekao je otac. “Ako čuješ da krešte ili vidiš da skaču s grane na granu, budi siguran da je u blizini bomslang ili zelena mamba.” “Mislim da ne...” “Pst! Čuješ li ovo škljocanje? Tvorovi su pošli u lov. Idemo!” Otac je potrčao u pravcu tog zvuka, a Ken se mrzovoljno vukao za njim. Odjednom je otac zastao i mahnuo Kenu da oprezno priđe. I zaista, tamo se – na velikoj, ravnoj steni – ispružena sunčala jedna dugačka crna gadost. Ken je procenio da je bila dugačka dva metra i nekih trinaest cen metara. Poželeo je da se može kladi u to. Otac se prikradao oko stene dok nije prišao zmiji straga, pa je prevukao štap preko stene i navukao omču oko zmijine uske i karakteris čne glave. Onda ju je zategao. Zmija se koprcala i otvorila smrtonosna usta kao da zeva. Ken je piljio kao opčinjen u taj svetloružičas otvor koji ga je podse o na Hildu Bronkenhorst.

“Vidiš li ove otrovne zube napred?”, doviknuo mu je otac oduševljeno. “Da?” “A šta je onda ovo?” “Tata, molim te, daj da je sklonimo, stresno mi je ovo.” Otac je ubacio zmiju u vreću koju mu je Ken prineo. “Crna mamba”, rekao je otac zaklanjajući oči šakom kad je pogledao ka krošnjama. Možeš misli , pomislio je Ken, ali se stresao kada se zmija promeškoljila u vreći. Posle još pola sata na vrelom suncu Ken je iskamčio puš-pauzu. Oslonio se leđima o neko od stabala čije je ime otac pokušavao da mu utuvi u glavu i pomislio na pušku koja je ostala u autu, jer je to, zapravo, bio sasvim dobar trenutak. Utom je otac vrisnuo. Nije to bio ni vrisak, već odsečan kevtaj, ali je Ken odmah shva o šta se desilo, možda upravo zato što je o tome sanjao, zato što mu je padalo na pamet ili zato što se tome nesvesno nadao. Ugasio je cigaretu o stablo. Uz malo sreće, to ga je moglo poštede velikih muka. Zaklonio je oči šakom i dole, uz obalu reke, ugledao očeva pogrbljena leđa u krutoj travi koja mu je sezala do pojasa. “Kene! Pomagaj, ujela me je, ne znam ni koja je zmija! Pomozi mi da je pronađem!” “S žem.” Otac je nakratko zastao, možda iznenađen sinovljevim tonom. Ken je zapam o šta mu je otac ispričao o slučaju kada ne uspeš da iden fikuješ zmiju, a treba da izabereš jedan od četrdeset mogućih pro votrova. Tad nema svrhe da ubrizgaš sve njih, pošto će te pro votrov ubi brže i pouzdanije od otrova. Sećao se i kako ga je otac upozorio da ne trupka po zemlji dok traži zmije, pošto će se one razbeža kad osete podrhtavanje tla. Ken je sad trupkao iz sve snage. “Evo je!”, uzviknuo je otac i pao u travu. Još jedna lekcija glasila je da je rizik od ponovnog ujeda manji od rizika kad ne znaš šta te je ujelo. Ken je opsovao u sebi. Jadan li si, pomislio je kad je ugledao oca kako udara vrećom o obližnje stablo. Nije on sažaljevao ni zmiju ni oca. Kenu je pred očima ponovo

iskočio onaj p na vra ma, u odelu i sa bejzbol palicom. Ken Abot je, kao i obično, sažaljevao Kena Abota. Otac je seo pored stabla kada mu je Ken prišao. Bio je crven u licu i disao je isprekidano i škripavo. “Moraš da vidiš koja je”, prošaputao je bacivši mu vreću. Ken se nakašljao od prašine koja se podigla sa suve zemlje, pa je otvorio platnenu vreću i nevoljno zavukao ruku unutra. “Nemoj...prekasno ga je otac upozorio. Ken je pod dlanom ose o grube, suve krljuš kakve je više puta dotakao tokom proteklih nedelja. Nije to bilo ništa drugačije nego dotad, sve dok Ken nije shva o da su ono što podrhtava pod zmijskom kožom mišići. Živo nja nije bila mrtva, ni izbliza. Vrisnuo je, ali više od straha nego od bola kada su mu se zubi žarili u ruku. Privukao je ruku k sebi, ugledao dve okrugle rupice pod laktom i ponovo vrisnuo. Za m je munjevitom brzinom prineo podlak cu usnama i počeo da sisa. “Prekini.” Očev glas bio je slabašan i umoran. “Rekao sam da to radi samo u vesternima.” “Da, ali...” “A rekao sam i da nikad ne zavlačiš ruku u vreću sa zmijama, mislio da su one žive ili ne. Izvrneš vreću i paziš da ne padne na noge. Uvek.” Uvek i nikad u istoj lekciji – Ken ju je, sasvim očekivano, po snuo. “Izvrni vreću.” Zmija je meko pala na zemlju i sklupčala se, paralisana sunčevom svetlošću. “Šta je, Kene? Žuta kobra?” Ken će ćutao razrogačenih očiju piljeći u zmiju. “Poskok? Gabonska šarka?” Zmija je isplazila jezik i – ako je verova očevim predavanjima – zahvaljujući izuzetno razvijenim čulima ukusa i mirisa za samo sekundu prikupila sve informacije o situaciji u kojoj se našla. “Kene, ne puštaj je da pobegne.” Ali Ken ju je pus o da pobegne. Nije imao ni snage ni volje da ponovo dodirne neku zmiju, a naročito ne onu koja mu je upravo skra la očekivani

životni vek na dvadeset sedam godina. “Dođavola!”, uzviknuo je otac. “Nemoj da me zezaš!”, uzvra o je Ken. “Video sije isto koliko i ja, a znaš u prste sve zmije u čitavoj prokletoj Africi. Nemoj mi reći da nisi. “Naravno da znam koja je zmija”, rekao je otac s izrazom lica koji Ken nije uspeo da dokuči. “Zato to i kažem. Brzo, donesi braon tašnu iz auta. “Ali zar ne bi trebalo da se obojica vra. “Ono je bila egipatska kobra. Na pola puta bi nam otrov paralisao centralni nervni sistem. Poslušaj me i požuri.” Kenov mozak je očajnički pokušavao da proceni situaciju i razmotri opcije. Nije mu išlo. Čak se i isplazio, ali mu ni to nije pomoglo. Zato je poslušao oca. “Otvori je”, rekao je otac kad se Ken vra o sa velikom lekarskom tašnom od smeđe kože bufala. “Brzo.” Previjao se, a usta su mu bila otvorena kao da ne uspeva dovoljno da udahne. “Tata, ja se osećam sasvim dobro, kako...?” “Zato što je prvo mene ujela. Prvi ujed sadrži pet puta veću koncentraciju otrova od drugog. To znači da ja imam oko pola sata, a dva i po sata. Šta vidiš unutra?” “Gomilu bočica zakačenih sa strane.” “Uvele nosimo samo one pro votrove koji ne mogu da sačekaju do povratka kući. Vidiš li egipatsku kobru?” Ken je leteo pogledom preko bočica. “Evo ga.” “Ja moram odmah da ga primim. Nadam se da ću bi dovoljno priseban da govorim kuda da voziš i da ćemo s ći na imanje pre nego što i tebi pozli. Špricevi su na dnu torbe. Sine, znaš šta treba da uradiš.” Ken gleda oca, koji očito više ne može da se pomeri, već samo sedi i kroz dopola spuštene kapke posmatra sina. Onda Ken ponovo pogleda špric. Suzbije mučninu i udahne. Zna da će do kraja života pam taj trenutak, trenutak u kojem je uzeo stvari u svoje ruke i spasao život čoveku kog voli

najviše na svetu. Prislanja iglu između dve rupice od ujeda, vidi kako se koža ulubljuje pod pri skom, ali i vraća kad igla probije kožu i sklizne u podlak cu Kena Abota. Ubod ga zapeče i on udahne duboko na nos gurajući polako klip. Kad ostane oko dve trećine žućkaste tečnos u špricu, Ken malčice vra klip, izvuče iglu i ponovi postupak nešto više uz ruku. Tad mu padne na pamet da se ipak neće pridruži “klubu 27 godina”. Napro v, biće bogat, srećan i živeće još dugo. A sve to zahvaljujući špricu i igli. Da umreš od srneha. “Kako se osećaš?”, pita nasmejano. “Tužan sam”, šapuće otac. Brada mu je pala na grudi. Ken izvlači špric i iglu i vatom briše krv sa uboda. Nije mu muka, ni ga grize savest. Samo sunce i sreća. Ukratko, konačno je osvojio premiju. “Pa, dragi oče, ako je nekakva uteha, prilično me je zabolelo.” Ken pogleda na sat. “Uteha u poslednjim minu ma života.” Otac s naporom podigne glavu. “Zašto, Kene, pobogu – zašto?” Ken sedne pored oca i spus mu ruku na rame. “Zašto? A šta misliš? Iz istog razloga što stalno nosim pušku i samo čekam situaciju u kojoj bih se mogao izvući na nesrećni slučaj, zalutali metak ili kako se već to zove. Zbog novca, tata, zbog novca.” Emersonu ponovo padne glava. “Zato si, dakle, došao – po nasledstvo?” Neozleđenom rukom Ken potapše oca po leđima. Od mesta ujeda i uboda širi mu se nekakav pulsirajući, donekle parališući bol. “Čitao sam u Gardijanu poražavajući članak o starenju nacije. Znaš li koliki je očekivani životni vek muškarca iz srednje klase starog između pedeset i pedeset pet godina, a koji dosad nije oboleo od raka ili infarkta? Devedeset dve godine. Tata, moji poverioci neće hte toliko da čekaju. Ali mislim da će se prilično smiri kad se vra m sa tvojom smrtovnicom kao jedini naslednik.” “Mogao si samo da mi tražiš novac.” “Milion fun ? Tata, čak i moja drskost ima granice.”

Ken se zacereka, a istog časa mu sa suprotne obale reke odgovori čopor sivosmeđih hijena koje su se tu pojavile i sad ih radoznalo posmatraju. Ken se neho ce strese. “Otkud su se one stvorile?” “Namirisale su”, kaže Emerson. “Namirisale? Pa nisi još počeo da zaudaraš.” “Hijene mogu da namirišu smrt. Već sam to viđao.” “Pa, ružne su, glupe su i na drugoj su strani reke. Mrzim ih.” “Zato što su moralno superiorne u odnosu na nas.” Ken preneraženo pogleda oca, koji nastavlja: “Možda sad misliš ovako: ako nema slobode izbora, onda nema ni morala. Ali ako je sloboda izbora da pokoriš svoju prirodu, ako je moralno da to bude ono što želiš, zašto smo onda nesrećni?” Emerson Abot podigne glavu i tužno se osmehne: “Zato što uobražavamo kako smo mogli postupi drugačije, mislimo da smo obdareni sposobnošću da uradimo nešto više od onoga što u krajnjoj liniji koris samo nama samima. Ali ne možemo. Dokaz je to što smo tu, što i dalje postojimo. Kad moramo, poješćemo svoje očeve ili sinove, ali ne iz mržnje, već iz ljubavi prema životu. A opet, verujemo da ćemo zbog toga gore u paklu. A možda i hoćemo. Zato je kobra moralno superiorna u odnosu na nas kad odabere da proždere svoju decu. Ona ni u jednom trenutku ne ose sram, jer za nju ne postoji greh, već samo goruća želja za životom. Shvataš? Sam si svoj izbavitelj, a izbavićeš se samo ako radiš ono što moraš da bi preživeo.” Ken zaus da mu odgovori, ali od naprasnog bola u grudima ostane bez daha. “Šta je bilo?”, pita otac. “Nešto... “ “Te je zabolelo u grudima”, dovrši otac, odjednom normalnim glasom. “Tako počinje.” “Šta, šta počinje?” “Egipatska kobra. Valjda se sećaš kad sam pričao?” “Ali...”

“Nervni otrov. Prvo te peče mesto ujeda, za m se bol širi telom, koža oko mesta ujeda menja boju, ruke i noge o ču i trnu. A onda, pred kraj: pojačan rad srca, bale i suze, paraliza grkljana i otežano disanje i govor, da bi naposletku nervni otrov paralisao srce i pluća i tad nastupa smrt. Sve to može da traje i sa ma uz ekstremne bolove.” “Tata!” “Zvučiš mi iznenađeno, sine. Zar nisi slušao predavanja?” “Ali ... tebi je bolje.” “Ne, i nisi baš pažljivo slušao”, nastavlja otac zamišljeno. “Inače bi prime o razliku između egipatske kobre i afričkog pitona kamenjara.” “Piton... kamenjar?” “Agresivan, gadan, ali neotrovan.” Otac se uspravi i protegne vrat. “U pravu si, ja sam sasvim dobro, ali kako si , sine? Da li te steže u grlu? Uskoro će poče grčevi, da budem iskren, ne bih bio u koži.” “Ali nas je... “ “Ujela ista zmija. Ko bi rekao? Možda u tvojoj krvi ima i još nečeg?” Ken počinje da shvata. Pogleda praznu bočicu na zemlji i pokuša da ustane, ali ga noge ne slušaju. Javlja mu se jak bol u pazusima. “Da si slušao na času, Kene, prvo bi pogledao kakav je čep na bočici, pa tek onda zario iglu.” Crveni, pomisli Ken. Crveni zapušač. Sam je sebi ubrizgao otrov. “Ali to je bila jedina bočica sa nazivom egipatske kobre, sve sam ih pregledao, nije bilo plave, nije bilo pro votrova...” Otac slegne ramenima. Ken se bori da dođe do daha. Zujanje insekata mu pri ska bubne opne. “Od početka si znao. Znao si... zašto... sam došao.” “Ne, nisam znao. Ali pošto nisam glup, nisam ni isključio tu mogućnost. A naravno, zaustavio bih te da si pokušao da meni daš injekciju.” Ken ne oseća suze koje mu se slivaju niz obraze. “Tata... vozi me kući. Nemam...” Čini se da ga otac ne čuje. Ustao je i čkilji ka suprotnoj obali reke. “Adolf kaže da dobro plivaju, ali ja to nisam video svojim očima.”

Ken se prevrće na leđa i ostaje u tom položaju da zuri u nebo. Sunce je i dalje visoko iznad krošnji na horizontu, ali on zna da će u sedam sa neko preseći nevidljivu nit, sunce će se surva iza brda i za petnaest minuta će nastupi mrkli mrak. Ona bela p ca ponovo krikne, zamahne krilima i posle dve sekunde prole Kenu pred očima. Sve je to prelepo. “Vreme je da se ide kući”, kaže njegov otac. “Adolf je dosad spremio večeru.” Ken ga čuje kako uzima torbu sa bočicama i vidi ga kako odlazi. Nekoliko sekundi vlada šina. A onda se čuje pljusak u vodu. Ken Abot zna da više nema šanse.

Crni skakač

IDEO Otvaranje “Vaši kapci su teški”, rekao sam. Džepni sat – nepoznate izrade, ali dovoljno otežan zlatom da se kla ravnomerno i dugo – bio je u vlasništvu moje porodice još od 1870. “Spava vam se, zažmurite.” Tišina je bila potpuna. Trostruki prozori prema ulici bili su izazov čak i pesmi moćnih zvona Milanske katedrale. U tom tajcu je odsustvo kucanja bilo još upadljivije. Kazaljke su pokazivale svaka na svoju stranu trenutak u kojem je mehanizam konačno izdahnuo. Sada je to bio nemi predmet, lišen uloge namenjene jednom časovniku. “Kad se budete probudili, više nećete pam ni trudnoću ni abortus. To dete nikad nije postojalo.” Odjednom ose h da mi naviru suze. Otkako sam izgubio svoje dete, izgubio sam i ono što mi psiholozi nazivamo kontrolom afekata, zasuzio bih i zajecao na svaku sitnicu koja bi me podse la na to. Sabrao sam se i nastavio: “Pam ćete da ste došli radi odvikavanja od niko na.” * * * Posle deset minuta sam obazrivo probudio gospođu Karlson iz transa. “Uopšte mi se ne puši”, rekla je zakopčavajući bundu i pogledala me. Sedeo sam za stolom i nešto škrabao Montegrapinim penkalom koje sam pre mnogo godina kupio u jednoj an kvarnici. Pacijen vole kad pišemo u beležnicu, to im uliva doživljaj da nisu kao na pokretnoj traci. “Recite mi, doktore Majere, da li je teško hipno sa ?” “Zavisi koga hipno šete”, rekao sam. “Kao i filmskim režiserima, i nama je najteže da radimo sa decom i živo njama. A najlakše sa prijemčivim umetničkim dušama poput vaše, sinjora.” Nasmejala se. “Priča se, doktore Majere, da ste jednom hipno sali čak i psa. Da li je to is na?”

“To su samo glasine.” Osmehnuo sam se. “A da sam to stvarno uradio, bio bih u obavezi da š m privatnost svog pacijenta.” Ponovo se nasmejala. “Ali kakva je moć u vašim rukama!” “Bojim se da sam jednako bespomoćan kao i svi drugi ljudi”, rekao sam preturajući po fioci stola u potrazi za novom patronom, jer je penkalo bilo prestalo da piše. Predsednik lokalnog šahovskog kluba koji sam svojevremeno posećivao jednom mi je rekao da ne gubim zbog toga što ne znam šta radim, već zato što sabo ram vlas te izglede da pobedim zato što sam neshvatljivo bolećiv prema slabijima. Podozrevao je da ću radije žrtvova topa umesto skakača samo zato što mi je skakač draži. Ili zato što sebe poistovećujem s m skakačem. “Lukase, to su samo figure, figure! A skakač vredi manje i to je činjenica, nije stvar lične preferencije.” “Ali ne u svakom položaju. Skakač može da se iskobelja kad ga zatvoriš.” “Ali je spor, Lukase, i uvek s gne prekasno da spase bilo koga.” Pronašao sam patronu, uski metalni valjak dugačak koliko i penkalo, sa tankom čeličnom iglom zbog koje je podsećao na špric. Shva o sam da mi je to poslednja, Montegrapina penkala i patrone se više nisu proizvodile, ta marka je, poput mnogih drugih proizvođača bespotrebno elegantne i kvalitetne robe, bila poklekla pod pri skom nemilosrdne globalne konkurencije. Pisao sam promišljeno i s poštovanjem, ne rasipajući reči. Gospođa Karlson će ponovo propuši , pa će svojim prijateljicama ispriča kako taj doktor Majer i nije neka veličina i bar me onda neće i one saleta . Ali abortusa se neće seća , osim ako nešto ne bude poniš lo dejstvo hipnoze, nekakva lozinka, raspoloženje, san – postoji mnogo takvih stvari. Kao u mom slučaju. Često bih poželeo da izbrišem Benjamina i Mariju iz sećanja. Često nisam želeo da se to desi. No već dugo nisam u stanju da hipno šem samog sebe. Previše naučiš o tome, postaneš iluzionista koji više ne može sebi priuš da bude prevaren, čak ni kad to poželi. Pošto je gospođa Karlson o šla, spakovao sam stvari u prekrasnu kalvino aktovku od crne kože. Kupio sam taj model zato što se zvao kao i an fašis čki pobunjenik Italo Kalvino. A i zato što sam mogao da ga priuš m. Vezao sam Barberijev šal oko vrata i izašao na recepciju, gde je

Linda, recepcionerka u prostorijama koje sam delio sa još dvoje psihologa, podigla pogled. “Želim vam prijatan dan, Lukase”, rekla je s gotovo nečujnim uzdahom i jedva primetno pogledala na sat, koji joj je, kao i obično, saopš o da je tek tri po podne. Koris la je taj američki pozdrav ne samo da bi mi poželela prijatne sate do mraka i odlaska na spavanje već i kako bi naglasila da je moje radno vreme znatno kraće od radnog vremena mojih kolega, pa tako i njeno. Mislim da je smatrala – ili da je mislila da smatra – kako je krajnje nesolidarno od mene što nemam više klijenata, ali ona, naravno, nije mogla zna da je meni to proteklih godina postalo tek sekundarno zanimanje. Zapravo, samo paravan za onaj drugi, pravi posao. Ubijanje ljudi. “I ja vama, Linda”, rekao sam i izašao na lep decembarski dan. Nikad nisam uspeo da odredim da li mi je Milano lep. Nekad je bio lep, dovoljno je bilo pogleda slike iz vremena kad je to bio grad u Italiji, a ne u Kapitaliji, kako privatno nazivam ovo bezdržavno stanje današnjice. Pre poslednjeg fizičkog svetskog rata bio je, naravno, nestvarno veličanstven, ali je čak i posle bombardovanja zadržao svedenu no uočljivu otmenost, gde su s l i ukus grada dik rale modne kuće. U doba pre nego što je Evropom, Severnom Amerikom i Azijom zavladalo šesnaest korpora vnih kartela, fabrike su se morale povinova regula vi centralne vlas zahvaljujući čemu su se čak i iz Milana – jednog od najzagađenijih gradova u Evropi – po vedrom danu videli beli vrhovi Dolomita. Ali sada je grad bio pod stalnim velom aerozagađenja, a oni koji nisu imali novca za precenjene prečišćivače proizvođača koji je u datom trenutku držao monopol nad tržištem živeli su kratko i tegobno. Mediji u vlasništvu kartela nas ubeđuju da smo boga ji nego što smo bili tako što nam pokazuju visinu prosečnih prihoda po stanovniku. A is na je, naravno, da direktori i izumitelji u kartelima zarađuju po hiljadu puta više od prosečnih radnika. Osamdeset posto radnika je zaposleno na određeno i ne može ništa dugoročno da planira, već živi u narastajućim divljim naseljima koja okružuju grad sa svih strana osim sa severne. Pošto je, zahvaljujući Milanskoj berzi i sedištu sedam kartela, Milano postao fmansijsko središte Evrope, broj stanovnika je vrtoglavo narastao. Milano nije postao samo najveći grad u Evropi već i treće po veličini divlje

naselje na svetu. Nisam socijalista, ali to ne moraš ni bi da bi čeznuo za vremenima kad su prihodi bili niži, ali ravnopravnije podeljeni i kada su funkcionisale države koje su se starale o onima koji imaju premalo. Prošao sam pored Katedrale. Ispred velelepne crkve protezao se red turista i vernika preko čitavog Katedralskog trga. Na suprotnoj strani trga prošao sam pored stolova lokala koji ljudi iz moje nove branše nazivaju Cafe Morte – kafe Smrt. Tamo su sedeli isključivo muškarci i, tobož čitajući novine ili sa telefona, pogledima tragali za potencijalnim poslodavcima. Tržište plaćenih ubica pra lo je uspon kartela i neregulisane, slobodne konkurencije, a u toj branši su se – kao i u pros tuciji – razvila dva staleža. Kafe Smrt je predstavljao tržište otvorenog pa, poput uličnih pros tutki. Tu su mušterije mogle angažova ubicu i za samo 10.000 evra. Kvalitet i diskrecija bili su diskutabilni, ali u društvu u kojem su policija i tužilaštvo bili zakržljali i ogrezli u korupciju, i rizik da te uhapse se sveo na prihvatljivu meru. Zato su porodice ili poslodavci žrtava neretko reagovali tako što bi i sami angažovali ubicu radi osvete, pa je tako i naša branša – poput trgovine oružjem i narko cima – sama sebe hranila. Prva ubistva u kartelima – ona u kojima je meta čelnik suparničkog kartela, a cilj da se oslabi konkurencija – bivala su poverena taksis ma, pa se pretpostavlja da nas zato nazivaju “vozačima”. Ali dok postoje taksis na uličnim stanicama poput ove u kafeu Smrt, imaš i vozače limuzina koji, poput luksuzne poslovne pratnje, rade isključivo po preporuci i do kojih možeš doći isključivo preko posrednika zvanog i “agent”. Takvi “vozači” su izgradili svoju reputaciju i koštaju do deset puta više od onih u kafeu Smrt, ali za smaknuće dobro zaš ćenih osoba iz kartelske vrhuške moraš angažova vozača limuzine. Nekog poput mene. Nije mi bilo ni nakraj pame da ću ima dara za ovaj posao. Među m, visok stupanj empa je donosi i razumevanje kako pro vnik razmišlja. Za dve godine koliko sam dotad radio u toj branši, uspeo sam da postanem jedan od najtraženijih. Moji prihodi od psihoterapije bili su u opadanju sve otkako je moj sin napunio osam godina i umro, da bi se potpuno zaustavili kad je, naredne godine, Marija oduzela sebi život. Kao psiholog, navikao sam da tragam za najpros jim i najbanalnijim mo vima kod drugih, ali i kod samog sebe. Moj mo vje osveta. Prihva o sam što mi je sin jedinac bio nem od rođenja kao igru slučaja, to nije bila ničija krivica ni je bilo kako

u calo na tuđe živote. Ali nisam mogao da prihva m ono zbog čega je Benjamin stradao: ljudsku pohlepu, biznismene koji su proračunato i krišom zanemarivali skupe pro vpožarne standarde za električne proizvode kako bi ih prodavali po nižoj ceni od konkurencije, a uz veću dobit. Znam da zvuči neobično kad kažem da sam zbog jedne defektne noćne lampe spremno žrtvovao čovečnost i opredelio se da sejem smrt u najdoslovnijem smislu. Naime, nisam mogao da okrivim samo jednu konkretnu osobu, pa sam zato svoju osvetu uperio ka svima onima na ključnim položajima u kartelima, onima koji su mi, svojim bezobzirnim klanjanjem mamonu, oduzeli Benjamina i Mariju. Poput teroriste koji je izgubio porodicu u bombaškom napadu pa se zale avionom u soliter pun ljudi koji nisu neposredni krivci za to, ali saučestvuju u krivici. Da, znao sam tačno zašto sam postao neko ko ubija istaknute pripadnike kartela. Ali to što sam odredio mo v ne znači da se bilo šta promenilo, nov uvid ne vodi nužno u promenu ponašanja. A pošto je smrt bila podeljena na mnoge, a nektar osvete razređen, on mi nije gasio žeđ, već sam morao da nastavim. Mogao sam, naravno, da presudim i sam sebi, ali naprasna spoznaja da život nema smisla ne budi kod svakog želju da ga okonča. Ljudi kao Marija su ipak izuzetak. Obavio sam redovni test: tobož slučajno sam preleteo pogledom preko stolova u baš kafea. Ni sada nisam video naznaku prepoznavanja kod onih koji bi presreli moj pogled. Samo bi zaključili da nisam mušterija i izgubili interesovanje za mene. Odlično. Ko želi da zadrži uhlebljenje kao vozač limuzine, nije smeo sebi priuš da mu neko drugi – pa čak ni mušterija, a konkuren nipošto – prepozna lice. Posrednici, agen , uzimali su dvadeset pet posto honorara i vredeli su h para, bar kao paravan iza kojeg smo se mogli sakri . Od onih u ekskluzivnom segmentu naše branše koji su dolijali – a pod m ne mislim da su bili uhapšeni – bilo je više agenata nego vozača, dovoljno je bilo o ći na Cimitero Maggiore i pogleda nadgrobne spomenike. Pored neutoljive žeđi za osvetom, imao sam i drugih prednos u vozačkoj delatnos . Jedna je bila Judit Sabo, u branši poznata kao Kraljica. Bila je među troje ili četvoro vrhunskih agenata, a njeno pregovaračko umeće bilo je legendarno. Pričalo se da Kraljica nikad ne napus sobu za sastanke bez sklopljenog dogovora, a u tom trenutku bio sam njen jedini

stalni klijent. I jedini ljubavnik. Naravno, ne mogu bi sasvim siguran u to, pošto je i njen prethodni stalni klijent takođe mislio da je bio njen jedini ljubavnik. Druga prednost bila je ta što sam, za razliku od mnogih drugih vozača, imao uverljiv paravan, bar dokle god sam zadržavao dovoljno pacijenata da moji odlasci na posao ne deluju sumnjivo. Moja treća i najvažnija prednost bila je ta što imam oružje koje drugi nemaju. Hipnozu. Zastao sam kod pešačkog prelaza. Otvorio sam četvore oči dok sam čekao da semafor na ostrvcetu pokaže zeleno. Više mi ne prija da zastajkujem na javnim mes ma kad nemam pregled ko je oko mene. Snajperska puška sa prigušivačem na francuskom balkonu, nož u leđa čim se upali zeleno, ubod u bubreg koji u prvi mah toliko zaboli da žrtva ne ispus ni glasa od sebe, već se samo sruči na zemlju kad masa krene da prelazi. Jedno vreme su vozači bili na vrhu lanca ishrane, ili bar nisu morali da strepe za vlas tu bezbednost. Bilo je to pre nego što su zasebni karteli počeli da angažuju najbolje vozače za stalno, pa tako i sami dobili položaj unutar kartela i metu na čelu. Sada su korpora vni karteli imali i vlas te milicije koje su u praksi bile iznad zakona, a nadmetanje na tržiš ma – koja su se svodila na tehnologiju, zabavu i farmaciju – više je ličilo na nekadašnje ratove nego na nekadašnji kapitalizam. Začudo, neregulisano tržište i u svakom pogledu oštrija konkurencija samo su smanjili broj aktera umesto da ga povećaju, dok je porastao udeo monopola i oligopola usled kupovine tuđih poslova. Što bi se reklo u svetu ajkula: Siže is everything79 . Doduše, veličina ne znači mnogo ako nemaš zube. A “zubi” bili su najbolji mozgovi, najbolji hemičari, najbolji poslovni stratezi. Ključne ličnos u kartelima s vremenom su s cale is status i bogatstvo kao fudbalske zvezde, a one kompanije koje nisu mogle da ih plaćaju počele su da zaostaju za konkurencijom. Zato su manje bogate kompanije počele da ubijaju vodeće mozgove u jačima, koje su morale da uzvrate istom merom kako bi zadržale hegemoniju, a vrhunske hemičare, izumitelje i direktore zamenila je nova elita vrhunskih plaćenih ubica. Činilo se da na duge staze ipak pobeđuje ona kompanija koja ima najbolje ubice. Tako je počeo sav ovaj kanibalizam, gde korporacije angažuju ubice da ubijaju najbolje plaćene ubice svojih konkurenata.

Zato sam se sledio kad sam levo i iza leđa, u uglu koji se za ovaj kontekst sasvim prikladno naziva mrtvim, začuo glas. Taj glas mi nije bio odranije poznat, ali sam znao da to mora bi on. Delom zato što je govorio napuljskom varijantom kalabrijskog narečja, zbog čega je i poneo nadimak ii Calabrese. Delom zato što sam napola očekivao da se pojavi. Delom zato što nijedan drugi vozač osim Đoa “Kalabreza” Greka ne bi uspeo da mi se tako neopaženo prikrade. A delom i zato što sam u prozorima automobila koji su prolazili video da čovek iza mene nosi belo odelo, a bilo je poznato da Greko uvek ubija tako odeven. “Kakav podvig, svaka čast”, rekao je glas k uz moje uvo. Jedva sam se obuzdao da se ne osvrnem. Rekao sam sebi da nema svrhe, da je hteo da me ubije, već bi to uradio, a ja to nikako ne bih mogao da sprečim. Reč je, naime, o najboljem vozaču u celoj Evropi. Nije to pitanje ukusa, Do Greko je već godinama bio najbolje plaćen među nama, a u ovim vremenima opšte je prihvaćeno da je tržište uvek u pravu. Judit mi je rekla da je kao Grekova agentkinja zarađivala duplo više nego Talj, Fišer ili Aljehin. “Misliš li da si bolji od mene, Lukase?” Neho ce sam ustuknuo kada mi je ispred nosa prošao šleper zatresavši zemlju. , “Koliko mi je poznato, tebe plaćaju triput više od mene, tako da ne, ne mislim.” “Lukase, a zašto misliš da pričam o poslu? Hteo sam da te pitam misliš li da je jebeš bolje nego ja.” Progutao sam pljuvačku. On se nasmejao. Siktavo, glasom t koje preraste u otegnuto i isprekidano s. “Zezam se”, rekao je. “Mislio sam na posao. Smrt gospodina Šadoa. Rukovodstvo njegove kompanije nije moglo da presudi da li je posredi saobraćajna nesreća ili samoubistvo. Zato su angažovali stručnjaka za smrt. Mene. Na snimku saobraćajne kamere...” Uperio je prstom ka fasadi na drugoj strani ulice gde sam znao da stoje kamere. “Vidimo kako gospodin Šado čeka zeleno sa drugim pešacima, kao i mi sada. Ali kada se upali zeleno i svi ostali krenu da prelaze ulicu, gospodin Šado ne mrda. Izgleda kao da spava na nogama, a za to vreme prilaze mu novi pešaci. Onda se

upali crveno, a on tada zažmuri i počne da mrda usnama kao da broji u sebi. Jesi li video snimak?” Odmahnuo sam glavom. “Ali si možda gledao sve to uživo?” Ponovo sam odmahnuo glavom. “Stvarno? Pa da onda prepričam. Onda on samo iskorači na kolovoz. Znaš li koliko ga je automobila pregazilo pre nego što su uspeli da zaustave saobraćaj? Ne, verovatno ni to ne znaš. Ovo što kažem nije pisalo u novinama: gospodina Šadoa su strugali sa asfalta kao žvaku.” “Pa jesu li ustanovili da li je samoubistvo ili nesrećan slučaj?” Greko se ponovo nasmejao onim siktavim smehom. Tiho, ali dovoljno blizu mog uva da sam ga čuo uprkos buci automobila. “Šadoova kompanija je konkurent jednoj od onih za koje radiš. Veruješ li u slučajnos , Lukase?” “Da, naravno, stalno se dešavaju.” “Ne, ne veruješ.” Greko se više nije smejao. “Nekoliko puta sam pažljivo pregledao snimak. Naročito sam obra o pažnju na ovaj semafor pošto se na snimku vidi da gospodin Šado gleda pravo u njega.” Đo Greko je uperio prstom u semafor na ostrvu ispred nas. “Ima ogrebo ne od šrafcigera. Kad sam pregledao druge snimke video-nadzora, ispostavilo se da semafor nije radio sat vremena prethodne noći a da' niko nije znao da mi kaže zašto. Kako si to izveo, Lukase? Da li si ubacio na semafor ekran koji je bio povezan sa telefonom, pa si na licu mesta hipno sao gospodina Šadoa? Jesi li mu rekao da zakorači na kolovoz, ili je to uradio na neki signal, na primer, kad se upalilo crveno?” Uprkos zimskoj hladnoći ose o sam da mi izbija znoj po čitavom telu. Ne mislim da se naročito plašim smr , ali Đoa Greka se plašim. Možda samo zbog onog što se u psihologiji naziva atribucijom, možda je Greko samo vešt zanatlija sa zastrašujućom reputacijom. Bilo kako bilo, njegovo prisustvo je u meni budilo slutnju da se svakog trenutka može desi nešto strašno. Možda je zračio me. A možda nije zračio ničim – kao što je hladnoća samo odsustvo toplote, tako je i nepatvoreno zlo potpuno odsustvo samilos . Ako mene pitate, psihopata nema nikakvu dodatnu odliku, već neki nedostatak.

“Jesu li te oni poslali na mene?”, pitao sam. “Šadoova kompanija?” Crvenog čovečuljka na semaforu zamenio je zeleni i ljudi oko nas su zakoračili na ulicu. Ako bih krenuo i ja, da li bih dobio metak u leđa? “Ko zna? Uostalom, Lukase, ne deluje mi kao da se naročito plašiš smr .” “Ima i gorih stvari nego da ostavim za sobom ovu dolinu plača.” Posmatrao sam kako se leđa drugih pešaka udaljavaju od nas na pločniku. “Svakako je bolje ostavi nego da budeš ostavljen, tu ćemo se, Lukase, sigurno složi .” Prvo sam, naravno, pomislio da cilja na to što je Judit ostavila njega. Bilo je naivno očekiva da ne bi pre ili kasnije otkrio kako sam ga ja zamenio u ulozi njenog klijenta i ljubavnika. Ipak, izgovorio je to tako kao da je ciljao na mene. Da su mene napus li sin Benjamin i žena Marija. Nisam imao predstavu kako je mogao doći do tog saznanja. “Hello, I’m...” 80,so počeo je. Izgovarao je te reči polako, ritmično i ja sam se skamenio. “Opus se.” Tiho se nasmejao. “Pa ne bih valjda pucao pred kamerama?” Naterao sam se da pomerim nogu. Jedan korak, drugi. O šao sam ne osvrćući se. Najočigledniji razlog da Milano postane prestonica evropskih vozača bio je, naravno, taj što su se u njega stekli tehnologija, inovacije, najveći umovi i najboga je kompanije. Grad je bio kao pojilo u savani koje privlači svakojake živo nje. Pored onih biljojeda koji su toliko krupni da se ne plaše ničeg, mi ostali se delimo na grabljivice, plen i parazite. Živimo u simbiozi straha iz koje niko ne može da se izbavi. Pošao sam uskom, popločanom pešačkom ulicom, blago krivudavom i nepreglednom. Možda baš zato biram taj put od posla do kuće: da ne vidim odmah šta me čeka. Prolazio sam pored izloga malih i ekskluzivnih bu ka, pored nekih manje ekskluzivnih, kao i pored zanatskih radnji koje su doživele preporod nakon što je čitav niz ar kala prestao masovno da se proizvodi usled nedostatka sirovina i građe.

Kod kuće me je čekala šahovska tabla, nameravao sam da odigram svoju omiljenu par ju, Murakami pro v Karlsena. U vreme kad se ona odigrala, Karlsen već nije više bio u zenitu. Par ja je zapravo postala čuvena po tome što je Karlsen već pri početku otvaranja ušetao pravo u očiglednu ali krajnje lukavu zamku, koja se proslavila kao Murakamijeva zamka i postala jednako čuvena koliko i Laskerova. Kasnije će Murakami odigra suroviju varijantu te zamke u još slavnijoj par ji brzopoteznog šaha pro v mladog i poletnog Italijana Olsena upravo iz grada Milana. Srce mi je i dalje ubrzano kucalo od susreta sa Đoom Grekom. Znao sam, naravno, da ubistvo nasred ulice nije u njegovom s lu, takve stvari je prepuštao vozačima iz kafea Smrt. Ali pošto mi je rekao Hello, fm..., bio sam siguran da su mi dani odbrojani i da ću uskoro o ći Benjaminu i Mariji. Ne znam da li je Đo Greko stvarno veliki ljubitelj Džonija Keša, ali njegova vizitkarta, oproštajna poruka žrtvama, po predanju glasi Hello, I’m Greco. Neki, doduše, tvrde da je tu praksu uveo tek pošto je ta legenda nastala. Doduše, samo onda kada bi bio fizički prisutan. Naime, Đo Greko je ponekad izvodio ubistva na daljinu, kao u slučaju prošlogodišnjeg spektakularnog atentata na porodicu Duali u zamku Sforca. Znao sam da me niko ne pra , ali sam se, naravno, pitao zašto se uopšte tako pojavio i zašto je izrekao samo pola svoje poruke. Naime, Greko je bio u pravu: ne verujem u slučajnos . Da li je to bila pretnja? Ali zašto bih takvu pretnju shva o ozbiljno kad obojica znamo da je mogao obavi posao na licu mesta, imao je sjajnu priliku. Šta li je smerao? Možda je samo hteo da ja pomislim kako nešto smera, možda je samo želeo da nasekira novog ljubavnika svoje bivše. Iz h misli su me prenule vika i vriska. Preda mnom, u tesnoj uličici, bila se napravila prilična gužva. Svi su gledali naviše, pa sam i ja pogledao. Kroz francuski balkon na pretposlednjem spratu kuljao je crn dim. Iza balkonskih rešetaka videlo se nešto, jedno bledo lice. Dečačko. Osam godina? Deset? Bilo je teško proceni odatle. “Skoči!”, viknuo je neko među okupljenima. “Zašto niko ne otrči po njega?”, pitao sam tog koji je viknuo. “Kapija je zaključana.”

Prišlo je još ljudi, gomila se udvostručila, utrostručila i shva o sam da sam tu naišao čim su ljudi prime li požar. Dečak je otvorio usta, ali se ništa nije čulo. Trebalo je već tad da shva m, možda sam i shva o. Ali to ništa ne bi promenilo, već tad sam bio na ivici da zaplačem. Pritrčao sam kapiji i prodrmusao je. Otvorio se prozorčić na koji je provirilo bradato lice. “Imate požar na petom”, rekao sam. “Čekamo vatrogasce”, odgovorio je taj p tonom kao da je uvežbao tu repliku. “S ći će prekasno da spasu dete. Tamo još gori. Pus te me.” Rekao sam to ho, iako sam hteo da vriš m. Odškrinuo je kapiju. Tip je bio krupan i plećat, glave kao zakucane macolom na ramena, a nosio je redovnu vozačku uniformu: bezlično crno odelo. Ukratko, ne bih tad prošao pored njega da nije hteo da me pus . Potrčao sam uz stepenice. Otrovni milanski vazduh mi je pekao pluća dok sam brojao spratove ne zastajući. Kada sam s gao na pe , uhva o sam kvaku levih od dvojih vrata. Bila su zaključana, a iznutra se začuo lju t lavež. Utom sam se dose o da je balkon na desnoj strani fasade, pa sam se uhva o za kvaku onih drugih vrata. Ona su se, začudo, odmah otvorila. Iz stana je pokuljao dim. Iza te crne zavese nazreo sam i vatru. Prekrivši lice rubom vunenog kaputa, ušao sam u stan. Nije se mnogo toga videlo, ali mi se činilo da je taj stan mali. Pošao sam onamo gde je morao bi balkon i sudario se sa trosedom. Viknuo sam, ali mi se niko nije odazvao. Nakašljao sam se i produžio. Iz otvorenog frižidera buktala je vatra, a na podu su ležali izgoreli ostaci nekog predmeta. Noćne lampe? Kao što sam rekao, ne verujem u slučajnos , a ovo sada je bila režirana repriza, priređena samo za mene. Ipak, morao sam da radim ono što sam shva o da se od mene očekuje, nisam video alterna vu. Nalet vetra je nakratko razvejao dim sa francuskog balkona i tad sam ugledao momka. Nosio je prljav sako sa amblemom, poderanu, prljavu majicu i iste takve pantalone. Gledao je u mene razrogačenih očiju. Imao je, kao i Benjamin, plavu kosu, ali je bio sitniji.

U dva kratka koraka sam prišao, zagrlio ga i podigao ose vši kako mi se sićušni, topli prs hvataju za kožu na vratu. Potrčao sam ka ulaznim vra ma kašljući od dima. Pipao sam po zidu tražeći prvo vrata, pa onda kvaku. Nisam je nalazio. Šu rao sam vrata i gurao ih ramenom, ali nisu popuštala. Gde je ta prokleta kvaka? Odgovor mi je s gao u vidu siktavog šuštanja iz frižidera, kao iz probušenog creva. Odande je pokuljao gas, zapalio se i osvetlio čitav stan. Na vra ma nije bilo kvake. Ni lep ra, ni bilo čega. Režija: Đo Greko. Ne spuštajući dečaka, otrčao sam nazad do otvorenih vrata plitkog balkona. Nagnuo sam se preko ograde od kovanog gvožđa. “Diši”, rekao sam dečaku koji je i dalje piljio u mene onim razrogačenim, smeđim očima. Poslušao me je, ali sam znao da ćemo, ma koliko ga daleko budem držao od stana, obojica ubrzo umre od trovanja ugljenmonoksidom. Pogledao sam okupljene na ulici, gledali su naviše otvorenih usta. Neki su nešto dovikivali, ali nisam čuo šta od urlanja plamena iza nas. Nisam čuo ni vatrogasne sirene kako se približavaju. Zato što niko nije pozvao vatrogasce. Čovek koji mi je otvorio kapiju zgrade nije me podse o na goste kafea Smrt samo po odevanju već i po hladnom, bezizražajnom licu, podjednako mrtvom kao i njegove žrtve. Pogledao sam desno. Tamo se nalazio normalan balkon, ali je bio predaleko i nije postojala mogućnost da se do njega dođe. Levo nije bilo balkona, ali je uzan sims vodio do najbližeg prozora u susednom stanu. Nisam smeo da gubim vreme. Odmakao sam dečaka od sebe da ga pogledam u smeđe oči. “Idemo onamo, nosiću te na leđima, drži se čvrsto i ne puštaj. Razumeš?” Dečak nije odgovorio, ali je klimnuo. Prebacio sam ga sebi na leđa, a on me je uhva o oko vrata i stegnuo noge oko stomaka. Prekoračio sam ogradu i, držeći se sa spoljašnje strane, stao na sims. Bio je toliko uzak da mi je na njega stajao tek delić đona, ali su mi čvrste zimske cipele, srećom, pružale dovoljnu potporu. Odvojio sam jednu ruku od ograde i oslonio se njom o zid.

Dole su ljudi vrištali, ali nisam se obazirao ni na njih, a ni na visinu. To ne znači da se ne plašim visine, plašim se. Kad bismo pali, sasvim izvesno bismo stradali. Ali pošto je mozak shva o da su alterna ve sims i vatra, nije oklevao. A pošto održavanje ravnoteže zahteva veću koncentraciju od mobilisanja očajničke snage, mozak je privremeno ugasio centar za strah koji u takvoj situaciji ne služi ničemu. Kao psiholog, a i kao ubica, iskusio sam da mi ljudi možemo bi tako racionalni. Krajnje oprezno sam odvojio i drugu ruku od ograde. Priljubio sam lice i grudi uza zid i ose o da imam ravnotežu. Dečak je očito shva o da se mora sasvim primiri na mojim leđima. Sa ulice više nisu dopirali povici, čulo se samo buktanje vatre sa balkona. Vukući stopala kao da plešem, obazrivo sam se pokrenuo po uzanom ispustu, ponadavši se da je bar dovoljno čvrst. Ali nije bio. Užasnuto sam gledao kako se odvaljuje u žela nas m komadićima sa mesta na koja bih stao. Kao da je sam pri sak donova izazivao nekakvu hemijsku reakciju u materijalu; sad sam opazio da je taj sims imao malo drugačiju nijansu od ostatka fasade. Pošto nisam smeo da stojim u mestu duže od nekoliko sekundi pre nego što sims počne da se kruni, samo sam produžio. Već smo bili predaleko od francuskog balkona i nije bilo povratka. Kad sam s gao do prozora susednog stana, levom rukom sam pažljivo skinuo Barberijev šal držeći se desnom za ispupčeni prozorski okvir. Taj šal mi je Judit poklonila za četrdese rođendan uz čes tku na kojoj je pisalo da sam joj veoma drag, što je bila pošalica na moj račun: nisam za svoju privrženost njoj nikad upu o jači izraz od tog. Hteo sam da uvijem šal oko ruke i razbijem prozor, ali je kraj šala ostao zaglavljen između dečakove ruke i mog vrata. Kada sam istrgnuo šal ispod njegove ruke, dečak se trgnuo i ja sam izgubio ravnotežu. Držeći se desnom rukom za okvir i samo sa desnim stopalom na simsu, odvojio sam se od fasade kao vrata na šarkama i pao bih da nisam u poslednji čas zgrabio prozor i levom rukom. Pogledao sam naniže i ugledao Barberijev šal kako polako pada na ulicu. Visina. Okrenula mi se utroba. Morao sam to da ignorišem. Zamahnuo sam golom desnom pesnicom iz sve snage, zamišljajući kako ću jačim udarcem umanji rizik od poseko ne. Staklo je bilo tanko i krhko, ali me je ruka ipak zabolela. Ne zato što sam se posekao, već zato što sam udario u nešto

tvrdo. Uhva o sam se za taj čvrs predmet, nagnuo u stranu i shva o da sam udario šipku rešetke od kovanog gvožđa. Rešetka je imala šarke s obeju strana, a na sredini je bila zaključana velikim katancem. Ko još mon ra gvozdenu rešetku iza prozorskih stakala na petom spratu? Odgovor se sam nametnuo: iza rešetke se nalazio prazan i zamračen stančić. Unutra nije bilo nameštaja, samo je na naspramnom zidu visila jedna velika vatrogasna sekira, kao da je na izložbi. Tačnije, kao da je Greko hteo da je odmah ugledam. Začulo se nekakvo grebanje. Iz sobe je ka prozoru potrčala crna prilika, zarežala, skočila i preko prs ju kojima sam se držao za rešetku skliznule su vlažne čeljus i zubi. Onda je pas pao na pod i lju to zalajao. Neho ce sam se odmakao od prozora kada je pas skočio na mene i sada sam osećao kako dečakove male šake klize s mog vrata. Nije mogao još dugo da se drži, morali smo da uđemo što pre. Onaj pas – rotvajler – sada je sedeo na podu k pod prozorom. Iz otvorenih usta curile su mu bale, a beli očnjaci su bleštali u mraku. Propeo se i oslonio prednjim šapama o zid, ali je njuškom udario o rešetku koja ga je sprečila da dopre do mojih prs ju. Zver je piljila u mene hladnim i bezizražajnim pogledom svojstvenim mržnji. Tad sam prime o da mu o ogrlici na debelom vratu visi nešto. Bio je to ključ. Pas je odustao, njegove prednje šape su skliznule na pod. Ponovo je seo i zalajao na mene. Dečak je stegnuo bu ne oko mog struka i pokušao da se podigne više na leđima. Tiho je zakukao. Pogledao sam ključ. Sekiru. I katanac. Greko je bio spreman da žrtvuje jednu figuru. Šahovski majstori to ponekad urade, ali ne da bi pružili prednost pro vniku, već da bi poboljšali svoj položaj na tabli. U tom trenutku nisam znao šta mu je namera, ali znao sam da ona, naravno, postoji. Tokom šahovskog turnira 1936. u No ngemu nemački velemajstor Emanuel Lasker je pola sata posmatrao pro vnika kako razmišlja da bi naposletku krenuo jednom figurom u napad. Nemac nije pojeo tu figuru, ali je ipak odneo pobedu. Kada su ga posle pitali zašto nije pojeo tu figuru, Lasker je odgovorio da, kada jak pro vnik posle pola sata razmišljanja proceni da neku figuru vredi žrtvova , moraš odgovori potezom koji pro vnik ipak nije predvideo. Razmišljao sam. Računao. I povukao potez koji je moj pro vnik i te kako predvideo. Progurao sam levu ruku kroz šipke. Bile su tako guste da su mi

se rukavi kaputa i košulje zavrnuli ogolivši ranjivu kožu. Bila je to moja žrtva psu. On je reagovao munjevito i bešumno. Zadigao je usne da lepo vidim kako mi zariva zube u podlak cu. Bol sam ose o tek kada je stegnuo vilice. Progurao sam i desnu ruku, ali kada sam njom posegnuo za ključ na ogrlici, pas mi je povukao levu ruku prema podu ne bi li se odmaknuo od slobodne desne. Nije tačno da nekim psima može da se zaključa vilica, dok druge imaju jači ugriz. A da su neke rase inteligentnije od drugih. Rotvajleri imaju jak ugriz i visok IQ. Kad sam se sa kolegama sa studija psihologije kladio da mogu naves živo nju da pod dejstvom hipnoze obavi neke jednostavne zadatke – na primer, da nekoliko puta klimne glavom – izabrao sam rotvajlera upravo zbog tog visokog koeficijenta inteligencije. Ipak, uspeo sam da ga navedem samo da sedi mirno, ali nije nikakva novost da se jednostavnim tehnikama živo nje – od pasa i pilića do svinja i krokodila – mogu naves da leže nepomično, kao u dubokom transu. Zasluge za to katatonično stanje smeju se samo delimično pripisa hipno zeru, jer podjednako pripadaju i ins nktu plena da se pretvara da je mrtav kad nije u mogućnos da pobegne u nameri da kod grabljivice izazove gađenje prema već mrtvom i potencijalno bolesnom ulovu. Doduše, za m je drugove je to bila novost, pošto su presudili da sam dobio opkladu i nagradili me novcem i nezasluženom reputacijom hipno zera živo nja. U tom životnom trenutku nisam mogao priuš da odbijem takve nagrade. Progurao sam desnu ruku kroz rešetke i obazrivo dotakao pseće čelo. Staloženo i ritmično sam ga mazio ho mu se obraćajući. Pas me je gledao ne popuštajući ugriz. Ne znam šta je osećao. Hipno zer ne postaje mudrac u svojstvu svog zanata, on je samo neko ko vlada tehnikom, poput prosečnog šahiste koji bez velike mudros igra otvaranja za koja je pročitao da su dobra. Razume se, postoji razlika između dobrih i manje dobrih hipno zera, a ja sam ipak među boljima, možda čak i najboljima. I kod ljudi hipnoza preskače spore kogni vne procese i zato deluje tako zapanjujuće brzo. Čovek na pešačkom prelazu da se izigra tokom samo nekoliko sekundi gledanja u semafor, ako tamo ugleda nešto što u njemu okine unapred usađenu reakciju. Prime o sam da se psu polako sklapaju kapci, a s sak vilice je popuštao. Ne prestajući da govorim ho, spus o sam desnu ruku do

ogrlice, otkačio ključ i privukao ga k sebi. Utom sam ose o kako me dečak pušta i klizi mi niz leđa. Izvukao sam ruku, prešao preko njegovih mršavih leđa i uhva o ga za pojas pre nego što je sasvim skliznuo. Zadržao sam ga, ali sam znao da neću moći tako još dugo. Uspeo sam da provučeni palac kroz širok prsten na ključu, pa sam sad morao prvo da ga skinem pre nego što ga uguram u katanac na rešetki. To nisam mogao izves jednom rukom. Ugriz je popuštao. Pažljivo sam pomerio ruku k sebi, ali je i pseća glava pošla za njom. Pomislio sam kako su kod zveri očnjaci zakrivljeni na unutra upravo da im ne bi iskliznuo plen. Zato sam sad gurnuo ruku malo dublje u čeljus i tek onda je podigao. Uspeo sam da se oslobodim. Krv mi se slivala niz podlak cu na dlan, pa mi je šipka na rešetki umalo iskliznula kad sam se za nju uhva o domalim i malim prstom. “Drži se još samo deset sekundi”, rekao sam glasno. “Broj naglas.” Dečak mi nije odgovorio, ali se opet čvrsto uhva o oko mog vrata. Pus o sam ga i uz pomoć ona tri slobodna prsta i desne ruke uspeo da uguram ključ i da ga okrenem. Katanac se otvorio. Gurnuo sam jedno krilo rešetke i okrenuo se tako da dečak siđe s mojih leđa u sobu. Sa ulice se začulo pljeskanje, neki su uzvikivali: Bravo! Onda sam i ja ušao kroz prozor. Pas je sedeo nepomično i zurio preda se, ili u sebe – ko će zna ? Više ne pra m stručne časopise, ali sam svojevremeno video spisak živo nja za koje naučnici smatraju da imaju doživljaj vlas tog ja, a psi nisu bili na tom spisku. Vrata su bila ojačana nekakvim mat metalom i, kao i ona u susednom stanu, nisu imala kvaku. Gurnuo sam ih nogom za svaki slučaj i potvrdio da su zaključana, a onda sam skinuo vatrogasnu sekiru sa dve kuke na zidu. Odmerio sam njenu težinu u ruci i pogledao vrata. Čuo sam kako mi krv sa ruke sočno kaplje po drvenom podu. A onda sam začuo još nešto, režanje, i okrenuo se prema prozoru. Dečak je stajao pored psa, mazio ga je! Video sam kako se pod glatkim crnim krznom napinju mišići, kako se uši podižu. Pas više nije bio u transu. Režao je duboko i sasvim ho. “Skloni se!”, uzviknuo sam znajući da je već kasno. Dečak je s gao da uzmakne samo pola koraka kada mu se crvena krv razlila po licu. Pao je na

kolena sa izrazom šoka u pogledu. Sečivo sekire se žarilo u pod ispred njega, a između sekire i dečaka ležala je odrubljena pseća glava iskeženih zuba. Srce je ispumpalo još dva slapa krvi iz masakriranog psećeg tela. Sekundu ili dve se nisam pomerio. Tek tada sam shva o da dečak za sve to vreme uopšte nije dao glasa od sebe. Sada sam i ja kleknuo ispred njega. Skinuo sam kaput i njime obrisao krv sa dečakovog lica, spus o sam mu ruku na rame i uhva o pogled pre nego što sam ga rukama upitao: “Ti si nem, zar ne?” Nije odgovorio. “Jesi li nem?”, pitao sam tad glasno i razgovetno. Klimnuo je. “I moj sin je bio nem”, rekao sam. “Razgovarali smo znakovnim jezikom. Znaš li znakovni jezik?” Odmahnuo je glavom. Otvorio je usta, uperio prstom u šupljinu. A za m u sekiru. “O, bože”, rekao sam. Zazvonio mi je telefon. Izvadio sam ga iz džepa. Bio je to poziv preko Fejstajma, nepoznat broj, ali slu o sam ko je. Prihva o sam poziv i na ekranu se pojavilo lice. Ličio je na masku Gaja Foksa kakvu su nekad nosili idealis širom sveta u pobuni pro v aktuelnih vlas , pro v nacionalnih država. Sa m tankim brčićima, jarećom bradicom i uvek prisutnim ironičnim kezom od kojeg bi mu se skupile oči, Đo Greko je pomalo ličio i na prase. “Čes tam”, rekao je. “Vidim da ste s gli u mučilište.” “Ovde bar ne gori”, rekao sam. “Ah, kad budeš video šta tu imam da ponudim, poželećeš da ste izgoreli tamo.” “Zašto radiš ovo, Greko?” “Zato što mi kartel iz Abu Dabija plaća dva miliona. Budi ponosan, to je rekordna cena za jednog vozača.” Progutao sam pljuvačku. Reputacija vrhunskog vozača istovremeno povećava i smanjuje rizik. Povećava, zato što cena za tvoju glavu raste. Smanjuje, zato što se drugi vozači neće tek tako la posla kad znaju da su

veliki izgledi da sami završe ispod zemlje. Uzdao sam se da će me potonje zaš . “Mogao sam da izdejstvujem i višu cenu”, nastavio je Greko. “Da su se oni obra li meni.” “Nego si o šao njima?” “Da, ja sam im predložio ovaj posao, kao i cenu na koju sam znao da će prista .” Znoj mi je izbio svuda po telu, kao da je ono smatralo da će mu manjak tečnos podići izglede za preživljavanje. “Ali čemu ovo... sve? Mogao si samo da me upucaš na pešačkom prelazu.” “Pa imamo budžet i za nešto ekstravagantnije od običnog metka, nešto što će odjeknu u branši. Ipak je renome...” “Zašto?!”, zaurlao sam i prime o da dečak prestravljeno pilji u mene. Moj sagovornik je ćutao, ali sam ga takoreći čuo kako se zadovoljno smeška. “Zašto?”, ponovio sam, usiljeno smirenim glasom. “To bi trebalo da znaš. Pošto jebeš Kraljicu, a uz to si i psiholog.” “Iz ljubomore, zar je tako prosto?” “O, Lukase, ljubomora uopšte nije prosta. Vidiš, pošto me je Judit ostavila, zapao sam u ne baš bezazlenu depresiju. Tako sam završio kod psihologa, koji mi je rekao da, pored depresije, pa m i od narcisizma. Ne znam sme li se baš reći da neko pa od visokog mišljenja o sebi, ali sam mu rekao da sam došao po pilulice za sreću, a ne nekakvu usranu dijagnozu koja nema nikakve veze s m.” Oćutao sam, ali su mi Grekove reći zvučale kao školski primer narcisizma. Narcisi ne priznaju svoj poremećaj ni traže lečenje, pa je pično da se zdravstveni radnici sa takvih pola procenta stanovništva susretnu upravo povodom depresije. “Ali ta budala nije htela da začu ”, uzdahnuo je Greko. “Pre nego što sam ga upucao, rekao mi je da je ekstremno razvijena zavist vrlo izražena odlika narcisa. Baš kao u slučaju Kaina, prvog zabeleženog narcisa. Znaš, onog iz Biblije što ubije brata iz ljubomore. Pa eto, to sam , ukratko, ja.”

Nisam znao da lije stvarno pucao u psihologa, ali nisam hteo ni da ga pitam. Nisam hteo ni da mu skrenem pažnju na to koliko je besmisleno sve se zbog nečeg što ne možeš promeni , možda zato što sam upravo to i sam radio. “Shvataš li sad, Lukase? Ja sam žrtva poremećaja ličnos zbog kojeg želim da pa š. Žao mi je, ne mogu to da promenim.” “Greko, ja pa m svakodnevno. Tako Boga, ubij me, ali pus dečaka.” Coknuo je tri puta, kao neki učitelj kad đak pogrešno uradi zadatak na tabli. “Smrt je laka, Lukase. A ta tvoja patnja pronalazi svoj lek, Kraljica leči sve, zar ne? E pa, želim da ponovo otvorim rane. Želim da se koprcaš na mojoj viljušci. Želim da pokušaš da spaseš tog dečaka i da ponovo ne uspeš u tome. Kad se tvoj sin otrovao dimom, odvezao si ga u bolnicu, ali si, čujem, zakasnio.” Oćutao sam. Kad smo usred noći ose li miris dima i utrčali u spavaću sobu u kojoj je Benjamin ležao pored lampe iz koje se pušilo, on već nije disao. Vozio sam najbrže što sam mogao, ali nisam brz vozač, a bolnica je bila predaleko. Kao i obično, bio sam skakač na pogrešnoj strani šahovske table. “Dečakove glasne žice”, rekao sam progutavši knedlu. “Jesi li ih upropas o?” “Da te više podseća na sina. Kad me već kuneš Bogom, zašto ne kuneš Boga koji je dao da žena rodi mutavog sina?” Pogledao sam dečaka. Gde ga je Greko pronašao? Verovatno u nekom divljem predgrađu Milana, gde nestanak jednog dečaka ne bi izazvao prevelike potrese. “Baciću se ja kroz prozor”, rekao sam. “Pa da završimo s ovom igrarijom.” “Onda će gas izjes dečakovu utrobu.” “Kakav gas?” “Samo jedan s sak tastera.” Greko prinese kameri mali daljinski upravljač. “Novi izum kartelskih hemičara. Bojni otrov sličan iperitu, polako

izjeda sluzokožu. Umiranje je izuzetno bolno i može traja sa ma. Prvo ispovraćaš svoju utrobu, a onda umreš od gubitka krvi.” Obazreo sam se po stanu. “Zaboravi na to, Lukase, pus ću ga iz tavanice i kroz zidove, ne možeš ga nikako zaustavi . Za tačno sat vremena s snuću ovo dugme. Šezdeset minuta, Lukase. Tik-tak.” “S žu vatrogasci, čuče kad ih budem dozivao.” “Lukase, požara više nema. Goreo je samo tanak sloj alkohola na vatrostalnom podu, kao i zapaljeni frižider, Niko ne dolazi. Veruj mi, sami ste.” Poverovao sam mu. Pogledao sam na sat i nakašljao se. “Greko, svi smo mi sami.” “Ti i ja smo svakako sami pošto nam je obojici ona oduzeta.” Pogledao sam ponovo njegovo lice nalik na masku. Obojici nam je oduzeta. Šta mu je to značilo? “Zbogom, Lukase.” Prekinuo je vezu. Zurio sam u crni ekran. Napolju je mraz, ali hladnoća koju sam tad osećao rasla je iznutra i širila se ka spolja. Nije valjda...? Nije, samo me je navodio da to pomislim. Ali zašto? Kako bih ja smesta pozvao Judit da proverim da li je na sigurnom, kako bi on pra o signal do njenog skrovišta? Ne, znao je sasvim dovoljno toga, pa je morao zna i da se moj telefon, baš kao i Judi n i njegov, nasumično povezuje na neki od kartelskih satelita i privatnih baznih stanica i da je nemoguće ispra signal. Zurio sam u tavanicu, u zidove. Pogledao na sat, sekundaru koja se okretala u ukočenim i neumoljivim trzajima. Trudio sam se da razbistrim misli, da osmislim sledeći potez, ali nisam mogao zna da li mi mozak funkcioniše racionalno, kao što i planinar na Everestu zna da mu razređen vazduh na toj visini ometa moć rasuđivanja, ali mu ništa ne vredi što to zna. Zabluda je zabluda. Šezdeset minuta. Ne, pedeset devet. Morao sam da znam. Ukucao sam njen broj. Srce mi je divljački lupalo dok sam čekao. Jedno zvonjenje. Drugo. Javi se. Javi se! Treće zvonjenje.

II DEO Središnjica Olsen je sve izgubio u središnjici. Nije igrao loše, ali je bio pod pri skom zato što je u otvaranju ušetao u Murakamijevu zamku. Uvek nasmejani ali ćutljivi Olsen je potrošio dragoceno vreme na razmišljanje, pa se sad istovremeno borio pro v sata, a i pro v Murakamijeve dominacije i odlično raspoređenih figura. I danas se još raspravlja o Olsenovoj kraljici – da li ju je Murakami prigrabio, ili ju je Olsen žrtvovao. Većina, uključujući i mene, smatra da ju je Olsen nevoljno pus o niz vodu, kao i da je me što ju je Murakami pojeo, Olsen samo odložio ono što je bilo neizbežno. U standardnoj par ji bi se Olsen već tada predao i prepus o pobedu Murakamiju, ali u brzopoteznom šahu uvek postoji mogućnost i da pro vnik pogreši u žurbi. Zato je Olsen rešio da produži agoniju, pus o je pro vnika da ga kasapi parče po parče, dok je njegov preostali crni skakač skakutao po tabli kao obezglavljena kokoška. Stalno iznova igra tu par ju, jedan po jedan bolni potez, bilo je to kao da se stalno vraćaš jednoj te istoj grčkoj tragediji. Znaš čemu vodi, a cilj je samo da onamo s gneš najlepšim putem, onim što bi vozači nazvali the scenic route. Judit Sabo sam upoznao dok je još bila agentkinja i ljubavnica Đoa Greka. Bilo je to na balu u zamku Sforca koji je Luka Duali, direktor lombardijskog kartela, kupio od opš ne i pretvorio u svoje privatno utvrđenje. Pored omanje armije angažovane da obezbeđuje njegovu porodicu, unajmio je i mene da proverim ima li rupa u obezbeđenju i predvidim moguće scenarije za atentate. Stajao sam pored koncertnog klavira u atrijumu i posmatrao mnoštvo boga h i moćnih u smokinzima i balskim haljinama. Iako se trudila da usvoji pokrete ostalih gos ju, zapala mi je za oko, ali ne samo zato što je izgledala veličanstveno u jarkocrvenoj haljini i sa dugom crnom kosom već i zato što mi je prilazila kroz gomilu kao profesionalac. “Baš i nisi obavio sjajan posao”, bilo je prvo što je rekla pogledavši me s visine. Bila je koji cen metar viša od mojih 175.

“Ti mora da si Judit Sabo”, rekao sam. “Eto, već je bolje. Kako si to zaključio?” “Na osnovu onoga što sam čuo. I toga što hodaš kao kraljica, a osvrćeš se kao vozač. Nema te na spisku zvanica, kako si ušla?” “Kao Ana Fogel iz tokijskog kartela. Postoji pozivnica na moje ime. Sistem je prelako hakova , a provera moje lažne legi macije bila je neprijatno površna.” Zamahnula je kreditnom kar com. Klimnuo sam. “A zašto ne bih sad podigao uzbunu i strpao te u lance?” Kratko se osmehnula, a onda je klimnula u pravcu Luke Đualija. Duali je razgovarao sa gradonačelnikom Milana, čovekom koji se zdušno zalagao za povratak Italije na sistem samostalnih gradova-država. “Zato što bi”, počela je Judit Sabo, a već sam znao šta će reći, “to značilo da si svojim propustom dozvolio da se potencijalna atentatorka toliko približi tvom nalogodavcu da ga lako može smaknu – kada bi to bilo ono što hoće.” “A šta zapravo hoćeš?” “Da prenesem poruku. Znaš već od koga.” “Od one grčke muškarčine.” Kiselo se osmehnula. “Samo je hteo da proveri da li si onoliko dobar kao što tvrde.” “Misliš, da li sam bolji od njega?” Nije odgovorila, ali su joj se usne dodatno razvukle u osmeh. Imala je prelepe oči. Plave i hladne. Tada sam pomislio da ima psihopatski puls, da joj srce mirno kuca čak i u situacijama kada je pitanje života i smr . Kasnije sam otkrio da sam tad pogrešio i da je samo vrhunska glumica. A ulogom psihopate je tako dobro ovladala zato što je živela s takvim čovekom. “Dobro, gospodine Štajnlice, sad bar znamo da nisi najbolji!“ Pogledala me je pravo u oči o rući rukom nešto sa revera na mom Brionijevom smokingu iako sam znao da tu nema ničeg. “Laku noć, Štajnlice, neko me čeka.” Sigurno je prime la kad sam podigao pogled preko njenog ramena i polako odmahnuo glavom, pošto se trgnula, osvrnula i pogledala naviše ka unutrašnjim balkonima iznad atrijuma. Nije videla nikog u tami iza

otvorenih balkonskih vrata, ali kad je oborila pogled na sebe, spazila je crvenu lasersku tačkicu kako igra po njenoj haljini. “Koliko je dugo ovde?”, pitala je. “Crveno na crvenom”, rekao sam. “Verovatno niko od gos ju još nije prime o.” “A koliko dugo znaš da Ana Fogel ne postoji?” “Tri dana. Tražio sam duplu proveru svih zvanica sa spiska, a kada se ispostavilo da u tokijskom .kartelu ne postoji nikakva Ana Fogel, kopkalo me je da saznam ko je to. Biće da sam pogodio.” Njen osmeh više nije bio onako postojan. “Šta sad?” “Sad se vra onome koji te čeka i prenesi mu poruku.” Judit Sabo me je nepomično posmatrala. Znao sam šta se pita. Da li sam od početka nameravao da je pus m, ili sam to odlučio na licu mesta. Bilo kako bilo, posle dve nedelje sam zažalio zbog te odluke. Četvrto zvonjenje. Uvek joj je telefon pri ruci, uvek. Judit, javi se, molim te. Peto zvonjenje. Budi živa. * * * Pozvao sam je dve nedelje posle susreta u Sforci. “Halo”, rekla je ne predstavivši se. Odmah sam prepoznao njen glas. Verovatno zato što sam ga se u međuvremenu prisećao. “Zdravo”, rekao sam. “Imam propušten poziv s tog broja. Smem li da pitam otkud moj broj?” “Ne”, rekla je. “Ali smeš da me pitaš da li bih danas večerala s tobom.” “Da li bi?” “Da. Sto je rezervisan. Seta u sedam.” “To je baš rano. Hoću li prežive ?” “Ako ne budeš kasnio.” Osmehnuo sam se misleći da je to šala.

Ipak, došao sam na vreme. A ona je već sedela za stolom. Kao i prethodnog puta, bila mi je lepa na neki strog način, bez slatkoće, samo zdrava, simetrična i lepih proporcija. Ali te njene oči. Te oči... “Ti si udovac”, rekla je pošto smo malo popričali o poslu ne odajući tajne. “Otkud to?” Klimnula je ka mojoj šaci. “Nijedan vozač ne nosi burmu, jer to govori nešto o njima, otkriva da vole nekog i da imaju slabu tačku.” “Možda je ovo varka. A možda sam i razveden.” “Možda, ali mi bol u tvom pogledu govori nešto drugo.” “Možda me š što sam pobio tolike ljude.” “Tiš li te to?” “Ne.” “Pa?” “Prvo reci nešto o sebi.” “Šta te zanima?” “Nije važno šta me zanima, nego šta ću ču . Počni odakle želiš.” Osmehnula se, srknula vino i klimnula konobaru, koji je bez pitanja shva o ko je glavni za stolom. “Rodila sam se u bogatoj porodici gde su bile namirene sve moje materijalne potrebe, a nijedna emo vna. Najbliži mi je bio otac, koji me je od dvanaeste godine redovno zlostavljao. Ko zna šta bi neki psiholog rekao kad bi čuo to, kao i da sam završila u ovoj branši.” “Ko zna.” “Imam tri fakultetske diplome, nemam dece, živela sam u šest zemalja i uvek zarađivala više od ljubavnika i bivšeg muža. I sve to vreme sam se dosađivala. A onda sam došla u dodir sa ovom delatnošću, prvo kao nalogodavac, posle i kao... nešto više. Trenutno sam ljubavnica Đoa Greka.” “A zašto ne obrnuto?” “Kako to misliš?” “Zašto ne kažeš da je Đo Greko tvoj ljubavnik? Čemu ta pasivna rečenica?”

“Zar se žene moćnih muškaraca ne izražavaju upravo tako?” “Ne izgledaš mi kao neko ko pušta drugog da dominira. A i rekla si Trenutno. To zvuči kao da je vaša veza privremen aranžman.” “A se baš kačiš za seman ku.” “Valjda se kačim za ono što me zanima?” Podigla je čašu da nazdravimo. Otpili smo vino. “Jesam li pogrešio?”, pitao sam. Slegnula je ramenima. “Zar nisu sve veze privremene? Neke se završe kad više nema ljubavi, zabave ili novca. Druge kad više nema života. Šta se desilo u tvom slučaju?” Zavrteo sam trbušastu vinsku čašu. “Ovo drugo.” “Smaknula ju je konkurencija?” Odmahnuo sam glavom. “To je bilo pre nego što sam ušao u ovaj posao. Ubila se. Naš sin je godinu dana pre toga stradao u požaru.” “Zbog tuge?” “I osećanja krivice.” “Pa je li ona bila kriva?” Odmahnuo sam glavom. “Kriv je bio proizvođač Miki Maus lampe u spavaćoj sobi. Napravili su je od je inog i zapaljivog materijala ne bi li pos gli nižu cenu od konkurencije. Proizvođač je odbio da preuzme odgovornost. Vlasnik je bio jedan od najboga jih ljudi u Francuskoj.” “Bio?” “Stradao je u požaru.” “Da nije možda u pitanju Fransoa Ogvje, koji je izgoreo na svojoj jah dok je bila ukotvljena u Kanu?” Oćutao sam. “To si, dakle, bio . Uvek sam se pitala ko je to izveo, nije bilo očiglednog nalogodavca. Impresivan je to bio debi. Jer, to je bio tvoj debi, zar ne?” “Svetu ne trebaju ljudi koji neće da iskoriste moć za nešto dobro.” Izvila je glavu u stranu kao da me sagledava iz nekog drugog ugla. “Jesi li zato ušao u ovaj posao? Da bi ubijao bezobzirne lovce na profit i osve o

sina i ženu?” Tad je bio red na mene da slegnem ramenima. “To bi morala da pitaš nekog psihologa. Nego, šta bi rekao tvoj Grk kad bi znao da mi ovde zajedno večeramo?” “Otkud ideja da ne zna?” “Zna li?” Kratko se osmehnula. “On večeras radi. Kao i ja. Htela sam da te priključim svojoj ergeli.” “Kao konja?” “Zar te to vređa?” “Ne vređa me poređenje, ali mi ne treba agent.” “Treba . Ovako te je previše lako nadmudri . Treba neko da čuva leđa.” “Ako se ne varam, si bila nadmudrena.” “Lukase, nemoj da se uvrediš, ali sada ne bi trebalo da budeš ovde, već kod svog poslodavca.” Ose o sam kako mi se puls ubrzava. “Hvala, Judit, ali Duali je sad bezbedan u svojoj tvrđavi, a lično sam se pobrinuo da među posadom ne bude izdajnika.” Judit Sabo je tad izvadila iz Gučijeve tašne nekakav list i spus la ga ispred mene na sto. Na njemu je bio crtež ili grafika mačke kako trči natovarena nečim nalik na eksploziv sa zapaljenim fi ljem. U pozadini se videla nekakva tvrđava. “Ovo je ilustracija od pre petsto godina. Prikazuje opsadnu tehniku kojom su se služili Nemci u šesnaestom veku. Ulovili bi mačku ili psa koji bi izašli kroz neku rupu ili procep iz svog grada. Pričvrs li bi eksploziv za mačku i poterali je natrag. Zamisao je bila da živo nja utrči nazad u grad pre nego što fi lj dogori.” Podišli su me žmarci između lopa ca. Već sam slu o šta će se desi . Nešto što nisam predvideo, a trebalo je. “Đo je...” Izgledalo je kao da traži reči. A pored toga što mi nije delovala slabo, Judit Sabo mi nije izgledala ni kao neko kome izražavanje predstavlja